CLIO Broj strana: 187 Povez: Tvrd NOVO Edgar Alan Po, čuveni američki pisac, u mladosti je služio kao vojnik, a književnu karijeru započeo je stihovima po ugledu na Bajrona. Uskoro se opredelio za prozu, odabravši kao svoj žanr melodramu sa elementima horora, prva koja je postigla uspeh bila je Pad kuće Ašer. Postavši glavni urednik časopisa Mesindžer ojačao je svoj uticaj na književnoj sceni. Biografija koju piše Piter Akrojd počinje tokom šest poslednjih dana Poovog života. Niko ne zna šta se dogodilo od momenta kada su ga prijatelji ispratili na parobrod u Baltimoru do smrti šest dana kasnije u jednoj lokalnoj kafani. Sjaj genija i ugled pisca vizionara mešao se sa ponorima siromaštva, alkoholizma i gubitaka najdražih osoba koje je odnosila tuberkuloza. Svojim književnim delom Edgar Alan Po predstavlja preteču moderne fantastike, psihološke drame i detektivske priče. Pesnik Tenison rekao je za njega da je “predstavljao najoriginalniji um Amerike”.Biografija Pitera Akrojda stavlja akcenat na Poovo gotovo tragično detinjstvo, sa majkom putujućom glumicom koja je rano preminula, tvrdeći da je nesrećni pisac pronašao svoju porodicu u književnosti, ne toliko svoga doba koliko one koja će tek biti napisana u dvadesetom veku, vraćajući stalno pogled na delo pisca kome savremenici nisu odali zaslužano priznanje koje. Piter Akrojd: Engleski pisac i publicista, rođen 1949. Već sa devet godina napisao je svoju prvu dramu, kasnije se školovao na Kembridžu i Jejlu. Od 1973. do 1977. Radio je za časopis The Spectator, da bi ga kasnije i uređivao. Ispočetka je pisao poeziju, kasnije se opredelio za prozu, pri čemu mu je omiljeni motiv bila istorija, naročito istorija engleske književnosti i umetnosti. Njegovo najpoznatije djelo je London: The Biography, knjiga posvećena njegovom gradu koja je adaptirana u igrano~dokumentarnu seriju za BBC. Osim po njoj, Akrojd je zapažen i po seriji istorijskih knjiganamenjenih mladima. U ediciji Gral, 1999. godine objavljen je njegov roman Testament Oskara Vajlda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Adenauer, karijera jednog državnika - Nikola M. Živkovic Konrad Herman Jozef Adenauer (nem. Konrad Hermann Joseph Adenauer; Keln, 5. januar 1876 — Bad Honef, 19. april 1967) bio je nemački političar i prvi posleratni kancelar Nemačke od 1949. do 1963. godine. Uspešno se zalagao za obustavu denacifikacije i izveo je Zapadnu Nemačku iz ruševina Drugog svetskog rata i od nje napravio produktivnu i prosperitetnu državu koja je uspostavila bliske odnose sa Francuskom, Velikom Britanijom i SAD.[1] Za vreme njegove vladavine Zapadna Nemačka je postala demokratska i stabilna država sa međunarodnim ugledom i ekonomskim prosperitetom (Nemačko ekonomsko čudo).[2] Bio je prvi lider Demohrišćanske unije (CDU), a Demohrišćanska stranka je pod njegovim vođstvom postala najuticajnija stranka u zemlji. Adenauer, koji je bio kancelar do svoje 87. godine, nazvan je Der Alte (stari). Prema britanskom istoričaru Roju Dženkinsu on je „najstariji državnik ikada koji je izabran na neku funkciju”.[3] Protivrečio je svojim godinama intenzivnim radnim navikama i neverovatnim političkim instinktom. Zalagao se za široku viziju tržišta baziranim na osnovama liberalne demokratije i antikomunizma. Kao izuzetno vešt političar, Adenauer je bio duboko posvećen prozapadnoj orijentaciji spoljne politike Zapadne Nemačke i njenom vraćanju na svetsku scenu. Radio je na obnovi zapadnonemačke privrede od razaranja Drugog svetskog rata i bio je na čelu nemačkog ekonomskog čuda. Ponovo je uspostavio nemačku armiju (Bundesver) 1955. godine i obnovio odnose sa Francuskom, što je omogućilo ekonomsko ujedinjenje zapadne Evrope. Adenauer je predstavljao oštrog protivnika Istočne Nemačke i uveo je Zapadnu Nemačku u NATO. Za vreme njegovog mandata, Zapadna Nemačka je postala čvrst saveznik Sjedinjenih Američkih Država. Kao veliki rimokatolik, bio jedan od vodećih članova Stranke centra za vreme Vajmarske Republike. Takođe, vršio je funkciju gradonačelnika Kelna (1917—1933) i bio predsednik Pruskog državnog saveta (1922—1933).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

