Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radni vek proveo je u novinarstvu, obrazovanju i izdavačkoj delatnosti i u svakoj od oblasti dao verdan doprinos. Krepko zdravlje i inventivan duh dopustili su mu je da piše do kraja života Pavle Dželetović je rođen 01.januara.1931. godine u Suvom Dolu kod Lipljana, Kosovo i Metohija – Južna Srbija. Tri razreda osnovne škole završio je u Suvom Dolu, a četvrti, kao izbeglica u Drugom svetskom ratu u Vrnjačkoj Banji. Nižu gimnaziju završio je u Prištini. Srpsku učiteljsku školu u Prizrenu, Višu pedagošku školu kao i filozofski fakultet u Skoplju, a magistrirao u Beogradu. Preko trideset godina bavio se književnom kritikom. Radove je objavljivao u književnim časopisima „Bagdala“, „Oko“, „Gorocvet“, „Stremljenja“, „Zbornik kluba pisaca Čukarice“, „Praskozorje“. „Bilten“, koji izlazi u Izraelu na srpskom jeziku, „Stig“ i drugim. Objavio je više eseja, članaka i feljtona u dnevnim listovima: „Večernje novosti“, „Ekspres Politika“, „Jedinstvo“, „NIN“, „Duga“, „JU Novosti“, „Svedok“ „Glasu javnosti“ kao i u radio emisijama Radio Beograda, Radio Prištine, Radio Novog Sada. Od 1975. godine živeo je i stvarao u Beogradu. Autor je knjiga: „Čedoljublja“ – zbirka pesama za decu, „Nostradamusova proročanstva“, „Šiptarska 21. SS-divizija Skenderbeg“, „Stradanje Jevreja na Kosovu i Metohiji“, „Kosovski boj u slici i reči“, „Kačaci Kosova i Metohije“, „Šiptarski nacionalni fašistički komiteti“, monografije njegovog rodnog sela „Suvi Do“, „Koreni balističkog pokreta, masovnost i zločini“, „Ko su i šta hoće Šiptari“, „Tvorci tajnog plana“, roman „Braća“, „Kosmetski svetionik“ „Kosmetske sudbine“ i d ruge“. Bio je recenzent nekoliko knjiga, časopisa i udžbenika. Neke od njegovih pesama ušle su u antologiju pesama za decu izdate 1993. godine. Radni vek proveo je u novinarstvu, obrazovanju i izdavačkoj delatnosti. Dobitnik je Povelje Svesrpskog saveza, Kraljevskog književnog kluba „Karađorđević“ za pripovetku „Vukajlova kazivanja“, kao i mnogih drugih pohvala, plaketa i priznanja, od raznih organizacija i institucija. Pavle Ivanov Dželetović je bio stvaralac čije je delo imalo i imaće značajne efekate u realnom životu jer bio neprikosnoven borac za Srbiju i srpstvo. O tome svedoče njegova dela koja će vremenom dobijati na snazi jer su vrelo isitne o Kosovu i Metohiji. Krepko zdravlje, britka miso i inventivan, viteški duh dopustili su mu da piše kraja života (88). Pavle Ivanov Dželetović je inače, pre svega, bio redak „pater familias” koji je sa suprugom Verom, uspeo da sačuva na okupu tri genearcije svoje porodice.

ČAROBNA ŠUMA Srpska erotska priča Čarobna šuma : srpska erotska priča / priredili Vasa Pavković, Dejan Ilić Beograd : Radio B92, 1996 ([Beograd] : Zuhra) 212 str. ; 17 cm Biblioteka Reč Eros na srpskom / Vasa Pavković i Dejan Ilić: str. 5-6. Podaci o autorima: str. 211-212. Judita Šalgo, Pavle Ugrinov, Jovica Aćin, Sava Damjanov, David Albahari, Vladimir Pištalo, Goran Petrović, srpska erotska priča... Knjiga je NOVA ------------------------- k

raritet, 60 strana, pitanja i odgovori, ok stanje, vidi slike Jerusalem: `Goren` 1947. First edition. 12mo, 60pp; wrappers. A slight band of toning toward upper edge of wraps, slight bend to rear wrapper, very near fine. Item #205375 A charming book of cultural quizzes aimed at young readers - and based on a popular radio quiz show - to spark growing identification with the nascent Jewish state. A second edition appeared in 1951 adding a supplement on Israel. This pre-statehood edition is very uncommon.

Коминтерна, југословенско и српско питање је нарочито значајан рад аутора Бранислава Глигоријевића јер је једна од првих књига издатих у земљи која је на студиозан начин приказала еволуцију ставова КПЈ о југословенском и националном питању где се од почетног позитивног мишљења о Југославији ишло до жестоког антијугословенства и назад, а све у складу са налозима добијаним из Коминтерне. Од 1960. године радио је у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука у Београду а од 1969. у Институту за савремену историју. Био је уредник часописа „Историја 20. века“ (1988–1992). Бавио се истраживањем историје српског народа у 20. веку. Отворио је теме из историје југословенског парламентаризма из немарксистичког угла, а бавио се и проучавањем ставова КПЈ о југословенском и српском питању. Докторску тезу „Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“, одбранио је 1968. године. Б5 формат, меки повез, 350 страна

Zoran Gluščević rođen je 1926. godine u Užičkoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izučavanjem nemačke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga među kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moć, Sava Rakočević, Antologija krimi priče, i Život u ružičastom – antologija svakodnevnog kiča. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaćeg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priređivač njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavačkih kuća priredio je mnoge naslove, među kojima i sabrana dela Isidore Sekulić. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom časopisu 1969. godine objavio je članak kojim osuđuje ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG. odlično očuvana PROL.19/10

JESEN SREDNJEG VEKA Johan Hojzinga Str 525 Povez tvrd Staje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja`

Kata Pejnović - Životni put i revolucionarno delo veoma retko , pomalo ilustrovano Autor Milenko Predragović Nakladnik NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac Datum 1978. Prava NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac 76 stranica -dobro ocuvana ,ima malo zutila od starosti ,malo su iskrzane korice ,na ivicama hrbata rођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу. Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику. После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућуивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина. После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а). Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председника АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске. После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета. Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви. Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1] (u hodniku ,levi ormaric)

