Dr Aleksandar D. Sredojevic - Srpski patrijarh Dimitrije Pavlovic (1920-1930) Hriscanska misao, Beograd, 2017. Tvrd povez, 600 strana, ilustrovano. Патријарх Димитрије Павловић је био један од најзначајнијих црквених великодостојника у новијој српској историји, судећи по његовом свеукупном раду. На свим дужностима, почев од дужности учитеља и свештеника, преко функције епископа нишког и шабачког, до положаја поглавара Цркве у рангу митрополита и патријарха, Димитрје Павловић је оставио значајан траг … Patrijarh srpski Dimitrije (svetovno ime Dimitrije Pavlović; Požarevac, 28. oktobar 1846 — Beograd, 6. april 1930) je bio srpski patrijarh i 39. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, od 1920. do 1930. godine,[1] pre toga je bio beogradski mitropolit od 1905. do 1920. godine. Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin g. Dimitrije. Biografija Dimitrije Pavlović kao episkop šabački Rođen je 16/28. oktobra 1846. godine u Brežanu kraj Požarevca. Poreklom je sa Kosova.[2] Školovao se u Požarevcu, potom u Velikom Selu i u Beogradu. Završio je Bogosloviju u Beogradu 1868. Potom je jedno vreme radio kao učitelj u Brzanu. Rukopoložen je u čin đakona i prezvitera 1870. Kao sveštenik službovao je u crkvi u Lapovu. Bio je oženjen Jelicom, ćerke sveštenika iz Lapova Luke Radovanovića i Kate.[3] Ostao je udovac sveštenik 1873. godine i 1874. upisao studije na Velikoj školi u Beogradu.[traži se izvor] Profesor beogradske Bogoslovije postao je 1882. godine. Sa tog položaja izabran je za episkopa niškog 8. novembra 1884. Na tom položaju ostaje do 1889, tada po povratku mitropolita srpskog Mihaila u Srbiju, povlači se sa položaja i odlazi u Francusku. U Francuskoj je nastavio studije književnosti i filozofije. Posle smrti mitropolita Mihaila, ponovo se vraća u Srbiju i postaje episkop šabački, na ovom položaju bio je u periodu 1898—1905. Posle smrti mitropolita srpskog Inokentija (1905) izabran je za novog mitropolita srpskog. Njegova puna titula je bila arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata prošao je stradanja sa srpskim narodom i vojskom, i preko Albanije stigao na Krf. Posle završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, sve srpske eparhije su se našle u ovoj državi. U maju 1919. u Beogradu su se sastali episkopi svih delova nekadašnje Pećke patrijaršije i proglasili, sada u novoj državi, duhovno i administrativno jedinstvo. Stekli su se svi uslovi da nekadašnja Pećka patrijaršija, ukinuta 1766. godine bude obnovljena. Nova državna vlast na čelu sa kraljem Petrom I dala je saglasnost. Srpska crkva se obratila Carigradskoj patrijaršiji kao majci crkvi i upoznala ja sa novim okolnostima u kojima se našla, a sa željom da se patrijaršija obnovi. Carigradska patrijaršija je to odobrila, izdala je odgovarajući Tomos. Održan je potom Arhijerejski sabor u Sremskim Karlovcima 30. avgusta/12. septembra 1920, na kome je doneta odluka da se Srpska crkva uzdigne na stepen patrijaršije. Prvi srpski patrijarh obnovljene Patrijaršije bio je mitropolit Srbije Dimitrije. Ukupno, bio je niški episkop (1884—1889), šabački episkop (1898—1905), mitropolit Srbije (1905—1920) i patrijarh srpski (1920—1930). Osnovao je eparhiju u Čehoslovačkoj i hirotonisao Gorazda Češkog, kao episkopa češko-moravskog 25. septembra 1921. Episkopa Gorazda streljali su Nemci 4. septembra 1942. godine u praškom predgrađu Kobilisi, a potom ga spalili u krematorijumu. Osim Češko-moravske za vreme njegove vladavine osnovane su i Američko-kanadska i Bihaćka eparhija i obnovljena stara Braničevska eparhija. U beogradskoj Sabornoj crkvi venčao je kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljicu Mariju u četvrtak 8. juna 1922. godine, uz sasluženje još četiri episkopa. Odobrio je osnovna načela i podržao rad „Narodne hrišćanske zajednice“ (poznatije kao bogomoljački pokret). Ovaj pokret osnovao je Sv. vladika Nikolaj i imao je za cilj da izvrši moralni preporod srpskog naroda svih slojeva i da širi jevanđelsku nauku. Početkom 1922. pokrenut je i časopis „Pravoslavna Hrišćanska Zajednica“, pokrenuta je i izdavačka delatnost i do 1941. su objavili preko 100 knjiga. Patrijarh Dimitrije se ubrzo po osnivanju prihvatio duhovnog vođstva ovog pokreta. grob patrijarha Dimitrija Patrijarh Dimitrije, na dan 500-godišnjice smrti despota Stefana Lazarevića, 1927. godine, odslužio je arhijerejsku liturgiju na kojoj je novouspostavljenom svecu održan moleban i otpevan kanon. Za tu priliku patrijarh je napisao „Službu Svetom Stefanu“ u kojoj se kaže da je Stefan bio veliki vernik i graditelj crkava, ratnik i diplomata, književnik i graditelj, a glavno delo neprestano davanje milostinje i često čitanje božanskih knjiga. Dnevni list „Politika“ obaveštava da je odslužena liturgija u Sabornoj crkvi, otpevan je kanon novoposvećenom, a zatim prošla litija Beogradom na kojoj je despot Stefan „prvi put spomenut kao svetitelj“. Međutim kanonizacija je učinjena samostalnom voljom patrijarha i Arhijerejski sabor je tada nije prihvatio. Bavio se i književnim radom, pripremio je izdanje Hilandarskog tipika Svetog Save. Pomogao je podizanje Hrama Svetog Dimitrija u selu Ratkoviću i Hram Pokrova Bogorodice u Beogradu. Patrijarh Dimitrije je umro u 14 sati i 15 minuta 6. aprila 1930. u Beogradu[4] i sahranjen 10. aprila u manastiru Rakovici. U njegovo zaostavštini pronađeni su memoari koji do sada nisu objavljeni.[5] Njegov naslednik na tronu patrijarha srpskog bio je patrijarh srpski Varnava (Rosić). Odlikovanja Orden Svetog Save, Veliki krst (Kraljevina Srbija) Orden Skenderbega, Veliki krst, (Kraljevina Albanija)[6]

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

Autor: Miranda Levanat Peričić Izdavač: AGM d.o.o. za izdavaštvo i usluge Povez: meki s klapnama Godina izdanja: 2014 Broj stranica: 311 Format: 24 x 15 cm O knjizi UVOD U TEORIJU ČUDOVIŠTA – OD HUMBABE DO KALIBANA U radu M. Levanat-Peričić pod morfologijom čudovišnosti misli se na elemente od kojih se diskurs čudovišnosti sastoji, kao i na uzajamne odnose tih sastavnica. Morfologija se, dakle, odnosi na građu, odnosno strukturu diskursa, kao i na sve elemente od kojih je konstruirana diskurzivna čudovišnost. Iako je naglasak djela na klasičnim i judeokršćanskim izvorima eurocentrične slike čudovišta, autorica u tematiziranju borbi i razvoju čudovišta kreće u potragu od starih mezopotamskih tekstova. Preko njih stiže do starozavjetnih čudovišta, posebno problematizirajući demonizaciju koja na religijskom planu prerasta u demoniziranje neprijateljskih bogova. Demonizirana božanstva teže će steći sljedbenike. Razvoj čudovišnog u srednjovjekovlju, u odnosu prema demonskom, u jednom dijelu predaje (povijesnih kronika) kretao se tako da se čudovišno povezivalo s demonskim (određene čudovišne vrste ljudi koristile su se kao metafore za nevjernike, te su se naknadno povezale i s kategorijom Zloduha). Autorica prati put kojim se pretkršćanska predaja inkorporirala u rano kršćanstvo anglosaskog srednjovjekovlja (Anglosaski imaginarij i Beowulf); utvrđuje da je borba Beowulfa s Grendelom i njegovom majkom ujedno i borba kršćanske predaje s poganskim slikama, koja vodi njihovim preinakama i prilagodbama, te konačnom uklapanju u kršćansku kozmogoniju. U posebnom poglavlju autorica interpretira Shakespeareove drame Mletački trgovac, Othello i Oluja iz aspekta čudovišnosti dramskih likova Shylocka, Othella i Kalibana U zaključnom poglavlju obrazlaže se mitološki model u kojemu čudovište predstavlja kategoriju posredovanja između načela reda (Kozmos) i načela nereda (Kaos). Etnocentrični model čudovišnosti pokušava se usustaviti obzirom na znakove čudovišnosti iskazane u prostoru koji nastanjuju (ili iz kojega potječu), obilježjima jezika/govora, tijelu, prehrani i porijeklu, iščitavajući u tim znakovima prekomjernost (u višku ili nedostatku) u odnosu na vladajuću konstrukciju ljudskosti. O autorici: Miranda Levanat-Peričić (Rijeka, 1966), osnovnu školu završila je na Pelješcu, a srednju u Dubrovniku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1992. diplomirala je komparativnu književnosti i indologiju. Magistarski rad Kategorija vida i ergativna konstrukcija s posebnim osvrtom na hindski jezik, obranila je 2003. na poslijediplomskom studiju lingvistike Filozofskog fakulteta u Zadru. Radila je kao profesorica hrvatskoga jezika i književnosti u Poljoprivredno-prehrambenoj školi u Zadru; od 2003. do 2006. surađivala na Studiju za humanističke znanosti (danas Filozofski fakultet) u Splitu u zvanju asistentice na kolegiju Teorija književnosti. Kao asistentica u naslovnom zvanju surađivala je na kolegijima iz Svjetske književnosti na Odjelu za kroatistiku i slavistiku Sveučilišta u Zadru od 2006. do 2008. Od 2009. godine stalno je zaposlena na Sveučilištu u Zadru. Surađivala je u časopisima Suvremena lingvistika, Croatica et Slavica Iadertina i Zarez. Članica je uredništva Zadarske smotre. MG66

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov O jeziku i književnosti. 1 / [Vuk Stef. Karadžić ; priredio Berislav Nikolić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski, nemački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 442 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Berislav M., 1928-1976 = Nikolić, Berislav M., 1928-1976 Zbirka Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića ; 12 ISBN (Pl.) Napomene Podatak o autoru preuzet sa kor. Ćir. i lat. Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića : 1864-1964 Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srpska književnost Srpski jezik Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov O jeziku i književnosti. Knj. 2 / [Vuk Stefanović Karadžić ; priredio Milorad Pavić] Jedinstveni naslov Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića Vrsta građe knjiga Jezik srpski, nemački Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 660 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića : faks. ; 23 cm Drugi autori - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Zbirka Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića ; ǂknj. ǂ13 ISBN (pl.) 86-07-00039-X (za izdavačku celinu) Napomene Podatak o autoru preuzet sa kor. Ćir. i lat. `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964`--> str. [3] Str. 643-647: Beleška o ovom izdanju / Milorad Pavić Registar. Predmetne odrednice Srpska književnost Srpski jezik MG130 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG130 (L)

