ŽAN KAZNEV SOCIOLOGIJA RADIO-TELEVIZIJE BIGZ BEOGRAD 1976 BIBLIOTEKA MISAO I DILEME Predgovor RATKO BOŽOVIĆ ............................................................ Broš Latinica 145 strana NEKORIŠĆENO

HRISTOS I PSI VIDOSAV STEVANOVIĆ RADIO B 92 BEOGRAD 1994 APATRIDI Broš Latinica 165 stranice

BRANKO MILANOVIĆ PROTIV NACIZMA RADIO B92 BEOGRAD 2014 APATRIDI a) JUGOSLAVIJA - POLITIČKE PRILIKE .................................................................. LATINICA B R O Š 21 CM 171 STRANICA ODLIČNO dsp17

Naslov: Vruć pas : avanturistički eseji Autor: Vojislav Despotov Izdavač: Novi Sad : Matica srpska Godina izdanja: 1985, 202 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka: Biblioteka `Danas` Povez: Tvrd sa omotom Ćirilica Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. KC

Izdavač: Svetovi, Novi Sad Godina izdanja: 1993. Povez: Broširan sa omotom Format: 17 cm Broj strana: 224 Stanje: Veoma dobro Robert Muzil je bio jedan od najvećih intelektualaca svoga doba. Počeo je da piše roman `Čovek bez osobina` 1921. godine i na njemu je radio sve do smrti, ne prestajući da radi na korekcijama. Za života je objavio samo prvi tom (Prva knjiga, prvi i drugi deo, 1930) i drugi tom (Druga knjiga, treći deo, 1932). Šest godina kasnije objavio je u časopisu jedno poglavlje, a 1943. u Lozani Muzilova udovica objavljuje treći tom romana – iz delova pripremljenih za štampu i delova na kojima je autor radio do poslednjeg dana.Sklon introspekciji i analiziranju projekcija stvarnosti na čoveka, Robert Muzil je izabrao pravu osnovu za svoje gigantsko delo koje neki kritičari svrstavaju i u vrhunsku satiru: Beč i raspad Austrougarskog carstva 1913, koji daju pečat prvom tomu knjige, idealno su mesto i vreme za `Čoveka bez osobina`. Svet je na istorijskoj prekretnici, rat je u vazduhu a moralna i opšta destrukcija pokazuju svoje iskeženo lice.

Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

53477) SVE ŠTO ( NE ) KAŽEM POGREŠNO JE , Neda Valčić Lazović , Službeni glasnik / Radio televizija Srbije Beograd 2011 , savremeni svetski pisci , Knjiga razgovora sa svetskim i domaćim piscima, u kojima se, uspostavljanjem dubinskog saglasja između onoga što je u dijalozima izgovoreno a potom i zapisano, kišovski rečeno, „skladište` misli i ideja poznatih književnika (redom: Slobodan Selenić, Patrik Beson, Peter Handke, Milorad Pavić, Danijel Penak, Ameli Notomb, Orhan Pamuk, Žan Bodrijar, Mario Vargas Ljosa, Dušan Kovačević, Horhe Semprum, Alen Rob-Grije, Frederik Begbede, Mišel Onfre i Žan-Mari Gistav Le Klezio). Ova kolekcija intervjua suočava nas sa svom raznolikošću uvida u nepregledno polje „života i literature` o kojima se, podstaknuti pitanjima Nede Valčić-Lazović, pobrojani pisci izjašnjavaju. tvrd povez, format 17 x 24 cm , latinica, 254 strane ,sa diskom , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Zadravec [franc zadravec], slovenački istoričar književnosti, * 27. septembar 1925, Stročja vas, † 24. jul 2016, Gornji Grad. Život Posle završene gimnazije u Murskom, upisao je studije slovenistike i rusije na Fakultetu umetnosti 1947. godine i diplomirao 1952. godine. Deset godina kasnije tamo je doktorirao tezom Miško Kranjec 1908–1935. Od 1952. do 1957. godine predavao je slovenački jezik u Gimnaziji u Murskoj Soboti, gde je osnovao i prvo vodio Studijsku biblioteku, a potom bio asistent za noviju slovenačku književnost na Katedri za slovenske jezike i književnosti na Katedri za slovenske jezike i književnosti. Fakultet umetnosti. 1973. godine postaje redovni profesor, a penzionisanjem 1993. godine postaje profesor emeritus. Godine 1979. izabran je za dopisnog, a 1985. za redovnog člana SAZU. Kao gostujući profesor predavao je na stranim univerzitetima u Novom Sadu, Klagenfurtu, Trstu, Inzbruku, Regenzburgu, Berlinu. Radio je kao urednik ili kourednik časopisa Svet ob Muri, Jezik in slovstvo, Panonski zbornik, Slavistica revija (odgovorni urednik 1981-97) i zbirki knjiga Naša beseda i Beseda savremenih jugoslovenskih pisaca. Za svoj rad 1984. godine dobio je Kidrićevu nagradu, 1980. godine odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, a 1996. godine odlikovan je Srebrnom medaljom časti Republike Slovenije. Jože Pogačnik (Maribor, 22. travnja 1932. – Ljubljana, 16. veljače 2016.) bio je slovenski filmski redatelj i scenarist.[1] Nakon studija filmske režije, najprije je radio kao filmski kritičar, da bi 1960-ih postao istaknuti autor dokumentarnih filmova, uglavnom se baveći društvenim temama. Snimio je i nekoliko kratkih filmova, uključujući Tri etide za Cathy i Miloša koji je osvojio Srebrnog medvjeda na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 1972. godine..[2] Godine 1967. snimio je svoj prvi dugometražni igrani film Tvrđava nasilnika (slovenski: Grajski biki), a za posljednji igrani film Kavana Astoria (Kavarna Astoria, 1989.) osvojio je Zlatnu arenu za najbolju režiju na Pulskom filmskom festivalu 1989. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Vellek (engleski: Rene Vellek, 22. avgust 1903, Beč - 11. novembar 1995, Hamden, Konektikat) je američki književni kritičar i komparativist. Odrastao je u Beču, a porodica je govorila na češkom i njemačkom jeziku. Diplomirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, gdje je studirao anglistiku i germanistiku. Među njegovim učiteljima su bili Vilem Matezius, Otokar Fisher, Vaclav Tille. Bio je blizu praškog lingvističkog kruga. Od 1935. predavao je na Školi za slavistiku i istočnoevropske studije na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, živeo je i radio u SAD (Univerzitet u Ajovi, od 1946. - Univerzitet na Jejlu). Jedan od pionira komparativne metode u američkoj književnosti bio je blizu nove kritike. U poslednjim godinama svog života bio je vezan za krevet, u tom stanju je diktirao poslednja dva toma svoje fundamentalne, osam puta istorije moderne književne kritike i književne kritike (1955-1992).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 — 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Biografija Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964.[1] Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“.[1] Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[1] Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana.[1] Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mjesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponono izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002.[1] Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945—1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena.[2] Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života.

Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича нареченога у калуђерству Доситеја, њим истим списат и издат. Књ. 2 / Доситеј Обрадовић Београд : Српска књижевна задруга, 1893 (Београд : Штампано у штампарији Краљевине Србије) 140, XXИВ стр. ; 20 цм Српска књижевна задруга. коло 2 ; књ. 8 dobro očuvano, drvenom bojicom je neko dete pošaralo naslovnu stranu, može se obrisati Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

KNJIGA IMA POSVETU AUTORA. Izdavač: Radio B92, Beograd Godina: 1996. 246 strana Format: 20 cm Edicija: Apatridi Povez: broširan SADRŽAJ: KAKO PREPOZNATI PISCA Sećanje na Danila Kiša Pesnik života - literature Kišov arhipelag - Majstor bufonerija Slučajno izgubljen ključ Na marginama Kišove poeme `Pesnik revolucije na predsedničkom brodu` Da mu u večnosti pevaju ptice Vrana, tuga i uspomena Gospar u zgradu KAKO DRAMATIZOVATI ANTOLOGIJSKI SONET Hrt u mori, trt u zori KAKO POLEMISATI Životinjska književnost u 500 knjiga Šta hoće Luka Terenko Spucić!? Tko stoji iza P Čudića? Luka Terenko Spucić ili M Milišić!? KAKO OŽIVETI PESNIČKU TRADICIJU (Zbogom, musava zemljo moja) Mi znamo `UDBU (po AŠantiću) Himna nesvrstanih (po Đ Jakšiću) Izdajica (po Zmaju) Ostajte ovdje, telohranitelji! (po A Šantiću) Padajte, braćo! (po Đ Jakšiću) Otac narodne armije (po B Ćopiću) Moji očevi `91 Boca (po A Šantiću) Poslovi i dani ŠTA RODOLJUPCI NE ČITAJU Srpski romantizam Selektori i igrači Rep periferijskog zmaja Honorar za oproštajno pismo Braneći svoja pradedinjska ognjišta Postmodernisti i njihova prava Pisci i nac inženjering · Srpska književna piramida Nevolje s ocem Mali rečnik sveopšteg zaborava KAKO SAM NAPISAO FILMSKU KRITIKU ŽIVOTA Filmska kritika KAKO JE NEZAHVALNO PISATI PESME O PROLAZNIM POJAVAMA Bajka o Vučku KAKO POSLE SVEGA DOBITI NEKO KNJIŽEVNO PRIZNANJE Saveti mladom piscu ili književna početnica Bajka o Nobelu i nagradi