The intimate story of one of the great American bands of our time, creators of the controversial masterpiece Yankee Hotel Foxtrot When alt-country heroes-turned-rock-iconoclasts Wilco handed in their fourth album, Yankee Hotel Foxtrot, to the band’s label, Reprise, a division of Warner Brothers, fans looked forward to the release of another challenging, genre-bending departure from their previous work. The band aimed to build on previous sales and critical acclaim with its boldest and most ambitious album yet, but was instead urged by skittish Reprise execs to make the record more “radio friendly.” When Wilco wouldn’t give, they found themselves without a label. Instead, they used the Internet to introduce the album to their fans, and eventually sold the record to Nonesuch, another division of Warner. Wilco was vindicated when the album debuted at No. 13 on the Billboard charts and posted the band’s strongest sales to date. Wilco: Learning How to Die traces the band’s story to its deepest origins in Southern Illinois, where Jeff Tweedy began growing into one of the best songwriters of his generation. As we witness how his music grew from its punk and alt-country origins, some of the key issues and questions in our culture are addressed: How is music of substance created while the gulf between art and commerce widens in the corporate consolidation era? How does the music industry make or break a hit? How do working musicians reconcile the rewards of artistic risk with the toll it exacts on their personal life? This book was written with the cooperation of Wilco band members past and present. It is also fully up to date, covering the latest changes in personnel and the imminent release of the band’s fifth album, A Ghost Is Born, sure to be one of the most talked-about albums of 2004. From Publishers Weekly Chicago Tribune writer Kot deftly explores the career, music and cult phenomenon of the `90s rootsy alt-country rock band Wilco. The Chicago-based Wilco has earned a loyal, passionate underground following through heavy touring and the honest, emotionally charged songwriting of front man Jeff Tweedy, who originally played bass in Uncle Tupelo. Despite Wilco`s critical success and growing fan base, the histrionics of Tweedy`s early career endured, culminating with the painful breakdown of communication between Tweedy and Wilco band mate Jay Bennett, which led to Bennett`s firing and the bizarre circumstances surrounding the release of Yankee Foxtrot Hotel, in 2002. Unsatisfied with what it saw as an indulgent, hitless effort, Warner Bros.` subsidiary Reprise rejected the record upon delivery. Rather than re-record a more radio-friendly version, Wilco gave the record away on the Internet. That strategy led to a deal with another Warner Bros. subsidiary, Nonesuch, which released the record and sold over 400,000 copies, the band`s biggest commercial success to date. Well researched and filled with primary interviews, Kot`s book is probing and insightful. In chronicling Wilco, Kot also lays bare the stresses of the musician`s life, the vagaries of the business, and the very essence of what makes for good music and a vibrant music scene. Wilco fans will love this book, but Kot`s excellent work deserves an even wider audience. Copyright © Reed Business Information, a division of Reed Elsevier Inc. All rights reserved. From School Library Journal Adult/High School–A music critic explores the career and art of Wilco, an alt-country rock group that commands an impressive and loyal following. The focus is on lead singer Jeff Tweedy, positioning him as the band`s primary creative force and sometimes tyrant. He began his musical career as a bass player for Uncle Tupelo, one of the groups that kicked off the punk-country-folk blend that Wilco continues to develop today. After a clash of egos with bandmate Jay Farrar, Uncle Tupelo dissolved in the early 1990s and Tweedy formed Wilco, pushing himself into a more heavily produced sound without losing the quality of songwriting that made Uncle Tupelo so popular. The release of Wilco`s Yankee Hotel Foxtrot serves as an endpoint, giving the book a sense of narrative drive that most other band biographies