Ovde Radio Beograd Zbornik povodom pedesetgodišnjice 1929-79 g. Mek povez,300 str,odlicno ocuvana,posveta jednog od clanova redakcijskog odbora. Istorija Radio Beograda vr274

1946-1986. Politehnički obrazovni centar `Ivo Lola Ribar` / RO Štampa, radio i film Bor 1986. 140 str. manja oštećenja uglova korica

Srpska pisma iz svetskog rata 1914-1918 - sakupio Dr Vladislav Pandurovic - Edicija Srbija 1914-1918 - Prometej Novi Sad - Radio Televizija Srbije Beograd - 2014 godina .

Iz edicije Srbija 1914-1918 Autor : Luka Gorgolini Broj strana 252 Format: 21x14 cm. Izdavač i godina izdanja: Prometej,Radio televizija Srbije 2015 Tvrd povez Pismo: Cirilica Novo. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Naslov: This is Serbia Calling Autor: Matthew Collin Izdavač: London : Srpent`s Tail Pismo: latinica Br. strana: 245 Format: 21 cm Povez: meki Knjiga nije ni čitana ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana, kao nova je. This is the story of a courageous group of young people living under Milosevic`s repressive rule who waged a ten year battle for freedom, armed only with a radio transmitter, some rock`n`roll records, and a dream of truth, justice and another kind of life. They called themselves Serbia`s `lost generation`; the government called them traitors, spies and terrorists. Despite police raids and state censorship, they refused to be defeated, and kept on broadcasting their message. This is Serbia Calling chronicles a decade (1990-2000) in which B92, an extraordinary radio station, through its use of rock music, email and the Internet, kept alive the voices of dissent. The book ends with the fall of Milosevic and B92 going back on air. unused

Apatridi, Radio B92, 1994. 204 strane. Odlično očuvana. Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom.

Luka Božović : FOČANSKA PARTIZANSKA REPUBLIKA , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-a ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1982, tvrdi povez, str. 312. Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Фоча Očuvanost 4. Luka Božović, general-major Rođen je 3. septembra 1918. godine u Plužinama, u porodici Blagoja Božovića koja se početkom tridesetih godina preselila u blizinu Foče. Osnovnu školu završio je u rodnom mjestu. Završio je dva razreda gimnazije, a potom je radio kao fizički radnik i privatni namještenik. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, vratio se u svoj rodni kraj. Učesnik je priprema Trinaestojulskog ustanka 1941. godine. Božović je, kao borac, učesnik bitke na Pljevljima. Član KPJ postao je u februaru 1942. godine. U toku rata bio je sekretar Narodnooslobodilačkog odbora u Foči, od marta do maja 1942. godine. Potom politički komesar čete, pa bataljona Prve proleterske brigade, a bio je pomoćnik političkog komesara u Prvoj brigadi koja je formirana u SSSR-u. Od 1944. godine radio je u OZN. Nakon rata završio je Pravni fakultet 1956. godine u Beogradu. Bio je na raznim dužnostima u Gardi JNA, a kao general-major bio je ađutant Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ i šef obezbjeđenja, potom inspektor u Glavnoj inspekciji narodne odbrane i na drugim dužnostima. Aktivna služba u JNA prestala mu je 1974. godine. Odlikovan je OBJ sa zlatnim vijencem, Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvijezdom.

U dobrom stanju Mirko Tepavac : sećanja i komentari / [razgovore vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1998 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 255 str., [10] str. s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Edicija Rat i mir Napomene Registar. Predmetne odrednice Tepavac, Mirko, 1922-2014 -- Intervjui Nikezić, Marko, 1921-1991 Nekontrolisane predmetne odrednice Tito, Josip Broz / Kardelj, Edvard / Marković, Draža / Mićunović, Veljko / Penezić, Slobodan / Perović, Latinka / Popović, Koča / Ranković, Aleksandar / Stambolić, Petar / Šoti, Pal / Tomić, Viktor / Tripalo, Miko

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez. Izdanje Prosveta, Beograd, 1970. godine. Američka i Jugoslovenska misao o književnosti između dva rata. Gavrilović, Zoran, srpski književni kritičar (Beograd, 21. XII. 1926 – Beograd, 30. V. 1990). Diplomirao 1951. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je doktorirao 1970. Radio kao profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnu kritiku i eseje objavljivao od 1952. u periodici (Borba, Književne novine, Stvaranje, Književnost). Glavna djela: Kritika i kritičari (1957), Od Vojislava do Disa (1958), Zapisi o srpskim pesnicima (1977); 1967. sastavio Antologiju srpskog ljubavnog pesništva i Antologiju srpskog rodoljubivog pesništva.

