Emigrantsko izdanje NDH propaganda Jugoslavija Srbija drugi svetski rat IZDAVAČ: Logos verlag, Minhen-Njujork GODINA: 1957. POVEZ: mek PISMO: latinica STRANA: 316 STANJE: dobro očuvana, korice pohabane, ocena 3- Ivo Omrčanin (Podgrađe, 1. listopada 1913. – 2002.[1]), bio je hrvatski emigrantski povjesničar, istraživač i teolog. Životopis uredi Ivo Omrčanin rodio se u Podgrađu 1913. godine. Doktorirao je bogoslovlje na sveučilištu Gregoriani u Rimu 1939. godine, kanonsko pravo u Parizu 1940. i pravo u Trstu 1944. godine.[2] Za vrijeme NDH radio je u Ministarstvu vanjskih poslova kao nadstojnik Talijanskog odsjeka, vicekonzul, opunomoćeni ministar i voditelj protokola ministarstva.[2] Nakon sloma NDH boravi u Rimu a nakon toga odlazi u SAD. Zabilježeno je njegov rad objavljen u spomen-knjizi 35. međunarodnog euharistijskog kongresa održanog 1952. Barceloni.[3] U SAD-u je Omrčanin bio profesor u Worcesteru i Indiani.[2] Bio je tajnikom Političkog odjela Ministarstva vanjskih poslova NDH. Pisao je za hrvatske emigrantske časopise Republika Hrvatska, Hrvatska misao, Journal of Croatian Studies, Hrvatskoj reviji, a djela mu je tiskala i Croatian Academy of America. Pisao je i za neke hrvatske časopise. Suprug je autorice Margaret Stewart Omrčanin. Znanstveni rad uredi U djelima se bavio poviješću Hrvata, a značajan dio njegovog rada su teme iz Drugog svjetskog rata i poraća. Među ostalim je tvrdio da je broj hrvatskih žrtava na Bleiburgu bio `točno` 550.000 ljudi[4] Pored tih tema, bavio se i pravoslavnom mariologijom (djelo De Immaculata Conceptione B. V. Mariae in Ecclesia serbica et russica).[5] U radovima zauzima stav da su Hrvati bili najveće žrtve drugoga svjetskoga rata na području Jugoslavije.[6] U istraživačkom radu je zaslužan za pronalaske vrijednih povijesnih dokumenata, kao što je memorandum (spomenica) dr. Ante Pavelića i Vlade NDH feldmaršalu Haroldu Aleksandru, vrhovnom zapovjedniku savezničkih vojnih snaga u Italiji kojeg su mu trebali uručiti zarobljeni engleski zrakoplovci.[7] Za sebe je tvrdio da je `designiranim hrvatskim poslanikom u Trećem Reichu i istaknutim sudionikom Lorkovićeva i Vokićeva pokušaja`.[8] Prema njegovim tvrdnjama, s Ljubom Karamanom je poduzeo akciju dovlačenja Višeslavove krstionice iz Italije (Venecije) na Duhove 1942. godine.[9] Hrvatska: 1945, Washington, 1991. Da budućnost ne propadne: proklamacija, program, pravila Nove stranke, Zagreb, 1991. Ratna povijest Hrvatske, 1-4, Washington, 1993. Mit bogova u predpovijesti Hrvatske, Washington, 1993. Stvaranje kršćanstva u Hrvata, Washington, 1994. Croatia rediviva, Washington, 1995. King of Croatia c.530-c.490 B.C, Washington, 1996. Članci u `Hrvatskoj reviji` uredi Da li je moguć između Talijana i Hrvata `gentleman agreement`?

Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srpskog u Kragujevcu / Dušan Marković Kragujevac 2021. Tvrd povez, ilustrovano, ćirilica, 119 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. B1 Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije, a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu, a u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popecitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837, godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Okuka (Porija, kod Uloga, opština Kalinovik, 2. avgust 1944) srpski je lingvista, slavista, istoričar književnosti i profesor univerziteta. Biografija Školu je pohađao u Ulogu, Ljubuškom i Sarajevu. Školske 1964/1965. godine bio je učitelj u Osnovnoj školi Trešnjevica (Ulog). Završio je Filozofski fakultet u Sarajevu, studijsku grupu „Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti“ 1970. godine. Iste godine izabran je za asistenta na Odsjeku za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Sarajevu, na Katedri za savremeni srpskohrvatski jezik. Postdiplomske studije lingvistike pohađao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Filozofskom fakultetu u Sarajevu od 1971. do 1973. godine, kada je magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Školsku 1973/74. proveo kao lektor za srpskohrvatski jezik na Humboltovom univerzitetu u Berlinu (DDR), a školsku 1975/75. kao stipendist Humboltove fondacije u Minhenu (BRD). Doktorirao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na temu „O govoru Rame“. Iste godine izabran je za docenta na Odsjeku za južnoslavenske jezike Filozofskog fakulteta u Sarajevu, 1983. za vanrednog, a 1998. za redovnog profesora. U dva navrata bio predsednik Odsjeka za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta, te prodekan Fakulteta (1983—1985). Dugo godina učestvovao je u radu Južnoslovenskog seminara za strane slaviste kao lektor, predavač ili sekretar (Zadar – Zagreb – Sarajevo – Beograd – Novi Sad – Kotor), a od 1986. do 1988. bio i njegov direktor (Zadar – Sarajevo). Bio je saradnik na više projekata Instituta za jezik u Sarajevu. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu učestvovao u više komisija za odbranu doktorskih disertacija. Od 1983. do 1985. bio predsednik Društva za srpskohrvatki jezik i književnost Bosne i Hercegovine, a 1985. i predsednik Saveza slavističkih društava Jugoslavije. Učestvovao je u radu više međunarodnih simpozijima i kongresa. Od 1985. do 1989. bio je član Međunarodnog slavističkog komiteta (predstavnik za Jugoslaviju). U više navrata bio lektor ili gostujući profesor na raznim univerzitetima (Minhen, Klagenfurt, Manhajm, Inzbruk, Getingen ...). Od 1980. do 1991. bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Književni jezik“. Od 1992. godine stalno je zaposlen na Institutu za slovensku filologiju Univerziteta u Minhenu. Od 2001. do 2004. radio je kao honorarni profesor na Univerzitetu u Inzbruku. Od 2004. u svojstvu gostujućeg profesora predaje Dijalektologiju srpskog jezika, Istoriju srpskog jezika i Morfologiju srpskog jezika na Odsjeku za južnoslavenske jezike Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Autor je preko 200 naučnih i stručnih radova na srpskom, poljskom, nemačkom i engleskom jeziku objavljenim u časopisima i novinama bivše Jugoslavije, Nemačke, Austrije, Švajcarske i Poljske. Živi u Minhenu.

Veselin Đuretić : RAZARANJE SRPSTVA U XX VEKU - Ideološka upotreba istorije , SANU - Balkanološki institut 1992 , tvrdi povez, str. 394. Očuvanost 4. ISTORIČAR, član Senata Republike Srpske, Veselin Đuretić (87) pridružio se minule sedmice srpskom `Besmrtnom puku`. Onom nebeskom, za koji se ceo život zalagao da bude ovozemaljski, onaj u kom bi `svi Srbi bili ujedinjeni, i četnici i partizani, u kom bi nestale sve nesloge podmetnute sa strane`. Razaranje srpstva u 20. veku, kako je i naslov jednog njegovog dela ovenčanog nagradom Srpske književne zadruge, bilo je po svemu okosnica njegovog naučnog rada. I više od toga - razaralo je, čini se, i njegovu dušu, koja, kako je govorio, nije živela od srpstva, već za srpstvo. Zato i nije štedeo sebe da u svom bogatom istraživačkom radu dokaže da su Srbi tokom prošlog veka, a naročito u Drugom svetskom ratu, `bili rastrgnuti na deset strana`, ali i tako ideološki razjedinjeni, svi uvek na strani pravde i borbe za slobodu. Baš zbog takvog svog stava ima onih koji ga smatraju začetnikom `akademskog istorijskog revizionizma` u vezi sa događajima iz Drugog svetskog rata. Iz njegovog pera izašlo je, 1985. godine, dvotomno delo `Saveznici i jugoslovenska ratna drama`, u kojem je, među prvima, javno četnike nazvao drugim antifašističkim pokretom. Zalagao se za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, isticao da su sve srpske ratne pozicije bile objektivno antifašističke, kao i da svi predvodnici srpskog otpora zaslužuju spomenike zahvalnosti. Delo nije dobro primljeno među tadašnjim istoričarima, kako je navedeno, zbog nacionalne netrpeljivosti i šovinizma. Zbog te knjige je isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije, ali je ona ovekovečena nagradom `Slobodan Jovanović`. Veselin Đuretić je rođen 17. maja 1933. godine u Mojanovićima u Zeti, kod Podgorice. Đuretić je bio saradnik Balkanološkog instituta SANU, jedan od osnivača Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS), a Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana SANU. Tokom devedesetih godina prošlog veka bio je blizak Srpskoj radikalnoj stranci, a potkraj poslednje decenije minulog veka angažovao se u radu Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Iskreno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore. Početkom 2001. radio je u Odboru za odbranu jednakih prava državljana Crne Gore, a 2005. godine postao je jedan od čelnih ljudi Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Nosilac je mnogobrojnih odlikovanja, među njima i Ordena Nemanjića prvog reda, Ordena Svetog Save prvog reda, Sretenjskog ordena trećeg stepena...

DIMITRIJE VUJADINOVIĆ HLEB U VELIKOM RATU Izdavač - Prometej, Novi Sad; Tiski cvet, Novi Sad; Radio-televizija Srbije, Beograd Godina - 2019 198 strana 28 cm Edicija - Srbija 1914-1918 ISBN - 978-86-515-1595-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PREDGOVOR - Hleb i Veliki rat UVOD - Peč autopa VOJNIČKI HLEB - Kratke crtice iz istorije vojničkog hleba do Velikog rata ZAŠTITNIK - Sudbina vojnika Alekse Zdravkovića POBEDA POMOĆU PŠENICE - Pobeda je visila na pšeničnoj vlati VELIKI RAT ZA HLEB - Hleb fronta RATNE PEKARE - Pekarske jedinice NEISPRIČANA PRIČA - Pekari ŽIVOT U ROVU - Hleba nikad dovoljno MAGLE UMIRANJA - Svaki pedalj zemlje DOMAĆI FRONT - Redovi za koricu hleb ZAROBLJENICI - Hleb je značio život HLEB I REVOLUCIJA - Hlebna pobuna SLAVSKI KOLAČ - Duhovna snaga srpskog vojnika HLEBNA KESA - MUSETTE - Torbica za hleb EPILOG - Varljiva pobeda BREAD IN THE GREAT WAR O autoru `Publikacija se ne bavi samo pekarstvom, količinom i kvalitetom hleba u Velikom ratu. Tema ove knjige jeste i čudesnost hleba kao žive riznice i svedočanstva o njegovom egzistencijalnom i esencijalnom značaju za čoveka. O etičkim i simboličkim vrednostima i padovima ljudi i u najtežim životnim okolnostima, kakav je rat. U svakom ratu na površinu, surovo, izbijaju dva pitanja – pravno i moralno. Hleb je u Velikom ratu imao egzistencijalni značaj, ali je prvenstveno bio i pitanje moralnih vrednosti. Odnos zaraćenih strana prema neprijateljskom domaćem frontu, osećaj solidarnosti i spremnost na odricanje, aktivnosti na prikupljanju pomoći u hrani, razlike u sledovanjima hleba u odnosu na društveni status i, posebno, tretiranje zarobljenika – sve su to bila pitanja etičke vertikale. Posebna tema u ovoj publikaciji jeste stradanje, ali i odlučnost i humanost srpskog naroda i to kroz životne priče „običnih ljudi“. Hleb u srpskoj tradiciji ima jedinstveno mesto i prati čovekov život, u stopu, od rođenja do smrti, pa i posle smrti, kao hrana, kao kulturna baština i religijski simbol. Takav odnos prema hlebu nije zaboravljen ni u najtežim uslovima rata. Hleb se u srpskom jeziku koristi i kao uopšteni sinonim za hranu. Kada neko pita – ima li hleba, misli – ima li nešto za jelo. Mala država, kakva je bila Srbija 1914. godine, iscrpljena prethodnim balkanskim ratovima, izgubila je više od 1.100.000 stanovnika (vojnika i civila), odnosno 60 odsto muške populacije. Tačan broj žrtava nije utvrđen. Iako pobednica u ratu, bila je to Pirova pobeda Srbije!` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ženi Lebl - Jevrejske knjige štampane u Beogradu 1837 - 1905 Jovanka Ženi Lebl (Aleksinac, 20. jun 1927 — 21. oktobar 2009, Tel Aviv) bila je srpski pisac, novinar i istoričar jevrejskog roda. Biografija Ženi Lebl je rođena 20. juna 1927. godine, u Aleksincu. Otac joj se zvao Leon, i bio je rudarski inženjer, a majka se zvala Ana, rođ. Robiček. U Beograd su se preselili 1933. godine, gde je završila osnovnu školu i upisala Prvu realnu gimnaziju.[1] Živela je u Beogradu, a za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište pobegla je u Niš. U toku okupacije uspela je da izbegne hapšenje i likvidaciju kao Jevrejka. Živela je u Nišu, kod Jelene Glavaški, svoje nekadašnje vaspitačice iz vrtića, gde je radila kao saradnik NOP-a pod lažnim imenom Jovanka Lazić. Radila je u ilegalnoj štampariji. Cela grupa je provaljena od strane Bugara koji su ih kasnije predali Gestapou, a pošto su uglavnom bili mladi ljudi, završili su u logoru u Nemačkoj. Pošto je ponovo uhapšena, iz berlinskog Gestapoa oslobođena je tek 28. aprila 1945. godine. Po povratku u Beograd, završila je gimnaziju, studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U istom periodu, bila je aktivan saradnik lista Politika. Zbog vica koji je ispričala kolegama u redakciji Politike, optužena je za „klevetu protiv naroda i države”. Osuđena je avgusta 1949. godine i kažnjena prinudnim radom u trajanju od godinu dana. Pomilovana je posle više od dve godine provedene u Glavnjači, Zabeli, Ramskom ritu, Svetom Grguru i na Golom otoku. Zbog presude izbačena je iz redakcije Politike, izbrisana iz članstva Saveza boraca Jugoslavije i Udruženja novinara NR Srbije. Oslobođena je avgusta 1951. godine. Posle puštanja na slobodu, vratila se u Beograd gde nije mogla da nađe posao. Zbog toga je otišla za Izrael, septembra 1954. godine, gde je živela do kraja života. U Haifi je završila višu školu za rendgen tehničare. Četiri godine je radila u bolnici, posle čega je otišla na specijalizaciju u Švedsku. Od 1964. godine bila je upravnik škole za rendgen tehničare u sklopu Medicinskog centra u Tel Avivu. Do odlaska u penziju u istoj školi predavala je radiografiju. Posvetila se izučavanju istorije Jevreja na teritoriji Jugoslavije, pre svega Srbije i Makedonije, u okviru Istorijskog odbora HOJ (Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije). Osim velikog broja različitih članaka vezanih za život Jevreja na teritoriji Jugoslavije, napisala je nekoliko odrednica u enciklopediji Jad Vašem i Leksikonu jevrejskih zajednica Jugoslavije. Na osnovu njenih iskustava sa Golog otoka, iznetih u razgovoru sa Danilom Kišom, snimljena je serija Goli život (1990). Pisala je na srpskom i hebrejskom jeziku i bavila se prevođenjem dela izraelskih pisaca. Godine 1990. je napisala knjigu Jevreji u Pirotu.[2] Napisala je dva članka u listu Politika iste godine: Držite se zajedno, vaša snaga je u jedinstvu i Akcija za istoriju - spomenik jevrejskim žrtvama. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi „Ljubičica bela“ (aluzija na, tada često pevanu, pesmu „Druže Tito, ljubičice bela...`). Knjiga je postala bestseler u Izraelu. Život u nacističkim logorima je opisala u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga“. Takođe je pisala o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije, o čime svedoči zbornik „Da se ne zaboravi“. Na kraju života na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana na Bliskom istoku i Balkanu. Na anonimnim konkursima u organizaciji Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (Srbije) učestvovala je od 1983. do 2006. godine, gde je bila dobitnik najvećeg broja nagrada. Autor je 24 nagrađena rada, koja su posvećena izučavanju istorije Jevreja u Srbiji, ali i šire. U znak pijeteta prema njoj, Izvršni odbor Saveza je 24. januara 2010. godine doneo odluku da se prva nagrada koja se dodeljuje na konkursu, imenuje po njoj - Prva nagrada „Ženi Lebl”

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Historijska uloga društvenih klasa u rješavanju južnoslovenskog nacionalnog pitanja: (prilog historiji naše borbe za oslobođenje i ujedinjenje), Vaso Bogdanov Str 175 povez mek Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Vaso Bogdanov rodio se u Pančevu 1902. godine. Po nacionalnosti je Srbin.[3] U rodnome Pančevu započeo je gimnaziju. Kao gimnazijalac bio je proganjan zbog `boljševičke propagande`.[2] Nakon što je u šestom razredu gimnazije izbačen zbog komunističke propagande školovanje je nastavio u Beogradu i Velikom Bečkereku (poslije Zrenjanin), gdje je maturirao 1920. godine.[4] Bio je članom KPJ, od 1919. godine, suradnikom i urednikom sindikalnih novina i časopisa, tajnikom MK KPJ u Pančevu i OK KPJ u Velikom Bečkereku te sekretar PK KPJ Vojvodine u Subotici. U tzv. sukobu na ljevici pripisan mu je revizionizam pa je bio odbačen.[2] U Beču je studirao književnost i povijest a diplomirao je, 1924. godine, u Beogradu. Zbog svoje političke djelatnosti više puta bio je zatvaran a kao gimnazijski profesor otpuštan iz službe (1924., 1929.-1931.).[4] U Zagreb je doselio 1930-ih godina.[2] Bio je prvi Krležin bibliograf[2] (Radovi Miroslava Krleže 1914-1937, u: M. Krleža, Golgota, Zagreb, 1937., str. 184.–238.)[4]. Bio je profesor u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji od 1930. do 1941. godine.[5] Drugi svj. rat i nakon Drugoga svj. rata Za vrijeme Drugoga svjetskog rata Bogdanov je prilično dugo bio u zatvoru te je pušten 1942. godine a u ljeto 1945. godine bio je također pritvoren.[2] Jedno vrijeme u doba NDH štitio ga je i skrivao dr. Đuro Vranešić kojemu se 1945. godine pokušao odužiti kada su ovoga nove komunističke vlasti sudile.[2] Od jeseni 1945. godine bio je profesorom u II. klasičnoj gimnaziji u Zagrebu.[4] 1946. godine bio je članom Komisije za razgraničenje pri predsjedništvu vlade NR Hrvatske a u razdoblju od 1946. do 1948. godine radio je u Državnom arhivu Hrvatske.[4] Doktorirao je 1947. godine u Zagrebu[2] s disertacijom Južnoslavenski narodi ugarske, Mađari i Austrija u revoluciji 1848-49. Od 1949. do 1957. godine bio je šefom delegacije SIV-a za realizaciju mirovnog ugovora s Mađarskom. Bio je profesorom povijesti na Filozofskome fakultetu u Zagrebu (od 1949. do 1955. kao izvanredni profesor, a od 1955. do 1967. godine kao redoviti profesor).[6] Bio je članom JAZU (dopisni član od 1951. a redoviti od 1955. godine) i izabran je u predsjedništvo JAZU početkom 1967. godine.[4] Umro je u Zagrebu 9. listopada 1967. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, ima podvucenih recenica (40 tak) zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno! - Mladost jednog pokolenja (uspomene 1880-1920) - Dnevnik od godine 1914. do 1918. Nikola Stojanović Priredio i predgovor napisao Mile Stanić ; urednik Srđan Rudić Nikola M. Stojanović (Mostar, 3. mart 1880 — Beograd, 1964) bio je advokat, publicista, član Centralnog nacionalnog komiteta Kraljevine Jugoslavije, osnivač Jugoslovenskog odbora u Parizu. Biografija Svoje školovanje je završio u Beogradu, a pravne nauke i doktorat u Beču.[1] Posle velikih protesta u Zagrebu 1902. bio primoran da se vrati iz Austrije i posveti se novinarskom poslu. Bio je urednik opozicionog lista „Narod“ koji je u početku izlazio u Mostaru. U vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908. bio je u Cirihu i tamo objavio knjigu na nemačkom jeziku pod naslovom „Autonomija Bosne i Hercegovine“. Od 1910. bio je poslanik u Bosansko-hercegovačkom saboru, da bi pred početak Prvog svetskog rata napustio zemlju i otišao se u Pariz gde je agitovao na ujedinjavanju svih jugoslovenskih političara, pa je 1915. bio jedan od osnivača Jugoslovenskog odbora sa još nekolicinom pristalica. Za vreme rada Mirovne konferencije u Versaju 1919. učestvovao je u delegaciji SHS kao ekspert za pitanje Bosne i Hercegovine. Od 1920. do početka novog rata posvetio se advokatskom zanimanju, a po formiranju Srpskog kulturnog kluba 1937. u Beogradu pristupio je udruženju kao počasni član. Imenovan je 1. aprila 1941. godine za bana Vrbaske banovine po ukazu jugoslovenskog kralja Petra II.[2] Za vreme Aprilskog rata nalazio se u Beogradu sa ostalim pripadnicima kluba. Već u leto počeo je da radi u beogradskoj organizaciji Draže Mihailovića, a zvanično je ušao u sastav Centralnog nacionalnog komiteta u avgustu 1943. Radio je na uređivanju lista „Za slobodu i demokratiju“, a bio je takođe i urednik jednog broja listova koje je u ilegali štampala omladina Ravnogorskog pokreta (JURAO). Za vreme okupacije dva puta je hapšen i zatvaran u logoru na Banjici. U maju 1943. Nemci ga interniraju u Francusku, gde je dočekao kraj rata. Posle rata se vraća u zemlju i prijavljuje novim vlastima koje su ga odmah zatvorile i sudile na zatvorsku kaznu zbog političkog delovanja, da bi tu kaznu posle jedne godine robije, zamenili za oslobađajuću, ali su mu oduzeli građanska prava u trajanju od 10 godina, tako da više nije mogao politički da deluje. U Beogradu je provodio svoje postzatvorske dane, živeći kod svojih rođaka, jer mu je kuća bila konfiskovana. Tada je pokušao da završi svoju pre rata započetu knjigu „Mladost jednog pokoljenja“ ali nije uspeo. Umro je u Beogradu 1964. godine, a knjiga mu nije objavljena.

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Korice kao na slikama Unutra odlično očuvana Autor: Ferdo Šišić Izdavač: Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb Godina izdanja: 1975. Broj stranica: 513 Dimenzije: 17×24,5 cm Šišić, Ferdo, hrvatski povjesničar (Vinkovci, 9. III. 1869 – Zagreb, 21. I. 1940). Studirao je povijest i geografiju u Beču i Zagrebu, gdje je 1892. diplomirao, a 1900. doktorirao povijest. Od 1892. do 1902. radio je kao profesor u gimnazijama u Gospiću, Zagrebu i Osijeku. Nakon habilitacije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1902) bio je imenovan privatnim docentom za hrvatsku povijest srednjega vijeka, a 1909–39. bio je redoviti profesor na tom fakultetu. Od 1910. redoviti član JAZU. Bio je aktivan u političkom životu Hrvatske, a 1908. bio je izabran na listi Hrvatsko-srpske koalicije za zastupnika kotara Vinkovci u Hrvatskom saboru. Pristao je potom uz bana N. Tomašića i njegovu Stranku narodnoga napretka, kojoj je 1911. bio tajnik. Bio je sljedbenik genetičkoga smjera u historiografiji te je svojim djelima znatno utjecao na buduće naraštaje hrvatskih povjesničara. Najveći doprinos dao je hrvatskoj medijevistici, posebice razdoblju do XII. st., a niz rasprava i studija (Vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić i njegovo doba (1350–1416), 1902; Kralj Koloman i Hrvati godine 1102., 1907; Priručnik izvora hrvatske historije, 1914) rezultirao je sintezom Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925). Premda je nastojao napisati sveobuhvatnu sintezu hrvatske povijesti, uspio je obuhvatiti razdoblje do 1873. god. (Hrvatska povijest, I–III, 1906–13; Pregled povijesti hrvatskoga naroda: od najstarijih dana do godine 1873, 1916; Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i oslobođenja od 1790–1918, 1937; Poviest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića, 1942). Ujedno se bavio problematikom XIX. i XX. st. (Rijeka i riječko pitanje, 1912; Rijeka i Zadar, 1921; Predratna politika Italije i postanak Londonskog pakta (1870–1915), 1933; Kako je došlo do okupacije a onda do aneksije Bosne i Hercegovine (1878 odnosno 1908), 1938). Obrađivao je i novovjekovne teme (Franjo barun Trenk i njegovi panduri, 1900; Zavjera Zrinsko-Frankopanska (1664–1671), 1926). Osobito je značajan njegov rad na izdavanju građe. U seriji JAZU Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium izašli su Acta comitialia regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae – Hrvatski saborski spisi (I–V, 1912–18). Ujedno je priredio više kritičkih izdanja izvora (Letopis Popa Dukljanina, 1928; Korespondencija Rački – Strossmayer, I–IV, 1928–31; Josip Juraj Strossmayer: dokumenti i korespondencija, 1933) te objavio izvore za povijest BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, koautor, 1942; Bosna i Hercegovina za vezirovanja Omer-paše Latasa (1850–1852), 1938). God. 1919–20. sudjelovao je u radu izaslanstva Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu i napisao pritom nekoliko studija o jadranskom i riječkom pitanju te objelodanio dvije zbirke građe: Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919 (1920) i Jadransko pitanje na Konferenciji mira u Parizu (1920). Neobjavljena građa koju je prikupio po arhivima u Hrvatskoj i Europi čuva se u njegovoj ostavštini u HAZU. Istorija hrvata srba hrvatske hrvatska hrvati srbi srpska srbije jugoslavije srednji vek srednjeg veka

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Nova, nekorišćena Jugoslavija u hladnom ratu : prilozi istraživanjima : zbornik radova = [glavni i odgovorni urednik Aleksandar Životić] Uporedni naslov Yugoslavia in Cold War Vrsta građe zbornik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2010 (Zemun : Pekograf) Fizički opis 212 str. ; 24 cm Biblioteka Zbornici radova / Institut za noviju istoriju Srbije ; br. 6 `Zbornik radova `Jugoslavija u hladnom ratu` nastao je kao rezultat dva kruga istoimenog ciklusa predavanja koje su na Kolarčevoj zadužbini održali prijatelji i saradnici Instituta za noviju istoriju Srbije ...` --> Tiraž 300 Podaci o autorima: str. 5-7 Str. 9-11: Uvodna reč / Redakcija Bibliografija uz većinu radova Registar Summaries. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Hladni rat -- Zbornici Jugoslavija -- Spoljna politika -- 1945-1990 -- Zbornici PODACI O AUTORIMA …5 UVODNA REČ …9 Dr Dragan Bogetić JUGOSLAVIJA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA …13 Dr Aleksandar Životić JUGOSLAVIJA I BLISKI ISTOK U HLADNOM RATU (1945-1970) …37 Mr Jovan Čavoški JUGOSLAVIJA I DALEKI ISTOK - TREĆI SVET IZMEĐU JUGOSLAVIJE I KINE …63 Mr Vladimir Lj. Cvetković SPOLjNA POLITIKA JUGOSLAVIJE I ZEMLjE NARODNE DEMOKRATIJE u SUSEDSTVU 1953-1958 …77 Doc. dr Mira Radojević ŽIVETI I RADITI u EMIGRACIJI. SAVEZ „OSLOBOĐENjE` (1949-1990) …97 Dr Milan Terzić JUGOSLAVIJA I BALKANSKI PAKT1953/1954 …111 Katariia Kovačević JUGOSLAVIJA I MAĐARSKA KRIZA 1956. GODINE …127 Dr Slobodan Selinić JUGOSLOVENSKO-ČEHOSLOVAČKI ODNOSI 1945-1955 …149 Prof. dr Ljubodrag Dimić JOSIP BROZ TITO I „JUGOSLOVENSKI POGLED NA EVROPU` …183

Opis "Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba - Momčilo Petrović" Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

: Grupa izdavača Beograd 1982 god, -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Latinica -Broj strana: 434+603 u veoma dobrom stanju Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope I-II, Dušan Lukač PRVI DEO - 1933-1936 / DRUGI DEO 1937-1941 Izdavac - Vojnoizdavački zavod-Balkanološki institut SANU-Prosveta-Rad-Partizanska knjiga , Beograd 1982. Čehoslovačka, Austrija, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska... Dušan Lukač (Ivanjska, 11. novembar 1926 — 2000) bio je srpski istoričar. Biografija Rođen je 11. novembra 1926. godine u selu Ivanjska u opštini Otoka u Bosanskoj Krajini. Nakon završene Učiteljske škole u Banja Luci 1948. godine, prešao je u Sarajevo na studij istorije na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, koji završava 1952. godine. Po završetku studija radio je u Banjoj Luci, kao profesor u gimnaziji, a potom i kao kustos u Muzeju Bosanske Krajine.[1] Doktorat istorijskih nauka sa temom „Ustanak 1941. u Bosanskoj Krajini i prvih pet krajiških narodnooslobodilačkih partizanskih odreda“ odbranio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Beogradu,[1] pred komisijom koju su sačinjavali: Vaso Čubrilović, Jovan Marjanović i Jovan Milićević. Disertaciju je 1967. godine objavio Vojnoizdavački zavod, pod naslovom „Ustanak u Bosanskoj Krajini”, u okviru serije „Ratna prošlost naših naroda”.[2] Nakon odbrane disertacije trajno je prešao u Beograd, na Institut za istoriju radničkog pokreta, gdje je dobio zvanje naučnog istraživača. Tema njegovog rada na Institutu (koji je promenio naziv u Institut za savremenu istoriju) je Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918—1941, koju je objavio 1972. godine, kao posebnu knjigu i na osnovu koje je stekao zvanje višeg naučnog saradnika.[1] Po osnivanju Balkanološkog instituta SANU prešao je da radi u ovoj instituciji. Tema rada je bio Prodor Hitlerovog Trećeg rajha na Balkan.[1] Početkom sedamdesetih i tokom nekoliko godina je bio rukovodilac projekta „Velike sile na Balkanu u XX vijeku”.[3] Paralelno sa ovim istraživanjima, prihvatio se zadatka da prikuplja građu za „Srbi u etnodemografskim tokovima i samoodbrani svoga opstanka u XIX i XX veku“. Posebno plodna aktivnost bila je tokom studijskog boravka u trajanju od šest mjeseci u Moskvi i Berlinu. Učestvovao je na skupovima u Kijevu, Harkovu, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Budimpešti, Beču, Koblencu, Londonu, Bonu itd. Bio je sekretar Odbora SANU za prikupljanje i objavljivanje arhivske građe o spoljnjoj politici Srbije 1903—1914. Za štampu je sam priredio VI tom ove publikacije od dvije knjige odštampane 1981. godine.[4][5] Naučno-istraživački rad Dušana Lukača je vezan za teme savremene istorije. U toku svog radnog vijeka objavljivao je djela iz sledećih tematskih blokova: istorija NOR u Jugoslaviji, istorija radničkog pokreta, istorija Prvog i Drugog svjetskog rata, odnosi zamalja Istočne Evrope i Balkana prema njemačkom Trećem rajhu i migracije Srba u XIX i XX vijeku.[1] Učestovovao je u redakcijama: „Istorijskog glasnika Srbije“ od osnivanja, „Istorijskog zbornika“ Institutu za istoriju u Banjoj Luci, kao i zbor­nika Univerziteta „Đuro Pucar Stari“ u Banjoj Luci. Za knjigu „Ustanak u Banjoj Luci“ je 1967. godine dobio Nagradu „22. decembar“ Jugoslovenske narodne armije, a 22. aprila. 1969. godine je za rad na unapređenju prosvjete, nauke i kulture u Bosanskoj Krajini odlikovan nagradom skupštine grada Banja Luke „Veselin Masleša“. Predsjedništvo SFRJ 1987. godine dodjelilo mu je Oreden bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.[6] Preminuo je 2000. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Vidmar (Ljubljana, 14. oktobar 1895 — Ljubljana, 11. april 1992), kritičar, esejista, dramaturg, akademik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i junak socijalističkog rada. Od aprila 1945. do marta 1953. godine obavljao je funkciju predsednika Prezidijuma NR Slovenije. Josip Vidmar rođen je 14. oktobra 1895. godine u Ljubljani. Nakon završetka gimnazije u rodnom gradu, 1914. godine upisao se na Visoku tehničku školu u Pragu, gde je bio mobilizovan u austrougarsku vojsku. Od 1915. do 1918. godine nalazio se u zarobljeništvu u Rusiji. Posle rata studirao je u Beču, Pragu, Parizu i Zagrebu, a diplomirao je u Ljubljani. Godine 1934. postao je dramaturg Narodnog kazališta u Ljubljani gde je delovao do 1942. godine. Tada je prešao u ilegalnost, jer je učestvovao u organizovanju Društva prijatelja Sovjetskog Saveza i bio jedan od osnivača Osvobodilne fronte, osnovane 29. aprila 1941. godine u njegovom stanu. Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. U prvom redu, sleva nadesno, sede Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade. Bio je član Izvršnog odbora Osvobodilne fronte, a od 14. januara 1943. do 27. aprila 1953. godine njegov predsednik. Kao njegov delegat, učestvovao je na Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kojem je u ime slovenačke delegacije predložio da se Josipu Brozu Titu dodeli titula maršala Jugoslavije. 19. februara 1944. godine u Črnomlju je bio izabran za predsednika Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOV), a 1945. godine za predsednika Veća naroda Narodne skupštine FNR Jugoslavije, funkcija na kojoj je ostao sve do 1953. godine. Od aprila 1945. do marta 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Slovenije i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine do 1952. godine. Osim političkih, obavljao je i mnoge društvene funkcije. Bio je redovni profesor za teoriju drame na ljubljanskoj Akademiji za igralsko umetnost od 1945. do 1950. godine, od 1949. član, a od 1950. do 1964. godine direktor Instituta za literaure pri Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti (sl. Slovenska akademija znanosti in umetnosti). Od 1952. do 1976. godine bio je predsednik SAZU. Godine 1966. izabran je za počasnog doktora nauke o književnosti Ljubljanskog univerziteta. Bio je poslanik u Republičkoj i Saveznoj skupštini, radio je u Nacionalnom komitetu za mir, Glavnom odboru Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije i SSRN Slovenije, te u Savezu komunista Jugoslavije. Vršio je odgovorne funkcije i u Savezu književnika Jugoslavije i u Sterijinom pozorju. Umro je 11. aprila 1992. godine u Ljubljani. Književni rad Josip Vidmar je još za vreme studija počeo da se bavi književnošću, književnom istorijom i i kritikom. Sarađivao je u gotovo svim slovenačkim časopisima, od kojih su neki „Novi zapiski“, „Ljubljanski zvon“, „Dom in svet“ i „Modra ptica“. Osim časopisa „Trije labodi“ 1922, od 1925. godine pokrenuo je i gotovo sam ispunjavao „Kritiku“ sve do 1927. godine. Kao dramaturg ljubljanske „Drame“ pisao je o pozorišnim i pozorišno-književnim problemima. Vidmarova predratna kritičko-esejistička aktivnost bila je okarakterizovana rehabilitovanjem kritičke misli, koja je posle Frana Levstika i Ivana Cankara zapala u krizu. U svome polemičkom kritikovanju borio se protiv reakcionarne katoličke misli, koja je katolički nazor postavljala iznad umetničkih postulata i šibao „naprednjake“ (liberali, demokrati), koji su hteli da slovenaštvo utope u jugoslovenštini. Njegovo najznačajnije delo, koje se dotiče odbrane slovenačkog identiteta za vreme Šestojanuarske diktature je brošura „Kulturni problemi slovenaštva“, izdana 1932. godine. Kao pozorišni kritičar borio se protiv negativističkih i nihilističkih pogleda na svet, pisao je svoje eseje i razmišljanja, koja po svojoj idejnoj i estetičkoj vrednosti predstavljaju vrhunac slovenačke književnosti.

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj dvobroj je priredio Ivan Ninić. Boraveći u Jerusalimu, negde 1957. godine, radio sam na Univerzitetu, preko vikenda, kao noćni čuvar. Duge noći prekraćivao sam čitajući. Jednom sam poneo sa sobom malu knjižicu prepoznatljivih plavih korica Penguin Books-a. Bila je to prva knjiga o kumranskim mrtvomorskim rukopisima koja mi je došla ruku – John Allegro: The Dead Sea Scrolls. Fascinirao me je sadržaj knjige i taj osećaj izuzetnosti teme drži me do današnjih dana. Nakon više od pola stoleća istraživanja i akademskih rasprava, objavljivanje Mrtvomorskih spisa je kompletirano. Pedeset i četiri godina nakon što je prvi svitak nadjen u jednoj pećini u Kumranu, štampanje svih svitaka i fragmenata zaokruženo je u 37 tomova. Profesor Emanuel Tov, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, predstavio je ovo divot izdanje na svečanosti u njujorškoj Gradskoj biblioteci, sredinom novembra 2001. Komplet od 1.500 svitaka i fragmenata, nađenih u Judejskoj pustinji datiraju od 250 godina pre naše ere do sedamdesetih godina našeg doba i osvetljavaju starozavetno vreme i doba ranog hrišćanstva sa mnogo nepoznatih detalja. Zbirka, pod nazivom Otkrića u Judejskoj pustinji objavio je Oxford University Press. To je nesumnjivo najveće arheološko otkriće u Izraelu našeg vremena, koje postaje deo svetske kulturne baštine. Smatra se da pustinja na zapadnoj obali Mrtvog mora skriva još oko 15.000 dokumenata, pisanih na papirusu ili koži, krijući dramu radjanja hrišćanstva, a istovremeno osvetljavaju i judaizam u vreme kada se iz starozavetnog transformisao u rabinski period, njegove normative, helenističku kulturu u doba kada se učvršćivao monoteizam, kao osnova zapadne civilizacije. Spise su pisali na hebrejskom, aramejskom, a delimično grčkom i latinskom jeziku i pohranili, najverovatnije, pripadnici sekte Esena koji su živeli na obalama Mrtvog mora u to doba. Asketska sekta Esena, iz koje je, eventualno, proisteklo hrišćanstvo, verovala je u skromnost, skrušenost i sudbinsku predodredjenost. O njoj ima podataka kod Josifa Flavija, rimskog istoričara jevrejskog porekla i u rukopisima Kairske genize. Od samog početka, ovaj jedinstveni arheološki fenomen izaziva pažnju i stimuliše maštu naučnika, pravnika i drugih pojedinaca zainteresovanih za kulturološke i religiozne fenomene. Dve hiljade godina je prošlo otkad je jedan kamen slučajno upao u pećinu i ukazao na skrivenu tajnu koja je izazvala intelektualnu revoluciju dvadesetog veka. Pre ovog otkrića u Kumranu, biblijski tekstovi su bili poznati samo na osnovu nekih srednjevekovnih hebrejskih rukopisa i grčkih kodifikovanih prevoda iz prvog veka naše ere. Hebrejski izvornici o vremenu Dugog hrama, osvećenog negde 521. godine pre naše ere, nisu bili poznati, kao ni period iz vremena Jude Makabejskog u drugom veku pre Hrista. Najopsezniji hebrejski rukopis koji govori o Drugom hramu je Mišna, pisana 130 godina nakon razaranja Hrama u Jerusalimu od strane rimskih legija, 70. godine posle Hrista. Tada je grupa rabina, na čelu sa Johananom ben Zakajem, objedinila celokupno znanje o jevrejstvu i efikasno zanemarujući sva sektaštva, stvarala rabinski judaizam. Ta generalna linija jevrejstva je stub njenog spasa. Sudbinu nestajanja izbegla je samo jedna sekta: hrišćanstvo. Ivan Ninić, Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora Sadržaj: Ninić: Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora; Olbrajt: Arheologija i religija drevnog Izraela; Gaster: Svici Mrtvog mora; Dejvis: Svici i Isus; Alegro: Svici Mrtvog mora i Novi zavet; Prajs: Svici i Stari zavet, Tajna Bakarnog svitka; Vilson: Esenski red, Dva Jerusalima; Vermeš: 50 godina istraživanja Svitaka Mrtvog mora, Šenks: Podrivanje jevrejske Biblije; Rajtman: Kumranska sekta; Broši: Jedan dan u životu Hananije Notosa; Ešel: Ostrakon Jahada (Zajednice).

AGO MAMUZIC I NACIONALNI POKRET BACKIH BUNJEVACKIH HRVATA - Lazo Vojnić Hajduk - veoma retko / nema se za kupiti / mali tiraz samo 300 primeraka -Lazo Vojnić Hajduk, , samizdat, Subotica, 2012. godina - 248 stranica / Autor prikaza: Slaven Bačić Godina: 2013. Izdanje: Godišnjak za znanstvena istraživanja 34-343 - VRLO dobro ocuvana,sadrzaj je cist / ,ima samo posveta na najavnoj stranici Životopis - Po završetku osnovne škole u Subotici školovanje nastavlja u Franjevačkom sjemeništu u Zagrebu. Na Kaptolu završava Klasičnu gimnaziju kao jedan od najboljih učenika u generaciji, novicijat u Cerniku (Nova Gradiška), a filozofski studij u Samoboru na Filozofskom učilištu Franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda u Hrvatskoj koji završava s visokom prosječnom ocjenom. Godine 1964. vraća se u Suboticu kada upisuje i Pravni fakultet u Novom Sadu. Radio je u Pioniru i u SDK u Subotici. Društveno politički rad Iako pod stalnom prismotrom DB i SUP-a, godine 1968. skupa sa nekolicinom nacionalno svjesnih Hrvata uključuje se u rad Pododbora Matice hrvatske u Subotici te aktivno radi na realiziranju ideja „hrvatskog proljeća“ u Bačkoj, obnavlja žetveni običaj Dužijanca i osniva Kulturnu udrugu „Bunjevačko kolo“. Kad su konzervativni socijalistički krugovi u Jugoslaviji krenuli u obračunavanje sa hrvatskim proljećem, i Lazo Vojnić Hajduk se kao intelektualac našao na meti tih progona. Vrhunac je bio gubitak posla u SDK u Subotici. Uvođenjem višestranačja i liberaliziranjem političkog života u Jugoslaviji, aktivirao se u svom političkom radu. Tako je bio jednim od članova osnivača DSHV, najjače stranke Hrvata u Vojvodini, gdje je bio dopredsjednik od 1993. do 1996. Na prijedlog DSHV-a 1993. izabran je na dužnost predsjednika Izvršnog odbora SO Subotica, a po isteku mandata savjetnik je u predsjedništvu i šef protokola SO Subotica. Godine 1996. skupa sa nekoliko hrvatskih intelektualaca isljučen je iz DSHV-a. Godine 2000. ponovno biva izabran za vijećnika SO Subotica. U to vrijeme radi i kao ravnatelj HKC "Bunjevačko kolo". Zaslužan je da je ova institucija promijenila ime, ali i status u Hrvatski kulturni centar "Bunjevačko kolo". 