Majdanpek od 1851. do 1853. , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Odlično očuvana

ravnogorski pokret jugoslovenska vojska u otadžbini radio veze i depeše nova tvrd povez borba srba protiv komunista

Borski rudnik između dva rata 1919. - 1931. XII , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Knjiga - 4+

Borski rudnik u ratnim godinama 1912. - 1918. VIII , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Knjiga - 4+

Црвена нит овог истраживања су радио-везе и депеше између Југословенске владе и Драже Михаиловића током Другог светског рата, под британском и мимо британске контроле. Аутор Милан Терзић истражио је и систематизовао обимну грађу похрањену у Војном архиву и Архиву Југославије која се односи на југословенско-британске преписке око радио-веза и депеша. Расветљавање ове важне комуникације омогућава да сагледамо шире преламање међународних односа на југословенску ратну ситуацију, а разрешењем појединих питања надопуњава се југословенски ратни мозаик. 17 х 24 цм, 444 стр., тврд повез

Radničke novine o Boru i Majdanpeku od 1906. do 1914. I , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Izbor članaka Knjiga - 4+ , unutra odlična

Odlično stanje 1985 PROLOG Velika edicija ideja, Knjiga 8, NAČELNO PROGRAMATSKI TEKSTOVI, Keržencev, Lunačarski: Narkom govori, Kolektivno stvaralaštvo, MASOVNI SPEKTAKLI, Zauzeće zimskog dvorca, Terevsat, Pustinin, Opaska Sosnovskog, Nikolaj Foregger, Igor Terentjev, Sergej Tretjakov, B.N. Jahontov, Modra bluza, Oberiuti, KAZALIŠNI KOMADI, Majakovski: Gori Moskva, Vladimir Majakovski/Osip Brik: Radio-Oktobar, Aleksandar Vvedenski, Danil Harms, Kručonih i Matjušin, Latinica, 351 str tags: avangardna drama Flaker ruska avangarda istorija pozorista molinari mejerholjd ejzenstajn rusija između dva svetska rata

Reprint izdanja iz perioda 1901-1904. Izdavač: Kultura, Beograd Biblioteka Fototipskih izdanja Povez: tvrd Broj strana: 314 + 216 sa fotografijama Ilustrovano. Format: 26 x 35 cm Spolja kao na slikama. Dva podvučena retka, veoma dobro očuvana. Delo ZNAMENITI SRBI U XIX VEKU, kao svojevrsni zbornik životopisa, sačinio je profesor Andra Gavrilović, književnik i književni istoričar. Gavrilovićevo književno delo je raznostruko. Pisao je romane, pripovetke, pesme, ali i studije i rasprave, a između ostalog napisao je i istoriju srpske i hrvatske književnosti. Gavrilović je sam napisao biografije svih 216 ličnosti znamenitih Srba, a portreti su rađeni na osnovu slikarskih dela poznatih majstora (na čemu je radio Petar Nikolić iz Zagreba). (S-1)

07314) Tajna informacija o snazi i stanju kineske države , Sava Vladislavić , Radio televizija Srbije Beograd 2022 , Najvažniji literarni rad grofa Save Vladislavića Raguzinskog, jednog od najznačajnijih Srba svoga vremena, napokon je dostupan i na njegovom maternjem jeziku, 280 godina od nastanka. Ovo kapitalno delo, namenjenoj caru - Petru Velikom, odnosno carici - Katarini Velikoj i malom broju najviših državnih velikodostojnika posvećenih u tajne diplomatije ondašnje Rusije, za našu kulturu predstavlja isto što i „Milion` Marka Pola za italijansku. Nakon višegodišnjeg traganja, priređivač Vladimir Davidović tekst je pronašao u časopisu „Ruski vesnik`, gde je 1842. izašao u dva nastavka, čiji je reprint objavljen uporedo sa prevodom na srpski. NOVO , tvrd povez, format 17 x 24 cm , zlatotisak, ćirilica, ilustrovano, 293 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bosna i Hercegovina - između Tita i rata Neven Anđelić Knjiga `Bosna i Hercegovina – od Tita do rata`, sarajevskog novinara Nevena Anđelića, na nov način govori o uzrocima izbijanja rata u BIH. Neven Anđelić je ovu knjigu napisao na engleskom jeziku a kritika je jednoglasno ocenila da je on `veoma dobro potkovan da objasni kontekst u kome je izbio jedan od najstrašnijih oružanih sukoba u posleratnoj Evropi`, te da je `za razliku od mnogih drugih koji su pisali na ovu temu, Anđelić je pažljiv, oprezan i uravnotežen u svojim analizama i zaključcima.` Anđelić je u godinama pred raspad bivše Jugoslavije i izbijanje građanskog rata bio poznati novinar i urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. U političkim vodama se – kao izraziti protivnik nacionalističkih snaga – oprobao i angažovao kao član `Pokreta Zelenih`, `Saveza reformskih snaga Jugoslavije` za BiH i ostao upamćen kao organizator velikih antiratnih demonstracija u Sarajevu neposredno pred izbijanje sukoba u ovom gradu.