SPOMENICA Jovana S, Babunskog Str 62 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Razuman kao dečak, marljiv kao učenik, trudoljubiv i besprekoran kao prosvetni radenik; svestan posla i poduhvata; razborit, hladnokrvan i kuražan kao četnički vojvoda; pribran, obazriv, iskusan i pravičan kao organizator; trpeljiv i samosavladljiv u bedi i nevolji; do krajnosti skroman; pristupačan i snishodljiv u dobru; pitom, blag i miroljubiv u ophođenju sa svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima, – Jovan Babunski bio je nepodeljeno omiljen ne samo u svome kraju, u kome je najviše i najduže radio, nego kod svih s kojima je došao u dodir.A četnici, družina njegova verna, smatrali su ga, po vrlinama njegovim, kao nenadmašna čoveka. Naša Glavna Komanda je bila ganuta svim tim uspesima Babunskog. Između ostaloga, pomoćnik gl. komandanta, pod 18. Jan. 1918. piše Babunskom i ovo: „Prvo da ti čestitam na slavnom uspehu i lovu na jezeru: dva nemačka oficira... mnogo mi je milo da si ti još uvek stari Jovan Babunski. NJ. Kr. V. Prestolonaslednik ima potpuno i veliko poverenje u tebe i naredio mi je da ti to javim i da ćete proizvesti sada u čin poručnika i odlikovati odmah Karađorđevom Zvezdom sa mačevima. Ja ti unapred čestitam oboje.“ „Dragi Jovane, vrši službu kao što si uvek do sada radio pa se ne boj ništa intriganata i nevaljalaca, jer Vrh. Komandant i Vrhovna Komanda imaju veliko poverenje u tebe i cene tvoje zasluge za srpsku stvar...“

U dobrom stanju Facts about India Publications Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India, 1953 - India Contents LAND AND PEOPLE 1 THE STATE 6 INTEGRATION OF STATES 17 FIRST GENERAL ELECTION 21 DEFENCE 23 PART 31 NATIONAL INCOME 33 CENSUS 38 1951 CENSUS 38 FIVE YEAR PLAN 40 COMMUNITY PROJECTS 48 AGRICULTURE 55 INDUSTRY 64 FINANCE 85 EDUCATION 97 HEALTH 104 LABOUR 109 RAILWAYS 120 TRANSPORT 123 COMMUNICATIONS 127 RIVER VALLEY PROJECTS 133 SCIENTIFIC RESEARCH 138 REHABILITATION 141 FOREIGN TRADE 148 FESTIVALS 167 SPORTS 174 LANGUAGE AND LITERATURE 177 PAINTING 183 SCULPTURE 195 ARCHITECTURE 203 HANDICRAFTS 219 DANCING 230 THEATRE 236 MUSIC 241 RADIO 249 FILMS 254 PRESS 258 Indija, indologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.

SRBIJA I SOLUNSKI FRONT Petar Opačić Str 419 povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima.

CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Knjiga odlično očuvana. Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

Miloš Hamović : DOBROVOLJAČKA VOJSKA JUGOSLAVIJE U SASTAVU ORUŽANIH SNAGA NOP-a , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-e ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1983, tvrdi povez, str. 200. Očuvanost 4. Народноослободилачка борба, 1941-1945 -- Босна и Херцеговина -- Добровољачка војска Miloš Hamović (Podgorica, 14. januar 1933 — Beograd, 21. april 1997) bio je srpski istoričar specijalizovan za pitanja Drugog svetskog rata, genocida, holokausta i izbeglištva.[1] Obrazovanje Posle gimnazije, diplomirao je 1960. godine na Filozofskom fakultetu (Odsek za istoriju) u Sarajevu. Magistarski rad „Dobrovoljačka vojska Jugoslavije u sastavu oružanih snaga NOP-a“ odbranio je 1976, a doktorsku disertaciju „Izbjeglištvo u Bosni i Hercegovini 1941–1945“ odbranio je 1992. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Karijera Bio je zaposlen kao kustos u Nacionalnom parku „Sutjeska“ na Tjentištu, direktor Muzeja u Foči i direktor Regionalnog arhiva Foča. U Muzeju žrtava genocida u Beogradu radio je kao kustos od 1995. do 1997. godine.

