Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

DISKURS ANALIZA - Svenka Savić Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Filozofski fakultet : S. Savić, 1993 (Novi Sad : Futura publikacije) Fizički opis 187 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Napomene O autorki: str. 183. Bibliografija: str. 163-180 Summary Registar. Predmetne odrednice Psiholingvistika Sociolingvistika Diskurs analiza vrlo dobro ocuvana PREDGOVOR Studenti koji studiraju jezike na filozofskim i/ili filološkim fakultetima u Srbiji najčešće imaju posebna predavanja iz predmeta koji predstavljaju lingvističke poddiscipline (fonologija, morfologija, sintaksa) u okviru kojih se proučavaju jezičke jedinice kao što su foneme, morfeme i rečenice. Diskurs analiza se bavi većim jedinicama od rečenice u pisanom ili govorenom mediju. U takvoj analizi se proučava upotreba jezika, nužno u sprezi sa kontekstom i neverbalnim elementima jezičke komunikacije. Ovakvu analizu ne interesuje autonomnost jezičkog sistema, a onda ni lingvistike koja se bavi takvim sistemom kao svojim predmetom. Ona je zainteresovana da objasni povezivanje različitih elemenata prirode razgovora u celinu, zbog čega je proizvod nekolikih naučnih disciplina zainteresovanih da objasne jezičku delatnost (psihologija, sociologija, filozofija, antropologija) ili disciplina koje su se već tokom poslednjih 40 godina „udružile“ sa lingvistikom (psiholingvistika, sociolingvistika, antropološka lingvistika). Govori se o jednom od interdisciplinarnih pristupa izučavanja upotrebe većih jezičkih celina s vođenjem računa o kontekstu. U svetskoj literaturi danas postoji veliki broj empirijskih podataka i objavljenih radova iz ove oblasti kao i nekoliko udžbenika (samo deo je uključen u popis literature na kraju knjige). Međutim, ni jedan od udžbenika se ne bi mogao direktno koristiti u nastavi na našim fakultetima. Sadržaj udžbenika je tako organizovan da se nakon uvodnog delà i osnovnih pojmova o diskurs analizi (poglavlja 1.0–3.0), detaljnije objašnjavaju osnovne teorije uz koje se navode primeri primene tih teorija u našem jeziku. Smisao je ovakve organizacije da se studenti osposobe za primenu usvojenih teorija u budućem neposrednom istraživačkom radu. Način izlaganja sadržaja prilagođen je potrebama studenata i potencijalnih čitalaca koji nemaju odgovarajuće predznanje u disciplinama zainteresovanim za diskurs: psihologija, filozofija, sociologija, antropologija, ali koje se može proširiti čitanjem literature date na kraju knjige. U tekstu i vežbanjima daju se primeri iz prikupljenog korpusa podataka našeg jezika koji postoje u Institutu za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (poznat pod nazivom „novosadski korpus“). Svenka Savić: Diskurs analiza. - Novi Sad: Filozofski fakultet i autor, 1993. - 188 str. Monografija Diskurs analiza sadrži četiri poglavlja; u prvom, autorka se osvrće na lingvistiku i njene discipline, ukazujući na svrhu interdisciplinarnog pristupa jezičkom fenomenu. Sama analiza diskursa razmatra se u drugom poglavlju, gde se najpre ističe dvodelnost diskurs-tekst. „Metodološka pitanja“ obuhvataju osnovne pojmove koji se koriste u analizi; u ovom (trećem) poglavlju data je definicija komunikacije, ukazano je na njene „delove“, kao i na segmente neverbalnog opštenja. Isto nam se tako pruža definicija pisanog i govornog diskursa, te je izvesna pažnja posvećena pojmu izvornog govornika. „Teorije u diskurs analizi“ naslov je četvrtog poglavlja. Ovde se