Stubovi kulture, 2006. Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Kapitalna studija istorije naše kulture!!! U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja. Profesorka Mirjana Prošić Dvornić od 2000. godine predaje kulturnu antropologiju na Nortvud univerzitetu u Midlandu, u Mičigenu. Direktorka je i kustos univerzitetske galerije, a osim istraživanja moderne arhitekture ovog američkog grada, bavi se fenomenom globalizacije. Do odlaska u SAD (1995), predavala je na Filozofskom fakultetu, a pre nekoliko godina njenu monografiju o odevanju u Beogradu objavili su „Stubovi kulture”. Nedavno je ova profesorka u Etnografskom muzeju održala predavanje „Kulturno nasleđe, šta i zašto čuvamo”. Govorila je o tome kako Amerikanci čuvaju objekte, ambijente, predmete, dokumenta, i rituale koji podsećaju na najvažnije trenutke formiranja nacije, društva i njihove kulture. U Americi, kaže, postoji večita dilema: sačuvati za istoriju ili prodati i ostvariti profit. Haljina Barbare od Lihtenštajna, supruge princa Aleksandra Karađorđevića (Foto arhiva M. P.) – Na sreću, razum je uvek pobeđivao u najvažnijim slučajevima. Prvi objekat koji je restauriran i sačuvan u repertoaru državne memorije bio je Dom nezavisnosti u Filadelfiji. Čuva se i rodna kuća i imanje prvog predsednika Džordža Vašingtona u Virdžiniji, znamenitosti iz rata s Meksikom, Građanskog rata, spomenici učesnicima ratova izvan teritorije SAD (Prvi i Drugi svetski rat, Koreja, Vijetnam). Grad Njuport čuva naseobinske celine koju su podigle najmoćnije porodice iz doba intenzivne industrijalizacije Amerike, kao što su Astor i Vanderbilt. Tokom druge polovine 19. veka počelo je očuvanje prirodnih sredina, pa je tako 1872. američki Kongres osnovao prvi nacionalni park na svetu Jeloustoun, koji se prostire na teritoriji država Montana, Vajoming i Ajdaho – ističe naša sagovornica. Gradovi ne čuvaju samo najreprezentativnije delove svoje prošlosti. Muzej ostrva Elis označava tačku ulaska svih imigranata koji su dolazili sa Istoka, iz Evrope. A na Menhetnu postoji i Tenement muzej – nekadašnji spratni jeftini stanovi, dugi i uski, samo s jednom prozorom u prednjoj sobi za kojom su se nizale ostale prostorije, a sada su pretvoreni u muzejske prostore. – Kada je reč o našoj zemlji, trebalo bi proširiti način razmišljanja o zaštiti, i ne misliti samo o reprezentativnom i elitnom, već i o svakodnevnom. Na primer, zaštititi beogradska dvorišta sa stanovima za izdavanje. Još ih ima veoma mnogo pa nam zato nisu u fokusu opažanja. Ali, oni su bili i još uvek jesu veoma značajni za kulturu stanovanja ovog grada. Centar grada, posebno Vračar je „ugušćen”, kuće se penju jedna na drugu na račun drugih potrebnih sadržaja – ističe Mirjana Prošić Dvornić. Na opredeljenje da studira etnologiju, uticale su i godine detinjstva provedene u Africi, gde je njen otac radio sa grupom arhitekata na uređenju Akre, prestonice Gane. ​Američka priča jedne haljine Nortvud univerzitet ima smer za modni dizajn, a želeo je da otvori i muzej za modu. A kako je fakultetski kampus i u Dalasu, tamo je živela Henrijeta Derozije, udata za Francuza, glavnog direktora Kartijea. „Žena iz džet seta, energična, kosmopolita, napisala je svojim prijateljicama pismo: Dame, pogledajte svoj orman. Pošto nećete nositi istu haljinu dva puta, pošaljite nam jednu kreaciju za naš muzej. I počele su da pristižu kutije iz celog sveta. Barbara od Lihtenštajna, supruga nedavno preminulog kneza Aleksandra Karađorđevića, bila je jedna od žena koja je dobila to pismo, i tako je haljina stigla na američki kontinent. Nedavno sam tu toaletu od svilenog žerseja, koju je kreirala čuvena Madam Gre, pronašla u kolekciji univerziteta”, kaže naša sagovornica. – Najupečatljivije su bile boje, ne samo prirode već i svega stvorenog ljudskom rukom, kao što je odeća starosedelaca. Rano sam naučila najvažnije lekcije u životu: da naša planeta pruža veoma mnogo raznolikosti i da je privilegija ako je osoba u prilici da ih upoznaje; da se ispod ogromnog dijapazona etničkih, rasnih, nacionalnih razlika krije jedna te ista ljudska priroda koja se ispoljava na toliko mnogo uzbudljivih načina. U internacionalnu školu išle su devojčice iz Libana, Engleske, Finske, Poljske, SAD, Indonezije, Egipta. Odlazila sam u njihove kuće, jela njihovu hranu, posmatrala njihove običaje – priča profesorka. Baveći se kasnije procesom globalizacije, naglašava da on nije izazvao nova ili drugačija zbivanja, ali ih je, u svojoj najnovijoj fazi, od devedesetih godina 20. veka veoma mnogo ubrzao. – Delim mišljenje da je globalizacija počela pre nekoliko vekova, u vreme osvajanja Novog sveta, uspostavljanje novog ekonomskog sistema i trgovine koja je obuhvatala čitav svet. Uglavnom se ljudi sele iz manje razvijenih u razvijene zemlje, s juga na sever, sa istoka na zapad. Amerika poslednjih godina beleži porast broja legalnih useljenika, 40 odsto je više i stranih studenata. Kineski studenti drže se i žive zajedno, prilično su zatvoreni, ali i radoznali za nova saznanja. Evropljani i Afrikanci, često prvi put odvojeni od roditelja, prolaze kroz očekivane faze iskustva „kulturnog šoka” i adaptacije – kaže Mirjana Prošić Dvornić. Dugo naša sagovornica istražuje i fenomen hip-hop kulture, posebno rep muzike u njenom izvornom obliku, kada je nastala kao jedan vid protesta diskriminisanih grupa stanovništva. Rep je, dodaje profesorka, pokazao neverovatnu prilagodljivost potrebama grupa sličnog statusa u mnogim drugim sredinama: među Pakistancima imigrantima u Engleskoj, u predgrađima Pariza naseljenim doseljenicima iz Afrike i arapskih zemlja, bivšim francuskim kolonijama, u Senegalu, Palestini. – Poslednjih godina veoma mnogo se razvijaju i različiti delovi primenjene antropologije koja koristi rezultate istraživanja za rešavanje aktuelnih problema. Na primer, medicinska antropologija bavi se onim narodima koji nisu naučeni na lečenje zvaničnom medicinom i leče se vudu magijom i lekovitim biljem. Kada se osećaju loše, razmišljaju ko im je naudio putem vradžbina i ne prijavljuju da su bolesni. Ima svoju primenu i u biznisu, kada doprinosi boljem razumevanju ljudi u interkontinentalnom kontekstu – zaključuje naša sagovornica.

Lepo očuvano 1914 Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.[9] Dela[uredi | uredi izvor] Njegova sabrana dela u četrnaest knjiga uključuju: Pisci i knjige 1 Naslovna strana knjige Jakov Ignjatović književna studija (1904) Jovana Skerlića Pisci i knjige 2 Pisci i knjige 3 Pisci i knjige 4 Pisci i knjige 5 Pisci i knjige 6 Feljtoni skice i govori Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911 Javno mnenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. Srpska književnost u XVIII veku Omladina i njena književnost (1848—1871) izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba Svetozar Marković njegov život, rad i ideje Jakov Ignjatović književna studija Istorija nove srpske književnosti Jovan Skerlić čovek i dela by dr Midhat Begić

Jovan Rajic - Istorija slovenskih naroda Nemanjici, Mrnjavcevici i Grbljanovici, Brankovici Predgovor akademika Sima Cirkovic Zlatousti, Beograd, 2003. Tvrd povez, 638 strana. RETKO! Legalno izdanje, znatno bolje od pirata skidanih sa neta, pa stampanih po kopirnicama, kojih je Kupindo pun. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu.[6] Delo Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa.[1] Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 1794-1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio `mešovit nacionalni sastav`, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini - svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno `nepoverenje`. Rajić je međutim mnogo uticao - pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu `bugarskog porekla` sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države.[7] U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografski rad Rajić je originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ Jovana Rajića, Knjiga I, Beč (1794) Naslovna strana Pribavlenije soderžašćeje Važnaja pismenaja Dokazatelstva k izjasneniju istoriji slavenskih narodov (1795) Jovana Rajića Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. — Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788—1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Odabrana dela Istorija u četiri toma:[1] Raičъ, Іoannъ (1794a). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 1. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794b). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 2. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794c). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 3. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1795). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 4. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй.

U dobrom stanju! Korica malo ostecena na ivicama rikne, nista strasno, ostalo u dobrom i urednom stanju! Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji.

SIMA BEGOVIĆ LOGOR BANJICA 1941-1944 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd; Marketing-pres, Beograd Godina - 1989 400 + 358 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Stradanja i otpori ISBN - 86-7403-29-7 86-7403-030-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor DANI OSNIVANJA LOGORA NA BANJICI UVOD USPOSTAVLJANJE NEMAČKE OKUPACIONE UPRAVE I OTVARANJE LOGORA NA BANJICI Hapšenja, mučenja i upućivanja u logor Gestapo Zlostavljanje uhapšenika Logorska uprava Brojno stanje logora, sastavi i kategorizacija zatočenika ZATOČENICI PREMA ZANIMANJU Pretpostavke o klasno-socijalnoj strukturi ODMAZDE I GENOCID PRAVI CILJ POSTOJANJA LOGORA NA BANJICI PRISTALICE NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA U LOGORU NA BANJICI GODINA 1941 Preventivci prvi zatočenici Pohapšeni učesnici u diverzantskim i saboterskim akcijama Eksplozije mina Omladinci zatočeni zbog saboterskih akcija Okupacioni listovi i automobili u plamenu `Atentatori` u logorskom krugu Otmice banjičkih zatočenika Pad i deportovanje u Banjički logor članova prvog okupacijskog Mesnog komiteta KPJ za Beograd Uhapšenici iz Banata u Banjičkom logoru Hapšenje intelektualaca PARTIZANI U LOGORU NA BANJICI GODINA 1942. Nove grupe partizana Policijski prodori u partijska rukovodstva i organizacije Deportovanje beogradskih pozadinskih radnika na Banjicu Velika prolećna hapšenja beogradskih komunista 1942. godine. Pad Drugog okupacijskog Mesnog komiteta KPJ za Beograd Jesenja hapšenja u Beogradu 1942. godine: Kobni tragovi jed- nog atentata Pad mesnog komiteta u Valjevu Policijske hajke u istočnoj Srbiji Hapšenja u vračarskom, posavskom i kosmajskom srezu GODINA 1943. Pad trećeg Mesnog komiteta u Beogradu Cutljiva Ljubica Čobanović i druge žene Lažne isprave Spor Bećarevića i Vujkovića zbog jednog puštanja Nove agitacione grupe Pojedinci raznih profila Partizanski punkt u Umci Kobni geštetner Pad Okružnog komiteta za Kraljevo Snažna skojevska organizacija u Vrnjačkoj Banji Iz mitrovačkog zatvora u logor na Banjici. Novopazarski rodoljubi Transport iz Bele Palanke Pad Okružnog komiteta za Čačak Zemunica u selu Vapa Požarevački usponi i padovi Seoske partizanske desetine Paljenje opštinskih arhiva u Kovačevcu, Koraćici i Pružatovcu Nepokorni vaspitanici Leskovčani pred logorskom kapijom U Ljotićevom leglu Od podnožja Bagdale do prilaza Avali GODINA 1944. Poslednje grupe partizana Partizani iz drugih krajeva Jugoslavije Poslednji Kragujevčani u logoru Pismo pred streljanje Pad Mesnog komiteta u Aranđelovcu Šabački pregaoci. Komunistički zavet iz policijske arhive... Obrenovački đaci i radnici Velika hapšenja beogradskih rodoljuba u jesen 1943. i na pragu 1944. godine Sklonište partijske tehnike u Lastinoj ulici. Ponovni pokušaj aktiviranja radio-stanice Skloništa u Šumadijskoj i Mokroluškoj ulici Registar ličnih imena OSTALE GRUPE BANJIČKIH ZATOČENIKA Pristalice ravnogorskog pokreta u Banjičkom logoru Genocid prema Jevrejima i Romima Taoci Lica uhvaćena u racijama Dirisovci (žitari) Kriminalci NACIONALNI SASTAV BANJIČKIH ZATOČENIKA Jugoslovenski internacionalni karakter logora Jugoslovenski narodi i narodnosti Stranci u Banjičkom logoru Dolazak ŽIVOT I SMRT BANJIČKIH ZATOČENIKA Raspored po sobama Pljačka zatočenika i njihovih porodica Higijenske prilike Logorska ambulanta Ishrana Logorski režim Pogubljenja zatočenika Stratište u Jajincima Streljanje u Marinkovoj bari i na Novom groblju Streljanje izvan Beograda Broj streljanih zatočenika Značajnije odmazde Streljanje u Skeli: 15. avgusta 1941. godine Martovske odmazde 1942. godine Majske odmazde 1943. godine 11. septembar 1944. godine Prozivke i odgovori Otpor teroru Političke aktivnosti Organizovano slanje paketa. Veze s gradom Kulturni život Pesme pevane i spevane u logoru na Banjici Rukotvorine i razonoda Likovno stvaralaštvo Logorska radionica Radovi izvan logora i bekstva s radova Bekstva s radova Uklanjanje tragova zločina Transporti iz Banjičkog logora Poslednji dani i rasformiranje logora Prilozi Registar ličnih imena `U knjizi Logor na Banjici opisuje se na osnovu postojeće literature, arhivske građe i sećanja mnogobrojnih zatočenika hapšenja, život, stradanja i otpor konfiniranih lica. Prvi deo publikacije obrađuje istorijski trenutak u kome je fašistički okupator doneo odluku o osnivanju logora na Banjici. Iznose se podaci okupacionom režimu, hapšenjima i mučenjima uhapšenika, logorskoj upravi, brojnom stanju, sastavu i kategorizaciji zatočenika i neprijateljskim odmazdama, u kojima se ogleda genocidni karakter logora. Najveći prostor u knjizi posvećen je pristalicama narodnooslobodilačkog pokreta u banjičkom zatočeništvu. Hronološki se prati njihovo sprovođenje u logor od preventivno uhapšenih komunista u julu 1941. godine, boraca uhvaćenih prilikom borbenih akcija u gradovima, pre svega Beogradu, konfiniranja velike grupe profesora Beogradskog univerziteta i članova Srpske akademije nauka, zarobljenih i konfiniranih partizana u ustaničkoj 1941. godini; članova partijskih rukovodstava u raznim krajevima i gradovima okupirane Srbije, do rodoljuba raznih političkih profila, koji se nisu mirili sa okupacijom, antifašistički opredeljenih, koji su hvatani i zatvarani sve do poslednjih dana pred oslobođenje Beograda. Poslednje poglavlje posvećeno je logorskom režimu, higijenskim prilikama i ishrani, streljanjima i odmazdama, a pre svega otporu banjičkih zatočenika teroru, njihovom neuništivom slobodoljublju, moralnoj čvrstini, nastojanju da uprkos atmosferi umiranja, gladovanja i muka neguju međusobno druželjublje, suprotstave fašističkoj ideologiji moralne vrednosti drukčijeg sveta, zasnovanog na slobodi demokratiji i ljudskom dostojanstvu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Milan Aćimović Gojko Babić Miloš Bajić Bora Baruh Božidar Boško Bečarević Obrad Belić Mihailo Mika Blagojević Dušan Bogdanović Boško Bećarović Franc Beme Josip Benković Vasilije Buha Branko Bulat Jelena Ćetković Radomir Čarapić Tenko Dalović Đurđelina Đuka Dinić Tanasije Dinić Lazar Dožić Đura Dukić Božidar Buđoni Đorđević Milorad Đorđević Momčilo Damnjanović Stefan Đelineo Žarko Fogaroš Vili Fridrih Radomir Gerić Velibor Gligorić Sergije Golubijev Radan Grujičić Nikola Gubarev Vencelsav Glišić Radovan Gudelj Hans Helm Hajnrih Himler Adolf Hitler Mihajlo Ilić Anka Jandrijević Branisla Brana Jovanović Dragi Dušan Žuća Mira Jaza Jovanović Miroslav Jovanović Paula Jurak Janko Janković Dragoljub Jovanović Dragomir Jovanović Duško Milorad Herbert Jung Kajtel Danka Karišić Bajić Milan Lala Kobiljski Đorđe Kosmajac Karl Kraus Lotar Muharem Kreso Nevenka Karakašević Sergej Kompanjec Peter Kriger Anka Kumandi Janko Lisjak Dragomir Lončarević Dimitrije Ljotić Đuro Mađerčić August Majsner Dragoslav Draža Marković Milan Marković Saša Živan Živa Milić Martinović Jelena Matić Miloš Mrša Matijević Dragoljub Draža Mihailović Stevan Milanko Vera Miletić Radomir Milutinović Branko Bliher Mišković Dragoljub Čitko Mitrović Ratko Šilja Mitrović Vukica Šunja Mitorićv Habuš Ivanka Muačević Živko Mađaervić August Majsner Zagorka Zaga Malivuk Filip Marjanović Danilo Maselša Milomir Mićina Mićić Mileta Milovanović Vukica Šunja Mitrović Ivanka Nedić Milan Nedić Blagoje Nešković Miodrag Nikolić Stanica Načević Petar Nikezić Mirko Ognjenović Ilija Paranos Aleksandar Pavlović Darinka Pavlović Milorad Petrović Vojislav Petrović Dragoljub Popović Jovan Đuro Paripović Vladislav Pavlović Stipe Pekić Olga Petrov Voja Petrović Bukić Pijade Nada Oklobdžija Aleksandar Ranković Petar Ristić Radmila Rajković Dobrila Rastovac Slobodan Sekulić Stanislav Crni Sremčević Vasilija Stamenković Petar Subotić Radivoj Sinđelić Božidar Stamenković Nada Stanić Siniša Stanković Svetomir Sveta Stojanović Velinka Sujić Johanides Emanuel Šefer Stevan Šterić Josip Broz Tito Mirko Tomić Harold Turner Jovan Jova Todorović Milan Trifunović Voja Tutunović Svotozar Vuzković Dušan Veličković Mato Vidaković Adela Vranić Šinko Vojislav Vučković Svetozar Vujković Obrad Zalad Čeda Živadinović Vladan Žeravčević

Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

U dobrom stanju! Autor: Slađan Milosavljević Žanr: Udžbenici i priručnici Izdavač: Akademska misao ISBN: 978-86-7466-499-5 Broj strana: 544 Pismo: Ćirilica Povez: tvrdi Format: B5 Godina izdavanja: 2014 Rusija i „MIr” Strategija bezbednosti ruske federacije: geopolitički, energetski i vojni aspekt Moderno srpsko političko iskustvo, tj. istorija protekla dva veka, nedvosmisleno upućuje na zaključak da međunarodne okolnosti u okruženju direktno utiču ne samo na pravce delovanja srpskih političkih elita na spoljnom planu, već i na nastajanje i trajanje većine domaćih institucija: počev od samog imena/karaktera političke zajednice, pa sve do pravnih odluka, obrazovnih ili zdravstvenih ustanova i brojnih drugih zasebnih „javnih politika“. Doslovno ni jedna forma državnog života u Srbiji nije mogla nastati bez međunarodne podrške. To znači da je unutrašnji politički, ekonomski i svaki drugi život Srbije, kolikog god bio određivan delatnošću domaćih aktera, svagda odlučujuće determinisan interesima velikih sila, odnosno načinom na koji se oni realizuju. Dr Slađan Milosavljević je doktorirao na temi energetskog i vojnog aspekta strategije bezbednosti Ruske Federacije u kontekstu savremenog međunarodnog poretka i odnosa prema Republici Srbiji. Pre četiri godine (2010.) magistrirao je na katedri za geopolitiku sa tezom “Uticaj ruskog vojnog prisustva na Krimu na odnose Ukrajine i Rusije”. Objavio je veći broj naučnih radova i članaka u renomiranim naučnim časopisima i zbornicima. Početkom leta ove godine iz štampe je izašla knjiga zanimljivog i višeznačnog naziva RUSIJA I „MIr“ (STRATEGIJA BEZBEDNOSTI RUSKE FEDERACIJE: GEOPOLITIČKI, ENERGETSKI I VOJNI ASPEKT) dr Slađana Milosavljevića koja predstavlja publikaciju doktorske disertacije autora. Zbog sadašnjih poznatih dešavanja u Ukrajini i njihove refleksije na globalni bezbedonosni poredak i svetski energetski sistem, tema knjige je jako aktuelna i veoma zanimljiva. Iako je knjiga nastajala u periodu 2010-13. godine, ona je u značajnoj meri anticipirala i predvidela veliki broj pojava i procesa koji se trenutno odvijaju ne samo na tom delu postsovjetskog prostora, nego i na globalnoj razini. Knjiga “Rusija i MIr” može se naći u gotovo svim jagodinskim knjižarama. “Predstavlja mi veliko zadovoljstvo da Vašim čitaocima predstavim svoju knjigu (naučnu monografiju) zanimljivog i „višeznačnog“ naziva RUSIJA I „MIr“, koja je pre par meseci izašla iz štampe. Ma koliko da je danas, u uslovima transformisane lestvice vrednosti, nauka a posebno bavljenje njome izgubilo na značaju (naravno ne umanjujući pritom ulogu i značaj materijalnog faktora u životu svakog pojedinca), znanje i uopšte duhovna bogatstva ipak ostaju jedina dobra koja se deobom uvećavaju. Ja ću kroz ovaj intervju o knjizi pokušati da sa Vašim čitaocima podelim ono što sam nekoliko godina radio, uveren da ću time i sam bar malo postati bogatiji i zadovoljniji. Knjiga je zapravo publikacija izmenjene i široj čitalačkoj publici prilagođene doktorske disertacije pod nazivom „Energetski i vojni aspekt Strategije bezbednosti Ruske Federacije u kontekstu savremenog međunarodnog poretka i odnosa prema Republici Srbiji“, koju sam uspešno odbranio početkom ove godine na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, pred međunarodnom komisijom koju su sačinjavali profesori sa Fakulteta Bezbednosti iz Beograda i iz Moskve – Ruska Federacija, sa MGIMO Univerziteta (Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (U) MID RF) – prof. dr Jelena Georgijevna Ponomareva. Mišljenja relevantnih i respektabilnih autora o knjizi RUSIJA I „MIr“ mogu se naći i na samim koricama, predgovor je napisao dr Vladimir N. Cvetković, redovni profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu, dok su recenzije drugih uvaženih profesora (prof. dr M. Mladenović, prof. dr Z. Kilibarda, prof. dr J. G. Ponomarova) nesumnjivih naučnih autoriteta u oblasti (geo)politike, energetike, međunarodnih odnosa i sl. date na kraju knjige, tako da njihove pozitivne stavove i ocene ja neću posebno komentarisati, ali bih kao autor iskoristio priliku da istaknem par činjenica u vezi same knjige. Reč je o publikaciji veoma kompleksnog i kvantitativno velikog naučnog rada (više od 500 stranica) koji na kompleksan i multidisciplinaran način obrađuje strategiju bezbednosti savremene Rusije, odnosno njen geopolitički, energetski i vojni aspekt. Knjiga je rezultat višegodišnjeg istraživanja fenomena ruske bezbednosne strategije, odnosno pojedinih njenih aspekata i prepuna je podataka i činjenica, a u cilju dopunskog objašnjenja pojedinih delova sadržaja, upotrebljeno je čak 1260 fusnota. O ozbiljnosti i kvalitetu rada, dodatno govori respektivni spisak literature (na ruskom, srpskom i engleskom jeziku) prikazan na gotovo 30 strana. U knjizi se naročito apostrofira nesporna činjenica da iako se danas, na početku druge decenije XXI veka, još uvek nisu stekla dovoljno produbljena naučno-teorijska saznanja koja bi u značajnijoj meri uvećala moć društvenih nauka da pouzdano predviđaju buduće rasplete bezbedonosnih pojava i procesa na nacionalnom i globalnom nivou, budućnost savremenog međunarodnog poretka nudi neizvesnost u pogledu njegove strukture, odnosa gradivnih elemenata sistema i njihove interakcije, kao i odvijanja globalnih bezbedonosnih procesa. Ukoliko bih se usudio da parafraziram čuvenog profesora američke spoljne politike Majkla Mandelbauma (Michael Mandelbaum), mogao bih reći da naučna monografija RUSIJA I „MIr“ (odnosno naučno istraživanje koje ona sublimira), umnogome slična „sportskoj utakmici“. U knjizi je učinjen pokušaj da se precizno opišu, klasifikuju i objasne glavni geopolitički igrači na svetskoj pozornici, njihove pozicije, uloge i značaj na terenu, da se opišu i objasne pravila igre, kao i činioci koji mogu uticati na njen tok i zbivanja na terenu, da se objasne i predvide pojedine strategije i potezi u meču (…) ali jedino što je izvesno, to je da se nije mogao predvideti krajnji rezultat. Takođe, čak i letimičnim pregledom može se uočiti da je ova naučna monografija održana u granicama naučne objektivnosti i da veoma realno sagledava Rusku Federaciju i njenu poziciju i ulogu u savremenom međunarodnom poretku. Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da su reakcije dosadašnjih čitalaca knjige RUSIJA I «MIr» više nego pozitivne i da najveći broj njih ima izraženo pozitivan stav prema načinu na koji je pisano o Ruskoj Federaciji i projekciji njene politike na balkanskim prostorima, što na najbolji način potvrđuje moje uverenje kao autora da se sav trud u poslednjih 5-6 godina isplatio, kao i da je objavljivanjem ove knjige učinjena «prava stvar».” Dr Zoran Kilibarda, profesor Fakulteta bezbednostu Univerziteta u Beogradu: „Mudro osmišljena i lepo napisana knjiga RUSIJA I „MIr“ provocira neka nova razmišljanja o poziciji i ulozi Ruske Federacije u procesu redistribucije globalne moći…“ Dr Jelena Georgijevna Ponomareva, doktor političkih nauka, profesor na MGIMO Univerzitetu u Moskvi – Ruska Federacija (Moskovski državni institut za međunarodne odnose MID RF): „Najpouzdaniji način da se predvidi budućnost – jeste shvatanje sadašnjosti“. Ove reči američkog futurologa Dž. Nejsbita aktuelizovala je ova monografija. Pažljivo čitanje knjige Slađana Milosavljevića omogućiće čitaocima, ne samo da shvate to što se dešava u savremenoj Rusiji, nego i da zavire u budućnost celog evroazijskog kontinenta. Dr Miroslav Maldenović, profesor Fakulteta bezbednostu Univerziteta u Beogradu: Knjiga RUSIJA I „MIr“ dr Slađana Milosavljevića ima, ne samo teorijski nego i širi društveni značaj u uslovima aktuelnog procesa prekomponovanja međunarodnih odnosa i stvaranja nove geopolitičke i bezbednosne arhitekture u svetu. Namera autora je da ona bude neka vrsta intelektualnog izazova i poziva da čitaoci sopstvenom glavom razmišljaju o izloženoj tematici koja se, hteli mi ili ne, najdirektnije tiče svih nas. Iz predgovora dr Vladimira Cvetkovića, profesora Fakulteta bezbednostu Univerziteta u Beogradu: U knjizi RUSIJA I „MIr“ dr Slađana Milosavljevića, prvoj preglednoj monografiji te vrste u nas, zainteresovani čitalac ima priliku da konsultuje obiman izvorni materijal koji, može da ukaže na tendencije daljeg razvoja Rusije, a sledstveno tome i njenog uticaja na Evropu, pa tako i Srbiju. Utoliko je izvesno da će ova knjiga još dugi niz godina imati svoje čitaoce.

Autor - osoba Stojanović, Trajan, 1921-2005 = Stojanović, Trajan, 1921-2005 Naslov Balkanska civilizacija / Trajan Stojanović ; [prevela s engleskog Ivana Đorđević] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Centar za geopoetiku, 1995 (Beograd : Čigoja) Fizički opis 191 str. : geogr. karte ; 23 cm. Drugi autori - osoba Đorđević, Ivana Zbirka Edicija Civilizacije (broš.) Napomene Prevod dela: A study in Balkan civilization / Traian Stoianovich Podaci o autoru: str. 190 Bibliografija: str. 173-189. Predmetne odrednice Balkanske države -- Kulturna istorija Teme kojima se bavi ova interdisciplinarna studija veoma su raznovrsne: od folklora i klime do prodajnih tehnika, pedagogije i demografije; od statusnih grupa do srodstva, plemenskih odnosa i muških udruženja. Knjiga obuhvata osam, ili devet milenijuma i razlikuje se od antropoloških studija utoliko što se bavi krupnim regionalnim potkulturama – balkanskom civilizacijom u celosti. Uz to je i istorijska, ili dijahronijska, proučava društvene vremensko - prostorne odnose. Ona nije istorija carstava, kraljevina, republika ili gradova, već istorija naroda. Profesor Trajan Stojanović (1921–2005), Amerikanac srpskog porekla, u SAD je otišao kada mu je bilo sedam godina. Doktorirao je na Univerzitetu u Parizu (kod Fernana Brodela), a predavao je na Ratgers Univerzitetu u Nju Džerziju. Autor je više knjiga o Balkanu i Mediteranu, od kojih su najznačajnije: Balkan i Mediteran između Istoka i Zapada, Balkan - prva i poslednja Evropa, Balkanska civilizacija (Geopoetika, 1995). Trajan Stojanović je bio jedan od najpoznatijih balkanologa u svetu. Autor - osoba Vitanović, Slobodan, 1928- Vitanović, Gordana Naslov Francuska civilizacija / Slobodan i Gordana Vitanović Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Centar za geopoetiku, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) Fizički opis 141 str. ; 23 cm Zbirka ǂEdicija ǂCivilizacije ISBN 86-82437-02-4 ! Napomene Podaci o autorima: str. [142]. Résumé: Civilisation française. Predmetne odrednice Civilizacija – Francuska Knjiga o formiranju jedne nacije, o njenom razvoju i civilizacijskom hodu u ogromnom rasponu od paleolitskih dana sve do našeg vremena; skladan plod učenosti i sposobnosti prisnih uživljavanja u pojave i probleme jedne velike evropske civilizacije. Za svaki vremenski period odvojeno opisani su pregled istorijskih događaja, društveni život, umetnost, razvoj nauke, znalačkim izborom karakterističnih i bitnih pojava. Slobodan Vitanović (1928–2006) – čitavu karijeru ostvario je kao profesor francuske književnosti na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Francusku književnost, posebno epohe baroka i klasicizma, pedavao je kao profesor po pozivu nekoliko semestara i francuskim studentima na univerzitetima u Bordou, Eks-an-Provansu i Parizu, Pariz III – Nova Sorbona i Pariz XII. Gordana Vitanović (1938) – Završila studije francuskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je najpre kao prevodilac, a zatim kao profesor francuskog jezika u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar`. Autor - osoba Stojnić, Mila, 1924-2003 = Stojnić, Mila, 1924-2003 Naslov Ruska civilizacija / Mila Stojnić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Centar za geopoetiku, 1994 (Beograd : ČIP štampa) Fizički opis 160 str. ; 24 cm Zbirka ǂEdicija ǂCivilizacije ISBN 86-82347-07-5 (broš.) Napomene Beleška o autoru Rezюme. Predmetne odrednice Civilizacija -- Rusija Rusija -- Kulturna istorija Ova knjiga kao i druge iz ove edicije daje pregled osnovnih pojmova i događaja vezanih za rusku civilizaciju. Opisujući sve aspekte ove velike civilizacije od klime i geografskog položaja, preko istorijskog pregleda njenog nastanka do umetnosti i kulture uopšte, Mila Stojnić je ostvarila jedinstven poduhvat u našoj pedagoškoj i naučnoj literaturi, koji po svojoj enciklopedičnosti, sintetičnosti i ozbiljnom metodološkom pristupu predstavlja originalno i vredno ostvarenje. Milosava - Mila Stojnić (1924) počela je svoju naučno-nastavnu karijeru u Institutu za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti SANU i Institutu za eksperimentalnu fonetiku, patologiju govora i izučavanje stranih jezika. U suautorstvu sa Kirilom Svinarskim napisala je tri udžbenika ruskog jezika za odrasle. Predavala je na Višoj pedagoškoj školi rusku književnost, a od 1971. godine je predavala staru rusku književnost, rusku književnost XVIII i XX veka i istoriju ruske civilizacije na Filološkom fakultetu. Posebno se bavila proučavanjem rusko-srpskih književnih i kulturnih veza, i o tome je napisala veliki broj referata i saopštenja. Takođe je napisala i knjigu Rusko-srpska književna preplitanja od X–XX veka. MG10 (N)

