Ultra retko iz 1930 god, od broja 21 do broja 42 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format i 1. broj Radio novosti iz 1928.

Ultra retko iz 1937. god, od broja 32 do broja 52 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

Ultra retko iz 1930 god, od broja 1 do broja 20 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

BROJEVI 36 I 37 SU UKNJIŽENI DVA PUTA Ultra retko iz 1929 god, od broja 26 do broja 42 u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

Beograd 1929. Naslovni list ilustrovao Jovan Bijelić Lik Matoša i Disa po sećanju radio Pjer Križanić Lik Ujevića crtao Mihailo S. Petrov RETKO!!! Antun Gustav Matoš Vladislav Petković Dis Tin Ujević Матош ; Дис ; Ујевић / Велибор Глигорић

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...

odlicno ocuvano za svoje godine, listovi prirodno malo pozuteli sa strane kao na slici omot vrlo dobro očuvan, iznutra učvršćen krep trakom (nije selotejp ne utice na kvalitet) izuzetno zanimljiva montaza na omotu retko u ponudi! podseca na montaze koje je radio Pavle Bihalji tags: avangarda predratni dizajn medjuratni medjuratne knjige predratna izdanja knjige zenit nadrealizam kolaž artists book casopis rok slobodan masic zenitizam dada jok dada jazz dragan aleksic ...

Zbirka pesama avangardnog pesnika iz 30-tih godina prošlog veka, Bore Kesića, člana grupe `Jato`. Štampano u Beogradu, 1932. god. Naslovnu stranu i lik autora radio avangardni atelje iz Hrvatske, Mirosavljević-Kocmut. Ovo je grupa mladih umetnika koji su uneli moderne poglede na književnost i umetrnost: Mirosavljević-Kocmut su umetnici koji su doneli avangardni plakat kao način oglašavanja u umetnost naših područja, a Bora Kesić, fudbaler-reprezentativac, pesnik, disident je bio deo avangardne grupe pesnika u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca... Knjiga je u mekom povezu, sa vidljivim znacima stajanja, ima fleka na korici i listovima, jedno oštećenje na korici.

Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm dobro stanje kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ...

POSVETA STEVANA DEDIJERA.Рођен је 25. јуна 1911. године у Сарајеву. Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, а млађи брат Владимир познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита. Од 1924. до 1929. године похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио“ у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. године постао је члан Комунистичке партије. Када је почео Други светски рат, Стеван је позван у америчку обавештајну службу (ОСС). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се Стеван изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе. Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. године. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. године пребаци у Југословенску армију. Радио је као обавештајац за Удбу 1947. године за време грађанског рата у Грчкој.[1] После рата је био новинар у „Борби“, а потом извесно време уредник у „Политици“ и ТАНЈУГ-у. Од 1950. до 1957. године био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму. Године 1961. Стеван је напустио ФНРЈ и отишао у Шведску, где на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди. Почетком деведесетих година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту, доводећи их у везу са идејом Велике Србије. Почетком 2003. године послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у коме је предлагао да се распусти и потпуно реорганизује САНУ, јер се „не бави развитком креативне моћи српског народа у науци, технологији, у изумима и иновацијама“.[2] Женио се три пута и имао четворо деце.[3] Преминуо је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године животa.DVRD POVEZ,367 STRANICA,ODLICNO OCUVANA

Upton Sinclair - Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. tvrdi povez stanje: dobro, rikna je nešto labavija. PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis

Retko Odlično stanje S posvetom Dušana Matića Ilustrovao Vladimir Veličković Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija[uredi | uredi izvor] Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe[uredi | uredi izvor] U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani[uredi | uredi izvor] U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela[uredi | uredi izvor] „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije Nadrealizam mediala avangarda

