Radio B92 1998 god.,420 str.,odlična. žr8 473g

Kratki okasto okasti kljuc 12 14 , duzina oko 12,5cm . Kljuc radio , nema ostecenja . Dobar kvalitet .

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,158 str. (77)

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom na par strana,mek povez,format 20 cm,158 str. (47)

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Autor: Mihal Babinka Izdavac: Dnevnik - Novi Sad, 1985. Tvrd povez, CVIII + 242 str. omot na jednom mestu malo pocepan Михал Бабинка (свк. Michal Babinka; Падина, 25. август 1927 — Сремска Каменица, 4. јул 1974) је био један од најзначајнијих словачких књижевника из некадашње Југославије, који се бавио још и новинарством и превођењем.[1][2] Завршио је педагошку школу и радио као учитељ у селима Остојевићево, Падина и Иловача. Писао је за српски Дневник, словачки недељник Глас народа (Hlas ľudu) и уређивао часопис за литературу војвођанских Словака Нови живот (Nový život). 25

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Autor: Svetozar Matić Izdavač: Matica Srpska Broj strana: 333 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20cm Kritika tekstova objašnjava se Vukovom borbom za uvođenje narodnog jezika u književnost. Tom borbom su određeni i obrazloženi Vukovi postupci sa narodnim pesmama. One su imale da služe kao ugledi i obrasci književnog jezika, ako se htelo da se narodni jezik podigne na stepen književnog. Hoteći da svojoj rođenoj hercegovačkoj jekavštini da što veću ulogu u novom književnom jeziku, Vuk se trudio da sremske, ekavske pesme potisne što više u stranu, da ih koliko je moguće sakrije, i od srpske publike, i od Kopitara i Grima. To je radio na razne načine: proglašavajući hercegovačku teoriju o postanku skoro svih epskih pesama, i na osnovu te teorije jekavizirajući ih, pripisujući ih u računu jekavcima pevačima itd. Naša kritika Vukovih tekstova otkriva te načine kojima je Vuk sakrivao sremsko pevanje. To je glavna sadržina ove knjige. Korice malo slabije očuvane, unutrašnjost u odličnom stanju.

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Autor - osoba Liguori, Mario, 1976- = Liguori, Mario, 1976- Naslov Vedi Napoli e poi muori : Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine / Mario Liguori Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 149 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževne nauke. ǂKolekcija ǂNova tradicija / Službeni glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Tiraž 500 `Ova studija predstavlja skraćenu, prerađenu i preimenovanu verziju doktorske disertacije `Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.`` --> Predgovor Autorova slika na zad. kor. str. O piscu: str. [151] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 131-146 Registar. Predmetne odrednice Srpski putopis -- Motivi -- Napulj -- 1851-1951 -- Disertacije Srpska književnost -- Putopisi -- Napulj Imagologija -- Putopisi – Napulj Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala. Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju. Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Mario Liguori (Sarno, Italija), diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu (Protego, 2008), a autor je putopisne proze Snatrenja (Službeni glasnik, 2010), dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali (Akademska knjiga, 2013), knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (Službeni glasnik, 2015) i romana Napuljski diplomata (Laguna, 2016). Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola, Polja i drugim časopisima i dnevnicima. Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. MG12

Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Taras Kermauner (13. travnja 1930. - 11. lipnja 2008.) bio je slovenski književni povjesničar, kritičar, filozof, esejist, dramatičar i prevoditelj. Život Taras Kermauner rođen je u Ljubljani kao sin slovenskog komunističkog političara i intelektualca Dušana Kermaunera. Njegov mlađi brat Aleš bio je pjesnik i umjetnik. Taras Kermauner pohađao je Ljubljanski klasični licej, a kasnije je studirao filozofiju na Sveučilištu u Ljubljani, gdje je diplomirao 1954. Od 1957. do 1958. studirao je u Parizu pod mentorstvom Henrija Lefebvrea. Tijekom studija Kermauner je počeo surađivati ​​sa skupinom slovenskih intelektualaca i umjetnika koji su postali poznati kao Kritička generacija. Izdavali su nekoliko časopisa, poput Revije 57 i Perspektive, koji su osporavali kulturnu politiku titoističkog sustava u SR Sloveniji. Među Kermaunerovim najbližim suradnicima u tom razdoblju bili su književnik i dramatičar Dominik Smole, pjesnik Dane Zajc, esejist i dramatičar Primož Kozak, povjesničar književnosti Janko Kos te sociolog i disident Jože Pučnik.[citat potreban] Početkom 1960-ih Kermauner je započeo dugogodišnje osobno prijateljstvo s filozofom i književnim teoretičarem Dušanom Pirjevcem, koji je snažno utjecao na Kermaunerov intelektualni razvoj. Nakon sredine 1970-ih, Kermauner se približio kršćanstvu, a sredinom 1980-ih prešao je na rimokatolicizam i napustio javni život.[potreban citat] Posljednjih dvadeset godina proveo je u malom selu na Krasu u Slovenskom primorju, posvećujući svoje vrijeme pisanju i proučavanju. Doktorirao je na Sveučilištu u Sarajevu 1981. s temom o dramama Ivana Cankara. Najveći dio svog kasnijeg proučavanja posvetio je razvoju slovenskog kazališta i dramatike, u kojima je tražio dublje ideološke i egzistencijalne elemente. Tijekom istog razdoblja, proširio je svoje intelektualne interese na sociološka djela Raymonda Arona, Gillesa Deleuzea i Jeana Baudrillarda.[potreban citat] U javni život vratio se neposredno prije smrti početkom 2008. godine. Među ostalim, javno je podržavao novoosnovanu socijal-liberalnu stranku Zares. Umro je u Ljubljani u proljeće iste godine. Bio je oženjen književnicom Alenkom Goljevšček. Njihova kći je pjesnikinja Aksinja Kermauner. Taras Kermauner također je bio otac Matjaža Hanžeka, političkog aktivista, pjesnika i slovenskog pučkog pravobranitelja (2001.–2007.). [citat potreban] Raditi Kermauner je smatran najvećim istraživačem i poznavateljem slovenske drame. Životno mu je djelo niz monografija, objavljenih pod zajedničkim naslovom Rekonstrukcija i/ili reinterpretacija slovenske drame, u kojima je analizirao sve slovenske drame. Preveo je i nekoliko djela Györgya Lukácsa, te knjigu Cvetana Todorova Duh prosvjetiteljstva.

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz stranih književnosti. 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredili Miodrag Pavlović, Živorad Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina štampano 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, štampano 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 483 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ8 ISBN (Pl.) Napomene Str. 447-481: Napomene / Ž. S. [Živorad Stojković]. Predmetne odrednice Hopkins, Džerard Menli, 1844-1889 Frans, Anatol, 1844-1924 Arcibašev, Mihail Petrovič, 1878-1927 Gorki, Maksim, 1868-1936 Santajana, Džordž, 1863-1952 Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Rasel, Bertrand, 1872-1969 Valeri, Pol, 1871-1945 Pirandelo, Luiđi, 1867-1936 Golsvordi, Džon, 1867-1933 O`Nil, Judžin, 1888-1953 Tagore, Rabindranat, 1861-1941 Meano, Čezare, 1899- Bremon, Anri, 1865-1933 Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Lagerlef, Selma, 1858-1940 Šo, Džordž Bernard, 1856-1950 Šolc, Vilhelm