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

KORDUN - OD VOJNE GRANICE DO REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE 1881-1995. Urednik - Momčilo Pavlović Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 2018 750 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Studije i monografije ISBN - 978-86-7403-227-5 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PREDGOVOR UVOD BILJANA STOJIĆ - KORDUN - OD RAZVOJAČENJA DO UJEDINJENJA (1881-1918) Saobražavanje razvojačene Krajine zakonima Banske Hrvatske Kućne zadruge Demografska slika Korduna Politički život (1883-1905) Politička previranja (1906–1914) Srpska pravoslavna crkva Školstvo Zdravstvene prilike Stočarstvo i poljoprivreda Počeci industrijskog razvoja Razvoj novčanih zavoda Banje i ljekoviti izvori Čitaonice, kulturna društva i svakodnevni život Kordun u Prvom svjetskom ratu Rat u pozadini Na frontovima Na putu ka ujedinjenju ALEKSANDAR LUKIĆ - KORDUN U JUGOSLOVENSKOJ KRALJEVINI (1918–1941) Politički život na Kordunu 1918–1929. Politički život na Kordunu 1929–1935. Politički život na Kordunu 1935-1941. Privreda, zdravstvo i školstvo na Kordunu 1918–1941. NEBOJŠA STAMBOLIJA - KORDUN U DRUGOM SVJETSKOM RATU (1941–1945) Aprilski rat i okupacija zemlje Uspostavljanje i organizacija ustaške vlasti Ustaški zločini i narodni ustanak na Kordunu u 1941. godini Genocidno zakonodavstvo i prvi ustaški masovni zločini Ustanak Formiranje komande za Kordun i Baniju Ustaška ofanziva na sjeverni Kordun decembra 1941. Kordun u ratnoj 1942. godini Ustaška ofanziva na slobodnu teritoriju Korduna u proljeće 1942. Formiranje brigada i prve borbe Formiranje i prve akcije Osme kordunaške divizije Kordun u ratnoj 1943. godini Kordun u ratnoj 1944. i 1945. godini i oslobođenje Kordun u prvoj polovini 1944. godine ,,Kordunaški proces` Kordun u drugoj polovini 1944. godine Ratna 1945 godina i završne borbe za oslobođenje Posljedice rata DRAGOMIR BONDŽIĆ - KORDUN U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI (1945-1990) Kordun u socijalističkoj Jugoslaviji i Hrvatskoj: Politički, geografski i demografski okviri 1945-1990. Jugoslavija i Hrvatska 1945–1990. Kordun – prostor: teritorijalno-administrativne podjele 1945–1990. Kordun – ljudi: broj i struktura stanovništva 1945–1990. Kordun od Drugog svjetskog rata do 60-ih godina Kordun 1945: posljedice rata i nova vlast Kolonizacija i agrarna reforma Život na Kordunu 40-ih godina Ideologija, prosvjeta, kultura i crkva krajem 40-ih godina Političko stanje i problemi na Kordunu 1945–1950 Politički, privredni i društveni razvoja Korduna od početka 50-ih do početka 60-ih godina Prosvjeta i kultura na Kordunu od početka 50-ih do početka 60-ih godina Kordun od 60-ih godina do Građanskog rata Društveno-ekonomsko zaostajanje Korduna 60-ih godina Posjeta Josipa Broza Tita Kordunu oktobra 1967. – tok i posljedice Odjeci političke krize krajem 60-ih i početkom 70-ih na Kordunu Privredni i kulturni razvoj Korduna od kraja 60-ih do kraja 80-ih godina Izgradnja političkog sistema samoupravljanja na Kordunu 70-ih godina Politička, društvena i ekonomska kriza 80-ih godina Čuvanje tradicija NOB-a na Kordunu MILAN GULIĆ - KORDUN U RATU 1991–1995 Političke prilike na Kordunu pred raspad SFRJ (1989–1990) Kordun i stvaranje Srpske Krajine (1990–1991) Teritorijalna odbrana na kordunu (1991-1992) Teritorijalna odbrana Vrginmost Teritorijalna odbrana Vojnić Teritorijalna odbrana Slunj Kordunaške brigade Teritorijalne odbrane Jugoslovenska narodna armija na KORDUN (1991-1992) Oružani sukobi na Kordunu u drugoj polovini 1991. godine Borbe oko Topuskog Zločin na Koranskom mostu Oružana dejstva prema kupi i Karlovcu Borbe oko Slunja Teritorijalno-administrativno uređenje Korduna (1991-1995) Vrginmost Vojnić Karlovac-Krnjak Duga Resa Ogulin Slunj Policija i pravosuđe Mirovna inicijativa i dolazak Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija na područje Korduna (1991-1992) Organizacija Srpske vojske Krajine na području Korduna (1992-1995) Prilike na Kordunu od januarskog udara na Krajinu do Zagrebačkog sporazuma o prekidu vatre (1993–1994) Januarski i septembarski udari na Krajinu 1993. godine Političke i ekonomske prilike na Kordunu Izbori u Republici Srpskoj Krajini Zagrebački sporazum Privredni potencijali kordunaških opština u ratu 1991–1995. Zdravstvene i socijalne ustanove Ratna bolnica Petrova gora Banjsko lečilište Topusko Domovi zdravlja Školski sistem na području KopyHa 1991-1995. Kultura, informisanje i sport Srpsko pravoslavno omladinsko društvo „Sveti Sava“, Karlovac Srpsko kulturno društvo,,Sava Mrkalj“, Topusko Srpsko kulturno društvo,Milan Radeka`, Karlovac Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ - Pododbor „Dr Gajo Petrović“, Karlovac Društvo srpsko-ruskog prijateljstva, Vojnić Centar za informisanje i kulturu, Slunj Memorijalni park,,Petrova gora“ Ostale kulturne ustanove Radio stanica „Glas Petrove gore“ Informativni centri Sport Srpska pravoslavna crkva na Kordunu 1991-1995. Dešavanja u Zapadnoj Bosni i njihov značaj za Kordun i Krajinu Izbjeglice iz zapadne Bosne Oružana dejstva na bihaćkom ratištu Nedozvoljena trgovina Ratna 1995. Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju maja 1995. godine Vidovdanska smotra Agresija Hrvatske na zapadni dio Republike Srpske Krajine avgusta 1995. godine Zločini nad Srbima na Kordunu tokom i poslije agresije hrvatskih snaga MILANA LJUBIČIĆ, VLADIMIR VULETIĆ - KORDUNAŠI VAN KORDUNA - KORDUN (N)I OVDJE (H)I TAMO Uvod Ciljevi istraživanja Metodologija Život na Kordunu prije rata Izbjeglištvo i integracija Sjećanje na progon – Oluju i izbjeglištvo Progon i transgeneracijska trauma Kordun i sjećanjima i razmišljanjima Sjećanja i osjećanja Kordun bez Kordunaša Kordunaši bez korduna Može se ubiti ptica ali ne i njen let Zaključak IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE `Istorija Korduna je u minijaturi istorija srpskog naroda u Hrvatskoj, istorija suživota i surovih zločina, organizovanog egzistencijalnog otpora ustaškim divljim zločinima kroz partizanski otpor i stradanje. Demografija Korduna je, takođe, minijaturna slika naseljavanja i raseljavanja stanovništva, posebno srpskog - od Vojne granice, tog odbrambenog pojasa, preko zbegova od ubilačkih nasrtaja ustaša, sistematske kolonizacije preostalog popaljenog, ogolelog, oboselog i desetkovanog stanovništva na prostor Vojvodine posle Drugog svetskog rata, pa sve do brutalnog proterivanja od strane hrvatske vojske i policije 1995. uprkos činjenici da je Kordun bio uključen u područje pod zaštitom UN-a (UNPA - United Nations Protected Areas). Ovo proterivanje se u Hrvatskoj predstavlja kao oslobođenje i Korduna od „velikosrpske agresije` sa kojeg je srpsko stanovništvo izbeglo. Kao da su na Kordun došli i živeli neki drugi ljudi, okupatori, a ne autohtono srpsko stanovništvo, vekovima pomešano sa Hrvatima, koje se suprotstavljalo nacionalističkim i šovinističkim tendencijama razbijanja jugoslovenske države i stvaranja nezavisne Hrvatske. U etničkom čišćenju početkom i tokom avgusta 1995. godine od straha je pobeglo ili prote- rano gotovo celokupno srpsko stanovništvo sa prostora Severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije koje je na tim područjima živelo vekovima i koje je nerazdvojivi činilac bogate istorije svih tih regiona. Vrednovanje istorijskih događaja može biti različito, ali činjenica da na ovom brdovitom prostoru danas tek u neznatnom procentu i u fragmentima živi srpsko stanovništvo, govori sama za sebe. Danas ne samo da nema Korduna- ša Srba, nego je i sam termin Kordun skrajnut iz javnog govora i zamenjen administrativnim pojmom Karlovačka županija. Danas Srba Kordunaša ima više na zapuštenim i zaraslim grobljima (Na Kordunu grob do groba) nego živih u pitomim mestima Korduna. Prognani i rasejani Kordunaši po zemaljskoj kugli sa sobom nose svoj identitet i svoja sećanja. Da bi se bolje razumela sadašnjost Korduna i udes Kordunaša, bila je potrebna elementarna rekonstrukcija istorijskih događaja i procesa na tom prostoru u poslednja dva veka i detektovanje uzroka koji su doveli do toga da danas na tom prostoru gotovo i da nema srpskog stanovništva. Napred navedene činjenice su presudno uticale da Institut za savremenu istoriju i Zavičajni klub Kordunaša iz Beograda krenu u jedan veoma ambiciozan projekat čiji je cilj bio izrada jednog istorijskog pregleda. Okupljeni tim istraživača krenuo je sa istraživanjima u svim relevantnim arhivskim institucijama u kojima bi se mogla naći istorijska građa. U toku naredne dve i po godine obavljena su istraživanja u arhivima u Republici Srbiji (Arhiv Jugoslavije, Arhiv Srbije, Vojni arhiv, Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti) i Republici Hrvatskoj (Hrvatski državni arhiv, Državni arhiv u Karlovcu, Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata), u kojima je pregledano preko 80 arhivskih fondova. Pored arhivske građe, konsultovano je i preko 600 objavljenih bibliografskih jedinica - zbornika objavljene istorijske građe, sećanja, naučnih i publicističkih knjiga, naučnih i novinskih članaka, enciklo pedijskih odrednica i dr. Nakon prikupljene građe i obavljenog istraživanja autori su pristupili pisanju i sredinom 2018. godine rukopis je doživeo svoju finalnu verziju. Uz zahvalnost autorima posebno hvala aktivnim članovima Zavičajnog kluba Kordunaša. Veliko hvala i recenzentima, a posebno porodici Stambolija, Veljku koji je lektorisao tekst i Nebojši Stamboliji koji je tehnički priredio rukopis za štampu. Ovaj rukopis predajemo naučnoj javnosti i, pre svega, Kordunašima gde god da se u svetu nalaze. Istraživački rezultati, ocene i zaključci su delo svakog pojedinog autora. Ovo je samo jedan od mogućih pogleda na istoriju i ukupnu prošlost Korduna i Kordunaša. Drugi autori će novim istraživanjima, posebno najnovijeg perioda, isticati druge činjenice i doći možda do drugačijih zaključaka. Polazeći do činjenice da je srpski narod u Hrvatskoj, posebno od trenutka razbijanja Jugoslavije, u tihom nestajanju i zatiranju tragova svog postojanja, ovim zbornikom podstičemo dalja istraživanja i dajemo naš skromni doprinos održavanju sećanja. Jer bez sećanja nema identiteta. (Momčilo Pavlović)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vitraž (franc. Vitrail) je površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama i služi za zastakljivanje prozora. Izraz se upotrebljava i za označavanje slikarske tehnike za njegovu proizvodnju. Tokom svoje hiljadugodišnje istorije, termin se primenjivao skoro isključivo na prozore crkava i drugih značajnih verskih objekata. Iako se tradicionalno izrađuju u ravnim panelima i koriste kao prozori, kreacije modernih vitražnih umetnika takođe uključuju trodimenzionalne strukture i skulpture. Savremena narodna upotreba često proširuje pojam „vitraž” na domaće olovno svetlo i umetničke predmete napravljene od staklene folije sa primerima poznatih svetiljki Luisa Komforta Tifanija. Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista je najčešće i zanatlija i umetnik. Može se baviti izradom vitraža prema svojoj ili tuđoj zamisli, ili restauracijom već postojećih. Ovo je danas veoma cenjeno zanimanje. Veština izrade vitraža izučava se najčešće u umetničkim školama[1] i na specijalističkim kursevima,[2] a nije retkost da se zanat prenosi u porodici s kolena na koleno.[3] Istorija Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati više stakala u jednu celinu. Postepeno je ovo postala umetnost. Kako se pre vitraž upotrebljavao samo u crkvama, hramovima i manastirima u današnjem vremenu on se upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora kao dekoracija na njihovim delovima. Izrada i restauracija vitraža Vitražista Tom Holdman u svojoj radionici Vitraž iz 13. veka, na vitražu prikazan Tomas Beket Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista uklapa precizno oblikovane komade najčešće obojenog stakla prema modelu i spaja ih pomoću posebnih olovnih profila koji se zagrevaju. U radu koristi, kalupe, klješta, makaze, pincete, lemilicu i dodatne preparate. Vitražista često može i sam da priprema staklo, koje boji metalnim oksidima, nakon čega se sve greje u pećima na visokim temperaturama.[4] Izrada idejnih rešenja, nacrti, biranje, sečenje i bojenje stakla tradicionalnim metodama takođe spadaju u delatnosti vitražiste. Izrada vitraža je spoj kreativnosti, umetnosti i zanatstva. Restauracija je posebno važan segment ovog umetničkog zanata. To je način da se sačuvaju neka izuzetno vredna dela starih majstora. Jedna od zakonitosti restauracije je svakako očuvanje originalnog stanja dela u što većoj meri. Trajanje restauracije nekog vitraža uglavnom zavisi od opšteg stanja samog dela.[5] Vitražista je zanimanje kojim se češće bave muškarci, ali ima i žena.[3] Najteži deo posla je montaža, jer se vitraži često montiraju na visokim pozicijama, gde i vremenski uslovi mogu biti otežani.[6] Klasičan vitraž Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekorisanje prozorskih otvora ili vrata. Tifani vitraži Tifani vitraž je novija, filigranskija tehnika, stara nekih stotinak godina. Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, tifani vitraži deluju mnogo elegantnije. Zatim, tifani tehnika je omogućila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete. Lažan vitraž Lažan vitraž pripominje na klasičan vitraž koji je stvoren za razliku od klasičnog pomoću nanošenja boje na staklo i lepljenjem olovne trake ili čak naglašavanje kontura pomoću boje. Osnovni princip da se vitraž sastoji od staklenih delova se ovde ne primenjuje. Proizvodnja stakla Tokom kasnog srednjeg veka, fabrike stakla su osnovane gde je bilo dostupno snabdevanje silicijum dioksidom, osnovnim materijalom za proizvodnju stakla. Silicijumu je potrebna veoma visoka temperatura za topljenje, što nisu sve fabrike stakla mogle da postignu. Takvi materijali kao što su kalijum, soda i olovo mogu se dodati da bi se smanjila temperatura topljenja. Druge supstance, poput kreča, dodaju se za obnovu oslabljene mreže i čine staklo stabilnijim. Staklo se boji dodavanjem metalnih oksidnih prahova ili fino usitnjenih metala dok je u rastopljenom stanju.[7] Oksidi bakra proizvode zelenu ili plavičastozelenu boju, kobalt čini tamno plavu, a zlato proizvodi vinsko crveno i ljubičasto staklo. Većina modernog crvenog stakla proizvodi se koristeći bakra, koji je jeftiniji od zlata i daje svetliju, crvenu nijansu crvene boje. Staklo obojeno dok se nalazi u glinenom loncu u peći poznato je kao metalno staklo u loncu, za razliku od blistavog stakla..... Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tito govori što narod misli kult Josipa Broza Tita 1944-1949 Kosta Nikolić Autor u knjizi detaljno analizira proces stvaranja kulta Josipa Broza u godinama posle Drugog svetskog rata. Daleko od instrumentalizovane mržnje `olinjalih plejboja, a novih nacionalista` spram Tita, kao i od cmizdrave nostalgije koja naraste uvek nekako oko 25. maja, Kosta Nikolić secira komad po komad lik `najvećeg sina naših naroda` i njegovo delo. Izrastao na ubistvima i kreditima Kosta Nikolić Pobednik je bio nemilosrdan, a tačan broj pobijenih još uvek je nemoguće utvrditi. Svako ubistvo opravdavano je izgradnjom `novog sveta` i za njega nikakve žrtve nisu bile velike. Istoričar Kosta Nikolić napisao je odličnu knjigu `Tito govori što narod misli` (Kult Josipa Broza Tita 1944-1949) u kojoj detaljno analizira proces stvaranja kulta Josipa Broza u godinama posle Drugog svetskog rata. Daleko od instrumentalizovane mržnje `olinjalih plejboja, a novih nacionalista` spram Tita, kao i od cmizdrave nostalgije koja naraste uvek nekako oko 25. maja, Kosta Nikolić secira komad po komad lik `najvećeg sina naših naroda` i njegovo delo. U Srbiji su ljudi obožavali Tita, a na to niste mogli baš sve naterati strahom i batinama. Zašto su ljudi tako prihvatili komunizam i Tita, iako su bili nepoznati pre rata? - Reč je o veoma složenom procesu koji je nastao kao posledica velike duhovne krize, kada je na površinu isplivalo kolektivno nesvesno u kome su dominirale arhetipske slike vođe spasitelja. Cela država je podvrgavana jednom čoveku, a Srbi su i inače bili skloni ka mističnom i brzo su prihvatili Tita kao `novo božanstvo`. Radilo se i o nedostatku prave religije, a što je pojava o kojoj su već odavno pisali srpski etnolozi. Komunizam je u Jugoslaviji bio zasnovan kao celovito `versko učenje`, nametan je kao nova religija i imao je versku hijerarhijsku strukturu. Najvažnije mesto u takvom društvu imao je Tito - kao partijski i državni vođa, kao pravi `sin naroda`, kao vođa i prvosveštenik. Opisujete onu fantastičnu scenu kada Žujović utrčava u pećinu u Drvaru, kada govori Titu: `Izlazi, stara kukavico`. Je li maršal bio kukavica? - Radi se o jednoj epizodi kada je Tito bio uplašen za svoj život. Kakav je Tito bio vojskovođa? Kojom je to bitkom Tito komandovao i kakve je strateške pobede izvojevao? Osim ako ne verujete u filmove Veljka Bulajića. Kada je došlo do sloma revolucije 1941. godine, sa Vrhovnim štabom je napustio saborce i sklonio se u italijansku okupacionu zonu. Mnoga opora svedočanstva ostavio je Koča Popović u svojim `Beleškama uz ratovanje`. Tito je 9. juna 1943. godine izdao direktivu o tome da se ostave ranjenici u dolini Sutjeske kako bi se lakše izvelo povlačenje. Ili je `bežanje` možda bolja reč? U vreme presudnih borba za oslobođenje Srbije Tito je bio u inostranstvu. U Beograd je došao kao `veliki oslobodilac` kada su sve borbe bile završene. Kada su vođene presudne bitke na zapadu Jugoslavije, krajem 1944. i početkom 1945, stolovao je u Beogradu i učvršćivao vlast. Kako je bilo moguće da jedan takav čovek zavede ljude oko sebe, kasnije i skoro 20 miliona Jugoslovena, pa svetske državnike? - Tito nikoga nije zavodio. On je bio profesionalni revolucionar, u službi moćne komunističke internacionale koji je kroz eliminaciju starih revolucionara prokrčio sebi put do čelnog mesta u KPJ, uoči Drugog svetskog rata. Smisao svih komunističkih partija bio je u nasilnom dolasku na vlast. Sva sredstva ka tom cilju bila su dozvoljena. Silu nikada ne treba zaboraviti kada se govori o uvođenju komunizma u Srbiji. Pobednik je bio nemilosrdan, a tačan broj pobijenih još uvek je nemoguće utvrditi. Sprovođene su masovne egzekucije kojima je `nova` država podvrgavala svoje podanike. Svako ubistvo opravdavano je time što se gradi novi svet i za njega nikakve žrtve nisu bile velike. Posebno tuđi životi. Ova zemlja je ipak lepo živela, bar tokom 60-ih i 70-ih godina. Kako to objašnjavate? Ima li ičega dobrog u Titovoj vladavini? - U Titovoj Jugoslaviji dobro se živelo veoma kratko, početkom 70-ih godina 20. veka, a dobro je živela elita. Već odavno nije nikakva tajna koliko je SFRJ dobila bespovratne pomoći od SAD zbog njene `nesvrstane` spoljne politike, o kreditima i drugoj vrsti pomoći da ne govorimo. Kada je 1965. godine sprovođena velika privredna reforma, nju su u potpunosti finansijski pokrile SAD. Da li mislite da je Tito bio ozbiljan državnik ili je i to još jedna dobro naučena laž? - O jednom državniku govore posledice njegove vladavine. Šta se desilo sa Titovim političkim i državnim tvorevinama - Jugoslavijom, nesvrstanošću i bratstvom i jedinstvom? U odgovoru na to pitanje krije se i odgovor na pitanje o `veličini` Josipa Broza kao državnika i vladara. Tito je bio opsednut sobom i nije mnogo razmišljao o budućnosti, a Jugoslavija je bila najtipičniji primer ideokratske države u kojoj se stvarnost prilagođavala iluziji. Taj koncept je imao i svoju zavodljivu stranu jer je afirmisao prosečnost, uništio elitizam i eliminisao odgovornost. Još dugo ćemo živeti u negativnim posledicama iz perioda vlasti Josipa Broza. ZLATNO DOBA POLICIJSKE DRŽAVE Da li se sećate ekonomske krize koja je nastala posle Titove smrti? Zašto je do nje došlo? Zašto se njegova tvorevina, Jugoslavija, raspala u krvavom građanskom ratu? Da li je i kolika Titova odgovornost u svemu tome? U vremenu tragičnih događaja iz poslednje decenije prošlog veka često se govorilo o `zlatnom dobu Jugoslavije u vreme titoizma`. Kakav je, zaista, taj period bio? Da li je to bila pravna država, u kojoj su se poštovala ljudska prava i političke slobode, da li je ta država funkcionisala kao moderna tvorevina, liberalna i demokratska, sa tržišnom ekonomijom, ili je u pitanju bila jednopartijska diktatura, policijska država, društvo koje je krivično sankcionisalo verbalni delikt, u kome je zakonom bilo zabranjeno kritikovati poredak i njegove vođe? Da li takvo društvo treba da bude ideal za budućnost, pita se i odgovara Kosta Nikolić Tatjana Čanak