Pripovetke Laze Kostića 1 (nije izašao broj 2 samo 1) Novi Sad : S. F. Ognjanović bez godine izdanja početak xx veka po svemu sudeći 64 str. ; 14 cm. extra retko u ponudi verovatno prvo izdanje, ne mogu da nađem više podataka Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. aza Kostić je srpski pesnik, pisac, novinar, kritičar, mislilac i estetičar. Rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju kod Novog Sada, a preminuo je 26. novembra 1910. godine u Beču. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika. Napisao je najlepšu srpsku ljubavnu pesmu XX veka čiji je naziv „Santa Maria della Salute“. Otac Petar je bio graničarski podoficir, a majka Hristina je bila poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda osnovne škole je završio u rodnom mestu, a podučavao ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti se preselio kod rođaka u Đurđevo gde je nastavio školovanje. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. 1864. godine je diplomirao, a 1866. godine je doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine je učestvovao u stvaranju političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“ čije je geslo bilo „Srpstvo sve i svuda“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. 1867. godine je posetio izložbe u Parizu i Moskvi. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu gde je radio pet godina. Posle toga je počeo da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom. 1869. godine je lažno optužen da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je bio uhapšen. Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana. 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije. 1878. godine je bio sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu. 1880. godine je postao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd. 1881. godine je počeo da uređuje novine Srpska nezavisnost. 1884. godine, zbog pritiska vlade, se preselio u Crnu Goru. Bio je saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređivao je Glas Crnogorca na Cetinju. Nakon sedam godina se vratio u Sombor. Radio je kao upravnik Srpske narodne čitaonice koja danas nosi njegovo ime. U prilog činjenici da je Laza Kostić bio cenjen i priznat u društvu u kome je živeo i stvarao, govori to što je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. 1910. godine je otišao u Beč na lečenje, ali 26. novembra se upokojio. 11. decembra je sahranjen na Svetouspenskom groblju u Somboru. Nagrada Laza Kostića se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje u okviru manifestacije Dani Laze Kostića koja se održava svakog 3. juna u Somboru. Književni rad Laza Kostić je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Njegov opus se sastoji od 150 lirskih pesama: tragedije „Maksim Crnojević“ (1863.); drame „Pera Segedinac“ (1882.); drame „Uskokova ljuba“ / „Gordana“ (1890.); estetičke rasprave „Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme“ (1880.); filosofskog traktata „Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju“ (1884.); velike monografije „O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu“ (1902.); pripovedaka: „Čedo vilino“, „Maharadža“ i „Mučenica“. Pošto je govorio latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski, Laza Kostić je preveo mnoga dela. Najznačajnije su drame engleskog pisca i pesnika Vilijama Šekspira: „Romeo i Julija“, „Ričard III“ i „Hamlet“, kao i Homerova „Ilijada“. Dobro je poznavao filozofiju i antičku književnost koju je čitao u originalu. Lazine najvrednije lirske pesme su: „Među javom i med snom“ (1863.) i „Santa Maria della Salute“ (1909.). 1879. godine je napisao pesmu „Dužde se ženi“ u kojoj je osudio sečenje borova u Dalmaciji koji su bili namenjeni za izgradnju crkve Gospa od Spasa. U delu „Santa Maria della Salute“ se pokajao zbog toga i zamolio je Bogorodicu za oproštaj. 1909. godine Matica Srpska je objavila sve njegove pesme. Privatni život Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“. 1884. godine je zaprosio bogatu miradžiku Julijanu Palanački, ali se nisu venčali jer njena majka to nije dozvolila. Ubrzo je otišao u Crnu Goru gde se zadržao sedam godina. U leto 1891. godine pesnik je došao u dvorac „Sokolac“ na prijem kod porodice Dunđerski. Tada je upoznao 30 godina mlađu Lenku Dunđerski i odmah se među njima rodila ljubav. Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih. Lenka i Laza su često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on. Pesnik je bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti. Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol. Tada je napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici“. Iste godine Laza je sreo Nikolu Teslu u Pešti i postali su prijatelji. U jednom pismu koje mu je poslao, pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla je odrično odgovorio. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor. Lazar Dunđerski mu je bio kum. Dva meseca nakon njegovog venčanja, Lenka je umrla u Beču od tifusa. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Laza je to saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji. U crkvi Gospa od Spasa se pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu. Od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao. Delo „Santa Maria della Salute“ je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Maria della Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine. Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/laza-kostic/

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Kupindo - Kupovina preko Interneta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 6 Lista želja 13 Kako kupiti? Za firme Kupindo Kupite Knjige Antikvarne knjige Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 1 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 2 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 3 136 pregleda Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Kako da kupim? Cena: 9.900 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Lično Grad: Kraljevo, Kraljevo Prodavac Macondo (2654) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 4111 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1900 - 1949. Tematika: Alternativna medicina Autor: Domaći Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Jezik: Srpski MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: tvrd Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis na prvom listu, 4-5 braonkastih mrljica i knjiga je uredna i dobro očuvana Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je `Muzikalnu psihoterapiju`, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen.

Izdavač : Državna štamparija Beograd Godina : 1928. Povez : mek Stranica: 50 Dimenzije knjige su 35 x 27cm JAKO RETKO!!! Ljubomir Ljuba Ivanović (Beograd, 12. mart 1882 – Beograd, 22. novembar 1945) Kao prvi srpski slikar koji je zapostavio, a zatim i potpuno napustio, rad bojom i sav se predao crtanju olovkom i rezanju crnobelih gravira, Ljubomir Ivanović je rodonačelnik savremene škole srpskog umetničkog crteža i moderne grafike. Zahvaljujući njemu, crtež u srpskoj umetnosti razvio se od pomoćne discipline u samostalnu. Umetničko školovanje je započeo tokom poslednje godine rada Kutlikove škole (1899), da bi nastavio kod Riste i Bete Vukanović, kao i u Minhenu (1905/09). Veoma rano, 1903. godine, objavljuje crteže u Novoj Iskri i Politici. Po povratku u Beograd dobija mesto nastavnika „večernjeg akta i crtanja glave” u Umetničko-zanatskoj školi, a od osnivanja Akademije likovnih umetnosti (1939) nastavlja pedagoški rad kao redovni profesor na Odseku grafike. Njegov opus započinje uljanim slikama, danas, nažalost, retkim jer je većina propala u Prvom svetskom ratu. U početku uporedo radi ulja i crteže, rado slika ljudsku figuru, naročito u enterijeru, što je kasnije skoro potpuno zanemario u korist crtanja predela i tvorevina ljudskih ruku: ruševina starih zdanja, trošnih kuća s doksatima, usamljenih vodenica, palata nekadašnjih patricija. „Uljane slike radio je s grafičkim osećanjem, a u izvođenju crteža bio je privučen slikarskim asocijacijama”, primetio je Veljko Petrović. Visoka vrednost i virtuoznost njegovog stvaralaštva zbog izuzetne individualnosti ne pripada nijednom određenom stilu, mada je najbliže tradicijama impresionizma, za koji ga vezuju treperava igra senki na krošnjama i lišću drveća i prolazna raspoloženja u retkim figuralnim kompozicijama s temama iz svakodnevnog života. Za njega je to bio put da grafitom ostvari slikarske vrednosti i da skalom belih i crnih tonova dočara utisak polihromije. Svoje crteže jugoslovenskih predela, južne Srbije i Šumadije, Pariza, izlagao je na mnogim izložbama, a u periodu između dva svetska rata objavljeni su u nekoliko tematskih mapa. -------------------------------------------------------------- STANJE: Knjiga sadrži 40 crteža, od kojih crteži pod rednim brojem 3, 9, 24, 33 nedostaju, a 20 i 29 su tu ali su otrgnuti iz knjige, a crtež broj 1 je presečen na pola, vidljivo na jednoj od fotografija. Donji desni ugao je ostećen do 19 crteža, na dalje su dobri. 1 zacepljenje i napuknuće na dnu hrbata oko 4,5 cm, crtano po unutrašnjoj strani prednje korice, potpis na dnu prednje korice i na zadnjoj korici, bezbojne fleke na koricama smeštaj: K1L datum ažuriranja: 21.02.2020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 135 dinara