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ Milutin S. Tasić 198 STR. 24 CM Povez: tvrd Jezik: dvojezično; srpsko-engleski Milutin Tasić svojim talentom i mogućnošću da se transformiše u `živu radnju` istorijskog događaja, vladajući jezikom i zanatom književne forme, kroz dijalog ili `Balzakove opservacije`, oživljava lica i događaje o kojima piše do granica autenticnog biografa ili istorijskog učesnika. Naravno, iza svakog romana Milutina Tasića, stoje stotine i stotine detaljno proučenih stranica tekstova, istorijske građe, autentičnih zapisa o licu ili vremenu o kojima piše. Za Milutina Tasića to nije rad, to je zadovoljstvo, zadovoljstvo saznavanja, zadovoljstvo stvaranja, zadovoljstvo življenja, jer čini se da Milutin Tasić živi da bi radio to što radi, ili bolje reći, radi to što radi da bi živeo. Svojim knjigama pisac je uspeo da izbriše jedno dugo ćutanje, toliko neopravdano i zato tako neobjašnjivo; uspeo je da popuni bele mrlje na stranicama naše nacionalne kulture i naše duhovnosti. Čitajuci ove knjige mladi čitaoci ce doživeti nešto što možda nisu znali, zaboleće ih činjenica da njihov srpski narod nikada, skoro nikada u svojoj dugoj istoriji nije bio dovoljno daleko od zla! Za trenutak će nas možda obeshrabriti činjenica da se srpskom narodu - dobro nikad dobrim nije vratilo i da svaki čovek, svi mi, na svojim životnim putevima, nailazimo neprestano na iskušenja i zagonetke, prepreke i provalije, a uvek u sebi nalazimo dovoljno snage da ponovo krenemo. HOD. D. K. 3. +

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

Rush Revere and the First Patriots: Time-Travel Adventures With Exceptional Americans raš limbo, vidi se da nije nova, ali je ok, bez cepanja i žvrljanja, unutra mastan, kvalitetan papir, vidi slike, 300 strana From America’s #1 radio talk show host and #1 New York Times bestselling author, the second book in a series for young readers with a history teacher who travels back in time to have adventures with exceptional Americans. Rush Revere rides again! Saddle up with Rush Limbaugh’s really good pal for a new time-travel adventure. “Whoa there, young historians! Before we go rush, rush, rushing off anywhere, I’d like a moment. I’m Liberty, Rush Revere’s loquacious equine companion—his trusty talking horse! Always at the ready to leap from the twenty-first century into America’s past, that’s me. When he says ‘Let’s go!’ I’m so there. I’m jazzed, I’m psyched, I’m—” “Ah, excuse me, Liberty?” “Yeah, Rush?” “Usually you say ‘oh no, not again!’ and ‘while we’re in colonial Boston, can I try the baked beans?’” “Okay, fine—you do the talking. I’ll just be over here, if you need me.…” Well, he’s sulking now, but I couldn’t be your tour guide across time without Liberty! His name says it all: the freedom we celebrate every July Fourth with fireworks and hot dogs (and maybe some of those baked beans). But how did America get free? How did thirteen newborn colonies tell the British king where he could stick his unfair taxes? Jump into the bustling streets of Boston in 1765, where talk of revolution is growing louder. I said LOUDER. You’ll have to SHOUT to be heard over the angry cries of “Down with the king!” and “Repeal the Stamp Act!” that fill the air. You’ll meet fierce supporters of liberty like Samuel Adams, Benjamin Franklin, and my idol, Paul Revere, as they fearlessly defy British rule. It’s an exciting, dangerous, turbulent, thrilling time to be an American…and exceptional young patriots like you won’t want to miss a minute. Let’s ride!