Čudo jezika, razgovori sa lingvistima Mek povez, 420 strana, izdanje Službeni glasnik 2017, dobro očuvana, deo sadržaja ima na slici, posveta na početku Kad je davne 1974. godine novinar Radio Beograda Miloš Jevtić predložio da redovno priprema i nedeljom u etar pušta jednočasovnu emisiju razgovora sa istaknutim umetnicima i naučnicima iz cele Jugoslavije, sigurno nije mogao ni pretpostaviti kakva je neslućena sudbina namenjena tom njegovom originalnom naumu. Tokom bezmalo tri decenije, u više od hiljadu i po emisija, o životu, radu i pogledima na svet govorilo je preko osam stotina poslenika različitih struka i usmerenja, savremenika za koje je Miloš Jevtić smatrao da imaju šta da kažu i da to što njemu kazuju zavređuje pažnju najšire javnosti. Tomovi Glasnikovog izdanja Izabrani razgovori uređeni su prema oblastima delovanja Jevtićevih gostiju i prirodi njihovih svedočenja, i obuhvataju: nauku o jeziku (Čudo jezika), sasvim uslovno rečeno, filozofiju (Podneblje duha), nauku o književnosti (Tačke oslonca), istoriju i teoriju umetnosti, s arheologijom (Čuvari tradicije), poeziju (Pečat vremena), proznu književnost (Radost čitanja), likovne umetnosti (Svetovi umetnosti), pozorište i teatrologiju (Život scene), muziku i muzikologiju (Lepota zvuka), medicinu, prirodne i tehničke nauke (Pouzdanost nauke) i arhitekturu i urbanizam (Snaga graditeljstva), dok je predviđeno da poslednji, dvanaesti tom, naslovljen Preplitanja, sadrži petnaestak razgovora sa stvaraocima različitih profila iz drugih republika bivše Jugoslavije. (Darko Tanasković)

Balkan i Balkanci Balkanski institut, Beograd, 1937, ćirilica,tvrd povez, 159 strana Knjga odlično očuvana O nastanku ove knjige:` `Ratko Parežanin, Petar Skoko, Milan Budimir i drugi, su pre Drugog svetskog rata u Beogradu osnovali (1934. godine) poznati Balkanski institut (prestao sa radom 1941. godine usled zabrane okupatorskih vlasti). Ova institucija radila je na naučnom proučavanju političkih, privrednih, kulturnih, etničkih, duhovnih i svakih drugih prilika na Balkanu... vr430

