Knjiga je dobro očuvana.jedino u donjem levom ugluima nagnječenje(kao slikama) ilustr,358 strana,24cm Cetinje,Grafos-Orfelin,2001,358 strana,24cm ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

Knjiga je dobro očuvana. Cetinje,Grafos-Orfelin,2001,358 strana,24cm ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

„Чешки сам лекар. Непрекидно радим 67 година, од 1950. до 2017. Ово је инвентар моје 92 године живота“. Овако почиње књига „Сага доктора Долечека“ коју је издало ИП „Принцип“, а која представља животну причу чувеног ендокринолога др Рајка Долечека, рођеног у српско-чешком браку 1925. године у Прагу. – Осим у медицини, др Долечек је славу стекао и борећи се за истину о разбијању бивше Југославије, што је укључивало и разоткривање и осуду демонизације српског народа и његових политичких представника – пише у предговору књиге. – Износио је своје непоколебљиве и принципијелне ставове о агресији на СРЈ, а годину дана пре бомбардовања написао је књигу „Оптужујем“. Такође, осуђивао је и проглашење косовске независности и погром Срба на КиМ. У књизи др Долечек описује своју породицу, време када је његов отац, као учесник рата након напада Аустроугарске на Србију 1914, дошао на наше просторе, мајци која је била пореклом Српкиња из Босне… Кроз причу о себи и породици, овај врхунски познавалац српске историје и културе описао је и многе преломне догађаје у 20. и на почетку 21. века. Овако описује један свој сусрет: – Четвртак је, 24. април 2014, десет часова пре подне. У великој просторији за посете затвора у Схевенингену братским загрљајем поздрављам генерала Ратка Младића кога сам дошао да посетим из далеке Чешке… Ратко ме упита: „Рајко, видиш ли Радована који ти се смеши тамо у углу“? Окренем се и видим да ми у сусрет долази др Радован Караџић, први председник РС. И са њим се братски поздрављам. Започео студио у Београду Др Долечек је студије започео у Београду, а завршио на Карловом универзитету у Прагу. Лекарску каријеру почео је у Факултетској болници у Острави 1950. године. У Острави је и умро 2017. године. Био је дугогодишњи председник Друштва српско-чешког пријатељства. Saga doktora Dolečeka : inventar 92 godine života Doleček, Rajko, 1925-2017 = Долечек, Рајко, 1925-2017 Врста грађе - књига Издање - 1. izd. knjige na srpskom jeziku Издавање и производња - Beograd : Princip, 2020 Језик - српски ISBN - 978-86-82273-26-4 COBISS.SR-ID - 281564172

Knjiga nova ima potpis SPARTANKE - Sara B. Pomeroj C5 Malo je ili nimalo knjiga kod nas o tome kako je pola čitave ljudske populacije živelo u staroj Grčkoj. Znamo da je ženama u antici mesto bilo u kući, da nisu imale prava da učestvuju u javnom životu, i da su, spram tadašnjeg određenja njihovog ponašanja i intelektualnih predispozicija, bile svrstavane u isti skup s decom i životinjama. Ali da li je tako bilo u svim delovima grčke civilizacije? Da li je i u ovom pogledu čudesna Sparta bila posebna? Šta su zaista radile Spartanke dok su im muževi provodili život po agogama ili u ratu? Jeli Likurg izdao naređenje da se ženska novorođenčad bacaju niz litice Tajgeta? Da li su sestre jele isto koliko i braća i s koliko se godina postajalo suprugom? Kakav je bio odnos društva prema preljubi i silovanju? Jesu li žene u Sparti zaista bile nemi i nevidljivi deo društva? Ova knjiga neophodna je kao još jedno snažno svetlo koje moramo uključiti u ogromnoj sali istorije u kojoj su mnogi delovi i dalje u tami, ako verujemo u ono Historia magistra vitae est. „Ako je spartanski patrijarhat stvorio model snalažljivosti u dosta dugom trajanju, onda su Spartanke u takvom društvenom modelu morale ostvariti nešto što sam nazvala nadsnalažljivošću: to je podrazumevalo odlično razumevanje društva, njegovih pravila i njegovih nedoslednosti.” Svetlana Slapšak O AUTORKI SARA B. POMEROJ (1938) američka je univerzitetska profesorka antičke istorije i klasičnih nauka i članica Američkog filozofskog društva. Pionirka je u istraživanju istorije žena, autorka jedne od prvih i najuticajnijih studija o ženskoj istoriji ikada napisanih na engleskom jeziku (Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical Antiquity), istraživački posebno usredsređena na istoriju žena u antici. Tokom naučne karijere bila je stipendistkinja brojnih fondacija i više puta je nagrađivana za svoj naučni doprinos (Siti juniverziti prezidents avord, stipendije fondacija Ford i Gugenhajm). Godine 2003. dobila je titulu profesorke emeritusa klasičnih nauka i istorije. Manje detalja

Živan Ištvanić: ISTORIJA ŽELEZNICE U BELOJ CRKVI (1846-2005), Bela Crkva, 2023, format 16 x 24 cm, strana 144, broširan povez, kvalitetna hartija, ilustrovano crno-belim fotografijama, kartama, mapama i tabelama. Knjiga je podeljena na pet delova: posle predgovora idu vremenska razdoblja (1846-1918; 1918-1941;1941-1944;1944-2005) u kojima su obrađeni podaci o prvim počecima i razvoju železnice na krajnjem jugu današnje Vojvodine, osnivačima, prvim parnim lokomotivima i vagonskom voznom parku, najvažnijim događajima i biografijama svih šefova železničke stanice Bela Crkva od 1856. do 2005. godine. U petom delu knjige donesene su biografije najznačajnijih Belocrkvana koji su radili na austrijskom StEG, mađarskom MAV i srbijanskim SDŽ železnicama Svoja proučavanja autor je pretvorio u knjigu koja celovito i potpuno objašnjava istorijski nastanak i razvoj železnice i železničkog saobraćaja u Beloj Crkvi i belocrkvanskom okruženju. Kako sam autor navodi, njegova namera je bila da istraži železničke tokove iz prošlosti banatske železnice, i donese mnoge nove nepoznate podatke i izvore o počecima, aktivnostima i delovanju StEG-a na području Banata i današnje Vojvodine. Podrobno su istražena glavna pitanja pojave železničkog pitanja od prvog pomena 1846. godine do realizacije ideje o putničkom saobraćaju od 1856. godine. Sve to govori sa koliko studioznosti i strpljenja je autor istraživao austrijsku građu vezanu za ovu temu. Rekonstrukciju železničke istorije na belocrkvanskoj trasi od Jasenova do Bazijaša autor navodi hronološki sa svim podacima, od raspoloživih novinskih vesti do zvaničnih izveštaja StEG-a i mađarskog MAV-a. Ova knjiga je od neprocenjive važnosti za železničku publicistiku u Banatu i prostoru današnje Vojvodine. Ona će u buduće biti nezaobilazna za dalja proučavanja železničkog pitanja na jugoistoku Evrope. Knjiga je urađena veoma studiozno i dokumentovano, čemu u prilog idu 187 fusnota i bibliografija od oko 166 naslova, i namenjena je istraživačima železničke istorije i širokom krugu čitalaca. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjigu kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Knjiga je nova i nekorišćena, čistih stranica i bez podvlačenja redova. Cena je sa poštarinom.

Dr Nadezda Jovanovic - Zivot za slobodu bez straha Studija o zivotu i delu dr Dragoljuba Jovanovica Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2000. Tvrd povez, 708 strana. RETKO! Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) bio je srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Dragoljub Jovanović Narodna seljačka stranka . Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta.[1] Rođen je u selu Gnjilan pored Pirota 1895. godine. Školovao se na Sorboni, gde je odbranio dve doktorske disertacije. Posle studija 1923. godine došao je u Beograd gde je na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od prvih intelektualaca u Jugoslaviji svoga doba koji su od početka uočavali veliku opasnost od fašizma i nacizma. Kao veliki protivnik tih ideologija stalno je upozoravao u svojim delima i govorima na tu opasnost. Inicirao je stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma.[2] Narodni front je stvoren 1936. godine u njegovoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu. Zbog protivljenja šestojanuarskoj diktaturi kralja Aleksandra i tadašnje političke i društvene situacije u Jugoslaviji gubi posao na Univerzitetu i biva hapšen i suđen, a potom boravi u zatvoru sve do 4. maja 1934. godine. Međutim, ubrzo je interniran na godinu dana u Tutin i Sjenicu, pri čemu je uspeo da se upiše u registar Advokatske komore u Beogradu iz želje da brani političke optuženike. Na po­ziv pred­sed­ni­ka vla­de Re­pu­bli­ke Španije Hu­a­na Ne­gri­na 1. fe­bru­a­ra 1938. go­di­ne, odlazi u ovu zemlju da bi podržao borbu tamošnjih snaga protiv fašističke najezde. Govorio je u Kortesu (Skupšini) gde je njegov nastup izazvao veliko oduševljenje. Više puta je biran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Kao poslanik je uhapšen 1. oktobra 1938. godine, najverovatnije da ne bi učestvovao na decembarskim izborima iste godine. Stvarni razlog tog hapšenja i stroge sudske osude, bila je želja Milana Stojadinovića da iz izborne trke ukloni opasnog političkog protivnika. U aprilu 1939. je osuđen na godinu i dva meseca strogog zatvora i 1.200 din. novčane kazne, što mu je oprošteno u amnestiji sledećeg septembra.[3] Za vreme Aprilskog rata (1941) prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, ali nije dobio nikakav vojni raspored. Nakon nemačke okupacije zemlje odbio je da potpiše Nedićev Apel intelektualaca srpskom narodu i opredelio se za saradnju sa partizanskim pokretom, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Rat je proveo krijući se po Beogradu i Srbiji. Na poziv Aleksandra Rankovića i Milentija Popovića, posle oslobođenja zemlje jedno vreme je sarađivao sa komunistima. Kooptiran je u ASNOS za poslanika u Saveznoj skupštini DFJ. Ali već početkom 1946. godine dolazi u sukob sa komunistima zbog otvorene kritike komunističke diktature i zalaganja za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. Tokom svog kratkotrajnog političkog i skupštinskog delovanja u FNRJ, od početka 1945. do sredine 1947. godine u Skupštini je istupao kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Zbog toga je pao pod udar komunističkog režima. Njegova stranka je delovanjem UDBA-e razbijena, a on je 31. jula 1946. godine izbačen sa fakulteta, zbog njegovog političkog delovanja. Oduzet mu je poslanički imunitet i 13. maja 1947. godine je uhapšen, da bi 8. oktobra 1947. bio osuđen zbog navodne „veleizdaje“ na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Tokom boravka u zatvoru radio je na edukaciji robijaša i napisao na desetine hiljada stranica svojih političkih uspomena i tzv. medaljona o svojim savremenicima. Umro je u Beogradu, 23. maja 1977. godine.[4] Posthumno je 2010. godine sudski rehabilitovan, tako da je presuda kojom je osuđen proglašena ništavnom, jer je u postupku dokazano da je bila isključivo rezultat političkog progona.