u obzir uzima Austinovo shvatanje jezika, razgovorne implikature Gricea, kao i Searlov doprinos teoriji govornih činova. Opsežnije je predstavljena Chafeova kognitivna teorija. Svoje mesto ovde nalazi i teorija govornih žanrova Mihaila Bahtina; „Konverzaciona teorija Šeglova [Schegloff]“ takođe i, napokon, lingvistička teorija obeleženosti koju zastupa Fleischman. „Makrolingvistički“ pristup zacelo omogućava iscrpnije, produbljenije objašnjenje lingvističkog fenomena. Jezik je pri tom shvaćen kao deo opšte ljudske delatnostu - u ukupnom kontekstu svoje realizacije. Zato je ovde bilo neophodno ustanoviti interdisciplinarni spreg, tj. istaći saradnju različitih naučnih grana i specifično njihovo uzajamno dejstvo. Svenka Savić nam u svojoj knjizi ukazuje na činjenicu da je jezik integralni deo procesa u kakvom najpre dolazi do uzajamnog dejstva psiholoških i sociokulturnih činilaca. Na jezik svakako gleda (i) kao na instrument koji nam služi da informaciju organizujemo, preinačimo i prenesemo. U središtu pažnje ovde je relacija između jezika i saznanja, odnosno mišljenja i spoznaje. Fenomen ljudskog uma, društva i kulture, sagledava se tako što se ističe kognitivna nauka. Pojednostavljena, krajnje sažeta definicija analize diskursa nahodi se u formuli: nadrečenična jedinica i njena upotreba u kontekstu. Posmatra se, dakle, konkretna realizacija „nadrečenične jedinice“, koju obavljaju stvarni sagovornici. Takođe se razmatra pisana reč, ali (opet) u određenom kontekstu. Da bismo ljudsko opštenje odn. jezičko ponašanje sagladali obuhvatnije, neminovno pribegavamo raznorodnim naučnim granama, koje imaju sopstvene, heterogene predmete zanimanja. Van Dijk [Deik], na kojeg se poziva i autorka, sklon je utisku da je jedna takva interdisciplinarnost u značajnoj meri već obavljena. Ovde se takođe skreće pažnja na aktuelno, a nerešeno pitanje: da li je moguće doći do nekog globalnog modela ukupne ljudske interakcije? U okviru odeljka u kojem se razmatraju metodološka, pojmovna i terminološka pitanja, autorka nastoji i na tome da preciznije odedi razliku između pisanog i govornog jezika. Jedinice diskursa koje su nam tu predočene pripadaju razlučenim pristupima u okviru diskurs analize (DA). Razvrstavši ih prema tom merilu, u prilici smo da preciznije odredimo delokrug njihove upotrebe. Tako je tonska jedinica odn. jedinica „ideje“ iz okvira kognitivnog pristupa; jezička razmena i red (govorenja) svoje mesto imaju u analizi konverzacije. Klauza svoju primenu nalazi u raščlanjivanju narativnog toka, dok je iskaz - inače termin u širokoj upotrebe - pre svega jedinica razgovornog jezika. Navodi se i propozicija (koju, u analizi konverzacije, vezujemo za pitanje predmeta razgovora), te govorni čin - karakterističan za pragmatsku ravan u ispitivanju jezika. Najzad, skreće se pažnja i na razgovorni pasus (koji se pre svega smatra pogodnim za jedinicu tekstualne lingvistike). Savić se (u četvrtom, glavnom poglavlju svoje knjige) usmerava na pojedinačne, istaknute teorije DA, opredelivši se za naučnike koji su na ovom polju imali i imaju naglašenog udela i značaja. Tako su Austin, Grice i Searle prestavnici „filozofije običnog jezika“; Bahtin se obično svrstava među „književne kritičare“, mada je on sam sebe radije smatrao „filozofom jezika“. W. Chafe se posebno ističa kao psiholingvista. Etnometodološki pristup razgovornom jeziku ovde zastupa E. Schegloff; Fleischman se pak bavi lingvističkim ispitivanjem teksta. Značenje iskaza i njegovo razumevanje