Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Dobro očuvano, nerasečeno, bez pisanja. Originalne meke korice. Rikna kompaktna (v. sliku) Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Sablazan sa duhovima : priče-groteske-feljtoni / Gvido Tartalja Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931. (Beograd : Orao) (Broš.) Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG82 (L) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

GEOGRAFSKO RASPROSTIRANJE KULTURE KUKURUZA U JUGOSLAVIJI Napisao Dr. Milisav V. Lutovac Štampa državne štamparije Kraljevine Jugoslavije - Beograd, 1936 godine Format: 27,7 x 21,3 cm Broj strana: 10 ( numerisano od 59-68 ) Solidno stanje, ali presavijana nažalost, pa će tako i biti poslata. Posvećeno doktoru Aleksandru Arnautoviću, potpisano kao `pisac` Милисав В. Лутовац milisav lutovac МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године. Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета). После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука. Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи. Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза. Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

MOMO KAPOR OD DŽINS-PROZE DO PROZE U MASKIRNOJ UNIFORMI Branko Stojanović Raška škola BEOGRAD,2006.,Tvrd lux povez,396.strana BIBLIOTEKA SVET POETIKE Književno delo novinara, feljtoniste, romansijera, pripovedača, dramskog pisca, radio i TV voditelja, slikara i filmskog scenariste Mome Kapora (Kapor je autor scenarija za filmove „Valter brani Sarajevo“ i „Ispravi se Delfina“) u monografiji koja je pred nama Branko Stojanović je označio etiketom „Od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“. Ovu knjigu Branko Stojanović je pisao pune tri godine. Pišući ovu dragocenu i nadahnutu monografiju o jednom od najpopularnijeg pripovedača i romansijera Momi Kaporu, Branko Stojanović je tumačeći obimno delo ovog autora, zaključio da je Kapor pisac koji otvoreno govori o stvaralačkim uticajima. Stojanovićeva monografija predstavlja veliki omaž ne samo Momi Kaporu kao književniku već i čitaocima njegovih dela. Autor je znalački primetio da Kapor piše kratko jezgrovito u formama koje korespondiraju sa interesima čitalaca kao i datom vremenu u kome obitava. Monografiju „Momo Kapor od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“ Branko Stojanović svojim britkim jezikom i lucidnim zapažanjima na skoro 220 strana kompjuterski složenog teksta uz iscrpno priloženu bibliografiju, prelama od naučne strogosti do esejističke razbarušenosti. Ova studija o književnom stvaralaštvu Mome Kapora predstavljaće nezaobilazan priručnik za buduće istraživače i teoretičare književnosti. 10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga 1956. Ilustracije: Dragica Tatarski Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku.

dvolist velikog formata dobro očuvano ANTIKVARNO -Rondo -Šta radiš sa kolenima Jovane -Sonya -Parlez-vouz francais -Rozi -Amo žene -Bela noć -Ramona -Sećaj se mene -Venecijana -Susie -Tanjka foxtrot -Beč, grad mojih snova -Ca c`est Paris -O` čuj me sad -Hajd bibi -Immorteli -Ti!.. Kad ćeš mi doć

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman jednog muzicara Henri Duvernois (zapravo: Henri Simon Schwabacher, rođen 4. ožujka 1875. u Parizu, † tamo 30. siječnja 1937.) bio je francuski književnik. Sin mađarskog trgovca dijamantima i Nizozemke počeo je raditi kao tajnik u Bibliothèque Charpentier u dobi od sedamnaest godina. Kao novinar potom je pisao za časopise kao što su Le Journal, Le Matin, Fémina, Comoedia, Candide i L`Illustration, gdje je ubrzo objavio novele na preporuku Catulle Mendès. Prvi veliki književni uspjeh postigao je 1908. romanom Crapotte. Godine 1910. oženio se s Margarethom Liebmann, koja je radila kao cirkuska umjetnica i glumica pod imenom Rita del Erido. Tijekom Prvog svjetskog rata doživio je ozljedu, a zatim je radio kao medicinska sestra u Villi Molière. Tamo je upoznao Guillaumea Apollinairea, s kojim je ostao u kontaktu putem pisama sve do svoje smrti. O svojim ratnim iskustvima objavio je 1919. roman Edgar, koji je André Breton nazvao jednim od najnadrealističnijih romana na svijetu. Sacha Guitry je 1921. uredio svoju novelu Morte la Bête za pozornicu. Kao rezultat toga, u suradnji njih dvojice nastale su uspješne jednočinke poput La Dame de Bronze et le Monsieur de cristal ou Seul. Od 1922. sprijateljio se s glumicom Gaby Morlay, za koju je adaptirao i producirao svoju dramu Jeanne kao film. Od 1920. do 1950. prema njegovim knjigama snimljeno je ukupno dvadesetak filmova. Od ranih 1930-ih napisao je nekoliko sjajnih romana, uključujući fantastičnu priču L`Homme qui s`est retrouvé. Također financijski uspješan autor posjedovao je vilu u Antibesu u kojoj su gostovali kolege književnici poput Marcela Prousta, Jeana Cocteaua, Rachilde, Edmonda Jalouxa i Mauricea Donnaya, glumica Mistinguett, pjevač Dranem, slikar Kees van Dongen i drugi. Proglašen je zapovjednikom Legije časti i dobio je Grand Prix de Littérature 1933. godine. 