Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Povelja, 2014. Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1][2] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [3] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[3] Povelja SVITAK, nagrada književnih novina `Svitak`, Požega, 2015. Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika.

Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Предраг Крстић: Психокосмографија песме : једна примерна зб(и)рка метапоетике. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

36170) MAČVANSKA POEZIJA ANTOLOGIJA , grupa autora, Narodna biblioteka Janko Veselinović Bogatić 2016 , Narodna biblioteka “Janko Veselinović” iz Bogatića, izdavač je još jedne vredne knjige za potpuniju sliku kulture Mačve. To je “Mačvanska poezija” u izboru Petra Lj. Berića, profesora književnosti iz Bogatića i saradnju Dragana M. Josipovića, diplomiranog prostornog planera iz Mačvanskog Belotića. Knjiga je, kako pisac recenzije Dragana Bošković Kovačević, urednik i voditelj Drugog programa Radio Beograda, kaže, bogat izbor najboljih mačvanskih pesnika i njihovih najlepših pesama. Počinje “Krfskim epitafom”, Vladimira Stanimirovića, čiji su potresni stihovi upisani na Spomeniku Drinskoj diviziji u San Matijasu, na grčkom ostrvu Krf. “ Najveći broj pesama, koje se nalaze na stranicama ove knjige, pesnici su posvetili svom zavičaju. Ima pesama koje se odnose na narodne legende i predanja, potom antičke mitove. Posebno mesto pripada stvaraocima modernog pesničkog izraza i ritma. Naravno priređivač nije zaboravio ni na autore stihova posvećenih ljubavi i patriotizmu, piše u recenziji, Dragana Bošković Kovačević. U “Mačvanskoj poeziji”, pored Vladimira Stanimirovića, zastupljeni su: Milorad Panić Surep, Janko Tufegdžić, Borisav Simić, Milić od Mačve, Dragoljub Rajić, Ivan Lolić, Ivan Glišić, Tomislav Marinković, Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Milenković, Svetlana Ercegovčević, Slavica Jovanović i Milan Savkić. tvrd povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, ilustrovano, 208 strana

Vek bez ikog - Igor Karanov (pesme) Ima originalnu posvetu od autora! Novinar, urednik Insajder televizije, Igor Karanov je talenat i posvećenost iskazivao više od dve decenije kroz novinarski rad u različitim medijima – od novosadskog „Dnevnika“, „Blica“ dnevnog lista „Nova“, preko magazina „Svet“ ,“Puls“, „Profil“, „Ekskluziv“ „Gloria“, „Playboy“,“Hello!“, „ELLE“, „Story“, do portala „Puls online“ i veb – sajta IGN Adria. Mnogi su voleli i njegov blog koji je pisao na fejsbuk strani AllMe, a kao spoljni saradnik pisao i radio intervjue za brojne časopise, podsetio je Insajder.. Za „Vek bez ikog“, jednu od svoje tri knjige poezije Karanov je dobio „Matićev šal“, a objavio je i roman „Dnevnik jednog vladara“. Izdavač: MK Panonija/Prometej, Novi Sad Godina: 1996 Broj strana: 86 Meki povez Biblioteka: Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: 4780/1 Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Izdavač: Geopoetika, Beograd Edicija: Pisac o piscu Prevod: Vukica Stanković Povez: mek Broj strana: 91 Ilustrovano. Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana legendarni Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Borhes, kolos moderne književnosti, postepeno je oslepeo i više nije mogao sam da čita svoje voljene knjige.Tokom nekoliko godina Mangel je provodio mnoge večeri čitajući velikom piscu i bio je svedok izuzetne sposobnosti slepog Borhesa da sa police izabere naslove knjiga u kojima je znao da će uživati pošto bi samo prstima prošao preko poveza neke od njih. Otkrio je Borhesovu ljubav prema Šerloku Holmsu i vikinškim ratnicima, gledao s njim gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. Dok nam Mangel opisuje te posete Borhesovom mračnom, skromnom stanu, i kako naglas čita i razgovara sa njim o knjigama, imamo privilegiju da zađemo u unutrašnji svet književne legende. Ilustrovana retkim Borhesovim fotografijama koje je snimila Argentinka Sara Fasio, ova knjiga predstavlja nesvakidašnji prozor u privatan život jednog od najvećih autora dvadesetog veka. (K-71)