Objavljenje: snoviđenje u tri slike Zagreb : tisak i naklada akadem. knjižare L. Hartmana, Kraljevske sveučilištne knjižare Fr. Župana (St. Kugli), 1917. 165 str. format 20 cm slika autora unutra odlično očuvana, verovatno nekorišćena, korice kao na slici Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Hrvatska književnost. Drame ratno izdanje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepo uradjena knjiga, ima fotografija i ilustracija. Prvo izdanje !!! 1939. g Dragutin Deroko (Beograd, 7. april 1877 − Beograd, 1. novembar 1947) jedan od najznačajnijih kartografa[1] i gimnazijski profesor. Rođen je u Beogradu, 7. aprila 1877. godine, od majke Katarine, rođene Vuković iz Beča i oca Jovana (1820−1887), rodom iz Dubrovnika, koji je bio kartograf i profesor crtanja na Beogradskom Liceju. Imao je braću Marka (1846−1892) koji je postao veterinar, Jevgenija (Evžena) (1860−1977) inženjer i stručnjak za železnicu, Valadislava (1871−1944), koji je postao kapetan i zamenik direktora Državnih železnica, Nikolu (1874−1944), koji je postao general i sestru Matildu, a bio je stric arhitekte Aleksandra Deroka.[2] Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu i diplomirao je na Istorijsko-geografskom odseku Velike škole u Beogradu.[2] Obišao je veće centre u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj,[1] radi usavršavanja u kartografiji i grafičkoj reprodukciji.[3] Profesionalnu karejeru je započeo 1905. kao profesor suplent zemljopisa, istorije i matematike na Beogradskoj realki i taj posao je radio do penzionisanja 1921.[2] Među njegove najvažnije kartografske radove spadaju karte u Atlasu velikih makedonskih jezera, koje je objavio Jovan Cvijić, sa kojim je sarađivao, generalna karta Stere Srbije i Makedonije (1904−1913).[1] Izradio je kartu Kraljevine Srbije u razmeri 1:1.000.000 (1911), po tada najnovijoj švajcarskoj kartogarfskoj metodi, sa kosim osvetljenjem pod uglom od 45° i različitim bojama za različite nagibe, koja je posebno dobra za predstavljanje brdovitih i planinskih predela, sa ucrtanim saobraćajnim putevima i nazivima svih oblasti.[4] Izradio je preko 70 političko−geografskih karata koje je izradio za Konferenciju mira u Parizu (1919−1920), više privredno−geografskih i saobraćajno−geografskih karti Jugoslavije, koje su objavljene nakon Prvog svetskog rata.[1] Bavio se izradom reljefa, među koje su najvažniji Rila (1900), Solunsko vojište, makedonska jezera i Pirin.[1] Pisao je stručne i naučne radove iz oblasti kartografije. Bavio se i pitanjima o predstavljanju terena, izradom reljefa i transkripcijom geografskih imena. Ostavio je obimnu građu u rukopisu na četrdeset jezika.[1] U časopisu „Pregled geografske literature o Balkanskom poluostrvu“ davao je svoje ocene ili vrednovanje objavljenih karata.[5] U leto 1937. godine Turističko društvo Fruška gora organizovalo je ekspediciju splavom radi proučavanja i opisivanja Drine. Kao rezultat tog putovanja, u Novom Sadu 1939. godine je objavio geografsko-turistička monografija „Drina“.[6] Aktivno je učestvovao u radu Srpskog geografskog društva, a jedno vreme bio njegov potpredsednik.[1] Idejni je autor Medalje Jovana Cvijića, koja je ustanovljena na 25. godišnjicu društva (1935), dok je on bio potpresednik. Na licu medalje nalazi se plitki bireljef Jovana Cvijića iz njegovih zrelih godina, a na naličju globus i oko njega štampanim slovima na francuskom jeziku ispisano ime geografskog društvo. Bio je sekretar Akademskog pevačkog društva, član Odbora i sekretar Kluba fotografskih amatera, od 1901. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dve knjige ukoricene u jednu. - Stevan Jevtic - Milutin, Spev iz vremena pred Srpski ustanak za oslobodjenje u sest pesama, 1894. godina (Delo je kompletno, fali samo zadnja korica) - Knez Miloš u pričama - Milan Đ. Milićević, Prvo Izdanje! 1891. godina. Listovi se odvojili od tabaka, ali svi su na broju. SADRŽAJ: Predgovor Pristup Knez Miloš u pisanoj biografiji MILOŠ U KUĆI Mačka na glavi Srna prokazuje begunce »Ala su puba krompiri! Zašto Čupa presalja jelo? Čupino pitanje Kokošinja pogibija Što si dužan - plati! Lunjevica Urednost Kneza Miloša Nenasete vode Udovačka nevolja »Gde je vrljika u Petroburgu?« Nadnica za opanke Sreća što nije za ženidbu! »Ko nagrdi sobu u konaku?« Trgovina kroz Beg Ovčja pastrma Blagoslov snasi Pritiskati Plata »Zar bacaš pet, a govoriš jedan?« Sunčanik »Nije moj konj kobila tovaruša!« »Nešto je Mijailo ljut! « MILOŠ PREMA ŽENAMA Ljubica na belilu Petrija Kneginja Ljubica o Petrijinoj smrti Dugmence na košulji Šta se od koga krije Lepi mata Knez Miloš i komandir redovne vojske Živ. Davidović Nije još za opeloe Dar gospođi Meternikovici Pred d-rom Rikordom Milkina plata S kim igrati as kim vragovati? Lepe Čačanke MILOŠ U TEKOVINI Kako se teklo u ono vreme Uzdanje u Peketu Knez Miloš i gospodar Vasa Postanje velike beogradske kasarne Za jedno ždrebe dvanaest volova Podivljali bik Kako treba gledati konja Muzika u čast knezu Milošu Valjda je mačak oborio drvas Da viš” snaho, što je krmača Trakter u konaku Vodenica u Kragujevcu Činovnička plata Knez Miloš prorokuje što će biti sa njegovom tekovinom nakon njegove smrti MILOŠEVA OKOLINA Zašto se buni narod? Vučićeve čakšire Ciganska pomoć Knez Miloš i surudžija Čičko Knez Miloš i zaselak Bezboče Knez Miloš o Užičanima Knez Miloš i njegov trgovac Rista Prendić Ćaja poharan Kom ćaja ne veruje Kako je Živanović postao iguman Pretvaranje »Dobar za surudžiju“ Knez Miloš i Mladen Žujović Nikodije Popović Knez Miloš i oficir Jovan Vugković Knez Miloš i oficiri: Jevrem Gavrilović i Jovica Nikolajević Knez Miloš i Atanasije Milojević Skupoceni ćurak Knez Miloš i slepac Zdravko iz Lužnice Ćevap-efendija