1937. umire od želučane bolesti i pokopan je na groblju Père Lachaise pored Oscara Wildea i Georgesa Courtelinea...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Guillermo Díaz-Caneja Gómez (Madrid, 14. listopada 1876.-Madrid, 23. travnja 1933.)1 bio je španjolski pisac i komičar. Biografija Učio je crtanje na Školi lijepih umjetnosti San Fernando i studirao deklamaciju na Konzervatoriju u Madridu. Završio je poslovne studije, a književnosti se posvetio tek u tridesetoj godini.2 U istom gradu radio je godinu dana u poduzeću zarzuela, ali nije volio estradni život i napustio je tu profesiju. Zatim je napisao knjigu priča, Escuela de humorismo (1913.), koja je bila njegova prva knjiga, nakon koje je uslijedilo nekoliko neuspješnih romana, od kojih je 1918. osvojio nagradu Fastenrath od Kraljevske španjolske akademije. Prazna omotnica.3 Iz zatim je njegova karijera uzletjela i počeo je biti među najprodavanijima. Obožavatelj i prijatelj Benita Péreza Galdósa, njegov rad ponavlja karakteristike, žanrove i likove realizma devetnaestog stoljeća i ima određeni moralni sadržaj. Preporuča stare obiteljske vrijednosti i kastiljanske vrline. Među ostalima se ističu Grešnik, 1914. i Hotelski misterij, 1928. Bio je i autor komedija (A Benefit, 1920. i Pilar Guerra, 1920., koju je kasnije adaptirao u roman, a dva puta je po njoj snimljen film: u 1926. režirao José Buchs, a 1941. Félix de Pomés).4​5​6​7​ Umro je od napada hemiplegije u Madridu, 23. travnja 1933., ostavivši udovicu i sina.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dopbrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Miroslav Feldman (Virovitica, 28. 12. 1899 - Zagreb, 30. 5. 1976), jugoslavenski književnik, liječnik, pjesnik i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Dr. Miroslav Feldman je rođen u Virovitici, 28. 12. 1899 u židovskoj obitelji.[1][2][3] Studirao je medicinu u Zagrebu i Beču. Nakon fakulteta vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gdje je radio kao liječnik u Virovitici, Pakracu, Osijeku, Sarajevu i Zagrebu.[3] Tijekom Drugog svjetskog rata tj. po dolasku ustaša na vlast prebjegao je u Split, odakle se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). U NOVJ-u je organizirao sanitetsku službu tj. bio referent saniteta ratne mornarice za Istru i Hrvatsko primorje, lekar u bazi NOVJ-a, te u jugoslovenskom izbjegličkom logoru El šat na poluotoku Sinaj u Egiptu. Isto tako je bio upravnik pokretne bolnice Trećeg bosanskog korpusa, te zatim pokretne poljske bolnice Četvrte jugoslovenske armije.[2][4] Dr. Feldman je bio predsjednik jugoslavenskog i hrvatskog P.E.N.-a. Književnu karijeru započeo je kao pjesnik, ali je najznačajniji kao dramatičar. Pisao je psihološke drame s elementima groteske te djela s naglašenom socijalnom kritikom u kojima satirički progovara o pojavama u hrvatskoj provinciji i o životu viših društvenih slojeva.[3] Miroslav Feldman je preminuo u Zagrebu, 30. 5. 1976 godine. Pokopan je na Mirogoju.[5][6] Djela `Arhipelag snova`, `Vožnja`, `Zec`, `Profesor Žič`, `U pozadini`, `Iz mraka`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima sitne staracke pegice, nista strasno! JOHN LAW , Stefan Pollatschek , Nolit Beograd 1938 , Roman o rađanju banknote , Stefan Pollatschek ( 1890 - 1942) bio je austrijski pisac i novinar. Potiče iz jevrejske porodice. Postao je socijaldemokrata i 1933. član udruženja socijalističkih pisaca, koje je austrofašistički režim raspustio sledeće godine. Tri meseca nakon aneksije Austrije Nemačkom carstvu 1938. godine, Pollatschek je sa porodicom izbegao u Čehoslovačku, a odatle u Veliku Britaniju. Pollatschek, koji potiče iz jevrejske porodice, u početku je radio u komercijalnoj profesiji. Postao je socijaldemokrata i 1933. član udruženja socijalističkih pisaca, koje je austrofašistički režim raspustio sledeće godine. Tri meseca nakon što se Austrija pridružila Nemačkom carstvu 1938., Pollatschek je sa porodicom pobjegao u Čehoslovačku, a odatle u Veliku Britaniju. Njegova prepiska i lični zapisi smatrani su izgubljenim do 2015. godine. Do tada, vanjski život pisca bio je donekle rekonstruiran, pre svega svedočenjem njegove ćerke, pisac Gerde Hoffer (1921–2012), koja se nastanila u Izraelu 1978. godine. Gerda Hoffer umrla je 2012. godine i ostavila arhivu Društva Theodora Kramera sa svojim nasledjem ne samo svoje beleške, prepisku itd., Već i beleške svog oca. [2] Roman Dr. Ascher i njegovi očevi, stvoreni 1939-42., Sa imanja su objavljeni tek 2004. godine, nakon što ih je ćerka Gerda Hoffer objavila.