Nada Todorović JUGOSLOVENSKE I INOSTRANE MEDALJE Narodni muzej, Beograd, 1964. 206 strana + table se reprodukcijama, više od udžbeničkog formata. Lepo očuvano Medalja (ital. medaglia, franc. médaille, lat. metallum) je pločica kružnog oblika od metala (zlato, srebro, bronza, olovo, legure), umetnički proizvod počasnog, memorijalnog ili jubilarnog karaktera. Liči na novac, ali ne služi novčanom prometu. Spada u oblasti primenjenih umetnosti: vajarstvo, sitna plastika, medaljarstvo. U širem značenju medalja je odlikovanje za vojne i građanske zasluge, nagrada za umetnička, naučna i sportska dostignuća. Na jednoj ili obe strane medalje nalazi se reljefni prikaz (portretni lik, alegorijski ili istorijski motiv) redovno s natpisom. Prvo se izrađivala livenjem pomoću kalupa, od 16. veka i kovanjem, a od 19. veka galvanoplastičnim postupkom. Medalje iz Prvog svetskog rata. Muzej Hercegovine, Trebinje Prve medalje nastale su u doba kasnog Rimskog carstva (4—5 vek), izlivale su se od bronze s likom cara ili mitološkim prizorom. U Srednjem veku ih nema (osim nekoliko izuzetaka krajem 14. veka). Medaljarstvo se naročito razvilo u doba renesanse u Italiji. Intenzivni razvoj medaljarstva datira od doba klasicizma početkom 19. veka. Noviji medaljari se drže uglavnom tradicionalnih oblika, pri čemu teže za što oštrijom karakterizacijom portretisanog lika. U Srbiji su radili medalje Đorđe Jovanović, Toma Rosandić, Sreten Stojanović, a u Hrvatskoj Robert Frangeš Mihanović, Ivan Meštrović, Antun Augustinčić, Vanja Radauš i dr. Slična medalji samo pravougaonog ili kvadratnog oblika je plaketa. Etimologija[uredi | uredi izvor] Prvi put potvrđena na engleskom 1578. godine, reč medalja je izvedena iz srednjefrancuske reči médaille, koja je sama proistekla iz italijanske reči medaglia, i ultimatno iz postklasične latinske reči medalia, što znači novčić vredan pola denarijusa. Reč medaljon (engl. medallion, prvi put potvrđena na engleskom 1658. godine) ima istu konačnu derivaciju, ali ovog puta preko italijanskog medaglione, što znači „velika medalja“. Postoje dve teorije o etimologiji reči medalia: prva je da je sama latinska medalia izvedena od prideva medialis što znači „medijalni“ ili „srednji“;[1] druga je da medaglia potiče od vulgarnog latinskog metallea (moneta), što znači „metal (kovanica)“ i ona od latinskog metallum,[2] što je latinizacija grčkog μέταλλον (metallon), „rudnik“.[3][4][5][6] Istorija[uredi | uredi izvor] Bronzana medalja Izabele d`Este, princeze i pokrovitelja renesansnih humanista, koja je bila data na poklon. Medalja cara Jovana VIII Paleologa tokom njegove posete Firenci, rad Pizanela (1438). Legenda na grčkom glasi: „Jovan Paleolog, vasilevs i autokrator Rimljana“. Srebrna Gezijska medalja u znak sećanja na zauzimanje Brila 1572.; ovo je proizvedeno komercijalno. Prvi poznati slučaj dodeljivanja ordenja potiče od istoričara Josifa Flavija koji, pišući dugo posle tog događaja, navodi da je u drugom veku pre nove ere, prvosveštenik Jonatan predvodio Jevreje u pomoć Aleksandru Balasu, i da je u zamenu za to, Aleksandar „...poslao Jonatanu... počasne nagrade, kao zlatno dugme, koje je običaj davati kraljevim srodnicima.” Rimski carevi su koristili kako vojne nagrade, medalje, tako i političke poklone medaljona koji su bili kao veoma veliki novčići, obično zlatni ili srebrni, i iskovani kao novčići.[7] Ovi i stvarni zlatnici često su postavljani kao komadi nakita, koje su nosila oba pola. Brakteat je vrsta tanke zlatne medalje, obično ravne na poleđini, koja se nalazi u severnoj Evropi od takozvanog „mračnog doba“ ili perioda migracija. Često imaju omče za vešanje i očigledno su bile namenjene da se nose na lancu kao nakit. One imitiraju, u izvesnoj meri, rimske carske novčiće i medaljone, ali imaju glave bogova, životinja ili druge motive.[8] Ludardova medalja, proizvedena oko 600. godine u anglosaksonskoj Engleskoj, je izolovani primer, poznat iz jednog primerka, hrišćanske medalje, sa natpisom po imenu Ludard (ili „Sveti Letard“), prvi sveštenik među Anglosaksonicima, i najverovatnije je predstavljena preobraćenicima. Preživeli primerak je opremnjeni za nošenje kao nakit. Smatra se da je srednjovekovno oživljavanje počelo oko 1400. godine sa ekstravagantnim francuskim princom Žanom, vojvodom de Berijem, koji je naručio veliki broj velikih medalja koje su verovatno bile proizvedene u veoma malom broju, ili u jedinstvenom odlivu. Od originala od plemenitih metala sačuvani su samo odlivci u bronzi, mada se zna da su bar neke medalje bile okićene i draguljima, i one su mogle da se nose na lancu.[9] U istom periodu, prva poznata postklasična medalja u znak sećanja na pobedu je iskovana za Frančeska Kararu (Novelo) povodom zauzimanja Padove 1390. Italijanski umetnik Pizanelo, generalno se smatra najbolji medaljistom renesanse, počevši od 1438. medaljom u čast jedinstvene posete vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa Italiji. Ovo je verovatno bio komercijalni poduhvat, ali su njegove kasnije medalje uglavnom naručivane za distribuciju kao pokloni od strane vladara ili plemića. Kao i skoro sve medalje iz rane renesanse, bile su livene, a ne kovane. Sa svakim uzastopnim izlivanjem medalja je postajala nešto manja, i serije koje su mogle da se proizvedu verovatno nisu bile velike. Smatra se da je često korišćen olovni „šablon”. Povezanost medalja i klasičnog preporoda počela je da dobija prilično drugačiji oblik, a razmena medalja postala je povezana sa renesansnim humanizmom. Prinčevi su slali medalje humanističkim piscima i naučnicima kao priznanje za njihov rad, a humanisti su počeli da prave svoje medalje, obično u bronzi, da bi ih slali svojim pokroviteljima i saradnicima.[10] Moda je ostala ograničena na Italiju do pred kraj 15. veka, kada se proširila na druge zemlje. Do 16. veka, medalje su sve više proizvodili vladari ili gradovi u propagandne svrhe.[11] Godine 1550, u Augzburgu u Nemačkoj uvedena je mašina za štancanje pomoću čeličnih matrica i ubrzo je ovaj proces postao standardan. Umetnik bi sada pravio rezbareni dragulj umesto da modeluje reljef.[12] Na istoku je Osmansko carstvo davalo veliki izbor medalja i odlikovanja od 18. veka.[13] Pobožne medalje postale su popularne u katoličkim zemljama. Veoma poznata je Čudotvorna medalja, čiji je dizajn nastao na osnovu ukazanja Blažene Device Marije Svetoj Katarini Labure u Parizu. Godine 1832, tokom epidemije, podeljene su prve medalje, kojima su pripisana brojna isceljenja i obraćenja, koja su dobila naziv Čudotvorna medalja i podeljena milionima ljudi širom sveta.[14] Istorija jugoslavije kraljevina jugoslavija knjiga o medaljama katalozi medalja medaljarstvo