don`t have. Including the story of battling labels, contracts, and artistic expression versus commercial potential, the book represents a unique and informative portrait of the music industry. Kot is guilty of occasional exaggeration or indulgence when describing the songs and the personalities, particularly concerning Tweedy`s habit of firing bandmates. For the most part, though, he approaches the story from a balanced point of view. Filled with enough anecdotes to entertain informed fans, but with enough direction to appeal to those less familiar with the subject, Kot`s book should please a broad audience. –Matthew L. Moffett, Northern Virginia Community College, Annandale Copyright © Reed Business Information, a division of Reed Elsevier Inc. All rights reserved. From Booklist When its record label dropped the rock band Wilco in 2001 for submitting an album deemed insufficiently commercial, the action was viewed as a triumph of commerce over art. Ultimately, art won a rare victory when Yankee Hotel Foxtrot became the band`s most successful record on another label. Wilco`s vindication shows that audiences are catching up to one of the most adventurous and accomplished bands around, which has evolved far beyond its rootsy, country-rock origins to embrace elaborate production, electronic effects, and improvised noise. The Wilco story is essentially that of leader Jeff Tweedy, and Kot, a music critic in Wilco`s hometown, Chicago, traces Tweedy`s path from his groundbreaking first band, Uncle Tupelo, to forming Wilco with guitarist Jay Bennett, to the pair`s recent, acrimonious breakup. Drawing on long familiarity with the music, as well as interviews with Tweedy and bandmates, Kot effectively conveys how the pressures on a successful band can be just as trying as those a struggling one suffers. An intelligent book about a most intelligent rock band. Gordon Flagg Copyright © American Library Association. All rights reserved From the Inside Flap The intimate story of one of the great American bands of our time, creators of the controversial masterpiece Yankee Hotel Foxtrot When alt-country heroes-turned-rock-iconoclasts Wilco handed in their fourth album, Yankee Hotel Foxtrot, to the band’s label, Reprise, a division of Warner Brothers, fans looked forward to the release of another challenging, genre-bending departure from their previous work. The band aimed to build on previous sales and critical acclaim with its boldest and most ambitious album yet, but was instead urged by skittish Reprise execs to make the record more “radio friendly.” When Wilco wouldn’t give, they found themselves without a label. Instead, they used the Internet to introduce the album to their fans, and eventually sold the record to Nonesuch, another division of Warner. Wilco was vindicated when the album debuted at No. 13 on the Billboard charts and posted the band’s strongest sales to date. Wilco: Learning How to Die traces the band’s story to its deepest origins in Southern Illinois, where Jeff Tweedy began growing into one of the best songwriters of his generation. As we witness how his music grew from its punk and alt-country origins, some of the key issues and questions in our culture are addressed: How is music of substance created while the gulf between art and commerce widens in the corporate consolidation era? How does the music industry make or break a hit? How do working musicians reconcile the rewards of artistic risk with the toll it exacts on their personal life? This book was written with the cooperation of Wilco band members past and present. It is also fully up to date, covering the latest changes in personnel and the imminent release of the band’s fifth album, A Ghost Is Born, sure to be one of the most talked-about albums of 2004. About the Author An award-winning music critic for the Chicago Tribune, GREG KOT contributes to a wide array of national magazines, including Rolling Stone, and co-hosts the rock ’n’ roll talk show Sound Opinions on radio and television, and at www.soundopinions.net Paperback; 248 pages; Broadway, 2004