PRVOSLAV DAVINIĆ PREKINUTA MISIJA AUTORSKO IZDANJE BEOGRAD 2O14 PRVOSLAV DAVINIĆ, magistirirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, doktorirao na temu nuklerarne bezbednosti, od 1967. radio u departmanu UN za razoružanje, ambasador MIP SRJ za pitanja razoružanja 1991. godine ... Za ministra odbrane Državne zajednice Srbije i Crne Gore izabran 2OO4. godine. Ostavku dao krajem 2OO5. godine posle niza isfabrikovanih političkih afera, moćnih i tajnih, poslovnih, političkih i finansijskih lobija, kojima je isključivi motiv bila LIČNA KORIST a ne intersi VOJSKE i DRŽAVE !!! Morao je ode i otišao je SVOJEVOLJNO !!!! Tužili su ga, vodili sudske pocese protiv njega i sve sudske pocese Prvoslav DAVINIĆ je DOBIO !!! Redak čovek od INTEGRITETA koga nisU mogli ni uspeli da SLOME !!! Za Srbiju, nažalost Don Kihot, ali dobro je da ih ima makar i na tragu !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................... R e f e r e n c e 1. Zašto Vojska nije adekvatno opremljena? 2. Zašto nije rešavano pitanje vojne imovine? 3. Zašto nije vršena kontrola vojnoindustrisjkog i trgovačkog .. kopleksa? 4. Zašto nije izvršena korenita reforma vojnih službi bezbednosti? 5. Zašto vojne službe bezbednosti nisu stavljene pod efikasnu .. demokratsku kontrolu? 6. Zašto je iz vojske OTPUŠTENO 7.OOO ljudi? 7. Zbog čega je sprečena izgradnja 12.OOO vojnih stanova? 8. Kako je sve zloupotrebljavano vojno tužilaštvo! 9. Ko je hteo da iskoristi vojnu imovinu za nevojne svrhe ............................................................. BELEŠKA O AUTORU Na poleđini slika i biografija autora !!! BROŠ LATINICA 368 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO EKSTRA !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1931 g. Radoslav Vesnić (Kraljevo, 11. septembar 1891 — Beograd 3. septembar 1980) bio je srpski pozorišni glumac i reditelj, profesor glume i dikcije, pisac, prevodilac i novinar. Biografija Još kao srednjoškolac igrao je u đačkom pozorištu Nada, bežao u putujuće pozorište Andre Delinija, potom glumio u omladinskom pozorištu Otadžbina. Po završetku gimnazije primljen je u Narodno pozorište za privremenog člana. Borio se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine i u Prvom svetskom ratu. Glumu je učio kod Mage Magazinović i u Prvom studiju Hudožestvenog teatra u Moskvi kod Stanislavskog. Završio je Filosofski fakultet u Beogradu. Od 1920. do 1923. godine radio je kao novinar i urednik beogradskog lista Novosti. Sledeće dve godine bio je glumac, reditelj i upravnik drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odakle odlazi u Osijek za upravnika Narodnog kazališta. Godine 1927. osniva beogradsku operetu koja nastupa u bašti restorana Kleridž na Terazijama i u sali Luksora u Balkanskoj ulici. Od 1928. do 1930. godine bio je sauplent kraljevačke gimnazije. Sezonu 1930/31. proveo je režirajući i glumeći u SNP-u. U periodu od 1931. do 1941. godine je reditelj i direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu sa jednogodišnjom pauzom kada radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete i kao ataše za kulturu jugoslavenskog poslanstva u Sofiji. Tokom Aprilskog rata 1941. godine komanduje protivvazdušnom baterijom braneći Beograd. Po kapitulaciji odbija položaj upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednika opštine Kraljevo te ga hapse i odvode na Sajmište, Banjicu i najzad u logore u Nirnbergu i Hamelburgu. U zarobljeništvu učestvuje u radu pozorišnih družina Boem i Zora. Od 1945. do 1947. je direktor i profesor francuskog i srpskog jezika kraljevačke gimnazije i rukovodilac KUD-a Kosta Abrašević. Potom je direktor drame Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu i profesor u Glumačkoj školi. Od 1951. do 1954. godine je upravnik, direktor drame i reditelj u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Ponovo se vraća u Novi Sad za reditelja u SNP i direktora i profesora Dramskog studija. Kao penzioner režira u Narodnom pozorištu u Pirotu i u Banjoj Luci, u KUD Ivan Klarić u Novom Sadu, predaje u Glumačkoj školi u Prištini. Piše pozorišne kritike za novosadski Dnevnik i Našu scenu, daje osvrte na pozorišne premijere za Radio Beograd. Osniva Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine, njegov je predsednik i pokreće i uređuje list 15. septembar. Radoslav Vesnić (1891–1980), glumac, reditelj, upravnik, druga polovina 20-ih godina 20. veka. Režije Od 1924. do 1965. godine režirao preko 126 premijera u SNP, NP u Beogradu, NP u Osijeku, Sofijskom narodnom teatru, Beogradskoj opereti u Kleridžu, Narodnom pozorištu u Cetinju, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Banjoj Luci, Narodnom pozorištu u Kragujevcu, Narodnom kazalištu u Sisku, Narodnom pozorištu u Pirotu. Uloge Od 1906. godine do 1975. godine igrao oko šezdesetak uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu, Akademskom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Prevodilački rad Prevodio je sa nemačkog, francuskog i ruskog poeziju, pripovetke i pozorišne komade. Pedagoški rad Bio je profesor srpskog i francuskog jezika, direktor Kraljevačke gimnazije, profesor glume, dikcije i direktor Glumačke škole u Novom Sadu i direktor Dramskog studija u Novom Sadu, profesor dikcije u Glumačkoj školi u Prištini. Odlikovanja Beli orao sa mačevima Zlatna Obilićeva medalja za hrabrost dve srebrne Obilićeve medalje za hrabrost Medalja za vojničke vrline Albanska spomenica orden Svetog Stanislava sa mačevima orden Svetog Vladimira sa mačevima bronzana medalja za zasluge Nacionalnog udruženja ratnika Francuske Legija časti Počasni je građanin Pariza