MOJE NEMJERLJIVO BLAGO Nikola Golubović Nikola Golubovic- Moje nemjerljivo blago Svjedocanstvo o Petrovoj rupi na Golom otoku Autorsko izdanje, Beograd, 2013. Tvrd povez, 195 strana,ILUSTROVANA..... ------------- Jedan od onih kojima je i po božjoj i po ljudskoj pravdi pripadala počast da budu uspravno sahranjeni jer se za otadžbinu, ako treba, mora i umreti, ali ne mora i lagati, bio je i Nikola Marinkov Golubović, uz Stojana Cmelića, poslednji svedok devetog kruga golootočkog mučilišta, iz Petrove rupe, čovek koji je proveo četiri i po godine u golootočkoj tamnici, a 24. februara prošle godine, iznenada, u 92. godini života, zanavek počinuo. za njega je, u rukopisu, ostala njegova mučna ispovest, njegovo svedočenje iz samog srca jednog od najsurovijih mučilišta koje je čovek u 20. veku smislio za čoveka. Tako je tek ovih dana, zahvaljujući njegovoj supruzi i deci, objavljena njegova knjiga `Moje nemjerljivo blago`, u kojoj je Nikola Golubović bacio još jedan tračak svetlosti na vreme Informbiroa, dopunio tu najmračniju stranicu istorije socijalističke Jugoslavije i upotpunio sećanja na Goli otok, na pojedine ljude koji su sa njim prošli kroz taj mlin za satiranje i uništavanje ljudi, posebno onih prkosnih i nepokornih. Nikola Golubović, najstariji od šest sinova Marinka Golubovića, glasovitog narodnog tribuna iz pljevaljskog kraja, uhapšen je u jesen 1949. godine pod sumnjom da podržava rezoluciju Informbiroa. Tada je bio pomoćnik ministra industrije u Vladi Crne Gore. Njegova supruga Vida, koja nije pristala da se odrekne muža, odmah je otpuštena sa posla, a zatim je sa dvogodišnjom ćerkicom Brankom izbačena i iz stana i morala da se vrati kod svekra i svekrve u Maoče kod Pljevalja. Molba za smrt Vidi se da su kratki fragmenti njegovih sećanja, stravične freske golootočkog pakla, 60 godina klesane i brušene rukom nevičnog pisca, čoveka koji se oslanjao samo na činjenice i podatke istinite i tvrde kao kamen koji je klesao i zidao na Golom otoku. Nema ni traga od mašte i preuveličavanja - o samohvalisanju da se i ne govori. Ubistvo na pragu Kad je Nikola Golubović uhapšen 1949, počeo je i pritisak na njegovog oca Marinka, koji je, kao izuzetno ugledan i omiljen čovek i domaćin, bio jedan od organizatora i vođa ustanka u pljevaljskom kraju, ali nikad nije bio komunista. Uhapšen je i tri meseca su na sve načine pokušavali da ga slome da prizna da mu je sin informbirovac. Nije im uspelo, a kad su ga pustili oduzeli su mu oružje i ostavili ga na milost i nemilost u Maočkoj pustinji. Tu je u leto 1951. godine, zajedno sa sinom Milovanom, maturantom, mučki ubijen na kućnom pragu i pred očima svoje supruge Darinke. Po navodima Udbe, to je učinila družina četničkog odmetnika Boža Bjelice. Marinkova supruga Darinka sve to nije mogla podneti pa je nekoliko meseci kasnije sama sebi prekratila život. Udbin muštuluk Vest o pogibiji oca i brata, Nikoli Goluboviću je saopštio general Jovo Kapičić, dok je zajedno sa Aleksandrom Rankovićem u leto 1951. godine obilazio Goli otok. Prepoznao ga je u stroju zatočenika, prizvao i kao da mu uzima muštuluk, saopštio strašnu vest, dok su njegovi pratioci uporno ponavljali: `Oca i brata su ti ubili informbirovci i četnici, a ti ovde i dalje sarađuješ sa najvećom bandom.` Nije mu, valjda da bi ga više mučio, kazao koji mu je od petoro braće ubijen, pa će on tek godinu dana kasnije saznati da mu je poginuo najmlađi brat. I kad govori o sebi, o svojim mukama i stradanju, čini to škrto, mirno, bez grkih reči, bez kletve i mržnje prema onima koji su ga gurnuli u to užasno mučilište, a imao je tada samo 28 godina, Partizansku spomenicu na grudima, bio pomoćnik ministra u crnogorskoj vladi i otac tek rođenog deteta. Nikola Golubović ispred spomenika ocu i bratu U njegovom kazivanju nema grča i osvetoljubive mržnje čak ni kad opisuje užasavajuću epizodu čišćenja septičke jame, scenu na kojoj bi i Dante Aligijeri pozavideo, jer se nešto slično ne može naći ni u njegovom `Paklu`. Da li zaista čovek čoveku može pričiniti veću muku i poniženje nego da ga gurne u septičku jamu, kako su, pored ostalih gurnuli i Nikolu Golubovića, da u fekalijama do grla satima kantama vadi ljudski izmet i da ga potom baci u ledeno more da se bajagi opere?! Maketa Petrove rupe Da li ima strašnijeg mučenja od čuvene golootočke prese kad čoveka (u opisanom slučaju Branka Bjelovuka), kojega su glad i golootočke patnje iscrpele i svele na samo 48 kilograma, legnu potrbuške na ljuti golootočki tucanik, a onda na njega navale breme kamene ploče od preko 100 kilograma. Na tu ploču potom sedne i mučitelj koji se cereka i uživa gledajući kako mučeniku na izdisaju pucaju rebra, baš kao onaj zlotvor iz Andrićevog romana koji nesrećnog Radisava nabija na kolac i zadovoljno trlja ruke misleći o nagradi ako Radisav bar malo poživi nabijen na kocu. Nikla iz ratnih dana A kad je nesrećni Bjelovuk došao da se požali isledniku, ovaj se najpre tobož začudio o kakvoj se to presi radi, a onda dreknu: - Ti ne zaslužuješ da živiš, bagro staljinistička! - Pa zato sam i došao, druže isledniče, da vas zamolim da mi ne skidaju presu dok ne izdahnem - odgovorio je nesrećni Bjelovuk. Klanje kašikom Ni u literaturi nema stravičnije scene od samoklanja nesrećnog Danila Drezgića, koji je odlučio da primitivnim limenim nožem napravljenim od kašike, kojim je do maločas gulio krompir sebi prereže grkljan i pokida krvne sudove na vratu i tako prekrati muke u paklu Petrove rupe. Ne razglaba zašto u njegovim sećanjima nema više i detaljnijih opisa muka koje su lično pretrpeli, Nikola Golubović beleži jedan slučajni susret na titogradskoj ulici, koji se desio mnogo godina po izlasku iz golootočke tamnice. Dok je šetao sa suprugom Vidom, prepoznao ga je i zaustavio jedan od onih koji je preživeo golootočku drobilicu. Kazao mu je da je u nekom feljtonu o Golom otoku pročitao kako je Nikola opisao ono što je doživeo i preživeo u tom mučilištu, a onda dodao: Skulptura mučenika iz kuće Nikole Golubovića - E, moj Nikola, ne možeš ti to nikad opisat kako je bilo, jer si često bio onesviješćen i nijesi mogao znati kakve i kolike batine si dobijao. Sreća tvoja da ne znaš šta su ti sve radili... Nekako u isto vreme kad je njegova knjiga ugledala dan, stigla je i pravda za Nikolu Golubovića. Viši sud u Beogradu je nedavno uvažio zahtev njegove supruge Vide i ćerke Branke i nakon razmatranja svih dokaza i odluka o proglašenju Nikole Golubovića za informbirovca, odnosno izdajnika naroda i države, proglasila ništavnim kao i sve pravne posledice koje su proistekle iz njih. Golubović je tako posmrtno rehabilitovan i proglašen `žrtvom progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga`. Knjiga je NOVA..... -------------------------------- SP

