Sećanje na Progar i progarce - Milan Živojinović Sećanje na Progar i progarce ..... Izdavač: Autor - Beograd, 2003. god. Tvrd povez, 24 cm. 132 str. ILUSTROVANA..... Knjiga je ILUSTROVANA....... Progar je naselje u gradskoj opštini Surčin u gradu Beogradu. Prema popisu iz 2011. bilo je 1445 stanovnika. Materijalni dokazi ukazuju da su ovi prostori bili naseljeni još u najstarija vremena. Utvrđeno je da se na prostoru današnjeg centra nalazila rimska nekropola iz perioda kasne antike, ali i da se na ovom prostoru živelo tokom čitavog srednjeg veka. Početkom VI veka ovaj prostor naseljavaju Sloveni. Progar je formiran u vreme najezde Turaka 1521. godine, kad je srpsko stanovništvo, bežeći preko Save, na mestu starog spaljenog sela osnovalo naselje. U turskom popisu 1546. zabeleženo je pod imenom Živač. Prvi put pod današnjim imenom pominje se 1716. godine, kada potpada pod austrougarsku vlast, a 1739. godine postaje deo Vojne granice. U Progaru se nalazi arheološki lokalitet Progarski vinogradi. Pravoslavni hram je izgrađen 1799. godine i posvećen je Sv. Arhanđelu Gavrilu (slavi se 26. jula). Tokom Prvog i Drugog svetskog rata hram je pretrpeo znatna oštećenja, ali je brzo obnovljen prilozima građana. Pominje se da je škola u Progaru počela sa radom 1760. godine, ali prvi zabeleženi podaci o učenicima datiraju tek iz 1802. godine. Tokom XIX veka radila je u teškim uslovima. Po izbijanju Drugog svetskog rata, došlo je do prekida rada osnovne škole. Prekid je trajao do školske 1942. godine, kada je đacima srpske nacionalnosti nametnut program ustaške Nezavisne Države Hrvatske. U selo su tada stigli i učitelji - Hrvati, koji su te godine držali nastavu prema svom programu. Tada dolazi do jednog novog momenta. U Progaru počinje da se aktivno razvija narodno-oslobodilačka borba. Do kraja 1942. godine iz sela je preko stotinu mladića i devojaka otišlo u partizanske jedinice. Partizani u selo ulaze ilegalno, najčešće noću i već te godine u selu i okolini izvode oružane akcije. Selo je tokom 1943. godine postaje slobodno od fašističke vlasti, povlači se ustaška žandarmerija, a s njom i učitelji. Sa školskom 1943/44. godinom, prema odluci Okružnog NO odbora za Srem započinje sa radom Partizanska osnovna škola s prvim partizanskim učiteljem Živkom Pucarevićem Učom. Dolazilo je do povremenih prekida nastave zbog iznenadnog upada fašista u selo. U partizanskoj školi se radilo na opismenjavanju nepismenih meštana, pripremani su pozorišni komadi i skečevi. Po odluci Opštine Zemun osnovna škola `Jovan Popović` iz Progara se integrisala sa osnovnom školom `Branko Radičević` iz Boljevaca i od tada nosi to ime, a 1974. godine je izgrađena nova školska zgrada. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

H.M. Stanley - Kako sam nasao Livingstonea Henri Morton Stenli - Kako sam nasao Livingstona Putovanja, dozivljaji i otkrica u centralnoj Africi Mladost, Zagreb, 1953. Tvrd povez, zastitni omot kao na slici, 369 strana, ilustrovano. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Henri Morton Stenli, poznat u Kongu kao Bula Matari (kamenolomac), rođen kao Džon Roulands (rođen 28. januara 1841, umro 10. maja 1904.) je bio novinar i istraživač. Postao je čuven po istraživanju Afrike i traganju za Dejvidom Livingstonom. Sadržaj Biografija Rođen je u Denbigu u Velsu. Majka mu je tada imala 19 godina. Otac mu je bio alkoholičar. Roditelji mu nisu bili venčani. Rastao je kod dede do svoje pete godine. Kada mu je deda umro bio je u sirotištu, gde su odrasli dečaci često zlostavljali mlađe. Tu je bio dok nije napunio 15 godina. Sa 15 godina ukrcao se na jedan brod za Ameriku. Iskrcao se u Nju Orleansu i tu se sprijateljio sa bogatim trgovcem Stenlijem, čije ime je sam kasnije uzeo. Nakon vojne obuke učestvovao je u Američkom građanskom ratu na obe strane. Regrutovao ga je 1867. pukovnik Semjuel Forster Trapan da bi radio za nekoliko novina. Ubrzo ga je uočio Džejms Gordon Benet, osnivač Njujork Heralda, pa počinje raditi isključivo za njega. Postao je jedan od Heraldovih inostranih saradnika. Susret Stenlija i Livingstona i čuvena rečenica „Dr. Livingston, pretpostavljam“ U Africi Benetov sin je 1869. zamolio Stenlija da nađe škotskog misionara i istraživača Dejvida Livingstona, za koga se znalo da je u Africi, ali za njega se nije čulo jedno vreme. Benetov sin Džejms Gordon Benet Mlađi 1867. je preuzeo upravljanje novinama od svoga oca. Kada ga je Stenli pitao koliko može da potroši na traženje Livingstona, ovaj mi je rekao da uzima novac dok ga ne nađe. Stenli je putovao u Zanzibar i ekspediciju je snabdeo najbolje što je mogao, a tražio je najmanje 200 nosača. Našao je Livingstona 10. novembra 1871. u Uđiđi blizu jezera Tanganjika u današnjoj Tanzaniji. Kada je sreo Livingstona obratio mu se Wikiquote „Dr. Livingston, pretpostavljam“ . Stenli mu se pridružio u istraživanju područja. Tada su ustanovili da Nil i jezero Tanganjika nemaju međusobnu vezu. Na povratku napisao je knjigu o svojim doživljajima. Njujork herald i britanski Dejli telegraf su finansirali drugu Stenlijevu ekspediciju u Afriku. Tada je uspeo da reši misteriju toka reke Kongo do mora. Kontroverze su pratile Stenlija celi život. Mnogo energije utrošio je braneći se od optužbi da je tokom afričkih ekspedicija bio surov. Pojavile su se i činjenice koje su govorile da je njegovo mišljenje bilo da divljaci poštuju samo silu, snagu i hrabrost. Stenli je indirektno odgovoran jer je omogućio belgijskom kralju Leopoldu II da uspostavi svoju vlast u Kongu. Osim toga Stenlijeve ekspedicije su doprinele širenju afričke trianosomije. Stenli je 1886. predvodio novu ekspediciju spasavanja Emin-paše, guvernera Ekvatorije u južnom Sudanu. Posle mnogih teškoća i mnogo izgubljenih života Stenli i Emin-paša su se sreli 1888. Otkrili su Edvardovo jezero. Vratili su se tek 1890. Stenlijev ulazak u Ituri šumu predstavljao je krvav napad na domoroce. Pri povratku u Evropu oženio se sa velškom umetnicom Doroti Tenant i oni su usvojili dete. Proglašen je vitezom zbog svojih zasluga za britansku imperiju u Africi. Umro je u Londonu 10. maja 1904.