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvom delu, koji se zove Mogućnosti proučavanja književnosti, u posebnim odeljcima, najpre se daju odgovori na pitanja o tome šta je književno umetničko delo, šta je književnost, kakav je njihov meduodnos; zatim se ispituju i same mogućnosti proučavanja književnosti sa raznih nivoa, iz različitih perspektiva, raznim opštim metodama, sa raznih aspekata i sa posebnim ciljevima. Posebna poglavlja posvećena su osnovnim disciplinama proučavanja književnosti: teoriji i istoriji književnosti i književnoj kritici. U drugom, obimnijem delu, prikazano je proučavanje književnosti kroz razvoj ovih osnovnih disciplina od početaka do danas. Posebna poglavlja posvećena su antičkom dobu, srednjem veku, renesansi, klasicizmu, dobu romantizma, dobu pozitivizma i savremenom dobu, dobu pluralizma. Zoran Stojanović (iz recenzije) Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2] Biografija Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[3] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[4] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Boris Dogan Šime Vučetić (Vela Luka, 21. ožujka 1909. - Zagreb, 28. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Brat je poznate zadarske kulturne djelatnice Vesne Vučetić-Matanić. Osnovnu školu završio je u zavičaju, gimnaziju u Splitu i učiteljsku školu u Dubrovniku. Do 1941. radio je kao učitelj po dalmatinskim selima, a zatim u Splitu radi kao član redakcije Slobodne Dalmacije. Od 1947. g. živi u Zagrebu gdje se bavi istaknutim kulturnim radom, a od 1964. je slobodni profesionalni književnik te potom član Akademije znanosti i umjetnosti. Bio je članom Inicijativnog odbora (8. prosinca 1968. u Žminju) za osnivanje Sabora Čakavskog pjesništva. Za svoj književni rad dobio je i mnoga priznanja npr. Nagradu Društva književnika Hrvatske i Nagradu `Vladimir Nazor` za životno djelo. Umro je u Zagrebu 28. srpnja 1987.g. Šime Vučetić bio je vrstan esejist. Objevio je zbirke eseja `Između dogme i apsurda` te `Granice` u kojima razmatra mnoge suvremene društvene i književne probleme. Isto tako je pisao kritike, studije i oglede o mnogim hrvatskim književnicima, npr. o Marku Maruliću, Antunu Gustavu Matošu, Miroslavu Krleži i drugima. Osim toga priredio je i veći broj dijela naših književnika, a sastavljao je i antologije i zbornike. Kao i većina književnika tako je i Šime Vučetić prošao kroz nekoliko faza u svom stvaranju. Prvu fazu čine njegove mladenačke pjesme okupljene u zbirkama `Svanuća` i `Pjesme Ilije Labana`. Iako smještene u zavičajni prostor, tu ga ne zaokupljaju pejzaži koliko ljudske sudbine: sudbine matera bez sinova, sinova bez domovine i sl. U drugoj fazi pjesničke teme su podređene slikovitosti i metaforičnosti. Zbirke pjesama: `Ljubav i čovjek` ,`Rude na ogledalu`. Treću fazu čine zbirke `Putnik` i `Iza pozornice` u kojima progovara o utjecajima povijesnih zbivanja na suvremenog čovjeka. Posljednje svoje pjesme objavio je u zbirci `Pjesni razlike` gdje se ponovo vraća zavičaju i čakavskoj lirici. U autobiografskom zapisu `Moram zapisati` Šime Vučetić otvoreno progovara o kraju odakle je potekao, ali i o svojim roditeljima: `Rodio sam se u Veloj Luci na otoku Korčuli i rado u zagradama pišem one brojke što se blesavo zovu datumom rođenja (21. ožujka 1909.). Rođen sam dakle na moru, u selu, ribarskom, težačkom, pomoračkom. I živio sam na selu cijelo tzv. djetinjstvo, a moj prvi izlet bio je opet u susjedno selo, u Blato (1915.)...` `Kadkada sam, nehotice, promatrao očeve radne ruke, i materine u kuhinji: tako su mi te ruke izgledale čudnovate! Kad bi mati na primjer strigla svoje tri ovce! Kad bi otac okopavao lozu, oštrio pritke, brao travu držao vjedro vina! Kako je bio radišan moj otac. Od zore do kasno u mrak on je radio. On je živio starinskim životom, i za nova vremena nije brigao. Tako nije ni čudo da se u mojim pjesmama iznose slike sela, mora i zamlje. Ta se komponenta zadržala u mojoj poeziji sve do starosti. Bili su to komadići vedrine u teškim životnim prilikama.` Valja spomenuti da je na njegov poticaj hrvatska pjesnikinja Lucija Rudan počela pisati pjesme na čakavici, koje su ju kasnije i proslavile. Njegov čakavski opus nije velik, no ne i neznatan. Jedini je izraziti dijalektalni pjesnik s otoka Korčule. Nema ni jednu konkretnu čakavsku zbirku pjesama osim ciklusa Luške pisme, nastalog između 1964. i 1972. godine.