Gospodarski luk Zašto se knez Miloš naljutio na D. Davidovića Knez Miloš i kuga godine 1837. Strah od grmljavine Knez Miloš i Čupa kuvar Ko će komu suditi »Sveti Miloš . Tatar-Bogdan i knez Miloš Miloševi protivnici Nešto ka dolasku kneza Miloša (1839.) Strah od kneza Miloša Knez Miloš i Stevan Brka Na gaju u kneza Meternika Knez Miloš i vlaški bogataš u kartanju Panta iz Brđana Mića Vukomanović i kiseli kupus Knez Miloš i Anastas Jovanović Knez Miloš i knez Mihailo Knez Miloš i Ilija Ćurgija Knez Miloš i dr. Đoka pokrštenjak Kneževi pisari »Kuma ponuđena ka i počašćena Hat Mladen Najbolji prijatelj Svak na svoje mesto Otuz bir (31) Smrt kneza Miloša Kneginja Ljubica Byčuħev cat MILOŠ U RATU Na Rasnici Na Ravnju Na Zabrežju Sulepman-paša Skopljak Glavaševa glava U Crnuću 1815. Arhimandrit-dobošar Sret sa delibašom Na Požarevcu Na Ratarima Na Valjevu Na Dublju Ali-paša Maraš K boju na Dublju 1815. Pred Kuršidom Pred Kuršidom (u Bosni) Sa Marašlijom na Moravi Turski ajani i srpsko roblje O katanskoj buni Nišan Pored Ljubića 1859. Turci prema Ljubiću Pošta Ljubiću MILOŠ U POLITICI Kako se knez Miloš umeo pretvarati Miloš i Asane Sastanak sa Kuršidom Pred Marašlijom Dok dim prođe kroz odžak Šta će jesti toliki svet? Čarapićeva mehana Zašto knez Miloš dugo nije hteo dolaziti u Beograd (od 1820. do 1830.) Knez Miloš i Abduraman-paša Premeštaj iz Kragujevca u Beograd Beogradski vezir i zvona na beogradskoj crkvi Lišanin pred vezirom Drugo je pred Turčina, a drugo za Turčinom Mihailo German Knez Miloš udeljuje Turčinu Prvi glas o Stevanu Petroviću Andrija Jokić Kurban na dolazak veziru Gde su Amicine kalgine Jogurt Knez Miloš i Turci Sarajevci Kurlagina krajina Nove spahije Bar plemići Knez Miloš i plemići sa grbovima Ilija Hadži-Milutinović Mijat iz Sitarica Neobičan orden Srbi nemačkari Brza naplata Kragujevački vinogradi Odgovor Vaščenku Knez Miloš i peškiraši Utišanje turskoga strahovanja Knez Miloš piše velikom veziru Zašto se knez Miloš naljutio na Vučića i na svoga brata Jevrema Knez Miloš i sultan Mahmud Knez Miloš i prepiska s Ali-pašom Tepedenlijom Ko je nezadovoljan Vodeničar d-ra Đoke Neokopani kukuruzi Kletva na ustavu Da li je bolje mrtav ili proteran? Vladalac vladalački Opasnost za Srbiju Zec Zlatiborac Protivnici Miloševi i protivnici Meternikovi Šta bi radio, da je u Srbiji Knez Miloš o patrijarhu Rajagiću Knez Miloš o Vlasima Nedaća u Majdan-Peku Vučić i Vule približuju se knezu Milošu Ka pokretu 1848. Kako je Miloš postupao sa Turcima Vila ili šaput Kosta Cukić Najpre sovetnici posle sovesni ljudi Knez Miloš i ustav od godine 1838. Na što je Milošu blago i vlast Čija molba pomaže Požeška kapetanija U kneževu dvoru Kod paše u gradu Drugo lice kneza Miloša Konzulski stanovi »Sluge smo, brate! Šesti talir »Sedi uza me! Vlast se ne pušta lasno Šta govek ne da dok je živ? Knez Miloš o ulozi Srbije MILOŠ U SUĐENJU I U UPRAVI Ko ukrade kupicu? Senjak našao sekiru Sudiska veština Kogijaš ubilac Ovan čuvar-kuća Trgovac i burgijaš Az sam Bogdan! Jedno streljanje Čiga-Srećkova snaha Kako se Demir brani na sudu Knez Miloš i prvi sudovi Kako je Petar Kozeljac pogeo trgovati Na moravskom prevozu Knez Miloš o ciganskom haragliji Otmičari Magazinovićeva penzija Jedno rešenje na molbenicu Presuda popu Sušiću Bračna parnica Kojim se sužnjima daje milost Knez Miloš u sužnjari Svedočanstvo o Veljku Trgovačka roba i kneza Miloša oko Laže Miljko! Za ženinu krivicu trpeo čovek Pomoć bolesniku Knez Miloš na poslu Knez Miloš i Filip Stanković Knez Miloš i kragujevagki Cigani MILOŠ PREMA VERI I PREMA OBIČAJIMA Crkva na Savincu Topćiderska crkva Velika Hristova crkva u Carigradu Rašta se prota oženio Beogradski Grci i Sveti Sava Hristos se rodi! Rašta neće da bude mitropolit Vseja Serbiji metropolit! Knez Miloš uči mitropolita Petra Knez Miloš i čačanski pop Vasa Vuković Od koga se Miloš boji Spor popa Knez Miloš i mitropolitov đak u crkvi O hlebu svi živimo Najslađe jelo »Šta radi preosvećeni beogradski?« Dužina molitve Post u konaku Knez Miloš i krsno ime Kumstvo nije šala Suša Starac udovac Ko mu se starao za dušu, neka se pobrine i za telo! Zamerka kaluđerima Razvod braka MILOŠ PREMA NAUCI I NAUČNICIMA Joksina poslanica Vukov pasoš Poruka Vuku Karadžiću Knez Miloš i Vukov kaput Knez Miloš i Vukov »cuge Knez Miloš Vuku Karadžiću Ženidba Jakova Živanovića Doktori i babe Knez Miloš i vladika Rade »Ili on, ili ja?« »Hajde Vuge, da gonimo Turke« Ispovest o Dositiju D-r Vuk Marinković Zastava na dvoru Kosta Nikolajević Kritika na Vukov Kad se čitaju novine Tvoje naredbe neću da kvarim Osobita pamtilja Gde je Malta MILOŠ PREMA PROTIVNICIMA Knez Miloš i gospodar Mladen Šta hoćeš išti, samo se miri Vučić pred sudom Dar Vučiću Praštanje sa knezom Milošem na Savi 1839. Stamenka Čarapićka o knezu Milošu Šta bi radio? Karađorđeve kćeri Praštati ili svetiti se? Vešt prota O Vučiću kao sužnju Otkivanje okovana Vučića Ceħam ce Knez Miloš i Jovan Lukačević Knez Miloš i Milivoje Blaznavac G`uzu u guzu - pa da se branimo! Knez Miloš u pismima Poklon Vučiću Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zorajida Veoma retko!!! Milsim da fali knjiga br. III Pred nama je Sterijin roman prvenac. Roman `Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida`, Jovan Sterija Popović napisao je u svojoj 22. godini, odnosno 1828. Roman je rađen po predlošku i možemo govoriti o načelu mimezisa, modernim jezikom, mogli bismo zaključiti da je Sterija još u prvoj polovini XIX veka radio na razaranju poetike pisanja. Bio je post-modernista pre svih srpskih pisaca, a njegova virtuozna literarna igra u ovom romanu je poput storije o ljubavi hrišćanskog junaka i mavarske princeze. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film)