Autor: Georgije Ostrogorski povez: tvrd br. strana: 704 Format: 17x24,5 NAJNOVIJE IZDANJE!!! Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Radio televizija - Bajina Bašta, 1997. god. Broširan povez, 24 cm. 672 str. Ilustrovano Svega nekoliko nedelja po objavljivanju knjige (kraj aprila 1997.) Dušan Đurić je preminuo posle teške bolesti, ali mu je želja ispunjena. Potpisao je primerke sa posvetom i - otputovao. Čuveni beogradski lekar, jedan od rodonačelnika srpske endokrinologije, odužio se svom zavičaju i familiji zaovljanskih Đurića, radeći preko tri decenije na sakupljanju građe i pisanju knjige. Knjiga o Đurićima ima ukupno 13 poglavlja na 672 strane a obuhvata najstarija vremena u kojima je autor sa saradnicima pronalazio tragove postojanja svoje familije. Istraživanja sežu do Crne Gore u prošlost plemena u Drobnjacima i Petnjici i susednim crnogorskim plemenima. Seobe ove i srodnih familija opisane u i kroz sećanja na ljude i kroz opise običaja, verovanja i narodnog života. Život u Zaovinama je poslednja razvojna faza familija Đurića i tu se samo finalizira priča o velikoj grupi različitih familija iz Drobnjaka.

IZDAVAČ: Srpska književna zadruga GODINA: 1994. POVEZ: Tvrdi STRANA: 314 FORMAT: B6 TEŽINA: 0,35 kg TIRAŽ: 1000 STANJE: NOVO ISBN: 86-379-0491-2 Srbi : čuvari kapije ; predavanja o istoriji Srba (Mala biblioteka Srpske knjizevne zadruge) Robert G D Laffan Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са ропством, већ су се опирали, непрестано према светлости. Сажаљевати их, била би то увреда. Веровали су у нас до краја и прихватили да је боље да изгубе све него да се предају. Боље је да се запитамо како се десило да буду препуштени судбини и да разјаснимо хоће ли због одсуства саосећања и помоћи Велике Британије пропасти њихова тежња за националном слободом. Белешка о аутору: Роберт Лафан (1897-1972) је британски историчар, правник и дипломата. Радио је, између осталог, у Британском посланству у Београду, а у Кембриџу је дуги низ година био капелан Краљичиног колеџа. После Другог светског рата, као изванредан познавалац међународног права, био је члан југословенско-италијанске комисије за утврђивање граница.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova reprezentativna knjiga nalik je na raskosnu istorijsku citanku. Namenjena je kako najmladim citaocima tako i svima koje zanimaju dogadaji i nacin zivota u srednjovekovnoj Srbiji. Nebojsa ?uranovic, vrsni slikar i ilustrator, je kompletan autor knjige - zanimljivog teksta sa obiljem podataka o zbivanjima od dolaska Slovena na Balkan, pa sve do pada Carigrada, ali i gotovo besprekornih likovnih i crtackih priloga. Tako pred citaocem prosto ozivljavaju stari Sloveni, zivot kmetova i vlastele, prvi srpski vladari, njihova vojska, dvorovi, tvrdave, oklopi, naoruyanje, vitezovi, turniri, srpske dinastije... Svaki podatak u tekstu je autentican, kao i svaki detalj na ilustracijama. Vitezovi u slici i reči Srednjovekovna Srbija, Nebojša Đuranović Ko su bili i kako su izgledali srpski vitezovi, kakve oklope i oružje su nosili, i zašto je kompletan oklop jednog srednjovekovnog ritera-konjanika vredeo 45 krava, kako su kovani srednjovekovni mačevi i kako je Stefan Dušan opsedao vizantijske utvrđene gradove u 14. veku, samo su neka od pitanja na koja zanimljive odgovore pruža knjiga slikara Nebojše Đuranovića „Srednjovekovna Srbija”, u izdanju „Prometeja” iz Novog Sada i izdavačkog preduzeća „Beograd”. Ovo kapitalno delo predstavljeno je u Biblioteci grada Beograda, članovi Svibora (Srpsko viteško borenje) nosili su viteške oklope, slične onima u knjizi, a bilo je izloženo i veliko Đuranovićevo platno, koje prikazuje kneza Lazara i srpsku vojsku pred Kosovski boj. Ovu sliku, kao i one druge u knjizi, Đuranović je radio godinama, isključivo za ovo izdanje. Đuranovićev autorski projekat spojio je njegovu ljubav i izuzetno poznavanje istorije, sa potrebom da svojom slikarskom veštinom dočara likove prvih srpskih vladara, knezova, župana, kraljeva, careva i despota, ali i izgled viteških oklopa, mačeva i samostrela. Pred čitaocem vaskrsavaju važne bitke naše prošlosti, u slici i reči, ali, kako je naglasio autor, bez lažnog romantizma i uzvišenosti koja zamagljuje istinitost istorijskih činjenica. – Za mene je srednji vek inspirativan period, to je vrsta afiniteta koji nosim u sebi, kao ljubav prema nečemu što je grandiozno. Srednjovekovni kodeks časti i način života, sve to predstavlja poseban odnos prema duhovnosti, kulturi, ali i prema protivniku u ratu. Iako je srednji vek, kao takav, vrlo prijemčiv za romantičarska tumačenja, trudio sam se da u tekstu i crtežu izbegnem svako ogrešenje o nepobitne istorijske činjenice. To se odnosi na izgled oružja, ali i na mape srednjovekovnih gradova Srbije, kao i na portrete srpskih vladara, rekao je Đuranović. Autor je koristio opširnu građu, a među brojnim navedenim naslovima su „Istorija Vizantije” Ostrogorskog, zatim Jirečekova „Istorija Srba”, Vojna enciklopedija, Dušanov zakonik, Veselinovićeva „Država srpskih despota”, Blohovo „Feudalno društvo”, Popovićeva „Tvrđava Ras”. – Knjigu sam radio postupno, i kao da sam je posvetio sopstvenoj naklonosti prema istoriji srednjeg veka. Želeo sam da stvorim delo koje bih voleo da posedujem i iznova iščitavam na jednostavan i pristupačan način, za razliku od suvoparnih istorijskih studija i udžbenika, koji svi liče jedni na druge. Nama nedostaju naučno-popularne istorijske knjige, a u knjižarama su njihova licencna strana izdanja, dodao je Đuranović. Neki od popularnih mitova iz srpske istorije, kao što je onaj o izdajstvu Vuka Brankovića, začuđenost Fridriha Barbarose koji je na srpskom dvoru ugledao zlatan pribor za jelo, ili onaj koji opisuje kako su se zvona na crkvi Notr Dam oglasila kada je završen Boj na Kosovu, na prijemčiv način su objašnjeni u ovoj knjizi. Kako napominje naš sagovornik, među mnogim nagađanjima, ono što zasigurno znamo jeste da je knez Lazar poginuo u Kosovskoj bici, da je Vuk Branković zaštitio tela srpskih vitezova i da je balsamovao i sahranio kneževo telo. Kuriozitet ovog izdanja su i informacije o izgledu i vrednosti našeg srednjovekovnog oružja i oklopa, koji nisu bili odlika samo zapadnog sveta, već i našeg srednjeg veka. – Želeo sam da prikažem raznolikost i bogatstvo srpskog srednjeg veka. Između ostalih, knjiga „Srednjovekovna Srbija” sadrži podatak i o tome koliko bi danas vredeo jedan oklop srednjovekovnog viteza, a njegova ekvivalentna vrednost bila bi oko sto hiljada funti sterlinga, ili jedan novi ferari, rekao je naš sagovornik, koji je inače diplomirao primenjenu umetnost, izlagao u zemlji i inostranstvu, radio ilustracije između ostalih i za „Politikin Zabavnik”, a ovo je njegova prva autorska knjiga. M. Vulićević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Srednjovekvovna crkva - Srednjovekovno groblje - Grobovi despota Djuradja, Jerine i Lazara Brankovica Knjiga `Slavkovica` našeg poznatog arheologa Dimitrija Madasa o lokalitetu Slavkovica u blizini Valjeva, u kojoj je pisano o srednjovekovnoj crkvi, groblju i tri kamena sarkofaga za koje autor iznosi tvrdnju da su u njima sahranjeni ostaci despota Đurđa, Jerine i Lazara Brankovića. Knjiga je bogato opremljena, ilustrovana brojnim skicama i fotografijama. Spoljni omot malo iskrzan na par mesta. Sem toga knjiga u odličnom stanju. Dimitrije Madas (Bela Crkva, 6. jun 1942) srpski je arheolog. Istraživao je veliki broj značajnih lokaliteta iz svih razdoblja u mnogim krajevima Srbije, između kojih su i: Pavlovac, Petkovica, Slavkovica, Banjska, Paulje kod Loznice, Majdan na Rudniku, Sisojevac i Ždrela. Bio je predsednik Srpskog arheološkog društva od 1983. do 1988. godine. Biografija Osnovno obrazovanje je dobio u rodnom gradu, gde je i maturirao u Gimnaziji 1961. godine. Diplomirao je arheologiju na Filozofskom fakultetu Beogradu 1965; na istoj katedri je magistrirao sa temom „Tipologija vaza mlađeg neolita u Srbiji, kao funkcija njihove namene“. Radio je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu u razdoblju 1967-1997, a potom u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu od 1997. godine. Živi u Kovinu od 1999. godine. Osim funkcije predsednika SAD (1983-1988), bio je i glavni i odgovorni urednik prvog broja Glasnika Srpskog arheološkog društva 1984. godine.