U dobrom stanju Hadži Ruvim : pre celine, pre smisla. Knj. 1, Zapisi s komentarima : (1777-1790) / Borivoje Marinković Jezik srpski Godina 1989 Valјevo : `Milić Rakić` : Narodni muzej : SIZ društvenih delatnosti, 1989 (Valјevo : `Milić Rakić`) Fizički opis 401 str. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Zajednička izdanja ; knj. 10 ISBN 86-7173-027-1 (Pl. sa omotom) Beleška o autoru na presavitku omota Str. 397-398: Završna beleška / B.[Borivije] M.[Marinković]. Predmetne odrednice Hadži Ruvim, 1754-1804 Srpski zapisi, ćirilski -- 18 v. Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović ili Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. – Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posjete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborknez-a Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju V. St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha... [1], pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Latinski citati sa lakoćom i preciznošću iskazuju filozofsku, poetsku i književnu misao. Oni su kratki, jezgroviti, koncizni, logični. Stalnim podsećanjem na njihovo postojanje pokušavamo da vratimo moralnost, čovečnost i dostojanstvo. U ovoj zbirci sadržani su najpoznatiji latinski citati velikih mislilaca, mudraca, vladara... Albin Vilhar (Postojna, Slovenija 27. februar 1902 — 24. jul 1975, Beograd) klasični filolog, prevodilac i leksikograf. Rođen je kao sedmo dete zanatlijske porodice u slovenačkoj Postojni. Pohađao gimnaziju u Šentvidu, koju su vodili katolički sveštenici. Započeo studirati teologiju u Ljubljani, ali je napušta posle godinu dana, te nastavlja studirati klasičnu filologiju u Ljubljani i Beču. Doktorat stiče na Ljubljanskom univerzitetu 1924. (Questiones Parthenianae, Izabrana pitanja o Parteniju). Kada je Istra pripojena Italiji, s drugovima beži u Jugoslaviju. Radi kao gimnazijski profesor u Novom Mestu u Sloveniji, premeštaju ga potom u Zaječar, gde predaje osam godina, onda radi u Niškiću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu do Drugog svetskog rata. Do odlaska u penziju, radio je u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu i tamošnjoj Klasičnoj gimnaziji, od njenog osnivanja. Nekoliko godina bio je lektor za latinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći u Zaječaru, upoznao je profesora istorije Vukosavu Rašić i oženio se njome. Dobili su sina Vladimira, neuropsihijatra. Poznavao je klasične i moderne jezike (nemački, talijanski i engleski), uz maternji slovenački, i mnogo prevodio s njih. Sastavio je nekoliko rečnika (srpsko–talijanski, talijansko–srpski; nemačko–srpski, srpsko–nemački), gimnazijske udžbenike za latinski i engleski i latinsku čitanku. Prikupio je Latinske citate, koji su imali više od deset izdanja. Preveo je Apuleja (Zlatni magarac), Marka Aurelija (Samom sebi), Platona (Menon, Gorgija, Država, Zakoni), Plutarha (Dion i Brut), Seneku (Pisma prijatelju), Prokopija iz Cezareje (Tajna istorija), Plinija Mlađeg (Pisma) i više latinskih tekstova u zborniku Poetika humanizma i renesanse I–II. Nagradu za najbolji prevod dobio je 1973. za Diogena Laertija (Život i mišljenja istaktunih filozofa). S modernih jezika dao je prevode Žlebnika (Istorija školstva), Frojda, Ozguda, Aksela Muntea, Sabine Osvalt, Džozefa Konrada, H. G. Velsa i drugih. Priredio je Legende o junacima starog Rima (Beograd 1967) i objavio više originalnih naučnih studija na srpskom, nemačkom i slovenačkom. Pisao je samo ćirilicom. Autorska dela Doktorska disertacija: Izbrana vprašanja ο Parteniju, 1924. Đurđevdan i rimske parilije. 1926. Zaječar, godišnji izveštaj gimnazije. Orfej i orfizem. Studija ο grčkoj religiji, 1931. Ljubljana zur Bellerophonsage: Philologische Wochenschrift, 1927. Zu Vergils Handschriften, Philologische Wochenschrift, 1928. Latinski citati, 11 izdanja. Matica srpska i „Dereta“, 2002. Čitanka za V razred gimnazije (Latinska), 1929. Udžbenik latinskog jezika za I razred gimnazije, 1966. Udžbenik latinskog jezika za II razred gimnazije, 1966. Oba ova udžbenika štampana su i na albanskom jeziku. Legende ο junacima starog Rima, 1967. Narodna knjiga i „Dereta“, 2002. Udžbenik engleskog jezika (u zajednici sa puk. P. Ećimovićem) za vojne akademije, 1945. Srpskohrvatsko-slovenački rečnik, Ljubljana, 1927. Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Ljubljana, 1927. Nemačko-srpski rečnik, Beograd, 1941. Srpsko-nemački rečnik, Beograd, 1941. Italijansko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1957. Srpskohrvatsko-italijanski rečnik, Beograd, 1963. Prevodilački rad Prevodio je sa slovenačkog, nemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Žlebnik: Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, 1960. Naučna knjiga, Beograda. Žlebnik: Za plemenitije međuljudske odnose, Narodna knjiga Beograd. A. Vedam: Priručnik „B“ za radio-amatere, 1953. Tehnička knjiga, Beograd. Aksel Munte: Knjiga ο San Mikelu, 1969. Beograd. H. Dž. Vels: Rat planeta, 1951. Tehnička knjiga, Beograd. Džozef Konrad: Freja sa sedam ostrva, 1960. Džepna knjiga. Čarls Ozgud: Metod i teorija u eksperimentalnoj psihologiji, 1964. Savremena škola. Sigmund Frojd: Tumačenje snova I-II, 1969., Matica srpska. U knjizi „Poetika humanizma i renesanse“ u zajednici sa drugim prevodiocima je preveo tekstove sa latinskog i italijanskog jezika, 1963. Platon: Država, 1957. 1966.2002. Kultura, BIGZ. Platon: Gorgija ili ο solistima, Kultura, Beograd. Platon: Menon ili ο vrlini, Kultura, Beograd. Platon: Zakoni, Kultura, Beograd. Seneka: Pisma prijatelju, 1976. Matica srpska, „Dereta“, 2003. Apulej: Zlatni magarac, 1954. Novo pokoljenje, „Dereta“, 1993. Plutarh: Dion i Brut, 1964. Rad, Beograd i „Dereta“, 2002. Marko Aurelije: Samom sebi, Novi Sad, Matica srpska, Milprom 1999. Plato, 1999. Plinije Mlađi: Epistule, 1981. Srpska književna zadruga. Šmit: Rečnik mitologije, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974. Prokopije iz Cezareje: Tajna istorija, Matica srpska 1986. V. Buhvald, A. Holoveg, O. Princ: Grčki i latinski pisci antike i srednjeg veka, „Vuk Karadžić“, 1974. Evangelije po Luki, Beograd, 1937. Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ 1973. „Dereta“2003. Priredio i preveo U izdanju „Dečja radost“ 1952. i „Dereta“ 2002/2003. Danijel Defo: Robinzon Kruso Istočnjačke priče (Izbor) Andersen (Bajke izbor) Prema Servantesu: Don Kihot Grimove bajke (izbor) Džonatan Svift: Guliverova putovanja Pored navedenih radova imao je više priloga u Profesorskom glasniku i „Domu i školi“, bio je urednik i redaktor za nemački, engleski i francuski jezik lista „Perfekat“ namenjenog učenju i usavršavanju jezika. Skoro sve njegove knjige doživele su više izdanja, neke i po desetak. Za svoj prevodilački rad a posebno za prevod dela: „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“ od Diogena Laertija 7. decembra 1973. godine dodeljena mu je prevodilačka nagrada Miloš N. Đurić.