Trebalo bi je odneti kod knjigovesca kako bi bila kompaktnija i zgodnija za čitanje Ukoričene tri knjige zajedno U trećoj knjizi na kraju nekoliko stranica je oštećeno (računajmo da fale) tako da je treća knjiga nekompletna i ide gratis. 1877 Retko u ponudi Čupićeva Zadužbina, Beograd Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908) био је српски књижевник, публициста, етнограф и академик.[1] Био је редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача Српске књижевне задруге. Биографија[уреди | уреди извор] Милан Милићевић Милан Ђ. Милићевић са супругом на калемегданској клупи Портрет Милићевића из 1866, рад Стевана Тодоровића Милан је рођен у Рипњу код Београда, од родитеља Јована и Митре 1831. године. Милићевићи потичу из Старог Влаха, одакле су се доселили пре три века. Похађао је основну школу у родном селу, а школовање наставио у Београду.[2] После гимназије завршио је Богословију у Београду и затим радио као државни чиновник у разним звањима: као учитељ основне школе у Лешници, па у Тополи, судски практикант у Ваљеву, а затим је био премештен у Београд где је службовао до краја живота и као писар. Много је путовао по Србији, старој и новоослобођеним крајевима, уз српско-бугарску границу, по Црној Гори и Русији. Био је секретар српског Министарства просвете 1861-1874. године[3], када врши своја опсежна испитивања у народу. Пропутовао је готово целу Србију и као школски надзорник, и скупио грађу за своја дела. Објавио је преко 100 књижевних наслова, различите тематике.[4] Главно му је дело `Кнежевина Србија` из 1876. године. Јавља се 1867. године и као секретар Српског ученог друштва у Београду. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[5] Био је и оснивач и члан Одбора Друштва Светог Саве 1886. године.[6] Краће време уређивао је службене Српске новине, био је библиотекар Народне библиотеке[7] и државни саветник. Уређивао је часопис „Школа“. Био је један од секретара Скупштине 1864. и Скупштине 1867. у Београду. Додељен му је Орден Таковског крста и Орден Светог Саве.[8] По њему је названа основна школа у Београду. Одабрана дела[уреди | уреди извор] Путничка писма Белешке кроз пут пет окружја по Србији Из својих успомена Живот Срба сељака Славе у Срба Из својих успомена Задружна кућа на селу Манастири у Србији Педагогијске поуке Како се учи књига Школска хигијена, 1870. Школска дисциплина Поглед на народно школовање у Србији Морална жена Зимње вечери Село Злоселица и учитељ Миливоје Јурмус и Фатима Омер Челебија Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, 1888. Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г. Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1901. Кнез Милош у причама, 1891. Кнез Милош у причама II. 1900. Кнез Милиш у споменицима свог некадашњег секретара, Београд 1896. Жена XX века, написала Жил СИмон и Густав Симон, Београд 1894. Кнежевина Србија, Београд, 1876. Краљевина Србија Чупић Стојан и Никола, Београд 1875. Живот и дела веиких људи из свих народа I, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа II, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа III, Београд 1879. Карађорђе у говори у створу, Београд 1904. Референце[уреди | уреди извор] ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 503. ^ `Дело`, Београд 1908. године ^ `Школски лист`, Сомбор 1869. године ^ `Коло`, Београд 1942. године ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. ^ `Стражилово`, Нови Сад 1886. године ^ `Мале новине`, Београд 1889. године ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 564. Biografije velikana Stare srpske knjige Antikvarne zivot .. istorija