Najveće tajne istorije / Grupa autora Izdavač: MLADINSKA KNJIGA, 2013 288 str.20x26 cm. ilustr. Tvrd povez Latinica Uzbudljive priče o istini i lažima, prevarama i razotkrivanju O prošlosti znamo manje nego što bismo želeli a daleko manje nego što mnogi od nas misle. Važni se događaji zaborave ili ne zabeleže, a često i iskrive potpuno suprotnim prikazima i nepouzdanim svedočanstvima. Istoriju ponekad sakriju krivci koji žele da zauvek izbrišu svoja dela i nedela, a ima i slučajeva da se istina prikriva iz najboljih namera: da bi bila na sigurnom sve dok svet ne bude spreman za nju. Nekad skrivano, sada obelodanjeno: • šta je pisalo u Čerčilovom „bezobraznom dokumentu“ iz 1944 • da li je Leonardo da Vinči u Mona Lizine oči zaista ucrtao svoje inicijale • kako je tačno tekla operacija hvatanja Osame bin Ladena, planirana 10 godina • ko je bio egipatski faraon čija su dela smatrana toliko bogohulnim da su mu potomci izbrisali ime iz svih dokumenata i sa svih spomenika • kako su i zašto montirane neke od najpoznatijih fotografija na svetu • kakve je poruke nosila Mocartova opera Čarobna frula • ko je bio graditelj čikaškog hotela opremljenog tamnicama i sobama za mučenje u koji su gosti ulazili ali ne i iz njega izlazili • kako je radio tajni naučni institut oformljen radi balsamovanja tela Vladimira Iliča Lenjina • šta je na kraju Vikilinks: novinarski poduhvat veka ili čin sajber terorizma. Neverovatne priče iz Najvećih tajni istorije promeniće ono što znate – ili ste mislili da znate –o istoriji i ljudima koji su je stvarali. vr331

k4d Autor: Georgije Ostrogorski Ilustrovano Format: 22.5x16 Povez: tvrd Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. Georgije Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) je bio dugogodišnji profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantinološkog instituta SANU, jedan od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom.