Progoni pisca Kosta Dimitrijević Str 326 Povez mek Stanje knjige dobro posveta autora Beograd 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Profesor, književnik, saradnik za nauku lista Politika u penziji Kosta Dimitrijević rođen je 1933. godine u Beogradu gde se školovao i 1958. diplomirao na Filozofskom fakultetu. U leksikonima je označen kao pripovedač, romansijer, esejist, likovni kritičar, dramski pisac, putopisac, dok je najviše zapaženo i od kritike povoljno ocenjeno njegovo stvaralaštvo vezano za životne ispovesti znamenitih umetnika. Pripadao grupi pisaca neosimbolista. Tokom više od pola veka književnog stvaranja objavio 40 knjiga s tematikom iz naše kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti dobivši niz istaknutih priznanja: Nagrada za životno delo UNS, Oktobarska nagrada grada Beograda, plaketa Narodne biblioteke Srbije, nagrada umetničkog udruženja Đura Jakšić, plakete Branislava Nušića, Milene Pavlović Barili i dr. Najpre je sarađivao u omladinskoj štampi tokom školovanja, a od 1960. novinar je PUB zavoda Jugoslavija. Od 1963. do 1994. novinar je NIP `Politika` radeći u okviru kulturne rubrike, da bi u vremenu (ne)podobnosti zbog kritičkog pisanja u brozovsko-miloševićevskom periodu skoro dve decenije bio onemogućavan u radu, zabranjivan, premeštan na lošija radna mesta, primoran da vodi duge sudske sporove, neprestano boreći se za istinu i pravdu što najbolje svedoče njegove knjige Vreme zabrana(1991), Prljavi Hadži(1995) i Progoni pisca(2002). Od niza svojih knjiga izdvajaju se Vožd Karađorđe(1971), Junaci Srpske trilogije govore(1971), Vuk i knez(1972), Narodni umetnici Jugoslavije(1976), Razgovori i ćutanja Iva Andrića(1975), Beograđanka(1983), Sedam priča o belom gradu(1986), Kazivanja Janka Brašića, Romantično-boemska Skadarlija, Nikola Tesla - srpski genije(1994), Starobeogradska hronika(2001), Ubijeni pesnik(2002)-roman o Branku Miljkoviću. Knjige su mu prevedene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Sarađivao u preko stotinu domaćih i inostranih listova i časopisa: Politika, NIN, Duga, Letopis matice srpske, Književnost, Savremenik, Srpska reč, Pogledi itd. Objavio je niz predgovora, pogovora kao i priloga u zbornicima i posebnim publikacijama. Po njegovom scenariju snimljene su radio-drame posvećene životu i delu Hemingveja, Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Scenarista je i voditelj razgovora u dokumentarnom filmu Dinastija Karađorđevića (1991). TV Politika je po njegovom kazivanju snimila i prikazala dokumentarni film Beograd u sećanjima Koste Dimitrijevića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Dragoljub Dragojlović izdavač - Svetovi, Novi Sad, 1997. god. Tvrd povez, 20 cm. 229 str. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi Dragoljub Dragojlović (13. decembar 1928, Rađevo Selo kod Valjeva), filolog i historičar. D. Dragojlović je osnovnu i srednju školu završio u Valjevu. Završio je studij klasične filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1965. na temu o srpskim verzijama Fiziologa. Od 1969. do penzionisanja 1983. radio je u Balkanološkom institutu SANU u Beogradu. Njegova osnovna naučna djelatnost bazirana je na izučavanju bogumilstva kao općebalkanskog problema. Objavio je veći broj radova među kojima i tri knjige posvećene bogumilstvu. Među njima je jedna posvećena Crkvi bosanskoj. Izvod iz bibliografije Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji I, Bogumilski rodonačalnici, Beograd 1974. Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji II, Bogumilstvo na pravoslavnom istoku, Beograd 1982 Krstjani i jeretička Crkva bosanska, Beograd 1987. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi, Novi Sad 1997. Bogumilstvoto vo srednovekovnata izvorna građa (koautor Vera Antić), Skopje 1978. Ostali radovi Dualizam srednjovekovnih jeretika, Balcanica 10, Beograd 1979, 75-92. Isihazam i bogumilstvo, Balcanica 11, Beograd 1980, 19-28. Jeretičke crkve `Dalmatiae` i `Slavoniae`, Balcanica 12, Beograd 1981, 27-38. Apokalipsa bosanskih krstjana i staroslovensko književno nasleđe, Književna istorija XIII/52, Beograd 1981, 603-610. Zbornik Krstjanina Hvala i problem ‘crkve bosanske’, Balcanica 12, Beograd 1982-1983, 73-84. Crkvena književnost u srednjovekovnoj Bosni do sredine XIII veka, Književna istorija XV/59, Beograd 1983, 339-346. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (I), Književna istorija XVI/61, Beograd 1983, 87-128. Biblijska književnost u srednjovekovnoj Bosni (II), Književna istorija XVI/62, Beograd 1983, 213-258. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (III), Književna istorija XVI/63, Beograd 1984, 49-57. Hijerarhija crkve bosanske, Balcanica 15, Beograd 1984, 55-67. Vesti o pozorištu u srednjovekovnoj južnoslovenskoj književnosti, “Folklorni teatar u balkanskim i podunavskim zemljama. Zbornik radova”, SANU, Balkanološki institut, Posebna izdanja 21, Beograd 1984, 75-80. Šizmatički popovi franjevačkih Dubia i pravoslavna tradicija u srednjovjekovnoj Bosni, Balcanica 16-17, Beograd 1985-1986, 43-55. Obrednik krstjanina Radosava i staromakedonsko nasleđe, MANU, Zbornik na trudove posveteni na akademikot Mihailo Apostolski po povod 75 godišninata od životot, Skopje 1986, 39-46. Crkva bosanskih krstjana, Odjek XLII/18, Sarajevo 1989, 16-17. Uzroci verskih sukoba na Balkanskom poluostrvu u srednjem veku, Kultura 91-92, Beograd 1993, 99-110.

PAOR SA BAJONETOM: Goran Babić Naslov Paor sa bajonetom : zločin i kazna vojvođanskih folksdojčera / Goran Babić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 96 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka Biblioteka ǂPosebna izdanja ISBN 978-86-519-1257-6 (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Folksdojčeri -- Vojvodina -- 1941-1945 „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.`` Odlično očuvana knjiga.

MAPIRANJE STARE SRBIJE: Srđan Atanasovski **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Mapiranje Stare Srbije : stopama putopisaca, tragom narodne pesme / Srđan Atanasovski Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Muzikološki institut SANU, 2017 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 218 str. : note ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 233 ISBN 978-86-7562-137-9 (XX vek; broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 193-212 Registar. Predmetne odrednice Nacionalizam -- Srbi -- 19v Makedonija -- Srbi -- Kulturna istorija -- 19v Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvenampitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija

Autor - osoba Boarov, Dimitrije Naslov Politička istorija Vojvodine : u trideset tri priloga / Dimitrije Boarov ; [prevod rezimea Biljana Simurdić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Agencija CUP, 2001 (Novi Sad : Offset ideal štampa) Fizički opis 264 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Simurdić, Biljana (Broš.) Napomene Tiraž 400 Beleške uz tekst Summary: str. 241-251 Bibliografija: str. 253-255 Imenski registar: str. 257-263. Predmetne odrednice Vojvodina -- Politička istorija Predgovor autora Ovi prilozi za političku istoriju Vojvodine nastali su na podlozi novinskog feljtona pod naslovom »Svi vojvođanski izbori – od Carnojevića do danas«, koji je novosadski dnevni list „Vojvodina“ objavljivao između 5. septembra i 29. novembra 2000. godine, a koji sam pisao iz dana u dan gotovo tri meseca. Feljton je poručen prigodom priprema za savezne, pokrajinske i lokalne izbore u SRJ, Vojvodini i Srbiji, 24. septembra 2000. godine - koji će se 5. oktobra završiti „demokratskim preokretom“ u zemlji i rušenjem Miloševićevog režima – pa je trebalo i da se privede kraju nakon njihovog okončanja. No, kako do samog datuma izbora nisam uspeo da vojvođansku neverovatno bogatu, dramatičnu i zanimljivu istoriju sintetizujem u desetak nastavaka, a da ne ostanem na nivou generalnih trivijalnosti, nastavio sam pisanje feljtona još neko vreme – pa sam, na nagovor prijatelja izdavača, od njega, sa najnužnijim dopunama i korekcijama, sačinio ovu knjigu. Pišući praktično skraćenu političku istoriju Vojvodine u vreme velikih i nervoznih društvenih gibanja i produktivne istorijske konfuzije, a kasnije i u neugodnim uslovima stalnih nestašica struje, bio sam prinuđen da u veoma kratkom razdoblju prođem kroz ogromnu literaturu, ne stižući uvek do baš svih najboljih izvora relevantnih za događaje o kojima sam pisao. No, pošto sam osetio da sam pisao o onome što ljude u Vojvodini zanima i što sam uveren da se nijedna istorija ne može savršeno napisati, jednom i zauvek, odvažujem se da svoju priču o političkoj prošlosti (a sigurno, na neki način, i o njenoj sadašnjosti) ponudim čitaocima. Dakle, njena glavna mana ili možda čak i vrlina je - da ju je pisao ne profesionalni istoričar, nego samo profesionalni novinar. U Novom Sadu, 29. decembra 2000. Dimitrije Boarov Dimitrije Boarov (Bečej, 1946) je srpski novinar, bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (1998–2002), te predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Dimitrije Boarov je rođen 1946. godine u Bečeju. Profesionalnu novinarsku karijeru je započeo 1971. godine u beogradskoj Ekonomskoj politici. U Televiziji Novi Sad radio je od 1974. do 1989. godine. Jedan je od deset osnivača beogradskog nedeljnika Vreme. Od 1996. do 1998. bio je zamenik urednika lista Naša Borba, a od 1998. do 2002. godine bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, najstarijeg nezavisnog udruženja novinara na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Za predavača na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, izabran je 2006. godine. Bibliografija Apostoli srpskih finansija Doktor Laza Paču: Legenda srpskih finansija Ima li još Vojvodine (1996) Politička istorija Vojvodine (2002) Kako je Novi Sad pobedio (sa Milenom Putnik, 2004) Nagrade 2007. Nagrada Stanislav Staša Marinković 2008. Nagrada Jug Grizelj MG36