Sa posvetom Milosa Jevtica i potpisom Cvetka Lainovica. MILOS JEVTIC BELINE CVETKA LAINOVICA VALJEVO 1993 RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Putopis kroz Pariz i Francusku i roman, ukoričeni zajedno. Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), 1867/9 Berlin (prvi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) strana 127 Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Zweiter Theil, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), Berlin 1867. (Drugi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) Strana 128. Das Geschlecht der Zukunft, Roman von Edward Bulwer Aus den Englischen von Jennn Piorkowska, Ernst Julius Gunther, Leipzig 1874. Strana 282. Hans Vahenhauzen (1823 - 1898) bio je nemački putopisac, književnik i ratni dopisnik. Interesantno je, da je, kao žitelj Pruske, pred ujedinjenje Nemačke, putovao po krajevima sa kojima će Prusija ratovati. U vreme kada je car Francuske - Napoleon III organizovao svetsku izložbu u Parizu, a Prusija i Francuska ulaze u diplomatski sukob koji će kulminirati ratom, Vahenhauzen putuje u Francusku i piše, izgleda jako praćen, putopisni izveštaj o raspoloženju u ovoj zemlji. Francuska i Pruska (Prusija), ubrzo će ući u Francusko - pruski rat 1870 - 1871, u kome će pobediti Pruska, i u Versaju će, na poniženje Francuza, biti proglašeno Nemačko carstvo. U vreme rata sa Francuskom, Vahenhauzen će, naravno, biti ratni dopisnik. Jasno je, da je pomenuti gospodin, mogao raditi kao špijun i propagandista predstojećeg rata. Putopisno delo je interesantan izvor jednog značajnog trenutka u istoriji Evrope. Edvard Džordž Bulver - Liton (1803 - 1873) bio je engleski pisac i političar. Njegov roman Dolazeća rasa (The Coming Race) u kome opisuje navodno društvo VRIL, koje je postojalo u Nemačkoj u XIX veku i koje će utrti put nacističkoj ideologiji. Ovaj roman se smatra za jedan od prvih naučnofantastičnih romana. Ukratko, glavni junak se obreo kod visokocivilizovanih stanovnika Unutrašnje zemlje (postoje mistične teorije o postojanju Agarte, koje je propagiralo i Teozofsko društvo) i stupio u kontakt. Stanovnici Unutrašnje zemlje žive milenijumima izolovani od primitivaca na površini i, kao energiju koriste vril, vrstu talasa. Iako je reč o fikciji, kod mnogih se razvila ideja da autor, kroz masku fikcije, piše o stvarnoj ljudskoj (?) vrsti, nepoznatoj stanovnicima površine Zemlje. Strana ukupno ima oko 530, sve je kompletno, bez podvlačenja, staračke pege na delu listova. Sve je čitljivo, povez tvrd dimenzija 17 x 12 cm.

