U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Miroslava Otašević : SPOJNI SUDOVI - Idealistički eseji , Književna omladina Srbije Beograd 1979, str. 86. Očuvanost 3. Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Izdavač: Mizantrop Povez: Meki uvez Jezik: hrvatski Broj stranica: 520 Godina izdanja: 2019 Dimenzije: 15,3 x 23 Prevodilac: Dinko Telećan Prevođenje je konstanta organskog preživljavanja. Život jedinke i vrste ovisi o brzom i/ili točnom iščitavanju i tumačenju mreže vitalnih informacija. Postoje rječnik, gramatika, moguće i semantika boja, zvukova, mirisa, tekstura i kretnji koji su jednako obimni kao odgovarajuće sfere jezika, a moguće su i dileme u dešifriranju i prevođenju jednako otporne kao one što ih nalazimo bilo gdje drugdje. Premda je polisemičan, jezik ne može identificirati, a kamoli parafrazirati, čak ni djelić osjetilnih datosti koje čovjek, ovako otupjelih pojedinih osjetila i ograničen jezikom, još uvijek može opažati. „Svaki ljudski jezik ocrtava drukčiju kartu svijeta. Ima neke životvorne odštete i naknade u krajnjoj gramatičkoj zamršenosti onih jezika (primjerice među australskim starosjediocima ili u Kalahariju) čiji govornici obitavaju u materijalnim i društvenim kontekstima oskudice i jalovosti. Svaki jezik – a ne postoje „mali“ ili neznatniji jezici – konstruira skup mogućih svjetova i geografije pamćenja. Prošla glagolska vremena, u svojoj zbunjujućoj raznolikosti, sačinjavaju povijest. Utoliko je, na razini ljudskih psihičkih resursa i preživljavanja, na djelu beskrajno pozitivna, „darvinovska“ logika u inače zakučastom i negativnom prekomjerju jezika koji se govore na ovom planetu. Kad umre neki jezik, s njim umre i jedan mogući svijet. Tu nema preživljavanja najjačih. Čak i ondje gdje ga govori šačica, preopterećeni ostaci razorenih zajednica, jedan jezik sadrži u sebi bezgraničan potencijal otkrivanja, preslagivanja zbilje, artikuliranih snova koji su nam poznati kao mitovi, kao poezija, kao metafizičke slutnje i pravni diskurs.` – iz autorova Predgovora Džordž Stajner (George Steiner; 1929, Pariz, Francuska – 2020, Kembridž, Velika Britanija), godine 1940. se sa porodicom preselio u SAD. Školovao se u Parizu i Njujorku, a studirao je u Čikagu, zatim na Harvardu i Oksfordu. Radio je na Prinstonu i Kembridžu, a zatim je predavao englesku i komparativnu književnost na Ženevskom univerzitetu, komparativnu književnost na Oksfordu i poeziju na Harvardu. Napisao je Tolstoy or Dostoevsky (1958), The Death of Tragedy (1961), In Bluebeard`s Castle: Some Notes Towards the Redefinition of Culture (1971), After Babel (1975), The Portage to San Cristobal of AH (1981), Proofs and Three Parables (1992), Errata: an Examined Life (1997), Grammars of Creation (2001) i mnoga druga dela koja uključuju eseje, studije, monografije, ali i poeziju i prozu. MG131

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Institut za književnost i umetnost - Beograd, 1997. god. Broširan povez, 20 cm. 246 str. Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 - Beograd, 5. januar 1991) je bio srpski pesnik i akademik. Ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba. Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „ Književne novine“ i „ Borba“ . Njegova prva zbirka pesama „ Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „ Nepočin-polje“ (1956), „ Sporedno nebo“ (1968), „ Uspravna zemlja“ (1972), „ Vučja so“ (1975), „ Kuća nasred druma“ (1975), „ Živo meso“ (1975), „ Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „ Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „ Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958. ), Urnebesnik (Beograd, 1960. ), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „ Od zlata jabuka“ (1958. ) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „ Urnebesnik“ (1960. ), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „ Ponoćno Sunce“ (1962. ), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „ Slobodno lišće“ . Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „ Haša“ , profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Progoni pisca Kosta Dimitrijević Str 326 Povez mek Stanje knjige dobro posveta autora Beograd 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Profesor, književnik, saradnik za nauku lista Politika u penziji Kosta Dimitrijević rođen je 1933. godine u Beogradu gde se školovao i 1958. diplomirao na Filozofskom fakultetu. U leksikonima je označen kao pripovedač, romansijer, esejist, likovni kritičar, dramski pisac, putopisac, dok je najviše zapaženo i od kritike povoljno ocenjeno njegovo stvaralaštvo vezano za životne ispovesti znamenitih umetnika. Pripadao grupi pisaca neosimbolista. Tokom više od pola veka književnog stvaranja objavio 40 knjiga s tematikom iz naše kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti dobivši niz istaknutih priznanja: Nagrada za životno delo UNS, Oktobarska nagrada grada Beograda, plaketa Narodne biblioteke Srbije, nagrada umetničkog udruženja Đura Jakšić, plakete Branislava Nušića, Milene Pavlović Barili i dr. Najpre je sarađivao u omladinskoj štampi tokom školovanja, a od 1960. novinar je PUB zavoda Jugoslavija. Od 1963. do 1994. novinar je NIP `Politika` radeći u okviru kulturne rubrike, da bi u vremenu (ne)podobnosti zbog kritičkog pisanja u brozovsko-miloševićevskom periodu skoro dve decenije bio onemogućavan u radu, zabranjivan, premeštan na lošija radna mesta, primoran da vodi duge sudske sporove, neprestano boreći se za istinu i pravdu što najbolje svedoče njegove knjige Vreme zabrana(1991), Prljavi Hadži(1995) i Progoni pisca(2002). Od niza svojih knjiga izdvajaju se Vožd Karađorđe(1971), Junaci Srpske trilogije govore(1971), Vuk i knez(1972), Narodni umetnici Jugoslavije(1976), Razgovori i ćutanja Iva Andrića(1975), Beograđanka(1983), Sedam priča o belom gradu(1986), Kazivanja Janka Brašića, Romantično-boemska Skadarlija, Nikola Tesla - srpski genije(1994), Starobeogradska hronika(2001), Ubijeni pesnik(2002)-roman o Branku Miljkoviću. Knjige su mu prevedene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Sarađivao u preko stotinu domaćih i inostranih listova i časopisa: Politika, NIN, Duga, Letopis matice srpske, Književnost, Savremenik, Srpska reč, Pogledi itd. Objavio je niz predgovora, pogovora kao i priloga u zbornicima i posebnim publikacijama. Po njegovom scenariju snimljene su radio-drame posvećene životu i delu Hemingveja, Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Scenarista je i voditelj razgovora u dokumentarnom filmu Dinastija Karađorđevića (1991). TV Politika je po njegovom kazivanju snimila i prikazala dokumentarni film Beograd u sećanjima Koste Dimitrijevića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Dragoljub Dragojlović izdavač - Svetovi, Novi Sad, 1997. god. Tvrd povez, 20 cm. 229 str. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi Dragoljub Dragojlović (13. decembar 1928, Rađevo Selo kod Valjeva), filolog i historičar. D. Dragojlović je osnovnu i srednju školu završio u Valjevu. Završio je studij klasične filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1965. na temu o srpskim verzijama Fiziologa. Od 1969. do penzionisanja 1983. radio je u Balkanološkom institutu SANU u Beogradu. Njegova osnovna naučna djelatnost bazirana je na izučavanju bogumilstva kao općebalkanskog problema. Objavio je veći broj radova među kojima i tri knjige posvećene bogumilstvu. Među njima je jedna posvećena Crkvi bosanskoj. Izvod iz bibliografije Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji I, Bogumilski rodonačalnici, Beograd 1974. Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji II, Bogumilstvo na pravoslavnom istoku, Beograd 1982 Krstjani i jeretička Crkva bosanska, Beograd 1987. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi, Novi Sad 1997. Bogumilstvoto vo srednovekovnata izvorna građa (koautor Vera Antić), Skopje 1978. Ostali radovi Dualizam srednjovekovnih jeretika, Balcanica 10, Beograd 1979, 75-92. Isihazam i bogumilstvo, Balcanica 11, Beograd 1980, 19-28. Jeretičke crkve `Dalmatiae` i `Slavoniae`, Balcanica 12, Beograd 1981, 27-38. Apokalipsa bosanskih krstjana i staroslovensko književno nasleđe, Književna istorija XIII/52, Beograd 1981, 603-610. Zbornik Krstjanina Hvala i problem ‘crkve bosanske’, Balcanica 12, Beograd 1982-1983, 73-84. Crkvena književnost u srednjovekovnoj Bosni do sredine XIII veka, Književna istorija XV/59, Beograd 1983, 339-346. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (I), Književna istorija XVI/61, Beograd 1983, 87-128. Biblijska književnost u srednjovekovnoj Bosni (II), Književna istorija XVI/62, Beograd 1983, 213-258. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (III), Književna istorija XVI/63, Beograd 1984, 49-57. Hijerarhija crkve bosanske, Balcanica 15, Beograd 1984, 55-67. Vesti o pozorištu u srednjovekovnoj južnoslovenskoj književnosti, “Folklorni teatar u balkanskim i podunavskim zemljama. Zbornik radova”, SANU, Balkanološki institut, Posebna izdanja 21, Beograd 1984, 75-80. Šizmatički popovi franjevačkih Dubia i pravoslavna tradicija u srednjovjekovnoj Bosni, Balcanica 16-17, Beograd 1985-1986, 43-55. Obrednik krstjanina Radosava i staromakedonsko nasleđe, MANU, Zbornik na trudove posveteni na akademikot Mihailo Apostolski po povod 75 godišninata od životot, Skopje 1986, 39-46. Crkva bosanskih krstjana, Odjek XLII/18, Sarajevo 1989, 16-17. Uzroci verskih sukoba na Balkanskom poluostrvu u srednjem veku, Kultura 91-92, Beograd 1993, 99-110.

Autor: Milan Budimir / Slobodan Vitanović / Vojislav Minić / Jovan Nikolić / Muhamed-Mula Musić Izdavač: Nolit Broj strana: 323 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm Autori čiji su radovi zastupljeni poznati su pisci (prozaisti, pesnici, kritičari, naučni i kulturni radnici). Tekstovi izabrani iz velikog opusa ovih autora pružaju mogućnost da čitalac stekne delimičnu sliku o njihovom stvaralaštvu. Milan Budimir (Mrkonjić Grad, 2. novembar 1891 —– 17. oktobar Beograd, 1975) bio je jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, upravnik Katedre za klasičnu filologiju. Prof. dr Slobodan Vitanović (1928 – 2007.), bivši šef katedre za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, osnivač i predsednik Društva prijatelja Francuske, bio je član Izvršnog odbora Evropskog društva kulture sa sedištem u Veneciji i potpredsednik Srpskog centra ovog društva. Bio je gostujući profesor francuske književnosti na univerzitetima u Parizu, Bordou, Marselju i drugim. Za veliki doprinos prijateljstvu Srbije (Jugoslavije) i Francuske dobio je Orden viteza Legije časti, a nosilac je i ordena Zasluge za narod sa srebrnim zracima. Vitanović je bio član Krunskog saveta i aktivni učesnik u demokratskim promenama u srpskom društvu. Bio je potpisnik apela 50 nezavisnih intelektualaca. Princ Aleksandar Karađorđević je profesora Vitanovića posthumno odlikovao ordenom Belog orla prvog reda. Ogled Vojislava Minića „Razvojne odlike pripovjedačke proze“ posvećen je pripovjedačkoj prozi Mihaila Lalića. Neuporedivo češće prisutan u kritičkoj literaturi kao romanopisac, Lalić je ovim Minićevim radom dobio i adekvatnu ocjenu kao pripovjedač. Pažljivo rekonstruišući na jezičko-stilskom, motivsko-sadržajnom i strukturnom planu karakteristike Lalićeva pripovjednog opusa, objedinjenog knjigama Prvi snijeg, Izvidnica i Posljednje brdo, koje čine različite etape njegova pripovjednog stasavanja, Minić ukazuje na to da Lalićeva pripovjedna proza predstavlja osnovu njegove romansijerske epopeje. Ovim ogledom Minić nije iscrpio istraživačka interesovanja kad je riječ o djelu Mihaila Lalića. Naime, dugo je radio na doktorskoj disertaciji Prozno stvaralaštvo Mihaila Lalića – razvoj, struktura, poetika, no taj svoj rad nije stigao okončati. Laliću se ipak odužio studijom „Geneza djela Mihaila Lalića“ i hrestomatskim izborom Kritičari o Mihailu Laliću, objavljenom povodom sedamdeset godina od rođenja pisca. Knjiga `Vrtlog` Muhameda-Mule Musića tematizira mučno vrijeme u Bihoru između dva rata, kad su planine bile pune komita, a žandarmi nemilosno tukli komitsku rodbinu, svuda: na ledini, u policijskim stanicama, po kućama. Tvrd povez. Knjiga je dobro očuvana. Na drugoj i trećoj slici prikazan sadržaj.