Dobro očuvano kao na slikama Retko u ponudi Zivot za slobodu bez straha / studija o zivotu i delu Dr Dragoljuba Jovanovica Nadezda Jovanovic Izdavac: INIS 2000. Tvrd povez, strana 708 Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) bio je srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Dragoljub Jovanović Dragoljub Jovanovic.jpg Biografija Datum rođenja 8. april 1895. Mesto rođenja Gnjilan  [ [Kraljevina Srbija]] Datum smrti 23. maj 1977. (82 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija  SFR Jugoslavija Politička stranka Narodna seljačka stranka Dragoljub Jovanović na Sorboni 1919. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta.[1] Biografija Uredi Rođen je u selu Gnjilan pored Pirota 1895. godine. Školovao se na Sorboni, gde je odbranio dve doktorske disertacije. Posle studija 1923. godine došao je u Beograd gde je na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od prvih intelektualaca u Jugoslaviji svoga doba koji su od početka uočavali veliku opasnost od fašizma i nacizma. Kao veliki protivnik tih ideologija stalno je upozoravao u svojim delima i govorima na tu opasnost. Inicirao je stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma.[2] Narodni front je stvoren 1936. godine u njegovoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu. Zbog protivljenja šestojanuarskoj diktaturi kralja Aleksandra i tadašnje političke i društvene situacije u Jugoslaviji gubi posao na Univerzitetu i biva hapšen i suđen, a potom boravi u zatvoru sve do 4. maja 1934. godine. Međutim, ubrzo je interniran na godinu dana u Tutin i Sjenicu, pri čemu je uspeo da se upiše u registar Advokatske komore u Beogradu iz želje da brani političke optuženike. Na po­ziv pred­sed­ni­ka vla­de Re­pu­bli­ke Španije Hu­a­na Ne­gri­na 1. fe­bru­a­ra 1938. go­di­ne, odlazi u ovu zemlju da bi podržao borbu tamošnjih snaga protiv fašističke najezde. Govorio je u Kortesu (Skupšini) gde je njegov nastup izazvao veliko oduševljenje. Više puta je biran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Kao poslanik je uhapšen 1. oktobra 1938. godine, najverovatnije da ne bi učestvovao na decembarskim izborima iste godine. Stvarni razlog tog hapšenja i stroge sudske osude, bila je želja Milana Stojadinovića da iz izborne trke ukloni opasnog političkog protivnika. U aprilu 1939. je osuđen na godinu i dva meseca strogog zatvora i 1.200 din. novčane kazne, što mu je oprošteno u amnestiji sledećeg septembra.[3] Za vreme Aprilskog rata (1941) prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, ali nije dobio nikakav vojni raspored. Nakon nemačke okupacije zemlje odbio je da potpiše Nedićev Apel intelektualaca srpskom narodu i opredelio se za saradnju sa partizanskim pokretom, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Rat je proveo krijući se po Beogradu i Srbiji. Na poziv Aleksandra Rankovića i Milentija Popovića, posle oslobođenja zemlje jedno vreme je sarađivao sa komunistima. Kooptiran je u ASNOS za poslanika u Saveznoj skupštini DFJ. Ali već početkom 1946. godine dolazi u sukob sa komunistima zbog otvorene kritike komunističke diktature i zalaganja za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. Tokom svog kratkotrajnog političkog i skupštinskog delovanja u FNRJ, od početka 1945. do sredine 1947. godine u Skupštini je istupao kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Zbog toga je pao pod udar komunističkog režima. Njegova stranka je delovanjem UDBA-e razbijena, a on je 31. jula 1946. godine izbačen sa fakulteta, zbog njegovog političkog delovanja. Oduzet mu je poslanički imunitet i 13. maja 1947. godine je uhapšen, da bi 8. oktobra 1947. bio osuđen zbog navodne „veleizdaje“ na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Tokom boravka u zatvoru radio je na edukaciji robijaša i napisao na desetine hiljada stranica svojih političkih uspomena i tzv. medaljona o svojim savremenicima. Umro je u Beogradu, 23. maja 1977. godine.[4] Posthumno je 2010. godine sudski rehabilitovan, tako da je presuda kojom je osuđen proglašena ništavnom, jer je u postupku dokazano da je bila isključivo rezultat političkog progona. Za 29. mart 2019. najavljen je naučni skup u SANU „Društveno-politička i naučna misao Dragoljuba Jovanovića”.[5]

Naslov Gojko Tešić : razgovori, besede, utopije, silabusi, bibliografija / priredio Zoran Jeremić Tekući naslov Međaj Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Užice : Narodna biblioteka Užice, 2021 (Užice : Grafičar) Fizički opis 365 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jeremić, Zoran, 1965- = Jeremić, Zoran, 1965- Zbirka Međaj, ISSN 0351-5451 ; 119 (Broš.) Napomene Tiraž 300. Predmetne odrednice Tešić, Gojko, 1951- -- Intervjui Tešić, Gojko, 1951- -- Bibliografije Srpska književnost Gojko Tesic - Razgovori, Besede, Utopije, Silabusi, Bibliografija Gojko Tešić (Lještansko, 28. avgust 1951) srpski je istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar, urednik i univerzitetski profesor u penziji. Najveći je avangardolog srpske (i jugoslovenske) književne istorije i izuzetno zaslužan za očuvanje i reinterpretaciju dela i života pisaca srpske avangardne književnosti, u najvećoj meri Stanislava Vinavera i Radeta Drainca, ali i Grigorija Božovića, Stanislava Krakova, Dragiše Vasića, Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog. Rođen je u porodici Milenije i Milenka Tešića u Lještanskom kod Bajine Bašte i odrastao je uz dve rođene sestre, Milesu i Milenu. Iz prvog braka ima ćerku Ivu Tešić. Živi u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Kostojevićima (1958–1966, dobitnik Diplome „Vuk Karadžić”), gimnaziju u Titovom Užicu (1966–1970, dobitnik Diplome „Svetozar Marković”). Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu – na grupi za jugoslovensku i opštu književnost (1970–1976). Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu odbranom magistarskog rada „Polemike o avangardi u srpskoj književnosti dvadesetih godina” (1985, mentor prof. dr Miloš I. Bandić). Disertaciju „Srpska književna avangarda (1902–1934) – književnoistorijski kontekst” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 17. novembra 2004. godine (mentor prof. dr Slavko Gordić). Karijera Bavi se književnoistorijskim, književnokritičkim i uredničkim radom od 1972. godine objavljujući u sledećim listovima i časopisima: Književna istorija, Razvitak, Književna reč, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Politika, Borba, Polja, Savremenik, Koraci, Ulaznica, Povelja, Gradac, Delo, Književni magazin, Književni glasnik itd. i u institutskim zbornicima. Urednik Bio je urednik Književne reči od 1977. do 1980, a od 1980. do 1984. godine glavni i odgovorni urednik (sa izrazito demokratskom, polemičkom/kritičkom i međunarodnom orijentacijom). Kratko vreme bio je u redakciji časopisa Književnost (1986–1987). Pokrenuo je i uredio samo dva broja književne revije Itaka (1995, 1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), potom reviju Avangarda (1997, 2000, 2003 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa) i Almanah Vinaver (1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), književnu reviju Alfa (izdavač Narodna knjiga, 2001) i zapaženu publikaciju povodom stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže Pečat o Krleži Danas (1993). U Fondaciji „Stanislav Vinaver” osnovao je i uređivao naučnu publikaciju Vinaverovo ogledalo (2016–2020). Bio je urednik Biblioteke „Albatros” (IP „Filip Višnjić” 1993–1994). U Narodnoj knjizi je 1995. pokrenuo i do 2005. uređivao književnoteorijsku i književnoistorijsku Biblioteku „Pojmovnik” (objavljeno preko 50 naslova – proglašena za najbolje uređivanu biblioteku na Drugom milenijumskom sajmu knjiga 2002, potom za izdavački poduhvat godine na Salonu knjige u Novom Sadu, 2003), „Kontekst” (potom: „Novi kontekst”), „Slovenska književna misao”, zatim beletrističke biblioteke „Kraj veka”, „Alfa” (produkcija savremene srpske književnosti, uredio preko 50 naslova proze, poezije i eseja), „Slučaj”, „Trezor”, „Moderna tradicija”, „Bibliosfera”, „Napuklo ogledalo” itd. U izdavačkoj kući „Otkrovenje” pokrenuo je biblioteke „Tekst”, „Avangarda” i „Postojbina”, a kod Čigoja štampe biblioteke „Skladište” i „Rez”. Veliki broj autora koje je objavio u navedenim bibliotekama dobio je najznačajnija književna priznanja (NIN-ovu nagradu, Andrićevu nagradu, Nagradu „Isidora Sekulić”, Nagradu „Đorđe Jovanović”, Nagradu „Vukove zadužbine”, Vitalovu nagradu, Nagradu „Sreten Marić”, Nagradu „Radomir Konstantinović” itd.). Osnivač je „Vinaverove biblioteke” u okviru Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2017–2020) u okviru koje je pokrenuo nekoliko kolekcija („Vinaverovo ogledalo”, „Avangardologija”, „Biće i jezik”, „Vinaveriana”). Naučni i akademski rad Bio je zaposlen u Institutu za književnost od 1. februara 1977. godine; od 1. septembra 1980. do 30. septembra 1984. radio je u Književnoj omladini Srbije na mestu glavnog i odgovornog urednika lista Književna reč, a od 1. oktobra 1984. vraća se u Institut, gde je radio u zvanju višeg naučnog saradnika do 15. januara 2008. godine. Kao saradnik Instituta dva puta je boravio na naučnom usavršavanju u Moskvi (1982) i u Parizu (1988. i 1989). Bio je stipendista Geteovog instituta (Frajburg, 1988). Od 1. januara 2006. do 15. januara 2008. godine bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskursivne prakse književnoteorijskih proučavanja”. Bio je honorarni urednik u IP „Narodna knjiga” od 1995. do 2005. godine. Bio je zaposlen u Službenom glasniku kao urednik biblioteke „Književne nauke, umetnost, kultura” (pokrenuo je i uređivao 27 kolekcija) od 15. januara 2008. do 1. marta 2010. godine. Od januara 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao je Srpsku književnost 20. veka, Međuratnu srpsku književnost i Književnost srpske avangarde na osnovnim studijama (Katedra za srpsku književnost) – od 29. marta 2006. do 24. decembra 2010. bio je u zvanju vanrednog profesora, a od 24. decembra 2010. do penzionisanja bio je u zvanju redovnog profesora na istom fakultetu. Pored nekoliko tematskih kurseva, bio je predavač na kursu Međuratna srpska književnost, umesto kog je osnovao predmet Književnost srpske avangarde, a na master studijama utemeljio je predmet Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti XX veka. U zimskom semestru 2009/2010. bio je gostujući profesor po pozivu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu – Katedra za južnoslavensku filologiju (održavši tematski kurs Srpska književna avangarda u južnoslavenskom kontekstu). Penzionisan je 2018. godine.[1] „Prof. Tešić je, međutim, inicijalno odavao sasvim drugačiji utisak, kojem sam u početku i sam robovao. Mnogi će reći: predavanja su bila jednolična, što će reći iskomunicirana istim glasom, iste intonacije, bez dramatičnosti. Šokiraćemo se mi iz iste generacije kada budemo ušli u krug naučnih skupova i kada budemo videli koliko je vatren, bučan i agresivan govornik Gojko Tešić, sve naravno u plemenitom smislu; vatren i agresivan u smislu ljubavi prema Vinaveru, na primer, a ne prema nekakvoj zločinačkoj političkoj ideologiji, sa čime se vatreni govornici nepravedno isključivo povezuju. Ako ste čuli fazone posle neke tuče na javnom mestu o tome kako se „sigurno nisu pobili oko književnosti“, prof. Tešić je vrlo lako mogao biti junak upravo takve priče. Takva na prvu loptu percepirana monotonost bila je samo donekle istinita. Prof. Tešić je istina na FFUNS došao kasno u svojoj karijeri naučnika, urednika, kritičara i priređivača, nenaviknut na devedesetominutna predavanja klincima. Ali vraćam se na njegova možda nehotična, no u mom poznavanju i shvatanju potpuno svesna i kreativna metodička rešenja: njegova navodna retorska „jednoličnost“ nije bila nesvesni refleks manjka iskustva iza predavačke katedre, već svesna odluka. Dužnost predavača, kako ju je shvatao prof. Tešić, bila je – u skladu sa, vraćam se ponovo, idealom humanističke nauke koji individualne iskre lucidnosti i kritičkog odnosa čak i prema jezgrenim, tvrdim elementima naučnog gradiva ne samo da dopušta, nego u najboljem slučaju i ohrabruje – da predaje samo ono što se da smatrati objektivnim, to jest, ono što je za prosečnog dvadesetogodišnjaka dozlaboga smarajuće: istoriografiju, izdavačke poduhvate i hronologiju, kritičke refleksije i opaske, polemike i polemičke odgovore, istorijat verzija teksta, zapise govora i od zvaničnih svedoka potvrđene izjave. Sve ostalo, o čemu se može diskutovati ili o čemu se može oblikovati lični stav i utisak, ostavljeno je stoprocentno studentima samim, da čitaju kako mogu.” – Miloš Jocić, SILABUSI PROF. TEŠIĆA Institut za književnost i umetnost objavio je 2021. zbornik Avangarda i komentari: međunarodni naučni zbornik radova u čast prof. Gojka Tešića[mrtva veza], koji su uredili Igor Perišić i Vladan Bajčeta. Ostale stručne aktivnosti Organizovao je Međunarodni naučni skup „Književno i prevodilačko delo Stanislava Vinavera” i uredio istoimeni zbornik radova (1985). Bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena” (2006–2008). Inicirao je osnivanje Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2016. godine – u okviru koje je utemeljio književno-umetničku i naučnu manifestaciju „Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”, potom Istraživačko-izdavački centar – odnosno „Vinaverovu biblioteku”). U proteklih 30 godina svojim javnim delovanjem bio je izrazito opoziciono orijentisan iako nije bio stranački angažovan od trenutka kada je demonstrativno napustio članstvo SKJ (1984) – tekstove polemičko-pamfletske sadržine objavljivao je u Književnoj reči, Vremenu, Književnim novinama, Borbi, NIN-u, Demokratiji, Stavu, u Politici (pre 1992. godine) itd. Dokument o njegovom intelektualnom i stvaralačkom angažmanu neosporno je evidentan u stotinu brojeva Književne reči koju je uređivao od 1980. do 1984. godine. Ovaj list je u to vreme imao i veoma veliku međunarodnu reputaciju (o čemu postoje pisani tragovi u listovima u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj itd.). Članstva Bio je član Udruženja književnika Srbije (do novembra 1996). Član je Srpskog književnog društva i PEN centra. Bio je predsednik Upravnog odbora SKD (2006–2007) i predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije (2013–2014). Bio je član Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Bio je član sledećih žirija: NIN-ove nagrade, Andrićeve nagrade, Nagrade „Isidora Sekulić”, Disove nagrade, Nagrade „Meša Selimović”, Nagrade „Đorđe Jovanović”, Nagrade „Todor Manojlović”, Nagrade „Račanska povelja”, Njegoševe nagrade, Nagrade „Milutin Uskoković”, Nagrade „Laza Lazarević”, Nagrade „Sreten Marić”, i Nagrade „Radomir Konstantinović”. U Kredibel banci utemeljio je Nagradu „Stanislav Vinaver” (dodeljivana je od 1992. do 1995. godine). Za priređivačke jedinstvene autorske projekte Gojka Tešića izdavači su bili dobitnici prestižnih nagrada na Sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu: hrestomatija Zli volševbnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943 (1983 – izdavači Slovo ljubve, Beogradska knjiga i Matica srpska), „Dela Rada Drainca” u 10 knjiga (1998–1999 – izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije – izdavački poduhvat 1999; izdavački poduhvat je i na Leskovačkom sajmu knjiga iste godine). „Dela Stanislava Vinavera” u 18 knjiga – izdavački Službeni glasnik i Zavod za udžbenike: 2012. i 2015. godine; prvih 9 knjiga izdavački poduhvat 2012. godine; komplet 18 knjiga na 21. Međunarodnom salonu knjige u Novom Sadu – specijalna nagrada 2015. godine).[1] Pored brojnih nagrada koje su dobili autori čije je knjige uredio, Gojko Tešić je dobio nagrade za biblioteke koje je osnovao i uređivao: za „Pojmovnik” nagradu na Salonu knjige u Novom Sadu 2003. godine, potom „Nagradu za najbolju ediciju” na 11. Međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga i obrazovanja, za ediciju „Književne nauke” u izdavačkoj kući Službeni glasnik, 2016. godine. MG67