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

STARI DŽENTLMEN I TREŠPNJIN CVET - Blagoje Svrkota Sombor 2017 188 str Blagoje Svrkota (Sivac, 6. mart 1948) je pesnik, novinar, publicista i profesor književnosti.[1][2][3] Biografija Osnovnu školu „P. P. Njegoš“ završio u Sivcu, gimnaziju u Somboru, a Filozofski fakultet (Katedra za jugoslovenske književnosti) u Novom Sadu.[3] Od 1965. godine objavljuje pesme, književnu kritiku i eseje u mnogim listovima i časopisima. Priređivač je i urednik više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka.[4][5] Profesionalno se bavio novinarstvom. Bio je novinar i urednik omladinskog lista „Pokret“, „Somborskih novina“, Radio Sombora, direktor Informativnog centra Sombor. Bio je član Skupštine JRT i član Saveza novinara Jugoslavije.[3] Obavljao je dužnost potpredsednika Izvršnog veća i predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor. Bio je član Glavnog odbora SPS. Radio je u Pošti.[6] Član je Društva književnika Vojvodine od 2006. i Udruženja književnika Srbije od 2010. godine.[3] Živi i radi u Somboru.[3][6] Dela Knjige pesama „Šta je dokaz pravde“, Zajednička knjiga Petra Banovčanina (aforizmi) i Blagoja Svrkote (pesme), Komisija za kulturu SSFF, Štamparija „Forum“, Novi Sad, 1970. „Gde je Sentandreja“ (2005)[7] „Putovanje u Misir“, Klub književnika KUD „Đoka Pavlović“. Beograd: 2009. ISBN 978-86-7038-073-8.. „Čekajući brod u Jerisosu“ (2010)[8] „Koncert iz Vijene“ (2013)[9][10] `Stari džentlmen i trešnjin cvet`, Sabrane pesme, autorsko izdanje. 2017. ISBN 978-86-920787-1-2.; Е-библиотека, Градска библиотека `Карло Бијелицки` Сомбор, друго издање. 2017. ISBN 978-86-80878-07-2.www.biblioso.org.rs/pdf/ Publicistika Osnivač je i urednik somborskog „Almanaha“[11] (godišnjaka, kalendara), objavljeno je ukupno 10 brojeva u 8 tomova (3.750 stranica) od 1998. do 2007. godine (YU ISSN:1450-6165). Izdavači: Učiteljski fakultet Sombor (1998—2001), „Memorija“ Sombor, „Efekt“ Beočin, Kulturni centar Kolut i „Birograf“ Apatin (2002—2007). Uredio i priredio više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka. `Ikonografija prirode Ivanke Jovanović`, Monografija, priređivači i izdavači Zoran M. Mandić i Blagoje Svrkota (urednik), Sombor,(2017), B. Svrkota. ISBN 978-86-920787-0-5.; elektronski izvor: htp://zoranmmandic.blogspot.com/. Sava Stojkov `Odavde do Rembranta`, Zbornik, Urednik i priređivač Blagoje Svrkota, `Memorija`, Sombor. 2010. ISBN 978-86-83485-04-8. Listovi i časopisi Poeziju, eseje i književnu kritiku objavili su mu: „Pokret“ (Sombor), „Rukoveti“ (Subotica), „Dometi“ (Sombor), „Zlatna greda“ (Novi Sad), Index (Novi Sad), Zavetine (Miroslav Lukić, Beograd), „Borba“ (Beograd), Književne novine (Beograd), „Danica“ (Beograd), Večernje novosti (Beograd), „Poezija“ (Zagreb), „Šumadijske metafore“ (Mladenovac), „Svitak“ (Požega), „Istar“ (Apatin), list Sindikata PTT Srbije „Poštar“ (Beograd)[12], i drugi. Nagrade Književna nagrada „Lenkin prsten“ (2009) u Srbobranu, za ljubavnu pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“.[3] Bibliografija O Svrkotinom književnom stvaralaštvu pisali su: Zoran M. Mandić, Ilinka G. Vuković, Mićo Jelić Grnović, prof. dr Bora Marinković, prof. dr Žarko Ružić, Nikola Maširević, Radovan Popović, Milan Živanović, Miroslava Đurčić, Branimir Plavšić, Đuro Kukić, Dragan Bogutović, Jovan Zivlak, Laza Čurčić[13], Dušan Škorić, i drugi. Nalazi se u antologijama: Stojan Berber, „Ptice i vodoskoci“, Sombor, 1970.[6] Pero Zubac, „Velike tajne“, Beograd, 1997.[6] Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković, `Nisu sve bolesti za mene`, Beograd, 2014. Posveta autora na predlistu S.S.S.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