Autor - osoba Koljević, Svetozar Naslov Putevi reči / Svetozar Koljević Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1978 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 333 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremenici. Esejistika (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Nenadović, Mateja, 1777-1854 Kočić, Petar, 1877-1916 Andrić, Ivo, 1892-1975 Selimović, Meša, 1910-1982 Lukić, Velimir, 1936-1997 Ibrišimović, Nedžad, 1940- Vuletić, Anđelko, 1933- Trifunović, Duško, 1933-2006 Nogo, Rajko Petrov, 1945- Sekulić, Isidora, 1877-1958 -- Engleska književnost Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 -- `Jama` -- Engleski prevod Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Jugoslovenska književnost Srpska književnost Srpska narodna poezija Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG86

Autor - osoba Popović, Ranko, 1961- = Popović, Ranko, 1961- Miličević, Davor, 1960- = Miličević, Davor, 1960- Nikitović, Zorica, 1972- = Nikitović, Zorica, 1972- Šmulja, Saša, 1978- = Šmulja, Saša, 1978- Delić, Jovan, 1949- = Delić, Jovan, 1949- Naslov Rizničari i pamtitelji : pravoslavna duhovnost srpske književnosti XX vijeka / Ranko Popović ... [i dr.] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Banja Luka : Filološki fakultet : Art print, 2013 (Banja Luka : Art print) Fizički opis 382 str. ; 24 cm (FF; broš.) Napomene Tiraž 200 Bilješka o autorima: str. 372-373 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Srpska književnost -- Pravoslavlje -- 20v Zbornik Rizničari i pamtitelji, kako mu i sam podnaslov Pravoslavna duhovnost u srpskoj književnosti 20. vijeka kazuje, posvećen je jednom skrajnutom fenomenu savremene srpske literature, njegovoj pravoslavnoj duhovnoj matrici. Ranko Popović rođen je 1961. godine u Zalomu kod Nevesinja. Školovao se u Sarajevu, gdje je 1985. diplomirao na Filozofskom fakultetu. Magistrirao 1990. na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je pohađao i postdiplomske studije. Doktorirao u maju 2005. na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Od 1986. do 1992. godine bio zaposlen u Institutu za književnost u Sarajevu, gdje je biran u zvanje višeg asistenta. Tokom rata radio je neko vrijeme na Radiju Republike Srpske i u Republičkoj ustanovi za kulturu, kao sekretar Udruženja književnika Republike Srpske. U više navrata biran je u republički Savjet za kulturu, a bio je i član Savjeta za visoko obrazovanje RS; trenutno je član Senata Univerziteta u Banjoj Luci. Od osnivanja Filozofskog fakulteta u Srpskom Sarajevu, 1994. godine, angažovan je kao viši asistent na Odsjeku za srpski jezik i književnost. U periodu od 1998. do 2003. bio je upravnik Pozorišta u Prijedoru, a istovremeno honorarno angažovan na Odsjecima za srpski jezik i književnost Filozofskih fakulteta u Banjoj Luci i Palama. Trenutno je zaposlen na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, u zvanju vanrednog profesora za predmet Srpska književnost 20. vijeka. Isti predmet predaje i na Filozofskom fakultetu Pale Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Autor je knjiga Zavjetno pamćenje pjesme (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2007), Čin prepoznavanja (Filozofski fakultet i Art Print, Banja Luka, 2009), Gorka vedrina Istoka. Humor u Andrićevim romanima (Art Print, Banja Luka, 2012), Paradoksi i molitve (Filološki fakultet Banja Luka i Filozofski fakultet Niš, Niš 2013), Rizničari i pamtitelji (Filološki fakultet – Art print, Banja Luka, 2013), Tragedija bez katarze (Filološki fakultet, Banja Luka, 2014), Riječi za sretanje (Zadužbina „Nikolaj Timčenko“ Leskovac i Filozofski fakultet Niš); zatim monografije Pedeset godina Pozorišta Prijedor, 2005; priređivač i urednik desetak hrestomatija, naučnih i pjesničkih zbornika, te većeg broja naučnih i stručnih radova, uglavnom iz oblasti srpske književnosti 19. i 20. vijeka. Za četvorotomnu Bibliografiju književnih priloga u listovima i časopisima Bosne i Hercegovine, Institut za književnost u Sarajevu 1991, uradio je 18 bibliografija sa predgovorima. Uređivao je ediciju Pjesnički izbor Zavoda za udžbenike Republike Srpske, a trenutno je član redakcija književnih časopisa Nova zora i Krajina, kao i Priloga, stručnog glasila Društva nastavnika srpskog jezika i književnosti RS. Bio je koordinator naučnog projekta Pravoslavna duhovnost srpske književnosti 20. vijeka i urednik istoimenog zbornika radova (2010). Saradnik Enciklopedije Republike Srpske u Redakciji za književnost. Dobitnik je nagrade „Đorđe Jovanović“ za kritiku i esejistiku 2009, u Beogradu (Čin prepoznavanja), kao i nagrade „Zadužbine Nikolaj Timčenko“ iz Leskovca za književnonaučno djelo 2013. godine (Paradoksi i molitve). MG134