SV10 07308) ŠEVIĆA KAFANA , Borivoj Lj. Mijailović , Beograd 2001 , Predgovor : Autor ove knjige rođen je pod krovom Ševića kafane i najlepši deo života, prvih 36 godina, tu odrastao, živeo i radio. Od kada je izgrađena, 1882. godine, ova kafana je nešto više od obične i zabite seoske kafane, a kako je locirana na glavnom putu Šabac-Valjevo, vremenom postaje jedan od sinonima ovog kraja. Kada bi mogla da kazuje, tomovi knjiga ne bi bili dovoljni da ispriča samo neke od ljudskih sudbina koje su prodefilovale kroz ovu kafanu: putnika - namernika, vojski i paravojski, bežanije u ratovima, roditelja - starih ratnika u potrazi za svojim golobradim sinovima, tek mobilisanim i upućenim na front. A koliko li je samo mladalačkih, ljubavnih ukrštenih pogleda, krišom od roditelja, na igrankama ispred ove kafane, ona zadržala kao svoju i njihovu tajnu... Autor piše samo delić istorije o kafani i oko nje, u nekim događajima koji su opisani bio je živi svedok, beležio je i neposredna kazivanja sedih glava ratnika sa solunskog fronta, ili priče koje je čuo od drugih u kafani. Suština svih događaja u ovoj knjizi je istinita, mada je autor svestan činjenice da je svako, od koga je slušao i pažljivo beležio priču, uvek ponešto dodavao ili oduzimao kako bi i sam doprineo važnosti događaja koji kazuje. Ovo je jedan beleg ispisan o proteklom vremenu i životu ljudi ovoga kraja u XIX i HH veku, koji su bili izloženь najžešćoj balkanskoj vetrometini, o njihovim vrlinama i manama patnjama i radovanjima, verovanjima i običajima, koje zaslužuje da bude zabeleženo, zbog naših potomaka. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , potpis i posveta autora na predlistu , ilustrovano, ćirilica, tiraž 200 primeraka , 174 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskic malo ostecen (odlepila se malo `koza`) Sve ostalo uredno! Ivan Mužić (Solin, 14. rujna 1934. – Split, 22. ožujka 2021.[1]), bio je hrvatski pravnik, povjesničar, publicist i aktivan katolički laik. Glavna područja njegovog povjesničarskog rada bili su masonstvo (osmo dopunjeno izdanje monografije Masonostvo u Hrvata izašlo 2005.) i podrijetlo Hrvata. Bio je strasni polemičar sa stajališta hrvatskoga nacionalizma i katoličanstva. Životopis Ivan Ante Mužić rođen je u Solinu 1934. godine. Rođen je u obitelji Josipa i Vinke (rođ. Vučičić) Mužić.[2] Završio je splitsku Klasičnu gimaziju 1953. godine. Diplomirao je pravo na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine. Bio je član prvoga Pastoralnog vijeća Nadbiskupije Splitsko-makarske. Bio je delegat hrvatske Katoličke crkve na Svjetskom kongresu katoličkih laika 1967. godine u Rimu. Radio je kao odvjetnik od 1965. do 1972. godine, kada je suspendiran kao neprijatelj komunističkog režima.[3] Zatvaran je kao hrvatski nacionalist dva puta. Kao student 6. studenoga 1956. godine pritvoren je nakon povratka iz Rima i osumnjičen da je član tajne organizacije Hrvatski pokret otpora u domovini i za održavanje veza s ustaškom emigracijom, no krajem godine pušten je iz istražnog zatvora i uskoro oslobođen.[3] Od 1972. do 1975. godine protiv njega vodio se politički proces pred Okružnim sudom u Splitu, na kojemu je oslobođen, 1975. godine, a Vrhovni sud SRH u Zagrebu 28. rujna 1976. godine odbacio je žalbu tužiteljstva na oslobađajuću presudu Okružnog suda u Splitu.[3] Bio je dugogodišnji je član Matice hrvatske. Suautor je knjige Hrvatska povijest (2002., 2/2002.). Umro je u Splitu 2021. godine, a pokopan je na Novom groblju u Solinu,[3] 25. ožujka 2021. godine.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878. Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. (тврд кожни повез, сребротисак, 24 цм, 570 стр., илустровано)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proširujući poreklo Zemlje do ishoda Prvog svetskog rata, ovo je briljantno ubedljiv prikaz evolucije života i razvoja ljudske rase. Usput, Vels razmatra tako različite teme kao što su neolitsko doba, uspon judaizma, zlatno doba Atine, Hristov život, uspon islama, otkriće Amerike i industrijska revolucija. Ova istorija koja oduzima dah u svom obimu i strastvena u svom intenzitetu ostaje jedna od najčitanijih te vrste. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Nova, nekorišćena Autor Andrew Robinson Prevod Dinko Telećan Prevod sa engleskog Izdavač Sandorf Godina izdanja 2015 Broj strana 250 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Indija ima više od četiri milenija dugu povijest te bogato iskustvo odnosa sa susjedima, bilo da se radilo o osvajačima ili trgovcima. Knjiga Andrewa Robinsona Kratka povijest Indije svojevrsni je uvod u tu prebogatu povijest koja opisuje odnose s drevnom Kinom, rođenje budizma, dolazak Aleksandra Velikog i dodire s Rimskim Carstvom. Zatim razdoblje mogula i potom dolazak Britanaca i kolonijalnu eru. Knjiga također opisuje i današnju Indiju, koja je izrasla u svjetsku političku i vojnu silu. indija, istorija indije, indologija x2

