Povelja, 2014. Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1][2] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [3] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[3] Povelja SVITAK, nagrada književnih novina `Svitak`, Požega, 2015. Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika.

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Zvonimir Balog : RIBA NA BICIKLU , Znanje Zagreb 1977, str. 156. Poezija. Očuvanost 4-. Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec kod Križevaca, 30. maj 1932 - Zagreb, 2. novembar 2014), bio je začetnik savremene hrvatske dečje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dečji književnik. Rođen je 30. maja 1932. godine u Svetom Petru Čvrdcu kod Križevaca. Završio je Školu primenjenih umetnosti i Pedagošku akademiju u Zagrebu. Studirao je pedagogiju. U životu je radio mnogo poslava, a neki od njih su: administrator, barmen, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugi poslovi. Pored toga što je bio pisac, bio je i slikar, vajar i ilustrator. Napisao je osamdesetak knjiga za decu i odrasle i autor je nekih antologija. Zvonimir Balog bio je u braku sa Ljubicom Balog. Ljubica je takođe pisala i objavljivala, i ona je uvek prva čitala sve što je Zvonimir pisao i procenjivala je li nešto dobro ili ne. S Ljubicom je imao dvoje dece, ćerku Kseniju i sina Tugomira. Zvonimir Balog je umro u Zagrebu 2. novembra 2014. godine.

Autor - osoba Blaga, Lucian Naslov Božja senka / Lučijan Blaga ; [izbor, prevod i pogovor Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1995 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 76 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Cioran, Emil, 1911-1995 = Sioran, Emil, 1911-1995 Zbirka Reč i misao ; knj. 462 Napomene Vedrina svetlo-tamnog i Lučijan Blaga zaštićen njome / Petru Krdu: str. 63-68 Unutrašnji stil Lučijana Blage / Emil Sioran: str. 69-73. Predmetne odrednice Blaga, Lučijan, 1895-1961 Lučijan Blaga (1895–1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850–1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis „Misao“ i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... MG95 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mehmedalija Mak Dizdar (Stolac, 17. oktobar 1917 — Sarajevo, 14. jul 1971) je bio bosanskohercegovački i jugoslovenski pesnik, književnik i novinar.[1][2] U Stocu je završio osnovu školu, a u Sarajevu gimnaziju.[1] Za vreme Drugog svetskog rata radio je kao poštanski službenik, a zatim je prešao u ilegalu.[2] Posle rata bio je urednik Tanjuga za NR BiH (1946 — 1948), urednik dnevnog lista Oslobođenje (1948 — 1951), Izdavačkog preduzeća Narodna prosveta (1951 — 1959) i časopisa Život (1964 — 1971).[1] Bio je i predsednik Udruženja književnika SR BiH. Mak Dizdar se u svojoj poeziji inspirisao bogumilskom kulturom Bosne pre turskog osvajanja, kulturom islamskih mistika i tradicijom narodnog jezika od 15. veka naovamo. Srednjovekovni stećci su važan motiv u njegovim pesmama, i za njega predstavljaju metaforični put između groba i zvezda. Mak Dizdar umro je 14. jula 1971. godine od posledica srčanog udara. Sahranjen je na sarajevskom groblju Bare, a na njegovom grobu stoji spomenik u obliku stećka.[2] Lik Maka Dizdara je predstavljen na jednoj verziji novčanica konvertibilne marke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Posveta i potpis pisca! Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Pesme / Gvido Tartalja Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1952 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 217 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško Tartalja, Gvido Zbirka Jugoslovenski savremeni pisci ; 19 (Broš.) NAPOMENA U ovoj knjizi dat je izbor iz mog dosadašnjeg rada na poeziji. U prvom odeljku nalaze se pesme napisane do 1930 g., u drugom one iz razdoblja 1931–1940 g., a u trećem one nastale u vremenu od 1941 g. do danas. Neke od ovih pesama objavljene su u mojim ranijim zbirkama Pesma i grad (1923), Lirika (1924) i Poema o pruzi (1946). G. T. Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Lepo ocuvano DRAGAN LUKIĆ - PESME DUGE PLOVIDBE ILUTROVANO IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA BEOGRAD STRANA: 114 Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Dragan Lukić Datum rođenja 30. novembar 1928. Mesto rođenja Beograd Kraljevina SHS Datum smrti 1. januar 2006. (77 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Potpis Dragan Lukić`s signature.jpg Za članak o glumcu, pogledajte Dragan Lukić Omoljac Biografija Uredi Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Vasilije Kalezić: KRLEŽA I AKTERI SUKOBA NA LJEVICI 1 - 2, Barodna knjiga/Alfa 2000, str. 237 + 360. Očuvanost 4-; u obe knjige ima posveta autora. Kalezić, Vasilije, srpski književni povjesničar i publicist (Jastreb, Crna Gora, 10. IV. 1931 – Beograd, 23. VII. 2018). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirao u Novom Sadu (1975). Radio kao gimnazijski profesor (1959–63), bio ravnatelj Drame Srpskoga narodnoga pozorišta u Novom Sadu (1973–80) te od 1982. urednik u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Surađivao u književnim časopisima i listovima (Književnost i jezik, Stvaranje, Polja). Istraživao međuratnu srpsku i hrvatsku književnost, tumačeći, s društveno angažirana stajališta, ukupnost književnoga života u doba prevlasti tzv. socijalne književnosti. Glavna su mu djela: Kritički sporovi i Novi kritički sporovi (1969. i 1973), Pokret socijalne literature i Sukobi socijalne literature i nadrealizma (obje 1975). Zasebno se bavio političkim aspektom djelovanja I. Andrića (Ivo Andrić u našim sporovima, 1985) te M. Krležom, napose s gledišta sukoba na književnoj ljevici (U Krležinom sazvježđu, 1982; Ljevica u sukobu sa Krležom, 1990). U književnopovijesnim uvidima bilježio je važnu činjeničnu građu, no svojstvena mu je ideološki impregnirana prosudba, karakteristična za socrealistički pristup u književnoj historiografiji i publicistici.