KAMENA USPAVANKA - Stevan Raičković, Udruženje izdavača i knjižara Beograd 1998. Pesnička zbirka Kamena uspavanka nastajala je dugo i ispostavila se kao kapitalno delo jednog od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, Stevana Raičkovića. U ovoj zbirci pesnik na sebi svojstven način održava trostruki dijalog – sa sobom, sa pesmom i sa smrću, no bez izrazitog pesimizma kojim savremena poezija ove tematike često ume da obiluje. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta” gde je ostao do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Tvrd povez, format 16 x 24,5 cm , ćirilica, 78 strana, kao nova.

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Ljubiša Jocić : KURIR NA PROZORU , Prosveta 1963, str. 116. Poezija. Očuvanost 4-; ima štambilj lične biblioteke. Ljubiša Jocić, Beograd, 1910 - 1978. 1910. Rođen je u uglednoj građanskoj porodici. 1914. Ostao je bez oca, koji je poginuo kao lekar u ratu. 1928. U osamnaestoj godini stigao je u Pariz, gde je pohađao skulptorsku školu i došao u dodir sa nadrealistima. 1929. U beogradskim časopisima Evropa i 50 a objavio je prve stihove. 1930. Izašla mu je knjiga poezije San ili biljka. 1934. Objavio je knjigu pesama Ljubav i sloboda. 1938. Sarađivao je u pariskom listu Commune, ali se te godine definitivno vratio u Beograd. 1940. Izdao je prvi roman Polomljena kola. 1941–1944. Posle nekoliko godina skrivanja od policije u Beogradu otišao je u partizane. 1945. Izašla mu je knjiga pesama Ogledalo. 1954. Objavio je poeziju I s tobom sama. 1955. Izdao je knjigu U zemlji Arastrata, na kojoj je dugo radio. Izlagao je slike u Klubu umetnika u Beogradu. 1956. Imao je izložbu apstraktnih slika u Parizu (Galerija de Bon), o kojoj je pisao A. Mišo (H. Michaux). Ista dela su nešto kasnije izložena i u Beogradu. 1960. Objavio je knjigu Skriveni svetovi. 1961. Napisao je istorijski roman Draga Mašin. 1963. Knjiga pesama Kurir na prozoru objavljena je posle dvanaestogodišnjeg odbijanja izdavača. 1972. Tanja Živanović je snimila dokumentarni film o Jociću. 1975. Izašla mu je knjiga pesama Mesečina u tetrapaku koja je dobila povoljne ocene kritike. Snimio je petnaest kratkih (Pionir i dvojka, Prvi srpski ustanak, Milena Pavlovic Barili itd.) i jedan dugometražni film Devojčica i njena lutka Crvenkapa. Bavio se raznim sportovima i sasvim se nekonvencionalno ponašao i odevao.