POMENICI NA KAMENU-Bosa Rosić Pomenici na kamenu: narodni spomenici 1804-1815 u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Author: Rosić, Bosa Year: 2009,208.strana,ilustrovana,30.cm. Place: Užice Publisher: Narodni muzej Country: Serbia Pages: ISBN: 978-86-84859-22-0 Subject: History Language: Serbian Weight: 780 g. LIKOVI srpskih ratnika-seljaka, uklesani u stotine kamenih spomenika iz prve polovine 19. veka, čuvari su zagrobne tajne junaka: njihove oči nekada su šeretske i podrugljive, još češće su užasno razrogačene od čudesnog obračuna sa smrću. Vidimo lako - sve smo od predaka nasledili. Prvi srpski samouki narodni vajar i kamenorezac Radoslav Čikiriz (umro 1863) iz Rtiju u Dragačevu, ostavio je iza sebe skoro 200 ovakvih obeležja junačkog doba i veličanstvenih dela funeralne umetnosti. Poznati etnolog Bosa Rosić odlučna je u nameri da ih sačuva od korova, trnja i propadanja. - Pod turskim ropstvom, stalno u bekstvu, pokretu i nemaštini, Srbi su grobnice vekovima obeležavali drvenim krstovima koji su brzo propadali. Posle oslobođenja, oživljava srednjovekovna tradicija sahranjivanja pod kamenom pločom, javlja se kamenorezački zanat, Turska ubrzano nestaje iz svesti, a grobovi postaju pouzdani čuvari istorije - govori Bosa Rosić. - Veliku ulogu u osvešćenju naroda imao je prota Matija Nenadović, zastupajući ideju da se moramo vratiti zakonima Svetog Save. Čikiriz je to prihvatio, spajajući svojim delima vekove, nadomeštajući osmansku prazninu, uspostavljajući izgubljeno vreme. POMENITE ME, VALjA SE - GROBLjA su iščašila vilice dozivajući putnike i namernike. Ali ne da ih rastuže. Mrtav vojnik priča svoju pogibiju. On je gostoljubiv domaćin na zemlji gde leži. Poginuo sam da bi ste živeli, odmorite se u hladu moga kamena i pomenite moje ime. Valja se - zapisao je 1961. godine u `Plavoj liniji života` Branko V. Radičević, upozoravajući da je vredno kameno nasleđe zapušteno. Najviše kamenih spomenika neprocenjive vrednosti sačuvano je u Dragačevu. Narod ovog kraja listom je učestvovao i ginuo u borbama, a njihovim porodicama bio je dostupan kamen peščar, kao i beli mermer. Na istorijsku scenu tada stupa Radoslav Krsmanović, čovek koji je svoje prezime žrtvovao zanatu, postao je Čikiriz, po njemu su kasnije mnogu sokaci po Srbiji dobili ime `čikirizovine`, a svaki potonji kamenorezac bio je čitav vek - čikiriz. Otkriveno je do sada skoro 200 Čikirizovih dela. Veliki majstor je radio na prostranstvu od Ibra do Drine, od Rudnika do Zlatara, sačuvao je biće stradalih srpskih vojnika, klesao ih je u okamnjenom telu, s puškom, municijom, čuturicom, ordenjem, šajkačom, da sa grobalja kraj puteva dozivaju putnike kako dolikuje: `Dođite, da vam ispričam svoju pogibiju!` Njegovi portreti prve su likovne predstave srpskih seljaka. A kako to obično biva, Srbima su pažnju na veličanstvene spomenike skrenuli stranci, putopisci, poredeći ovdašnji kult mrtvih sa nasleđem Asteka i Maja. Danas su spomenici izbledeli, vreme je ispralo ceo spektar boja kojima su ulepšavani toplim ornamentima, poput šarenih ćilima, ali su `kameni bukvari` ostali da otope i najtvrđa srca potomaka. - Epitafi na Čikirizovim kamenim spomenicima su često filozofske bravure. Umesto umro ili upokojio se, on u kamenu piše: `Vremenost večnošću zamenio`. Branko V. Radičević citira epitaf streljanom hajduku koji govori više od hiljadu reči: `Umro naprečac u prisustvu vlasti` - dodaje Bosa Rosić, ističući epsku veličinu Čikirizovih epitafa, oslobođenu lirske kuknjave, kao i činjenicu da je spomenike radio ratnicima, velikodostojnicima, nekada i lepim ženama, ali nikada zelenašima. Dugo su grobna mesta obeležavana samo položenim pločama, a onda su uz njih počele da se javljaju i uzdignute ploče i stećci. Počeli su Srbi da doslovce `podižu` spomenike sa zemlje. Jedan od prvih takvih je onaj ustaniku Vučiću Piperinu, u selu Vrane, kod Arilja, nastao 1854. godine. Etnolog Bosa Rosić, zahvaljujući Ministarstvu kulture, proučava Čikirizovu kamenu zaostavštinu. Veliki broj spomenika je kalkiran - urađen je u originalnoj veličini otisak vrednih ploča. Namera je da otisci svih sačuvanih spomenika budu izloženi, da se bogata zaostavština publikuje. Da li će se biseri svetske funeralne umetnosti naći u postavci budućeg muzeja spomenika, u Guči, to zavisi od države. GDE JE GROB ČIKIRIZA? ISTRAŽIVAČ Radojko Nikolić beleži da su Čikirizovi preci u dragačevsko selo Rti stigli iz Starog Vlaha, iz Trudova. Rođen je oko 1834. godine, napravio je za života drugima više od 200 kamenih spomenika - a njemu se groba ne zna! Uz etnologa Bosu Rosić, najveći prinos izučavanju srpskih kamenih spomenika dali su Branko V. Radičević, istraživači Radojko Nikolić, Nikola Stojić i Radovan Marinković. ---------------------------- Knjiga je NOVA.... ---------------------------- L1,R1 sigurno