Prva knjiga Jovana Delića. Retko u ponudi. Kao novo. Autor - osoba Delić, Jovan, 1949- Naslov Kritičarevi paradoksi / Jovan Delić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPrva knjiga ; 101 (Broš.) Napomene Tiraž 500 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Na nasl. str. posveta: Vasketu, s najljepšim željama za Blagovijesti - Jovan Delić, Novi Sad, 4. april 2000. g. [Delić, Jovan, Novi Sad]; [Jovanović, Vasilije]. - Pečat: Zbirka Vasilija Jovanovića.: BMSNS Predmetne odrednice Savić, Milisav, 1945- -- „Bugarska baraka“ Josić Višnjić, Miroslav, 1946- -- „Lepa Jelena“ Letić, Branko, 1947- -- „Šljiva sa nož-sjenkom“ Bratić, Radoslav, 1948- -- „Smrt Spasitelja“ Gordić, Slavko, 1941- -- „Vrhovni Silnik“ Šejić, Spasoje, 1948- -- „Dok ne stigne Tomas Man“ Radulović, Jovan, 1951- -- „Ilinštak“ Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949) glavni je urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnosti. Biografija Osnovnu školu učio je u pivskim selima (Bojkovići, Goransko, Plužine i Milkovac), a gimnaziju završio u Nikšiću. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za opštu književnost (1967–1971) gde je magistrirao (1983), a potom i doktorirao (1996). Kao profesor po pozivu, držao je predavanja na slavističkim katedrama u Hamburgu, Berlinu, Manhajmu, Jeni, Hajdelbergu, Frankfurtu, Grajfsvaldu, Haleu i Segedinu. Studije, tekstove i članke objavljivao je na ruskom, ukrajinskom, njemačkom i francuskom jeziku. Od decembra 1972. do juna 1998. radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a od 1998. predaje savremenu srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1986. do 1991. radio je kao lektor na Univerzitetu „Georg August“ u Getingenu. Član je Matice srpske od 1985, stalni član saradnik od 1995, član Upravnog odbora od 1999, a za glavnog urednika „Zbornika Matice srpske za književnost i jezik“ postavljen je 2000. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992–2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003–2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji. Za dopisnog člana SANU izabran je 2018. godine. Naučni i književni rad Objavio je oko 450 bibliografskih jedinica i sljedeće knjige: „Kritičarevi paradoksi“, Novi Sad, Matica srpska, 1980. „Srpski nadrealizam i roman“, Beograd, Srpska književna zadruga, 1980. „Pjesnik `patetike uma`“ (o pjesništvu Pavla Popovića), Novi Sad, Dnevnik, 1983. „Tradicija i Vuk Stef. Karadžić“, Beograd, BIGZ, 1990. „Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića“, Beograd, Prosveta, Dosije; Titograd, Oktoih; Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991. „Književni pogledi Danila Kiša, ka poetici Kišove proze“, Beograd, Prosveta, 1995. „Kroz prozu Danila Kiša, ka poetici Kišove proze II“, Beograd, BIGZ, 1997. „O poeziji i poetici srpske moderne“, Beograd, Zavod za udžbenike,2008. „Ivan V. Lalić i njemačka lirika“, Beograd : Srpska književna zadruga : Institut za književnost i umetnost ; Istočno Sarajevo : Filozofski fakultet, 2011 Nagrade i priznanja Brankova nagrada Matice srpske, za eseje o Tinu Ujeviću i Aleksandru Solženjicinu. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Uhvati zvezdu padalicu Dragoslava Mihailovića, 1984. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Hazarska prizma, 1992. BIGZ-ova nagrada, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1997. Nagrada „Vuk Filipović”, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1998. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Ivan V. Lalić i njemačka lirika, 2011. Nagrada „Zlatna srpska književnost”, 2011. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za knjigu Ivo Andrić – most i žrtva, 2012. Nagrada „Mladen Leskovac”, 2013. Izuzetna Vukova nagrada, za 2021. MG24 (N)

Božidar Kovačević - Ptičije mleko Zlatna knjiga 46 1935. godina PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

Autor - osoba Hejerdal, Tur, 1914-2002 = Heyerdahl, Thor, 1914-2002 Naslov Ekspedicija Kon-Tiki / Tur Hejerdal ; [prevela Olga Moskovljević] Jedinstveni naslov Kon-Tiki Expedisjonen. srpski jezik Ostali naslovi Ekspedicija Kon Tiki Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis [17] listova sa tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Moskovljević, Olga, 1921-2008 = Moskovljević, Olga, 1921-2008 Zbirka Knjiga znanja ; 9 Napomene Prevod dela: Kon-Tiki expedisjonen / Thor Heyerdafil Str.[5]-9: Predgovor / Olga Moskovljević. Hejerdal je tvrdio da su južnoamerički narodi naselili Polineziju u južnom Pacifiku u pretkolumbovska vremena. Organizovao je ekspediciju Kon-Tiki da bi pokazao kako je bilo tehnički moguće preploviti Tihi okean isključivo uz pomoć materijala i tehnologije iz tog doba. Hejerdal i njegovi pomoćnici otišli su u Peru, gdje su pomoću stabala i drugih lokalnih materijala izgradili splav od drveta balsa na domorodački način prema crtežima španjolskih konkvistadora. Zajedno s petoricom ljudi Hejerdal je na tom splavu plovio 101 dan i prešao 7.000 kilometara po Tihom okeanu dok se nije razbio na grebenu ostrva Raroia u ostrvlju Tuamotu 7. avgusta 1947. Jedini moderni komad opreme na splavu bio je radio-aparat. Kon-Tiki je splav na kojoj je norveški istraživač i pisac Tor Hejerdal 1947. zaplovio u ekspediciju na Tihi okean. Dobila je ime po bogu sunca Inka Viracochi, koji se navodno nekad nazivao `Kon-Tiki`. Danas se istorijski splav nalazi u Muzeju Kon-Tiki, u Oslu, Glavnom gradu Norveške. Ekspedicija Kon-Tiki je najuzbudljivija putopisna avantura ikad napisana. Od prve do poslednje rečenice – istinita je. Neverovatno istinita. MG60 (N)