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Stubovi kulture, 1997. Ranko Risojević (Kalenderi, 8. avgust 1943) srpski je matematičar, fizičar, istoričar matematike, zatim pjesnik, književnik, prozaista, dramski pisac, esejista, prevodilac, direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Kalenderima kod Kostajnice 1943. godine. Završio je Prirodno-matematički fakultet u Sarajevu, grupa matematika i fizika. Radio je kao profesor matematike i fizike. Bio je urednik Glasa Srpske, i urednik časopisa „Putevi“, „Univerzitetska biblioteka“, i „Osvjetljenja“. U periodu 1988-1990. je bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke „Petar Kočić“. Bio je direktor Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske. Do sada je objavio oko četrdeset knjiga, od čega deset iz oblasti poezije i proze, zatim pet dramskih tekstova za djecu i dvije drame za odrasle, i desetak radio igara. Njegovo djelo „Ivanovo otvaranje“ je od strane žirija proglašeno za „knjigu 2000. godine za mlade“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Član je književnog Organizacionog odbora za dodjeljivanje Kočićeve nagrade, koju dodjeljuje zavičajno društvo „Zmijanje“ i grad Banja Luka, i član Organizacionog odbora Kočićevog zbora. Ranko Risojević je član Društva bibliotekara Republike Srpske, te Komisije za međunarodnu saradnju Društva bibliotekara Republike Srpske. Jedan je od članova Fondacije Jasenovac-Donja Gradina. Bio je u sastavu Redakcionog odbora za izdavanje sabranih djela Petra Kočića. Potpredsednik je Društva članova Matice srpske u Republici Srpskoj, i njegovog Upravnog odbora. Književne nagrade Dobitnik je većeg broja književnih nagrada, od kojih su najznačajnije: Nagrada „Laza Kostić”, za proznu knjigu Šum, 1996. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, knjigu Ivanovo otvaranje, 2000. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pjesama Prvi svijet, 2003. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Bosanski dželat, 2004. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu poezije Prvi svijet, 2004. Kočićeva nagrada 2006. Nagrada „Arka”, za Izabrane i nove pjesme, 2008. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Gospodska ulica, 2011. Nagrada „Zlatna sova”, za roman Noć na Uni, Istočno Sarajevo, 2014. Nagrada Udruženja književnika RS za najbolju knjigu, za roman Noć na Uni, 2014. Nagrada „Kočićeva knjiga”, 2016. Nagrada „Gračanička povelja”, 2017. Nagrada „Branko Radičević”, 2022.[1] Bibliografija Risojević Ranko: Odnos društva prema bibliotekama – kratak istorijat i ocjena današnjeg stanja Proza Risojević Ranko: Umjetnost Marije Teofilove, priče, Svjetlost, Sarajevo (1974) Risojević Ranko: Nasljedna bolest, roman, Veselin Masleša, Sarajevo (1976) Risojević Ranko: Slike za utjehu, poetska proza, Svjetlost, Sarajevo (1981) Risojević Ranko: Veliki matematičari, biografske priče, Nolit, Beograd, (1981), drugo izdanje (1987); treće izdanje (1991) Risojević Ranko: Priče iz novina, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1982 Risojević Ranko: Dječaci sa Une, roman za djecu, „Nolit“, Beograd, (1983); prevod na makedonski: Momčinjata od kaj Una, Naša kniga, Skoplje, (1988) Risojević Ranko: Tijelo i ostalo, roman, „Prva književna komuna“, Mostar, (1987) Risojević Ranko: Priče velikog ljeta, Svjetlost, Sarajevo, (1988) Risojević Ranko: Slavni arapski matematičari, matematičke priče, Nolit, Beograd, (1988) Risojević Ranko: Trojica iz Zrikovije, roman za djecu, Veselin Masleša, Sarajevo (1990) Risojević Ranko: Sablasni šinjel, roman, Rad, Beograd, (1993) Risojević Ranko: Šum, kratke proze, Svetovi, Novi Sad, (1995) Risojević Ranko: O duši, Media centar „Prelom“, Banjaluka, (1998) Risojević Ranko: Ivanovo otvaranje, roman za mlade, Zadužbina „Petar Kočić“, Banjaluka-Beograd, (2000); drugo izdanje, Zvonik, Beograd, (2001) Risojević Ranko: Vlado S. Milošević - jedan vijek, monografija, Fakultet umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Banjaluka, (2001) Risojević Ranko: Bosanski dželat, Glas srpski, Banjaluka, (2004) Risojević Ranko: Arheolog, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske, Istočno Sarajevo (2005) Risojević Ranko: Bosanski dželat, drugo izdanje Besjeda, Banjaluka; Ars Libri, Beograd, (2006) Risojević Ranko: Simana, Glas Srpski Grafika, (2007) Risojević Ranko: Duhovni tragovi, eseji, osvrti, prikazi, Besjeda, Banjaluka, (2008) Risojević Ranko: Gospodska ulica Herrengasse (Banjalučka trilogija, 2), izdavač: Matica srpska, Novi Sad (2010) Poezija Risojević Ranko: Vid tame, Svjetlost, Sarajevo, (1967) Risojević Ranko: Vreme i vrt, Svjetlost, Sarajevo, (1971) Risojević Ranko: Tako, ponekad, Veselin Masleša, Sarajevo, (1972) Risojević Ranko: Istrpi ovo draganje, Svjetlost, Sarajevo, (1975) Risojević Ranko: Snovi o vječnom i pjesme smrti, Svjetlost, Sarajevo, (1979) Risojević Ranko: Ozon, Veselin Masleša, Sarajevo, (1986) Risojević Ranko: Prah (zbirka poezije), Matica srpska, Novi Sad (1988) Risojević Ranko: Brdo, Svetovi, Novi Sad (1991) Risojević Ranko: Vrata tame, Vreme knjige, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Vrata tame, Stubovi kulture, Beograd, (1998) Risojević Ranko: Mesija, Rad, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Samoća, Molitve, Glas srpski, Banjaluka (1999) Risojević Ranko: Prvi cvijet, Matica srpska, Novi Sad (2003) Risojević Ranko: Rasvit, Glas srpski, Banjaluka (2006) Risojević Ranko: Izabrane i nove pjesme, Besjeda, Banjaluka