Lepo očuvano kao na slikama NADGRAMATIKA , Stanislav Vinaver , Prosveta Beograd 1963 , izbor iz eseja , tvrd povez, format 12,5 x 18 cm , zaštitni omot, ćirilica, 381 strana Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Stanislav Vinaver Stanislav vinaver.jpg Srpski pesnik i prevodilac Rođenje 1. mart 1891. Šabac, Kraljevina Srbija Smrt 1. avgust 1955. (64 god.) Niška Banja, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Škola Univerzitet Sorbona Poznat po prevod `Bajke 1001 noći` Nagrade Orden Legije časti IV stepena Biografija Uredi Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Uredi Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Uredi Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[18] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[19] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[20] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[21] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[22] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[23] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Uredi Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Uredi Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[24] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Uredi Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Uredi Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[25] Bibliografija Uredi Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Uredi Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[26] Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[27], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[28] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Намера Хафиз-паше После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.[1] Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролећа и даље вођене борбе у пашалуку. Султан Селим III је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз пашу поставио за београдског пашу[1]. У муслиманском свету титулу Хафиз носили су само они људи који су меморисали цео Куран напамет, што је значило да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био цењен и поштован. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Знак разликовања српских од турских војника била је коса, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. odlično očuvana kao nova posveta direktora muzeja ROOM.9

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Taras Kermauner - Mala odisejada slovenskog intelektualca Taras Kermauner (13. travnja 1930. - 11. lipnja 2008.) bio je slovenski književni povjesničar, kritičar, filozof, esejist, dramatičar i prevoditelj. Život Taras Kermauner rođen je u Ljubljani kao sin slovenskog komunističkog političara i intelektualca Dušana Kermaunera. Njegov mlađi brat Aleš bio je pjesnik i umjetnik. Taras Kermauner pohađao je Ljubljanski klasični licej, a kasnije je studirao filozofiju na Sveučilištu u Ljubljani, gdje je diplomirao 1954. Od 1957. do 1958. studirao je u Parizu pod mentorstvom Henrija Lefebvrea. Tijekom studija Kermauner je počeo surađivati ​​sa skupinom slovenskih intelektualaca i umjetnika koji su postali poznati kao Kritička generacija. Izdavali su nekoliko časopisa, poput Revije 57 i Perspektive, koji su osporavali kulturnu politiku titoističkog sustava u SR Sloveniji. Među Kermaunerovim najbližim suradnicima u tom razdoblju bili su književnik i dramatičar Dominik Smole, pjesnik Dane Zajc, esejist i dramatičar Primož Kozak, povjesničar književnosti Janko Kos te sociolog i disident Jože Pučnik.[citat potreban] Početkom 1960-ih Kermauner je započeo dugogodišnje osobno prijateljstvo s filozofom i književnim teoretičarem Dušanom Pirjevcem, koji je snažno utjecao na Kermaunerov intelektualni razvoj. Nakon sredine 1970-ih, Kermauner se približio kršćanstvu, a sredinom 1980-ih prešao je na rimokatolicizam i napustio javni život.[potreban citat] Posljednjih dvadeset godina proveo je u malom selu na Krasu u Slovenskom primorju, posvećujući svoje vrijeme pisanju i proučavanju. Doktorirao je na Sveučilištu u Sarajevu 1981. s temom o dramama Ivana Cankara. Najveći dio svog kasnijeg proučavanja posvetio je razvoju slovenskog kazališta i dramatike, u kojima je tražio dublje ideološke i egzistencijalne elemente. Tijekom istog razdoblja, proširio je svoje intelektualne interese na sociološka djela Raymonda Arona, Gillesa Deleuzea i Jeana Baudrillarda.[potreban citat] U javni život vratio se neposredno prije smrti početkom 2008. godine. Među ostalim, javno je podržavao novoosnovanu socijal-liberalnu stranku Zares. Umro je u Ljubljani u proljeće iste godine. Bio je oženjen književnicom Alenkom Goljevšček. Njihova kći je pjesnikinja Aksinja Kermauner. Taras Kermauner također je bio otac Matjaža Hanžeka, političkog aktivista, pjesnika i slovenskog pučkog pravobranitelja (2001.–2007.). [citat potreban] Raditi Kermauner je smatran najvećim istraživačem i poznavateljem slovenske drame. Životno mu je djelo niz monografija, objavljenih pod zajedničkim naslovom Rekonstrukcija i/ili reinterpretacija slovenske drame, u kojima je analizirao sve slovenske drame. Preveo je i nekoliko djela Györgya Lukácsa, te knjigu Cvetana Todorova Duh prosvjetiteljstva.