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1988. god. Broširan povez, 24 cm. 370 str. ilustrovano Nadalj se prvi put spominje u pisanim izvorima 1543. godine kao obveznik prireza. U isto vreme i u istom spisku, spominje se i naselje Nadaš, takođe kao obveznik prireza. Prvi Nadalj, preteča današnjeg Nadalja, nalazio se pored desne obale Velikog bačkog kanala i druma Turija – Bačko Gradište. U Vojnoj granici, koja je osnovana 1701. godine, Nadalj je u početku vojnički pripadao Čurugu, a od 1809. sa Gospođincima čini zajedničku kompaniju. U Rakocijevoj buni, koja je trajala od 1703. do 1711. godine, uništeni su i prvi Nadalj (verovatno sredinom oktobra 1705. godine) i naselje Nadaš. Naime, kad je Mađarska oslobođena od Turaka Karlovačkim mirom 1699. godine, nije dobila očekivanu nezavisnost, već je postala deo Habzburške monarhije sa sedištem u Beču. Ferenc Rakoci podiže ustanak za oslobađanje Mađara od austrijske vlasti i nekoliko puta poziva na svoju stranu i Srbe, ali se oni nisu hteli pobuniti protiv cara od kojeg su dobili „privilegije” i države u koju su tek izbegli od Turaka. Austrijski car je tada koristio i Srbe za gušenje ovog ustanka, zbog čega su Rakocijevi vojnici izvršili odmazdu nad srpskim stanovništvom. Iz izveštaja jednog generala Rakociju, saznajemo da je njegova „vojska sve do petrovaradinskih šančeva posekla sve Srbe i sva mesta i svo blago u prah pretvorila.” Većina Srba je bila raspoređena duže reke Tise spremna za sukob sa Turcima koji su još držali Banat, pa nisu očekivali da će ih iza leđa napasti Rakocijeva vojska. Tako su Nadalj i Nadaš pretvoreni u pustare na kojima se posle 100 godina podigao sadašnji Nadalj. U proleće 1800. godine udaren je kolac na sredini budućeg naselja. Naseljavanje kmetova na pustaru Nadalj odobreno je 19. septembra 1801. godine. Već iste godine podeljeni su placevi i počela je izgradnja kuća. Srpska pravoslavna crkva posvećena Ivandanu – Rođenju Svetog Jovana, proroka, preteče i Krstitelja Gospodnjeg, sagrađena je u centru naselja 1813. godine. Za razliku od Srbobrana i Turije, koji su od 1753. do 1848. godine bili u sastavu Potiskog krunskog dištrikta, Nadalj je od svog osnivanja 1801. godine pripao Šajkaškom bataljonu koji je formiran 1763, a ukinut 1873. godine, kao deo Vojne granice. Šajkaši su bili specifičan rod habzburške vojske, koji se kretao u uskim, dugačkim brodovima, poznatim kao šajke. Šajkaši su postojali mnogo pre formiranja Šajkaškog bataljona. Ove vojne jedinice su operisale na Dunavu, Tisi, Savi i Morišu. Učestvovali su u mnogim bitkama protiv Osmanlija, a njihovo učešće je bilo od velike važnosti, jer su bili poznati kao hrabri i vešti ratnici. U borbama 1848/49. učestvovali su i stanovnici Nadalja. Posle pada Srbobrna 3. aprila 1849. godine, stanovnici Nadalja su izbegli u Titel i Srem. Mađarska vojska je 13. aprila 1849. godine Nadalj upalila, pa je naselje, sem dve kuće, potpuno izgorelo. Godine 1852, Šajkaški bataljon je transformisan u Titelski pešadijski bataljon. Ova vojna jedinica je ukinuta 1873. godine, a njeno područje tada dolazi pod civilnu vlast i biva priključeno Bačko-Bodroškoj županiji, baš kao i Srbobran i Turija. Pošta postoji od 1891. godina, a telefon je uveden 1913. godine. Biblioteka je u Nadalju osnovana 1910. godine. U Prvom svetskom ratu, vojni obveznici iz Nadalja su 26. jula 1914. godine mobilisani u austrougarsku vojsku. Ne želeći da služe tuđinu, bežali su i skrivali se kao tzv. „logoši”. Na ruskom ratištu su se predavali i prijavljivali u Jugoslovensku diviziju i učestvovali u borbama na Dobrudži i Solunskom frontu. Kroz Nadalj je 16. novembra 1918. godine prošla oficirska konjička patrola srpske vojske, a 20. novembra 1918. godine došla je stalna desetina pešaka. U Prvom svetskom ratu su poginula 94 stanovnika Nadalja. Između dva rata, Nadalj je opština u srezu Stari Bečej. Okupatorska mađarska fašistička vojska je ušla u Nadalj 13. aprila 1941. godine. U toku Drugog svetskog rata, slobodoljubivi Nadaljčani pomažu i aktivno učestvuju u narodnooslobodilačkom pokretu. Na stubu i mermernoj ploči u samom centru naselja uklesana su 69 imena stanovnika Nadalja, koji su u toku Drugog svetskog rata izgubili živote. Kao uspomena na poslednje dane borbe za oslobođenje zemlje, na zgradu Zadružnog doma u centru naselja postavljen je deo avionskog krila na kome je zapisano: „Sa ovog aerodroma su početkom 1945. godine izvršavali ratne zadatke 422 jurišni i 112 lovački puk.” Nadalj je od mađarske fašističke okupacije oslobođen istog dana kad i Turija, 22. oktobra 1944. godine. Najznačajnija ličnost rodom iz Nadalja je arhitekta Momčilo Tapavica (1862-1949) koji je u prvim obnovljenim olimpijskim igrama u Atini osvojio bronzanu medalju u tenisu i iako se takmičio za Ugarsku, postao je prvi Srbin osvajač olimpijske medalje. Lazar Rakić (Nadalj, 22. decembar 1929 - Nadalj, 27. oktobar 1992) bio je srpski istoričar. Bavio se istorijom Vojvodine od 1848-1919. i Radikalnom strankom. Rođen je u Nadalju u zemljoradničkoj porodici, od oca Uroša i majke Latinke. Osnovnu školu je završio u Nadalju, a gimnaziju u Bečeju. Posle rata, u vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda, kao gimnazijalac, Rakić se pobunio pa je više meseci proveo u zatvoru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju. Radio je kao profesor u Učiteljskoj školi u Vršcu, na Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj“ u Beogradu, Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji u Zrenjaninu i gimnaziji „Svetozar Marković“ u Novom Sadu. Kao prosvetni savetnik radio je u Međuopštinskom pedagoškom zavodu iz Novog Sada. Odbranio je doktorsku disertaciju 1971. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za docenta je istom fakultetu je izabran 1974. za vanrednog profesora 1983. i redovnog profesora 1986. Predavao je istoriju naroda Jugoslavije u novom veku i metodiku nastave istorije. Objavio je oko 180 naučnih i stručnih radova.

Polovne knjige, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu. Izdavač: Parna štamparija Đorđa Ivkovića - Novi Sad, 1913. god. Tvrd povez, 22,5 cm. 177 str. Kvint Horacije Flak - Život i pesnički mu umotvori Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su `Epode`, `Satire`, `Ode` i `Poslanice`. Ističe se i čuvenom poslanicom `O pesničkom umeću`, na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju. On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode `Melpomeni`. Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost. Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju. Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, `slađa od ambrozije i nektara`, rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije. Stevan Josifović, saradnik `Srpskog književnog glasnika`, baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda `Bandusija` uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Olga Luković Pjanović (Negrišori, 7. april 1920 — Beograd, 1. april 1998) bila je srpski lingvista i pseudoistoričar. Biografija Završila je gimnaziju u Čačku, a zatim je bila primljena u Dom kraljice Marije u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata bila je u logoru u Nemačkoj. Nakon rata je radila kao spiker na Radiju Zagreb. Ubrzo je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za klasične jezike. U Parizu je doktorirala na Sorboni, 1969. godine, disertacijom Pravda kod Eshila i Sofokla.[1] Pored maternjeg srpskog jezika, poznavala je još devet jezika: starogrčki, latinski, francuski, nemački, ruski, engleski, poljski, italijanski i španski jezik.[traži se izvor] Postala je poznata nakon objavljivanja knjige Srbi... Narod najstariji u kojoj je dovela u vezu srpski sa stranim i antičkim jezicima. Za pristalice „Srpske autohtonističke istorijske škole“ radi se o kapitalnom delu, dok ga zvanična istoriografija potpuno odbacuje kao nenaučno i pseudoistoriografsko delo. Doživela je moždani udar tokom turneje po srpskoj dijaspori u SAD, nakon čega se vratila u Pariz gde je nastavila sa istraživanjima, ali nije više mogla da govori. Udavala se dva puta, za Bratoljuba Klaića, hrvatskog lingvistu i člana Hrvatskog državnog ureda za jezik za vreme Drugog svetskog rata i Cvetka Pjanovića, četničkog oficira.

Gavro A. Škrivanić: ORUŽJE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI, BOSNI I DUBROVNIKU, SANu Beograd 1957, str. 226. smatram da je NECITANA,,jer su delimicno NERAZDVOJENI TABACI spolja kao na slikama Гавро Шкриванић (7. фебруар 1900, Омиш – 19. јануар 1984, Београд) је био официр војске Краљевине Југославије и Југословенске народне армије и историчар. Основну школу је похађао у Омишу а гимназију у Шибенику. Крајем 1917. је мобилисан а наредне године је затворен у Бечу. Матурирао је у Сплиту 1919. године. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду у чину инжењерског потпоручника. Историју је апсолвирао на Филозофском факултету у Скопљу 1925. године. Исте године је ступио у авијацију и завршио је Ваздухопловно-извиђачку школу. До 1939. бавио се наставом летења. Од октобра 1939. до избијања Другог светског рата на тлу Југославије био је изасланик ваздухопловни изасланик у Италији. Потом прелази у Лондон где је био референт ваздухопловства при председништву југословенске владе. Крајем 1942. постављен је за инспектора југословенсог ваздухопловства у саставу РАФ-а на Средњем истоку. Био је краљев ађутант од марта до августа 1944. године. Био је на Вису 1944. године са Иваном Шубићем потом је уз сагласност АВНОЈ-а постављен за шефа југословенске војне мисије у Паризу. На овом положају је био до 1945. године. На свој захтев вратио се у земљу где је постављен за начелника IV одељења Команде ваздухопловства ЈНА. Ову дужност обављао је од 6. фебруара 1945. до 24. јуна 1948. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 28. фебруара 1947. године. Докторирао је априла 1955 године. До пензионисања (1971) је радио у Историјском институту САНУ. Са групом аутора био је добитник Октобарске награде града Београда 1974. за књигу Историја Београда (књига трећа, део: Београд у Првом светском рату). Научни рад Његов научни рад сконцентрисан је углавном на различите теме из војне историје а бавио се и историјском географијом и топономастиком. Највећи број радова засновао је на теренским истраживањима на територији СФРЈ а истраживао је у архивима Амстердама, Фиренце, Болоње, Париза и Лондона. Написао је 97 радова од којих седам књига. У оквиру Историјског института наставио је развој историјске географије и картографије који је отпочео Илија Синдик. Различите теме из историјске географије обрађују његове књиге Именик географских назива средњовековне Зете и Путеви у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику као и већи број мањих радова о властелинствима, топономастици, границама српске средњовековне државе, о појединим областима и комуникацијама. Израдио је карту Југославије у Меркаторовој пројекцији у 20 секцији у размери 1:500.000. Био је уредник зборке Monumenta cartographica Jugoslaviae I и II. За Школски историјски атлас који је од 1965. имао више од десет издања израдио је 25 историјских карата. У области војне историје проучавао је средњовековно оружје и војску у српским земљама, начин ратовања, фортицикације, поједине ратове и битке. Поред низа мањих радова објавио је књиге Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику и Косовска битка. Његова обимна књига (преко 1000 страна) Војна историја средњовјековне српске државе још је у рукопису.