fon, 1874-1969 Žirodu, Žan, 1882-1944 Monterlan, Anri de, 1896-1972 Malro, Andre, 1901-1976 Pristli, Džon Bojnton, 1894-1984 Merš, Maksans van der, 1907-1951 Haksli, Oldos, 1894-1963 Tomas, Dilen, 1914-1953 Man, Tomas, 1875-1955 Sagan, Fransoaz, 1935- Enrajt, Denis Džozef, 1920- Svetska književnost SADRŽAJ Problem kritike i kritičarskih talenata Hopkins Anatol Frans Arcibašev: Demon i odmazda; Gorki: Jadikovka Beleška o trojici Rajner Maria Rilke: Malte Laurids Brigge’s Aufzeichnungen P. M. Rilke: Pisma jednom mladom pesniku Pol Valeri Sablasna moć Rusije Maksim Gorki Luiđi Pirandelo Pirandelo napušta Evropu Luiđi Pirandelo sa Henrikom IV Problem relativiteta kod Pirandela Problem lepote u delu Džona Golsvordija O’Nil: Ana Kristi Poezija Rabindranata Tagore Oko jedne pesme pobednika liričara Opat Bremon Ka problemu kritičara Virdžinija Vulf Umrla je Selma Lagerlef Bernard Šo, o „tajni” svoga pesnika u komadu Kandida Oko Šoove Kandide u Beogradu Roman o Jovanu Kapistranu Poslušnost, u dvema knjigama Francuske varijacije André Malraux: La voie royale B. Priestley: The good companions Maksans van der Mert: Beleg božji Punkt kontrapunkt Pogled u englesku poeziju Pogled u engleske časopise i prozu Nepoetične vesti o poeziji u Engleskoj i Americi Umro je Dilan Tomas Sve divljenja dostojno, ali... Fransoaz Sagan, nagrada kritičara; i dalje Jedna pesma D. Dž. Enrajta Iz američke poezije Medijum poezije DODATAK Pol Valeri NAPOMENE Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG117

Autor - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Naslov Bibliografija spisa Vuka Кaradžića / [priredio Golub Dobrašinović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 972 str., [1] list sa slikom V. S. Кaradžića, [132] str. s tablama : faks. ; 23 cm Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd]. ǂknj. ǂ36 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 --> str. [3] Beleška o ovoj knjizi: str. 613-648 Registri. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Bibliografije Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. P (L)

Odlično očuvano Autor - osoba Banović, Aleksandar Naslov Pedagoško-prosvetiteljsko delo Dositeja Obradovića / Aleksandar Banović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1956 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 165 str. : ilustr. ; 20 cm (Broš.) Napomene Bibliografija: str. 163-165 Zaključak Rezime na francuskom jeziku. Predmetne odrednice Obradović, Dositej, 1741-1811 -- Pedagoško delo -- Prosvetiteljsko delo SADRŽAJ Strana Predgovor Glava I Vreme i društvena sredina G l a v a II Dositejev životni put i njegova ličnost G l a v a III Filozofski pogledi Glava IV Opšti pogledi na vaspitanje Glava V Umno vaspitanje Glava VI Moralno vaspitanje Glava VII Radno, fizičko i estetsko vaspitanje Glava VIII Obrazovanje žene Glava IX Prosvećivanje naroda Glava X Dositejev rad na prosveti u oslobođenoj Srbiji Zaključak Rezime na francuskom jeziku Pregled Dositejevih dela Bibliografija Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739 ili 1742. – Beograd, 28. mart 1811) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739–1740. godine, a po drugom – 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline. Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović... MG128