Odlično Gjuro Szabo: Stari Zagreb Predgovor, bilješke i tumačenja: Franjo Buntak Glavni i odgovorni urednik: Drago Zdunić Kolor fotografije: Milan Babić, Tošo Dabac, Vilko Zuber, Milan Pavić Crno bijele fotografije: Zdenko Strižić, Tošo Dabac, Muzej grada Zagreba Izdavači: Spektar, Znanje, Zagreb Jugoslavija Tisak: ČGP DELO 1971. Ljubljana Godina izdavanja: 1971 Mjesto izdavanja: Ljubljana Format: 17×24 cm Broj stranica: 224+64 Ljudske naseobine na širem zagrebačkom području postoje već u praistoriji. U pećini Veternici na jugozapadnim obroncima Medvednice, koja je paleolitskim lovcima služila kao sklonište ili boravište, pronađeno je kameno oruđe i oružje, kao i ostaci ognjišta čovekovih predaka koji su bili savremenici krapinskog pračoveka. Starost ostataka je datirana na oko 40.000 godina.[5] Tragovi života ljudi su pronađeni i u dolini reke Save, gde je pronađeno bronzano oruđe i grobovi kulture polja sa urnama, nazvane prema načinu sahranjivanja pokojnika. Antika Za vreme Rimskog carstva na području Zagreba, tačnije na mestu današnjeg sela Šćitarjeva u blizini Velike Gorice nalazila se Andautonija, starorimsko naselje i opština. Na mestu Andautonije se pre rimskog nalazilo ilirsko naselje. Andautonija se nalazila na desnoj obali reke Save na mestu gde je rimski put Siscija—Petovio (Sisak—Ptuj) prelazila reku. Arheološkim iskopavanjima otkriveni su bedemi, nekropole, termalni kompleks s vodovodom, kanalizacijom i sistemom za zagrevanje prostorija, tragovi luke i predmeti iz svakodnevnog života stanovnika. Andautonija gubi na značenju u razdoblju od 4. do 7. veka za vreme velikih seoba naroda. Srednji vek Kontinuirana istorija grada Zagreba može se pratiti od 1094. kada je ugarski kralj Ladislav I osnovao Zagrebačku biskupiju na Kaptolu.[6][7][8] Godine 1134, izdata je pismena povelja u kojoj se pominju osnivač biskupije kralj Ladislav, prvi zagrebački biskup sa sveštenstvom. Ta je povelja prvi pismeni trag o Zagrebačkoj biskupiji. Godine 1217, dovršena je i posvećena stolna crkva, koja je teško stradala pri najezdi Tatara 1242. godine.[9] Preživelo stanovništvo potražilo je spas u šumama Medvednice. Nakon odlaska Tatara deo stanovništva se vratio na viši breg koji je od susednog biskupskog naselja bio odeljen potokom Medveščakom. Ugarski kralj Bela IV, koji se i sam povlačio pred Tatarima, u znak zahvalnosti za sigurno utočište dodelio je novom naselju — Gradecu — i njegovim stanovnicima povelju kojom im je priznao znatne samoupravne povlastice u unutrašnjem uređenju, sudstvu i privrednom životu. Gradec je tako postao slobodna kraljevska varoš izuzeta od banske i županske vlasti i direktno podređena kralju.[6][7][8] Procenjuje se da je Zagreb tada imao približno 1.000 stanovnika. Novi vek Zagreb 1689. godine Gornji grad Zagreba Zagreb se prvi put spominje kao glavni grad Hrvatske 1557. godine.[6][7] Tokom 17. i 18. veka katastrofalni požari više puta su uništavali naselje. S postupnom gradnjom kuća od opeka vremenom je ograničena razorna moć čestih velikih požara. Isusovci su 1664. godine u Zagrebu osnovali prvu štampariju.[8] Godine 1669, osnovan je Zagrebački univerzitet.[7] Tada je kralj Leopold I poveljom Kraljevskoj akademiji potvrdio pravo univerziteta. U međuvremenu su 1667. godine izbili teški i krvavi sukobi u podgrađu i na mostu preko potoka Medveščaka koji je delio dva naselja. Između suparničkih varoških i kaptolskih stanovnika često je dolazilo do sporova, nesuglasica i sukoba, najčešće zbog prava lokalnog trgovanja, koji su kočili jači razvoj Zagreba u političko i privredno središte. Sukobi su se, međutim, vremenom stišali. Godine 1742, u Zagrebu je bilo 560 kuća sa 5.600 stanovnika. Dvadeset i pet godina kasnije, 1767. Kraljevsko veće je odredilo Varaždin za svoje privremeno sedište. No, nakon velikog požara u Varaždinu 1776. godine u kojem je uništena i zgrada Kraljevskog veća, u Zagreb su se trajno preselile visoke upravne, sudske i školske ustanove, kao i znatan deo plemstva.