U odbrom stanju! Zastitni omotac na jednom mestu malo iskrzan nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Izdavac : SKZ Godina : 1982 Povez : tvrd Stranica: 557 Drustvena istorija Engleske, od Cosera do kraljice Viktorije: sest vekova istorije Socijalna istorija, piše G.M. Trevelian, `istorija naroda sa politikom koja je izostavljena`. Ova knjiga nudi neusporedivi portret svakodnevnog engleskog života, od nastanka Engleza kao `rasne i kulturne jedinice` u Chaucerovo doba, kroz šest raznovrsnih i kaleidoskopskih vekova do 1901. Ispod površine velikih promena u političkoj i vojnoj istoriji. ` društvene promene kreću se kao podzemna reka `; to je Trevelianovo jedinstveno dostignuće u ovoj inspirativnoj i evokativnoj knjizi da uhvati sve sitne detalje svog bljeska i toka. Trevelian je poticao iz ugledne porodice socijalnih reformatora i bio je nećak Macaulaia (inicijali su bili George Macaulai). Verovatno je ozbiljno shvatio porodičnu odanost: duboko mu je zamerio kritika bilo prema njegovom slavnom ujaku, bilo prema Karlileu, kojem je bio veliki obožavalac. Poput Makaoa, Trevelian se specijalizovao za period Stuart; njegova Engleska pod kraljicom Anom, ustvari, bio je pokušaj da se nastavi Makaojeva istorija Engleske. Pridržavao se besramno romantičnog i nostalgičnog pogleda na prošlost, u kojem su Englezi rođeni branilački rođaci i živeli u srećnim zajednicama koje nadgleda dobroćudni lokalni čuvar. Oštro je osporio ideju koju je izneo J.B. Buri, Regius profesor istorije na Cambridgeu, da istoriju treba smatrati naukom; 1927. imao je zadovoljstvo da nasledi Burija u Cambridgeu. Ipak, tradicija vhigsa izgubila je poziciju: ideja da istorija objašnjava britansku političku, ekonomsku i moralnu nadmoć zvučala je prilično šuplje do sredine dvadesetog veka. 1931. istoričar iz Peterhousea Herbert Butterfield, koji je kasnije zauzeo katedru Regiju u Cambridgeu, napisao je esej o tumačenju istorije vhig-a koji je napao sam temelj veštine istorije, ideju da istorija prati proces napretka kroz manje sofisticirane vekove prema naprednija i moralno superiornija sadašnjost. Bio je to očigledno napad na Treveljana, `poslednju biču` kako je sam sebe nazivao. Međutim, ako bi politička istorija bila bez mode, ideja o postojanju nečeg posebnog u društvenoj istoriji Engleske preživela je nešto duže. Vhig socijalna istorija bila je povezana sa nostalgičnim pogledom na običan i posebno seoski život u prošlosti, u blago zamišljenoj zemlji često nazivanoj `Merrie England`. Ideja je uklopljena u roman Kingslei Amis-a o životu Lucki Jima iz 1950-ih, ali je i dalje ostala popularna kod čitalaca. Njegova najbolja ilustracija je engleska Društvena istorija Trevelian-a: Istraživanje šest vekova, koje je prvi put objavljeno u Sjedinjenim Državama, 1942. godine. Knjiga je dobro primetila ratno-patriotsko raspoloženje i ostala je štampana i tražena dugo nakon što su joj istoričari okrenuli leđa na njemu popularna ponuda sa pretplatničkim klubovima knjiga, sve od 1970-ih i 1980-ih. Trevelianova definicija socijalne istorije, „istorija sa politikom ostavljena“, danas bi se smatrala neadekvatnom, ali bila je tačan opis njegovog sopstvenog pristupa. Okarakterisao je različite periode u pogledu njihovih poznatih pisaca - `Chaucer`s England`, `Shakespeare`s England`, `Engleska dr Johnsona`; ovo je odgovaralo njegovom evociranju romantične engleske prošlosti i, budući da je njihova reputacija ostala netaknuta tokom dvadesetog veka, takođe je omogućila njegovim čitaocima da zadrže osećaj domoljubnog ponosa čak i kada je to izašlo iz mode. George Macaulai Trevelian OM CBE FRS FBA (16. februara 1876. [2] - 21. jula 1962.), [3] je bio britanski istoričar i akademik. Bio je stipendist Triniti College-a u Cambridgeu od 1898. do 1903. Potom je proveo više od dvadeset godina kao autor punog radnog vremena. Vratio se na univerzitet u Cambridgeu i bio je profesor istorije Regius od 1927. do 1943. Radio je kao Master Triniti Collegea od 1940. do 1951. godine. U penziji je bio kancelar Univerziteta u Durhamu. Trevelian je bio treći sin Sir Georgea Otta Trevelian-a, 2. baroneta i pra-nećaka Thomasa Babington-a Macaulai-a, čiji je vrhunski liberalni princip Vhig-a zagovarao u dostupnim djelima pismenog narativa izbjegavajući svjesno nepristojnu analizu, koja je postala staromodna tokom njegovog dugog vremena i produktivna karijera. [4] Istaknuti istoričar E. H. Carr smatrao je Treveliana jednim od poslednjih istoričara tradicije vhig-a. [5] Mnogi njegovi spisi promovisali su stranku Vig, važan aspekt britanske politike od 17. veka do sredine 19. veka, i njenu naslednicu, Liberalnu stranku. Vhigs i liberali vjerovali su da obični ljudi imaju pozitivniji utjecaj na historiju nego kraljevske porodice i da će demokratska vlada donijeti stabilan društveni napredak. [4] Treveljanova istorija je angažovana i partizanska. Iz njegove trilogije o Garibaldiju, „držeći pristranosti“, primetio je u svom eseju „Predrasuda u istoriji“, „Bez pristrasnosti, uopšte ih ne bih trebao napisati. Jer sam bio potaknut da ih pišem poetskom saosećanjem sa strastima italijanske rodoljube iz tog perioda, koje sam retrospektivno delio. Trevelian je rođen u kasnoj viktorijanskoj Britaniji u Velcombe Houseu, Stratford-on-Avon, velikoj kući i imanju koje je imao njegov djed majke Robert Needham Philips, [7] bogati trgovac iz Lancashirea i liberalni poslanik u Parlamentu (MP) za Buri . Danas je Velcombe hotel i spa centar za turiste koji posećuju Shakespeareovo rodno mesto. [4] Treveljanovi roditelji koristili su Velcombe kao zimsko odmaralište nakon što su ga nasledili 1890. Pogledali su Vallington Hall, imanje porodice Trevelian u Northumberlandu, kao svoj pravi dom. Kada je umro njegov deda, sir Charles Edvard Trevelian, George je pronašao korake svog oca do Harrov School i potom Triniti College u Cambridgeu. [8] Nakon pohađanja Vikenforda i Harrova, gde se specijalizovao za istoriju, Trevelian je studirao na Triniti Collegeu u Cambridgeu, gde je bio član tajnog društva, Cambridge Apostoli i osnivač još uvek postojećeg jezera Hunt, zeca i goniča, koji traže jurnjave u kojima obe goniče a zečevi su ljudi. [4] Godine 1898. stekao je stipendiju u Triniti disertacijom koja je sljedeće godine objavljena kao Engleska u doba Vicliffe-a. Jedan profesor na univerzitetu, Lord Acton, očarao je mladog Treveljana svojom velikom mudrošću i verom u moralni sud i slobodu pojedinca. [4] Trevelian je stekao svoju reputaciju prikazujući italijanskog patriotu Giuseppea Garibaldija kao velikog heroja koji se zalagao za britanske ideale slobode. Prema Davidu Cannadineu: njegovo veliko delo bila je njegova trilogija Garibaldi (1907–11), koja je uspostavila njegov ugled kao izvanrednog istoričara književnosti svoje generacije. Prikazao je Garibaldija kao karlilejskog junaka - pesnika, rodoljuba i čoveka akcije - čije je nadahnuto vođstvo stvorilo italijansku naciju. Za Treveliana Garibaldi je bio prvak slobode, napretka i tolerancije, koji je pobedio despotizam, reakciju i opskurantstvo austrijskog carstva i napuljske monarhije. Knjige su takođe bile primetne po živopisnom prizivanju pejzaža (Trevelian je i sam pratio tokove Garibaldijevih marševa), zbog njihove inovativne upotrebe dokumentarnih i usmenih izvora i zbog duhovitih izveštaja o bitkama i vojnim pohodima. [9] Uloga u obrazovanju Trevelian je predavao na Cambridgeu sve do 1903. godine, kada je napustio akademski život da bi postao redovni pisac. Godine 1927. vratio se na Univerzitet i preuzeo poziciju Regijusovog profesora moderne istorije, gde je jedini student čiji je doktorat pristao da nadgleda bio J. H. Plumb (1936). Tokom svog profesora bio je upoznat i sa Guiom Burgessom - dao je pozitivnu referencu za Burgessa kada se 1935. godine prijavio za mesto u BBC-u, opisujući ga kao `prvorazrednog čoveka`, ali i izjavio da je `prošao kroz komunističke ospice kroz koje prolazi toliko mnogo naših pametnih mladića i dobro je prošlo od toga `. [10] 1940. godine postavljen je za majstora Triniti Collegea i tu funkciju je obavljao do 1951. godine kada je otišao u penziju. Trevelian je odbio predsedavanje Britanskom akademijom, ali je bio kancelar Univerziteta Durham od 1950. do 1958. Koledž Trevelian na Univerzitetu Durham dobio je ime po njemu. Dobio je 1920-tu James Tait Black Memorial Prize za biografiju Lord Grai od Reformskog zakona, izabran je za člana Britanske akademije 1925., postao je član Kraljevskog društva 1950. [1] i bio je počasni doktor mnogih univerziteti uključujući Cambridge. Mesto u britanskim idejama Šokiran užasima Velikog rata koji je video kao vozača hitne pomoći neposredno iza linija fronta, Trevelian je više prihvatio konzervativizam kao pozitivnu silu i manje insistirao na tome da je napredak bio neizbežan. U Istoriji Engleske (1926) tražio je najdublji smisao engleske istorije. Cannadine kaže da je prijavio da su: evolucija i identitet nacije: parlamentarna vlada, vladavina zakona, religijska tolerancija, sloboda od kontinentalnog uplitanja ili učešća i globalni horizont pomorske nadmoći i imperijalne ekspanzije. [9] Kanadin je zaključio G.M. Trevelian: Život u istoriji (1992): Tokom prve polovine dvadesetog veka Trevelian je bio najpoznatiji, najpošteniji, najuticajniji i najčitaniji istoričar svoje generacije. Bio je deo najveće istorijske dinastije koju je (Britanija) ikada proizvela. Znao je i dopisivao se sa mnogim najvećim ličnostima svog vremena ... Pedeset godina Trevelian je delovao kao javni moralista, javni učitelj i javni dobrotvor, upravljajući neupitnim kulturnim autoritetom vladajućih i obrazovanih klasa svog dana. ` Jednom nazvan `verovatno najčitanijim istoričarom na svetu; možda i u istoriji sveta.` [11] Trevelian je video kako su dva svetska rata potresla vera u napredak. Historiografija se promenila i vera u napredak je opala. Istoričar Roi Jenkins tvrdi: Treveljanov ugled kao istoričara jedva je preživeo njegovu smrt 1962. On je sada među velikim nepročitanim, koga stručnjaci kasnije generacije smatraju pontom podmetanje starog vetrobranskog jastuka, kratkog i najnovijeg i pouzdanih činjenica. [12] Sa druge strane, istoričar J. H. Plumb tvrdi: Ono što se možda najčešće zaboravlja ili ignoriše je veština njegovog književnog zanata. Trevelian je rođeni pisac i prirodni pripovedač; a ovo je, među istoričarima, redak poklon ... Ako treba izdvojiti jedan kvalitet, treba to biti i za sve istoričare, on je pesnik engleske istorije ... Njegovo delo ima jedno drugo veliko i trajno obeležje: tradicija unutar koje je napisana Viktorijanski liberali i njihovi edvardski naslednici dali su jedan od najvećih doprinosa nauci i kulturi koju je vladajuća klasa ikada dala. Tome po rođenju i po instinktu je pripadao Trevelian. [13] Ostale aktivnosti Tokom Prvog svetskog rata komandovao je jedinicom hitne pomoći britanskog Crvenog krsta na italijanskom frontu; [14] njegov nedostatan vid značio je da nije sposoban za vojnu službu. Trevelian je bio prvi predsednik Udruženja omladinskih hostela i sedište IHA se u njegovu čast naziva Kuća Trevelian. Kroz svoju karijeru neumorno je radio u ime Nacionalnog fonda, čuvajući ne samo istorijske kuće, već i istorijske pejzaže.