Agora, 2010. Određujući za sebe poziciju čitača sveta, pesnikinja Tanja Kragujević, kroz mikroeseje knjige Izgovoriti zvezdu, samerava svoje bogato pesničko i čitalačko iskustvo sa talogom iskustva nekih od najprominentnijih pesničkih knjiga svetske i srpske poezije koje su se na našoj književnoj sceni pojavile poslednjih godina… Tanja Kragujević (Senta, 26. oktobar 1946)[1] srpska je književnica i pesnikinja. Član je Srpskog književnog društva, od njegovog osnivanja, 2001. godine.[2] Odlukom Vlade Srbije, od 24. decembra 2009. godine, dobitnik je zvanja vrhunskog umetnika u oblasti književnosti. Živi u Zemunu. Školovanje Prvi razred osnovne škole je završila u Senti, a dalje školovanje je nastavila u Beogradu, u osmogodišnjoj školi „Vuk Karadžić” i Drugoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala je 1970. godine, a magistrirala 1973. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće „Vuk Karadžić`, 1976. Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Književni rad Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji Prva knjiga, jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji (`Matica srpska`, Novi Sad, 1966), a od tada je publikovala sedamnaest pesničkih zbirki, od kojih je najnovija, Hleb od ruža, izašla u izdanju Književne opštine Vršac, (2012). Prva pesnička knjiga, Vratio se Volođa, ilustrovana je fotografijama Tanjinog oca, umetničkog fotografa i fotoreportera Politike, Stevana Kragujevića, dok je monografija Kragujević, Senta koje više nema, objavljena povodom 300. godine grada Sente, u izdanju Kulturno-obraznovnog centra „Turzo Lajoš iz Sente”, 1997. godine, urađena na temelju umetničkih fotosa Stevana Kragujevića, ilustrovana stihovima njegove kćeri Tanje, objavljenih u dopunjenoj verziji u posebnoj zbirci Pejzaži nevidljivog (Književna opština Vršac, 2001). Prvi izbor iz njene celokupne poezije objavila je izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina, (2009). Izabrane i nove pesme, pod nazivom Staklena trava priredio je i pogovor napisao pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja. U okviru Edicije dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja, i u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine, 2010. godine pojavio se novi izbor iz njene poezije, pod nazivom Ruža, odista, koji je priredila i pogovorom propratila književna kritičarka i esejistkinja Dragana Beleslijin. O stvaralaštvu Tanje Kragujević su pisali: pesnici i esejisti Ivan V. Lalić, Milica Nikolić, prof. dr Slavko Gordić, Draško Ređep, dr Dragana Beleslijin, Dragan Jovanović Danilov i Nenad Šaponja, kao i književni kritičari Čedomir Mirković, Vasa Pavković, Bojana Stojanović Pantović, Dušica Potić, Aleksandar B. Laković, i drugi. Gostovanja na festivalima Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), u Međunarodnoj književnoj koloniji u Čortanovcima (2008). Predstavljala Srbiju na Prvom transbalkanskom festiivalu poezije u Solunu (24-26. maj 2012). Učestvovаla na Četvrtom međunarodnom festivalu književnosti i filma u gradu Ordu (Turska) [3], 3-6. oktobar 2013. Tanja, 1978. Tanja, 1978. Tanja, 1987. Tanja, 1987. Legati porodice Kragujević Istorijski arhiv Beograda Povodom pet decenija od objavljivanja prve pesničke knjige Vratio se Volođa, Istorijski arhiv u Beogradu priredio je (8 - 23. decembar) 2016. godine, istoimenu izložbu, kojom je autor postavke viši arhivista Isidora Stojanović predstavila autorske knjige, antologije, nagrade, artefakta i fotose, koji čine deo Legata porodice Kragujević, a obeležavaju život, urednički i stvaralački rad pesnikinje. Posebni segmenti postavke odnose na porodicu, prijatelje i saradnike, njihova pisma, fotose, knjige sa posvetama, poklone, raritetne knjige i predmete, koji čine sastavni deo ovog Legata.[4] [5][6] Udruženje „Adligat” Glavni članak: Легат Тање Крагујевић и Василија Винце Вујића Porodični legat Tanje Kragujević i Vasilija Vince Vujića otvoren je 20. septembra 2019. godine u Muzeju srpske književnosti – Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat` u Beogradu, i svedoči o sto pedeset godina rada u kulturi petoro pojedinaca od kojih je svako ostvario uspehe i na trajan način postigao izuzetnost.