Autor - osoba Prišvin, Mihail Mihajlovič Naslov Riznica sunca : istinita bajka / M. Prišvin ; [preveo Božidar Kovačević ; ilustracije E. Račeva] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1948 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1948 (Beograd : Omladina) Fizički opis 70 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Račeva, Evgenia Zbirka Biblioteka pionira Stanje kao na slikama. Prišvin, Mihail Mihajlovič, ruski pisac (Hruščovo, Orlovska gubernija, 4. II. 1873 – Moskva, 16. I. 1954). Rođen je u obiteljskoj vili Krutschevo u guvernorati Oriol (sada u okrugu Stanovljanski , Lipecka oblast u obitelj trgovca. Studirao je u politehničkoj školi u Rigi i jednom je uhićen zbog sudjelovanja u marksističkim krugovima. 1902. godine Prišvin je diplomirao na Sveučilištu u Leipzigu , diplomiravši agronomiju. Tokom Prvog svjetskog rata radio je kao vojni novinar. Nakon rata Prišvin je bio zaposlen kao publicist, a zatim seoski učitelj. Kao istražitelj prirode mnogo je putovao i crpio građu za pjesničku prozu, u kojoj stručni putopis povezuje lokalni folklor s autorovom simbolikom. Počeo je pisati za časopise 1898. godine, ali njegova prva pripovijetka `Sashok` objavljena je 1906. Prišvinova djela puna su poetike, iznimne oštrine promatranja i opisa prirode. Mnoga njegova djela prevedena su na različite jezike i postala su dio zlatnog fonda sovjetske dječje književnosti . Mihail Prišvin nagrađen je s dva ordena. Kareliji je posvetio prozu „U zemlji neplašenih ptica“ (V kraju nepugannyh ptic, 1907), a rezultat je putovanja na Daleki istok tekst „Ginseng“ (Žen’ – šen’, 1933). Objavio je i autobiografski roman „Kaščejev lanac“ (Kaščeeva cep’, 1923–54) te poemu u prozi „Facelija“ (1940). MG7 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, i poslednjih 8 stranica takodje, sve ostalo uredno. Brakovi je zbirka kratkih priča iz 1884. koju je napisao August Strindberg. Kratke priče i njihovi opisi braka bili su doprinos raspravi o moralu 1880-ih. Odlomak u jednoj od kratkih priča doveo je do toga da je Strindberg procesuiran za bogohuljenje i priveden pravdi na takozvanom suđenju brakova, ali je oslobođen. August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman uzavrele krvi Stefan Żeromski (Strawczyn, 14. kolovoza 1864. - Varšava, 20. studenog 1925.), poljski književnik. Pisao je romane, dramska djela, pripovijesti. Zbog svojih rodoljubivih raspoloženja bio je 1888. zatvoren od ruskih carističkih vlasti. Bio je jedno vrijeme duhovni vođa omladine; kritika ga je nazivala `nezasićenim srcem` i `savješću naših dana`. Dao je majstorske opise poljskih krajolika. Prozna su mu djela prožeta lirskim pasažima koji ponekad nalikuju na pjesme u prozi. Djela Popioły Ludzie bezdomni Dzieje grzechu Uroda życia Walka z szatanem Stefan Żeromski rođen je 14. listopada 1864. u Strawczyn, blizu Kielcea. Dana 2. rujna 1892. oženio se udovicom Oktawiom Rodkiewiczowom, rođenom Radziwiłłowiczównom, koju je upoznao u toplicama u Nałęczówu, čiji je suvlasnik bio njezin očuh. Jedan od svjedoka na vjenčanju bio je romanopisac Bolesław Prus, Oktawijin obožavatelj koji nije bio za brak.[3] Mladenci su se preselili u Švicarsku, gdje je Żeromski radio od 1892. do 1896. kao knjižničar u poljskom nacionalnom muzeju u Rapperswilu. Na Oktawijin zahtjev, Prus, iako nije bio obožavatelj Żeromskijevih spisa,[4] pomogao je paru koji se borio koliko je mogao. Godine 1913. Żeromski je zasnovao novu obitelj sa slikaricom Annom Zawadzkom, koju je upoznao 1908.; imali su kćer Moniku. Godine 1924., kao priznanje za postignuća Żeromskog, predsjednik Stanisław Wojciechowski dao mu je trosobni stan na drugom katu Varšavskog kraljevskog dvorca.[5] Iste godine Żeromski je ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost.[6] Preminuo je 20. studenog 1925. u Varšavi.

SRPSKA VOJSKA U EVROPSKOM RATU - Dr JOV. HADŽI VASILJEVIĆ PREDAVANJE ODRŽANO U NOVOM SADU 6. JANUARA 1919. GODINE 32 STRANA, BROŠ POVEZ. KORICE MALO ZACEPANE NA NEKOLIKO MESTA. Јован Хаџи-Васиљевић (Врање, 18. октобар 1866 — Београд, 29. март 1948) је био српски историчар, етнограф и књижевник. Основну школу завршио је у Врању, гимназију у Врању и Нишу, а Велику школу (историјско-филолошки одсек) у Београду. Докторат из филозофије положио је у Бечу 1898. Као чиновник Министарства иностраних послова службовао је од 1898. до 1904. у Битољу, Скопљу и Београду. Државну службу напустио је 1904. Од тада па до 1940. године био је секретар Друштва Светог Саве. Све време је радио на националном просвећивању Срба у Турској. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Јован Хаџи-Васиљевић је написао велики број радова из историје, географије и етнологије. Вредност његових радова је у томе што су засновани на теренским истраживањима, а посебно на просторима Старе Србије и Македоније (Јужне Србије). Био је уредник часописа `Браство`, билтена Друштва Светог Саве. Најважнији радови Јована Хаџи-Васиљевића су: Прилеп и његова околина, Београд, 1902; Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања I–II, Београд, 1909, 1913; Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918 , Нови Сад, 1922; Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928; Хаџи-Васиљевић, Јован (1930). Скопље и његова околина: Историска, етнографска и културно политичка излагања. Београд: Штампарија Свети Сава. Аутобиографија, Врање, б. г. У градском парку у Врању 2012. постављена је спомен биста са његовим ликом. Такође и једна улица у Bрању носи његово име.