razmatra se tako što se naročita pažnja obraća na govornikove namere, tj. na podrazumevano značenje (iskaza). DA svakako uzima u obzir govornu delatnost odn. „činjenje“ putem reči. Posvećujući zasluženu pažnju upravo ključnim činjenicama iz svoje oblasti, Svenka Savić napominje i da je ukupna naša govorna delatnost u biti „kooperativna transakcija“ - jezička razmena koja se obavlja u skladu sa načelom saradnje. Taj je princip glavni uslov za delotvornu, svrhovitu konverzaciju - takvu kakva bi trebalo da bude idealan obrazac našeg verbalnog opštenja. Mentalni procesi govornika predmet su izučavanja psiholingvistike. Pokazujući posebno zanimanje za oblast kognitivne nauke, autorka ispituje uzajamno dejstvo jezika i saznajnih činilaca. Iističe doprinos Chafea, koji pokazuje kako svest ima svoj fokus i „periferiju“: fokus treba shvatiti kao „maksimalno aktiviranu svest“, dok je na periferiji ona slabije užižena. Kognitivno organizovanje govorne delatnosti najpre se obavlja uz pomoć fokusa ili „teme“; ona se u razgovoru gradi zajednički, i to je jedna od osnovnih strategija kojima se služe učesnici interakcije. Tema se uspostavlja, održava i pridužava. Sagovornici se kreću od jednog fokusa pažnje ka drugom, pri čemu povremeno zapažamo i kako se sukobljavaju. Fokus se pomera, te ga možemo (digresijom, na primer) i napustiti, ali mu se po pravilu vraćamo. Jedno od osnovnih pitanja u DA je način na koji se jedinice diskursa povezuju, kako se (najpre kohezijom) uspostavlja relacija delova diskursa, tj. postiže njegova koherentnost. A sve su to pitanja kakva se konkretno, suštinski vezuju i za analizu konverzacije, na primer. Kada je pak reč o postupku naracije, Chafe je objašnjava imajući pre svega u vidu mentalna događanja u govornika. Tako izmene u glavnoj liniji narativnog toka odražavaju misaone procese pripovedača. Okvir priče ili „okruženje“ Chafe određuje kao informaciju nižeg stepena „aktivizacije“; vrednosni sudovi govornika jedna su od funkcija njegove „idejne“ jedinice. Obe funkcije, međutim, dovodimo u neposrednu vezu sa modelom narative koji daje Labov, tj. sa orijentacijom odn. procenom (evaluacijom). Na razliku između pisanja i govorenja navodi nas Chafeov zaključak da govorena naracija protiče u „prostom“ ulančavanju klauza, a da je pisana višeg stepena integracije; u tom slučaju, naime, dolazi do uklapanja jedne strukture u drugu. Ali, kada je reč o takvoj vrsti razmatranja, gledišta su nekada krajnje suprostvaljena. Savić u okviru psiholingvistike ostaje duže nego inače, mada u njemu ne ostaje. Štaviše, naglašava kako se u procesu opštenja prepliću i jezički i sociokulturni, i kognitivni i individualni činioci. Fleischman u svom doprinosu primenjuje lingvističku teoriju obeleženosti. Vremena upotrebljena u (književnoj) naraciji određuje kao „ne/obeležena“; daju se obeležja „prototipa priče“, koja ima svoj narativni vrhunac. (Za Labova je to pak evaluacija – glavni, neizostavni činilac narative.) Vrhunac priče se jezički naglašava smenom vremena. Analizi vremena u pričanju svoj doprinos daje i Savić, uzevši u obir kako govorenu, tako i pisanu građu. Pri tom ističe značajno pitanje: kako se pomera norma pripovedanja. M. Bahtin, svojom „dijaloškom teorijom“ znatno utuče i na istraživače iz oblasti analize diskursa. U svojoj teoriji govornih žanrova, zastupa stanovište da je svaka naš iskaz prožet, „izbrazdan“ iskazom drugih. Jedna takva slojevitost iskaza rezultat je uzajamnog delovanja učesnika interakcije. S. Savić