[6][7] 19. vek Početkom 19. veka u Zagrebu je živelo 7.706 stanovnika i taj broj je bio u stalnom porastu. Godine 1834, preuređenjem stare Gradske većnice Zagreb je dobio prvo stalno pozorište[6], a 1847. u Hrvatskom saboru, hrvatski jezik je proglašen službenim čime je zamenio dotadašnji službeni jezik — latinski. Revolucionarne 1848. godine Zagreb je, kao i ostatak Evrope, bio jedno od poprišta burnih političkih događaja. Središnji gradski trg je iste godine preimenovan u Jelačićev trg. Carskim patentom 7. septembra 1850. spojeni su dotadašnji delovi Zagreba u jedinstveno naselje,[6] čime su se stvorili uslovi za ubrzan razvoj modernog srednjoevropskog grada. To je bilo doba velike gradnje, u kojem je izraslo novo urbano središte, Donji grad. Za to vreme na Trnju i Trešnjevci su nastajala neplanski građena naselja siromašnih slojeva građana, dok se na severnim šumovitim brežuljcima gradio rezidencijalni deo grada. Godine 1862, kroz grad je prošla prva železnička pruga.[6] Pruga je izgrađena kao južni krak pruge Beč—Ljubljana—Trst i spajala je Zidani Most preko Zagreba sa Siskom.[8] Sledeće godine u rad je puštena gradska plinara. 1866. u Zagrebu je osnovana Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU), današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU). Iste godine na središnjem gradskom trgu postavljen je spomenik banu Jelačiću i dovršena je pravoslavna crkva na Trgu Petra Preradovića. Godine 1867, izgrađena je zagrebačka sinagoga, a 1874. Zagreb je dobio moderan univerzitet. Godine 1874. je uvedena javna plinska rasveta, a 1878. je počeo da radi javni gradski vodovod.[6] 9. novembra Godine 1880, Zagreb je zadesio snažan zemljotres u kojem su oštećene mnoge zgrade, ali bez većih ljudskih žrtava.[10][11] Usled oštećenja nastalih u zemljotresu, otpočela je obnova stolne crkve na Kaptolu i zagrebačka katedrala je dobila današnji izgled.[9] Prva telefonska linija u Zagrebu je proradila 1881, a od 1886. se uvodi javni telefonski saobraćaj. Zagreb dobija tramvaj 1891. godine,[6] a godinu kasnije izgrađena je glavna zgrada železničke stanice — Državni kolodvor — koju je projektovao glavni inženjer ugarskih državnih železnica Ferenc Faf (mađ. Ferenz Pfaff). Godine 1895, nikla je nova zgrada Hrvatskog narodnog kazališta. Zgrada Banskih dvora iz 1809. godine Ulaz na groblje Mirogoj izgrađeno 1876. godine Trg bana Jelačića 1880. godine sa spomenikom banu Jelačiću iz 1866. godine Zgrada JAZU, danas HAZU iz 1880. godine Novi neogotički tornjevi zagrebačke katedrale izgrađeni 1880—1902. Zgrada glavne železničke stanice iz 1892. godine 20. vek Pešačka zona u Ilici „Mamutica“ u Novom Zagrebu, po zapremini najveća zgrada u Zagrebu i Hrvatskoj, i jedna od najvećih zgrada u Evropi, sagrađena 1974. godine Zgrada Kockica na Prisavlju, izgrađena 1968. godine Na prelazu u 20. vek u Zagrebu je živelo 61.002 stanovnika. Nastavljeno je veliko proširivanje grada i gradskih sadržaja u kojem centar grada dobija današnji izgled. Grad se širi na istok prema Peščenici i na zapad prema Črnomercu. Prva dva stalna bioskopa u Zagrebu otvorena su 1906. godine. Iduće godine je u rad puštena prva javna elektrana, pa počinje izgradnja električne mreže i prvih kućnih priključaka. Kasno uvođenje električne energije u Zagreb pripisuje se ugovoru između Gradskog poglavarstva i plinare koja je imala koncesije na javnu plinsku rasvetu. Takođe, iste godine osnovana je i biblioteka namenjena građanstvu i koja čini jezgro današnjih Gradskih knjižnica. Električni tramvaj je zamenio tramvaj na konjsku vuču 1910. godine. Pred kraj Prvog svetskog rata i u prvim godinama nakon njega otvoreno je više fakulteta i visokih škola, među ostalima i Medicinski fakultet (1917), Poljoprivredno-šumarski fakultet (1919), Veterinarski fakultet (1924) i dr. 1921. godine u Zagrebu je prvi puta popisano više od 100.000 stanovnika, tačnije 108.674. Nakon rata na potezu između železničke pruge i reke Save grade se radnička naselja, dok se na nižim obroncima Medvednice dovršava gradnja rezidencijalne četvrti. Do 1931. godine stanovništvo Zagreba je poraslo za 70%, što je ujedno i najveći demografski skok u istoriji grada. Godine 1926, u Zagrebu je počela raditi prva radio-stanica — Radio Zagreb. Radio Zagreb je bio jedna od prvih radio-stanica u Evropi i prva radio-stanica u ovom delu Evrope.