Зенитизам / Љубомир Мицић Ниш : Дом, 1991 (Ниш : Сириус) 163 стр. : илустр. ; 26 цм priredile: Vida Golubović, Irina Subotić veoma dobro stanje, unutra potpuno čisto Ljubomir Micić: Ti moraš biti zenitista Dom, Beograd 1991. Pogovor Vida Golubović i Irina Subotić Korice Rajko Dragičević deo stranica je u bojama, Micićeve beleške na tekstu su reprodukovane sa originala RETKO U PONUDI Ljubomir Micić (Sošice kod Jastrebarskog , Austro-Ugarska, 16. novembar 1895 - Kačarevo kod Pančeva, 14. jun 1971.), bio je pjesnik, literat, književni kritičar, glumac i jedan od osnivača avangardnog pokreta zenitizam i pokretač časopisa Zenit. Ono po čemu je Ljubomir Micić, ostao trajno upamćen vezano je za pokretanje i uređivanje časopisa Zenit, internacionalne revije za umjetnost i kulturu, koja je izlazila od februara 1921. do aprila 1924. u Zagrebu, potom od 1924. do decembra 1926. u Beogradu. Pored časopisa Micić je pokrenuo i Biblioteku Zenit (1921.), osnovao je Galeriju djela domaćih i inozemnih modernih i avangardnih umjetnika (1922.), priredio je Međunarodnu izložbu nove umjetnosti (1924.), sudjelovao u ogranku jugoslavenskog zenitizma na izložbi Revolucionarne umjetnosti Zapada u Moskvi (1926.)[1] Micić se toliko zanio svojim Zenitizmom, za koji je organizirao predavanja, demonstracije, da ga je to koštalo otpuštanja iz državne službe. Kad je zatražio u Zagrebu da mu se odobri studijski boravak u inozemstvu, dobio je umjesto toga premještaj u Mitrovicu, a kad je to odbio, otpušten je iz Kraljevske Muške učiteljske škole u Zagrebu 25. juna 1922.[1] Zenit je bio internacionalni umjetnički časopis, sa brojnim suradnicima iz inozemstva, posebno dobre odnose je imao sa talijanskim futuristima, prije svega sa njihovim osnivačem Filippom Tommasom Marinettiem, poput futurista i Micić je bio oduševljeni pristalica tehničkih i tehnoloških novina. Zenit je bio blizak i sa ruskim konstruktivistima, Micićev je objavio 1923 monografiju o kiparu Aleksandru Arhipenku: Arhipenko – Nova plastika. Nakon raskida sa ekspresionistima, Micić po ugledu na |dadaiste gradi svoju novu poetiku koju osmišljava kao novi umjetnički pravac - zenitizam. Centralna misao vodilja zenitizma bila je da umjesto dekadentnog zapada i njegovih umornih intelektualaca, - dolazi vrijeme Barbarogenija sa Balkana, koji će iako neuki i sirovi, svojom svježinom i neiskvarenim duhom udahnuti novi polet Еvropi. Okretanje podsvjesnom, spontanom i veliko oduševljenje primitivnim kulturama - bilo je jako en vogue po cijeloj Evropi nakon Prvog svjetskog rata, koje je nastalo kao posljedica više faktora; tad su te kulture prvi put izložene evropskoj javnosti, a postojalo je jedno opće razočaranje u postulate dotadašnje kulture. Nakon trajne zabrane časopisa Zenit 1926, zbog propagiranja komunističkih ideja (tekst dr. M. Rasinova: „Zenitizam kroz prizmu marksizma“[1])Micić preko Sušaka i Rijeke bježi sa ženom Anuškom u Pariz. U Parizu se zajedno s bratom i bliskim suradnikom Brankom Poljanskim okreće likovnoj umjetnosti (želio je otvoriti galeriju), bio je urednik i zastupnik Tank, revue internationale active (1927. - 1928.). internacionalnog izdanja slovenskog avangardnog časopisa Tank (Avgust Černigoj, Srečko Kosovel). No Micić je i u Parizu pisao i to na francuskom jeziku; autobiografske romane s filozofskim i historijskim refleksijama i djela u kojima u romanesknom obliku i nadalje razvijao svoje zenitističke ideje i lik Barbarogenija, glavnog nositelja tih ideja: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d’un barbare européen (1928.); roman je ilustrirao njegov brat B. Ve Poljanski, zatim Zéniton, L’Amant de Fata Morgana (1930.), Les Chevaliers de Montparnasse (1932.), Etre ou ne pas être i Après Saraïevo – Expédition punitive (1933.), Rien sans Amour (1935.) i Barbarogénie le Décivilisateur (1938.).[1] Nakon desetak godina provedenih u Parizu u kojem mu je umro brat, Micić se vratio u Jugoslaviju 1936. u Beograd. Radio je u književno-političkom časopisu „Srbijanstvo” u kojem je bio urednik i direktor. [1] U tom časopisu je 25. maja 1940. - objavio Manifest srbijanstva, u toj fazi Micić je svog Barbarogenija približio Srbiji i ćirilici - za koju se opsesivno vezao. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, a i nakon rata nije sudjelovao u književnom i umjetničkom životu, tako da je potpuno zaboravljen. Nakon rata živio je skromno i povučeno i kontaktirao s vrlo uskim krugom ljudi u zemlji, ali je zato vodio živu korespondenciju s inozemstvom. 1962. objavljena mu je pjesma Requiem pour Anouchka - Gloire à Paris, u antologiji Odes à Paris (éd. de la Revue moderne, Pariz, str. 146-147).[1] Umro je u staračkom domu u Kačarevu pored Pančeva 14. juna 1971. od upale pluća. [1] Interes za Micića i njegov časopis Zenit obnovljen je 1960-ih i kretao se uzlaznom linijom, kako je rastao interes za evropsku avangardu dvadesetih godina. Micićev literarni rad na sadržajnoj razini nije donio neke velike pomake, ali je kao forma doista bio avangardan, -on je pjesništvo približio likovnoj umjetnosti, plakatu i dizajnu. ZENITIZAM - Ljubomir Micic Izdavac - Dom , 1991. Mek povez , format 25x19 , 163 strane avangarda, časopis zenit, branko ve poljanski, vizuelna poezija, dadaizam...