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Knjiga je dosta dobro ocuvana, minimalni tragovi koriscenja na koricama.. Tvrd, šiven povez. Broj strana: 886 Ilustrovano 25 strana J.B Markuš, Cetinje, 2001. Crnogorsko učešće u Rusko-japanskom ratu na strani Carske Rusije, koje se dogodilo u vreme vlasti kralja Nikole Petrovića predstavlja manje-više poznatu stvar. U ovom tekstu upoznaćete se sa drugim manje poznatim detaljima iz života jedinog crnogorskog kralja i njegovog odnosa prema Rusiji, a ekskluzivni sagovornik portala Russia Beyond na ovu temu je crnogorski publicista Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u vreme prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole u otadžbinu. Drugog marta se navršilo 97 godina od smrti crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića. Nepoželjan blizu 7 decenija u svojoj domovini, „jedini iskreni i verni prijatelj Rusije“ po rečima cara Aleksandra Trećeg, sve do 1989. godine počivao je u Ruskoj crkvi u San Remu. „Na moju žalost obaveza koju je tada vlast Crne Gore preuzela, da se u znak zahvalnosti pokloni zvono Ruskoj crkvi u San Remu, do danas nije izvršena.“ – priča nam publicista Jovan Markuš, krajem 80-ih gradonačelnik Cetinja i jedan od najzaslužnijih za povratak posmrtnih ostataka kralja Nikole u domovinu. Prisećajući se tog vremena Markuš nastavlja: „Želim posebno da naglasim: da nije bilo saglasnosti i velike pomoći Ruske pravoslavne crkve, koja je s velikim poštovanjem i izuzetnom pažnjom brinula o zemnim ostacima kraljevskog para i njihove djece 68 godina, ne bi bili u prilici da dostojno prenesemo i sahranimo njihove zemne ostatke na Cetinju. Posebnu zahvalnost imamo prema starješini crkve ocu Ivanu Jankinu.“ Kovčezi sa zastavama Da je mogao predvideti ova sadašnja vremena, pitanje je da li bi kralj Nikola Prvi uopšte želeo da bude sahranjen u ovakvoj Crnoj Gori, koja se, prema rečima američkog ministra odbrane generala Džejmsa Matisa, nalazi u istom frontu `rame uz rame sa Amerikom protiv Rusije.` Nepunih 108 godina ranije, 15. avgusta 1910. tada još uvek knjaz Nikola Petrović je ukazom cara Nikolaja Drugog proglašen za feldmaršala ruske carske armije. Izdaja zeta kralja Nikole ključna za propast ruskog carstva? Nikola Petrović je tokom svoje duge vladavine nadživeo tri ruska cara. U vreme Aleksandra Trećeg 15 streljački gvardijski puk nosio je ime crnogorskog suverena. Nikola je bio i dvostruki tast carske porodice Romanov. Prvo je 1889. godine udao kćer Milicu za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja Prvog. Njena sestra Anastasija – Stana, pre ulaska u dom Romanovih, bila je u braku sa ruskim plemićem nemačkog porekla Georgom fon Lojhtenbergom. Svoj drugi brak sklapa 1907. na Jalti sa rođenim bratom supruga njene sestre Milice, velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem, jednom od najznačajnijih vojnih i političkih figura tadašnjeg Ruskog Carstva. Zet kralja Nikole dočekao je Prvi svetski rat na mestu načelnika generalštaba carske armije. Nakon nekoliko neuspeha u prvoj godini rata, u leto 1915. godine biva smenjen sa vodeće pozicije u armiji i upućen za komandanta fronta na Kavkazu. U februaru (martu po novom kalendaru) 1917. zajedno sa komandantima frontova i flote, sa izuzetkom admirala Aleksandra Kolčaka koji se nije izjasnio, podržao je inicijativu načelnika generalštaba generala Mihaila Aleksejeva, kojom se od cara Nikolaja Drugog tražila abdikacija. Ovakav postupak voljenog rođaka posebno je teško pao poslednjem ruskom caru i možda je baš to bila kap koja je prelila čašu i dovela do povlačenja Nikolaja Drugog sa carskog prestola. Lojalnom generalu Vojevkovu, nakon potpisivanja abdikacije tada već bivši car pravdao se rečima: „A šta mi je preostalo da radim, kad su me izdali svi, čak i Nikolaša.“ (nadimak pod kojim je vekliki knjaz Nikolaj Nikolajevič bio poznat u carskim krugovima). Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov Wikipedia Oktobarsku revoluciju veliki knjaz dočekao je na Krimu u dvorcu svog brata i istovremeno pašenoga, a 1919. zauvek napušta Rusiju. Jedno kratko vreme nakon smrti barona Vrangela, Nikolaj Nikolajevič Romanov nalazio se na čelu vodeće organizacije ruske bele emigracije. Umro je u Francuskoj u Antibu početkom 1929. godine. Do danas su ostale glasine da su njegova supruga Anastasija i njena sestra Milica odigrale ključnu ulogu u približavanju kontroverznog iscelitelja Grigorija Raspućina porodici poslednjeg ruskog cara. Materijalna i intelektualna podrška Naš sagovornik Jovan Markuš, autor više značajnih istorijskih knjiga posvećenih dinastiji Petrović-Njegoš komentarišući za naš portal rusko-crnogorske odnose u vreme kralja Nikole navodi: „Svakome ko poznaje istoriju Crne Gore je potpuno jasno da nije bilo Rusije, ne bi bilo Crne Gore, koja bez ruske podrške ne bi mogla ekonomski da opstane.“ Podrška Carske Rusije Crnoj Gori bila je politička, materijalna i intelektualna. Zahvaljujući ruskoj političkoj podršci Crna Gora stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu. Ruska stručna i finansijska podrška bila je presudna da se krajem 19. veka izvrši sveobuhvatna reforma crnogorske vojske, koja zahvaljujući ruskim kreditima, u većini kasnije otpisanim i direktnih donacija dolazi u posed savremenog naoružanja. Ruske subvencije crnogorskom državnom budžetu u 1902. premašile su njegovu polovinu. Iz Odese u Crnu Goru je došao i pisac prvog crnogorskog Ustava dr Valtazar Bogišić, a u vreme Veljeg rata 1878-79 na Cetinju je boravio čuveni ruskih hirurg dr Nikolaj Sklifosovski. Jedna od najpoznatijih moskovskih bolnica danas nosi ime ovog lekara. Ruski ambasador svedok knjaževog testamenta Koliko je Rusija bila bitna za crnogorskog kralja najbolje svedoči primer njegovog prvog testamenta iz 1882. godine. Ovaj dokument nije sačuvan, a za njega se saznalo tek 80-ih godina dvadesetog veka, kada je u arhivima Ministarstva inostranih poslova u Moskvi pronađen dopis šefa ruske diplomatske misije na Cetinju, ministra rezidneta Špejera. Iz ovog dopisa datiranog na 15. novembar 1882. redni broj 238, pored procedure nasleđa prestola u slučaju iznenadne smrti crnogorskog suverena saznajemo da je knjaz Nikola sam molio ruskog ambasadora da sluša izricanje njegove poslednje volje, kao i da treći primerak testamenta bude čuvan u ruskoj diplomatskoj misiji. Preostala dva bila su u posedu kraljice Milene i mitropolita Visariona. U međuvremenu kralj Nikola je sastavio još nekoliko izjava svoje poslednje volje. Ni u svom poslednjemom testamentu nastalom 1917. i objavljenom nedugo posle njegove smrti 1921. godine, kralj Nikola nije zaboravio Rusiju i prestolonaslediku Danilu poručio je: „Ali kad na­ši Saveznici po­bije­de i kad Cr­na Go­ra bu­de re­sto­ri­ra­na, na­stoj prije sve­ga da u nje­nim od­no­si­ma oda­no­sti i vjer­no­sti pre­ma Ru­si­ji ne na­stu­pi ni­kad ni naj­ma­nja pro­mje­na. To ti ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti, jer i su­vi­še do­bro znaš, ko­li­ko smo tije­sno ve­za­ni sa ve­li­kom slo­ven­skom na­cijom.“ Kako su nastali suncokreti na zgradi Ruskog poslanstva Komentarišući aktuelne odnose Rusije i Crne Gore naš sagovornik Jovan Markuš naveo je da su: „Na nedopustivo niskom nivou, od čega dugoročnu štetu može imati samo Crna Gora. Rukovodstvo Crne Gore se odnijelo uvodeći sankcije bratskoj Rusiji po onoj narodnoj izreci: „Ko tebe hlebom, ti njega kršem“. Cijeneći odnos kralja Nikole prema Rusiji, ovo što sada imamo je posljednja stvar koju bi on želio.“ Kao ilustraciju crnogorskog doživljaja Rusije sa početka Dvadesetog vijeka, Markuš nam je ispričao zanimljivu anegdotu iz vremena kada su na Cetinju završavani građevinski radovi na Ruskom poslanstvu: „Prolazeći pored majstora, koji je razmišljao kako da oblikuje završetke vrhova ograde, stariji cetinjanin predloži: „Nemoj se mnogo mučiti, napravi vrhove u obliku suncokreta“, majstor upita: „Zašto baš u obliku suncokreta?“ Na ovo je starac odgovorio: „Zato što su se Crnogorci uvijek okretali prema Rusiji kao prema suncu!“ I danas poslije 115 godina od izgradnje, stoje ukrasi u obliku suncokreta na ogradi oko ruskog poslanstva na Cetinju kao podsjećanje na našu ljubav prema majci Rusiji.“