Rodoljub Čolaković 1944. Beograd Izdanje Nove Jugoslavije Dragoljub Mihailović (Ivanjica, 14/27. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946), poznat i pod nadimkom Čiča Draža, bio je srpski i jugoslovenski oficir. Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini,[1] ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.[2] U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, Mihailović je bio oficir Srpske vojske.[3] Nakon rata, obavljao je brojne dužnosti širom nove države, a jedno vreme je služio u Kraljevoj gardi. Nalazio se i u diplomatskoj službi, kao vojni ataše pri poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu. Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Odbio je da prizna kapitulaciju i sa manjom grupom oficira, podoficira i vojnika sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske, te počeo sa prikupljanjem oficira koji su izbegli zarobljeništvo, radi organizacije borbe protiv okupatora. Krajem 1941. godine, ušao je u sukob i sa partizanskim snagama, koje je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U pokušaju da izbegne napade nemačkih snaga, imao je jedan sastanak sa predstavnicima Vermahta u novembru 1941. godine u selu Divci, ali su oni zahtevali isključivo bezuslovnu predaju.[4] Usledila je velika nemačka operacija Mihailović, početkom decembra iste godine, koja je trebalo da rezultira njegovim zarobljavanjem. U januaru 1942. godine, novi predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Slobodan Jovanović je imenovao Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Na istom dužnosti je ostao i u drugoj vladi Slobodana Jovanovića, međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, odnosno do juna 1944. godine. Tokom najvećeg dela rata, u Mihailovićevom štabu su se nalazile savezničke (američke i britanske) vojne misije. General Mihailović je sa svojim snagama organizovao prihvat preko 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad neprijateljskih linija 1944. godine, te njihovu evakuaciju sa improvizovanih aerodroma u operaciji Halijard. Nakon Drugog svetskog rata, nove jugoslovenske komunističke vlasti su ga uhapsile i osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine, da bi 17. jula 1946. godine bio ubijen na tajnoj lokaciji. Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine, usvojio zahtev za njegovu rehabilitaciju i proglasio ništavnom presudu koja je donesena 69 godina ranije. Američki predsednik Hari Truman mu je 29. marta 1948. godine, posthumno dodelio Legiju za zasluge prvog stepena, kao priznanje za: „mnogi američki avijatičari spaseni i vraćeni bezbedno”. U ukazu o dodeli odlikovanja, Truman je naveo: „General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”[6] Biografija Detinjstvo i mladost Dragoljub kao učenik. Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija — majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.[7] Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.[traži se izvor] Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900. Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko”. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.[traži se izvor] Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[8][9] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.[traži se izvor] Prvi balkanski rat Vidi još: Prvi balkanski rat U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Ministarski savet Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. godine. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.[traži se izvor] Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj Kumanovskoj bici (23. — 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U bici je Draža dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Lerina su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[10] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.[traži se izvor] Drugi balkanski rat Vidi još: Drugi balkanski rat Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebalo da ustupi delove Makedonije. Stvaranje albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[11] U noćnim časovima, 29./ 30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austrougarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[9][12] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.[traži se izvor] Albanska pobuna 1913. Vidi još: Ohridsko-debarski ustanak Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja”, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja Ohridsko-debarskog ustanaka. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[3] Prvi svetski rat Vidi još: Srbija u Prvom svetskom ratu Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[13] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na pretpostavljenog austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[14] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[13] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[15] Albanska golgota Glavni članak: Albanska golgota Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicama prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren glađu i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć — Berane — Podgorica — Skadar.[14] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.[traži se izvor] Solunski front Glavni članak: Solunski front Potporučnik Dragoljub Draža Mihailović na Solunskom Frontu Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[16] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[9] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[9] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[14] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip — Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.[traži se izvor] Između dva svetska rata Kapetan II klase Draža Mihailović, 1922. Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[9][13] Dana 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[17] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[18][19] Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[9] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[9] Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[13] Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojnog.[20] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[9] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[9][21] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.[traži se izvor] Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939. Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941, na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[9] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi — na srpsku, hrvatsku i slovenačku — jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[22] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[22] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.[traži se izvor] Drugi svetski rat Aprilski rat Glavni članak: Aprilski rat Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihailovića. Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[23] Od Brčkog do Ravne Gore Glavni članak: Gorski odred Dragoljuba Mihailovića Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.[traži se izvor] Osnivanje četničkih odreda Glavni članci: Četnički odredi Jugoslovenske vojske i Jugoslovenska vojska u otadžbini Pukovnik Dragoljub M. Mihailović kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj 1937.[24] (fotografija korišćena za vreme Drugog svetskog rata) Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[25][26] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[27] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[25] Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[28] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret”.[28] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[29] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[30] Mihailović sa Dragišom Vasićem na Ravnoj gori za vreme službe o Kraljevom rođendanu, 6. septembra 1941.[31] Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić.[29] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istanbul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[32] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da organizuje pokret otpora od ostataka vojske je primljena 13. septembra.[32] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje”.[33] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[34] Sukobi sa okupatorom i partizanima Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Partizansko-četnički sukob U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[35] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[36] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[37][38] Njega je takođe zabrinjavala mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[39] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[40] Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[41][42] Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velikih razlika u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[43] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[37] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[44] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[43][45] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[46][45] Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Dvejnom „Bilom” Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[47] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[48][49][50] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[48] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[37] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima. Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra [sh] u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[51] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[52] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[49] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom za zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[38][52] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[53][54] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[54][55] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora” i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu” (Mihailović je Nemcima dao netačne podatke).[56] Na sastanku sa nemačkim predstavnicima Mihailović je predložio da mu Nemci pruže pomoć u njegovoj borbi protiv partizana i da ta saradnja ostane skrivena od srpskog naroda.[57] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[58][57][59] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[60] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[61] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[58][57] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.. U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[52][62] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[63] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [64], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[65] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[54] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[64][66] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Brigadnog generala, pukovnika Dragoljuba Mihailovića (1941). Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[62][67][68] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[67][62][69] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[37][57][68] Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kompromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[60][70] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[71] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[72]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[73] Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941. Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[74][68] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[75] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[76] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[68] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[77] Za njim je 9. decembra raspisana prva poternica,[61] koju je nemačka Vrhovna komanda u Srbiji objavila preko radija, letaka i plakata.[78] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin generalštabnog brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[79] Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Divizijskog generala, brigadnog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). 25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani. Nemački plakat iz 1942. u vreme kada su jedinice JVUO izveli veliki broj diverzija i sabotaža na železnici, uništavajući oružje, municiju i ratnu spremu koje su Nemci odvozili za svoje trupe u Africi. Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[80] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[81] U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[82] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Armijskog generala, divizijskog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[77] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radijom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[83] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[84] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije”. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat”,[85] a potom i „Akciju 800”,[86] radi hvatanja generala Mihailovića.[87] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.[88] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[89] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihailović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[90] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[91] Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[92][93] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[94][95] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[95] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[95] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omladinsku četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahtevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[96] Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik” i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[97] Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[88] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[98] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[99] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[88] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[100] Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršile zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[101] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[102] Odnosi sa Britancima Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943. Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[103] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvisling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[104] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[105] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[103] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[106] U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[107] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partizana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihailović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći koju je dobijao od Britanaca.[108] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[109] U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[110] U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidnog Albiona”, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[111][112] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[113] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretne sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[114] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[115] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[116] Poraz u bici na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske. Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počele su žestoke borbe između partizana i četnika. Krajem februara, ubrzo nakon što je održao govor u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini, koje su bile u teškoj situaciji. Do martovskih pregovora o primirju između partizana i sila Osovine, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[117] Partizanski pregovarači su, pored zahteva za primirjem i razmenom zarobljenika, izjavili „da se ne bore protiv hrvatske države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika”, te „da su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv Engleza prilikom iskrcavanja”.[118] Razmene zarobljenika su izvršene, a nezvanično primirje je bilo na snazi nekoliko sedmica dok su pregovori trajali, iako do zvaničnog primirja nije došlo.[119] Partizani su iz toga izvukli korist jer je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama u bici na Neretvi.[119] Ribentrop i Hitler su 29. marta odbacili naredbe svojih potčinjenih i budući kontakti bili su zabranjeni. Partizani su uspeli da pređu Neretvu, a četnici su nakon poraza bili u haotičnom stanju.[120] Borbe su se nastavile krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim je ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagovala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[121] Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imenom operacija Švarc[122] i razoružali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću kratkoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[119][123] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[124] Promena savezničke politike U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[125] Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje. Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[126] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[127] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[128] Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[129] Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujući i bivšu četničku „prestonicu” Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran predstavnikom pobedničkih Saveznika.[130] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkih komandanata je otvoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[131] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotaže, zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim izveštajima, da često premešta svoj štab.[132] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.[traži se izvor] Sporazumi između generala JVuO i Vermahta Glavni članak: Sporazumi između JVuO i komande Jugoistoka Zone odgovornosti Mihailovićevih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema ugovorima sa Vermahtom 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo). Do novembara i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je „najopasniji neprijatelj Tito… Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.”.[133] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihailovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, ali su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[134]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[135] U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[136] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odbio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv”.[137] Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spremniji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[138] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe „da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti.”[139] Izveštaj generala Čarlsa Armstronga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[140] Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[141] Ured za specijalne operacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove akcije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[142] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su napori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivanja prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[143] Spasavanje savezničkih pilota Glavni članak: Operacija Vazdušni most U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavskog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, [[25. januar|25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[144] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio reakcija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partiza

EZO3) DOBRO OČUVANA. Devojčice i dečaci s Dunava - Vladimir Nedeljković (RETKO) Rok muzika u Novom Sadu 1962-1980. Prilog istoriji urbane kulture grada Novog Sada 1962-1980. `Kada su svojevremeno legendarnog gitaristu Džimija Pejdža pitali šta misli o nazivu heavy metal za muziku koja ga je proslavila, ovaj je lakonski odgovorio: „Nisam joj ja dao ime, ja sam je izmislio”. Sasvim drugačije, to jest – gotovo sasvim obrnuto a podjednako dobro, stvar stoji s knjigom “Devojčice i dečaci s Dunava” Vladimira Nedeljkovića, već dokazanog znalca istorije rokenrola na panonskom terenu, rokenrol autora i strip majstora, dakle nekog kome je ovaj vid planetarne kulture ako već ne u malom prstu a ono bar u krvi koja snabdeva mozak i u njemu sabira bitne činjenice. Ukratko, niti je Nedeljković bio aktivan učesnik događaja koje tematizuje, niti im je do sada dao neki vidljiviji doprinos, ali je ovom knjigom ne samo učinio važan korak u postkanonizaciji danas umalo sasvim iščilelog korpusa novosadske rokenrol scene šezdesetih i ranih sedamdesetih godina 20. veka nego je i jednom već umalo virtuelnom svetu iznova izgradio čvrst, prepoznatljiv obris i zadao bitne koordinate za njegovo dalje izučavanje i valorizaciju. Prva prednost njegovog hroničarskog rada, sabranog na ovih stotinak stranica, ambiciozno je postavljena, validna i zavidno ispoštovana njegova struktura, zahvaljujući kojoj se analitički pismeno dati pasaži šire planetarne kontekstualizacije razmatranog fenomena, govor akribično sabranih svedočenja njegovih NS protagonista, dokumenata, medijskih i drugih odjeka sabiraju u primerno čitljivu, preglednu celinu. Nije to, dakle, samo hronološki pregled rada važnijih bendova koji su Novi Sad kad je i trebalo upisali na rokenrol kartu nekadašnje Jugoslavije i sveta već i prava mala (kontra)kulturna paraistorija date mini-epohe s vrlo dobro ilustrovanom, pa i protumačenom mrežom odnosa, uticaja, prožimanja samog rada bendova i umalo svih lokalnih i globalnih dešavanja s likom i imenom iz kojeg emanira aktivan duh opisanog vremena. Pregledno su tu dati i očigledni elementi sprege s tzv. lokalnom art-scenom – karakteristični za NS rok idiom, topografija tada najživljih NS rok poligona, diskografija predstavljenih grupa, a onima koji su željni i nekog dodatnog analitičkog rakursa, Nedeljković je nesebično ustupio deo svog autorskog prostora i drugačije angažovanim tumačima NS i šire kulturne scene sa čvrstim rokenrol zaleđem i iskustvom (Predrag Vranešević, Slobodan Tišma…), što očigledno doprinosi izoštravanju intencionalnog polja, pa i umalo kunst-historičkoj plastičnosti ovog vrednog izdanja.` `Ako uzmemo u obzir da širom bivše Jugoslavije postoje ljudi koji izuzetno cene i vole novosadsku kulturu i umetnost (npr. Marko Brecelj, koji je prvi prepoznao vrednost kultnog benda Luna i omogućio mu snimanje albuma), složićemo se da je ta kultura u suštini internacionalna, kosmopolitska i da pripada svim ljudima dobre volje. I kao što je početkom šezdesetih godina prošlog veka novi muzički pravac poznat kao rock’n’roll u njegovoj domovini Engleskoj bio dočekivan sa, najblaže rečeno, velikom rezervom od strane establišmenta, tako je prolazio i u našoj zemlji. O tadašnjim prilikama u Novom Sadu dovoljno govori Nedeljkovićeva prva rečenica u knjizi: Drugi svetski rat se u Novom Sadu simbolično završio tek 1964. godine. Urbani duh ovog grada tih je godina bivao ozbiljno narušavan nečim što Slobodan Tišma naziva urbanističkom katastrofom i što se, po njemu, finalizuje u današnjem vremenu. To ubijanje gradske arhitekture bilo je najočitiji primer hipokrizije sistema. Zato ne čudi činjenica što su dugokosi akteri novih muzičkih strujanja bili šišani nasred novosadskog centra od strane lokalnih čuvara reda, ili bili dočekivani povicima: Pederi, pederi! Nedeljkovićeva knjiga nam pokazuje koliko je novostvorena rock’n’roll kultura promenila razmišljanja tadašnje novosadske omladine i pokrenula je u kreativnom smislu. Zaista raduje činjenica da su se mnogi čuveni gradski umetnici i kulturni radnici našli u ovoj knjizi kao lokalni akteri jednog globalnog fenomena koji je u najpozitivnijem smislu potresao svet polovinom prošlog veka. Tu su, između ostalih, konceptualisti koji su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih delovali pod uticajem rock’n’roll filozofije: Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Peđa Vranešević, Branko Andrić Andrla, Božidar Mandić i dr. Zatim, u ovoj knjizi čitatelj može saznati o uticaju Radio Novog Sada na razvoj gradskog rocka, kao i njegovih čuvenih disk džokeja od kojih mnogi i danas deluju na kulturnoj sceni vojvođanske metropole: Mića Jokić, Vitomir Vita Simurdić, Anđelko Maletić Čupko, Karolj Kovač, Bogomir Bogica Mijatović i mnogi drugi. Tu su i informacije o uticaju redatelja Želimira Žilnika i njegovih crnotalasnih filmova na razvoj rock kulture u Novom Sadu, u poglavlju pod nazivom Pljuni istini u oči. Isto tako, ako neko želi saznati o načinu na koji su šedesetih godina pojedini lokalni listovi pisali o rock’n’rollu, u ovom istorijatu može naći mnoštvo novinskih isečaka iz tog doba. A ako opet tragate za informacijama o progonima progresivnih gradskih umetnika, pre svega konceptualista i Želimira Žilnika od strane establišmenta i o ulozi pojedinih kulturnih radnika u toj raboti, knjiga Devojčice i dečaci sa Dunava će vam zasigurno pomoći u takvoj potrazi.` Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine - Novi Sad Godina: 2010 Broj strana: 270 Meki povez

Nova, nekorišćena Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941-1945 Miloš Minić Agencija `Mir` - IP `Cvetnik`, Novi Sad, 1993 VREME I DRUŠTVO - Registar ličnih imena i geografskih naziva - Ćirilica, - Tvrde korice, - Šiven povez, - 611 str SADRŽAJ: PRVI DEO OSLOBODILAČKI ILI GRAĐANSKI RAT U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUGI DEO ČETNICI U VREME NARODNOOSLOBODIJ1AČKOG RATA 1941-1945 Uvod Nastanak, razvoj, organizacija i vojne formacije četničkog pokreta Odnosi između četnika i partizana Glavne vojne operacije četničkih snaga protiv narodnooslobodilačke vojske Ratni zločini četnika Odnosi između okupatora i četnika Odnosi između četnika i drugih saradnika okupatora Velike savezničke sile i četnički pokret Četnici i susedne zemlјe Četnički kongres u selu Ba Četnički pokret i srpsko nacionalno pitanje Četnički pokret i Srbija Slom četničke organizacije Draže Mihailovića TREĆI DEO MOJI SUSRETI SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM ČETVRTI DEP POSLE PEDESET GODINA (Iz moje beležnice) PETI DEO PRILOZI Napomene Izabrana literatura i izvori Regnstar ličnih imena Registar geografskih naziva Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 Četnički pokret Jugoslavija Političke prilike 1988-1992 ............................................................ MILOŠ MINIĆ Rođen je 28. 8. 1914. godine u selu Preljini blizu Čačka. Još za vreme školovanja, Minić je prišao naprednom omladinskom pokretu. Revolucionarnim radom, međutim, počinje aktivnije da se bavi po dolasku na Pravni fakultet u Beogradu, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Beogradskom univerzitetu organizovala Komunistička partija. Uskoro je stupio u Savez komunističke omladine - SKOJ, a 1936. godine bio je primljen u članstvo KPJ i izabran u partijsko rukovodstvo na fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata, rukovodi radom studentske `Samopomoći`. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu. Uskoro zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru: `Ko ima pravo da govori u ime Beograda?`. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1939. godine i vratio se u Čačak kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog svog političkog delovanja, tadašnje ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći. Minić ponovo prelazi u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937.). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferencuju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Posle 27. 3. 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju pri valjevskom okružnom komitetu. Narodnooslobodilačka borba Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Posle okupacije Minić je bio jedan od organizatora ustanka i aktivno je učestvovao u organizaciji partizanskih odreda. Kada je partizanski štab saznao da se u Valjevskom kraju nalazi pukovnik Draža Mihailović, uspostavljeni su prvi prvi kontakti između narodnooslobodilačkog i ravnogorskog pokreta. Miloš Minić je vodio pregovore. U pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića krajem jula odlazi na Ravnu Goru. Na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Posle dobijenih instrukcija iz Beograda, opet dolazi do novih pregovora preko Miloša Minića. Polovinom avgusta 1941. predstavnik Vrhovnog štaba NOPOJ Miloš Minić u pratnji Dragojla Dudića ponovo odlazi na Ravnu Goru, gde se sastao sa Dražom Mihailovićem. Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Miloš Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe kako partizanskih tako i četničkih odreda. Pukovnik Dragoljub Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom `Zečević-Martinović`, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavu između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan `Narodni odbor varošice Krupanj`. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj narodnoj vlasti, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. godine ponovo dolazi do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Planinici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović. Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa BrozaTita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. 9. 1941. godine gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u Struganik 19. 9. 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovene Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj `Valter`, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Krajem septembra 1941. godine Miloš Minić je ponovo otišao na sastanak sa Dražom Mihailovićem povodom razotkrivene zajedničke akcije četnika DM i Nedićevih jedinica protiv partizana na osnovu njihovog pismenog sporazuma koji su zaplenili partizani. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić dobija zadatak da ostane na terenu i nastavi svoj dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog NOP odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. 12. 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za narodnooslobodilačku borbu, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka NOVJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika OZNE za grad Beograd. Posleratno doba Glavni članak: Beogradski proces Po oslobođenju postaje poslanik Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS-a). Aprila 1945. imenovan je za javnog tužioca Srbije. Iz rata je izašao sa činom general-majora u rezervi. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio je javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Sigurno u njegovoj karijeri najveći, a ujedno i najteži je bio tzv. `Beogradski proces` protiv Draže Mihailovića i njegovih saradnika, održan u Beogradu od 10. 6. 1946. godine. Na suđenju je bio beskompromisan, oštar, nepopustljiv i držao se optužnice. Funkciju javnog tužioca je prestao da vrši 1950. godine. Od 1945. neprekidno je biran u Narodnu skupštinu NR Srbije i Narodnu skupštinu FNRJ prvog i drugog saziva, u kojoj je bio član zakonodavnih odbora i član Odbora za planove i finansije. Bio je i ministar u Vladi NR Srbije, a zatim i član Republičkog izvršnog veća. Za vreme sukoba sa Staljinom, ostao je uz Tita. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem `Internacionale`. Kao Titov poverenik zauzimao je visoke položaje u vreme raskida sa Informbiroom. Od 1950. do 1953. bio je ministar u vladi Srbije. Godine 1953. postao je predsednik Izvršnog veća NR Srbije i na toj dužnosti je ostao sve do marta 1957. godine. Predsednik Vlade Narodne Republike Srbije je bio od 1957. do 1962. godine. Član Izvrnog komiteta SKJ je postao jula 1963. i ovu dužnost je obavljao sve do maja 1965. godine. Bio je i predsednik za socio-ekonomske i političke odnose u ekonomiji od 1965. do 1966. godine Za vreme Brionskog plenuma, jula 1966, ostao je uz Tita, a protiv Aleksandra Rankovića. Godine 1966. bio je izabran za predsednika federalne komore i za podpredsednika skupštine SR Srbije. Potpredsednik Saveznog Izvršnog veća postao je 16. 5. 1967. godine. Dužnost je obavljao sve do 5. 12. 1972. godine. Juna 1968. godine za vreme studentskih demonstracija u Beogradu pokušavao je da smanji tenzije između milicije, koja je brutalno dejstvovala na studente, i studenata pa je tom prilikom, iako visoki funkcioner u sistemu vlasti, u opštem metežu, dobio batine od milicije! Savezni sekretar za inostrane poslove postaje 16. 12. 1972. i na toj dužnosti ostaje sve do 17. 5. 1978. godine. Miloš Minić je bio značajna ličnost u komunističkom pokretu Jugoslavije. Bio je spretan i umešan političar. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoj letnjikovac blizu Čačka gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. dolazi u Beograd. Poslednje pojavljivanje mu je bilo u Podgoričkom listu `Danas` marta 2003. Umro je 5. 9. 2003. godine u svojoj 89. godini života. Za života je bio oženjen i imao je jednu ćerku Jelicu, koja je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića.

Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252. MG104 (N)

Kao na slikama Lepo očuvano Sisili Izabel Ferfild (engl. Cicily Isabel Fairfield; London, 21. decembar 1892 — London, 15. mart 1983), poznatija pod pseudonimom Rebeka Vest (engl. Rebecca West), bila je britanska spisateljica, novinarka, književna kritičarka i putopisac.[1] Pisala je dela različitih žanrova i recenzirala knjige za Tajms, Njujork herald tribjun, Sandej telegraf i Nju repablik, a bila je i dopisnik za Bukman. Njena najznačajnija dela su: Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey Falcon, 1941), gde je obuhvatila jugoslovensku istoriju i kulturu; Voz baruta (A Train of Powder, 1955), gde je iznela svoju reportažu o Nirnberškim suđenjima koja je prvobitno objavljena u Njujorkeru; Značenje izdaje (The Meaning of Treason, prvobitno objavljeno 1945. kao članak u časopisu, a zatim prošireno i izdato kao knjiga 1947); Novo značenje izdaje (The New Meaning of Treason, 1964), studija o suđenju britanskom fašisti Vilijamu Džojsu i drugima; Povratak vojnika (The Return of the Soldier, 1918), modernistički roman iz Prvog svetskog rata; Fontana se presipa (The Fountain Overflows, 1956); Ova istinska noć (This Real Night, 1984, posthumno) i Rođaka Rozamund (Cousin Rosamund, 1985, posthumno). Potonja tri dela čine „Trilogiju Obri”, trilogiju njenih autobiografskih romana. Tajm ju je 1947. nazvao „neosporno svetskom spisateljicom broj jedan“. Godine 1949. stekla je titulu zapovednika Ordena Britanske imperije (CBE),[2] dok je 1959. stekla zvanje dame zapovednika tog ordena (DBE).[3] Odlikovana je za svoj rad na području spisateljstva i književne kritike. Uzela je pseudonim „Rebeka Vest” od buntovne mlade heroine iz dela Rosmersholm autora Henrika Ibsena. Bila je dobitnica Bensonove medalje. Biografija[uredi | uredi izvor] Sisili Izabel Ferfild je rođena 21. decembra 1892. u engleskom gradu Londonu.[4] Odrasla je u domu punom intelektualne stimulacije i političke debate.[5] Njena majka, Škotlanđanka Izabela, bila je pijanistkinja, ali nije nastavila muzičku karijeru pošto se udala za Čarlsa Ferfilda. Njen otac, Angloirac Čarls, prenosio je ranjenike Armije Konfederativnih Američkih Država tokom opsade Ričmonda u Američkom građanskom ratu.[6] Vratio se u Ujedinjeno Kraljevstvo i počeo se baviti novinarstvom. Stekao je veliki ugled, ali je bio finansijski nekompetentan. Napustio je porodicu kad je Sisili imala osam godina. Nikad joj se nije vratio, a umro je sam i u siromaštvu u liverpulskom pansionu 1906. godine, kad je Sisili imala četrnaest godina.[7] Ostatak porodice se preselio u Edinburg, glavni grad Škotske, gde je Sisili pohađala Ženski koledž Džordža Votsona. Morala je napustiti školu 1907. zbog tuberkuloze. Posle oporavka od bolesti odlučila je da se ne vrati koledžu, a kasnije je svoje školovanje u Džordžu Votsonu nazvala „tamnicom”.[8] Vestova je imala dve starije sestre. Letiša [en], poznata pod nadimkom „Leti” (Lettie), bila je najbolje obrazovana od sve tri. Radila je kao advokatica u Sudskim krčmama [en] i bila je jedna od prvih potpuno kvalifikovanih žena doktora u Britaniji. Srednja sestra Vinifred, poznata pod nadimkom „Vini”, udala se za Normana Maklauda, glavnog pomoćnika sekretara u Admiralitetu, a zatim generalnog direktora Griničke bolnice. Dvoje Vinijine dece, Alison i Norman, s godinama su se zamašno upleli u Rebekin život;[9] Alison Maklaud je ostvarila vlastitu književnu karijeru.[10] Vestova se u Londonu školovala za glumicu. Uzela je ime „Rebeka Vest” od buntovne mlade heroine iz dela Rosmersholm Henrika Ibsena.[6] Sisili i Leti su učestvovale u uličnim protestima priključivši se pokretu za pravo glasa žena pre početka Prvog svetskog rata. U međuvremenu je Vestova radila kao novinarka za feminističke nedeljnike Frivuman i Klarion prikupljajući podršku za sifražetkinje.[6] Pre i tokom Drugog svetskog rata Rebeka Vest je mnogo putovala prikupljajući materijal za putopise i političke eseje. U aprilu 1936. držala je predavanje u Beogradu u okviru turneje po Jugoslaviji i Balkanu.[11] Bila je prisutna tokom Nirnberških suđenja. U njenom kasnijem radu odražavaju se ta iskustva. Najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji Crno jagnje i sivi soko 1941. Ubrzo nakon izdavanja knjiga je dobila pozitivne recenzije kritičara. O njoj se pisalo kao o „jednoj od velikih knjiga duhovne pobune protiv 20. veka” (Njujorker), kao o „monumentalnoj hronici” (Njujork tajms) i kao „ljubavnoj aferi s Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom” (Njujork herald tribjun). Knjiga je izazvala veliko interesovanje u anglosaksonskom svetu, zbog čega je doživela brojna izdanja. Lični život[uredi | uredi izvor] Upoznala je Velsa 1913. godine, a njihova ljubavna veza je trajala deset godina.[12] Imali su sina Entonija Vesta, ali je Vels već bio oženjen (po drugi put). Navodno je Rebeka bila u vezi s Čarlijem Čaplinom i vlasnikom novinske kuće Vilijamom Maksvelom Ejtkenom.[13] Rebeka Vest se 1930. udala za bankara Henrija Maksvela Endruza. Bili su zajedno sve do njegove smrti, 1968. godine. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Zbog svojih književnih dostignuća Rebeka Vest je dobila titulu dame 1959. godine. Fikcija[uredi | uredi izvor] Povratak vojnika (The Return of the Soldier, 1918) Sudija (The Judge, 1922) Harijet Hjum (Harriet Hume , 1929) Oštar glas (The Harsh Voice: Four Short Novels, 1935) Trska koja misli (The Thinking Reed, 1936) Fontana se presipa (The Fountain Overflows, 1957) Ptice padaju (The Birds Fall Down, 1966) Ova istinska noć (This Real Night, 1984) Rođaka Rozamund (Cousin Rosamund, 1985) Nefikcija[uredi | uredi izvor] Henri Džejms (Henry James, 1916) Ta čudnovata potreba (The Strange Necessity: Essays and Reviews, 1928) Sv. Avgustin (St. Augustine, 1933) Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey Falcon, 1941) Značenje izdaje (The Meaning of Treason, 1949) Novo značenje izdaje (The New Meaning of Treason, 1964) Voz baruta (A Train of Powder, 1955) Dvor i zamak (The Court and the Castle: some treatments of a recurring theme, 1958) istorija srpskog naroda srba srbije prvi svetski rat xx vek 20. veka srbi

HISTORIJSKA ZNANOST razvoj, oblik, smjerovi Autor: MIRJANA GROSS Tvrd povez, 1976. tvrdi povez 24 cm 380 str Iz sadržaja knjige: - Historija kao književna vrsta, - Prvi koraci prema znanosti, - Doba tradicionalne historije..... Mirjana Gros (Zagreb, 22. maj 1922 — Zagreb, 23. jul 2012) bila je jugoslovenska i hrvatska istoričarka, univerzitetski profesor i naučni radnik. Mirjana Gros je rođena 22. maj 1922. u Zagrebu, kao jedinica dobrostojećeg zagrebačkog trgovca i preduzetnika jevrejskog porekla Mavre Grosa i njegove supruge Ele. Uspostavljanjem Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i implementacijom rasističkih zakona bila je izbačena sa studija Univerziteta u Zagrebu. Mirjana se tokom 1942. godine sa roditeljima sklonila i skrivala od ustaškog režima kod porodice Topol u Drenju Brdovečkom nedaleko od Zaprešića. Tu su ostali do 1943. kada su bili otkriveni i prvo prebačeni u zaprešićki Dvorac Laduč. Mirjana je sa majkom deportovana u koncentracioni logor Ravensbruk, a otac u logor Buhenvald. Mirjana i njena majka su preživele užase logora, ali Mavro Gros nije. Mnogi članovi njene šire porodice su stradali u logorima Kerestinec i Jadovno. Mirjana je tokom rata preležala tuberkulozu. Zbog navedenih okolnosti, ali i materijalnih teškoća, studije istorije i istorije umetnosti upisala je tek 1947. godine. Premda je i tokom studija morala boraviti u sanatorijumu, diplomirala je u redovnom roku 1951. godine. Sledeće godine se zaposlila u Istorijskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU), da bi 1959. postala asistent na katedri za hrvatsku istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, gde je radila sve do odlaska u penziju. Od početka 1970-ih godina Mirjana je zacrtala nekoliko velikih ličnih istraživačkih projekata, a oni su rezultirali knjigama koje spadaju među kapitalna dela savremene hrvatske i jugoslavenske istoriografije. Objavila je 12 knjiga i više od 200 radova. Najviše je izučavala metodologiji i istoriju XIX veka. Povodom 75 godišnjice života i 45 godišnjice njenog rada, „Zavod za hrvatsku istoriju zagrebačkoga Filozofskog fakulteta“ posvetio joj je i objavio je reprezentativni zbornik naučnih članaka, a čini ga 36 izvornih naučnih članaka domaćih i inostranih istoričara. Mirjana Gros je preminula 23. jula 2012. u Zagrebu. Sahranjena je na jevrejskom delu zagrebačkog groblja Mirogoj. Odabrana bibliografija Radnički pokret u Hrvatskoj potkraj XIX. stoljeća, Školska knjiga, Zagreb 1957 Vladavina hrvatsko-srpske koalicije: 1906-1907, Institut društvenih nauka, Beograd 1960 Povijest pravaške ideologije, Institut za hrvatsku povijest Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1973 Historijska znanost, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1980 Društveni razvoj u Hrvatskoj od 16. stoljeća do početka 20. stoljeća, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1981 Počeci moderne Hrvatske, Globus, Zagreb 1985 Prema hrvatskome građanskom društvu, Globus, Zagreb 1992 Izvorno pravaštvo, Golden marketing, Zagreb 2000 Suvremena historiografija: korijeni, postignuća, traganja, Novi Liber, Zagreb 2001 Vijek i djelovanje Franje Račkoga, Novi Liber, Zagreb 2004 K.S.N. O. 3. P.0.

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

kao na slikama korice oštećene unutra u redu Hardback with no dust jacket from 1943. ouis Adamič (23. mart 1898., selo Praproče (Grosuplje) - 4. septembar 1951. Milford, New Jersey, Sjedinjene Američke Držve) pravim imenom Alojz Adamič bio je američki književnik i novinar koji je pisao o životu američkih manjina, posebno imigranata, s početka 20. vijeka.[1] On je bio poznat i kao osnivač i prvi predsjednik Udruženog komiteta američkih Jugoslavena. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Bibliografija 3 Izvori 4 Vanjske veze Biografija[uredi - уреди | uredi kôd] Adamič je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici sa 13 djece, pa se nakon školovanja u Grosuplju i Ljubljani gdje je završio tri razreda gimnazije, iselio - 1913. u Sjedinjene Američke Države. Ispočetka je živio u kalifornijskom San Pedru u kom je već postojala velika kolonija imigranata sa dalmatinskih otoka i radio kao obični fizički radnik. Od tamo je postao dopisnik časopisa slovenskih emigranata Glas naroda, iz New Yorka, koji mu je objavio prve literarne pokušaje. Kad su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svjetski rat 1917., prijavio se kao dobrovoljac, pa je sudjelovao u posljednjoj godini rata na zapadnom frontu. Odmah po završetku rata - 1918. dobio je američko državljanstvo[1], i nastavio živjeti u San Pedru (u njemu je živio do 1929. tad se preselio u New York). Pored novinarstva Adamič se počeo baviti i prevođenjem, jedno od prvih djela koje je preveo bio je Yerney`s Justice (Hlapec Jernej in Njegova Pravica) Ivana Cankara kojeg je objavio - Vanguard Press 1926.[2] Od tada je Adamič počeo živjeti baveći se isključivo pisanjem i literaturom, bio je vrlo produktivan za nekih 25 godina, objavio je 20 romana i novela i preko 500 članaka, i to na engleskom, slovenskom, srpskohrvatskom i ruskom.[2]Prvo djelo na engleskom kojim je skrenuo pažnju na sebe bilo je Laughing in the Jungle (Smijeh u džungli) kog je objavio 1932., u njemu je Adamič u stilu autobiografije, ironički opisao neuspjeh američkog melting pota.[1] Za nju je nagrađen guggenheimovom stipendijom za studijski boravak u inozemstvu, on ju je iskoristio tako da se po prvi put vratio u domovinu. Ta iskustva iznio je u svom slijedećem romanu - The Native’s Return 1934., u kom je ispričao priču o čovjeku koji se više nemože priviknuti na svoj nekadašnji život na selu. Nakon tog je objavio svoja slijedeća dva bestselera, 1935. Grandsons i 1936. Cradle of Life, a nakon tog - 1937. svoju prvu novelu The House in Antigua.[1] Njegova sljedeća knjiga - My America iz 1938., bila je mješavina između memoara i socijalne filozofije, u kojoj je opisao svoj san o jedinstvenoj američkoj naciji. Adamič je doista vjerovao da Amerika ima veliki potencijal, ali je i strahovao zbog napetosti između različitih etničkih manjina i statusa quo u koji je zemja ušla, mislivši da je to početak njenog kraja. Počevši od 1940. uređivao je časopis Common Ground (Zajednička zemlja), koji je analizirao međurasnu kulturu Sjedinjenih Američkih Država.[1]Slijedeće godine osvojio je nagradu Anisfield-Wolfa za roman From Many Lands. Adamič je bio neobično senzibilan za politička zbivanja svog doba, pa ga je duboko pogodila okupacija i razbijanje Jugoslavije za Drugog svjetskog rata, u kom se on oprijedijelio za Josipa Broza Tita i njegov komunistički pokret, kog je bezrezervno podržavao za vrijeme i nakon rata.[1] Adamič je bio žestoki protivnik britanske vanjske politike premijera Winstona Churchilla, pa je 1946. napisao fikcijski roman Dinner At The White House (Večera u Bijeloj kući) događaj u kojem su uz predsjednika Franklina Roosevelta prisutni Churchill i Adamič. Nakon što ju je nakladnička kuća Harper & Brothers odobrila, između strana 151/152 umetnuta je dodatna fusnota u kojoj se tvrdi da se Churchill protivio Narodnooslobodilačkoj fronti Grčke, jer je ona namjeravala smanjiti kamatnu stopu koju je Grčka plaćala london]]skoj banci - Hambros. U fusnoti se nadalje objašnjava kako je banka Hambros spasila Churchilla od bankrota 1912. Roman je objavljen sa inkriminiranom fusnotom, a po jedan primjerak poslan je svim članovima britanskog parlamenta. Kad je Churchill za to doznao, angažirao je advokate i tužio izdavača za klevetu. Harper & Brothers priznali su da su tvrdnje neistinite, kao i sam Adamič, koji se ispričao. Izdavač je morao isplatiti i pozamašnu odštetu oko 5 000 tadašnjih funti. [3] Nakon svršetka rata, posjetio je domovinu po drugi put 1949., tad je primljen za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Kad se vratio u svoj mirni Milford u kojem je živio od 1937., nakon što se preselio iz New Yorka, na osnovu impresija iz domovine, napisao je knjigu The Eagle and the Roots (Orao i korjeni). Adamič je u dobi od 55 godina, pronađen je mrtav u svom stanu, sa puškom u rukama. Njegova smrt bila je prvorazredni politički događaj toga doba i skandal, brojni analitičari raspisali su se da se radi zapravo o ubojstvu vezanom uz njegove političke stavove, dok je službena istraga utvrdila da se radi samoubistvu zbog depresije i psihičkih poremećaja.[1] Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd] Dynamite: The Story of Class Violence in America (1931); Laughing in the Jungle: The Autobiography of an Immigrant in America (1932); The Native`s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country (1934); Grandsons: A Story of American Lives (1935, novel); Cradle of Life: The Story of One Man`s Beginnings (1936, novel); The House in Antigua (1937, novel); My America (1938); From Many Lands (1940); Two-Way Passage (1941); What`s Your Name? (1942); My Native Land (1943); Nation of Nations (1945); The Eagle and the Root (1950). emigracija jugoslovenska jugosloveni u sjedinjenim američkim državama americi putopisi