[7] Pored pesnikinje Tanje Kragujević i njenog supruga, profesora Zemunske gimnazije Vasilija Vince Vujića predstavljeni su roditelji Tanje Kragujević, fotoreporter Stevan Kragujević i Lepa Kragujević koja nosi počasno zvanje neimara Radio Televizije Beograd. Iza ovih vrednih poslenika kulture ostali su brojni dokumenti i knjige, od značaja za sferu novinarstva i srpsku kulturu. Centralna ličnost ovog Legata je Joca Vujić, deda Vasilija Vince Vujića – velikoposednik, počasni član Matice srpske, sakupljač slovenske starine, čuvar nacionalnog blaga Srba, istorijskih dokumenata, knjiga i umetničkih dela od kapitalne vrednosti, veliki dobrotvor i jedan od najplemenitih darovatelja srpske kulture. Legat predstavlja važne predmete iz Kolekcije Joce Vujića (nekadašnjeg njegovog Muzeja u Senti, prvog takve vrste u Srbiji), a posebno, ustaničko oružje, narodnu nošnju, nakit od vanrednog značaja, kao iumetničke slike.[8] Zbog naročitot zalaganja i doniranja projektu Adligata, Tanja Kragujević i Vasilije Vince Vujić imaju status počasnih članova – osniviča Udruženja Adligat. Prevodi Njena poezija se u prevodu na više jezika može čitati u najvećoj svetskoj poetskoj antologiji u internet izdanju Lyrikline (www. lyrikline.org), kao i na njenom ličnom vebsajtu (www.tanjakragujevic.com). Pesme su joj prevođene na nemački, engleski, francuski, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, ruski, beloruski, italijanski, slovenački, poljski, japanski i grčki jezik. Posebno je zanimljivo izdanje Staklena trava, Sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski), koju je objavila zrenjaninska Agora, 2012. Zastupljena u tematskim i drugim zbornicima u zemlji i inostranstvu, te u najvažnijim antologijama koje predstavjaju srpsku poeziju danas, između ostalog: Poesia Serbia hoy, Debats (Institució Alfons el Magnànim, Valensija, n.109, 2010/4), Les Poètes de la Mediterannée (predgovor Yves Bonnefoy, Gallimar & Culturesfrance, 2010); Hundert grams seele, Ten Decagrams of Soul, The Anthology of Serbian Poetry of the Second Part of Twentieth Century (priredio Robert Hodel, Leipziger Literaturverlag, 2011), The Anthology of Serbian Poetry of XX and XXI Century (Herg Benet Publishers, Bukurešt, 2012), El Color de la Esencia (the Monography of New Serbian poetry (Silvia Monros Stojaković, Anfora Nova, Španija, 2013). Priređivanje Priredila je knjigu za decu Desanke Maksimović Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva` i „Narodna knjige`, Beograd, 1979), kao i testamentarnu knjigu stihova modernog klasika Srbe Mitrovića (1931—2007) Magline, sazvežđa („Rad`, Beograd, 2007), za koju je napisala pogovor. Izdavački rad Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik („Narodna knjiga” u Beogradu) kreirala je nekoliko kolekcija knjiga savremene književnosti, sabrana i izabrana dela značajnih svetskih autora („Dela Marine Cvetajeve`, 1990); ediciju „Alpha Lyrae` posvećenu najznačajnijim imenima moderne svetske poezije (H. L. Borhes, Filip Larkin, Silvija Plat, Česlav Miloš, Janis Ricos, H. M. Encensberger, Tadeuš Ruževič, Josif Brodski, Vislava Šiimborska, Adam Zagajevski, Čarls Simić i drugi). Urednik je biblioteke „Arijel” izdavačke kuće „Agora”, koja objavljuje najznačajnija pesnička imena savremene svetske poezije (Lucija Stupica, Stanislav Baranjčak, Tasos Livaditis i drugi). Dela (bibliografija) Tanja Kragujević pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za „spojenim sudovima života i poezije”, ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, objavljena je 2003, u Književnoj opštini Vršac. Dodela nagrade Desanka Maksimović u Brankovini Poezija Vratio se Volođa, Sa