Draženović Josip: Povjest jednoga vjenčanja 1901.g *1540. MK Povjest jednog venčanja : Josip Draženović 1901. -pripovjesti iz primorskog malograđanskog života U Zagreb, Naklada `Matice hrvatske`, 1901. izdanje :Matica hrvatska.; Zabavna knjižnica Format: 13x19.5 cm Broj stranica: 151.,mek povez stanje : nema ispisivanja-male promene od vremena--očuvano STANJE KAO NA SLIKAMA -DRAŽENOVIĆ, Josip, pripovjedač (Stajnica kraj Brinja, 30. XI. 1863 — Zagreb, 1. V. 1942). Gimnaziju završio u Senju 1881, studij prava u Zagrebu 1886. Isprva radio u kotarskim sudovima u Senju i Novom Vinodolskom (1886–89), potom je 1889–1929. sudac u Vrbovskom, Senju, Bakru, Perušiću i Gospiću; 1896–1900. upravitelj je te pristav Kotarskog suda u Perušiću, a 1918–29. predsjednik Sudbenog stola u Gospiću. God. 1935. doselio se u Zagreb, gdje je i umro. — Prvom prozom javio se u bakarskom listu Vragolan, 1881. pod pseudonimom Ivša i Dinčić-Senjčad ljuta. Crtice i putopisne zapise te pripovijetke tiskao u sušačkoj Slobodi, Vijencu, Hrvatskoj vili, Balkanu, Iskri, Savremeniku, Hrvatskom kolu, Književnim novostima te Domu i svijetu. Pisao i pod pseudonimom Brdići šiframa -en i -žn. Draženovićeve su tematske preokupacije u rasponu od lirskih solilokvija i razmišljanja o životu (lirske crtice Iskrice) do Crtica iz primorskoga malogradskoga života, realističkih opisa života malog čovjeka, uglavnom iz senjskog ambijenta. Dosegnuvši gotovo vrhunske realiste hrvatske književnosti, D. je naznačio i neka osvježenja uobičajenoga realističkog strukturiranja (npr. defabulacija). Osim nekih novih tema i motiva, kojima katkada navješćuje prozu J. Leskovara, zapažena je i njegova sposobnost uočavanja detalja i lirske atmosfere, čime podsjeća na kratku prozu I. S. Turgenjeva. Uz F. Mažuranića D. je istaknuti zagovornik crtice kao samostalnoga književnog žanra; sažetost i gnomičnost najdjelatniji su elementi njegova književnog izraza.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Autor - osoba Буйницкий, Виктор Харлампиевич, 1911-1980 Naslov 812 dana na santama Sjevernog ledenog oceana : dnevnik / V. [Viktor] H. Bujnickij ; [preveo s ruskog V. [Vaso] Bogdanov] Jedinstveni naslov 812 dneй v Dreйfuющih lьdah. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Prosvjeta, 1947 (Zagreb : Tipografija, grafičko-nakladni zavod) Fizički opis 331 str., [8] str. s fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bogdanov, Vaso, 1902-1967 = Bogdanov, Vaso, 1902-1967 Papanin, Ivan Dmitrievič, 1894-1986 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: 812 дней в Дрейфующих льдах / В. Х. Буйницкий Str. 5-10. Predgovor / I. [Ivan] D. Papanjin Napomene uz tekst. Viktor Harlampijevič Bujnicki (1911–1980) – član posade ledolomca „Georgij Sedov“. Učesnik Velikog otadžbinskog rata. Heroj Sovjetskog Saveza (1940). Zaslužni radnik nauke i tehnike RSFSR. Počasni radnik Mornarice, doktor geografskih nauka. Član petnaest polarnih ekspedicija. Autor preko 100 naučnih radova, uključujući 14 knjiga i brošura. Rođen 18. decembra (31. decembra po novom kalendaru) 1911. godine u gradu Čiti u porodici službenika. Godine 1930. diplomirao je u Čitinskoj šumarskoj tehničkoj školi, radio je u tajgama i šumama Habarovske teritorije. 1932. stigao je u Lenjingrad, gde je upisao Rudarski institut. Zatim prelazi u Hidrografski institut, otvoren 1935. godine. Godine 1936, tokom industrijske prakse, učestvovao je u ekspediciji ledolomca Sadko u Karskom moru. Član KPSS (b) / CPSU od 1942. godine. Učesnik arktičkog putovanja parobroda „Georgi Sedov“, gde je Bujnicki bio jedini istraživač – hidrograf-geofizičar. Godine 1940. diplomirao je na Lenjingradskom hidrografskom institutu. Od februara 1940. bio je viši naučni saradnik Arktičkog istraživačkog instituta, a od jula 1941. njegov direktor. Učesnik Velikog otadžbinskog rata od 1941. Borio se na Baltičkoj Crvenoj zastavi, zatim u Severnoj floti, bio navigator na razaraču „Uricki”, vodeći navigator specijalne grupe štaba Severne flote, koja je pratila savezničke transportne karavane. Godine 1942. Bujnicki je opozvan iz flote i ponovo imenovan za direktora Arktičkog istraživačkog instituta, u kojem je, pod njegovim rukovodstvom, stvoren sistem hidrometeorološke podrške arktičkoj plovidbi. Godine 1946. odbranio je doktorat, a 1948. doktorsku disertaciju. Od 1950. – profesor, šef Katedre za okeanologiju Lenjingradskog državnog univerziteta. Preminuo je 18. 6. 1980. Sahranjen je u gradu Lenjingradu Stanje knjige: Korice sa tragovima korišćenja, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju. MG76 (N)