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zivot Eugena Delacroixa, odlomci iz Dnevnika Sa 32 Ilustracije Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (franc. Delacroix Ferdinand Victor Eugène;[1] Sen Moris, 26. april 1798 — Pariz, 13. avgust 1863) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma.[2] Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. On se borio protiv sivila u slikarstvu neoklasicista. Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod 1830. U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili. Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput Odaliske i Frederik Šopen. Između ostalog naslikao je i Zauzeće Carigrada, kao i Grčka umire na ruševinama Misolungija. Takođe je i ilustrovao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo Sardanapalova smrt i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa. Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji Šopen i Žorž Sand. Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva.[4] Tu se ističu etnografske kompozicije kao : Alžirske žene u haremu, Jevrejska svadba u Maroku, Beli konj u vihoru (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog). Uz slike, ostavio je i Dnevnik,[6] u kojem je četiri decenije beležio misli i uočavanja o umetničkim pojavama svog doba; njegova bogata korespondencija objavljena je u dva toma 1878. godine. Životopis Dante i Vergilije u Paklu (1822), ulje na platnu, Luvr, Pariz Delakro je rođen u Sen Moris an Šalansonu, u jugoistočnoj Francuskoj. Nagađa se da je njegov pravi otac bio političar i diplomata Šarl Moris de Taleran, koji je bio prijatelj porodice i kojem je po izgledu i karakteru sličio. Pokolj na Híosu (1824), Luvr, Pariz Grčka umire na ruševinama Misolongija (1826), Muzej lepih umetnosti, Bordo. Godine 1815, u 17. godini života, Ežen Delakro je stupio u atelje Pjer-Narcisa Guerina, koji je svojim strogim akademskim shvatanjima mogao malo uticati na Delakroa.[10] Tu je kopirao dela P. P. Rubensa i Veroneza, a cenio je i engleske pejsažiste (R. P. Bonington, Džon Konstabl) koje je upoznao tokom svog putovanja u Englesku 1825. godine. U pariskom je Salonu debitovao 1822. godine delom Dante i Vergilije u paklu, kojim je obeležen prelom između akademskog klasicizma J. L. Dejvida i novog naziranja, koje se istodobno s književnim romantizmom, borilo za slobodu likovnog izraza. Slika je nastala pod uticajem Žerikove slike Splav Meduze. Alžirke u Haremu (1834), Luvr, Pariz Godine 1832. putuje u Alžir i Maroko, gde dozreva njegov smisao za jake kolorističke ekspresije. Delakroa je velikom upornošću radio skice i studije svega što je video, nastojeći naročito da fiksira ritmove pokreta. Boravak u kraju egzotičnih nošnja, krajolika, flore i faune fiksiraće na brojnim platnima u više verzija, neobično bogato ekspresivnog kolorita (Alžirke u haremu, 1834, Židovsko venčanje u Maroku, 1839, Borba konja u staji). Od 1833. do 1861. godine izvodio je po narudžbi velike dekoracije u pariskim javnim ustanovama (plafon u Senatu, 1846, i Luvru, 1850), palatama i crkvama (nedovršena Burbonska palata 1831-37; Borba Jakova s anđelom u crkvi Sveti Sulpis, 1855). Delakroa je 1862. učestvovao u stvaranju Francuskog društva umetnika (Société Nationale des Beaux-Arts). Njegov prijatelj, pisac Teofil Gotje, postao je predsedavajući, a slikar Eme Mije bio je zamenik predsednika. Zima 1862–63 bila je izuzetno teška za Delakroa. Bolovao je od teške upale grla koja se pogoršala tokom proleća. Svojoj pouzdanoj domaćici, Ženi Le Giju, ostavio je dovoljno novca za život, dok je naredio da se sve u njegovom studiju proda.[12] Dana 13. avgusta 1863. Delakro je preminuo i sahranjen je na groblju Per Lašez. Delo Svojom imaginacijom, dinamikom, te rodoljubivim zanosom Ežen Delakroa se suprotstavljao akademskim formulama i ustrajavao na slobodi likovnog izraza. Tako je u vreme Španske revolucije 1830. godine, u rodoljubivom zanosu naslikao čuvenu sliku Sloboda predvodi narod. Slika prikazuje alegorijski lik slobode među stvarnim učesnicima ustanka koje mu je opisao brat, učesnik revolucije. U odabiru tema i tehnika (uljene boje, akvarel, freska, i drugo) bio je vrlo raznolik, a bio je i neobično dobar crtač.[11] Slikao je velike kompozicije, u kojima je prikazivao dramatične trenutke iz istorije (Car Justinijan sastavlja zakonik, 1826; Krstaši osvajaju Carigrad, 1841), mitološku tematiku (Medeja, 1838), biblijske prizore (Dobri Samaritanać`, 1850; Tobija i anđeo, 1863), egzotične zveri i konje (Lov na lavove, 1854), teme iz dela Dantea, Vilijama Šekspira, Dž. G. Bajrona, V. Skota i J. V. Getea (većinom u grafici).[7] Slika Pokolj na Hiosu (1824) prikazuje patnje Grka pod osmanskom vlašću, čime je umetnik podupirao opštu podršku za Grčki rat za nezavisnost. Ono je prožeto dramom, unutrašnjom napetošću i saosećanjem za ljude koji pate, kao i većina njihovih slika. Velikim fresnim kompozicijama istorijskih, mitoloških i alegorijskih tema odslikao brojne zidove i plafone javnih i privatnih rezidencija u Parizu i Versaju. Radio je i portrete, posebno likove muzičara (Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Nikolo Paganini). Time što je rehabilitirao boju kao početak slikarske kreacije, nagovestio je impresionizam, te nadahnuo slikare kao što su Pjer Ogist Renoar, Žorž-Pjer Sera i Vinsent van Gog.