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA ,novo ➡️ ➡️ Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA Toma Zdravković-68 NEISPRIČANIH PRIČA TOMA ZDRAVKOVIĆ - 68 NEISPRIČANIH PRIČA Dejan Ćirić Žanrovi: Domaći pisci, Autobiografije i biografije Izdavač: Novosti Broj strana: 351 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2014. Opis Knjiga `Toma Zdravković 68 neispričanih priča` je jedinstveno delo koje obiluje autentičnim, zanimljivim, duhovitim, uzbudljivim i pre svega vrlo emotivnim ispovestima Tominih prijatelja, kolega i saradnika o životu i karijeri ovog veoma posebnog i velikog čoveka i umetnika. Polazna osnova u stvaranju ove knjige je bio spoj tuge i sreće u Tominom životu koji ga je u potpunosti definisao i kao čoveka i kao umetnika. Autora je ta njegova specifičnost povela ka neispričanim pričama, ka otkriću tajne koju je Toma Zdravković nosio a koja je vezana za najiskreniju i najlepšu ljudsku emociju - ljubav. Ova knjiga je riznica uspomena, sećanja, fantastičnih anegdota, suza, smeha i pre svega veoma iskrenih i dubokih emocija koje su Tomu karakterisale u svakom segmentu njegovog života, rada, trajanja, postojanja. `Bio je pesnik i nesrećnik`, `Nosio je u sebi nešto što mi ne možemo da shvatimo`, `Živeo je po svojim pravilima i po svojim snovima`, `Bio je simpatični mangup`, `Očima punim tuge je znao da omađija publiku`, `Sve je radio impulsom srca`, `Svaku kafanu je pretvorio u mali Kolarčev univerzitet`, `Nije hteo da nađe svoju sreću` samo su neki od naslova iza kojih se kriju do sada neispričane priče o jednom od najvećih umetnika svih vremena na ovim prostorima. Sa velikim pijetetom i iskrenim emocijama o Tomi su govorili Miša Janketić, Žarko Laušević, Cune Gojković, Olivera Katarina, Bora Todorović, Danica Maksimović, Tozovac, Zoran Kalezić, Kemal Monteno, Arsen Dedić, Neda Ukraden, Zdravko Čolić, Lepa Lukić, Goran Bregović, Dragan Džajić, Tereza Kesovija, Zafir Hadžimanov, Merima Njegomir, Esma Redžepova, Halid Bešlić, Novica Zdravković, Muharem Serbezovski, Šaban Šaulić, Boki Milošević i mnogi drugi. Knjiga je NOVA.... --------------------------------✔️ 39

Knjiga je u dobrom stanju Izdavač - Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd Tvrd povez 20 cm, 376 strana Vojislav Đurić (Malo Krčmare, 17. januar 1912 — Beograd, 27. jul 2006) je bio srpski istoričar književnosti, akademik i univerzitetski profesor. Bio je osnivač Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu (jednom od preteča Filološkog fakulteta) i današnjeg Instituta za teoriju književnosti i umetnosti. Vojislav Đurić je rođen u mestu Malo Krčmare kod Rače Kragujevačke, 17.01. 1912. godine, a završio je gimnaziju u Kragujevcu. Završio je književnost u Beogradu (1935), gde je i doktorirao 1939. godine. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1956. godine je izabran za redovnog profesora, a posle osnivanja Filološkog fakulteta (1960) prešao je da radi na njemu. Osnivač je Centra (danas Instituta) za teoriju književnosti i umetnosti (1950) i njegov direktor, u periodu od 1960. do 1966. godine. Dopisni član Odeljenja literature i jezika SANU postao je 21. decembra 1961. godine, a za redovnog člana je izabran 16. decembra 1965. godine. Bio je na mestu sekretara Odeljenja literature i jezika, u periodu od 01.03. 1963. do 19. decembra 1974. godine, kada je postao generalni sekretar SANU. Tu dužnost je obavljao do 15. decembra 1977. godine, kada je izabran za potpredsednika SANU i na tom mestu se nalazio do 19. novembra 1981. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Odbor za književne teorije (jedno vreme predsednik) MAO za jugoslovenske narodne umotvorine (jedno vreme predsednik) Hilandarski odbor (jedno vreme predsednik) Odbor za kritička izdanja srpskih pisaca Odbor za proučavanje istorije književnosti Odbor za balkanske narodne umotvorine Sastavio je „Antologiju narodnih junačkih pesama“ čije prvo izdanje je bilo 1947. godine. Knjiga je imala veći broj izdanja, a od 2001. se štampala pod nazivom „Antologija srpskih narodnih junačkih pesama“. Izdanju iz 2013. godine pridodat je pogovor koji je napisao književnik Milorad Đurić (1937—2013), njegov sin, čiji je to bio poslednji tekst. Vojislav Đurić je preminuo 27.07. 2006. godine u Beogradu.