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 1 / [Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić] Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 542 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [8] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ15 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. [3] Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 243-497 Beleška o ovoj knjizi: str. 505-506 Ilustracije: str. 535-542 Registri. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG130 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG130 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bartolomeo Silvestro Kunibert (ital. Bartolomeo Silvestro Cuniberti; 3. decembar 1800, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija - 13. mart 1851, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija) bio je pijemontski lekar koji je od 1828. do 1839. bio lični lekar srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegove porodice. U Beogradu je 1827. sa tastom Vitom Romitom otvorio prvu apoteku, a knez Miloš ga je 1832. odredio za prvog lekara okruga i varoši beogradske. Pri kraju Miloševe prve vladavine služio je kneza i kao prevodilac i poverljivi poslanik britanskom konzulu u Beogradu Hodžizu[1]. Posle abdikacije kneza Miloša 1839. napustio je Srbiju i vratio se u svoje rodno mesto gde se posvetio pisanju istorije Srpske revolucije i vladavine kneza Miloša Obrenovića. Do kraja života je pisao i uređivao svoje delo Istorijski ogled o ustancima i samostalnosti Srbije 1804-1850 na francuskom jeziku koje su posthumno dovršila i objavila njegova braća Feliče i Mikelanđelo. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.[2] Po Kunibertu se i spomenik kulture od velikog značaja Doktorova kula u Beogradu ponekad naziva i Kunibertova kula. Bartolomeo Kunibert rođen je 3. decembra 1800. u Saviljanu u Kraljevini Pijemont-Sardiniji. Školovao se u rodnom mestu, a zatim je pohađao medicinske studije u Torinu, interesujući se posebno za hirurgiju. Po okončanju studija stekao je zakonsko pravo da može i sam da predaje medicinske nauke. Tokom studija je, najverovatnije, pristupio karbonarima, tajnom udruženju koje se zalagalo za ujedinjenje Italije. Pod pritiskom policijskih vlasti Kunibert je 1824. napustio Kraljevinu Pijemont-Sardiniju i otisnuo se u Carigrad, prestonicu Osmanskog carstva. U Carigradu je upoznao kapućehaju beogradskog paše koji ga je primio u službu i uputio u Beograd gde je Kunibert stigao u leto 1824. godine [5][1]. U službi kneza Miloša Kao lekar beogradskog Abdurahman-paše (1821—1826) Kunibert je radio za platu od hiljadu groša mesečno i imao je pravo i na stan, kola, tri konja, dvoje slugu i hranu za sebe i porodicu. U Beogradu je zatekao Napolitanca Vita Romitu, lekara i izbeglog karbonara, koji je kao lekar neizmenično služio beogradskog vezira i srpskog kneza Miloša. Romiti je knez 1823. takođe poverio i vaspitanje svoje ćerke Savke. Kunibert se 1826. oženio Romitinom ćerkom Antoanetom. Romita i Kunibert su 1827. otvorili prvu apoteku u Beogradu, ali su se ubrzo poslovno razišli. Romita je otišao u susednu Vlašku gde je nastavio sa lekarskom i apotekarskom praksom. Kunibertu je ostavio na ime miraza Doktorovu kulu sa vinogradom[6].[7] Pre Kunibertovog dolaska u Beogradu i Srbiji su radili samo dva diplomirana lekara: Romita i Jovan Stejić. Kunibert je svojim radom skrenuo pažnju na sebe i knez Miloš ga je pozvao da leči članove njegove porodice. Miloš je, zadovoljan kako se Kunibert starao o zdravlju njegovih sinova Milana i Mihaila, ljubavnice Jelenke i vanbračnog sina Gavrila, je u tokom 1827. u nekoliko navrata bogato darovao pijemontskog lekara. Najzad, Kunibert je 1828. potpuno prešao u kneževu službu i kao doktor knjažeski dobio je platu od 500 talira godišnje[6]. Putujući po Srbiji Kunibert je brzo naučio srpski jezik i počeo je da se potpisuje kao Vartolomej. Pored brige o zdravlju bolešljivog prestolonaslednika Milana, Kunibert je bio zadužen da obilazi banje i vojne bolnice u Kragujevcu i Požarevcu i radi na održavanju opšteg zdravlja. Bio je zagovornik vakcinacije. Knez ga je u leto 1832. imenovao za prvog lekara okružja i varoši beogradske sa platom od 360 talira godišnje uz obavezu da siromašne leči besplatno. Zatim, Miloš Obrenović mu je 1833. dodelio penziju, a 1835. ga je uvrstio u zaslužne penzionere dodelivši mu 150 talira koliko je tom prilikom dodeljeno i Vuku Karadžiću. Kunibert je bio rado viđen gost u domovima najviđenijih ljudi u Kneževini poput Dimitrija Davidovića i kneževog mlađeg brata Jevrema Obrenovića.[8] Ipak, Jevremova ćerka Anka je u svom dnevniku Kuniberta sumnjičila da u ime Kneza dolazi da špijunira Jevrema i njenu porodicu. Kunibertovu suprugu Antoanetu optuživala za dvoličnost i sklonost ogovaranju[9] Kunibert je bio osoba od kneževog poverenja što je bilo jasno i savremenicima. Francuski diplomata Boa le Kont je 1834. u prepisci sa ministrom spoljnih poslova grofom de Rinji predlagao da, kada Francuska otvori konzulat u Beogradu, Kunibertu poveri položaj konzula.[10] Kunibert se uglavnom nije mešao u političke razmirice u Srbiju, u borbu između kneza Miloša i ustavobranitelja. Ipak, kada je u Srbiju 1837. stigao prvi britanski konzul Hodžiz Milošu je zatrebao poverljivi poslanik i prevodilac za česte kontakte sa diplomatskim predstavnikom Velike Britanije. Kao karbonar, neprijatelj politike Svete alijanse, Kunibert je bio protivnik Habzburške monarhije i carske Rusije. Podržavao je Miloševu apsolutističku politiku i pokušaje da istisne ruski uticaj bližim povezivanjem sa Velikom Britanijom. Međutim, Hodžizova diplomatija je doživela neuspeh i ubrzala je pad kneza Miloša koji je 1839. bio nateran na abdikaciju pod pritiskom ustavobranitelja koji su uživali rusku podršku [11] Po odlasku iz Srbije Kunibert je iz austrijskog Zemuna pratio događaje koji su neposredno doveli do Miloševe abdikacije. U pratnji svrgnutog kneza napustio je Zemun pošto je svojom podrškom Milošu i anglofilskom politikom stekao dosta neprijatelja u Srbiji. Miloš mu je platio put do rodnog Saviljana. Sa Milošem se poslednji put sastao u Beču 1843. godine. Tu je sa bivšim knezom proveo nekoliko meseci. Miloš Obrenović je u to vreme planirao povratak na srpski presto uoči Katanske bune. Miloš je želeo da uz sebe ponovo ima doktora Kuniberta tako da je dogovoreno da se ponovo sastanu u Milanu. Do ovog susreta, međutim, nikada nije došlo.[12] Iz Kunibertove prepiske sa Vukom Karadžićem iz 1844. poznato je da je sa brojnom porodicom živeo vrlo skromno i bez stalnih primanja. Razmišljao je da ponovo sreću potraži u Carigradu ili da posao nađe, uz Miloševu preporuku, u Vlaškoj.[13] Preminuo je u rodnom mestu 13. marta 1851. godine[14][15] Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804—1850 Tokom boravka u Kneževini Srbiji Bartolomeo Kunibert je počeo da prikuplja istoriografsku i etnografsku građu o Srbiji i njenom stanovništvu. Nije poznato kada je počeo da piše svoje delo o istoriji Srpske revolucije i vladavini kneza Miloša. Na rad ga, delimično, je podstaklo pojavljivanje dela Siprijana Robena Sloveni u Turskoj (franc. Les Slaves de Turquie) koje se pojavilo u Parizu 1844. godine. Roberova knjiga je privukla veliku pažnju evropske javnosti, ali je u njoj knez Miloš Obrenović bio prikazan najtamnijim bojama .[16] Kunibert je počeo da piše sa ciljem da pobije Roberove tvrdnje i opravda kneza Miloša. Pisao je na osnovu ličnih sećanja, literature na francuskom i srpskom jeziku, prepiske (uključujući i pisma britanskog konzula Hodžiza), kao i srpskih pravnih akata. Veći deo njegovog dela ima memoarski karakter. I pored određenih slabosti, zbog Kunibertove sklonosti da pravda Miloševe mane i postupke, njegovo delo je, prema rečima Dušana T. Batakovića, jedinstveno među narativnim izvorima o prvoj vladavini kneza Miloša .[17] Prvi deo Kunibertovog memoarsko-istorijskog dela objavljeno je u Parizu 1850. godine. Kunibert je nastavio da radi na drugom delu, ali je preminuo 1851. godine. Prema njegovim uputstvima drugi deo su završila njegova braća Feliče i Mikelanđelo i objavila ga u Lajpcigu 1855. godine[15]. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Grigorij Spiridonovič Petrov (ruski: Grigórij Spiridónovič Petróv; 6. veljače 1866. – 1925.) bio je svećenik, javna osoba i publicist. Petrov je rođen u Yamburgu (danas Kingisepp, Lenjingradska oblast) i diplomirao je na Sankt-Peterburškom teološkom sjemeništu 1886. i na Sankt-Peterburškoj teološkoj akademiji 1891. Od 1895. do 1906. služio je kao prior crkve Mikhaylovsky Ordnance Academy; dok je 1902–1904 radio i kao predavač teologije na Politehničkom institutu. Pisao je knjige, brošure i članke u kojima je zagovarao kršćanski socijalizam. Od 1899. do 1917. surađivao je u novinama Russkoe slovo. 1901.–1903. sudjelovao je na raznim religioznim i filozofskim skupovima. Godine 1905. pridružio se pokretu obnovljene crkve u suprotnosti s Ruskom pravoslavnom crkvom, a 1906. izdaje list Pravda Bozhiya. Godine 1907. izabran je za poslanika Druge državne dume kao član Ustavno-demokratske stranke. Iste godine, nakon njegovog kritičkog pisma upućenog mitropolitu Antoniju, zabranjena mu je služba i poslan na stegovnu kaznu u Čeremenjetski samostan. Razriješen je čina 1908., pa mu je zbog toga zabranjen život u St. Putovao je po zemlji i držao predavanja. Petrov je pozdravio Veljačku revoluciju 1917., iako je njegov stav prema boljševičkom prevratu bio negativan. Godine 1920. emigrirao je i živio u Bugarskoj i Srbiji. Umro je u Parizu i pokopan u Münchenu. Aziz Sami preveo je s turskog na arapski neka Petrova djela. Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žozef Kalmet, rođen u Perpinjanu (Pirenees-Orientales) 1. septembra 1873. i umro u Tuluzu (Haute-Garonne) 16. avgusta 1952. godine, bio je francuski srednjovekovni istoričar. Biografija Nakon studija na Ecole des chartes (teza o Luju KSI i Aragonu), bio je član Francuske škole u ​​Rimu od 1900. do 1902. Zatim je predavao srednjovekovnu istoriju na Univerzitetu u Monpeljeu, od 1903. godine, zatim na Univerzitetu u Dižonu. 1905. i konačno u Tuluzu od 1911. do 1946. godine. Francuska akademija mu je dodelila nagradu Šarl Blan 1921. godine, nagradu Sentur 1927. i Montjonovu nagradu 1929. godine. Godine 1948. sa profesorom Ivom Renuarom (Univerzitet u Bordou) ponovo osniva arheološki, istorijski i filološki pregled Annales du Midi. U Akademiju natpisa i lepote izabran je 1934. godine. Feudalizam je naziv društvenog odnosa[1] koji je prevladavao u srednjem veku, u kome su vazali služili seniora-feudalca (zemljoposednici - naslednici robovlasnika u robovlasničkim društvima odnosno plemenskih poglavara u plemenskim zajednicama), a on im je pružao zaštitu i zemlju. Pored toga feudalizam čine i zakupnici i feudi - zemlja koju su seljaci zakupljivali od feudalaca. U feudalnoj hijerarhiji na čelu države je kralj, zatim visoko plemstvo - feudalci, pa niže plemstvo - vitezovi i poslednji stalež su činili seljaci (kmetovi).[2][3] Nastanak Društveno raslojavanje je u novim germanskim državama teklo vrlo brzo. Nakon seobe plemenske starešine i ugledniji članovi zajednice dobili su veće posjede. Tokom 8. i 9. veka na takvim velikim posjedima radi raznolika radna snaga. Uređeni zemljišni posjed nazivao se feud i bio je podijeljen na dva dijela. Veći dio je vlasnik feuda, feudalac, dao u zakup seljacima (naseljenik, zakupnik), a manji deo na kome se nalazio i feudalčev dvor, ostavio je za sebe. Seljaci-zakupnici bi se obavezali da će uz zakupljenu parcelu, određeni deo dana u godini raditi na feudalčevom dijelu posjeda s kojeg je sav prihod pripadao feudalcu. U nemirnim vremenima sitni su posjednici tražili zaštitu moćnijih, a isto bi se događalo i za nerodnih godina kakve su bile česte u uslovima slabo razvijenog načina zemljoradnje. Predajući se u zaštitu veleposjedniku, seljak bi mu predavao svoju zemlju. Odmah bi je i dobijao nazad, ali ne više kao svoje vlasništvo. Tako bi stekao zaštitu, a veleposjednik ga je pomagao sjemenjem, alatom i ostalim potrepštinama. Iako je ostao lično slobodan, postao bi zavisan o gospodaru. Takvi seljaci su nazvani kmetovima. Vremenom su i seljaci zakupnici pretvoreni u kmetove, pa je nestalo razlika u njihovom položaju. S dijela posjeda što ga je sam obrađivao, kmet je bio dužan vlastelinu davati određeni deo proizvoda u obliku stalnih davanja. Veličina davanja zavisila je o pogodbi između feudalca i kmeta. U ranom srednjem vijeku Evropa je bila slabo naseljena, smrtnost stanovništva je bila velika, a česte epidemije kuge te provale osvajačkih naroda poput Mađara i Normana su stvarale dodatne probleme. Nerijetki su bili sukobi velikaša i pretendenata na kraljevsko prijestolje, pri čemu su najviše stradavali seljaci. Zbog toga je na vlastelinstvima često nedostajalo kmetova, pa su feudalci nastojali privući kmetove susjednih vlastelina, nudeći im bolje uslove. Do kraja 11. vijeka proces feudalizacije je bio uglavnom dovršen u zapadnoj i velikom dijelu srednje Evrope, pa se razdoblje od 9. do 11. vijeka naziva razdobljem klasičnog feudalizma....