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

20 LJUBAVNIH PJESAMA I JEDNA OČAJNA - Pablo Neruda Autor: Pablo Neruda Preveo: Zvonimir Golob Izdavač: Zora, Zagreb Godina izdanja: 1977 Broj strana: 45 Povez: mek Format: 20cm Ilustrovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. - 20 ljubavnih pesama i jedna očajna Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude. Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je picao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

Autor - osoba Mekel, Kristof, 1935- = Meckel, Kristof, 1935- Naslov To je bila ljubav, anđele moj : poezija / Kristof Mekel ; izbor, pogovor i prevod sa nemačkog Zlatko Krasni Jedinstveni naslov Säure. Souterrain. Hundert Gedichte. scc Ostali naslovi To je bila ljubav anđele moj Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Adresa, 2007 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 95 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko, 1951-2008 = Krasni, Zlatko, 1951-2008 Zbirka ǂBiblioteka ǂPismo (broš.) Napomene Prevod pojedinih pesama iz zbirki: 1. Säure ; 2. Souterrain ; 3. Hundert Gedichte / Christoph Meckel O anđelu, kamenu i suzi: str. 89-92 Na koricama beleška o autoru. KRISTOF MEKEL (Christoph Meckel, Berlin 1935), detinjstvo proveo u Frajburgu, studirao na Akademiji umetnosti u Frajburgu i Minhenu. Deluje kao likovni umetnik i književnik. Živi u Berlinu i na jugu Francuske. Piše poeziju, prozu i radio-drame. Objavio je oko stotinak knjiga. Mekel je prvu knjigu objavio 1956, pod naslovom Volšebna kapa; potom, sledeće zbirke: Hotel za mesečare, 1958; Signali u magli, 1959; Divljne, 1962; Pevati za života, 1967; Koga se tiče, 1974; Sto pesama, 1988; Kamen, 1993; Arhipelag, 1993, Slučaj bez smrtnog ishoda u senci drveta (izbor), 2003; Duša noževa, izbor, 2006. Mekel je jedan od najistaknutijih pesnika druge polovine dvadesetog veka u nemačkom jeziku, dobitnik mnogih značajnih nagrada od Nagrade Bremen, nagrade Ernst-Majster, Rilkeove, Traklove do Šilerove, kao i međunarodne Nagrade za književnost Novi Sad, 2006. godine. Član je Akademije nauka i književnosti u Majncu i Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu. Mekel pripada generaciji pesnika posle rata, sa svim traumama i kontroverzama kojim to istorijsko iskustvo obeležava nemačku kulturu, takođe pripada autorima koji su stvarali u modusima nadrealizma, avangarde, ludizma i groteske, koji su podrivali kako u formalnom, tako i u značenjskom smislu metafizičku težinu nemačkog jezika. Mekel nije toliko istraživač forme, koliko bitnih graničnih stanja čoveka i njegovog istorijskog i ontološkog iskustva. Od balada do kratkih lirskih bleskova, Mekel je prepoznatljivo blizak pesnik savremenom iskustvu, njegov lirski humor, njegova efektna metaforička oneobičavanja poniru u dubinu ljudskih situacija, od mitova ljubavi, do sudbinskih pitanja života i smrti. MG21