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Beograd 2017. Mek povez sa klapnama, 370 strana. Knjiga je odlično očuvana. V4 Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

T14) Наслов: Прича о Сакијет Сиди Јусeфу-Прошло је жездесет година Аутор: Милоје Поповић Каваја. Издавач: Удружење српско-тунижанског пријатељства- Друштво пријатеља Алжира и Карић Фондације. Година издања: 2019 Број страна: 107 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена нити читана. 10/10. О књизи: Поповићева књига представља узбудљиве записе и фотографије о солидарности једне генерације младих са Алжирском револуцијом шездесетих и седамдесетих година XX века. Млади са свих континената, изградили су школу, у малом туниском месту Сакијет Сиди Јусефу, на граници са Алжиром, које су бомбардовали и срушили француски бомбардери, 8. фебруара 1959. године, и којом приликом је живот изгубило 11 невиних малишана. У овој акцији храбрости и солидарности, учествовало је и пет Југословена (један од њих је био и Милоје Поповић), студената из југословенских република, ризикујући животе на ратном подручју, у којем су се водиле жестоке битке за слободу. Биографија Милоје Поповић Каваја (1936) је рођен у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Као новинар, радио је у Политици и РТС-у, био је директор Информативног центра Југославије у Њујорку, директор Сава центра. Проглашен је и песником града Њујорка 1976. годину за поему о Великој јабуци, познат је и по томе што је написао стихове за Марш на Дрину, аутор је 30 књига. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996. „Милоје Поповић се кроз свој новинарски рад деценијама борио да југословенској и српској јавности представи борбу афричких народа за своју независност. Пријатељство Србије и Туниса потиче још из доба Првог светског рата, када је народ ове северноафричке земље примио на опоравак 52.000 српских ратника који су прошли голготу Албаније. До данашњег дана Тунис са великом пажњом и поштовањем води бригу о гробљима Срба који су у овој пријатељској земљи оставили своје кости`, нагласио је Драгомир Карић, народни посланик и председник скупштинске Групе за сарадњу са Тунисом (такође и дугогодишњи председник Друштва српско-тунижанског пријатељства, чији је аутор Поповић био први председник почетком 2000-тих).

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Mej Mask je internacionalna nutricionistkinja, supermodel i govornica. Često se pojavljivala u velikim modnim magazinima poput Veniti fera, Voga, Kosmopolitana, Meri Kler, Alur, a između ostalog i na naslovnici Njujork magazina. Mej je rođena u Kanadi, nekoliko godina živela je u Južnoj Africi, a trenutno boravi u Njujorku. Internacionalni supermodel deli intimne priče i lekcije koje je naučila kroz „opasno-oprezno življenje”. Mej Mask je moderna, šarmantna, mondenska dama i supermodel s neverovatnim krugom bliskih ljudi i porodičnim okruženjem – a ima 73 godine. Ali nije joj uvek sve bilo tako lagodno i glamurozno – u 31. godini postala je samohrana majka koja se borila da u siromaštvu podigne troje dece; mučila se s kilažom, a zatim postala model za krupnije i uspela da prevaziđe problematiku godina u modnoj industriji; uz to se istakla kroz karijeru uvažene dijetetičarke, a sve to je radila dok je iznova otpočinjala život u osam različitih gradova, u tri države i na dva kontinenta. Ali uspela je da prevaziđe sve uz nesavladivi duh i stav, pa je svetski uspeh doživela na, kako tvrdi, „vrhuncu života”. Kao što dobro znaju svi koji je prate na društvenim mrežama: Mej je puna otvorenih i praktičnih saveta o tome kako vaši izbori u svakoj dekadi života mogu kasnije da vam se isplate na neobičan i iznenađujući način. U knjizi Žena s planom , Mej deli iskustva iz vlastitog života kroz prizmu mudrosti o karijeri (što više radite, više ćete imati sreće), porodici (pustite ljude koje volite da idu svojim putem), zdravlju (nema čarobne pilule) i avanturama (ostavite mesta za avanture, ali uvek budite spremni na sve). Ne možete da kontrolišete sve što vam se dešava u životu, ali u svako doba možete imati život kakav želite. Samo treba da napravite dobar plan.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Kao nova ima potpis G2 Pogled u svetsku istoriju pokazuje da je uvek bilo ljudi i dinastija bogatijih od svih ostalih. Ono što povezuje Kreza, Fugerove, Rotšilde, Rokfelera i Bila Gejtsa jeste nemerljivo bogatstvo i želja za preoblikovanjem sveta. Uronivši u tri hiljade godina dugu istoriju privrede i kulture, Detlef Girtler govori o najbogatijim ljudima i dinastijama svih vremena, o njihovom usponu, metodama, uslovima u kojima su radili i o njihovom padu. On opisuje stvaranje ekonomije, tradicije trgovačih kultura, gospodarenja nad zlatom, začinima, robovima ili naftom. Ovo je priča o ratnim i kriznim profiterima, o genijalnim idejama i sjajnim hazarderima, o skorojevićima i ambiciji, o pohlepi i velikom ludilu kao preduslovima za buduće milijardere, ali i priča o razlozima zbog kojih je većina basnoslovnih bogatstava nestala.

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.