Autor: Ian Kershaw Godina izdanja: 2018. Br. str.: 560 Povez: Mek Format: 155mm x 235mm Pismo: Latinica Opis Knjiga Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. koja kao nijedna dosad objašnjava kako i zašto se Hitlerov režim uspio održati sve do stadija potpune propasti, unatoč sve većim ratnim razaranjima i ljudskim gubicima u posljednjoj fazi rata. Hvaljeni britanski povjesničar Ian Kershaw u ovoj se knjizi intenzivno bavi razdobljem od neuspjele vojne urote i bombaškog atentata na Hitlera 20. srpnja 1944. do potpisivanja konačne njemačke kapitulacije 8. svibnja 1945., u kojemu je stradalo mnogo više njemačkih civila i vojnika nego svih prethodnih ratnih godina. Mnogo se toga moglo izbjeći da su Nijemci na vrijeme bili spremni pristati na savezničke uvjete. No Adolf Hitler uporno je odbijao svaku pomisao o kapitulaciji: njegove autodestruktivne naredbe i dalje su se provodile, a njegova se moć uspjela održati sve do samoga kraja. No koji mu je mehanizam vladanja omogućavao da ravna sudbinom Njemačke i onda kada je već svima bilo jasno da je rat izgubljen te da zemlja biva bezrazložno razarana? Koliko su daleko Nijemci bili spremni podupirati Hitlera, čak i kada su znali da vodi zemlju do potpunog uništenja? Jesu li mu i dalje davali svoju voljnu potporu? Ili su pak to jednostavno morali činiti zbog terora kojemu su bili izloženi? Kako i zašto su se vojne snage nastavile boriti a vladajuća mašinerija nastavila djelovati do samog kraja? Upravo se tim i ostalim sličnim pitanjima bavi Ian Kershaw u svojoj briljantnoj i upečatljivoj knjizi Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. o posljednjim mjesecima nacističkog režima. Knjizi koja je nužna za razumijevanje same srži Hitlerova vladanja te struktura vlasti i mentalnih sklopova onih koji su ga kontinuirano podržavali. Što je naposljetku cijelu jednu naciju odvelo do potpunog sloma i uništenja. Knjiga godine prema izboru Sunday Timesa, Spectatora, Sunday Telegrapha, Daily Maila, Scotland on Sundaya i The Times Literary Supplementa. O autoru: Britanski povjesničar Ian Kershaw (1943.) jedan je od vodećih svjetskih stručnjaka za njemačku povijest 20. stoljeća. Osobito za Treći Reich i Adolfa Hitlera. Na tu temu objavio je više od dvadeset knjiga, među kojima se osobito ističu njegova opsežna dvosveščana biografija Adolfa Hitlera, Hitler 1889. – 1936.: Hubris (1998.) i Hitler 1936. – 1945.: Nemesis (2000.) te knjige Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. (The End: Hitler’s Germany 1944-45; 2011.) i Do pakla i natrag: Europa 1914. – 1949. (To Hell and Back: Europe 1914-1949; 2015.). Za svoje je knjige dobio brojna priznanja, poput nagrade Wolfson za najbolje povijesno djelo (2000.). Nagrade Elizabeth Longford za najbolje povijesnu biografiju (2005.). Te knjižne nagrade Britanske akademije (2001.). Član je britanskoga Kraljevskog povijesnog društva i Britanske akademije. Do umirovljenja radio je kao redoviti profesor povijesti na Sveučilištu u Sheffieldu. Kao stručni savjetnik surađivao je na brojnim BBC-jevim dokumentarnim serijama, kao što su The Nazis: A Warning from History (1997.), War of the Century (1999.) i Auschwitz: The Nazis and the ‘Final Solution’ (2005.).