U dobrom stanju, sa posvetom autora Trnovitim stazama / Ilija Ž. Trifunović (Birčanin) Vrsta građe odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Štamparija Glavnog saveza srpskih zemlјoradničkih zadruga, 1933 Fizički opis 119 str. : ilustr. ; 21 cm Predmetne odrednice Srbi -- biografije -- četnici -- komite Vojvoda Vojin Vuk Popović-- Đeneral Boža Janković -- Mitropolit Josif -- Čiča Pavle -- Koporan Čauš -- Vojvoda Zafir Premčević -- Pop Jovan Prteja -- Sibin Žegljanski -- Potporučnik Aranđel Tr­no­vi­tim sta­za­ma Ili­je Ž. Tri­fu­no­vi­ća, ob­ja­vlje­na 1933. go­di­ne, ba­vi se na­stan­kom i raz­vo­jem Na­rod­ne od­bra­ne i Čet­nič­kog po­kre­ta. Ilija Trifunović-Birčanin (Topola, 20. jul 1877 — Split, 3. februar 1943) bio je srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902–1912, u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je predsednik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane. Bio je učesnik vojnog puča od 27. marta. Posle Aprilskog rata 1941. izbegao je u selo Gornje Lipovo kod Kolašina. Septembra 1941. je otišao u Split gde se povezao sa italijanskim okupatorom i s njim sklopio sporazum o saradnji. Iz Splita je organizovao četničke jedinice po Dalmaciji, Lici i Bosanskoj krajini i stavio ih u službu okupatora. U proleće 1942. Dragoljub Mihailović je Trifunovićev štab imenovao za štab zapadno-bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda. Do kraja 1942. Trifunović je ostvario legalizaciju četničkih jedinica kod italijanskog okupatora, njihovo redovno snabdevanje borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima. Umro je od srčanog udara 3. februara 1943. godine u Splitu. Sledeći primer nacionalno oduševljene omladine u Srbiji sa početka 20. veka Trifunović se upisuje u četnike i odlazi u Staru Srbiju. Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova (1912/1913). Od 1911. komandovao je svojom četom. Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912. Učestvovao je u oba Balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu pod komandom Vojvode Vuka. i ujesen 1916. U žestokim borbama na Sivoj Steni teško je ranjen u ruku, koja je nakon pogoršanja morala biti amputirana. Na Sivoj Steni je život izubio Vojvoda Vuk pa je odlukom četnika Trifunović dobio vojvodsko dostojanstvo. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Predsednik četničkog udruženja Srpska narodna odbrana (SNO) postao je 1932. Bio je izabran za velikoga čelnika Orjune. Učestvovao je u organizovanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. Posle Aprilskog rata izbegao je u selo Lipovo kod Kolašina. U septembru ili oktobru 1941. je došao u Split. Tada oko njega počinju da se skupljaju istaknuti nacionalisti iz Splita i okolnih gradova. Četnički pokret je ovde tada već bio otvorenom u sukobu sa partizanima, i to je podstaklo četničke komandante da sklope niz lokalnih sporazuma o saradnji sa italijanskim okupacionim snagama, na osnovu jakih uzajamnih želja da se partizanski ustanak uguši. Jedan od takvih italijansko-četničkih sporazuma je zaključen na sastanku u Splitu između Trifunović-Birčanina, Dobroslava Jevđevića i Anđela de Mateisa, obaveštajnog oficira italijanskog 6. armijskog korpusa. Prihvatio je četnički pokret Dragoljuba Mihailovića. Dragoljub Mihailović je bio svestan kolaboracionističkih aranžmana koji su sklopili Jevđević i Trifunović-Birčanin i tolerisao ih je. Pored Jevđevića, sa kojim je blisko sarađivao sa italijanskim snagama, potčinjeni komandanti Trifunović-Birčanina bili su Momčilo Đujić (severna Dalmacija), Ilija Mihić i Slavko Bjelajac (Lika) i Petar Baćović (Hercegovina i jugoistočna Bosna). U martu 1942. dobija pismeno ovlašćenje od Draže Mihailovića da može da vodi vojne i političke akcije u Dalmaciji i Hercegovini i pritom je Iliju Birčanina postavio za komandanta oblasti Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane organizovao centre otpora u Sloveniji. Prvi put se sastao sa Dražom Mihailovićem u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. U Pustopolju su doneti važni zaključci za buduću akciju i određena su prava i dužnosti svih komandanata. Tom prilikom najvažniji predmet razgovora je bio plan kako da se četničke snage domognu jadranskih obala i prilaza moru, da bi se u datom trenutku stvorili mostobrani za iskrcavanje savezničkih trupa. Izvođenje ovog plana bilo je povereno vojvodi Birčaninu. O tome je izveštena i vlada i saveznici. Nakon toga, jedna podmornica na Korčuli donela je za vojvodu Birčanina radio-stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Vojvoda Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Italijani su 23. juna uz pomoć Ilije Trifunovića-Birčanina, osnovali prve jedinice Dobrovoljačke antikomunističke milicije, posvećenih uništenju komunizma i pod kontrolom Italijana. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Od septembra 1942. četnici su pokušavali da ubede Italijane da izvrše veliku antipartizansku operaciju u svojoj okupacionoj zoni. Trifunović Birčanin se sreo sa italijanskim generalom Mariom Roatom 10. i 21. septembra. Trifunović ga je podsticao da preuzme akciju protiv partizana u oblasti Prozora i Livna i ponudio pomoć 7.500 četnika pod uslovom da Italijani obezbede oružje i druge potrebe. Na sastanku 10. septembra Trifunović-Birčanin je izjavio Roati da nije pod komandom Dragoljuba Mihailovića, ali da se sa njim sastao 21. jula u Avtovcu i da ima njegovo odobrenje za saradnju sa Italijanima. Krajem septembra ili početkom oktobra, odgovarajući na poruku od Trifunović-Birčanina datiranu na 20. septembar, Mihajlović ga je pohvalio za držanje i visoko shvatanje nacionalne linije na tim razgovorima. Posle kontakata sa Trifunovićem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem, Roata je sa četnicima 29. septembra potpisao sporazum kojim su regulisane legalizacija četničkih odreda pod italijanskom vojnom upravom u Bosni i Hercegovini, izdavanje četnicima plata, hrane, uniformi, oružja, municije i ostalog ratnog materijala za borbu protiv partizana. Na osnovu ovog sporazuma italijanska okupaciona komanda uputila je četnike u borbu protiv partizana kod Prozora, u oktobru 1942, kao i na druga bojišta.Nakon njegove smrti to pravo da imenuje četničke vojvode pripalo je jedino Draži Mihailoviću, kao ministru vojnom. Time je pokušano da se ne ugasi tradicija vojvodstva u Srbiji. Na početku svog delovanja u Dalmaciji, vojvoda Birčanin je formirao prve grupe mladih Hrvata koji su bili jugoslovenski orijentisani, a najvećim delom su u te grupe ulazili studenti i radnici. Njima je priključio mlade borce iz Šibenika i ostalih obližnjih mesta na moru. Na taj način je formirali su odred koji se zvao „Odred Vojvode Birčanina“, i Splitsko-Šibenička brigada. Teško se razboleo u Splitu. Pred kraj života je unapredio još neke oficire JVuO u čin četničkog vojvode. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda.