Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo izlizane, nista strasno. Ostalo uredno! Roman Witold Ingarden (/ɪnˈɡɑːrdən/; 5. veljače 1893. – 14. lipnja 1970.) bio je poljski filozof koji se bavio estetikom, ontologijom i fenomenologijom. Prije Drugog svjetskog rata Ingarden je svoja djela uglavnom objavljivao na njemačkom jeziku. Tijekom rata prelazi na poljski iz solidarnosti sa svojom domovinom nakon njemačke invazije,[3] i kao rezultat toga, njegova glavna djela iz ontologije ostala su uglavnom nezapažena od strane šire svjetske filozofske zajednice. Ingarden je rođen u Krakovu, Austro-Ugarska, 5. veljače 1893. godine.[4] Prvo je studirao matematiku i filozofiju na Sveučilištu Lwów kod Kazimierza Twardowskog, a zatim se preselio na Sveučilište u Göttingenu kako bi studirao filozofiju kod Edmunda Husserla. Husserl ga je smatrao jednim od svojih najboljih studenata i pratio ga je na Sveučilištu u Freiburgu, gdje je 1918. Ingarden predao svoju doktorsku disertaciju s Husserlom kao direktorom.[6] Naslov njegovog rada bio je Intuition und Intellekt bei Henri Bergson (Intuicija i intelekt u Henri Bergson).[7] Ingarden je ranije predložio da se prebaci u Lwów i napiše novu disertaciju pod vodstvom Twardowskog zbog sve veće napetosti između Njemačke i Poljske, ali Husserl je to odbio.[7] Ingarden se potom vratio u Poljsku, gdje je nakon doktorata proveo svoju akademsku karijeru. Dugo se morao uzdržavati srednjoškolskom nastavom.[8] Tijekom tog razdoblja, jedan od njegovih radova - osim njegovog postdoktorskog rada iz epistemologije - bio je pregled Festschrifta napisan za Twardowskog. To je uključivalo analizu Zygmunta Lempickog `W sprawie uzasadnienia poetyki czystej` (O opravdanosti čiste poetike).[9] Godine 1925. predao je svoj Habilitationschrift, Essentiale Fragen (Bitna pitanja), Kazimierzu Twardowskom na Sveučilištu Lwów. Ovu tezu zamijetila je filozofska zajednica engleskog govornog područja.[10][11] Godine 1933. sveučilište ga je promoviralo za profesora filozofije.[10] Postao je poznat po svom radu na Književnom umjetničkom djelu (Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzgebiet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft, 1931.).[6] Od 1939. do 1941. za vrijeme sovjetske okupacije Lwówa nastavio je sa sveučilišnom djelatnošću i živio na području Krakova.[10] Nakon operacije Barbarossa 1941. pod njemačkom okupacijom Ingarden je potajno predavao studentima matematiku i filozofiju. Nakon što mu je kuća bombardirana, nastavio je raditi na svojoj knjizi, Kontroverza oko postojanja svijeta.[6] Ingarden je ubrzo nakon rata postao profesor na Sveučilištu Nicolaus Copernicus u Toruńu 1945., ali je zabranjen 1946. pod komunističkim režimom.[3] Zatim se preselio na Jagelonsko sveučilište u Krakovu, gdje mu je ponuđeno mjesto.[10] Godine 1949., međutim, zabranjeno mu je predavanje zbog navodnog idealizma, navodnog `neprijatelja materijalizma`.[3] Godine 1957. ponovno je imenovan na Sveučilište Jagiellonian nakon što je zabrana ukinuta, pa je nastavio predavati, pisati i objavljivati. Ingarden je preminuo 14. lipnja 1970. u Krakovu od posljedica cerebralnog krvarenja.[6] Djela Ingarden je bio realistički fenomenolog i stoga nije prihvaćao Husserlov transcendentalni idealizam. Njegov trening bio je fenomenološki; unatoč tome, njegov je rad u cjelini bio usmjeren na ontologiju. Zato je[citat potreban] Ingarden jedan od najpoznatijih fenomenoloških ontologa, koji je nastojao opisati ontološku strukturu i stanje bića različitih objekata na temelju bitnih značajki svakog iskustva koje bi takvo znanje moglo pružiti. Najpoznatija Ingardenova djela, i jedina nadaleko poznata čitateljima engleskog govornog područja, tiču ​​se estetike i književnosti. Njegova najpopularnija knjiga, na primjer, bila je Književno umjetničko djelo, koja je istraživala pojam književnog umjetničkog djela.[9] U ovoj knjizi Ingarden je tvrdio da je književno umjetničko djelo čisto namjerni objekt i da je proizvod autorovih svjesnih čina.[9] Ovaj bi rad pridonio razvoju književne teorije nazvane kritika odgovora čitatelja i utjecao na znanstvenike kao što su René Wellek i Wolfgang Iser.[3] Ekskluzivni fokus na Ingardenov rad u estetici ne odražava Ingardenovo cjelokupno filozofsko stajalište, koje je usredotočeno na ideje o formalnoj, egzistencijalnoj i materijalnoj ontologiji iznesene u njegovoj Kontroverzi o postojanju svijeta. U svojim estetskim istraživanjima, Ingarden je estetiku smatrao sastavnim dijelom filozofije. Tvrdio je da njegova estetska teorija nije samo analiza umjetnosti već pristup koji odgovara na osnovna filozofska pitanja.[12] Ingarden je također pokušao uspostaviti fenomenološki krug u Lavovu. Grupa, koja se usredotočila na estetiku i deskriptivnu psihologiju, privukla je neke od Twardowskijevih učenika, uključujući Leopolda Blausteina i Eugénie Ginsberg.[13] Ingarden je bio bliski suradnik Edith Stein. On je stao u njezinu obranu kada je doveden u pitanje njezin rad s Husserlom.[14] Ingarden je napisao svoju biografiju 1949. Ovo djelo, napisano u trećem licu, bila je jedna od tri biografije koje je poslao Tatarkiewiczu, koji je tada revidirao svoju Historia filozofii (Povijest filozofije).[7] Filozof je također radio za Husserla...

ILIJA M. KOLARAC - DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE Istovetan reprint originalnog izdanja iz 1896. godine objavljen 1998. godine povodom 120 godina Zdužbine Ilije M. Kolarca u izdanju Zdužbine Ilije M. Kolarca i NIS Jugopetrol. Autor: M. Đ. Milićević Izdavač: Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd Godina izdanja: 1896. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: tvrd, zlatotisak Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana za ovu starost. Izuzetna knjiga, retko i vredno izdanje. Istovetan reprint objavljen 1998. Sadržaj: I Biografija Ilije M. Kolaraca II Ilija M. Kolarac i Streljačko Društvo III Ilija M. Kolarac i oni koji su pali za Otadžbinu IV Ilija M. Kolarac i književnost, prosveta V Ilija M. Kolarac i njegova supruga Sinđelija VI Ilija M. Kolarac i upravni odbor njegove zadužbine VII Ilija M. Kolarac i njegova Zadužbina 1. oktobra 1985. Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) je bio srpski trgovac i zadužbinar. Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Enciklopedija srbskih naroda, plemena, bratstava i rodova Miroslav Dimitrijević Miroslav Dimitrijević (Raševica, 27. januar 1950) srpski je književnik, istoriograf, enciklopedista, leksikograf, publicista, novinar, esejista, književni kritičar, antologičar i etnograf.[1] Imenovan je za redovanog člana Pravoslavne akademije nauka, umetnosti, veština i inovacija Srbije u Beogradu, u decembru 2021. godine. Predsednik je Srpske duhovne akademije u Paraćinu, koju je osnovao maja 2005. godine. Član je Udruženja književnika Srbije u Beogradu od 1989. godine. Biografija Rođen je u Raševici, opština Paraćin, od oca Milivoja i majke Danice. Osnovnu školu je učio u Raševici i Potočcu, gimnaziju u Paraćinu, studirao je srpski jezik i književnost u Kragujevcu i Beogradu. Radio je kao novinar od 1974. do 2005. godine, a potom kao izdavač i galerista u Beogradu, u periodu 2006—2015. Penzionisao se 2015. godine i živi u Raševici kod Paraćina. Bibliografija Objavio je 121 knjigu i devet dela u elektronskim medijima: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih, istoriografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, antologija i pesama za decu. Prevođen je na ruski, engleski, nemački, rumunski, bugarski, grčki, turski, rusinski, japanski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u preko stotinu antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najplodnijih saradnika edicije „Hronike sela”, Odbora za selo SANU i Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Uvršten je u dve enciklopedije intelektualaca sveta na početku 21. veka u Kembridžu. Njegove monodrame „Ortaci” i „Zamenik” (izdanje „Bagdale” iz Kruševca, 1997) kao i komedija „Paraćinski TV gnevnik”, (koautor hadži Momir Stanisavljević), (izdanje „Politike Ekspres”, Beograd, 1998) izvođene su preko stotinu puta u pozorištima širom SFR Jugoslavije, i kao diplomske predstave na fakultetima dramskih umetnosti u Srbiji. Pokrenuo je i uređivao kao glavni i odgovorni urednik sledeća glasila: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Dani” (1986—2009), zatim prvi privatni list za besedništvo u Srba posle Drugog svetskog rata - „Agape”, (1984), dve serije paraćinskog lista „14 dana” (1986—1989), kao i dvonedeljnik „Paraćinskih 14 dana” (zatim podlistak „Đački dani”, prvi privatni satirični list posle Drugog svetskog rata „Golać” i ediciju „Prva knjiga”. Bio je odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Vuk Karadžić” u Paraćinu 1989. godine i član uredništva književnog časopisa „Doba” u Jagodini. Početkom devedesetih godina 20. veka otvorio je prvu privatnu izdavačku kuću u Srbiji van Beograda – „Književnu keliju Sveti Sava” i objavljuje preko 600 naslova piscima iz Srbije i dijaspore. Pokrenuo je dve kulturne manifestacije „Pesničku olimpijadu” i „Đačku pesničku olimpijadu”. Miroslav Dimitrijević je književne priloge objavljivao u skoro svim najuglednijim književnim časopisima i listovima SFR Jugoslavije i Srbije. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari, a knjige su objavljivane kod najeminentnijih izdavača u Beogradu i Srbiji. Kao urednik i izdavač knjiga potpisao je oko 1000 tekstova, a kao recenzent i književni kritičar preko 1500 osvrta i eseja. Osim u matičnom listu „14 dana”, bio je povremeni saradnik u velikom broju dnevnih, nedeljnih i mesečnih glasila, a nekoliko godina i dopisnik dnevnog lista „Naša borba” (plava serija). Objavljena su mu izabrana književna dela u devet tomova, (izdavač Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2015) kao i izabrana istoriografska dela u 6 tomova (izdavač Srpska duhovna akademija, Paraćin, 2019). U toku je štampanje novog kola njegovih izabranih istorijskih dela u osam tomova. Do sada su objavljena tri toma, (izdavač IP „Miroslav”, Beograd, 2023). Ovaj enciklopedijski imenar, prvi u srbskoj, evropskoj i svetskoj istoriografiji, ruši ustaljene i ovejane istorijske laži, skaredne postavke o minornom i skorojevićkom poreklu i malobrojnosti Srba, njihovom razvoju, istoriji, kulturi i civilizaciji, a sve te besprizorne konstrukcije su zasnovane na nemačko-vatikanskim i anglo-saksonskim imperijalističkim teorijama o poreklu naroda i država.

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 4 Издавач: РАД, Београд, 1989.год. Тврди повез, заштитни омот, 693 стране (657-1350), илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године. Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.`

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 3 Издавач: РАД, Београд, 1978.год. Тврди повез, заштитни омот, 656 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Истраживање геноцида Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Суђења ратним злочинцима Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године . Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

veoma dobro stanje Antologija crnog humora Crni humor provlači se kroz istoriju književnosti, ali u krupni plan izlazi sa nadrealizmom. Bretonova `Antologija crnog humora` predstavlja prekretnicu u razmatranju crnog humora, kao načina književnog izražavanja. Résumé : « L`humour noir est borné par trop de choses, telles que la bêtise, l`ironie sceptique, la plaisanterie sans gravité... (l`énumération serait longue), mais il est par excellence l`ennemi mortel de la sentimentalité à l`air perpétuellement aux abois - la sentimentalité toujours sur fond bleu - et d`une certaine fantaisie à court terme, qui se donne trop souvent pour la poésie, persiste bien vainement à vouloir soumettre l`esprit à ses artifices caducs, et n`en a sans doute plus pour longtemps à dresser sur le soleil, parmi les autres graines de pavot, sa tête de grue couronnée. » André Breton, 1939. Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukezecila se malo zbog losijeg polozaja na polici, nista starsno! Radoš Ljušić (Istok, 22. novembar 1949) srpski je istoričar i univerzitetski profesor na katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U više navrata je bio direktor Zavoda za udžbenike i direktor Službenog glasnika. Autor je mnogobrojnih udžbenika i knjiga za istoriju, koju koriste đaci u osnovnom i u srednjem obrazovanju, gde se izučava i obrađuje predmet i oblast istorija. Biografija Radoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (15. februar 1974). Studije istorije prekinuo je na šest meseci radi učenja francuskog jezika u Parizu. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976–1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi „Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839–1840)“. Doktorsku disertaciju „Kneževina Srbija (1830–1839)“ odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku (preimenovana u Katedra za srpsku istoriju u Novom veku). Bio je predsednik Društva istoričara Srbije (1985 – 1996), bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacijum, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva), glavni i odgovorni urednik je časopisa Srpske studije, zatim član Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU. Bio je urednik biblioteke Srpski memoari u SKZ i Srpskog biografskog leksikona Matice srpske. Kao direktor Zavoda za udžbenike osmislio je i uredio Školsko sveznanje (2007), Enciklopediju srpskog naroda (2008), biblioteku u kojoj su objavljene knjige: Drina, Morava, Fruška gora, Vlade Srbije, i u Službenom glasniku knjiga – Rudnik (iako to u impresumu ne piše) i Zavodovu biblioteku „Biografije“. Osnovao je sa Aleksandrom Ljušić izdavačku kuću „Freska“ koja se bavila izdavanjem udžbenika iz istorije, geografije i veronauke (2009–2014) i istoriografskom literaturom. Osnovao je sa svojim postdiplomcima, doktorantima i kolegama nevladine organizacije: Udruženje za proučavanje srpske povesnice (1997) i Centar za Srpske studije. Udruženje za srpsku povesnicu publikovao je zbornike radova: Srpske političke generacije (1788–1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999. i Pismo, Beograd 2001. i knjigu Ane Stolić, Kraljica Draga, Beograd 2000. Centar za srpske studije objavljuje časopis Srpske studije od 2010. godine i organizuje akreditovani seminar za nastavnike i profesore istorije svake godine pod nazivom – Svetosavski dan istoričara od 2011. godine. Kao upravnik ovih nevladinih organizacija osmišljavao je njihov program i rad. Bio je upravnik Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta (1999–2001), direktor Zavoda za udžbenike (2004–2008) i v. d. direktor Službenog glasnika (2013–2014). Bio je član komisije koja je uradila nacrt Zakona o državnim znamenjima (njegov je predlog da Sretenje gospodnje 1804. godine bude državni praznik kao i prihvatanje zastave i grba Kraljevine Srbije, 2002) i pisac nacrta zakona o Srpskoj enciklopediji, sa Vasilijem Krestićem i Čedomirom Popovim (2005). Bio je predsednik UO Institut za savremenu istoriju (2004–2010), i Predsednik skupštine Prosvetnog pregleda (2015). Za diplomski rad „Srbija u revoluciji 1848. godine“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata, za knjigu Vožd Karađorđe Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993) i nagradu „Vladimir Ćorović“ (2004), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994). Zlatnu značku dodelila mu je Kulturno–prosvetna zajednica Srbije (1990), Zlatan beočug Kulturno-prosvetna zajednica Beograda (2000), a nosilac je Srebrnog ordena sv. Sveštenomučenika Petra Dabrobosanskog Dabro-bosanske mitropolije (2004), Ordena svetog Save drugog stepena Srpske pravoslavne crkve (2006), Zlatne plakete i Zahvalnice „Takovski ustanak“ SO Gornji Milanovac (1995), Sretenjske povelje Srpske samouprave, kluba i instituta Srba u Budimpešti (2015), Vidovdanske povelje Odbora za obeležavanje šest vekova Kosovske bitke (1989), Povelja: Zadužbine Nikola Pašić, Zaječar (1995), Radio Beograda 2 (2008), SO Titovo Užice, i Zahvalnica: Istorijskog muzeja Srbije (1994), Studenice Hvostanske (1995), Kola srpskih sestara (1997), Manastira Đurđevi stupovi. Radoš Ljušić je jedan od osnivača Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS) – član Izvršnog odbora i Saveta ove političke organizacije (1992). Dužnost narodnog poslanika obavljao je 2004. godine kao član Demokratske stranke Srbije i bio predsednik skupštinskog Odbora za prosvetu. Bio je član Republičkog saveta za visokoškolsko obrazovanje (2004–2007). Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke, član Predsedništva (2008–2013) i Glavnog odbora stranke (2008). Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku. Istorija srpske drzavnosti - Rados Ljusic, Srbija i Crna Gora

SADRŽAJ ZASTAVE 1871-1875: Triva Militar Naslov Sadržaj Zastave : 1871-1875 / Triva Militar ; u redakciji Duška Vrtunskog Vrsta građe bibliografija Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1985 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vrtunski, Duško, 1936-2002 = Vrtunski, Duško, 1936-2002 Zbirka Bibliografije / Matica srpska, Rukopisno odeljenje ISBN (Pl.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 5-7: Predgovor / Duško Vrtunski Registri. Predmetne odrednice Zastava (list) -- Bibliografije -- 1871-1875 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine. Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike... Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču. Odlično očuvana knjiga. md

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gojko Tesic - Razgovori, Besede, Utopije, Silabusi, Bibliografija Gojko Tešić (Lještansko, 28. avgust 1951) srpski je istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar, urednik i univerzitetski profesor u penziji. Najveći je avangardolog srpske (i jugoslovenske) književne istorije i izuzetno zaslužan za očuvanje i reinterpretaciju dela i života pisaca srpske avangardne književnosti, u najvećoj meri Stanislava Vinavera i Radeta Drainca, ali i Grigorija Božovića, Stanislava Krakova, Dragiše Vasića, Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog. Biografija Rođen je u porodici Milenije i Milenka Tešića u Lještanskom kod Bajine Bašte i odrastao je uz dve rođene sestre, Milesu i Milenu. Iz prvog braka ima ćerku Ivu Tešić. Živi u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Kostojevićima (1958–1966, dobitnik Diplome „Vuk Karadžić”), gimnaziju u Titovom Užicu (1966–1970, dobitnik Diplome „Svetozar Marković”). Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu – na grupi za jugoslovensku i opštu književnost (1970–1976). Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu odbranom magistarskog rada „Polemike o avangardi u srpskoj književnosti dvadesetih godina” (1985, mentor prof. dr Miloš I. Bandić). Disertaciju „Srpska književna avangarda (1902–1934) – književnoistorijski kontekst” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 17. novembra 2004. godine (mentor prof. dr Slavko Gordić).[1] Karijera Bavi se književnoistorijskim, književnokritičkim i uredničkim radom od 1972. godine objavljujući u sledećim listovima i časopisima: Književna istorija, Razvitak, Književna reč, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Politika, Borba, Polja, Savremenik, Koraci, Ulaznica, Povelja, Gradac, Delo, Književni magazin, Književni glasnik itd. i u institutskim zbornicima.[1] Urednik Bio je urednik Književne reči od 1977. do 1980, a od 1980. do 1984. godine glavni i odgovorni urednik (sa izrazito demokratskom, polemičkom/kritičkom i međunarodnom orijentacijom). Kratko vreme bio je u redakciji časopisa Književnost (1986–1987).[1] Pokrenuo je i uredio samo dva broja književne revije Itaka (1995, 1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), potom reviju Avangarda (1997, 2000, 2003 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa) i Almanah Vinaver (1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), književnu reviju Alfa (izdavač Narodna knjiga, 2001) i zapaženu publikaciju povodom stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže Pečat o Krleži Danas (1993). U Fondaciji „Stanislav Vinaver” osnovao je i uređivao naučnu publikaciju Vinaverovo ogledalo (2016–2020).[1] Bio je urednik Biblioteke „Albatros” (IP „Filip Višnjić” 1993–1994). U Narodnoj knjizi je 1995. pokrenuo i do 2005. uređivao književnoteorijsku i književnoistorijsku Biblioteku „Pojmovnik” (objavljeno preko 50 naslova – proglašena za najbolje uređivanu biblioteku na Drugom milenijumskom sajmu knjiga 2002, potom za izdavački poduhvat godine na Salonu knjige u Novom Sadu, 2003), „Kontekst” (potom: „Novi kontekst”), „Slovenska književna misao”, zatim beletrističke biblioteke „Kraj veka”, „Alfa” (produkcija savremene srpske književnosti, uredio preko 50 naslova proze, poezije i eseja), „Slučaj”, „Trezor”, „Moderna tradicija”, „Bibliosfera”, „Napuklo ogledalo” itd. U izdavačkoj kući „Otkrovenje” pokrenuo je biblioteke „Tekst”, „Avangarda” i „Postojbina”, a kod Čigoja štampe biblioteke „Skladište” i „Rez”. Veliki broj autora koje je objavio u navedenim bibliotekama dobio je najznačajnija književna priznanja (NIN-ovu nagradu, Andrićevu nagradu, Nagradu „Isidora Sekulić”, Nagradu „Đorđe Jovanović”, Nagradu „Vukove zadužbine”, Vitalovu nagradu, Nagradu „Sreten Marić”, Nagradu „Radomir Konstantinović” itd.). Osnivač je „Vinaverove biblioteke” u okviru Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2017–2020) u okviru koje je pokrenuo nekoliko kolekcija („Vinaverovo ogledalo”, „Avangardologija”, „Biće i jezik”, „Vinaveriana”).[1] Naučni i akademski rad Bio je zaposlen u Institutu za književnost od 1. februara 1977. godine; od 1. septembra 1980. do 30. septembra 1984. radio je u Književnoj omladini Srbije na mestu glavnog i odgovornog urednika lista Književna reč, a od 1. oktobra 1984. vraća se u Institut, gde je radio u zvanju višeg naučnog saradnika do 15. januara 2008. godine. Kao saradnik Instituta dva puta je boravio na naučnom usavršavanju u Moskvi (1982) i u Parizu (1988. i 1989). Bio je stipendista Geteovog instituta (Frajburg, 1988). Od 1. januara 2006. do 15. januara 2008. godine bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskursivne prakse književnoteorijskih proučavanja”. Bio je honorarni urednik u IP „Narodna knjiga” od 1995. do 2005. godine. Bio je zaposlen u Službenom glasniku kao urednik biblioteke „Književne nauke, umetnost, kultura” (pokrenuo je i uređivao 27 kolekcija) od 15. januara 2008. do 1. marta 2010. godine. Od januara 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao je Srpsku književnost 20. veka, Međuratnu srpsku književnost i Književnost srpske avangarde na osnovnim studijama (Katedra za srpsku književnost) – od 29. marta 2006. do 24. decembra 2010. bio je u zvanju vanrednog profesora, a od 24. decembra 2010. do penzionisanja bio je u zvanju redovnog profesora na istom fakultetu. Pored nekoliko tematskih kurseva, bio je predavač na kursu Međuratna srpska književnost, umesto kog je osnovao predmet Književnost srpske avangarde, a na master studijama utemeljio je predmet Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti XX veka. U zimskom semestru 2009/2010. bio je gostujući profesor po pozivu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu – Katedra za južnoslavensku filologiju (održavši tematski kurs Srpska književna avangarda u južnoslavenskom kontekstu). Penzionisan je 2018. godine.[1] „ Prof. Tešić je, međutim, inicijalno odavao sasvim drugačiji utisak, kojem sam u početku i sam robovao. Mnogi će reći: predavanja su bila jednolična, što će reći iskomunicirana istim glasom, iste intonacije, bez dramatičnosti. Šokiraćemo se mi iz iste generacije kada budemo ušli u krug naučnih skupova i kada budemo videli koliko je vatren, bučan i agresivan govornik Gojko Tešić, sve naravno u plemenitom smislu; vatren i agresivan u smislu ljubavi prema Vinaveru, na primer, a ne prema nekakvoj zločinačkoj političkoj ideologiji, sa čime se vatreni govornici nepravedno isključivo povezuju. Ako ste čuli fazone posle neke tuče na javnom mestu o tome kako se „sigurno nisu pobili oko književnosti“, prof. Tešić je vrlo lako mogao biti junak upravo takve priče. Takva na prvu loptu percepirana monotonost bila je samo donekle istinita. Prof. Tešić je istina na FFUNS došao kasno u svojoj karijeri naučnika, urednika, kritičara i priređivača, nenaviknut na devedesetominutna predavanja klincima. Ali vraćam se na njegova možda nehotična, no u mom poznavanju i shvatanju potpuno svesna i kreativna metodička rešenja: njegova navodna retorska „jednoličnost“ nije bila nesvesni refleks manjka iskustva iza predavačke katedre, već svesna odluka. Dužnost predavača, kako ju je shvatao prof. Tešić, bila je – u skladu sa, vraćam se ponovo, idealom humanističke nauke koji individualne iskre lucidnosti i kritičkog odnosa čak i prema jezgrenim, tvrdim elementima naučnog gradiva ne samo da dopušta, nego u najboljem slučaju i ohrabruje – da predaje samo ono što se da smatrati objektivnim, to jest, ono što je za prosečnog dvadesetogodišnjaka dozlaboga smarajuće: istoriografiju, izdavačke poduhvate i hronologiju, kritičke refleksije i opaske, polemike i polemičke odgovore, istorijat verzija teksta, zapise govora i od zvaničnih svedoka potvrđene izjave. Sve ostalo, o čemu se može diskutovati ili o čemu se može oblikovati lični stav i utisak, ostavljeno je stoprocentno studentima samim, da čitaju kako mogu. ” — Miloš Jocić, SILABUSI PROF. TEŠIĆA Institut za književnost i umetnost objavio je 2021. zbornik Avangarda i komentari: međunarodni naučni zbornik radova u čast prof. Gojka Tešića[mrtva veza], koji su uredili Igor Perišić i Vladan Bajčeta. Ostale stručne aktivnosti Organizovao je Međunarodni naučni skup „Književno i prevodilačko delo Stanislava Vinavera” i uredio istoimeni zbornik radova (1985). Bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena” (2006–2008). Inicirao je osnivanje Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2016. godine – u okviru koje je utemeljio književno-umetničku i naučnu manifestaciju „Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”, potom Istraživačko-izdavački centar – odnosno „Vinaverovu biblioteku”). U proteklih 30 godina svojim javnim delovanjem bio je izrazito opoziciono orijentisan iako nije bio stranački angažovan od trenutka kada je demonstrativno napustio članstvo SKJ (1984) – tekstove polemičko-pamfletske sadržine objavljivao je u Književnoj reči, Vremenu, Književnim novinama, Borbi, NIN-u, Demokratiji, Stavu, u Politici (pre 1992. godine) itd. Dokument o njegovom intelektualnom i stvaralačkom angažmanu neosporno je evidentan u stotinu brojeva Književne reči koju je uređivao od 1980. do 1984. godine. Ovaj list je u to vreme imao i veoma veliku međunarodnu reputaciju (o čemu postoje pisani tragovi u listovima u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj itd.). Članstva Bio je član Udruženja književnika Srbije (do novembra 1996). Član je Srpskog književnog društva i PEN centra. Bio je predsednik Upravnog odbora SKD (2006–2007) i predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije (2013–2014). Bio je član Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Bio je član sledećih žirija: NIN-ove nagrade, Andrićeve nagrade, Nagrade „Isidora Sekulić”, Disove nagrade, Nagrade „Meša Selimović”, Nagrade „Đorđe Jovanović”, Nagrade „Todor Manojlović”, Nagrade „Račanska povelja”, Njegoševe nagrade, Nagrade „Milutin Uskoković”, Nagrade „Laza Lazarević”, Nagrade „Sreten Marić”, i Nagrade „Radomir Konstantinović”. U Kredibel banci utemeljio je Nagradu „Stanislav Vinaver” (dodeljivana je od 1992. do 1995. godine). Za priređivačke jedinstvene autorske projekte Gojka Tešića izdavači su bili dobitnici prestižnih nagrada na Sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu: hrestomatija Zli volševbnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943 (1983 – izdavači Slovo ljubve, Beogradska knjiga i Matica srpska), „Dela Rada Drainca” u 10 knjiga (1998–1999 – izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije – izdavački poduhvat 1999; izdavački poduhvat je i na Leskovačkom sajmu knjiga iste godine). „Dela Stanislava Vinavera” u 18 knjiga – izdavački Službeni glasnik i Zavod za udžbenike: 2012. i 2015. godine; prvih 9 knjiga izdavački poduhvat 2012. godine; komplet 18 knjiga na 21. Međunarodnom salonu knjige u Novom Sadu – specijalna nagrada 2015. godine).[1] Pored brojnih nagrada koje su dobili autori čije je knjige uredio, Gojko Tešić je dobio nagrade za biblioteke koje je osnovao i uređivao: za „Pojmovnik” nagradu na Salonu knjige u Novom Sadu 2003. godine, potom „Nagradu za najbolju ediciju” na 11. Međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga i obrazovanja, za ediciju „Književne nauke” u izdavačkoj kući Službeni glasnik, 2016. godine.

Udruženje književnih prevodilaca Srbije, 2020. Izuzetno retko u ponudi!!! Ovih dana iz štampe je izašao novi, drugi zbornik radova „Handke u Srbiji”. Izdavač je Udruženje književnih prevodilaca Srbije. Ovaj svojevrsni nastavak prvog zbornika, objavljenog pre nešto malo manje od dve godine, takođe je obnarodovan pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije. Time je okončan projekat „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea u Srbiji”, najvećeg poduhvata u kojem je asocijacija srpskih književnih prevodilaca ikad učestvovala. Posle prvog, koji je naišao na lep odjek i bio zaista reprezentativan, drugi zbornik daje dodatnu dimenziju sagledavanju i promišljanju dela velikog austrijskog, evropskog i svetskog pisca, koji je ujedno uvek bio i jeste i naš. I ovaj zbornik je, kao i prvi, uredio Duško Paunković, predsednik UKPS. Iz štampe je izašao zbornik radova „Handke u Srbiji”, koji je Udruženje književnih prevodilaca Srbije objavilo pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije, a u sklopu projekta „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea”. U okviru istog poduhvata, UKPS organizuje tribine posvećene velikom austrijskom i južnoslovenskom piscu, a ovaj zbornik, koji je priredio predsednik udruženja Duško Paunković, stiže kao kruna pregnuća koje za cilj ima ne samo ukazivanje počasti jednom značajnom autoru već i zalog za budućnost, u kojoj će Handke, premda pisac nemačkog jezika, zauzeti svoje mesto i kao deo srpske i južnoslovenske kulturne baštine. Zbornik otvara minuciozan a elegantan životopis Petera Handkea iz pera Dunje Šukare, iz kojeg će o Handkeovom životnom putu bar ponešto novo saznati i oni koji misle da o njemu znaju sve. Biljana Pajić, u briljantnoj analizi pod naslovom „Nesreća kakva se samo poželeti može”, razlaže tri verzije Handkeove pripovetke „Nesreća bez želja”, poznate i pod naslovom „Užas praznine”, koja se završava znamenitom rečenicom: „Kasnije ću o svemu tome tačnije da pišem.” Razmatrajući modifikacije koje je u samom tekstu, ali i u naslovu pravio prevodilac Žarko Radaković, Pajićeva konstatuje da ta „zbrka oko naslova” možda ukazuje i na zbrku oko recepcije Handkeove umetnosti uopšte. U spiritualnom putopisu „Dramatizovati Handkea” Vladimir Kolarić opisuje naoko nemoguću misiju koje se latio samoinicijativno: da Handkeov roman koji ima više od 400 stranica, „Moravska noć”, delo koje nema ni bogzna kakvu radnju, a ni dijaloge – svede na dvadesetak stranica dijaloškog teksta i napravi dramu za Drugi program Radio Beograda. Efektan esej u stihu, ili filmovana pesma „Dok sam ovde, negde drugde sam” autorke Danice Vukićević, koja prateći beskrajnu nit Handkeovih hodanja, krči nepregledna prostranstva njegove proze, jednu od kulminacija doživljava rečenicama: „On je pisac pisanja. On je antiintelektualni hipster koji luta svetom – nečim, nekako, zaštićen.” Izvanredan je i esej Nikole Živanovića „Prerušavanje biografije, krimi-priče i putopisa u romane kod ranog Handkea.” Apostrofirajući Handkeovu posvećenost detalju, Živanović zapaža da on time „gotovo u potpunosti sprečava čitaoca da tekst čita u većim komadima već ga tera na pauze, poneku da bi se meditiralo o pročitanom, poneku da bi se mislilo o nečem drugom”, te otuda Handke „u čitaočevom iskustvu ostaje fragmentaran, slučajan, nepovezan”. Dok u prepoznatljivom, marojevićevskom maniru Igor Marojević uranja u „Užas praznine”, to jest „Nesreću bez želja”, ispisujući impresivan esej „Samoubistvo majke i smrt teorije”, Milena Đorđijević u radu pod naslovom „Golmanov strah od penala i jezičke igre” dovitljivo i argumentovano istražuje vezu između filozofije Ludviga Vitgenštajna i poetike Petera Handkea. Demonstrirajući svoj raskošan dar, ne samo analitički već i pesnički, Miroljub Miki Stojanović u tekstu „Bez mjesta nigdje (Handkeova nedosegnuta tačka iščezavanja u romanu ’Kratko pismo za dugi rastanak’)” – kroz „Dislokacije” i „Bifurkacije” prati Handkeovu potragu za ženom od koje se rastaje. U eseju „Vrli novi svet lišen slika – Handkeova filozofija slike” Dušan Nikolić piše o Handkeovom romanu „Gubitak slike”, ukazujući na piščevu „gotovo romantičarsku zagledanost u srednji vek”. Jan Krasni nas pak u tekstu pod naslovom „O dejstvitelnosti Petera Handkea” podseća da „Handke ni u Jugoslaviji, a posle toga ni u Srbiji, uprkos svom jugoslovenskom, odnosno slovenačkom poreklu, nikada nije bio zaista prihvaćen pisac”. Opisujući svoje čitalačko putovanje s Handkeom, Bojan Kovačević („Tragom pravog osećaja”) potencira da je „u pitanju čitanje kao proces, kao užitak po sebi koji možda i ne traži potonje vrednosti zaključivanja, poruka, informisanosti o nečem, razrešavanja raspleta”, dok se Ljiljana Aćimović, u radu pod naslovom „Handke, Balkan, Moravska noć”, osvrće na knjigu Handkeovih eseja „Istorija iza pripovesti. Eseji o Jugoslaviji”, koju su priredili Nebojša Grujičić i Žarko Radaković. Verovatno najpominjanija ličnost u ovom zborniku (osim samog Handkea), pisac i prevodilac Žarko Radaković, u fragmentarnom eseju „U prazninama Balkana” navodi: „Tražeći ’razloge’ Handkeovim učestalim odlascima na Balkan prisećam se njegove rečenice izgovorene prilikom jednog od mnogih zajedničkih naših putovanja Balkanom: ’Želim da prošpartam svu tu teritoriju, da je doživim izbliza, sve dok mi se sva ne ureže u svest.’” Posebnu dimenziju ovom izdanju dao je Blažan Stjepanović pedantno sastavljenom bibliografijom Petera Handkea, a može se reći da zbornik, kao knjiga, sadrži i jednu knjigu u knjizi – to je opsežna studija „Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981–2020” autorke Nikoline Zobenice.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Francuska revolucija (1789.—1799.) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage. Albert Marius Soboul (27. travnja 1914. - 11. rujna 1982.) bio je povjesničar francuskog revolucionarnog i napoleonskog razdoblja. Profesor na Sorbonni, bio je predsjedavajući Povijesti Francuske revolucije i autor brojnih utjecajnih djela iz povijesti i povijesnih interpretacija. Za života je bio međunarodno priznat kao najistaknutiji francuski autoritet revolucionarnog doba. Rani život Soboul je rođen u Ammi Moussa, francuski Alžir, u proljeće 1914. [1] Njegov otac, tekstilni radnik, poginuo je kasnije te iste godine na fronti u Prvom svjetskom ratu. On i njegova starija sestra Gisèle prvo su odrasli u ruralnoj zajednici u Ardècheu u južnoj Francuskoj prije nego što su se s majkom preselili natrag u Alžir. Kad je i ona umrla 1922. godine, djeca su poslana na odgoj teti Marie u Nîmes.[2][3] Obrazovanje Dječja teta bila je učiteljica u osnovnoj školi i pod njezinom skrbi Soboul je procvjetao u svom obrazovanju u liceju u Nîmesu (1924. – 1931.). Bio je jedinstveno inspiriran pedagogom Jeanom Morini-Combyjem, koji je i sam bio objavljeni povjesničar revolucije.[4] Soboul je bio izvrstan u svojim studijama i razvio je doživotnu strast prema povijesti i filozofiji.[2] Nakon Nîmesa, Soboul je studirao godinu dana na sveučilištu u Montpellieru, a zatim je prebačen u Lycée Louis-le-Grand u Parizu. Objavio je svoje prvo djelo iz povijesti, ispitivanje ideja revolucionarnog vođe Saint-Justa, [2] koji je izvorno pripisan pseudonimu, Pierre Derocles. [5] [6] Soboul je 1938. završio studij povijesti i geografije.[1] Karijera Pozvan u vojnu službu iste godine, Soboul je služio u konjskom topništvu prije nego što je demobiliziran 1940. Već je postao član Francuske komunističke partije i ostao joj je predan tijekom njemačke okupacije.[3] Dobio je mjesto učitelja u liceju u Montpellieru, ali ga je vichyjevski režim otpustio 1942. zbog podupiranja aktivnosti Pokreta otpora.[3] Soboul je proveo ostatak ratnih godina baveći se povijesnim istraživanjem pod vodstvom Georgesa Henrija Rivièrea za Musée national des Arts et Traditions Populaires u Parizu.[3] Nakon završetka rata, Soboul se ponovno vratio u Montpellier da predaje, zatim se preselio u Lycée Marcelin Berthelot i konačno Lycée Henri-IV. Postao je blizak prijatelj s eminentnim povjesničarom Georgesom Lefebvreom i pod njegovim je vodstvom napisao svoju doktorsku disertaciju na 1100 stranica o revolucionarnim sans-culottes, Pariški Sans-culottes u godini II.[3] Soboul je kasnije unaprijeđen na Sveučilište Clermont-Ferrand.[3] Nakon desetljeća borbene akademske prisutnosti i plodnog autora, 1967. godine postavljen je za predstojnika Povijesti Francuske revolucije na Sorbonni. [3][7] Radio je i kao urednik Annales historiques de la Rèvolution française i često je držao predavanja diljem svijeta, stekavši reputaciju `vodećeg francuskog autoriteta za revoluciju`.[3] U svojim spisima Soboul je promicao koncept sveobuhvatne klasne borbe kao temelja revolucije.[3] Prenio je mnoga središnja stajališta ranijih povjesničara poput Françoisa Victora Alphonsea Aularda i Alberta Mathieza[1], a njegov opsežan opus karakterizira jasan, nesputan stil pisanja i duboko detaljno istraživanje.[2] Uvijek je odbijao etiketiranje svog rada kao marksističkog ili komunističkog, opisujući sebe kao `dijela `klasične` i `znanstvene` škole historiografije koju predstavljaju Tocqueville, Jaurès i Lefebvre`.[3] Bez obzira na to, Soboul se i dalje smatra glavnim arhitektom marksističke škole povijesne analize.[8][9] Soboul je iznio marksističko tumačenje tvrdeći da je vladavina terora bila nužan odgovor na vanjske prijetnje (u smislu da druge zemlje idu u rat s Francuskom) i unutarnje prijetnje (izdajnika unutar Francuske koji prijete osujetiti revoluciju). U ovom tumačenju, Maximilien Robespierre i sans-culottes opravdano su branili revoluciju od njezinih neprijatelja. Soboulovo stajalište i cijeli marksistički model Francuske revolucije bili su pod žestokom kritikom od 1990-ih. François Furet i njegovi sljedbenici odbacili su Soboula i tvrdili da strane prijetnje nemaju mnogo veze s terorom.[10] Umjesto toga, ekstremno nasilje bilo je sastavni dio intenzivne ideološke predanosti revolucionara - bilo je neizbježno i nužno za njih da postignu svoje utopijske ciljeve da ubiju svoje protivnike. Drugi pak, poput Paula Hansona, zauzimaju srednju poziciju, prepoznajući važnost stranih neprijatelja i gledajući na teror kao na nepredviđenu pojavu koju je uzrokovala interakcija niza složenih događaja i vanjske prijetnje. Hanson kaže da teror nije bio svojstven ideologiji revolucije, ali da su ga okolnosti učinile nužnim.[11] Soboul je naglašavao važnost sans-culottes kao društvene klase, svojevrsnog proto-proletarijata koji je igrao središnju ulogu. To gledište je također oštro napadnuto od strane učenjaka koji kažu da sansculottes uopće nisu bile klasa. Doista, kao što jedan povjesničar ističe, Soboulov koncept sans-culottes nije koristio znanstvenici ni u jednom drugom razdoblju francuske povijesti.

Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252.

Beata Niman - Moj dobri otac Zivot sa njegovom prosloscu Biografija mog oca zlocinca Sluzbeni glasnik, Beograd, 2012. Mek povez, 202 strane. ilustrovano. RETKO! Zanimljiva knjiga u kojoj kćerka opisuje svoje detinjstvo pored oca pripadnika SS-a i visokog oficira koji je bio komandant Sajmišta i odgovoran je za ubistva i deportacije. U knjizi se opisuju šokovi koje je autorka doživljavala proučavajući ratnu biografiju i kretanje u službi svog oca kao i pretvaranje slike o ocu kao blagom, brižnom i mirnom roditelju u ratnog zločinca. Potresna i izuzetno iskrena ispovest i istraživanje gospođe Niman. „Moj dobri otac“ knjiga Nemice Beate Niman o njenom ocu Brunu Zatleru, šefu Gestapoa u Beogradu tokom Drugog svetskog rata koji je odgovoran za smrt hiljada Jevreja, Roma i Srba u koncentracionom logoru Staro Sajmište, predstavljena je u Srbiji. Skoro 15 godina Niman je istraživala Zatlerove zločine koje je pretočila u potresnu književnu ispovest. Šest decenija vojnički život Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu u Drugom svetskom ratu, bio je tajna za porodicu Niman. Sve dok njegova kćerka Beata, koja je odrastala uz majčine priče o ocu heroju i savesnom berlinskom policajcu, 1997. godine nije odlučila da istraži njegovu prošlost. Pročešljala je stotine arhiva u Srbiji i Nemačkoj i kada je posle 15 godina sklopila mozaik došla je do spoznaje da je njen otac bio ratni zločinac. Svoja saznanja i utiske pretočila je u knjigu, a danas kaže da joj je bilo najteže da se suoči sa istinom: „Još imam problem da prihvatim činjenicu da sam i ja žrtva svog oca. Jer se uvek pitam kako je moguće da neko od normalnog i dobrog gradjanina postane ratni zločinac. Tražila sam i odgovor da li je on ikada dao neko objašnjenje za to. Jedina izjava Bruna Zatlera koju sam pronašla u njegovim dokumentima je da je samo slušao naredjenja sa kojima se ustvari nije slagao. To za mene znači da moj otac nikada do kraja nije priznao svoju krivicu čak ni samom sebi. Teško mi je da živim sa tim.“ Prve surove činjenice o Brunu Zatleru, SS majoru i jednom od najvernijih pratilaca Adolfa Hitlera, otkrila je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka „Srbija je oslobođena Jevreja” u kojoj je čitala o svom ocu kao šefu Gestapoa i ubijanju ljudi gasom u kamionima, zloglasnim dušegubkama. Saznala je i da su su Jevreji, Romi i Srbi u holokaustu na najsurovije načine masovno ubijani u logorima na beogradskom Sajmištu, Topovskim šupama, Jajincima, na Banjici, Crvenom krstu u Nišu, Šapcu i u novosadskoj raciji. „Nedeljama sam bila bolesna kada sam shvatila da je odgovoran za smrt hiljada ljudi“, rekla je Beate koja svog oca nije poznavala jer je od 1952. nakon presude na doživotnu robiju bio u zatvoru u Istočnoj Nemačkoj gde je umro 1972. Po njenoj knjizi „Moj dobri otac“ snimljen je i dokumentarni film na čijim se projekcijama autorka susrela sa brojnim potomcima žrtava. Jedan od njih je i pisac Goran Babić koji kaže da je delo Beate Niman važna ostavština za budućnost i čin velike lične hrabrosti. „U ovoj knjizi u prvom planu je sudbina jednog čoveka koga je vlastiti izbor odveo u zločin. Ovo je surova i strašna priča. Od mnogobrojnih mračnih mesta ove žalosne pripovesti izdvojio bih onih nekoliko redaka u kojima autorka citira svog dobrog oca koji za izdaju optužuje svoju vlastitu petogodišnju kćer“, kaže Babić. Neodobravanje u Nemačkoj Tokom petnaestogodišnjeg istraživanja u raznim arhivama, državnim ustanovama i bibliotekama Beata Niman pronašla je i spiskove ubijenih logoraša za čiju smrt je odgovoran Zatler, što se kosilo sa pričama koje je u mladosti slušala o tome da je nevin ležao u zatvoru. Upozoravajuće je, kako sama kaže, da ni danas njen angažman uglavnom ne nailazi na odobravanje u rodnoj Nemačkoj zbog čega na predavanjima u memorijalnim centrima ili na univerzitetima uvek ima zaštitu policije: „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno“, kaže Beate Niman. „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno. Pominju da sada živi treća ili četvrta posleratna generacija i da ne bi trebalo više da se priča o tome. Druge uopšte ne zanima to što radim. Dok treći imaju stav da ja činim nešto u ime svih tako da oni ne moraju da urade ništa. I tako se prosto kriju iza mene.“ Književnik Goran Babić, čiji su preci u strašnim mukama skončali u kamionu dušegubki koji je sa Sajmišta žrtve vozio ka logoru na Banjici, smatra da je suočavanje sa prošlošću od suštinske važnosti i da je stoga knjiga Beate Niman dragocena. „Sve sam uvereniji da moderna literatura biva neka vrsta parafraze stvarnosti. Da u svom korenu ima stvarni dogadjaj a ne uobrazilju. Kako ništa nije od danas nije to ni ova pojava, ali smo nju najčešće vezivali za rat u kojem bi se dogadjale upravo nezamislive stvari“, navodi Babić. Hrabrost i upornost Beate Niman dirnula je sve koji su pročitali njenu ispovest ili pogledali film. Ona poručuje da će nastaviti suočavanje sa istinom kako se ratni zločini nikada ne bi ponovili: „Danas ima sve više knjiga koje su pisali unuci generacije koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu. Ali one se najčešće završavaju porukama da bi oni koji su ratovali trebalo da počivaju u miru. Ja ne mislim tako. Svaka porodica bi trebalo da se upita šta su tada radili njeni preci.“ U Holokaustu tokom Drugog svetskog rata više od 80 odsto pripadnika jevrejske zajednice u Srbiji ubijeno je u nacističkim logorima. Do nemačke okupacije u Beogradu je živelo oko 12.000 Jevreja, a holokaust je preživelo samo njih 1.500 iz mešanih porodica. tags: holokaust, logor staro sajmiste, gestapo, dusegupka, konacno resenje, istrebljenje jevreja, beograd, bruno zatler, avgust majzner...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije Smilja Avramov Jugoslavija je od 1945. do smrti Josipa Broza bila teatar geopolitičke borbe, najpre do 1948. protiv Zapada, kao moćna poluga Istočnog bloka, a potom nekoliko godina protiv Istoka kao prva linija antisovjetskog bloka, da bi zatim, krajem pedesetih, otvorila front i protiv Istoka i protiv Zapada, ali istovremeno prihvatala pomoć i saradnju, čas sa jednom ili drugom stranom. Sadržina titoističke politike svodila se na proizvodnju neprijatelja različitih boja, da bi se nakon smrti Josipa Broza SFR Jugoslavija našla kao neprijatelj svih: Istoka, Zapada i nesvrstanog sveta. Ironijom sudbine, kao poražen biće srpski narod, iako je on bio najveća žrtva titoističke politike.Zapad je vodio rat protiv Jugoslavije na nekoliko paralelnih koloseka: na diplomatskom planu – priznavanjem secesionističkih republika, na ekonomskom – izolacijom i kolektivnim kažnjavanjem preostalog dela Jugoslavije, i konačno na vojnom planu. Svi ti oblici praćeni su psihološkim ratom protiv srpskog naroda; satanizacija je imala za cilj da se razori samopoštovanje, da se narod dovede u takvo stanje svesti u kome bi se okrenuo protiv sebe. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

Autor - osoba Niemann, Beate, 1942- = Niman, Beata, 1942- Naslov Moj dobri otac : život sa njegovom prošlošću : biografija moga oca zločinca / Beata Niman ; [prevod Ljiljana Glišović] Jedinstveni naslov Mein guter Vater. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 202 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Glišović, Ljiljana, 1952- = Glišović, Ljiljana, 1952- Zbirka ǂBiblioteka ǂDruštvo i nauka. ǂEdicija ǂIstorija / [Službeni Glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Prevod dela: Mein guter Vater / Beate Niemann Tiraž 500 Biografski podaci o Brunu Zatleru: str. [191]-192 Spisak skraćenica: str. [193]-194 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [195]-202. Predmetne odrednice Zatler, Bruno, 1898-1972 – Biografije Zanimljiva knjiga u kojoj kćerka opisuje svoje detinjstvo pored oca pripadnika SS-a i visokog oficira koji je bio komandant Sajmišta i odgovoran je za ubistva i deportacije. U knjizi se opisuju šokovi koje je autorka doživljavala proučavajući ratnu biografiju i kretanje u službi svog oca kao i pretvaranje slike o ocu kao blagom, brižnom i mirnom roditelju u ratnog zločinca. Potresna i izuzetno iskrena ispovest i istraživanje gospođe Niman. „Moj dobri otac“ knjiga Nemice Beate Niman o njenom ocu Brunu Zatleru, šefu Gestapoa u Beogradu tokom Drugog svetskog rata koji je odgovoran za smrt hiljada Jevreja, Roma i Srba u koncentracionom logoru Staro Sajmište, predstavljena je u Srbiji. Skoro 15 godina Niman je istraživala Zatlerove zločine koje je pretočila u potresnu književnu ispovest. Šest decenija vojnički život Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu u Drugom svetskom ratu, bio je tajna za porodicu Niman. Sve dok njegova kćerka Beata, koja je odrastala uz majčine priče o ocu heroju i savesnom berlinskom policajcu, 1997. godine nije odlučila da istraži njegovu prošlost. Pročešljala je stotine arhiva u Srbiji i Nemačkoj i kada je posle 15 godina sklopila mozaik došla je do spoznaje da je njen otac bio ratni zločinac. Svoja saznanja i utiske pretočila je u knjigu, a danas kaže da joj je bilo najteže da se suoči sa istinom: „Još imam problem da prihvatim činjenicu da sam i ja žrtva svog oca. Jer se uvek pitam kako je moguće da neko od normalnog i dobrog gradjanina postane ratni zločinac. Tražila sam i odgovor da li je on ikada dao neko objašnjenje za to. Jedina izjava Bruna Zatlera koju sam pronašla u njegovim dokumentima je da je samo slušao naredjenja sa kojima se ustvari nije slagao. To za mene znači da moj otac nikada do kraja nije priznao svoju krivicu čak ni samom sebi. Teško mi je da živim sa tim.“ Prve surove činjenice o Brunu Zatleru, SS majoru i jednom od najvernijih pratilaca Adolfa Hitlera, otkrila je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka „Srbija je oslobođena Jevreja” u kojoj je čitala o svom ocu kao šefu Gestapoa i ubijanju ljudi gasom u kamionima, zloglasnim dušegubkama. Saznala je i da su su Jevreji, Romi i Srbi u holokaustu na najsurovije načine masovno ubijani u logorima na beogradskom Sajmištu, Topovskim šupama, Jajincima, na Banjici, Crvenom krstu u Nišu, Šapcu i u novosadskoj raciji. „Nedeljama sam bila bolesna kada sam shvatila da je odgovoran za smrt hiljada ljudi“, rekla je Beate koja svog oca nije poznavala jer je od 1952. nakon presude na doživotnu robiju bio u zatvoru u Istočnoj Nemačkoj gde je umro 1972. Po njenoj knjizi „Moj dobri otac“ snimljen je i dokumentarni film na čijim se projekcijama autorka susrela sa brojnim potomcima žrtava. Jedan od njih je i pisac Goran Babić koji kaže da je delo Beate Niman važna ostavština za budućnost i čin velike lične hrabrosti. „U ovoj knjizi u prvom planu je sudbina jednog čoveka koga je vlastiti izbor odveo u zločin. Ovo je surova i strašna priča. Od mnogobrojnih mračnih mesta ove žalosne pripovesti izdvojio bih onih nekoliko redaka u kojima autorka citira svog dobrog oca koji za izdaju optužuje svoju vlastitu petogodišnju kćer“, kaže Babić. Neodobravanje u Nemačkoj Tokom petnaestogodišnjeg istraživanja u raznim arhivama, državnim ustanovama i bibliotekama Beata Niman pronašla je i spiskove ubijenih logoraša za čiju smrt je odgovoran Zatler, što se kosilo sa pričama koje je u mladosti slušala o tome da je nevin ležao u zatvoru. Upozoravajuće je, kako sama kaže, da ni danas njen angažman uglavnom ne nailazi na odobravanje u rodnoj Nemačkoj zbog čega na predavanjima u memorijalnim centrima ili na univerzitetima uvek ima zaštitu policije: „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno“, kaže Beate Niman. „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno. Pominju da sada živi treća ili četvrta posleratna generacija i da ne bi trebalo više da se priča o tome. Druge uopšte ne zanima to što radim. Dok treći imaju stav da ja činim nešto u ime svih tako da oni ne moraju da urade ništa. I tako se prosto kriju iza mene.“ Književnik Goran Babić, čiji su preci u strašnim mukama skončali u kamionu dušegubki koji je sa Sajmišta žrtve vozio ka logoru na Banjici, smatra da je suočavanje sa prošlošću od suštinske važnosti i da je stoga knjiga Beate Niman dragocena. „Sve sam uvereniji da moderna literatura biva neka vrsta parafraze stvarnosti. Da u svom korenu ima stvarni dogadjaj a ne uobrazilju. Kako ništa nije od danas nije to ni ova pojava, ali smo nju najčešće vezivali za rat u kojem bi se dogadjale upravo nezamislive stvari“, navodi Babić. Hrabrost i upornost Beate Niman dirnula je sve koji su pročitali njenu ispovest ili pogledali film. Ona poručuje da će nastaviti suočavanje sa istinom kako se ratni zločini nikada ne bi ponovili: „Danas ima sve više knjiga koje su pisali unuci generacije koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu. Ali one se najčešće završavaju porukama da bi oni koji su ratovali trebalo da počivaju u miru. Ja ne mislim tako. Svaka porodica bi trebalo da se upita šta su tada radili njeni preci.“ U Holokaustu tokom Drugog svetskog rata više od 80 odsto pripadnika jevrejske zajednice u Srbiji ubijeno je u nacističkim logorima. Do nemačke okupacije u Beogradu je živelo oko 12.000 Jevreja, a holokaust je preživelo samo njih 1.500 iz mešanih porodica. MG62 (N)