U dobrom stanju, naknadni kožni povez Autor - osoba Riše, Marta = Riše, Marta Naslov Moj obaveštajni rad / M. Riše Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja : bez godine izdanja, možda rane 1940-e Fizički opis 137 str. ; 20 cm Napomene Napomena ruskom izdanju od 1938. godine: str. [3] Od izdavača: str. 4. Predmetne odrednice Špijunaža -- Francuzi -- Nemačka -- 1814-1918 -- U uspomenama Pisac knjige M. Riše je poznati agent-dvojnik francuske obaveštajne službe, koja je radila u nemačkom špijunskom centru u Madridu za vreme imperijalističkog rata 1914-1918. M. Riše podrobno opisuje svoj rad i metode pribavljanja podataka i materijala za francusku obaveštajnu službu, od nemačkog špijunskog centra. Pisac kritikuje rđavu organizaciju francuske obaveštajne službe i posvećuje dosta mesta opisivanju te organizacije, metoda i tehnike rada nemačkog špijunskog centra u Madridu i njegovih rukovodilaca.

Odlično stanje Skz 1927 U svojim pripovetkama Sibe Miličić prikazivao je njemu poznati život: sudbine primoraca, njihov mentalitet, tragične životne drame, odnos prema religiji, odlaske u „novi svet”, zabranjene, grešne i duboke, iskrene ljubavi… Zabeležio je duh jednog sveta i života koji više ne postoji i to toplim pripovedanjem i stilom punim simbolike, bliskih alegorija i arhetipova. Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1]—Bari, Italija 1944.) je bio srpski književnik i književni kritičar. Sibe Miličić Sibe Miličić.jpg (1929) Puno ime Josip Miličić Datum rođenja 3. april 1886. Mesto rođenja Brusje Austrougarska Datum smrti 1944. Mesto smrti Bari Italija Biografija Uredi Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela Uredi Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944) Milos Crnjanski Lament nad Beogradom Bm30