Odlično stanje Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 — Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja. Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji.[1] Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije.[2] Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.[3] Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju.[3] Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”.[4][5] Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda.[3] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka. Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.” Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala. Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”. Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju. Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala.[3] Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine.[3] Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”.[7] Politička karijera[uredi | uredi izvor] Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omadine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za drustvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna. Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina.[3] Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena. [1] Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!” Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca. Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi. „ Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji…–Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi. ” Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda. Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[8] Kada se zaposlila u Institut za istoriji radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi. „ Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu roñena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karañorñevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome. ” Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije[9] i Građanskog demokratskog foruma.[10] Aktivizam[uredi | uredi izvor] Feminizam[uredi | uredi izvor] Ona je bila predsednik Antifašističkog fronta žena Srbije. [2] Rad u ženskoj organizaciji je predstavljao za nju zanimljivo iskustvo. U njoj su učestvovali i muškarci. Mnogo je žena tada ušlo u politiku, a Latinka Perović navodi i da je Narodna skupština tada imala najveći broj poslanica. Pokrenuta su pitanja prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, osobama sa invaliditetima… Od žena koje su bile u toj organizaciji navodi Milku Minić, Bosu Cvetić, u Sloveniji Vida Tomšič, Lidija Šentjurc, u Hrvatskoj Marija Šoljan. Angažovane su i lekarke, inženjerke i pokretale su nove aspekte vezene za prava žena. Ona navodi da je taj sistem učinio mnogo za emancipaciju žena. „ Komunistički pokret je nezamisliv bez žena. ” Mitru Mitrović je nazivala ženom od „velikog formata” kao i jednom od značajnih u srpskoj istoriji. Kada je Mitra preminula, Vukica Đilas je zamolila Latinku da napiše nekrolog o njenoj majci.[3] Govorila je u dokumentarcu „Ona se budi” prikazanom na televiziji N1 2022. godine čiji je autor Mia Bjelogrlić.[11] Ona je bila član međunarodnog sudskog veća Ženskog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije održanog u Sarajevu 2015. godine. [12][13] Devedesetih[uredi | uredi izvor] Perovićeva je smatrala da je rat u Jugoslaviji dugo pripreman na različite načine, ističući ulogu nacionalnih ideologija u tome. Bila je protivnica ratova. Ona je od kraja šezdesetih godina tvrdila da Srbiju najviše politički ugrožava nacionalizam koji bi kao konzervativni činilac u Srbiji ugušio prvo levicu pri čemu na takvim idejama stvorena država ne bi bila napredna. [3][14] Isticala je da je rat na kraju 20. „veka pojeo srpsku intelektualnu elitu”.[3] „ Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuñe, tako da sam počela da se angažujem, da iznosim svoje mišljenje u Republici, Helsinškoj povelji, onda sam, kad su ljudi počeli da zovu, prihvatila predavanja, zajedničke projekte… ” Pred početak oružanih sukoba 1991. godine pisala je da na kraju žrtve destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao oruđe u borbi. Godinu dana kasnije je isticala da Srbiji sledi intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i ekonomsko propadanje. 1993. godine je naznačila da međunarodna zajednica neće dozvoliti da se srpske zemlje ujedine što bi značilo prelaženje „preko tuđih teritorija i leševa”, a 1994. o snu ujedinjenja srpskih zemalja je pisala da će „završiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda“. Tvrdi se da se to pokazalo sve kao tačno.[3] Bila je jedna od prvih intelektualaca koja je osudila Genocid u Srebrenici, kako ga je nazvala.[1] Ona je učestvovala u obrazovnim programima Žena u crnom, pisala je Staša Zajović.[12] Zbog svog aktivizma i angažovanja bila je predmet napada.[12][3] „ Za autonomnost se svuda plaća neka cena. ” [3] Ona je bila odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.[3] Osvrt na delo[uredi | uredi izvor] Dobrica Ćosić je pisao za Latinku Perović da je „lažni liberal” kao i da je Titov obračun sa njom i drugim „liberalima” iz Srbije poslužio za postizanje simetrije sa Hrvatskom, koja je bila uvređena zbog ranijih političkih akcija.[15] Deo svoje i dokumentacije Marka Nikezića zaveštala je arhivu u Sloveniji, što je istoričar Predrag J. Marković interpretirao kao negativan stav Latinke Perović ka sopstvenoj zemlji.[16] O njenom delu je kritički negativno pisao je dr Milo Lompar. Za Lompara je Perovićeva jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” i u svome pisanju Lompar nalazi nekoliko faktografskih grešaka u njenom radu.[17] Mira Bogdanović je o njenom radu i delu 2016. godine napisala knjigu Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Kultura u socijalizmu (1965) Savez komunista u novim uslovima (1967) Savremena uloga avangarde: idejho-politička praksa Saveza komunista Srbije (1969) Pera Todorović (1983) Od centralizma do federalizma (1984) Srpski socijalisti 19. veka: prilog istoriji socijalističke misli (1985) Planirana revolucija (1988) Zatvaranje kruga (1991) Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (1994) Između anarhije i autokratije: Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX—XXI vek) (2006) Snaga lične odgovornosti (2008) Zoran Đinđić i srpsko društvo (2013) Sarajevo atentat: 100 godina kasnije (2014) Dominantna i neželjena elita — Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX—XXI vek) (2015) Zatvaranje kruga: ishod paccepa 1971—1972. (2018) Ruske ideje i srpske replike (2019) Vidi još[uredi | uredi izvor] Čistka liberala u Srbiji Antimilitarizam Feminizam Tags: Revolucija u Srbiji Rusiji istorija Rusije Srbije srpski ruski revolucionari srpskog ruskog naroda

Izdanje : Geca Kon 1925, 202 strane Prvo izdanje Tvrd povez Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) bio je srpski književnik i diplomata.[1] Branko Lazarević Branko Lazarević.jpg Datum rođenja 25. novembar 1883. Mesto rođenja Vidin, Kneževina Bugarska Datum smrti 6. oktobar 1963. (79 god.) Mesto smrti Herceg Novi, SFRJ Biografija Uredi Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968[3]. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.[4] U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske.[5] Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925).[7] Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari[8]. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom. Naučni rad Uredi Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja. Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Talentovan je i vrlo produktivan stvaralac. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista `Reč`.[9] U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“. „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina. Kritika Uredi „Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, gupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost...` (Predrag Palavestra). Citati Uredi „Stvoriti građanina: to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu i vrednost i korist države. Građanin ne znači samo plan jedne narodne zajednice. Građanin znači plan opšte ljudske zajednice. Pravi i veliki građanin, to je građanin Masarikovskih shvatanja. To je čovek osposobljen da bude član opšte ljudske zajednice. On čini vrh piramide.` „Demokratija je dinamična, tiranija statična“, dok je revolucija „apokalipsa straha` „Ideje nemaju granica. Velike misli putuju bez putnih isprava i bez policijskih i carinskih pregleda.` „Kad sloboda ućuti, ućuti i velika umetnost. Umetnost je biljka slobode“.`3a umetnost je najpogodniji sistem pune demokratije sa punom slobodom za elitu“. „Kada se kaže umetnost, kaže se sloboda.` „Osnovna je sloboda: građanska, verska, politička, naučna, umetnička, jednom reči - lična.` „Nema, nema i sto puta nema nikakve druge umetnosti nego samo, isključivo i neopozivo, slobodne umetnosti.` „Strah je najveći pokretač mase` „Zemlje slobode uvek nalaze izlazak iz svake situacije. One se prilagođavaju odnosima koji se pojave i rešavaju ih na planu mogućnosti.` „Ratovi i revolucije novijega doba poremetili su odnose u svetu i decivilizovali čoveka, čak i građansku elitu. Komunizam i liberalizam čitavo čovečanstvo pretvaraju u gomilu, vraćaju u primitivizam i bacaju u jedan novi varvarizam. Evropske mase se vraćaju gomilama. Evropljanin je postao čovek gomile.` Srpska međuratna knjizevnost gojko tesic utuljena bastina