U dobrom stanju Tom I Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 1 : 1914-1943 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 840 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1914-1943 – Istorijska građa Tom II Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 2 : 1943-1986 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 796 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1943-1986 – Istorijska građa BRANKO PETRANOVIĆ (1927—1994) Sa svojom ogromnom radnom energijom i velikom zaljubljenošću u istoriju, više od dve decenije, Branko Petranović bio je doajen jugoslovenske istoriografije 20. veka. Dominirao je istoriografskom produkcijom među jugoslovenskim istoričarima: objavio je 26 knjiga u 36 tomova i preko šest stotina ćlanaka, rasprava, eseja, prikaza i drugih priloga u periodici. Bio je član brojnih redakcija, naučnih i stručnih časopisa. U prostorima veoma bogate istoriografije savremene istorije, istraživač će se uvek susresti s naučnim rezultatima velikog erudite Branka Petranovića. Sa prof. Jovanom Marjanovićem, bio je utemeljivač predmeta najnovije istorije Jugoslavije (od 1945) na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Direktni je učesnik u formiranju jugoslovenske istoriografske škole savremene istorije. Učesnik je mnogih okruglih stolova i naučnih skupova, za koje je pisao idejne skice ili direktno donosio otkucane obimne tekstove; idejni je začetnik mnogih naučnih projekata. Njegova višegodišnja saradnja sa radiom i televizijom u njihovim naučnim i dokumentarnim programima, ostavila je dubok trag na popularizaciji istoriografije u ovim medijima i doprinela širenju istorijske kulture o našoj novijoj prošlosti. Neumorno je, na predavanjima, u diskusijama, u pauzama naučnih skupova ili okruglih stolova, razgovarao o istoriji, ali i o živoj, tekućoj problematici. Bio je pionir u pomeranju istorijske distance u izučavanju istorije novije Jugoslavije, tj. najnovijih zbivanja, gde procesi nisu još završeni, za šta mu je trebala, u našim uslovima, velika profesionalna hrabrost i istrajnost. Petranović je bio neumorni istraživač u jugoslovenskim i stranim arhivima, duboko uveren da samo nove činjenice mogu voditi ka objektivnim predstavama o minulim događajima i omogućiti njihovu optimalnu istoriografsku analizu. Njegovo ogromno poznavanje istorijskih činjenica iz moderne jugoslovenske istorije, uvrstilo ga je u nezaobilaznog arbitra svih važnijih poduhvata, kako pojedinaca, tako i institucija na izdavanju istorijske građe. Pored toga što je priredio više izdanja istorijskih izvora (samostalno ili u koautorstvu) po najvišim standardima moderne istoriografije, kao što su: »Istorija socijalističke Jugoslavije«, knj. 1—2 (Beograd 1977), »Jugoslovenske izbegličke vlade«, knj. 2, Dokumenti (Beograd, Zagreb 1981), »Jugoslovenski federalizam — ideje i stvarnost«, Tematska zbirka dokumenata, tom 1—2, (Beograd 1987), »Jugoslavija 1918—1988«, Tematska zbirka dokumenata, (2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1988) i dr., kao član redakcija dao je kreativni doprinos pokretanju i izdavanju višetomnih edicija, kao što su »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, istorijski izvori SKJ, diplomatska građa SFRJ i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trilateralna komisija je privatna organizacija, ustanovljena da gaji bliske odnose između Amerike, Evrope i Japana. Osnovana je na inicijativu Dejvida Rokfelera, a na ideju Zbignjeva Bžežinskog. Organizacioni sastanak Trilateralne komisije održan je 23. i 24. jula 1973. godine na imanju Dejvida Rokfelera, predsedavajućeg Saveta za inostrane odnose. Osmorica predstavnika na osnivačkom sastanku bili su članovi tog Saveta. Pored Amerikanaca, sastanku su prisustvovali i predstavnici Japana i zapadnoevropskih zemalja, predstavnici tri regiona, iz čega potiče ime: Trilateralna komisija. Na samom početku rada komisije, 1973. godine je objavljena svrha ove komisije: Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticanja ekonomske rekonstrukcije i ublažavanja svetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globolnog sistema. Istorija osnivanja Govoreći početkom 1972. na međunarodnim finansijskim forumima Čeiz Manhattan u Londonu, Briselu, Montrealu i Parizu Djevid Rokfeler, koji je bio na čelu tada uticajne nevladine organizacije `Savet za inostrane odnose“ predložio je stvaranje „Međunarodne komisije za mir i prosperitet“, koja je kasnije postala poznata i kao Trilateralna komisija. 1972. godine na sastanku Bilderberg grupe data je široka podrška toj ideji. Prema rečima Dejvida Rokfelera, organizacija bi mogla „pomoći vladama zemalja učesnica (SAD, Evropi i Japanu) pružajući im uravnoteženo prosuđivanje“. Komisiju čini ukupno oko 200 članova, od kojih su 1/3 Japanci, 1/3 Amerikanci, a 1/3 Evropljani. Sredstva za organizaciju obezbeđuju su David Rokefeller, Fondacija Čarls F. Ketering i Ford Fondacija. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 302 strane MEK POVEZ LDIJ Veternik 2000 - Terminološka objašnjenja - Predgovor - Uvod - Obnavljanje univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve - Mit i stvarnost - Nove inicijative - Planetarna strategija pape Jovana Pavla ll - Pojava i evolucija Opus Dei - Katoličke organizacije u sistemu crkve - Nastanak, i struktura OPUS Del - Promena statusa prelatura personalis - Opus Dei -Avangarda Svete stolice - Teologija oslobođenja - Istočna politika Vatikana Ekumenizam ili prozelitizam`) . - Zaključak - Epilog - Imenski registar - Literatura Enciklike Knjige i članci Prilozi Prilog I Svešteničko društvo časnog krsta Prilog II Pismo mojim saputnicma na Putu nade Prilog III Latino-Američko Episkopsko Veće (CELAM) Prilog IV Sveta kongregacija za doktrinu vere: uputstvo za određenje aspekte `Teologije oslobođenja` (Vatikan, 1984) Prilog V Tajni sporazum zaključen između Svete stolice i Sovjetske vlade 1922. godine Razumevanje mehanizma moći kojim raspolaže nana kao vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve od izuzetnog je značaja za zbunjujuća posthladnoratovska događanja. Tokom milenijumske istorije Rimokatolička crkva doživela je mnogobrojne promene, preživela je mnoge krize. ali je u pogledu sistema odlučivanja ostala nepromenjena od vremena svog konstituisanja; zadržala je papsko--monarhistički sistem, uz represivni teokratski režim. U operativnoj sferi Rimokatolička crkva prihvatila je modernu tehniku, koju koriste svetovne transnacionalne organizacije, tehniku masmedija, formiranja lobija, grupa za pritisak... Uključena je u glavne finansijske tokove Zapada. U savremenim uslovima funkcionisanje Rimokatoličke crkve kao transnacionalne institucije predstavlja spoj krutog dogmatizma i tehničkih inovacija, sa naglašenim političkim ciljevima. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Mila Stojnic- Rusko-srpska knjizevna preplitanja Zavet, Beograd, 1994. Mek povez, 311 strana. Milosava „Mila“ Caričić Stojnić (Berane, 1. februar 1924 – Beograd, 22. maj 2003) bila je srpska i jugoslovenska književnica, slavista, filolog, prevodilac, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Raskošna ličnost Mile Stojnić jasno se isticala u darovitoj generaciji slavista kojoj je pripadala. Njen raznostrani duh oživljavao je ono čega bi se dotakao, bila to stara ili savremena književnost, ruska ili srpska književnost, poetika ili lingvistika, lingvodidaktika ili psiholingvistika, istorija književnih ideja ili istorija srpsko-ruskih veza, versifikacija ili teorija prevođenja, folklor ili filozofija. Baveći se različitim problemima, i teorijskim i vrlo konkretnim, Mila Stojnić je dolazila u dodir s različitim ljudima – od naučnika najvišeg svetskog ugleda do početnika u nauci i nastavi, kojima je poklanjala pažnju i ljubav kao i poznatima, jer je verovala u potencijalnu veličinu svakog ljudskog bića, i nastojala da je pronađe i razvije. Ljudi su to znali, osećali, voleli su je i poštovali. Bila je središte u kojem su se susticale mnogobrojne, veoma različite životne i profesionalne pojedinačne sudbine - i naučničke, i umetničke, i nastavničke, i duhovne, i organizacione, i čisto prijateljske. Mila Stojnić se rodila u Beranama 1. februara 1924. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (današnja Crna Gora). Maturirala je 1942. godine u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Diplomirala je 1949. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala 1968. godine sa tezom „Simbolistička doktirina Andreja Belog“ kod mentora Sretena Marića. Karijera 1949. godine Mila Stojnić je počela nastavno-naučnu karijeru kao asistent u Institutu za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti SANU i Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora i izučavanje stranih jezika. Od 1956. godine na Višoj pedagoškoj školi predaje rusku književnost, a od 1971. godine do penzionisanja predaje rusku književnost i druge predmete na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je direktor Više pedagoške škole u Beogradu, upravnik Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, predsednik Slavističkog društva Srbije i predsednik Društva za strane jezike i književnosti Srbije, član uprave mnogih naučnih i stručnih organizacija i društava. Držala je predavanja i referate na naučnim skupovima u više slavističkih centara, kao što su, pored Beograda i Novog Sada, Moskva, Krakov, Beč, Rim, Padova, Pavija i drugim mestima.[3] Rukovodila je međunarodnim projektom Matice srpske i Instituta za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauka „Rusko-srpske književne veze“ i bila je urednik nekoliko zbornika radova s tog projekta. Bila je jedan od najaktivnijih saradnika Zbornika Matice srpske za slavistiku. Mila Stojnić je bila primer ličnosti prema kakvima se prepoznaju pokolenja. Kod nje su plenili retka lucidnost i široka erudiranost, razmah misli, oštrina zapažanja, inventivnost i ogromna radna energija, a posebno potpuna posvećenost onome što je radila. Bilo da je pisala članak ili knjigu, da je pripremala ili držala predavanje, ili razgovarala s prijateljima, ili sa studentima, ona nije štedela svoje umne i emotivne snage nego se u sve unosila do kraja i na najbolji mogući način, dajući primer kako treba predano i intenzivno živeti i raditi. Zato radovi i predavanja Mile Stojnić nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Njena živa ili napisana reč bila je upečatljiva ne samo sadržajem nego i načinom izlaganja – od boje glasa do jarke slikovitosti govora, koja nadahnjuje na slušanje ili čitanje, na nastavljanje i na razvijanje. Zahvaljujući mnogim lepim stranama svoje prirode Mila Stojnić je vaspitavala pre svega primerom, iako je dobro znala i teorijsku stranu vaspitanja. Primerom – da se na poslu mora izgarati, da se u životu mora izgarati, da treba stalno težiti višem i boljem, da se treba stalno menjati na bolje, da treba i uzimati i davati, i kroz knjige i kroz život uopšte. Njeni mnogobrojni prijatelji i poštovaoci, kolege, učenici i saradnici imaju mnogo razloga da budu trajno i iskreno blagodarni za ono što je Mila Stojnić dala njihovima umovima i dušama. Bibliografija Mila Stojnić je bila među najuglednijim srpskim slavistima, a taj ugled stekla je bogatim naučnim opusom, retko uspešnim nastavnim radom i jednako uspešnim radom u organizaciji naučnog i nastavnog života. Njene spise pored visoke naučnosti odlikuje i široki humanizam i intelektualna dubina. Mnogi njeni radovi su pionirski i uz to podsticajni, pogotovu što je ona i kritiku s razlogom shvatala i primenjivala kao stvaralački čin.[3] Pored više od 27 udžbenika i priručnika i većeg broja članaka i studija, rasprava, kritika, eseja koji donose nove rezultate, osvetljavanja i ocene, od 1953 do 1999. godine preko 180 bibliografskih jedinica, dr Stojnić objavila je i sledeća krupnija autorska dela: Ruska književnost 20. veka, Sarajevo, 1962. godine. Knjiga je ocenjena kao retka u svetu ovoga žanra koja sadrži i analizu estetičkih pogleda s kraja 20. veka i ruske avangarde. Ruski pisci 19. i 20. veka, knjiga 1 i 2, Sarajevo (1972–1974). Ovo delo je doprinelo „pluralizmu estetičkih shvatanja srpske rusistike”. Ruska književnost, knjiga 1, 1976, knjiga 2, 1978, Zavod za udžbenike, Sarajevo i „Nolit”, Beograd. Urednik i koautor: „Knjiga je doprinela da i naša zemlja u svetskim naučnim krugovima postane poznata po istorijama književnosti“. Simbolistička doktrina Andreja Belog, Beograd 1971. Obrada teme ima prioritet u svetskoj nauci. Prevođenje književnog teksta, Beograd 1980. Kompetentno među prvim kod nas bavi se teorijom prevoda. Ruska civilizacija, Beograd 1994. Prva knjiga ove vrste kod nas. Rusko-srpska književna preplitanja, Beograd 1994. Komparativistička rasparava od srednjeg veka do avangarde i međuratne književnosti, sa poglavljima o emigrantskoj književnosti kod nas. Ruski avangardni roman, Beograd 1995. Obzorja ruske misli, Beograd 1999. Kritičko izlaganje i ocena misli šest ruskih filozofa. Mila Stojnić je bila rukovodilac jugoslovenskog dela međunarodnog projekta Instituta za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauke i Matice srpske „Rusko-srpske književne veze” i urednik nekoliko zbornika radova sa tog projekta. Vrlo uspešan istraživač i na književno-istorijskom projektu Filološkog fakulteta u Beogradu. Najveći deo bibliografije Mile Stojnić sadržan je u njenoj bibliografiji objavljenoj u knjizi Mili Stojnić u čast. U štampi je zbornik radova posvećen Mili Stojnić koji izdaje Institut za književnost i umetnost u Beogradu. Nagrade i priznanja Za naučni i nastavni rad Mila Stojnić dobila je mnoga priznanja u zemlji i u inostranstvu. Među njima su Plaketa Matice srpske (1975), Plaketa Kolarčevog univerziteta (1985), Orden rada sa crvenom zvezdom (1988), medalja „Đuro Daničić“ Filološkog fakulteta (1989), medalja „A.S. Puškin“ Međunarodne asocijacije profesora ruskog jezika i književnosti (1990) pored drugih priznanja. Kao vrstan prevodilac Mila Stojnić je bila dobitnik nagrade Udruženja prevodilaca Srbije (1984). Ruska emigracija, emigrantska knjizevnost, ruska avangarda....

PODGORICA do početka XIX veka Bogumil Hrabak BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm Povez - Broširan SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814. ZARAZE KUGE I DRUGE BOLESTI U PODGORICI I ŠIROJ OKOLINI (XV-XVIII v.) Skraćenice `Crnogorska istoriografija se dosad bavila uglavnom političkom istorijom novijih perioda. Mnogobrojni okršaji sa raznim neprijateljima i borba za nezavisnost u znatnoj mjeri opravdavaju takvu usmjerenost. Istorijska nauka svih balkanskih zemalja ima, pored drugih obaveza, i zadatak da prikazivanje prošlosti znatno tematski obogati i približi svoju nauku stepenu istorijskih saznanja vodećih evropskih država i kultura. U pomenutim sredinama se već od vremena poslije Prvog svjetskog rata uveliko obrađuju i druge grane istorije u tumačenju prošlosti. Ekonomska, društvena, kulturna, zdravstvena, mentalitetna i druge strane narodne minulosti najbolje se sjedinjuju i prožimaju njegovanjem lokalne događajnosti i procesa. Samo na užem geografskom prostoru i vremenskom obuhvatanju pomenuti žanrovi istoriopisanja imaju šansi da budu istraživačke djelatnosti, jer su veliki geografsko-istorijski pregledi obično vezani za kompiliranje postignutih rezultata istraživanja, od čega posebno pati savremena istoriografska produkcija Crne Gore. Do takvog ishoda naročito dovodi pretencioznost pojedinaca da u vlastitoj režiji sačine tzv. sinteze, koje se po pravilu ograničavaju na političkoistorijski pregled na osnovu tuđeg rada. Takvi suviše hrabri zahvati obilaze timski rad, čime se uklanja multidisciplinarni pristup, pa i uporedna obrada raznih grana i vidova same istoriografije, koja u neku ruku može nadomjestiti multidisciplinarnost u malom. Istoriopisanje u Crnoj Gori pokazuje još jednu primjetno negativnu osobinu: ona je ograničena na neke periode (od kraja XVIII vijeka do 1918, na NOB i sindikalno-radnički pokret) dok posebno stariju prošlost obrađuju naučni radnici iz susjedstva. Zreliji odgovori na neke probleme, koji prijete da se ograniče na solipsističko-nacionalistička rješenja, moraju izostati ako se ne poznaje balkanski a kamoli evropski razvitak. U Crnoj Gori nema iskusnijih stručnjaka koji bi istraživački radili na starijim razdobljima, kao ni na opštoj istoriji bez obzira na period. Kao što je poznato, istoričari nemaju nikakav instrumentari za proučavanje stvarnosti koja je proxyjala (s vihorom ili bez njega), osim tragova te protekle prošlosti. Ti tragovi se stručnim jezikom nazivaju istorijski izvori. Ako njih nema ili su fragmentarni, teško je pisati pravu istoriju, te se primjenjuju pretpostavke obično koristeći komparativni metod.` Knjiga je NOVA --------------------------- M