Odlično stanje ПРОФ. ДР ОЛГА ЛУКОВИЋ-ПЈАНОВИЋ СРБИ ... НАРОД НАЈСТАРИЈИ ТОМ 2 АИЗ ДОСИЈЕ БЕОГРАД 1990 ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 25 СМ 336 СТРАНА Olga Luković Pjanović (Negrišori, 7. april 1920 — Beograd, 1. april 1998) bila je srpski lingvista i pseudoistoričar. Biografija Završila je gimnaziju u Čačku, a zatim je bila primljena u Dom kraljice Marije u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata bila je u logoru u Nemačkoj. Nakon rata je radila kao spiker na Radiju Zagreb. Ubrzo je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za klasične jezike. U Parizu je doktorirala na Sorboni, 1969. godine, disertacijom Pravda kod Eshila i Sofokla.[1] Pored maternjeg srpskog jezika, poznavala je još devet jezika: starogrčki, latinski, francuski, nemački, ruski, engleski, poljski, italijanski i španski jezik.[traži se izvor] Postala je poznata nakon objavljivanja knjige Srbi... Narod najstariji u kojoj je dovela u vezu srpski sa stranim i antičkim jezicima. Za pristalice „Srpske autohtonističke istorijske škole“ radi se o kapitalnom delu, dok ga zvanična istoriografija potpuno odbacuje kao nenaučno i pseudoistoriografsko delo. Doživela je moždani udar tokom turneje po srpskoj dijaspori u SAD, nakon čega se vratila u Pariz gde je nastavila sa istraživanjima, ali nije više mogla da govori. Udavala se dva puta, za Bratoljuba Klaića, hrvatskog lingvistu i člana Hrvatskog državnog ureda za jezik za vreme Drugog svetskog rata i Cvetka Pjanovića, četničkog oficira.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Bukurov (Ostojićevo, 13. maj 1909 — Novi Sad, 20. april 1986) bio je srpski geograf i akademik SANU. Biografija Rođen je 13. maja 1909. godine u severnobanatskom selu Ostojićevu, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Ostojićevu, a gimnaziju započeo u Kikindi a završio u Senti 1927. godine. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu, gde je 1931. godine diplomirao na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta. Te godine je objavljen i njegov prvi naučni rad Ada. Od tada do smrti, punih 55 godina, proteklo je u izvanrednom stvaralačkom naporu, koji se nije prekidao ni posle penzionisanja 1. oktobra 1977. godine. Radna i naučna karijera Nakon završenih studija jedno vreme je radio kao asistent - volonter na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1933. do 1941. godine radio je u Senti, prvo kao suplent, a zatim kao profesor Realne gimnazije. Za vreme Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije po sopstvenoj želji nije bio u službi. U godinama pre napada hitlerovske Nemačke na Jugoslaviju, proučavao je dolinu Tise i predao je rad pod naslovom Dolina Tise u Jugoslaviji kao doktorsku disertaciju, pred sam rat. Okolnosti su sprečile odbranu, tako da je ona održana tek 1946. godine. Objavljena je kao posebno izdanje Srpskog geografskog društva. U decembru 1946. godine, kao doktor geografskih nauka, postao je profesor novoosnovane Više pedagoške škole u Novom Sadu. Tokom 1957. i 1958. godine bio je profesor na Geografskoj grupi Prirodno - matematičkog fakulteta u Beogradu i direktor Geografskog zavoda. Odatle se ponovo vratio u Novi Sad, na staro mesto profesora Više pedagoške škole, gde je dve godine vodio kurseve iz geografije i istorije. Godine 1961. je prešao na Univerzitet u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu vodio četvorosemestralnu nastavu iz geografije u okviru Grupe za istoriju. Godine 1962. osnovana je na istom fakultetu posebna Katedra za geografiju sa prvim i drugim stepenom školovanja. Nju je, kao njen osnivač, vodio profesor Bukurov. On je ostao i šef katedre i kada je ona 1969. godine ušla u sastav Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Od 1976. godine on je bio direktor Instituta za geografiju na istom fakultetu i na toj funkciji je ostao do penzionisanja 1977. godine. Naučni doprinos Fizička geografija Njegov naučni doprinos u fizičkoj geografiji je niz značajnih studija u kojima su iznesena originalna shvatanja o genezi makro i i mikro reljefa Vojvodine. Izvršio je klasifikaciju krupnih elemenata reljefa na: planine, peščare, lesne zaravni, lesne terase, aluvijalne ravni i tektonske depresije. Prvi je utvrdio da u aluvijalnoj ravni Dunava (Bačka, Banat) sem inundacione ravni, postoji i fragmentirano očuvana površina više od ove ravni. Nazvao ju je aluvijalna terasa i utvrdio njene granice, morfometrijske karakteristike, geološki sastav i genezu. Među radovima ove grupe izdvajaju se analitičke i sintetičke studije: Tri bačke doline: Krivaja, Mostonga i Jegrička (1950), Geomorfološke crte novosadske okoline (1951), Geomorfološke crte južne Bačke (1953), Geomorfološki prikaz Vojvodine (1953), Geomorfološki prilike banatskog Podunavlja (1954), Geomorfološki prilike severnog Banata (1961), Problemi geneze u reljefu Vojvodine (1966), Geomorfolog i ja Šajkaške (1971), Fizičko-geografski problemi Bačke (1975), Sintetička razmatranja geomorfološkog problema na teritoriji Vojvodine (1982) (pristupna beseda u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti 1981. godine) i Geomorfološki problemi Banata (1984). Društvena geografija Naučni doprinos akademika Branislava Bukurova u društvenoj geografiji izražen je kroz dva pravca istraživanja. U prvom su date naučne osnove privredno - saobraćajne geografije, kroz analizu delovanja prirodnih i društvenih faktora na određenom prostoru, njihove povezanosti i uzajamnih uticaja u razvojnom procesu. U drugom je dat veliki broj značajnih studija stanovništva Vojvodine i seoskih i gradskih naselja Pokrajine. Originalne su i veoma značajne studije porekla stanovništva Vojvodine i njegovih migracionih kretanja. U prvoj grupi pomenutih radova treba istaći naučnu vrednost studija: Veliki kanal Dunav—Tisa—Dunav (1949), Privredno - geografske prilike i saobraćajne veze fruškogorske oblasti (1951), Udeo i mesto Vojvodine u ratarskoj proizvodnji Jugoslavije (1956), Geografske osnove bačke poljoprivrede (1958), Mostovi na velikim rekama Jugoslavije i njihov privredno - saobraćajni značaj (1964), Privredne prilike Šajkaške, Geografske osnove željezničkog saobraćaja u Bačkoj (1972), Aluvijalne ravni kao životni prostor na teritoriji Vojvodine (1975). Geografija stanovništva i Demografija Prvi rad iz geografije stanovništva - Posledice migracije u severozapadnom Potisju, objavljen je 1939. godine. Tu je proučeno naseljavanje Crnogoraca, Bosanaca, Ličana i drugih u bivši senćanski srez, njihovo prilagođavanje na novu sredinu kao i njihov uticaj na tu sredinu. U radu Poreklo stanovništva Vojvodine (1957) proučeni su naseljavanje Bosanaca, Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Makedonaca, Crnogoraca i Slovenaca na teritoriju Vojvodine posle Drugog svetskog rata. Tu su proučene demografske karakteristike i strukture migranata i proračunati i prikazani migracioni bilansi svih republika druge Jugoslavije. Vrlo korisni su podaci o rasporedu naseljenika po vojvođanskim srezovima i gradovima, njihov procentualni udeo u ukupnom stanovništvu kao i pregled stanovništva Vojvodine po republikama rođenja i njihov etnički sastav. Napisao je radove: Uticaj geografske sredine na novodoseljeno stanovništvo Vojvodine (1961), Kolonizacija Bačke za vreme Drugog svetskog rata (1971), Spoljašnje migracije naroda Jugoslavije izeđu dva svetska rata (1976) i Etnička struktura radnika koji su privremenom radu u inostranstvu (1976). Regionalna geografija Bista Branislava Bukurova u Novom Sadu Ostvarenja koja se po svom značaju izdvajaju su: Vršačke planine (1950), Ostojićevo (1966), Vojvodina, znamenitosti i lepote (1968), Bačka, Banat i Srem (1978). U ovu grupu takođe spada niz monografija vojvođanskih opština: Opština Bački Petrovac (sa Pavelom Hrćanom, 1976), Opština Ada (1979), Opština Beočin - geografska monografija (sa mr Živanom Bogdanovićem, 1981), Opština Žabalj (1983), Subotica i njena okolina (1983), Geografska monografija opštine Titel (1986), i Opština Ruma - geografska monografija (sa dr Slobodanom Ćurčićem, 1990), koja je objavljena posmrtno. Profesor Bukurov objavio je 371 naučni i stručni rad, a od toga 21 u poslednjih 10 godina svog života. Osim u šest slučajeva on je bio jedini autor. U toku čitavih 20 godina bio je sekretar Odeljenja za prirodne nauke Matice srpske i urednik Zbornika za prirodne nauke ovog odeljenja. Priznanja za naučna i pedagoška dostignuća Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1968. a za redovnog člana 1978. godine. Prilikom izbora prvih članova u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, 4. decembra 1979. godine dr Branislav Bukurov izabran je za njenog redovnog člana. On je jedan od malobrojnih dobitnika medalje Jovan Cvijić, najvišeg priznanja koje Srpsko geografsko društvo dodeljuje najistaknutijim geografima. Godine 1976. dodeljena mu je nagrada AVNOJA-a, najveće priznanje saveznog značaja. Među jugoslovenskim geografima on je jedini dobitnik ove nagrade. On je takođe nosilac Sedmojulske nagrade SR Srbije za 1972. godinu. Odlikovan je Ordenom rada trećeg reda, dobio je prvomajsku nagradu Sindikata Vojvodine i Plaketu Društva geografa Vojvodine 1986. godine za izuzetan rad i postignute rezultate u nastavi i nauci. Branislav Bukurov umro je 20. aprila 1986. godine u Novom Sadu.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Објављена је први и једини пут 1990. године, у уздању Епархије жичке и шумадијске. За овакав подухват држава није имала слуха. Иза књиге, као рецензенти, стајали су тадашњи епископ шумадијски др Сава Вуковић и Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Књига је настала као резултат вишегодишњег архивског истраживања у земљи и иностранству. Историјски контекст Аутор у уводу наглашава да су Србија и Ватикан свој однос градили на вишевековном искуству које је тешко могло бити заборављено. Наводи непознате чињенице о плановима Аустроугарске из 18. века да њихов Београд постане католичка тврђава без Срба, што најбоље показује шта је овај простор чекало у аустријском крилу. Због тога, наглашава Дурковић Јакшић, српски устаници питању односа са Ватиканом пришли су веома опрезно. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније Први покушају иније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Србија и Ватикан у сукобу за време Штросмајера Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878, а чак је покушао да се меша и у брак кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Међу његовим захтевима издваја се и намера да се обнови београдска бискупија која је основана почетком 18. века под аустријском окупацијом. Конкордат и Први светски рат Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. Проф. др Милош Ковић о књизи Књига Србија и Ватикан 1804–1914 Љубомира Дурковића-Јакшића сасвим сигурно спада у капитална дела српске историографије. Писана зналачки и убедљиво, она сабира вишедеценијска сазнања свога аутора и поставља основе за сва будућа истраживања једне од великих, кључних тема српске историје. Б5 формат, тврд повез са омотницом, преко 500 страна

Izdavač: Biblioteka `Svetislav Vulović` Ivanjica Tvrdi povez, ilustrovano, ćirilica, 125 strana, 25cm Emilijan Protić rođen je 1940. godine u Pridvorici pored reke Studenice. Osnovnu školu tri godine je pohađao u rodnom selu, a završio je u Ivanjici gde je nastavio život. Srednju bibliotekarsku školu i Filozofski fakultet, grupu jugoslovensku i opštu književnost, završio je u Beogradu. U varoši pod Golijom i Javorom kraće vreme bio je srednjoškolski profesor. Radni vek završio je u užičkim „Vestima“ i na Radio Užicu kao stalni dopisnik. Publicističkim radom se bavi od 1994. godine kada je objavio monografiju „Svetlost na bpežuljku“, povodom 120 godina škole u Prilikama. Do sada je objavio 11 knjiga, najvećma posvećene jubilarnim godišnjicama bolnice, hidrocentrale na Moravici, FK Javor, školama na Goliji i Javoru. Pre dve godine objavio je knjigu „Listovi na vetru“, kao podsetnik na daleku 1868. godinu kada je otvorena čitaonica u Ivanjici. U međuvremenu, u zbornicima i periodičnim listovima objavljivao je radove iz dalje i bliže prošlosti moravičkog kraja. POGOVOR Pet portreta ivanjičkih akademika iz pera novinara i publiciste Emilijana Protića, jednog od najpouzdanijih hroničara i istraživača moravičkog kraja, pored toga što ukazuju na nedovoljno poznatu istorijsku činjenicu da se u svetu vrhunskih dometa nauke i kulture našao zavidan broj učenjaka poniklih u varošici podno Golije i Javora, predstavljaju u širokom vremenskom luku više nego uverljiv dokaz da je Srbija u 19. i prvoj polovini 20. veka ubrzano osvajala atribute moderne evropske države. Svaka od pet biografskih putanja u Protićevoj knjizi pokazuje da su pomenuti društevno-istorijski procesi, kao deo šire shvaćene srpske nacionalne ideje, bili nezamislivi bez obrazovane elite. Ovakav poduhvat obavezivao je autora na doslednu i odgovornu interpretaciju svega onoga što je u stručnoj literaturi objavljeno o životu i delu ovih istaknutih ličnosti iz naše daleke prošlosti. Pored toga što se oslanja na proverene izvore i dostupnu arhivsku građu, Protićev „biografski metod“ zasniva se na hronološki dosledno objedinjenoj faktografiji, a ono što ga naročito izdvaja iz obimne produkcije sličnih rukopisa jeste njegov pripovedački dar kojim i teško razumljive stvaralačke dileme takozvanom običnom čitaocu predočava kao prijemčivu i živu materiju. Tako pred nama izranjaju i oživljavaju bogati, bujni životi Protićevih zemljaka, njihovo pregalaštvo i posvećenost nacionalnim interesima, isprekidanim istorijskim lomovima i porodičnim dramama. Vešto spajajući sve važne biografske tačke petorice ivanjičkih akademika, prožete fragmentarnim svedočanstvima njihovih savremenika, Protić od prve stranice osvaja čitalačku pažnju, pa se njegovi životopisi neretko čitaju i kao svojevrsni obrazovni romani o vaspitanju, odrastanju i sazrevanju u vremenima kada je redosled nacionalnih zadataka imao jasno utemeljenje u životima najboljih sinova jedne mlade države. Istovremeno, hodeći zavičajnim i inim životnim stazama vladike Joanikija Neškovića, Stevana R. Popovića, Svetislava Vulovića, Kirila Savića i Nedeljka Košanina, prošlost doživljavamo kao večnu savremenost, kao neku vrstu nadvremenosti. Protićev istraživački pogled u istoriju, koliko god morao biti istinoljubiv, ne podleže normama istoricizma. Zato na pomenute velikane ne gledamo kao na okamenjene postamente prošlosti, već kao na vizionare. Danas, u doba kada štošta dobija akademski imprimatur, prigodno ilustrovana i stilski ubedljivo napisana knjiga „Ivanjički akademici“ u izdanju ivanjičke biblioteke „Svetislav Vulović“ predstavlja ohrabrenje, svojevrstan izdavački podsticaj i dragocen putokaz. Njenu aktuelnost prepoznajemo i u tome što nas u krupnom istorijskom planu ne odvaja od velikih umova koji su živeli u minuloj epohi, već što nas na posredan način spaja u kontinuirani civilizacijski tok. Stoga su Protićeve „biografske lekcije“ iz naše kulturne i naučne baštine dragocene za njihovo očuvanje i celishodnije ponašanje budućih istraživača. Zoran Jeremić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SREDNJOVEKOVNI GRAD SKOPLJE i konaci manastira Hilandara Aleksandar Deroko, Slobodan Nenadović Povez mek, veliki format Srpske akademije nauka i umetnosti Beograd, 1971. bogato ilustrovano RETKO U PONUDI arhitektura, deroko, manastir Hilandar, srednjovekovni gradovi, Makedonija, Skoplje.. Aleksandar Deroko (4/16. septembar 1894 — 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik i pisac Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni. Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Prandeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[1] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[2] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na željeznici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[3]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[4]. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[4]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[4]. Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