Knjiga lepo očuvana G4 Džejms Džojs ULIKS Fokner BUKA I BES Ključ za književno djelo (Interpretacije) Ivo Vidan - ROMAN STRUJE SVIJESTI James Joyce: Uliks William Faulkner: Buka i bijes (Školska knjiga, Zagreb, 1971, broš, 141 str.) teorija modernog romana Modernizam Tok toka svesti Džejms Džojs (engl. James Augustine Aloysius Joyce; Dablin, 2. februar 1882 — Cirih, 13. januar 1941) bio je irski književnik. Rodio se u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga. Jedan od utemeljitelja modernog romana. Prve uspehe postigao je zbirkom novela „Dablinci” iz 1914, u kojima Džojs prikazuje svakodnevicu i raznolika duševna stanja svojih junaka, kao i zanimljivim autobiografskim romanom Portret umetnika u mladosti koji je čitalačkoj publici predstavljen 1916. Moglo bi se reći da je njegovo najpoznatije delo Uliks objavljen 1922, a vrhunac njegova stvaralačkog genija svakako predstavlja Bdenje Finegana iz 1939. Iako je većinu svog života proveo izvan Dablina, ova rana iskustva u Irskoj su ostavila ogroman uticaj na njegov život i njegova dela.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u dablinskom predgrađu Rotamu, kao najstarije od četrnaestero dece. Otac Džon je imao malu radnju koja je bankrotirala 1891.[2], što je dovelo porodicu u velike probleme.[3] Godine 1891. Džojs je napisao poemu o smrti Čarlsa Stjuarta Parnela. Njegov otac je bio ljut na način na koji je katolička crkva tretirala Parnela, kao i na stav Irske domaće vladajuće stranke i Britanske liberalne stranke, i na rezultirajući neuspeh kolaboracije da osigura lokalnu upravu u Irskoj. Irska partija je odbacila Parnela iz rukovodstva. Međutim, uloga Vatikana u savezu sa Britanskom konzervativnom strankom u sprečavanju lokalne uprave ostavila je trajni utisak na mladog Džojsa.[4] Džojsov otac je uredio da se poema objavi i čak je poslao kopiju u Vatikansku biblioteku. Džojs u svojoj šestoj godini, 1888 Džejms je morao da napusti školu Clongowes Wood College, jer nije više bilo novca za školarinu. Primili su ga u katoličku školu Christian Brothers, gde je bio kad je dobio ponudu za školu Belvedere College.[5][6] Godine 1895, Džojs je u svojoj 13. godini odlučio da se pridruži pokretu Sodality of Our Lady s njegovim vršnjacima u Belvederu. Filozofija Tome Akvinskog je nastavila da vrši jak uticaj na njega tokom većine njegovog života.[7][8] Jezuiti su mu predložili da postane deo njihovog reda, Džejms je to odbio i napustio ih. Naime, Džojs je odgojen u strogoj hrišćanskoj porodici i to je imalo veliki uticaj na njegov život i njegova dela, ali on sam je već u 16 godini okrenuo leđa verovanju za sva vremena. Godine 1898, se upisuje na University College Dublin, gde je diplomirao na modernim jezicima (engleski, francuski i italijanski). Još na koledžu počinje da piše i prvo objavljeno delo mu je osvrt za Ibzenovu dramu. Džojs je prvi pu predstavljen Irskoj publici posredstvom Artura Grifita u njegovim novinama, United Irishman, u novembru 1901. Džojs je napisao jedan članak o Irskom književnom pozorištu, koji je časopis njegovog koledža odbio da štampa. Džojs ga je objavio i lokalno distribuirao. Sam Grifit je napisao članak o cenzuri studenta Džejmsa Džojsa.[9][10] Godine 1901, Irski nacionalni popis navodi Džejmsa Džojsa (19) kao učenog govornika engleskog i irskog koji živi sa svojom majkom i ocem, šest sestara i tri brata na adresi Royal Terrace (sad Inverness Road), Klontarf u Dablinu.[11] Kada je diplomirao odlazi u Pariz da tamo studira medicinu, međutim već nakon pola godine se vratio,[12] jer mu je majka umirala od raka.[13][14] Nakon njene smrti počeo je intenzivno da pije i uspevao je da preživljava zahvaljujući osvrtima za knjige, časovima, i pevanju.[15][16][17] Te 1904. pokušava da objavi i „Portret umetnika u mladosti” ali bez uspeha. U junu 1904. upoznaje svoju buduću ženu Noru Barnakl i oni vrlo brzo napuštaju Dublin. Prvo su otišli u Cirih, pa u Trst gde je uspeo da nađe mesto učitelja engleskog i gde je ostao deset godina. Godine 1905, mu se rodio sin Džordž, a dve godine kasnije i kćerka Lucija. Godine 1909, je posetio Dablin nadajući se da će tamo objaviti zbirku pripovedaka „Dablinci”. To je bilo bezuspešno, i zbirka je ostala neobjavljena. Godine 1915, je otišao u Cirih i tamo sreo Hariet Ša Vivera koji ga je rešio finansijskih problema uzevši ga u zaštitu i plaćajući mu obilno za njegov rad. Godine 1920, je otišao u Pariz i tamo ostao 20 godina. Dana 11. januara 1941. imao je operaciju koja je uzrokovala njegov pad u komu. Probudio se dva dana kasnije i tražio da se pozovu njegova deca. Međutim oni su bili na putu kad je Džejms preminuo. Sahranjen je na Fluntern groblju u Cirihu, gde su također sahranjeni i njegova žena (umrla 1951) i sin Džordž. Književni rad[uredi | uredi izvor] Spomenik Džejmsu Džojsu u Dablinu Džojs se u književnosti javio još kao student, 1899. godine, jednom zanimljivom esejističkom analizom Ibzena. On je eksperimentima u narativnoj tehnici i strukturi romana i primeni toka svesti dao nov pravac modernoj književnosti. Prva zbirka pesama Kamerna muzika izišla mu je 1907. (jedno vreme pripadao je grupi imažinista, sa Paundom i Eliotom), a zatim je pred sam Prvi svetski rat objavio jedinu knjigu pripovedaka Dablince. Portret umetnika u mladosti pojavio se 1916, drama Izgnanci 1918, 1922. svetska književnost dobila je njegovo remek-delo roman Uliks, na kome je radio još od 1914. To delo smatra se biblijom evropskog proznog modernizma i uprkos vrlo oštroj polemici oko Džojsovog književnog dela, izvan svake sumnje je njegov ogroman uticaj na razvoj književne proze 20. veka. Posle Uliksa, Džojs je napisao još samo Fineganovo bdenje (1939), delo na kome je radio više od petnaest godina. Dela[uredi | uredi izvor] Džojs je napisao jednu knjigu pesama (Komorna muzika), te jednu dramu (Izgnanici), međutim proslavio se svojom prozom. Punih se osam godina je Džojs pokušavao da objavi svoju prvu knjigu proze, zbirke pripovedaka Dablinci. Dva puta je prerađivan slog knjige, a nekoliko puta urednici su zahtevali da Džojs promeni ili izbaci deo teksta. U današnje vreme možda zvuči neverovatno da se tadašnjim urednicima reč bloody (krvavo) činila krajnje nepodobnom, te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojemu se ta reč mora izbaciti. Portret umetnika u mladosti je autobiografski roman objavljen prvo u seriji 1914—1915. godine. Reč je o sazrevanju umetnika i o razvoju umetničke ideje kroz vreme. Tu prvi put koristi tehniku unutrašnjeg monologa. Uliks nakon velike potrage za izdavačima koji nisu prihvatali kontraveznost ovoga dela, 1922. delo je napokon objavljeno. I nakon toga delo je pretrpelo mnoge potečkoće, čak kad su 500 primeraka poslali u SAD 1922, oni su zaplenjeni i uništeni. Ipak ovo delo je označilo prekretnicu u književnosti, jer koristi novi stil bogat tehnikama poput „toka svesti” (engl. stream of consciousness), te parodije i humora. Osnova karakteristika joj je kaleodoskopsko pisanje i formalna struktura. Knjiga se sastoji od 18 poglavlja, svako opisuje jedan sat 16. juna i svako je obojeno različitim bojama pri tome se poklapajući sa jednom epizodom Homerove Odiseje. Bdenje Finegana se pojavila pod nekoliko imena sve dok 1939. nije dobila svoj krajnji oblik i ovaj naslov. Radnja se dešava po noći, i delom je nastavak Uliksa. Sve novonastale Džojsove tehnike su ekstremno korištene, tako da su napuštene sve konvencije o toku radnje, izgradnji likova, pa čak i korištenju smislenog jezika. Delo se bazira na dubokim igrama reči. Knjiga završava početkom prve rečenice, a počinje njenim krajem, tako da je knjiga u stvari kružnog toka. Džojs je rekao da bi idealni čitalac trebalo da pati od „idealne nesanice” i kada bi pročitao knjigu vratio bi se opet na početak čitajući je ponovo i tako sve u idealnom krugu. Bloomsday[uredi | uredi izvor] Šesnaesti dan juna, vreme radnje Uliksa, među Džojsovim je pobornicima širom sveta poznat kao Bloomsday, Blumov dan. U celom svetu, u Irskoj, a naročito u Dablinu, organizuju se brojne manifestacije u čast Uliksa. Dablinci i turisti šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on zalazio šesnaestog dana juna 1904. godine. Ovo je dan kada je Džojs prvi put upoznao svoju buduću suprugu i zauvek je ostao ovekovečen. Džojsovci širom sveta organizuju i javna čitanja Uliksa. Tokom zadnjih godina stale su se koristiti i prednosti interneta, pa tako na majci svih mreža članovi džojsovskih asocijacija s cele planete glasno čitaju delove Uliksa. Svojevremeno je jedan odlomak pročitala i irska predsednica Mari Robinson. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Dablinci (Dubliners, 1914) Chamber Music (poeme, 1907) Dablinci (Dubliners, kolekcija kratkih priča, 1914) Портрет уметника у младости (A Portrait of the Artist as a Young Man) (roman, 1916) Exiles (pozorišini komad, 1918) Уликс (roman, 1922) Pomes Penyeach (poeme, 1927) Collected Poems (poeme, 1936, koje obuhvataju Chamber Music, Pomes Penyeach i druge ranije objavljene radove) Finnegans Wake (roman, 1939) Posthumne publikacije Stephen Hero (prethodna verzija dela A Portrait; napisano 1904–06, objavljeno 1944)[18] Giacomo Joyce (napisano 1907, objavljeno 1968) Letters of James Joyce Vol. 1 (ed. Stjuart Gilbert, 1957) The Critical Writings of James Joyce (editori. Elsvort Mejson i Ričard Elman, 1959) The Cat and the Devil (London: Faber and Faber, 1965) Letters of James Joyce Vol. 2 (ed. Ričard Elman, 1966) Letters of James Joyce Vol. 3 (ed. Ričard Elman, 1966) Selected Letters of James Joyce (ed. Ričard Elman, 1975) The Cats of Copenhagen (Ithys Press, 2012) Finn`s Hotel (Ithys Press, 2013)