JOVAN POPOVIĆ – ŽIVOT I KNJIŽEVNO DELO Tematika: Književno-istorijsko razmatranje Sterijinog dela Žanr: Autobiografije i biografije, Antologije i monografije Tip knjige: Monografija Naslov knjige: Jovan Popović - život i književno delo Autor - priređivač: Slobodan Ž. Marković Biblioteka: Književno odeljenje Izdavač: “Matica srpska” – Novi Sad Uređuje i štampa: NIP “Proleter”– Bečej Godina izdanja : 1968. Broj strana: 303 strana Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Dimenzija knjige: 24 X 16,5 cm Povez knjige: Tvrdo koričeno izdanje Stanje knjige: Odlično, kao nova Napomena: Vredna knjiga, biografija poznatog autora Jovana Ppopovića. Monografija o jednom od velikih stvaralaca srpske književnosti. Monografija o stvaraocu čijih stotine rukom ispisanih strana, na stotine prepoznatljivih likova, i isto toliko uzbudljivih sudbina, ostaju trajna slika vremena o kojem je, svojim spisateljskim talentom, svojom kreativnošću i više nego predanim radom, nesebično svedočio. Biografija: Jovan Sterija Popović je sa pisanjem počeo još u ranoj mladosti. U početku je pisao poeziju i stihove u slavu grčkih narodnih junaka i ustanika, pa svoj prvi roman, pod nazivom “Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida” zatim saritični spis “Roman bez romana” i njegov književni rad i shvatanje postaju sve realističniji. Sterija predstavlja pre svega dramskog pisca, a prvi je kod nas koji je ovom književnom rodu dodao nove i bolje detalje. Svoj posao je shvatao ozbiljno i radio je veoma vredno istovremeno i na svojim dramama, ali i na komedijama. Aktivno je radio i u pozorištu, trudeći se da njegova dela budu što bolje prikazana na sceni. Među prvim istorijskim dramama nalaze se: “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “Skenderbeg”, “Lahan”; pozorišni komad “Ajduci” – koji je bio veoma popularan u to vreme, a koji je inspirisan narodnom pesmom. Iako predstavlja osnivača srpske drame, Sterijina uloga komediografa je još značajnija za istoriju pozorišta kod nas. Upravo je na ovaj način, stvarajući komična dela realizma ispoljio svoj književni talenat u potpunosti.Komedije koje je napisao su: “Laža i paralaža”, “Tvrdica”, “Pokondirena tikva”, “Zla žena”, “Ženidba i udadba”, “Kir Janja”, “Rodoljupci”, “Beograd nekad i sad”. Jovan Sterija Popoviće preminuo je u Vršcu, 10. marta 1856. godine, sa samo 50 godina. Od 1956. godine u Novom Sadu se održava festival “Sterijino pozorje”, u čast Jovana Sterije Popovića i predstavlja najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Na festivalu “Sterijino pozorje” dodeljuju se i nagrade za najbolja dostignuća u pozorištu.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

U dobrom stanju. Kožni povez sa zlatotiskom. Bez godine izdanja. Tajni rat protiv Amerike / M. [Michael]Sejers, A. [Albert] E.Kan Vrsta građe stručna monografija Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [S. l. : s. n., s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 188 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 = Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 Predgovor / Boris Izakov: str. 5-13. Predmetne odrednice Diverzije -- Sjedinjene Američke Države (SAD) Sayers, Michael, 1911-2010 = Sajers, Majkl, 1911-2010 Kahn, Albert E., 1912-1979 = Kan, Albert E., 1912-1979 Kan je osnovao The Hour, bilten. Bavio se istraživačkim novinarstvom kako bi razotkrio nacističku špijunažu, sabotažu i propagandne operacije u Sjedinjenim Državama. Takođe je istraživao aktivnosti američkih fašističkih i profašističkih grupa, poput Nemačko-američkog Bunda. Otkrića Sejera su korišćena u štampanim medijima, od strane radio komentatora kao što je Volter Vinčel, i od strane američkog Ratnog ministarstva, Ministarstva pravde i Kancelarije za ratne informacije. Kan je materijale iz svojih istraživanja iskoristio kao osnovu za ovu knjigu.

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

O KNJIZI-Svedočanstvo o okupaciji i stradanjima tokom okupacije 1941-44. godine sa posebnim akcentm na zloglasnu RACIJU 1942. godine u Bačkoj i Novom Sadu. O AUTORU-Andrija Deak (Siget, 9. maj 1889 — Beograd, 6. maj 1980) bio je lekar, književnik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-major JNA. Studirao je medicinu u Budimpešti i Beču, gde je diplomirao 1915. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1919, potom emigrirao u Beč. Godine 1920. emigrirao je u kraljevinu Jugoslaviju i postao lekar u osječkoj bolnici. Od 1921. godine radio je kao vojni lekar u Požegi, Slavonskom Brodu, Nišu, Prištini i Novom Sadu. Uhapšen je tokom racije u Novom Sadu i osuđen na smrt, ali uspeva da pobegne i nastanjuje se u Pečuju. Interniran je u Debrecinu, a zatim ukrcan u voz za logor smrti u Nemačkoj, ali ga spasavaju napredujuće sovjetske trupe. Priključio se NOVJ tokom 1944. Obavljao je dužnosti šefa zaraznog odeljenja Vojne bolnice Glavnog štaba Vojvodine, upravnika Sanitetske oficirske škole i pomoćnika upravnika Vojnomedicinske akademije. Pored lekarskog posla, pisao je članke, romane i pozorišne komade na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku, koji su objavljivani u zemlji i inostranstvu. Po završetku rata prelazi u Pančevo, a zatim u Beograd, gde je bio šef katedre i nastavnik na VMA. Penzionisan je kao general-major 1956. godine. Unapređen je u čin general-majora JNA. Godine 1979. odlikovan je Ordenom za učešće u mađarskoj revoluciji 1919.