Odbrana, Beograd, 2018. 554 strane, tvrd povez, veliki format, kvalitetan papir. Knjiga je nova. Pomireni u smrti više nisu neprijatelji Knjigu „Veliki rat – Zapisano u kamenu” Branko Bogdanović, publicista i stalni saradnik našeg dodatka, posvetio je spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata, koji su uglavnom zaboravljeni i uništeni. Veliki rat – Zapisano u kamenu”, spomenici i groblja palih u Prvom svetskom ratu, naziv je knjige Branka Bogdanovića, publiciste i stalnog saradnika „Politikinog” dodatka „Magazina”, predstavljene na Sajmu knjiga. Već godinama glavne teme koje Bogdanović istražuje i o kojima piše su oružje i organizacija vojske, ali se sada prvi put odlučio za omaž onima koji su stradali od tog oružja, žrtvama ratova. – Trudio sam se da otkrijem i prvog oficira i prvog vojnika i poslednjeg vojnika koji su u Velikom ratu poginuli, ali i da podsetim na sve one znane i neznane borce za koje se ne zna gde počivaju. Čak i za neke najveće heroje ovog rata, spomen-ploče sam nalazio bačene u žbunje, na primer na Topčideru i Banovom brdu. Volimo da kažemo da je istorija zapisana na kamenu, ali kod nas izgleda ni kamen nije večan – rekao nam je Bogdanović tokom promocije svoje knjige. Knjiga je posvećena spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata koji su uglavnom zaboravljeni i i uništeni. Poginulima se nismo odužili – Bogdanović je izneo i važne činjenice kako uprkos pokrenutoj inicijativi Istorijskog odeljenja Glavnog generalštaba januara 1930. da se konačno prikupe svi imenski podaci, opis žrtava i podigne srpski ratni Panteon, ovaj posao nikada nismo uradili. Ostali su samo fragmenti prikupljene građe koji se danas čuvaju u Istorijskom institutu. Nakon sto godina i dalje imamo samo procene o broju poginulih, koje je u iznudici dala naša mirovna delegacija na Mirovnoj konferenciji u februaru 1919. Čitav vek je prošao, a mi se nismo odužili poginulima, nestalima i umrlima. Ako je nešto urađeno, bilo je to u prvih pet posleratnih godina – podsetio je dr Mile Bjelajac. – Svi znamo za spomenike koji se nalaze u Grčkoj, širom Makedonije, pa i u većim gradovima Srbiji, ali je malo poznato da je puno tih obeležja uništeno, pogotovu 1945. godine. Tada je donet zakon kojim je bilo zabranjeno podizanje spomenika i obeležja svim fašistima i saradnicima okupatorskog režima i tada je došlo do masovnog uništavanja grobalja. To su često radili neuki ljudi, pa se dešavalo da nisu uništavana samo austrijska i nemačka groblja, nego i groblja naših vojnika iz Prvog svetskog rata. Banalni primer je groblje na Banovom brdu On dodaje da se ne zna broj spomenika, jer u svakom pa i najmanjem mestu u Srbiji postoji obeležje vojnicima palim u Prvom svetskom ratu. S druge strane, austrijski general Trolman je 1914. godine tokom ofanzive po Srbiji zapazio spomenike vojnicima iz Balkanskih ratova, pa je predložio Poćoreku da slična obeležja podignu svojim borcima, jer je primetio da to pozitivno utiče na moral vojnika i stanovništva u ratu. – Najveći problem je što nikada nije napravljen spisak poginulih vojnika, tako da mi još ne znamo tačan broj žrtva u Prvom svetskom ratu. Baratamo sa brojem od 1.270.000 žrtva, ali to je „ad hok” izvučeno i pripremljeno za Mirovnu konferenciju u Versaju – kaže Bogdanović. Dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za savremenu istoriju, govoreći na promociji naveo je da je ova knjiga i priča o humanosti naših predaka koji su se vodili izrekom: „Pomireni u smrti više nisu neprijatelji.” Ova rečenica stoji na mnogim spomen-kosturnicama u Srbiji, u Smederevu ili Krupnju, gde su vojnici različitih vojski umirali jedni pored drugih. Tako na spomen-obeležju u Tekerišu, srpskim vojnicima izginulim u bici na Ceru, stoji i plaketa u spomen na umrle iz vojničkog Praškog puka. Autor knjige je pažljivo rekonstruisao ko je inicirao i finansirao podizanje obeležja i spomenika. – Tako se može izmeriti učešće same države u promovisanju sećanja na Veliki rat i žrtve, to jest na politiku pomirenja. Većina obeležja podizana je u skladu sa željama lokalnih zajednica ili samih boraca svojim palim drugovima. Detaljno su navedeni članovi odbora i količine novca koji su za to namenjivani, a ti podaci svedoče o prvoj meri učešća ili odsustva države u tim akcijama – kazao je Bjelajac. Bogdanović je na knjizi, koja ima 450 stranica i sadrži 600 ilustracija, radio protekle tri godine, a kratke inserte je povremeno objavljivao u našem dodatku. Izdavač ove vredne knjige je Medija centar „Odbrana”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prilozi za Magnum Krimen / Crimen I. Vatikanska kandza II. Vatikan - giljotina za srbe - Malo iskrzana rikna, nista strasno! Drugi deo knjige Varvarstvo u ime Hristovo, sa podnaslovom Vatikan - giljotina za Srbe, razotkriva program velikohrvatskog šovinizma koji je napravljen 1900. godine Zagrebu, na kongresu `Hrvatske katoličke mladeži`. Analize i dokumenti dati u ovoj knjizi nedvosmisleno pokazuju da su mnogi istaknuti hrvatski klerikanci, shodno tom programu, podsticali i vršili genocid nad Srbima. Tokom čitavog dvadesetog veka Vatikan je koristio sva sredstva, od diplomatije do medijskih manipulacija, nasilja nad pripadnicima Srpske pravoslavne crkve, zatvaranja u logore, mučenja, proterivanja, ubijanja, prinudnog pokatoličavanja i fanatizacije ranije pokatoličenih pravoslavaca (sada ekstremnih Hrvata) kako bi što potpunije ovladao prostorom Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U svom pohodu ka zacrtanom cilju Vatikan ne samo da nije birao sredstva, već je rado prihvatao sve saveznike. Na istom zadatku složno su radile ustaše Ante Pavelića, hrvatski komunisti i sledbenici nekadašnjeg `titovog partizana` Franje Tuđmana, kome je pripala zasluga za ostvarenje `tisućljetnog hrvatskog sna` i ispunjenju Pavelićevog testamenta. Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna Dragoljub R. Živojinović (Vranje, 17. april 1934 — Beograd, 4. februar 2016[1]) bio je srpski istoričar, univerzitetski profesor i akademik SANU.[2] Završio je Filozofski fakultet u Beogradu (1959); postdiplomske studije na Univerzitetu Pensilvanije, (1963); doktorat na Univerzitetu Pensilvanije, (1966); postdoktorski rad na Univerzitetu Harvard (1972). Bio je redovni je profesor na Filozofskom fakultetu.