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Naziv: Lički kalendar za svaku godinu Autor: Milan Divjak Lički Godina izdanja: 1997 Izdavač: Srpsko kulturno društvo `Sava mrkalj`, Novi Sad Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Proljeće će biti prijatno, ljeto toplo, jesen kišovita, a zima hladna, Dani će biti ljeti duži, a zimi kraći. Danju će se bolje vidjeti nego noću. Kiša će biti sasvim vlažna Lijenčine će više praznovati nego li raditi. Ko bude bez vina, rakije i piva, biće mu i voda slatka Sirotinja će biti sirotija, a bogataši sve bogatiji. Ko ne bude imao novca za novu modu, pridržavaće se stare mode. Komšije će se za pedalj zemlje inatiti. Supruzi će dotle u ljubavi živjeti, dok se ne zavade. Većina će držati da je bolje zakinuti što od koga, nego li što kome darovati. Iste godine treba se čuvati osobito od onijeh koji sijeku glavu umjesto kose, od žena koje imaju oštre nokte i male brkove i od ljudi koji pravdu traže, a u sebi je nemaju.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Ranko Popović : TRAGEDIJA BEZ KATARZE - Ogledi o srpskoj prozi XX vijeka, Filološki fakultet Banja Luka 2014, str. 324. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Ранко Поповић рођен је 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци. Од 1986. до 1992. године био запослен у Институту за књижевност у Сарајеву, гдје је биран у звање вишег асистента. Током рата радио је неко вријеме на Радију Републике Српске и у Републичкој установи за културу, као секретар Удружења књижевника Републике Српске. У више наврата биран је у републички Савјет за културу, а био је и члан Савјета за високо образовање РС; тренутно је члан Сената Универзитета у Бањој Луци. Од оснивања Филозофског факултета у Српском Сарајеву, 1994. године, ангажован је као виши асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност. У периоду од 1998. до 2003. био је управник Позоришта у Приједору, а истовремено хонорарно ангажован на Одсјецима за српски језик и књижевност Филозофских факултета у Бањој Луци и Палама. Тренутно је запослен на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Чин препознавања (Филозофски факултет и Арт Принт, Бања Лука, 2009), Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима (Арт Принт, Бања Лука, 2012), Парадокси и молитве (Филолошки факултет Бања Лука и Филозофски факултет Ниш, Ниш 2013), Ризничари и памтитељи (Филолошки факултет – Арт принт, Бања Лука, 2013), Трагедија без катарзе (Филолошки факултет, Бања Лука, 2014), Ријечи за сретање (Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац и Филозофски факултет Ниш); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те већег броја научних и стручних радова, углавном из области српске књижевности 19. и 20. вијека. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009, у Београду (Чин препознавања), као и награде „Задужбине Николај Тимченко“ из Лесковца за књижевнонаучно дјело 2013. године (Парадокси и молитве).