fotografijama Stevana Kragujevića. Edicija „Prva knjiga`. Matica srpska, Novi Sad, 1966. Nesan, Sa grafičkim prilozima Lazara Vujaklije. Bagdala, Kruševac,1973. Stud, Prosveta, Beograd, 1978. Samica, Nolit, Beograd, 1986. Osmejak omčice, Književna opština Vršac KOV, Vršac, 1993. Divlji bulevar, Rad, Beograd, 1993. Muška srma, Srpska književna zadruga, Beograd, l993. Duša trna, Sa crtežima Mihaila Đokovića Tikala. Prosveta, Niš,1995. Osmejak pod stražom, KOV, Vršac, 1995. Autoportret, sa krilom, Prosveta, Beograd,1996. Slovočuvar i slovočuvarka, Prosveta, Beograd, 1998. Pejzaži nevidljivog, KOV, Vršac, 2001. Godine, pesme, Edicija `Povelja`. Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2002. Pismo na koži, Rad, Beograd, 2002. Njutnov dremež, Književno društvo Sveti Sava, Beograd, 2004. Žena od pesme, KOV, Vršac, 2006. Plavi sneg, KOV, Vršac, 2008.[9] Staklena trava, Izabrane pesme. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Biblioteka `Arijel`, knjiga 1. Agora, Zrenjanin, 2009. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, Put kroz ravnicu. Ruža, odista, Zavod za kulturu Vojvodine. 2010. Izabrane pesme. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Motel za zbogom, Biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010. Hleb od ruža, KOV, Vršac, 2012.[10] Od svetlosti, od prašine, Književna akademija Istok, Knjaževac, 2014. Efekat leptira, Kulturni centar Novog Sada, 2016. Korona, male pesme. Pogovor Jovica Aćin. Na korici: Alan Bećiri, „Tiski cvet”. Ilustracije Maja Simić, Čigoja, Beograd, 2017. Efekat leptira, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2018. Extravaganza, pesme. Na koricama: Stevan Kragujević, Rasuta svetlost, senke, Beograd. Pogovor Slavko Gordić. Izdavači: Čigoja i autor. Beograd, 2019. Fraktali, Na koricama: Stevan Kragujević, „Vaga za lišće“. Recenzent Svetlana Šeatović. Pogovor Slađana Ilić. Izdavači: Čigoja štampa i autor, Beograd, 2022. Korice za odlazeći glas. Recenzent Jovica Aćin. KOV, Vršac, 2022.[11][12] Izabrane pesme Staklena trava. Izabrane i nove pesme. Biblioteka „Arijel”, knj. 1. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Agora, Zrenjanin, 2009. Ruža, odista. Izabrane pesme. Edicija dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2010. Trn o svili, izbor autora. Edicija „Nagrada Desanke Maksimović”, knjiga 21, Zadužbina „Desanka Maksimović” i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2016. Posebna monografska publikacija Stevan Kragujević i Tanja Kragujević: Senta koje više nema, KOC „Turzo Lajoš”, Senta, 1997. Izdanje povodom 300. godišnjice grada Sente. Fotografije; Stevan Kragujević. Stihovi: Tanja Kragujević. Eseji Mitsko u Nastasijevićevom delu. Biblioteka „Argus`. Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Dodir paunovog pera. Knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1994. Trepet i čvor. Druga knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1997. Orfej iz teretane. Treća knjiga čitanja. Prosveta, Beograd, 2001. Božanstvo pesme. Eseji o poeziji Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje. Prosveta, Beograd, 1999. Kutija za mesečinu. Mali eseji. KOV, Vršac, 2003. Svirač na vlati trave. Eseji. AGORA, Zrenjanin, 2006. Izgovoriti zvezdu. Mali eseji. AGORA, Zrenjanin, 2010. Talog nedovršenog. Minuete. Književna opština Vršac, 2010. Telegrami i molitve, AGORA, Zrenjanin 2015. Svetlost za druge oči, Povelja, Kraljevo, 2016. Proći ispod čarobnog luka, eseji и lirski zapisi. Tanesi, Beograd, 2018 Putnik ka omegi (Tri pesnika, tri eseja: Eva Zonenbarg, Toni Hogland, Vislava Šimborska). Pogovor Vladislava Petković Gordić, crteži na korici Maja Simić, Čigoja, Beograd, Kuća poezije, Banja Lukа 2018. Sabranost, Listići, zapisi, eseji. Recenzent Tamara Кrstić. Crteži na korici Goran Кovačević, Čigoja, Beograd, 2022. Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska `Prosveta` 1999. Knjiga Svirač na vlati trave („Agora”, 2006) bavi se poezijom Desimira Blagojevića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Srbe Mitrovića, Miroljuba Todorovića i Nikole Vujčića. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program) sakupljeni su u tri Knjige čitanja, objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001. Zbirku malih eseja o knjigama poezije savremene svetske i domaće književnosti Izgovoriti zvezdu objavila je izdavačka kuća „Agora” (edicija Ogledalo), 2010, a iste godine vršački KOV publikovao je novu knjigu njenih lirskih zapisa i mikroeseja Talog nedovršenog. Priređivanje Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i „Narodna knjige`, Beograd, 1979. Srba Mitrović: Magline, sazvežđa, pesme. Priređivanje i pogovor: Tanja Kragujević. Biblioteka „Rad`. Rad, Beograd, 2007. Prevedena poezija Staklena trava, sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski). Agora, Zrenjanin, 2012. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, put kroz ravnicu.[13] Sećanje svile, Izbor iz zbirke Hleb od ruža. Na srpskom i u prevodu na engleski (Marija Knežević), francuski (Marilyne Bertoncini) i španski (Silvija Monros Stojaković). O Hlebu od ruža (pogovor) Vasa Pavković. Prevod teksta pogovora na engleski Nikola Krznarić. Na korici: Katarina Alempijević, Linea alba III, objekat od papira. Fotografija pesnikinje: Živko Nikolić. Kniževno društvo „Sveti Sava“, edicija „Druga obala“, Beograd, 2015. Prepevi Kajetan Kovič. Pesme. Izbor i pogovor Jože Snoj. Prevod Tatjana Detiček. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1974. Tone Pavček, Pesme. Izbor i pogovor Tode Čolak. Prevod Tatjana Detiček-Vujasinović. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1977. Svetlana Makarovič: Pesme. Izbor, prevod i pogovor Marija Mitrović. Prepev Tanja Kragjević. Narodna knjiga,Beograd, 1977. Marina Cvetajeva, Dela, Narodna knjiga 1990, priredila Milica Nikolić. Knjiga I, Pesme i poeme. Marina Cvetajeva: Pohvala vremenu. Izabrane pesme. Priredila Milica Nikolić. Preveli: Olga Vlatković, Mirjana Vukmirović, Jelica Drenovac, Danilo Kiš, Zlata Kocić, Tanja Kragujević, Ljudmila Lisina. Biblioteka „Atlas vetrova”, Književna opština Vršac, 1997. Radila je, u saradnji sa prevodiocima, na više knjiga prepeva, a njeno sudelovanje u prevodima stihova Marine Cvetajeve uvrščeno je Antologiju prevoda Miodraga Sibinovića: Antologija ruske lirike X-XXI vek, knjiga II (Prva četvrtina - sredina XX veka; Marina Cvetajeva, „Duša`, prevod Ljudmina Lisina, prepev Tanja Kragujević, pp. 132). Paideja, Beograd, 2007. Antologije (izbor) Poezija Tanje Kragujević zastupljlena je u više desetina antologija u zemlji i inostranstvu,u zbornicima i antologijskim presecima koji su predstavljali književnost Jugoslavije, kao i u reprezentativnim izborima iz srpske poezije novijeg doba, kao i u različitim njenim tematskim selekcijama - od memorijalnih zbornika Druge Beogradske gimnazije ili Filološkog fakuteta u Beogradu, do posebnih antologijskih izbora (ljubavne poezije, poezije o Beogradu, najlepših pesama o vodi) - a isto tako i u opsežnim hronološkim pregledima i najaktuelnijim izborima iz srpskog pesništva 20. i početka 21. veka. Između ostalih, tu spadaju i ove knjige: Radoslav Vojvodić, Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd,1972. Jovica Aćin, Ključevi. Iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984, Kov, Vršac, 1984. Ajsa Zahirovic, Yugoslav women`s poetry, India,1986. Zlatno zrno vremena, Pesnici Druge beogradske gimanziije, Beograd, 