Dr Momcilo Mitrovic - Vencacka vinogradarska zadruga NAVIP - Vencacki vinogradi 1903- 2003. Drugo dopunjeno izdanje Zemunplastpress, Beograd, 2023. Tvrd povez, 320 strana, ilustrovano. Počeli su s ponedeljnika. Vreme poslužilo odlično, sunčano, dosta toplo, suvo. Venčački zemljoradnici pristupili berbi grožđa. Proletos je bilo mnogo kiša, zatim tukao grad, ali pred kraj upeklo sunce i grožđe je nakupilo dosta šećera. Berba će trajati petnaestak dana. Kroz to vreme ovaj divan kutak Šumadije biće u znaku grožđa. Svakodnevno će, kao juče i kao danas, iz dva sreza, iz pet seoskih atara dolaziti velika kola natovarena dragocanim tovarom, niz seoske puteve, koji su takođe sve bolji, do zadružnog podruma. Dolaziće otuda, iz vinograda po kojima se završava u radosti jedan poseo od čitave godine…“ Tako je 24. oktobra 1940. godine novinar beogradske „Pravde“ opisivao početak berbe u Venčačkom vinogorju. Malo je ko od venčačkih zadrugara slutio da im je to jedna od poslednjih berbi i da će samo još te godine podrumi te vinarske zadruge biti puni trijumfa, venčačke ružice, smederevka, skadarke i dinjke, vina po kojima je Banja, malo selo u Šumadije, između dva svetska rata postalo poznato i izvan Kraljevine Jugoslavije. Sledeće godine je u Srbiju stigao rat, a posle rata su komunisti vrlo brzo zadrugu proglasili za kulačku tvorevinu i pripojili je novoosnovanom vinskom kombinatu „Navipu“. Venčačku vinogradarsku zadrugu su početkom 20. veka stvorili srpski domaćini, seljaci, vinari i vinogradari, ljudi koji su uglavnom imali samo po četiri razreda osnovne škole, ali ljudi vredni, okupljeni oko ideje, za to vreme vrlo neobične – da sami stvore vinariju i podrum najveći i najsavremeniji na Balkanu. Sve je počelo 2. septembra 1903. u selu Banji kod Aranđelovca, gde se okupilo osamnaest zemljoradnika iz tog i još nekoliko okolnih sela. Zadruga je osnovana sa 40 „udela“ po tadašnjih 50 dinara, a ime je dobila po planini Venčac i vinogorju na njegovim obroncima, na zemljištu bogatom krečnjakom i rudom gvožđa. Za upis u Zadrugu je bilo potrebno imati najmanje pola hektara vinograda, podignutog na podlozi američke loze, otporne na filokseru, koja je prethodno opustošila sve evropske, pa i srpske vinograde. A udeo za upis je iznosio 50 dinara na hiljadu čokota. Zadrugom je upravljao Odbor od pet izabranih članova. Za samo tri godine od osnivanja, izgrađen je moderan podrum u koji je smeštena i prva zajednička berba. Prva zajednička dobit je iznosila 6.000 tadašnjih dinara, a broj zadrugara je počeo naglo da se uvećava. Snalažljivi seljaci su od samog početka svog rada, o sopstvenom trošku, angažovali i iskusne evropske vinare i podrumare. Godine 1908. već su imali najsavremeniju opremu tog vremena i 100.000 litara dobrog vina u podrumu. Te godine je u Zadruzi održan i dvomesečni vinarski kurs za podrumare, prvi u Srbiji. Godine 1911. počela je izgradnja i novog podruma, na tri sprata, a pravljen je po skici koju je doneo jedan zadrugar, koji je kao specijalni izaslanik Zadruge obišao najpoznatije tadašnje podrume Francuske, Italije i Nemačke. Balkanski ratovi, zatim i Prvi svetski rat, međutim, odložili su izgradnju, tako da je podrum konačno završen tek 1931. Za vreme ratova od 1912-1918 Zadruga praktično nije radila. Oprema je dobrim delom bila oštećena, a proizvodnja vina je tokom Prvog svetskog rata potpuno obustavljena. Kada je krajem jeseni 1915. započeto povlačenje srpske vojske preko Albanije, iz Karađorđevog konaka u Topoli u Zadrugu preneta velika Krađorđeva vinska bačva od 8.298 litara, stara 120 godina, sa nadom da će tu biti bezbednija. Mnogi zadrugari su poginuli u Velikom ratu, a oni koji su se vratili odmah su nastavili započeti posao. Neprijatelji su uništili prese i odneli većinu buradi. Jedan od zadrugara je ispričao za ondašnju „Politiku“ da su prvo obnovili Zadrugu, pa tek onda svoje kuće i imanja. Razmišljali su jasno: Zadruga će pomoći da obnove i svoja ognjišta. „Šampanjac sa Venčaca“ „Kada su pustili u rad svoju električnu centralu i prvi put osvetlili dvorište električnom svetlošću, bio je to za njih veliki dan. Svi su zadrugari doneli to veče pečenje od kuće i posedali ispod svoje električne svetlosti. Mnogi članovi njihovih porodica su te večeri i prvi put videli elektriku. Kada su izređali razna vina, prešli su na šampanjac. Takav se prizor prvi put video u našoj zemlji…“ Tako je 1930. reporter beogradske „Politike“ opisao kako je izgledalo priključenje vinarije na električnu centralu, u trenutku kada su mnoge ulice u gradovima tadašnje Jugoslavije još uvek bile u mraku ili bile osvetljene lampama na gas. Seljaci iz Venčačke vinogradarske zadruge su u mnogo čemu bili prvi u ondašnjoj Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. Prvi su počeli da proizvode konjak (vinjak) i vermut, koji su rađeni od čistih vinskih destilata, a „šampanjac“ su proizvodili po klasičnoj francuskoj metodi (sekundarnom fermentacijom u bocama) još od 1929. kada je u Zadrugu došao izvesni francuski vinar Žoben. Te iste godine, angažovan je i jedan poznati vinar iz Nemačke, Emil Reder, koji je u zadružnu proizvodnju vina uneo najmodernije metode evropskog vinarstva. Pa ipak, za rad Zadruge između dva svetska rata je najzaslužniji bio njen dugogodišnji predsednik i upravnik Mihajlo Stojić, pod čijom upravom je potpuno i dovršen veliki zadružni podrum 1931. Smederevka, rizling, žilavka, dinjka, ružičasto vino i crveni „Trijumf“ od prokupca i skadarke – bili su ponos ne samo Venčačke vinogradarske zadruge, nego i čitavog tadašnjeg srpskog vinarstva. Tridesetih godina prošlog veka Zadruga je brala oko 1.200.000 kilograma vinskog grožđa godišnje i proizvodila između 80 i 100 vagona vina – oko milion litara! Naročito je bila rodna 1935, kada je vino jedva smešteno u podrum. Vino iz Venčačke vinogradarske zadruge je prodavano širom Kraljevine, ali i izvoženo u mnoge zemlje Evrope. Zadruga je imala 280 velikih bačvi od pola vagona (5.000 l) i 1.200 buradi od 50 do 2.000 litara. Najveća bačva je imala zapreminu od 11.360 litara i, zanimljivo, u njoj je čuvana ružica. Za „tipiziranje“ vina Zadruga je koristila naročitu, ogromnu staklenu bačvu obloženu armiranim betonom, zapremine 70.000 litara, koja je prema specijalnoj porudžbini napravljena u Francuskoj. Godine 1923. član Zadruge je postao i kralj Aleksandar Karađorđević, sa 100 udela. Kralja je u Zadruzi predstavljao upravnik imanja na Oplencu, Nikola Horin, a kraljevsko dobro je tada imalo oko 120.000 čokota vinove loze. Ostala je priča da je kralj Aleksandar isključen iz Zadruge, jer je navodno tražio da grožđe predaje ne čekajući red kao ostali zadrugari. Istina je, međutim, da je kralj sam istupio iz Zadruge 1931. kada je konačno dovršen Kraljevski podrum na Oplencu. Zadrugu su pre Drugog svetskog rata posećivali mnogi strani državnici i veleposlanici, ali i običan narod je dolazio u selo Banju da vidi najveći vinski podrum na Balkanu i proba čuvena venčačka vina. U zadružnim analima je zapisano da je 1935. podrum posetilo čak 50.000 ljudi! Banja je u domaćim i stranim novinama opisivana kao selo budućnosti, ali ta budućnost je nažalost donela samo propast. Zadruga je pretrpela ogromnu štetu tokom Drugog svetskog rata. Obnovljena je 1945, pa čak i preživela prvu nacionalizaciju. Još nekoliko godina su je čak posećivale i strane delegacije, pa je čak i Eleonora Ruzvelt stigla do Banje, ali druga nacionalizacija je označila kraj Venčačke vinogradarske zadruge. Ona je proglašena za kulačku tvorevinu i poluvekovni trud venčačkih vinogradara je konfiskovan i predat „društvenom“ preduzeću. Ove godine biće tačno 118 godina od kako se osamnaest seljaka ispod venčačkih planina okupilo da napravi najveći vinski podrum na Balkanu – Venčačku vinogradarsku zadrugu, koja je postala četvrta vinska zadruga po veličini u Evropi tog vremena. tags: arandjelovac, sumadija, vino, vinarstvo, navip, bukulja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izabrani narod govori o istoriji Jevreja od osvajanja Jersualema od strane Navuhodonosora iz Vavilona 587. p.n.e. do Druge jevrejske pobune n. e. 132. Džon Alegro svoj izveštaj zasniva na tradicionalnim tekstovima — knjigama Starog zaveta, Josifa, Filona Judeja, Diona Kasija i drugih — i iznosi komplikovanu paradu zavera, protivzavera, izdaja, i pobune u brzom i vrlo čitljivom nizu. Njegova glavna tema je kako je koncepcija jevrejske nacije kao božanski izabrane rase usađena kao politička ambicija među prognanim Jevrejima. Objedinjavajući stare običaje i priče, ideju je pokrenula čežnja vavilonskih Jevreja za njihovom tradicionalnom domovinom. Mnogi od njih su napredovali van Palestine, a njihove bogate zajednice su manipulisale željom za identitetom u ideji ekskluzivnog judaizma oličenog kao političke države i boreći se za autonomiju protiv lokalnih i imperijalnih suseda – više san nego činjenica. Autor piše da „Kada je „novi judaizam“ nastao nakon povratka iz zatočeništva, on je nastao oko ovih drevnih običaja i istoriizovane mitologije“. Religija nije osmišljena, kako se popularno predstavlja, darom pustinjskog boga Jahvea koji se manifestovao u suprotnosti sa hananskim bogom plodnosti Valom, već reinterpretacijom sumerske ideje o bogu koji daje život tokom mnogih generacija. Jer nije bilo fundamentalne opozicije — imena bogova su prvobitno značila isto. John Marco Allegro (17. veljače 1923. - 17. veljače 1988.) bio je engleski arheolog i proučavatelj Svitaka s Mrtvog mora. Svojim je knjigama i radijskim emisijama popularizirao Svitke s Mrtvoga mora. Bio je urednik nekih od najpoznatijih i najkontroverznijih objavljenih svitaka, pešharima. Brojne Allegrove kasnije knjige, uključujući Svetu gljivu i križ, donijele su mu i popularnu slavu i zloglasnost, a također su mu zakomplicirale karijeru. Rani život i obuka Allegro je rođen 1923. kao sin Johna Allegra i Mabel (rođene Perry).[3] Allegro je prošao gimnaziju okruga Wallington[3] 1939. Pridružio se Kraljevskoj mornarici, služeći tijekom Drugog svjetskog rata. Nakon rata počeo se obučavati za metodističku službu, ali je otkrio da ga više zanimaju hebrejski i grčki, pa je otišao studirati na Sveučilište u Manchesteru uz školarinu koju je plaćala državna potpora zbog vojne službe.[4] Allegro je 1951. diplomirao orijentalne studije na Sveučilištu u Manchesteru. Nakon toga 1952. uslijedio je magisterij pod vodstvom H. H. Rowleya. Dok je bio angažiran u daljnjem istraživanju hebrejskih dijalekata na Oxfordu pod Godfreyjem Driverom 1953., Allegra je pozvao Gerald Lankester Harding da se pridruži timu znanstvenika koji su radili na svicima s Mrtvog mora u Jeruzalemu, gdje je proveo godinu dana radeći na svicima. Postao je predavač komparativne semitske filologije u Manchesteru 1954. godine.[5][6][7] Bakreni svitak Na Allegrovu preporuku 1955. jordanska je vlada poslala Bakreni svitak na Sveučilište u Manchesteru kako bi ga izrezali na dijelove, što je omogućilo čitanje teksta. Bio je prisutan tijekom procesa rezanja 1956. i kasnije je napravio preliminarnu transkripciju teksta, koju je ubrzo preveo, šaljući kopije svog rada natrag Geraldu Lankesteru Hardingu u Jordan.[8][9] Iako je Allegro prvi preveo Bakreni svitak, tekst je dodijeljen na uređivanje J.T. Milik Rolanda de Vauxa, glavnog urednika svitaka.[10] Dok je bio u Engleskoj, napravio je niz radijskih emisija na BBC radiju s ciljem popularizacije svitaka, u kojima je objavio da je vođa o kojem se govori u svicima možda razapet.[5] Pretpostavljao je da je Učitelja pravednosti mučenički ubio i razapeo Aleksandar Jannaeus, te da su njegovi sljedbenici vjerovali da će se ponovno pojaviti na kraju vremena kao Mesija, na temelju kumranskog dokumenta Komentar na Nahuma 1,4–9[11] (stav koji on smatra -ponovljeno 1986).[12] Njegovi kolege u Jeruzalemu odmah su odgovorili pismom Timesu 16. ožujka 1956. opovrgavajući njegovu tvrdnju.[5] Pismo je zaključeno, Naše je uvjerenje da je ili on [Allegro] krivo pročitao tekstove ili je izgradio lanac pretpostavki koje materijali ne podupiru.[13] Čini se da je jedna od posljedica ovog pisma bila da se njegovo imenovanje u Manchesteru neće obnoviti.[14] Međutim, u srpnju nakon nekoliko nemirnih mjeseci imenovanje je obnovljeno.[15] Jordanski direktor antikviteta nekoliko je puta pitao Allegra bi li objavio tekst Bakrenog svitka.[16] Nakon nekoliko godina čekanja na Milikovo objavljivanje svitka, Allegro je podlegao i krenuo s objavljivanjem teksta.[17] Njegova knjiga The Treasure of the Copper Scroll objavljena je 1960. godine, dok se na službeno objavljivanje čekalo još dvije godine. Iako je nekoliko njegovih čitanja u tekstu priznato, Allegrovu su knjigu omalovažavali njegovi kolege.[9] Vjerovao je da je blago u svitku stvarno - gledište koje sada ima većina učenjaka[9] - i vodio je ekspediciju u pokušaju pronalaska predmeta spomenutih u svitku, iako bez uspjeha. Tijekom tog razdoblja Allegro je također objavio dvije popularne knjige o svicima s Mrtvog mora, Svici s Mrtvog mora (1956.) i Ljudi svitaka s Mrtvog mora (1958.). Volio je fotografirati mjesto Kumrana i razne tekstove, pružajući važan izvor informacija za potomstvo.[17] Objavljivanje Pešarima Allegru je povjereno objavljivanje 4Q158–4Q186, zbirke fragmenata koji su uglavnom sadržavali primjerke jedinstvene vrste komentara biblijskih djela poznatih kao pesharim. Vjerovao je da je potrebno što prije objaviti te radove[18] te je krajem 1950-ih objavio nekoliko preliminarnih izdanja u naučnim časopisima. Rekao je de Vauxu da bi mogao pripremiti svoj dio tekstova 1960., ali je zbog zastoja morao čekati do 1968. da njegov svezak, Otkrića u judejskoj pustinji Jordana V: 4Q158–4Q186, bude objavljen.[19] ] Preradio je svoj materijal 1966. uz pomoć kolege iz Manchestera, Arnolda Andersona, prije objavljivanja.[17] U svesku je naveo da `moja je praksa bila ponuditi samo ono osnovno što su fotografije, transliteracija, prijevod nebiblijskih odlomaka gdje bi to moglo poslužiti nekoj korisnoj interpretativnoj svrsi, i minimum tekstualnih bilješki.`[20] John Strugnell objavio je oštru kritiku knjige, `Nees en Marge du volume V des `Otkrića u judejskoj pustinji Jordana`` u Revue de Qumran. Allegrov minimalistički pristup naišao je na široki prijezir u znanstvenom svijetu, koji je unatoč tome imao priliku analizirati Allegrove tekstove desetljećima dok je čekao druge urednika da objave svoje dodjele Prvi dio Strugnellove dodjele objavljen je 1994. godine.[21] Promjena smjera Još 1956. Allegro je zastupao kontroverzna stajališta o sadržaju svitaka, navodeći u pismu de Vauxu: `Šteta je što ti i tvoji prijatelji ne možete zamisliti ništa napisano o kršćanstvu bez pokušaja brušenja neke crkvene ili ne-crkvene sjekire .` Najveći dio svog rada na svicima s Mrtvog mora završio je do 1960. i bio je u sukobu sa svojim kolegama koji se bave svicima. Kada je izbio sukob s H. H. Rowleyjem u vezi s Allegrovom interpretacijom svitaka,[22] Allegro je, na poziv F. F. Brucea, prešao s Odsjeka za bliskoistočne studije Filozofskog fakulteta u Manchesteru na Teološki fakultet.[18] ] Tijekom boravka na Teologiji napisao je svoju kontroverznu knjigu Sveta gljiva i križ, čiji je podnaslov bio `Studija o prirodi i podrijetlu kršćanstva unutar kultova plodnosti starog Bliskog istoka`. Očito shvaćajući kakav će utjecaj ova knjiga imati, Allegro je dao ostavku na svoje mjesto u Manchesteru.[18] Sveta gljiva i kršćanski mit Allegrova knjiga Sveta gljiva i križ (1970.) tvrdi da je kršćanstvo počelo kao šamanistički kult. U svojim knjigama The Sacred Mushroom and the Cross i The Dead Sea Scrolls and the Christian Myth (1979.), Allegro je iznio teoriju da priče o ranom kršćanstvu potječu iz esenskog tajnog kulta usredotočenog na upotrebu psihodeličnih gljiva, te da je Nova Oporuka je kodirani zapis ovog šamanističkog kulta.[23][24] Allegro je nadalje tvrdio da autori kršćanskih evanđelja nisu razumjeli misao Esena. Zapisujući evanđelja na temelju priča koje su čuli, evanđelisti su pobrkali značenje svitaka. Na taj se način, prema Allegru, kršćanska tradicija temelji na pogrešnom razumijevanju svitaka.[25][26] Također je tvrdio da se priča o Isusu temelji na razapinjanju Učitelja pravednosti u svicima.[27] Mark Hall piše da je Allegro sugerirao svitke s Mrtvog mora, ali je dokazao da povijesni Isus nikada nije postojao.[28] Allegro je tvrdio da je Isus u Evanđeljima zapravo šifra za jednu vrstu halucinogena, Amanita muscaria, te da je kršćanstvo proizvod drevnog kulta `seksa i gljiva`.[29][30] Kritička reakcija bila je brza i oštra: četrnaest britanskih znanstvenika (uključujući Allegrova mentora na Oxfordu, Godfreya Drivera) to je osudilo.[29] Sidnie White Crawford je o objavljivanju Svete gljive napisala: `S pravom ili ne, Allegro više nikada neće biti shvaćen ozbiljno kao znanstvenik.`[31] Allegrovu teoriju o šamanističkom kultu kao izvoru kršćanstva oštro je kritizirao velški povjesničar Philip Jenkins koji je napisao da je Allegro bio ekscentrični učenjak koji se oslanjao na tekstove koji nisu postojali u obliku u kojem ih je on citirao. Jenkins je nazvao Svetu gljivu i križ `vjerojatno najsmješnijom knjigom o učenju o Isusu koju je napisao kvalificirani akademik`.[32] Na temelju reakcija na knjigu, Allegrov izdavač se kasnije ispričao zbog izdavanja knjige i Allegro je bio prisiljen podnijeti ostavku na svoje akademsko mjesto.[25][30] Članak Michaela Hoffmana iz 2006. koji raspravlja o Allegrovom radu poziva na preispitivanje njegovih teorija od strane mainstreama.[33] U studenom 2009. Sveta gljiva i križ ponovno je tiskana u izdanju za 40. obljetnicu s dodatkom od 30 stranica od strane Carla Rucka sa Sveučilišta u Bostonu.[34] Osobni život i smrt Allegro se 1948. oženio s Joan Lawrence s kojom je dobio sina i kćer.[3] Godine 1982. živio je u Ballasalli na otoku Man [3] prije nego što se vratio živjeti u Englesku. Godine 1988. umro je od srčanog udara na svoj 65. rođendan u svom domu u Sandbachu, Cheshire.