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Polovne knjige, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu. Izdavač: Parna štamparija Đorđa Ivkovića - Novi Sad, 1913. god. Tvrd povez, 22,5 cm. 177 str. Kvint Horacije Flak - Život i pesnički mu umotvori Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su `Epode`, `Satire`, `Ode` i `Poslanice`. Ističe se i čuvenom poslanicom `O pesničkom umeću`, na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju. On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode `Melpomeni`. Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost. Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju. Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, `slađa od ambrozije i nektara`, rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije. Stevan Josifović, saradnik `Srpskog književnog glasnika`, baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda `Bandusija` uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Liguori, Mario, 1976- = Liguori, Mario, 1976- Naslov Vedi Napoli e poi muori : Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine / Mario Liguori Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 149 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževne nauke. ǂKolekcija ǂNova tradicija / Službeni glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Tiraž 500 `Ova studija predstavlja skraćenu, prerađenu i preimenovanu verziju doktorske disertacije `Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.`` --> Predgovor Autorova slika na zad. kor. str. O piscu: str. [151] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 131-146 Registar. Predmetne odrednice Srpski putopis -- Motivi -- Napulj -- 1851-1951 -- Disertacije Srpska književnost -- Putopisi -- Napulj Imagologija -- Putopisi – Napulj Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala. Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju. Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Mario Liguori (Sarno, Italija), diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu (Protego, 2008), a autor je putopisne proze Snatrenja (Službeni glasnik, 2010), dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali (Akademska knjiga, 2013), knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (Službeni glasnik, 2015) i romana Napuljski diplomata (Laguna, 2016). Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola, Polja i drugim časopisima i dnevnicima. Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. MG12

Autor - osoba Štambak, Dinko, 1912-1989 = Štambak, Dinko, 1912-1989 Naslov Pariska bohema / Dinko Štambak Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1973 (Zagreb : Zadružna štampa) Fizički opis 314 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Selaković, Milan, 1914-1995 = Selaković, Milan, 1914-1995 Vaupotić, Miroslav, 1925-1981 = Vaupotić, Miroslav, 1925-1981 Zbirka ǂBiblioteka ǂGledišta / Znanje, Zagreb ISBN (Broš.) Napomene Str. 7-13: Dinko Štambak i marginalije uz njegov prikaz pariske boheme / Milan Selaković Str. 301-305: Životopisno-književni portret Dinka Štambaka / M. V. [Miroslav Vaupotić] Registar. Predmetne odrednice Štambak, Dinko, 1912-1989 Francuska književnost Autor svoj doktorski rad o fenomenu boheme u Parizu devetnaestog stoljeća nije završio, ali je istraživanja objavio u ovoj knjizi. S obzirom na činjenicu da je više od pola života proveo u Parizu, družeći se s poznatim umjetnicima u Francuskoj ali i u domovini, po temperamentu blizak književnoj bohemi, on ovdje istražuje povijest i same začetke pojma boheme u kulturnopovijesnom kontekstu Europe 15. stoljeća, kad su pridošle Cigane okrstili imenom husitskih heretika, pa sve do Pariške komune za koju smatra da je krah iste te boheme jer nakon tog vremena akteri i tvorci umjetničkih djela postaju zainteresirani za materijalno i osobno promaknuće, ne njegujući više toliko duh slobode i buntovništva. Štambak, Dinko, hrvatski književnik i prevoditelj (Dolac Donji kraj Omiša, 21. VII. 1912 – Pariz, 24. IV. 1989). Teologiju pohađao u Makarskoj. U Zagrebu je na Filozofskom fakultetu 1943. diplomirao kroatistiku te francuski i engleski jezik. Radio je kao novinar i korektor, od 1937. objavljujući članke, kritike, eseje i pjesme (zastupljen u Lirici hrvatskih sveučilištaraca, 1939) te surađujući u Hrvatskoj enciklopediji. Nakon II. svjetskog rata, kao stipendist francuske vlade, studirao komparativnu književnost na Sorbonnei (1945–47). U Parizu je ostao do kraja života, radeći kao stručni suradnik u Nacionalnom centru za znanstvena istraživanja (1949–52), tiskajući znanstvene i književne radove u časopisima te djelujući kao književni kritičar i izvjestitelj na radiju (1952–66) i gimnazijski profesor. U hrvatski književni život vratio se 1973. knjigom eseja Pariska bohema, nakon čega je surađivao u časopisima i tiskao esejističke knjige putopisa Talijanski puti (1977) i Grčki puti ili Makljenov list (1979), prožete meditativnim i eruditskim ekskursima. God. 1986. objavio je roman Mulci (napisan izvorno na francuskom), temeljen na autobiografskim prisjećanjima o djetinjstvu u splitskoj četvrti Lučac zadnjih godina I. svjetskog rata; imotskim djetinjstvom nadahnuta je prozna knjiga Oko Modroga i Crvenog jezera (1987). Pariška sjećanja i dnevnici probrani su u knjizi Dvadeset i pet godina Pariza (1945–1970) (1987). S francuskoga je preveo zbornik Odabrana francuska proza (tiskan posmrtno 1998), romansirane biografije Luja XIV. (1943), M. de Cervantesa (1943), F. Chopina (1944) i dr. Prevodio je i s hrvatskoga na francuski te s grčkoga na hrvatski. MG73 (N)