Knjaževac Matica srpska, 2002. Sadrži potpis prethodnog vlasnika na prvoj beloj strani, ali nekorišćena, neotvarana. Aćimović je rođen 1931. u Petrovcu kod Đakovice na Kosovu i Metohiji, a rano detinjstvo je proveo u Bačkom Magliću. Gimnaziju je završio u Bačkoj Palanci (1955), a studije Jugoslovenske književnosti i Južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1959). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Radio je čitav život kao srednjoškolski nastavnik srpskog jezika, a najduže u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Objavio je preko 20 knjiga poezije i poetske proze. Navjeći broj knjiga je objavio kod novosadskih izdavača, u Matici srpskoj, Stražilovu, Svetovima i Prometeju. Od prve pa do svoje poslednje knjige (`Žiža`), Aćimović je dosledno sprovodio svoju pesničku filozofiju. Kroz kratkei jezgrovite pesme, sažete izveštaje o fantastici života, kao i eliptične i guste redove poetske proze, čitalac je sticao utisak kako su Aćimoćeve reči preuzete iz jezgra života, iz njegovih neobičnih i tamnih trenutaka koji svedoče o našem samozaboravu, izgubljenosti i usamljenosti. Aćimović je bio pesnik gradskog života i njegovih trauma, otuđenosti i hladnoće postojanja. Kao da je iz njegovih rukopisa progovarao veliki majstor neizvesnosti i duboke životne strepnje.

ЈАНКО ТУФЕГЏИЋ (Шабац, 1907-1944, отац Драгољуб, свештеник и мајка Персида, кћерка јединица књижевника Јанка Веселиновића), један је од трагично страдалих српских песника, убијених у грађанском рату 1941-1944. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за југословенску књижевност. Радио је као новинар у листу Правда и био уредник Ошишаног јежа. После окупације земље 1941, придружује се јединицама Југословенске војске у отаџбини; уредник је и шеф пропаганде Церскомајевачке групе јуришних корпуса пуковника Драгослава Ранчића. Ратно време углавном је провео у пећини на планини Бобији, организујући рад штампарије и листова Глас Цера и др. Књига ПЕСМЕ садржи три збирке објављене од 1928. до 1940. и необјављену збирку Планино туго. Ћирилица, тврд повез, 358 страна. У другој књизи Јанка Туфегџића НОВИНАР, РАТНИК налазе се: -књижевне критике и прикази из водећих новина и часописа у којима је објављивао (Политика, Правда, СКГ и др.) од 1929. до Другог светског рата. -обиман текст др Косте Николића, сигурно најбољег познаваоца четничког покрета. -изабрани текстови из новина и часописа 1941-1944 (Глас Цера, Љотићевштина и др.). -велики број фотографија и докумената -реч потомака, тј. унука Јанка Туфегџића Тврд повез, ћирилица, 416 страна.