U dobrom stanju, sa posvetom autora Politova interpretacija istočnog pitanja / K. [Kosta] N. Milutinović Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Časopis Kritike, 1931 (Zemun : `Jugoslavija`) Fizički opis 52 str. ; 21 cm a nasl. str. : Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade. Predmetne odrednice Polit-Desančić, Mihailo, 1833-1920 Istočno pitanje Milutinović, Kosta N., 1909-1998 MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je srpski književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa).[1][2] Biografija Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin)[2], `Dalje` (Sarajevo)[2] i `Tisa` (Novi Bečej)[2]. 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima.[3] Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu.[1] Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet.[1][2] Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Otac je pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Kada je vreme za nas radilo Beograd, 1943. 220 strana. odlicno ocuvano Pol Muse (Paul Mousset, 1907-1981), francuski pisac,rezervni oficir, reporter i putopisac. 1941. nagrađen literarnom nagradom Renaudot za ovaj roman, čiji je originalni naslov `Quand le temps travaillait pour nous`(u ovom izdanju stavljen u podnaslov). Autor kritički govori o sposobnosti francuskih generala i britanske vojske da se uspešno suprotstave nemačkoj vojsci. Kod nas je roman izdat u vreme okupacije, očigledno u propagandne svrhe. vojna istorija vojska drugi svetski rat okupacija jugoslavije srbije srpska stampa u drugom svetskom ratu

retko se nalazi u prodaji s omotačem Martin Arousmit (енгл. Arrowsmith) roman je američkog književnika Sinklera Luisa, objavljen 1925. godine. Osvojio je Pulicerovu nagradu 1926. godine (koju je Luis odbio). Luisu je u pripremi ovog romana mnogo pomogao pisac naučnih dela Pol de Kruif[1] kome je pripadalo 25% zarade od prodaje, iako je Luis potpisan kao jedini autor. Martin Arousmit je roman koji se bavi kulturom nauke. Napisan je nakon reformi medicinskog obrazovanja koje su proistekle iz Fleksnerovog izveštaja o Medicinskom obrazovanju u Sjedinjenim Državama i Kanadi: izveštaj Fondaciji Karnegi za unapređenje obrazovanja iz 1910. godine, koji je pozivao medicinske fakultete u Sjedinjenim Državama da se drže konvecionalne nauke u svojim predavanjima i istraživanjima. Ovaj roman je priča o inteligentnom zaljubljeniku u nauku Martinu Arousmitu koji prelazi put od malog grada na srednjem zapadu do visokih ešalona naučne zajednice. (Rođen je u Elk Milsu u Vinemaku, izmišljenoj državi u kojoj se odvija radnja nekoliko drugih Luisovih romana). Usput se okušava na medicinskom fakultetu. Verio se sa jednom ženom, prevario je sa drugom pa se i s njom verio, i na kraju pozvao obe na ručak da izgladi stvari. Na kraju je uvredio svog mentora, Maksa Gotliba, i bio suspendovan s medicinskog fakulteta. Postaje običan radnik, a potom se venčava sa Leorom dok ga njena porodica izdržava uz obećanje da će osnovati privatnu ordinaciju kao jedini lekar u malenoj Vitsilvaniji u Severnoj Dakoti. Isfrustriran privatnom ordinacijom, postaje javni zdravstveni službenik u Ajovi i započinje ljubavnu vezu sa mladom ćerkom direktora za zdravstvenu zaštitu. Nakon niza političkih rasprava, daje otkaz i prelazi da radi u ekskluzivnoj privatnoj bolnici u Čikagu. Konačno, Arousmit dobija priznanje od bivšeg mentora s medicinskog fakulteta, Maksa Gotliba, za naučni rad koji je napisao i dobija poziv da se pridruži prestižnom istraživačkom institutu u Njujorku. Kulminacija knjige govori o Arousmitovom otkriću jednog bakteriofaga koji uništava bakterije i o njegovim iskustvima na izmišljenom karipskom ostrvu dok se suočava sa epidemijom bubonske kuge. Njegovi naučni principi mu govore da izbegava masovnu upotrebu bakteriofaga na ostrvu. Tačno naučno razumevanje bakteriofaga je važnije od svih osoba na ostrvu koje bi umrle bez lečenja. Nakon što njegova žena, Leora, i svi drugi iz instituta koji su došli s njim na ostrvo umru od kuge, on nerado odbacuje naučne principe i počinje da leči sve na ostrvu bakteriofagom. Na ostrvu, započinje ljubavnu vezu sa jednom bogatašicom s kojom se kasnije venčava. Smatra da njegovi postupci na ostrvu predstavljaju izdaju nauke i njegovih principa. Po povratku u Njujork, tretiraju ga kao heroja zbog onoga što je uradio na ostrvu. Prvo dobija unapređenje u laboratoriji, a potom mu je ponuđeno da postane direktor čitavog instituta. Odbija unapređenje. Napušta svoju novu ženu i sinčića da bi radio u šumi u Vermontu kao potpuno nezavisni naučnik. Kada mu žena konačno ponudi da se preseli u Vermont da mu bude blizu, on joj govori da ne želi ništa da ima s njom i da treba samo da ga ostavi na miru. Teme[уреди] Knjiga sadrži značajne društvene komentare o stanju i očekivanjima medicine u Sjedinjenim Državama dvadesetih godina XX veka. Arousmit je napredan, pomalo čak i buntovnik, i često preispituje postojeće stanje stvari kada smatra da ono ima nedostataka. Ovaj roman je bio inspiracija za nekoliko generacija studenata medicine. Glavni junak se suočava s mnogo nedoumica kada su u pitanju njegova karijera i životne odluke. Dok detaljno opisuje Arousmitove plemenite ideale u vezi sa medicinskim istraživanjima za dobrobit čovečanstva i njegovu nesebičnu posvećenost pacijentima, Luis ubacuje i mnoga ne tako plemenita iskušenja i samoobmane na Arousmitovom putu. Privlačnost finansijske sigurnosti, priznanja, čak i bogatstva i moći, odvajaju Arousmita od njegovog prvobitnog plana da se ugleda na svog prvog mentora, Maksa Gotliba, sjajnog ali grubog bakteriologa. U romanu Luis opisuje različite strane lekarske obuke, prakse, naučnog istraživanja, naučne prevare, lekarske etike, javnog zdravlja, i ličnih/profesionalnih sukoba koji se dešavaju i danas. Ljubomora među kolegama, pritisci od strane instituta, pohlepa, glupost i nemarnost su prikazani na satiričan način, a sam Arousmit kao iritantni egocentrik. Ali prisutni su i neumorna posvećenost i poštovanje naučnih metoda i intelektualne iskrenosti. Martin Arousmit deli neke biografske sličnosti sa životom Feliksom d’Erelom, koji je u romanu zajedno sa Arousmitom otkrio bakteriofage i preduhitrio ga u objavljivanju rezultata. Zbog detaljnih i zanimljivih opisa eksperimentalnih laboratorijskih istraživanja kao prakse, profesije, ideologije, pogleda na svet, „istaknute niti u modernoj kulturi, načina života“,[2] Martin Arousmit se uopšteno smatra klasičnim „naučnim romanom“, koji je usredsređen na moralne dileme s kojima se mogu susresti biomedicinski naučnici.