1993.-2003. predsjedavao je organiziranjem Dužijance, za što je bio nagrađivan: Antušova nagrada 1994., Pro urbe 2001. i ostale. Pored Dužijance, predsjedavao je i organiziranjem manifestacije Veliko prelo. 1998.-2000. je bio predsjednikom u Hrvatskom narodnom savezu, a 1999. je jednu godinu predsjedavao Forumom hrvatskih institucija i organizacija u Vojvodini. 2002. je izabran za člana Vijeća HNV R. Srbije i za prvog predsjednika Izvršnog odbora HNV-a na kom mjestu je ostao do pred kraj 2006. godine kada je višegodišnja hajka od strane političke stranke DSHV-a urodila plodom. Smijenjen je i bez prava na obranu u trećem pokušaju nakon optužbi za financijske malverzacije koje nikada nitko od vođa hajke nije niti pokušao dokazati. Godine 2008. sa još nekolicinom intelektualaca osniva udrugu HDF „Preporuke iz Lemeša“. Kulturni rad - organizator manifestacije Piece child musical u povodu 50. obljetnice Ujedinjenih Naroda - „Godišnji koncert“ – urednik i nadklanik CD Subotičke filharmonije Urednik je i nakladnik više od 10 knjiga hrvatskih pisaca. Djela Obiteljska dužijanca bunjevačkih Hrvata u subotičkom kraju, Organizacijski odbor Dužijance 2011., Subotica 2011., 105 strana „Dužijanca“ – reprezentativna monografija o žetvenim svečanostima u Subotici, Nakladnik: NIU „Hrvatska riječ“ Subotica, 2006. , 243 strane, bogato ilustrirana. Kako u novo bez loma: misli o životu u hrvatskoj manjinskoj zajednici : strukturalna, funkcionalna i organizacijska rješenja nekih logičkih cjelina iz života naše zajednice i kod nekih drugih oblika iz okruženja, Hrvatski demokratski forum, Subotica 2010., 240 strana Ago Mamužić i nacionalni pokret bačkih bunjevačkih Hrvata, samizdat, Subotica, 2012., 248 strana - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (VELIKI ,beli ormar ,u sobi)

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirkа litogrаfijа petrovаrаdinskog mаjstorа Mihаelа Trohа, ovde publikovаnа veomа kvаlitetnom štаmpom nа velikom formаtu uz opsežnа i studioznа objаšnjenjа. Litografija (fr. litographie, nem. steindruck, eng. lithography) je grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Naziv za ovu grafičku tehniku je nastao kao kovanica grčkih reči `lithos` (srpskohrvatski: kamen) i `graphein` (srpskohrvatski: pisati). Litografija se razlikuje od ostalih grafičkih tehnika jer se zasniva na hemijskim reakcijama a ne na fizičkoj razdvojenosti nabojenih i nenabojenih delova matrice. Ova tehnika je popularna zbog njene mogućnosti da zabeleži svežinu poteza četkom ili krejonom i očuva direktnost umetnikovog rada. Pronalazak litografije Pronalazak ove najmlađe grafičke tehnike se pripisuje Nemcu Alojzu Zenefelderu (1771-1834) 1796. godine. U početku, Zenefelder je tehniku nazivao „hemijskim“ štampanjem. Bila je poznata i pod imenom steindruckerei, odnosno „štampa na kamenu“. Zenefelder nije bio umetnik, već dramski pisac, koji je pokušavao pronaći jeftiniji način za štampanje svojih tekstova i muzičkih particija. Poznata je priča o slučajnom pronalasku litografije, kada je Zenefelder, nemajući pri ruci papir, u jednom trenutku zapisao listu tušem na kamenu ploču. Zenefelder je zatim pokušao da ovaj zapis obradi hemijskim putem. Nakon što je kamen oprao rastvorom sapuna i vode, otkrio je da sa površina koje su bile pod tušem voda beži. Kada je pokušao da naboji kamen, te površine su prihvatale boju, dok su površine obrađene hemijskim putem, koje su ostajale mokre, boju odbijale. Iako je i prethodno bilo onih koji su eksperimentisali na kamenim pločama, Zenefelder je prvi otkrio i utvrdio princip litografije. Zenefelder se nije obogatio ovim izumom. Ipak, zaradio je dovoljno da otvori radionicu u Ofenbahu i da obuči radnike za rad sa ovom tehnikom. Usavršio je i princip prenosa na kamen sa papira. Eksperimentisao je sa štampom u boji, usavršio litografske boje. Izdao je 1819. godine priručnik pod imenom A Complete Course of Litography. Nova tehnika se ubrzo raširila po Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Holandiji i SAD, bez ikakve koristi za Zenefeldera koji je od bavarskog kralja dobio prava na korišćenje ove tehnike u svojoj zemlji. Umetnici su ubrzo shvatili da ova nova tehnika verno prenosi njihov crtež sa svim detaljima i tonskim gradacijama. U Francuskoj je litografija naišla na pozitivni odziv umetnika kao što su Ežen Delakroa i Teodor Žeriko. Sa Gojom i Domijeom, tehnika je definitivno postala jedan od cenjenih umetničkih medijuma. Do 1820, samo u Parizu je otvoreno 280 litografskih radionica. Umetnička primena Onore Domije, Nedeljom u muzeju (1854) Plakat Žila Šerea Za pravu distinkciju litografije od njene reproduktivne uloge najzaslužniji su umetnici kao Nikola Tusan Šarle (1792-1845), Žan Ogist Dominik Engr (1780-1867), Teodor Žeriko (1791-1824), Ežen Delakroa (1798-1863), Francisko Goja (1746-1828). Jedan od najpoznatijih litografa je svakako Onore Domije (1808-1879) sa više od 4000 grafičkih listova. Od modernijih autora treba spomenuti Eduara Manea (1832-1883), Fanten-Latura (1836-1904), Ežena Karijera (1849-1906) i Odilona Redona (1840-1916). Goja je počeo da se bavi litografijom u Španiji, sa ograničenim uspehom. Tek je u Francuskoj, u Bordou, ovladao u potpunosti tehnikom. Radio je direktno na kamenu, naslonjenom vertikalno na štafelaj, koristeći litografsku kredu i tuš, ali i alate za grebanje crteža sa kamena. 1825. godine je uradio seriju od četiri litografije koje prikazuju špansku koridu, Les Taureaux de Bordeaux. Domije je ostao i do današnjeg dana model političkog karikaturiste. Jedan je od najproduktivnijih korisnika litografije. Uradio je za listove La Caricature i Charivari preko četiri hiljade litografija. Ova popularna grafička tehnika doživela je veliki uspeh i među savremenim umetnicima. Od velikog broja onih koji su ovu tehniku praktikovali, navedimo samo nekoliko najpoznatijih: Edvard Munk (1863-1944), Žorž Ruo (1871-1958), Pablo Pikaso (1881-1973), Antoni Klave (1913-2005).