Autor - osoba Sereny, Gitta, 1921-2012 = Serenji, Gita, 1921-2012 Naslov Odlazak u tamu : od ubijanja iz samilosti do masovnog ubistva / Gita Serenji ; s engleskog prevela Nataša Kampmark Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 511 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kampmark, Nataša, 1974- = Kampmark, Nataša, 1974- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ11 Napomene Prevod dela: Into that darkness, from mercy killing to mass murder / Gitta Sereny Tiraž 300 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Prvobitno sam došla na ideju da razgovaram sa Francom Štanglom kad sam, prisustvujući njegovom suđenju u Nemačkoj 1970. godine shvatila da je on, mimo svega ostalog, za razliku od drugih koje sam posmatrala u sličnim okolnostima, osoba koja se odlikuje izvesnom inteligencijom. On je jedini komandant logora za istrebljenje koji je izveden pred sud. Bilo ih je, začudo, tek četvorica koji su vršili tu posebnu funkciju: jedan je mrtav, a dva su uspela da netragom nestanu. Godinama sam imala osećaj da, uprkos brojnim knjigama i filmovima o nacističkom periodu, ipak postoji čitava jedna dimenzija reagovanja i postupanja koju i dalje nismo pojmili, a koja je i te kako relevantna u kontekstu pritisaka i opasnosti koje nas danas okružuju i koje nam mogu zapretiti u budućnosti. Smatrala sam da je od suštinske važnosti, pre no što bude prekasno, da se bar jednom pokuša, koliko je god moguće neostrašćeno i širokoumno, proniknuti u ličnost čoveka koji je lično učestvovao u najvećem zlu našeg doba. Mislila sam da je važno sagledati okolnosti koje su ga navele da učestvuje u tome, ali ovog puta ne s naše već s njegove tačke gledišta. Činilo mi se da je to prilika da se ispitaju njegove pobude i postupci onako kako ih on opisuje, a ne kako ih mi zamišljamo ili prejudiciramo, te da se na taj način proceni da li se zlo javlja pod određenim okolnostima ili je urođeno i u kojoj meri ga određuje pojedinac, odnosno sredina. Štangl je bio poslednji i, na kraju krajeva, jedini čovek tog kalibra s kojim se takav eksperiment mogao pokušati. Gita Serenji (Gitta Sereny; 1921, Beč, Austrija – 2012, Kembridž, Velika Britanija), novinarka i spisateljica mađarsko­­austrijskog porekla, provela je detinjstvo u Beču i Engleskoj, a školovala se i u Francuskoj. Govorila je tri jezika: engleski, nemački i francuski. Kad je počeo Drugi svetski rat studirala je u Parizu, gde je nakon kapitulacije volontirala kao medicinska sestra u jednoj organizaciji koja se u okupiranoj Francuskoj brinula o napuštenoj deci. Radila je kao tumač za tu organizaciju, zbog čega je imala značajan kontakt s nemačkim okupacionim snagama. Poslednje godine rata pridružila se organizaciji UNRRA i radila u logorima za raseljena lica u Nemačkoj, gde je lično videla posledice nacističkog sistema po njegove žrtve. Godine 1949. udala se za fotografa američkog časopisa Vogue Dona Hanimana i nastanila se u Londonu, gde je odgojila sina i ćerku, te započela novinarsku karijeru. Njen novinarski rad je raznovrstan, ali ponajviše se bavila temama u vezi sa Trećim rajhom i nezbrinutom decom. Uglavnom je pisala za Daily Telegraph Magazine, Sunday Times, The Times, Independent i Independent on Sunday Review. Članke je objavljivala i u brojnim listovima i časopisima širom sveta. Autorka je i romana Medaljon (The Medallion), te knjiga Nevidljiva deca (The Invisible Children), koja govori o prostituciji, Slučaj Meri Bel (The Case of Mary Bell) i Albert Šper: njegova borba sa istinom (Albert Speer: His Battle with the Truth), koja se bavi preispitivanjem Trećeg rajha. Holokaust, Aušvic, treblinka, Sobibor, Franc Štangl, eutanazija, Nirnberg, Argentina, pacovski kanali, nacisti, Hitler, Drugi svetski rat, Vatikan, Jevreji

dr Milan G. Petrović - Uzroci propasti Kraljevine Srbije 1915. godine Поред осталих циљева ова је књига имала још и тај да докаже да су у бившој Краљевини Србији управљали државом људи који нису имали моћ да сами стварају идеје, које одушевљавају живот народа и које у себи носе клицу општег напретка, и да су ти људи немајући урођену способност за стварање идеја пабирчили овакве идеје из новина, које су поједини држављани истицали у разним случајевима. Књига је доказала да они нису били чак ни толико способни да могу схватити кад је време да се те идеје развију и остваре да би дале добре последице, већ су их остваривали доцкан, кад је неред у јавном животу буктао у пламену или кад њи хово остварење није могло дати задовољавајуће резултате. У књизи је доказано и то да су они овако радили зато што су се стидели да усвајају туђе идеје, па су због тога чекали да јавност заборави творца идеје, те да је они тада могу приписати себи. Утврђено је да су ова два узрока одржавали земљу и народ у зачмалости. То што сам напред рекао да је постојало у бив. Краљ. Србији постоји и данас у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И данас надувени мозгови живе од ошљарења туђих идеја. И данас људи који су уобразили да су државници нису у стању чак да схвате ни време кад треба једну идеју остварити, и данас „велики мислиоци` на недопуштен начин присвајају себи туђе идеје, а толико су неразборити да се не умеју да застиде што те туђе идеје не остварују онда кад је време и пре но што се проузрокује у народу хаос. Формат Б5 Број Страна 820 Писмо Ћирилица Повез Тврди

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Urednici: Vidoje Golubović, Borislav Novaković, Izdavač: Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 i njihovih potomaka i poštovalaca - Beograd, Zrenjanin, 2014. god. Broširan povez, 24cm. 430 str. Hercegovci srpski ratni dobrovoljci u ratovima Crne Gore i Srbije 1912-1918 U knjizi su trenutno sabrana imena 4.882 dobrovoljca o kojima su do sada prikupljeni podaci sa prostora 12 srezova istočne Hercegovine, ali je ona još u radnoj verziji jer se nadamo da će, poput dodatnog izdanja iz 2002. i dopunom 500 imena 2004. godine, i ovo izdanje biti dopunjeno nakon distribucije u Hercegovini, kada ljudi koje to interesuje i koji o tome imaju podataka budu izvršili eventualne dopune. Cilj monogorafije koju su radili brojni autori otkako je, kako kaže, 1947. godine Udruženje proglašeno fašističkim, a arhiva spaljena, da obnavlja podatke koji su postojali prije 70 godina i koji su i tada govorili o činjenici da je u cijeloj istočnoj Hercegovini dobrovoljaca iz Trebinja bilo najviše, što je i razumljivo jer je u pitanju najveća opština. Trebinjaca je za sada popisano 1.100, Bilećana 937, Gačana 903, Nevesinjaca 600, Mostaraca 150, a najveći broj poginulih na broj dobrovoljaca je takođe iz Sreza Trebinje, odakle je svaki četvrti dobrovoljac poginuo, jer su najžešće borbe vođene na granici sa Crnom Gorom, na prostorima regije Zupci i pograničnih krajeva Gacka. „Potrebno je istaći da je veliki broj Trebinjaca iz Amerike, kao dobrovoljci, došlo na Solun i upravo su oni bili gurnuti u prve borbene redove i u najžešće bitke, što je razlog velikog broja stradalih iz Trebinja“, pojašnjava Vuković. Vasilije Masleša, sin odlikovanog dobrovoljca, učesnika borbi na Verdenu, kaže da Hercegovci neće posustati u sabiranju imena srpskih dobrovoljaca iz ovih krajeva, kako bi se znalo kako su se naši preci odvajkada borili za slobodu, dolazeći čak iz „bijelog svijeta“ da brane rodna ognjišta, poput njegovog saplemenika Krsta Masleše koji je došao iz Amerike i bio barjaktar na Skadru, pa otišao u bitku na Bregalnicu sa Bugarima, a zatim na Solun.

07046) ZNAK SJEĆANJA rudnik Kakanj , grupa autora , Kakanj 2005 , autori : Muharem Gasal, Hamdo Mimić, Safet Huskić, Omer Jukić, Fuad Breščić, Kemal Husika, Nurfet Alić, Kasim Bajramović, Zehrudin Sikira, Abdulah Karahodžić, Ferdo Mijač, Azrudin Haračić, Ibrahim Demir, Mirsad Sarač, Stjepan Ivić, Adib Zekić, Džemal Hadžić, Ibrahim Hrustić, Eftim Kocev, Hajrudin Spahić, Džemaludin Ramić, Abduselam Adilović Rudnik mrkog uglja Kakanj ponovo se pojavljuje jednom svojom knjigom. Ovoga je puta povod dostojanstven, human i, iznad svega, naš obaveza prema stoljetnom žrtvovanju rudara Kaknja. Prošlo je četrdeset godina, pa se, s pravom, poneko može upitati zašto poslije toliko vremena ova knjiga. Valja znati da četrdeset godina nakon velike rudarske nesreće od 7. juna 1965. godine jest obaveza ove generacije da zvanično kaže: rudari Rudnika Kakanj ispunili su svoj preuzeti zavjet. Prije četrdeset godina su obećali da nikada neće zaboraviti poginule drugove i da će porodicama poginulih rudara, koliko god to bude moguće, nadomjestiti gubitak hranitelja, očeva, muževa, braće, sestara... A kako je to postignuto piše u sadržaju ove knjige, kao što i piše zašto smo to zapisali i zašto smo sve to radili pored tolikoga posla na eksploataciji uglja i održavanju ljepšega i dostojanstvenijega života pod ovim kakanjskim nebom? Uradili smo to zato što nikada ne smije biti zaboravljeno da je ovaj grad i njegov ukupan razvoj uvijek temeljen na rudarskom žrtvovanju i rudarskom odricanju. Kakanjskim rudarima nikada ne smije i ne može biti oduzeto pravo na isticanje njihovog učešća u ispisivanju stranica povijesti domovine i zavičaja - Bosne i Hercegovine i Kaknja. Može se postaviti i pitanje zašto baš mi pišemo? Pa zato što je naša generacija, definitivno, generacija intelektu- alaca koju su školovali rudari. Konačno su kakanjska rudarska djeca ljudi koji upravljaju i strateški određuju pravce razvoja. Rudari su nas odškolovali i omogućili da govorimo i pišemo. Zato je ova knjiga spomen i hvala, i zato se pojavljuje na četrdesetu godišnjicu oraške katastrofe. Pred vama je knjiga o smrti koju je napisao život. Napisana kao poklon sjenima naših očeva, braće i muževa. Kao Fatiha koju smjerno izgovaramo već punih četrdeset godina. Haris Neimarlija tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 352 strane , prilog karta rudnika