Lepo očuvano prvo srpsko izdanje Narodna knjiga U dnevničkim beleškama jednog od najznačajnijih mislilaca našeg doba, neprevaziđeni Eko deli sa nama svoj zabavan osećaj za apsurdno u savremenom životu, kroz duhovite eseje o književnosti, modernoj tehnologiji, bibliotekarkama, semiotici i mnogim drugim zanimljivim temama. Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016)[5] bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.[6] Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016.[7][8] U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života.[9] U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Rani život i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Eko je rođen 5. januara 1932. u gradu Alesandrija, u Pijemontu u severnoj Italiji. Širenje italijanskog fašizma širom regiona uticalo je na njegovo detinjstvo. Sa deset godina dobio je Prvu pokrajinsku nagradu Ludi Juveniles nakon što je pozitivno reagovao na podsticaj mladog italijanskog fašiste koji je napisao „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i za besmrtnu sudbinu Italije?“.[10] Njegov otac, Đulio, jedno od trinaestoro dece, bio je računovođa pre nego što ga je vlada mobilisala da učestvuje u tri rata.Tokom Drugog svetskog rata, Umberto i njegova majka, Đovana (Bizio), preselili su se u malo selo na padinama planine Pijemont.[11] Njegovo selo je oslobođeno 1945. godine, i nakon toga je bio izložen američkim stripovima, evropskom otporu i Holokaustu.[10] Eko je stekao salezijansko obrazovanje i upućivao se na red i njegovog osnivača u svojim radovima i intervjuima.[12] Pred kraj života Eko je verovao da je njegovo porodično ime skraćenica od ex caelis oblatus (od latinskog: dar s neba). Kao što je u to vreme bio običaj, ime je njegovom dedi (siročetu) dao zvaničnik u gradskoj skupštini. U jednom intervjuu iz 2011, Eko je objasnio da je prijatelj slučajno naišao na akronim na listi jezuitskih akronima u Vatikanskoj biblioteci, informišući ga o verovatnom poreklu imena.[13] Biografija[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.[14] Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže[14] koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.[15] U braku sa profesorkom nemačke umetnosti Renatom Ramž imao je sina i ćerku.[14][16] Kritička recepcija i nasleđe[uredi | uredi izvor] Kao akademik sa fokusom filozofiju, semiotiku i kulturu, Eko je podelio kritičare u pogledu toga da li njegovo teoretisanje treba posmatrati kao briljantan ili kao bespotreban projekat sujete opsednut sitnicama, dok je njegovo pisanje fikcije zapanjilo kritičare svojom istovremenom složenošću i popularnošću. U svom osvrtu na Ulogu čitaoca iz 1980. godine, filozof Rodžer Skruton, napadajući Ekove ezoterične tendencije, piše da, „[Eko traži] retoriku tehnikalnosti, sredstva za stvaranje toliko dima toliko dugo da će čitalac početi da krivi njegov sopstveni nedostatak percepcije, a ne nedostatak prosvetljenja autora, zbog činjenice da je on prestao da vidi.`[17] U svom pregledu Vere u krivotvorine i Umetnost i lepota u srednjem veku, istoričar umetnosti Nikola Peni, iz 1986. u međuvremenu, optužuje Eka za podmetanje, pišući „Sumnjam da je Eko možda prvo bio zaveden intelektualnim oprezom, ako ne i skromnošću, pravednim uzrokom `relevantnosti` (reč koja ide u prilog kada se pojavio raniji od ovih eseja) – uzrok koji srednjovekovci mogu biti skloni da prihvate sa posebno očajničkim odbacivanjem.`[18] Na drugom kraju spektra, Eko je hvaljen zbog svoje nestalnosti i enciklopedijskog znanja, što mu je omogućilo da nedokučive akademske predmete učini dostupnim i zanimljivim. U recenziji Imena ruže iz 1980. godine, književni kritičar i naučnik Frank Kermod naziva Teoriju semiotike, „snažnom, ali teškom raspravom“, smatrajući da je Ekov roman „neverovatno zanimljiva knjiga – veoma čudna stvar koja se može roditi iz strasti prema srednjem veku i semiotici, i veoma moderno zadovoljstvo.`[19] Žil Delez citira Ekovu knjigu Otvoreno delo iz 1962. godine sa odobravanjem u svom seminalnom tekstu Razlika i ponavljanje iz 1968, knjizi za koju se kaže da je iz nje poststrukturalistički filozof Žak Derida takođe crpeo inspiriciju.[20][21] U nekrologu filozofa i književnog kritičara Karlina Romana, za Eka se kaže da je „[postao], tokom vremena, kritička savest u centru italijanske humanističke kulture, ujedinjujući manje svetove kao niko pre njega“.[21] Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Eko je dobio preko 30 počasnih doktorata na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta.[14] Dela[uredi | uredi izvor] Teorijska dela[uredi | uredi izvor] Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959, (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd.1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968, (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000) Granice tumačenja 1995, (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990) Kazati gotovo istu stvar 2003, (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011) Istorija lepote 2004, (srp. izd. 2008) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi, 2009.[22] Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani[uredi | uredi izvor] Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu[uredi | uredi izvor] Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992