i u ovom slučaju pridodaje sopstveni doprinos: posluživši se analizom diskursa homilija, pokazuje kako u propovedi preovlada „tuđa reč“. Data je teorija ovde primenjena najpre na opis „monološkog“ diskursa - naučnog ili religijskog, na primer – u kojima se u „autorski govor“ karakteristično utiskuje govorenje drugih. A opšte je poznata činjenica da je „novog“ i „svežeg“ (tj. autorskog) govora malo i u našem svakodnevnom opštenju. Tako i pomenuta, jasna i pregledna analiza propovedi svedoči o tome koliko je u rečenom diskursu navoda, parafraza i prepričavanja. Bahtinovo tumačenje iskaza svrsishodno se uklapa u DA. Autorka nas upućuje na njegovo mišljenje da su granice iskaza označene „smenjivanjem govornih subjekata“; značajna svojstva iskaza trebalo bi da budu njegova završenost i celovitost. Međutim, upravo se u analizi konverzacije ističe u kojoj su meri te granice neodređene i „fluidne“. Kriterij na osnovu kojeg (kaže Bahtin) određujemo da je iskaz okončan jeste „mogućnost da se na njega odgovori“; tako i Bahtina sasvim neposredno vezujemo za analitičare razgovornog jezika. „Pravila za prelaz“ spominje i Chafe, kojeg Savić povezuje sa Bahtinom. Chafe, naime, klauzu definiše kao jedinicu koja se nalazi između dve pauze; „dovršena“ je i zato što ima karakterističan, prepoznatljiv intonacioni obris. (Primećujemo kako se on opet neposredno vezuje za analizu konverzacije.) U svom razmatranju teorije o govornim činovima, Savić se usredsređuje na davanje komplimenata i izvinjavanja – koji su među najčešće izvođenim govornim „akcijama“. Tako autorka pokazuje kako kompliment može zameniti različite formulaičke izraze: upućujemo ga umesto pozdrava, zahvaljivanja, izvinjavanja; pomaže nam i tako što razgovor njime otpočinjemo, te se njime koristimo umesto kritike. Prešavši na oblast analize konverzacije, Svenka Savić nam napre navodi njene osnovne jedinice i izrazita svojstva - sled, „spojene parove“, „red govorenja“ (uzimanje reči), „mesto prelaza“ (na kojem sagovornik preuzima reč); pauze, prekidanje i dopunjavanje govornika. Upućujući nas u razgovorni tok, tj. u njegove mehanizme, neizbežno nas „podseća“ na ono što svakodnevno činimo: naime, razgovarajući, mi se korigujemo - ispravljamo kako sebe, tako i drugog; neretko i oklevamo. Postajemo svesni svojih „partikula“ (pa, mh hm, a::ha), bez kojih se „spontana“ konverzacija teško može zamisliti. Teorija o govornim činovima u okviru analize diskursa opstaje i dan današnji, i pored izvesnih nedostataka: teško je, naime, ustanoviti neku njihovu valjanu, konačnu taksonomiju. „Interakcionisti“, posebno, skreću pažnju na činjenicu da su oni akontekstualni, te im funkcije mogu biti neodređene i nepouzdane. Tako oni svoje mesto i funkciju stiču tek pošto ih uklopimo u jezičku praksu, tj. u oblast razgovorne delatnosti. A interakcija se nadasve tiče upravo analize konverzacije. Autorka, međutim, upućuje na „neproblematično“ svojstvo govornih činova: navodi kako u izricanju molbe ili naredbe, na primer, različiti jezici mogu biti više ili manje „direktivni“; ističe pozdravljanje, zahvaljivanje i izvinjavanje - formule za čije nam ispitivanje nije neophodan interakcijski kontekst. Pa ipak, upravo je konverzacija ta koja u Diskurs analizi dobija svoje zasluženo, istaknuto mesto: predočava nam se kako je i kupoprodajni „susret“ podložan raznovrsnim modifikacijama. Pored „obaveznih“, zapažamo i moguće sledove - u jednoj, po pravilu, čisto rutinskoj jezičkoj razmeni. Služeći se sopstvenim, dragocenim