SEĆANJA Rade Marković Str 270 Povez mek Stanje knjige dobro O knjizi Pred nama se nalazi knjiga Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti iz doba kada je Srbija doživela poslednji rat u prošlom veku i kada je mučki bombardovana od onih koje sadašnji vlastodršci mole da im oproste što su nas bombardovali. Bez trunke srama oni svakim danom i dalje ponižavaju svoj narod, a ljude koji su imali hrabrosti da se agresiji odupru na bilo koji način, po nalogu istih tih agresora, bez dokaza osuđuju i trpaju u zatvor. Kroz knjigu koju je nazvao „Sećanja”, autor deli sa čitaocima retrospektivu vlastitih uspomena iz duge i plodne policijske karijere, otkriva koliko je bio privržen policiji i koliko je voleo zemlju u kojoj je živeo. I pored toga što se na njega sručio sav jad ovog sveta - jer, najteže je sedeti u zatvoru bez ikakve krivice - on je smogao snage da koliko-toliko vedrim tonom iznese svoja sećanja koja će čitaocu verovatno biti jako interesantna. Verujem da će „Sećanja` Radomira Markovića biti posebno interesantna i kolegama koje su u to vreme radili sa njim, jer će iz ove knjige videti da i pored svega što mu se u životu desilo, Rade nijednog trenutka nije izgubio svoj duh i svoju prepoznatljivu dozu humora... Knjiga koja se nalazi pred nama verovatno sve o ne e m a po a e taocu, ali ovo je druga knjiga koju je Rade Marković napisao u tamnici, kao politički sužanj 21. veka, čijom se slobodom plaća cena nazovi-demokratije. U kontaktima sa njim saznao sam da on još nije rekao sve što ima, te se nadam da će treća knjiga, s` dovoljne vremenske distance, dati mogućnost autoru da nam kaže istinu o tome šta se dešavalo tih tragičnih godina po nas, na prelazu iz jednog u drugi vek. Svedoci smo samo jedne činjenice: što više „demokratije`, to manja država. Patriotizam i rodoljublje na kojima je naša generacija vaspitavana kao pojam u glavama naše dece nažalost idu na dubrište istorije, u epske pesme, a oni će najverovatnije svoj patriotizam ubuduće pokazivati kroz „parade ponosa”. Advokat Dušan Mašić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bertold Konrad Herman Albert Šper (nem. Berthold Konrad Hermann Albert Speer), poznat kao Albert Šper (nem. Albert Speer O ovoj zvučnoj datoteci slušaj (pomoć·info); Manhajm, 19. marta 1905 — London, 1. septembar 1981) je bio nemački arhitekta i jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade (Himler, Gebels, Gering, Borman i Šper). Ponekad je nazivan prvim arhitektom Trećeg rajha. Šper je po mnogo čemu odudarao od slike čoveka u vrhu nacističke stranke i bliskog Hitlerovog saradnika. Bio je to visoko obrazovan čovek, uglađenih manira i gospodskog ponašanja. Hitler i on imali su jednu zajedničku strast, gotovo opsesiju - arhitekturu. Rođen je kao sin takođe arhitekte u Manhajmu. Arhitekturu je studirao u Minhenu i Berlinu, a diplomu dobio 1927. Karijera Zeppelintribune Kao mladi berlinski arhitekta 1931. godine, 27 godina je stupio u NSDAP. Ambiciozan i sposoban kakav je bio, ubrzo je pobudio Hitlerovu pažnju i zadobio njegovo poverenje. Vremenom, „Firer“ je sve više bio impresioniran Šperovim zamislima i planovima. Hitler je i sam želeo da postane arhitekta, ali mu to nije pošlo za rukom. Samo godinu dana nakon što je Šper pristupio stranci dobio je zadatak da organizuje veliki nacistički slet na aerodromu Tempelhof. Pokazao je veliku veštinu u pobuđivanju emocija pompoznim priredbama sa zastavama i reflektorima koje su kasnije postale sastavni deo Hitlerovog mita. Žetvene svečanosti u Bakebergu, proslave u Tanenbergu i veliki nacistički sletovi u Nirnbergu bili su njegovo delo. Povrh svega, Šper je postavio inscenaciju i režirao Hitlerove govore uz pomoć svog dobrog poznavanja psihologije masa. Šper sa Hitlerom u Berghofu 1938. Zajedno sa Šperom Hitler je planirao da preuredi Berlin i druge veće nemačke gradove gradeći velike zgrade u stilu starorimskih i drugih klasičnih građevina koje su obojica jako voleli. Veličina i pompoznost bila im je glavna misao vodilja u planovima izgradnje nove Nemačke. Sledi deo opisa zgrada koje je trebalo da budu izgrađene u budućoj prestonici sveta: Kupola nad dvoranom trebalo bi da bude viša od 30 m kako bi u nju stalo 100.000 ljudi. Među stranačkim zgradama koje su projektovane da budu večno obeležje grada Nirnberga bila bi dvorana za 60.000 ljudi, stadion kakav svet još nije vidio, kao i polje za parade kojima bi moglo da prisustvuje milion ljudi. Neke od ovih ideja su i sprovedene u delo. Rat Šperova zasluga da bude u samom vrhu NSDAP-a do poslednjih dana jeste prvenstveno u tome što je, početkom Drugog svetskog rata, dobio mesto ministra naoružanja Trećeg rajha. Umetnik i arhitekta tada je svoj talent preorijentisao na organizovanje ratne proizvodnje. Uspeh je bio fenomenalan. Nasuprot savezničkim bombardovanjima proizvodnja borbenih aviona, tenkova i granata porasla je za više od tri puta. Bio je odličan organizator proizvodnje, ali je, da bi postigao takve rezultate, nemilosrdno iskorištavao ljude. Špera nije bilo briga odakle strani radnici dolaze i u kakvim uslovima žive sve dok dobro rade za Nemačku. Nije se obazirao na međunarodnu etiku i konvencije kada je ratne zarobljenike prisiljavao na robovski rad. U Himlerovim logorima radnici su radili i do sto sati nedeljno. Šper se nesumnjivo ponašao robovlasnički što ga je na kraju i dovelo pred sud. Ipak na suđenju nije dokazano da je ikad izdao neku nečovečnu zapovest. Kao ministar naoružanja bio je vrlo moćan i uticajan, mogao je, da je to hteo, da počini mnoge zločine. Međutim, postavio se drugačije od mnogih svojih kolega ministara. Mogao je sebi dopustiti da kritikuje Kajtela ili Franka, čak se i odupirao gestapovskom hapšenju radnika i obično iznosio pobede u takvim sukobima. Bio je nedodirljiv i važio je za čoveka od izuzetnog Hitlerovog poverenja zbog čega je imao dosta neprijatelja u vrhu stranke. Suđenje u Nirnbergu Njegova savest ga je naglo probudila pred kraj rata. Bio je na rubu otkazivanja poslušnosti svom vođi kada je bilo neosporno da je rat izgubljen. Ipak, nikad ga se nije odrekao iako je kasnije tvrdio da je ozbiljno razmišljao o organizovanju atentata na Hitlera. Tokom suđenja u Nirnbergu ponašao se lukavo, dodvoravao se sudijama, pokazivao iskreno kajanje i postao gotovo antifašista. Naravno, ne zna se da li je to radio da spasi vlastitu glavu ili je stvarno tako mislio. Ima znakova koji idu u prilog i jednom i drugom. Evo šta je izjavio o svojim bivšim kolegama tokom suđenja: Ni jedan od njih ne sme ući u istoriju kao čovek vredan i najmanjeg poštovanja. Neka ceo prokleti nacistički sistem i svi koji su u njemu učestvovali, uključujući i mene, nestane sa svom sramotom i prezirom koji zaslužuju. Treba ljude pustiti da zaborave i da počnu graditi nov život na razboritim i demokratskim temeljima Gering se silno naljutio na njega, nazvao ga je izdajnikom i besneo kako bi ga najradije sam odmah likvidirao. Šper je znao šta radi, ostavio je dobar utisak na sudije. Dokazi protiv njega su postojali ali su bili slabi. Priznao je da je kriv za iskorištavanje radnika i ratnih zarobljenika, ali je stalno isticao svoje duboko kajanje i nameru da ubije Hitlera 1945. Nije proglašen krivim po prve dve tačke optužbe, one za agresorski rat i zaveru, što mu je spasilo glavu. Osuđen je na 20 godina zatvora iako se nadao da će biti oslobođen svih optužbi. U zatvoru i nakon njega izdao je nekoliko knjiga poput: „Spandau: Tajni dnevnici“ i „Unutar trećeg rajha“. Albert Šper umro je 1. septembra 1981.