[3] Martin Arousmit je upoređivan sa romanom Citadela Arčibalda Kronina (objavljen posle Arousmita, 1937. godine), koji se takođe bavi životnim iskustvima mladog lekara idealiste koji pokušava da preispita i poboljša postojeći medicinski sistem. De Kruif je inspiraciju za lokacije i likove u Arousmitu izvlačio iz posebnih izvora. Rad u laboratoriji i eksperimenti Maksa Gotliba su zasnovani na karijerama Frederika Džordža Novija i Žaka Louba. I Loub i De Kruif su radili na Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja u Njujorku, a Novi je bio De Kruifov dugogodišnji mentor.[4] Jedan pisac za stručni časopis Izveštaji javnog zdravlja prokomentarisao je da je ovaj roman predvideo mnoge uspehe i probleme koji utiču na lekarsku profesiju danas, kao što su sukobljene potrebe i ciljevi kliničkih i medicinskih naučnika; komercijalni interesi farmaceutskih kuća koje proizvode nove lekove i vakcine nasuprot potrebi da se traga za naučnom istinom; političke i društvene poteškoće u razvijanju programa za zaštitu javnog zdravlja; i sve veća uloga lekara u američkom društvu.[5] Pulicerova nagrada[уреди] Luis je za roman Martin Arousmit osvojio Pulicerovu nagradu za književnost 1926. godine, ali je odbio da je primi. U pismu komisiji je napisao: Želim da Vam se zahvalim što ste odabrali moj roman Martin Arousmit za Pulicerovu nagradu. Tu nagradu moram da odbijem, a moje odbijanje bi bilo besmisleno ako ne objasnim razloge. Sve nagrade, kao i sve titule, opasne su. Oni koji žude za nagradama su skloni da rade ne zbog inherentne izvrsnosti već zbog spoljnih nagrada; oni su skloni da napišu ovo ili da oprezno izbegnu da napišu ono, da bi udovoljili predrasudama nasumične komisije. A Pulicerovoj nagradi za romane se naročito može prigovoriti da su njeni uslovi konstatno i gnusno pogrešno prikazivani. Ti uslovi glase da će nagrada biti dodeljena „za američki roman objavljen tokom godine koji će na najbolji način predstaviti zdravu atmosferu američkog života i najviši standard američkih običaja i čovečnosti“. Ova rečenica, ako i ima ikakvo značenje, značila bi da će se procena romana vršiti ne prema stvarnim književnim zaslugama, već prema pokornosti kodeksu lepog ponašanja koji je u tom trenutku popularan.[6] Njujork tajms je izvestio da je, prema očevicima, pravi razlog to što je Luis i dalje bio ljut što roman Glavna ulica nije osvojio ovu nagradu 1921. godine.[7] Filmske, radio i televizijske adaptacije[уреди] Jedina filmska adaptacija ove knjige je film Arousmit iz 1931. godine, sa Ronaldom Kolmanom i Helenom Hejz u ulogama Arousmita i Leore. Film je bio nominovan za četiri Oskara, uključujući i onaj za najbolji adaptirani scenario. Radio pozorište Luks je 25. oktobra 1937. godine predstavilo jednočasovnu radio adaptaciju sa Spenserom Trejsijem i Fej Rej u glavnim ulogama.[8][9] Helen Hejz je ponovila svoju ulogu Leore u jednočasovnoj adaptaciji na radio programu Kembel plejhaus, sa Orsonom Velsom u ulozi Arousmita. Program je emitovan 3. februara 1939. godine.[10][11][12][13] Američka grupa konjanika predstavila je svoju verziju sa Tajronom Pauerom u glavnoj ulozi, 23. februara 1942. godine. Pedesetih i šezdesetih godina XX veka, knjiga je više puta adaptirana za male ekrane, a sažete verzije ove priče su prikazane u okviru serija kao što su Televizijsko pozorište Kraft i Dupon šou meseca. Češka mini-serija je napravjena 1999. godine, sa Janom Štastnijim u glavnoj ulozi i Terezom Brodskom u ulozi „Leore Tozerove“. Postoji popularan mit da je rok bend Aerosmit pozajmio ime od ove knjige. Iako su članovi ove grupe čitali ovu knjigu kao lektiru u školi, više puta su izričito negirali bilo kakvu vezu. Zapravo, ime je prvi put odbijeno, jer su ostali mislili da je bubnjar Džoi Krejmer pozajmio ime od Sinklerovog romana. Kada je objasnio da se imena različito pišu i da je ime smislio dok je slušao album Harija Nilsona, Erial bale (Aerial Ballet), ostali članovi su prihvatili ime.[14] Sinkler Luis (engl. Sinclair Lewis; 7. februar 1885 — 10. januar 1951.), bio je američki književnik i Nobelovac. Rođen je 1885, imao je život ispunjen raznovrsnim iskustvima, korisnim za stvaranje široke vizije američkog društva, čiju će snažnu sliku dati u svojim romanima. Tako je on, recimo, prekinuo studije na univerzitetu Jejl, i otišao da radi na Panamskom kanalu. A onda se vratio na Jejl i diplomirao, 1908. Narednih godina je puno putovao po Americi, radeći kao izveštač mnogih listova i agencija. U početku, dok još nije našao svoj pravi put, pisao je bulevarsku prozu, priče i romane, sve dok 1920. nije objavio roman „Glavna ulica” i postigao ogroman uspeh. Za kratko vreme bilo je rasprodato pola miliona primeraka, a roman je preveden na bezmalo sve evropske jezike. Usledili su potom romani:„Kraljevska krv”,„Bebit”, „Elmer Gantri”, „Čovek koji je poznavao Kulidža”, „Dodsvort”, „Martin Arousmit”, „Ana Vikers”, „Umetničko delo”, „To je ovde nemoguće”. Njima je Luis izbio u red velikih realističkih pisaca savremene Amerike, s podjednakim poznavanjem opisujući život različitih slojeva i vrlo različitih junaka. Snažna satirička, kritička nota izazivala je često protivrečne reakcije javnosti. Od pohvala kritike i slobodoumnih intelektualaca – do poziva na bojkot, linč, hapšenje! Sinkler Luis je jedan od najslavnijih pisaca takozvane izgubljene generacije. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1930. godine. Preminuo je 1951.