ELIOT - IZABRANI TEKSTOVI T.S.ELIOT IZABRANI TEKSTOVI PROSVETA B e o g r a d 1 9 6 3 godina vrlo dobro ocuvana ,ima samo lepa posveta na najavnoj stranici KNJIŽEVNI POGLEDI R e f e r e n c e Tradicija i individualni talenat Funkcija kritike Svrha kritike Granica kritike Svrha poezije Muzika poezije Poezija i drama Hamlet Četiri dramatičara Jelisavetinog doba Metafizički pesnici Dante Ben Džonson Mesindžer Blejk Marvel Milton I Milton II Gete Predgovor: JOVAN HRISTIĆ LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 371 STRANICA Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema... (mala donja ladnica u hodniku)

Dragoje Lukić - Kozarsko detinjstvo Narodna knjiga, Beograd, 1973 70 str. meki povez stanje: vrlo dobro Učesnik NOR-a od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Skoja i Okružnog odbora Usaoja za Kozaru. U sedamnaestoj godini član KPJ; u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Radio u Upravi državne bezbjednosti, odnosno Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. U međuvremenu završio je školu Odeljenja zaštite naroda, maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog interesovanja je NOR i socijalistička revolucija, posebno stradanje djece u fašističkim logorima i učešće u ratu najmlađih iz Bosanske krajine. Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1976), „Kozara — istorijske fotografije“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga, Beograd, 1979) objavio je i znatan broj priloga, feljtona, sjećanja i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Na temu NOB i socijalističke revolucije realizovao je stalne izložbene postavke „Putevi pobjede“ (Bosanska Gradiška, 1979), „Borbeni put Pete kozarske brigade“ (Kasarna „Kozara“, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca“ (Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko“ (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare“ (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941-1945“ (Jasenovac, 1986). Dobitnik je nagrade „4. jul“ Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine.

Izdaje MLADINSKA KNJIGA Ljubljana Svi mi zelimo da znamo kako su ljudi nekada ziveli. Zelimo da znamo ne samo istorije carstava i ratova, te imena vladara, vec smo radi da saznamo kako su ljudi radili, u sta su verovali, cega su se igrali, kako su se odevali i hranili, kako su putovali i gradili svoje domove - recju, kako su odista ziveli svoj svakidasnji zivot. OCUVANA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 V11

U dobrom stanju Христо Ботев -Тодор Павлов Jezik: bugarski Tvrdi povez Godina: 1949 Strana: 291 Христо Ботев (буг. Христо Ботев; Калофер, 6. јануар 1848 — Вола, 1. јун 1876) је био бугарски песник, револуционар и публицист. Родио се у Калоферу у породици учитеља и књижевника Ботја Петкова. Од 1854. до 1858. године Христо Ботев се школовао у Карлову, где је његов отац предавао. Године 1863. уз подршку познатог бугарског књижевника Најдена Герова је отишао у Русију где се уписао у Другу Одеску гимназију. Тамо се упознао с руском књижевношћу и руским писцима и револуционарима Александар Херцен, Николај Чернишевски и Николај Доброљубов. У том периоду је Ботев почео писати поезију а прва његова објављена песма је Својој мајци (на бугарском: Майце си) коју је 1867. године П. Р. Славејков штампао у свом листу. Искључен из гимназије, враћа се у Бугарску, где кратко време ради као учитељ. Године 1867. Христо Ботев је емигрирао у Ђурђево у Румунији, где долази у додир са бугарско емиграцијом. Касније је живео у Букурешту, Браили, Галацу и радио као учитељ у Александрији и Измаилу. Дана 10. јуна 1871. године Ботев почиње издавати свој први лист Реч бугарских емиграната. У априлу исте године је ухапшен због револуционарне делатности, али је потом ослобођен захваљујући подршци Васила Левског и Љубена Каравелова код кога је ускоро почео радити као штампар. 1873. је објавио први број свог сатиричног листа Будилник, а крајем 1874. почиње штампати и новине Застава (на бугарском: Знаме). После устанка у Босни и Херцеговини 1875. године под руководством Ботева је Бугарски револуционарни централни комитет почео припремати устанак и у Бугарској. Због ранијег избијања устанак није успео, али је мајем 1876. избио Априлски устанак и тада са четом устаника Ботев прелази Дунав код Козлодуја. У тешком боју 1. јуна 1876. Ботев је погинуо близу Врачанског Балкана. По њему се зове Народно позориште „Христо Ботев” Димитровград.