[12] 1929. Zagreb postaje sedište novoosnovane Savske banovine, a od koje će 1939. spajanjem sa Primorskom banovinom i delovima Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine nastati Banovina Hrvatska. Godine 1926. dovršen je hotel Milinov, današnji Dubrovnik, a otvoren je i veliki stambeni blok u istočnom delu Donjeg grada, najveći u Zagrebu do gradnje velikih stambenih zgrada u Novom Zagrebu. Dana 10. aprila 1941. u Zagrebu je proglašena Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Iste godine je srušena zagrebačka sinagoga. Dana 8. maja 1945. godine Zagreb je oslobođen. Bogovićeva ulica Nakon rata započinje još jedan ciklus gradnje i industrijalizacije grada, koji za to vreme kontinuirano demografski raste. Zagreb ujedno postaje i administrativno središte, prvo NR, a potom i SR Hrvatske. Godine 1950, Zagreb je i upravno-teritorijalno proširen. Gradu su pripojena mnoga dotadašnja mala samostalna naselja: Podsused, Stenjevec, Vrapče, Špansko, Mlinovi, Gračani, Šestine, Remete, Markuševec. Zagreb se na desnu obalu Save počinje širiti od 1957. godine kada počinje izgradnja prvih velikih stambenih četvrti, najpre Savskog Gaja i Zapruđa.[8] Na prostoru gde je 1953. popisano samo 2.000 stanovnika niknuo je novi deo grada u kojem danas živi više od 100.000 stanovnika. U industrijskoj zoni na Žitnjaku iste godine počinje izgradnja postrojenja Organsko-kemijske industrije (OKI). 1964. godine Zagreb je pogodila najveća prirodna katastrofa u njegovoj istoriji.[6][8] Potkraj oktobra nabujale vode Save izlile su se iz rečnog korita i poplavile približno 60 km² uže teritorije grada. Da bi se izbegle opasnosti od novih poplava, 1971. godine je dovršen sistem novih savskih nasipa i odvodni kanal Sava—Odra—Sava. Iste godine u jesen, Zagreb je za vreme Hrvatskog proleća bio poprište studentskih demonstracija. Nakon sloma pokreta početkom decembra vodeći hrvatski političari su dali ostavke i povukli se iz političkog i javnog života, mnogi učesnici pokreta i studentske vođe bili su uhapšeni, a rad Matice hrvatske je zabranjen. Događanja iz te godine dovela su do toga da je 1974. godine donesen novi jugoslovenski Ustav u kojem su ispunjeni neki od zahteva pokreta. Godine 1975, otvoren je hotel „Interkontinental“, prvi hotel visoke kategorije u Zagrebu. Sledeće godine dovršena je najveća i tada najviša poslovna zgrada u Zagrebu, popularno nazvana Zagrepčanka. Za potrebe Univerzijade održane 1987. godine izgrađeno je ili obnovljeno mnoštvo sportskih objekata. Otvoreni su, prošireni ili izgrađeni i mnogi drugi objekti i prostori — muzej Mimara, Omladinski centar, Fakultet ekonomskih znanosti, hotel Dubrovnik, nova zgrada autobuske stanice, tj. „Autobusni kolodvor“. Uređeni su Trg bana Jelačića kao i fasade mnogih zgrada u Donjem gradu. Dana 11. jula iste godine u Zagrebu je simbolično obeleženo rođenje petmilijarditog stanovnika Zemlje. U Zagrebu je 8. oktobra 1991, tri meseca nakon Brionske deklaracije, stupila na snagu ustavna odredba Hrvatskog sabora iz meseca juna iste godine, o samostalnosti Hrvatske, sa Zagrebom kao glavnim gradom. Toj odluci je dan ranije prethodilo bombardovanje Banskih dvora za koje je optuženo Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo.[6] Tokom leta 1991. u Zagrebu je bilo sporadične pucnjave oko kasarne JNA „Maršal Tito“, ali intenzivnih borbi nije bilo pa je grad pošteđen razaranja. Nakon potpisivanja Sarajevskog primirja 3. januara 1992. godine, postignut je dogovor o povlačenju JNA, čije su se jedinice povukle tokom istog meseca. U maju 1995. Zagreb je bio meta raketnog napada u kojem je poginulo 6 civila, a ranjeno ih je najmanje 175.[6] Nakon što su Hrvatsku kao samostalnu zemlju priznale mnoge države, u Zagrebu se počinju otvarati ambasade od kojih je prvu otvorila SR Nemačka. Uvođenjem nove teritorijalne organizacije u Republici Hrvatskoj formirano je 20 županija i Grad Zagreb, takođe sa statusom županije. U Zagrebu se nalazi i sedište susedne Zagrebačke županije. Zgrada Hrvatskog državnog arhiva iz 1913. godine Trg burze 1930-ih godina Zgrada Hrvatske narodne banke Oblakoder Zagrepčanka iz 1976. godine (do 2005. najviša zgrada u Zagrebu) Zgrada Hrvatske radiotelevizije iz 1984. godine Zgrada Nacionalne i sveučilišne knjižnice iz 1995. godine Stanovništvo Raniji popisi Politika Privreda Kultura