Lena Petrovic - Zivot i vremena Dz. Majkla Kucija Sven, Nis, 2004. Mek povez, 89 strana. Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujući profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 — 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Biografija Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964.[1] Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“.[1] Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[1] Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana.[1] Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mjesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponono izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002.[1] Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945—1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena.[2] Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života.

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Đorđe Radišić: DANI IZ TAME I SVIJETLA, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 52. Poezija. Očuvanost 3; ima pečat izdavača knjige. Đorđe Radišić je rođen 18. prosinca 1925. godine u Vukovaru gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a odmah nakon mature otišao je u partizane. Prve pesme objavljuje u partizanskim listovima. Kraj rata dočekao je kao član kulturne ekipe i propagandnog odsjeka 12. slavonske brigade. Studirao je medicinu u Zagrebu i Beogradu, a diplomirao na Akademiji za kazalište, film, radio i televiziju u Beogradu. Najveći deo svojeg radnog vijeka bio je novinar. Uređivao je rubrike kulture u listovima “Front” i “Narodna armija”. Bio je zamjenik načelnika Vojnog muzeja u Beogradu i načelnik za noviju ratnu istoriju, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i republički sekretar za kulturu. Napisao je više desetina knjiga poezije, pripovjedaka i romana za decu, dramskih tekstova i filmskih scenarija, eseja, publicističke proze te naučnih radova iz oblasti kulturne istorije, posebno istorije kulture u NOB-u. Surađivao je u brojnim časopisima i zastupljen je u više antologija, a pjesme su mu prevedene na nekoliko jezika. Za svoj rad primio je više odlikovanja i priznanja. Umro je 22. kolovoza 2008. godine u Beogradu.

Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

potpis Dusana Stojanovića kao na slikama vrlo dobro/odlicno stanje retko u ponudi Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011). Bibliografija[uredi] 1975. Lotman Jurij M.; Uspenskij B.A.; Ivanov, V.V.; Toporov, V.N. and Pjatigorskij, A.M. `Theses on the Semiotic Study of Cultures (as Applied to Slavic Texts)`. U: Sebeok Thomas A. (ed.), The Tell-Tale Sign: A Survey of Semiotics. Lisse (Netherlands): Peter de Ridder, 57–84. 1975. ISBN 978-90-316-0030-4. Analysis of the Poetic Text. (Preveo D. Barton Johnson.) Ann Arbor (Mich.): Ardis. 1976. ISBN 978-0-88233-106-5. Semiotics of Cinema. (Preveo Mark Suino.) (Michigan Slavic Contributions.) Ann Arbor: University of Michigan Press. Семиотика кино и проблемы киноэстетики (Russian). 1976. ISBN 978-0-930042-13-4. The Structure of the Artistic Text. Prevod sa ruskog Gail Lenhoff i Ronald Vroon. (Michigan Slavic Contributions 7.) Ann Arbor: University of Michigan, Department of Slavic Languages and Literatures. 1977. ISBN 978-0-930042-15-8. 1979. `The origin of plot in the light of typology`. Poetics Today 1(1–2), 161–184. Universe of the Mind: A Semiotic Theory of Culture. (Prevela Ann Shukman, uvod napisao Umberto Eco.) London & New York: I. B. Tauris & Co Ltd. xiii+288 p. 1990. ISBN 978-1-85043-375-0. 2005. `On the semiosphere`. (Prevela Wilma Clark) Sign Systems Studies, 33(1): 205–229. Culture and Explosion. (Semiotics, Communication and Cognition 1.) De Gruyter Mouton. 2009. ISBN 978-3-11-021845-9. Prevedena dela[uredi] 1970. Predavanja iz strukturalne poetike (preveo Novica Petković). Sarajevo: zavod za izdavanje udžbenika 1971. Semantika broja i tip kulture (s francuskog preveo Milan Vidanović). U: Ulaznica: časopis za kulturu, umetnost, i društvena pitanja 21 (5), 36-39. 1978. Ideja I struktura. U: Bunjevac, Milan, ed. Strukturalni prikaz književnosti. Beograd: Nolit, 64-70. 1979. Uzajamni odnos prirodnog jezika i metra u mehanizmu stiha (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 531 - 535. 1979. Jedan dinamički model semiotičkog sistema (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 412 - 428 1979. Semiotika pojmova strah i sram u mehanizmu kulture. (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 394 - 397 1997. Како се тамане уши: не-мемоари (превела с руског Вера Зоговић). Летопис Матице српске 115 (48), 704-719 2003. Култура и експлозија (превела с руског Веселка Сантини). У:Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење 25 (3), 44-48. 2004. Семиосфера : у свету мишљења : човек, текст, семиосфера, историја (превела с руског Веселка Сантини, превод фрагмената са староруског Богдан Терзић). Нови Сад: Светови 2014. Lotman, Jurij M. i Jurij Cvijan. Dijalog sa ekranom (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Beograd: Filmski centar Srbije 2017. Besedе o ruskoj kulturi : svakodnevica i tradicije ruskog plemstva: XVIII vek - početak XIX veka (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Novi Sad: Akademska knjiga Tekstovi o Lotmanu[uredi] Andrews, Edna 2003. Conversations with Lotman: Cultural Semiotics in Language, Literature, and Cognition. Toronto: University of Toronto Press. Kull, Kalevi 1999. Towards biosemiotics with Yuri Lotman. Semiotica 127(1/4): 115–131. Kull, Kalevi 2011. Juri Lotman in English: Bibliography. Sign Systems Studies 39(2/4): 343–356. Lepik, Peet 2008. Universals in the Context of Juri Lotman’s Semiotics. (Tartu Semiotics Library 7.) Tartu: Tartu University Press. Mandelker, Amy 1994. Semiotizing the sphere: Organicist theory in Lotman, Bakhtin, and Vernadsky. Publications of the Modern Language Association 109(3): 385–396. Shukman, Ann 1977. Literature and Semiotics: A Study of the Writings of Ju. M. Lotman. Amsterdam: North Holland. Waldstein, Maxim 2008. The Soviet Empire of Signs: A History of the Tartu School of Semiotics. Saarbrücken: VDM Verlag Dr. Müller. semiotika strukturalizam tekst postmoderna teorija knjizevnosti

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

MOMO KAPOR OD DŽINS-PROZE DO PROZE U MASKIRNOJ UNIFORMI Branko Stojanović Raška škola BEOGRAD,2006.,Tvrd lux povez,396.strana BIBLIOTEKA SVET POETIKE Književno delo novinara, feljtoniste, romansijera, pripovedača, dramskog pisca, radio i TV voditelja, slikara i filmskog scenariste Mome Kapora (Kapor je autor scenarija za filmove „Valter brani Sarajevo“ i „Ispravi se Delfina“) u monografiji koja je pred nama Branko Stojanović je označio etiketom „Od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“. Ovu knjigu Branko Stojanović je pisao pune tri godine. Pišući ovu dragocenu i nadahnutu monografiju o jednom od najpopularnijeg pripovedača i romansijera Momi Kaporu, Branko Stojanović je tumačeći obimno delo ovog autora, zaključio da je Kapor pisac koji otvoreno govori o stvaralačkim uticajima. Stojanovićeva monografija predstavlja veliki omaž ne samo Momi Kaporu kao književniku već i čitaocima njegovih dela. Autor je znalački primetio da Kapor piše kratko jezgrovito u formama koje korespondiraju sa interesima čitalaca kao i datom vremenu u kome obitava. Monografiju „Momo Kapor od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“ Branko Stojanović svojim britkim jezikom i lucidnim zapažanjima na skoro 220 strana kompjuterski složenog teksta uz iscrpno priloženu bibliografiju, prelama od naučne strogosti do esejističke razbarušenosti. Ova studija o književnom stvaralaštvu Mome Kapora predstavljaće nezaobilazan priručnik za buduće istraživače i teoretičare književnosti. 10

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022