Lepo očuvano Kao na slikama Retko SMILJA AVRAMOV - POSTHEROJSKI RAT ZAPADA PROTIV JUGOSLAVIJE Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i univerzitetski profesor. Ona je bila član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po objelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom vijeku. Biografija[uredi | uredi izvor] Grob na Novom groblju u Beogradu, rozarijum, parcela 14, grob br. 10 Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila na Sušaku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik.[1] Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018.[2][3] Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.[4][5] Objavljenja djela[uredi | uredi izvor] Međunarodno javno pravo, Beograd (1977) Genocid u Jugoslaviji 1941-1945 Genocid u Jugoslaviji od 1941-1945. i 1991. godine (dva dela), Akademija za diplomatiju i bezbednost (2008) Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava, Beograd (1992) Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad (2000) Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije, Veternik-LDIJ (1997) Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija, Veternik-LDIJ (1998) Avramov, Smilja (2006). „Međunarodnopravni vid kosovskometohijske krize”. Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa (PDF). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 13—35. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 01. 08. 2017.

Plavi jahač, 1995. Drugo izdanje ove zbirke eseja, dopunjeno (u odnosu na prvo) intervjuom sa autorkom. Praktično nekorišćeno. “Godine 1993. u vlastitom predgovoru zbirci eseja po nazivom Američki fikcionar ističe da se radi o jednoj ‘nepristojnoj knjizi’ u kojoj se u potpunosti izbjegava autobiografsko pisanje. Kroz eseje u Američkom fikcionaru daje kritiku američkog proizvođačkog društva iz svoje pozicije marginalca i egzilanta. Prilikom tipkanja, došlo je do slučajne greške u naslovu knjige, kad je Ugrešićka umjesto tipke ‘d’ pritisnula ‘f’ te se ‘dictionary’ pretvorio u ‘fictionary’, potvrdivši tako njen unutarnji košmar, kako sama navodi.” (Anela Senčar, 5. 2. 2008.) Dubravka Ugrešić (1949., Kutina) na Filozofskom fakultetu u Zagrebu završila je studij ruskog jezika i komparativne književnosti, gdje je kasnije i nastavila raditi u sklopu Zavoda za znanost o književnosti. Kroz njeno književno djelovanje isprepliće se nekoliko osnovnih preokupacija, kao što su propitkivanje prirode pisanja i književnosti kao takve, suprotstavljanje popularne (ili pak trivijalne) literature visokoj ili kanonskoj, te kasnije problematiziranje egzila i pitanje identiteta. U Globusu 1993. godine objavljen je članak `Hrvatske feministice siluju Hrvatsku` koji je napisao Slaven Letica, uz odobrenje tadašnjeg urednika, Denisa Kuljiša, u kojem on optužuje Dubravku Ugrešić, Slavenku Drakulić, Radu Iveković, Jelenu Lovrić i Vesnu Kesić da su kao hrvatske feministice `bitno pridonijele prikrivanju istine o seksualnom nasilju kao instrumentu srpske rasističke i imperijalne politike`, proglasivši ih ujedno i `vješticama`, te prouzročio pravi medijski linč koji je trajao mjesecima, prisilivši tako navedene spisateljice da napuste Hrvatsku. Dubravka Ugrešić emigrirala je u Amsterdam, gdje je nastavila sa spisateljskim radom, predavajući povremeno na nekim američkim sveučilištima. Djela: Romani: Baba Jaga je snijela jaje, Beograd: Geopoetika; Zagreb: Vuković-Runjić 2008; Ministarstvo boli, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb: Faust Vrančić 2004; Muzej bezuvjetne predaje, Beograd: Samizdat B92; Zagreb: Konzor 2001-2002; Forsiranje romana-reke, Zagreb: August Cesarec 1988; Štefica Cvek u raljama života, Zagreb: GZH 1981. Pripovijetke: Život je bajka, Zagreb: GZH 1983; Poza za prozu, Zagreb: CDD 1978. Eseji: Europa u sepiji, Beograd: Fabrika knjiga 2013; Zagreb: Profil 2014; Napad na minibar, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb:Fraktura 2010; Nikog nema doma, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb: Faust Vrancic 2005; Zabranjeno čitanje, Sarajevo-Beograd: Omnibus-Geopoetika 2001; Kultura laži, Zagreb: Arkzin 1996; Američki fikcionar, Zagreb: Durieux 1993. Knjige za djecu: Kućni duhovi, Zagreb: August Cesarec 1988; Filip i Srećica, Zagreb: Mladost 1976; Mali plamen, Zagreb: Mladost 1971. Stručne studije: Nova ruska proza, Zagreb: SNL 1980.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije Smilja Avramov Jugoslavija je od 1945. do smrti Josipa Broza bila teatar geopolitičke borbe, najpre do 1948. protiv Zapada, kao moćna poluga Istočnog bloka, a potom nekoliko godina protiv Istoka kao prva linija antisovjetskog bloka, da bi zatim, krajem pedesetih, otvorila front i protiv Istoka i protiv Zapada, ali istovremeno prihvatala pomoć i saradnju, čas sa jednom ili drugom stranom. Sadržina titoističke politike svodila se na proizvodnju neprijatelja različitih boja, da bi se nakon smrti Josipa Broza SFR Jugoslavija našla kao neprijatelj svih: Istoka, Zapada i nesvrstanog sveta. Ironijom sudbine, kao poražen biće srpski narod, iako je on bio najveća žrtva titoističke politike.Zapad je vodio rat protiv Jugoslavije na nekoliko paralelnih koloseka: na diplomatskom planu – priznavanjem secesionističkih republika, na ekonomskom – izolacijom i kolektivnim kažnjavanjem preostalog dela Jugoslavije, i konačno na vojnom planu. Svi ti oblici praćeni su psihološkim ratom protiv srpskog naroda; satanizacija je imala za cilj da se razori samopoštovanje, da se narod dovede u takvo stanje svesti u kome bi se okrenuo protiv sebe. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Apači, Crna Stopala, Probušeni Nosevi, Sijuksi, Mohikanci, Kajove, Krik, Seminole… Tekumseh, Sekvoja, Oskeola, Vovoka, Džozef, Mali Vuk, Džeronimo, Bik Koji Sedi… Knjiga Endži Debo je opsežna i živopisna studija jedinstvene istorije severnoameričkih Indijanaca od njenih početaka, preko prvih susreta sa Evropljanima, sve do kraja XX stoleća. Istorija severnoameričkih Indijanaca je izvanredan prikaz borbe za opstanak tokom nekoliko vekova nadiranja brojnije i agresivnije rase. Endži Debo (1890-1988) je poznati američki istoričar i istaknuti borac za prava Indijanaca. Autor je mnogih knjiga o severnoameričkim Indijancima. Zbog stavova i činjenica koje je objavljivala, često nije bila po volji akademskim i političkim elitama. Angie Elbertha Debo (30. siječnja 1890. - 21. veljače 1988.), [1] bila je američka povjesničarka koja je napisala 13 knjiga i stotine članaka o povijesti Indijanaca i Oklahome [2]. Nakon duge karijere obilježene poteškoćama (koje se pripisuju i njezinu spolu i kontroverznom sadržaju nekih njezinih knjiga), proglašena je `najvećom povjesničarkom` Oklahome [3] i priznata kao `autoritet za indijansku povijest, vizionar , i povijesna heroina sama po sebi.` [4] Biografija Rani život i obrazovanje Rođena u Beattieju, Kansas, 1890., Angie Debo preselila se sa svojim roditeljima, Edwardom P. i Linom E. u natkrivenim kolima u Oklahoma Territory kada je imala devet godina.[1] Njezina se obitelj nastanila u ruralnoj zajednici Marshall, gdje će Debo živjeti, s vremena na vrijeme, do kraja života. Stekla je svjedodžbu učiteljice i počela podučavati sa 16 godina. Budući da Marshall nije imala srednju školu do 1910., Debo nije dobila diplomu srednje škole sve do 1913., kada je imala 23 godine.[5] Obrazovanje i početak karijere Ubrzo je otišla na Sveučilište Oklahoma, gdje je stekla A.B. Diplomirala je povijest 1918. Četiri godine je predavala povijest u srednjoj školi Enid[6] prije nego što je odvojila vrijeme za studij na Sveučilištu u Chicagu, gdje je stekla diplomu magistra međunarodnih odnosa 1924. Njezin magistarski rad (u koautorstvu s njezin voditelj teze J. Fred Rippy) objavljena je 1924. kao dio studija povijesti Smith Collegea, pod naslovom Povijesna pozadina američke politike izolacionizma.[7] Povjesničar Manfred Jonas napisao je da je to bila prva `znanstvena literatura` na temu američkog izolacionizma.[8] Unatoč ovom ranom uspjehu, Debo je rekla da joj je bilo teško dobiti mjesto profesora jer većina fakultetskih odjela za povijest u to vrijeme nije razmatrala zapošljavanje žene.[9] Unatoč tome, od 1924. do 1933. predavala je na West Texas State Teachers Collegeu u Canyonu, Texas, i bila je kustosica povijesnog muzeja Panhandle-Plains, dok je radila na doktoratu povijesti na Sveučilištu Oklahoma, koji je stekla 1933. godine.