1991. Pesnici Vasku Popi, Matica srpska, SANU - ogranak u Novom Sadu i Dokumentacioni centar Vasko Popa, Novi Sad, Beogad, 2003. Bojana Stojanović-Pantović, Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, Hrvatsko društvo pisaca i Durieux, Zagreb, 2006. Zlatko Krasni, Srpska poezija. Poseban broj časopisa Podium, Beč, 2009. Pesnici Mediterana, Galimar, 2010. Robert Hodel, Deset deka duše. Srpska poezija druge polovine XX veka, Lajpcig, 2011. Miodrag Sibinović, Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Beograd, 2011. Nenad Grujičić, Antologija srpske poezije (1847—2000), Sremski Karlovci, 2012. Antologija srpske poezije XX i početka XXI veka, Bukurešt, 2012. Miloš Janković, 365 ljubavnih, Beograd, 2013. Silvija Monros Stojaković, Boja suštine, savremena srpska poezija, Rute, Španija, 2013. Antologija srpske erotske poezije, priređivanje i predgovor Mirko Magarašević, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016. Оd A do Š. Osam vekova srpske poezije, priredio Johan Lavundi (Johann Lavundi). Predgovor, fusnote, biografije, prevod pesama na nemački jezik Johan Lavundi. Banatski kulturni centar, Novo Mileševo, 2017. Ako sam ja ona, Antologija pesama dobitnica književne nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, 2009—2019, priredila Dragana V. Todoreskov, Кulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novi Sad, 2020. Senke i njihovi predmeti 1991- 2020, Antologija novijeg srpskog pesništva. Priredio Saša Radojčić, Povelja, Kraljevo, 2021. Internet antologija Od 10. aprila 2009. godine, stihovi Tanje Kragujević na više jezika mogu se čitati u stalnoj prezentaciji najveće svetske internet antologije Lyrikline.org.[14] O poeziji Tanje Kragujević Poezija Tanje Kragujević. Zbornik radova. Edicija „Desankini majski razgovori”, knjiga 34. Zadužbina „Desanka Maksimović“ i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2017. Priredila Mirjana Stanišić. Autori: profesor emeritus dr Slavko Gordić, Milica Nikolić, Vasa Pavković, prof. dr Bojan Đorđević, Darija Žilić, dr Mila Medigović Stefanović, Tamara Krstić, Sonja Milovanović i prof. dr Vladislava Gordić. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Vratio se Volođa, 1966.[15] Plaketa Senta, za književni i kulturni doprinos, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za esej „Mitsko u Nastasijevićevom delu”, 1976.[16] Plaketa grada Beograda, za književni i kulturni doprinos, 1984. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu pesama Divlji bulevar, 1994. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Pesme Dragoslava Andrića, 1996. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, za zbirku pesama Staklena trava, 2009.[17] Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pesama Hleb od ruža, 2013.[18] Nagrada „Rade Tomić”, za pesnički rukopis Od svetlosti, od prašine, 2014.[19] Nagrada „Desanka Maksimović”, 2015.[20][21] Nagrada „Lenkin prsten”, za pesmu „Voda”, 2015.[22][23] Nagrada „Gračanička povelja”, 2016. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Efekat leptira, 2017.[24] Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Extravaganza, 2020.[25] Posebna priznanja Srpski filantropski forum i Koalicija za dobročinstvo uručili su na Kolarčevom narodnom univerzitetu povodom petog Nacionalnog dana davanja 9. oktobra 2022. godine, priznanja kao znak zahvalnosti. Priznanja su uručena pojedincima koji su formiranjem legata značajno obogatili kulturu Srbije. Zahvalnice su povodom osnivanja Legata u Adligatu – Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju – dobili između drugih donatora, Tanja Kragujević, kao i njen suprug Vailije Vince Vujić.

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.