empirijskim materijalom, Svenka Savić daje primere i kvalitativnog i kvantitativnog načina analize; predočava nam tabele, daje sopstvene modele za segmentaciju diskursa. Njena je shema diskursa iscrpno, pregledno i jasno objašnjenja. Mnogi primeri ovde nisu puka ilustracija za istaknute teorije, nego su rezultat samostalnog pregalaštva autorke. Nit vodilja ovog istraživanja jest uverenje da ljudski um, društvo i kultura duboko zadiru u oblast izučavanja diskursa i da su sa njim u nerazlučivom spregu. Pošto je u analizi diskursa eklekticizam neminovan, raznorodne teorije najpre izdvajamo i grupišemo. Imajući na umu reči van Dijka, primećujemo kako je interdisciplinarnost ovde i te kako uspešno realizovana. U šarolikom tkanju ove knjige najpre povlačimo neke paralele; uočavamo kako se povezuju naizgled nespojive teorije, te da je pred nama jedna izrazito koherentna studija. Tako je rezultat ovog rada obuhvatan, generalni pristup, koji nam sasvim neposredno ukazuje na ostvarenu sintezu. Analiza diskursa, jedna „agresivna i ekspanzivna“ interdisciplinarna oblast - kako je to autorka jednom primetila - tokom prošlih sedamnaest godina učvrstila se i široko razgranala. O tome svedoči mnoštvo studija, knjiga, zbornika. U njima vidimo kako se (u okviru analize konverzacije) pažnja posvećuje i psihologiji diskursa, te kako se njegova kognitivna komponenta posebno neguje i razvija. Navedimo samo knjigu Neila Mercera „Words and Minds“ (London and New York: Routlledge, 2001), čiji je podnaslov i geslo: How we use language to think together. Narativa se i dalje, intenzivno, svestrano izučava; S. Savić je i u toj oblasti dala znatnog doprinosa, napisavši (i) dve posebno zapažene knjige. Kritička analiza diskursa se u ovom našem „društvenom trenutku“ nalazi na plodnom tlu; van Dijk je danas jedan od vodećih lingvista na tom području, kao i Norman Fairclough - koji se bavi pitanjem zemalja „u tranziji“. U Rusiji su (najzad) štampana sva Bahtinova dela - Bahtina, koji se danas izučava i u Finskoj i u Kini i u Australiji... Schegloff svom ogromnom opusu neprestano pridodaje nove jedinice. Među svim današnjim pristupima, Diskurs analiza, zahvaljujući znalačkoj pronicljivosti autorke, zauzima časno mesto. Svenka Savić ovde čini što u svom delanju i inače radi – nudeći spremna pitanja, daje nam mnoštvo putokaza. Tako je ova inspirativna knjiga bila, opstala i ostala pouzdana, aktuelna informacija i dragocen podsticaj. Slobodan Stević Savić, Svenka (1940, Gospođinci), redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na predmetima Analiza diskursa, Psiholingvistika i Uvod u lingvistiku. Dugi niz godina je bila predsednica Društva za srpski jezik i književnost. Pored rada na Univerzitetu, u poslednjih deset godina intenzivno je radila u afirmisanju NVO rada u različitim domenima civilnog društva. Osnovala je Srednjoškolski debatni program, zajedno sa grupom entuzijasta, najpre u Novom Sadu, a nakon nekoliko godina i mrežu takvih programa u Vojvodini. Osnivačica je Letnje škole srpskog jezika i kulture na Univerzitetu u Novom Sadu. Njeno osnovno interesovanje u nauci o jeziku je interdisciplinarno usmereno, pre svega na upotrebu jezika u grupama koje su manjinske ili dominirane: deca (blizanci, migranti, izbeglice, romska deca), zatim žene, stari, a u poslednje vreme se interesuje za jezičko ponašanje seksualnih manjina. Pored interesovanja za jezik već se trideset godina bavi kritikom baleta. Objavila je veliki broj radova i knjiga. (kutija 4)