Ejub Štitkovac: RAZLIČITI PUTEVI DO BOGA, Radio B92 Beograd 1995, str. 102. Publicistika. Očuvanost 4.

Breleške Petar Lazić Beograd: Službeni glasnik, 2009. Tvrdi povez, format: 12x21,5 cm, 172 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova koriscenja! Petar Lazić je rođen 1960. godine u Kosjeriću. Živi i radi u Beogradu. Lazićiva dela su prevodena na tridesetak jezika i zastupljena u više od stotinu antologija, enciklopedija i zbornika. Pubilicistički tekstovi, eseji, proza, poezija i aforizmi objavljivani su u stotinak listova i časopisa u Srbiji i svetu. U štampi objavljuje od 1979. godine, na radiju je od 1982. (studentski program Index 202). Tekstove za Indeksovo radio pozorište počeo je da piše 1983. godine. Od 1984. do ukidanja 1996. bio je autor tekstova, reditelj i „doživotni” urednik Indeksovog radio pozorišta. Uređivao je satiričnu rubriku „Duga iza oblaka” u magazinu Duga (1987. – 1989.) Bio je urednik u izdavačkoj zadruzi Beletra (1987. – 1989.) i direktor & glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Danga (1989. – 1993.) Od 1996. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik satiričnog lista Naša krmača. Od 1999. do 2004. bio je direktor & glavni i odgovorni urednik satirično-političkog magazina Bre! Od 2004. do 2005. bio je direktor & glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Glas javnosti. Pored Indexa 202, Indeksovog radio pozorišta, radio drama (Horda i Mesija – obe iz 1995.), kao i velikog broja autorskih emisija na svim programima Radio Beograda – na Radio Pingvinu 1995. godine Petar Lazić je vodio i uređivao autorski serijal Emisija koju su pojeli skakavci. Posle sedmogodišnje „prinudne” pauze vratio se 2003. godine na talase Beograda 202 emisijom Bre 202, koju je uređivao i vodio do 2005. godine. Za to vreme objavljena su dva CD-a sa songovima, kao i dva CD-a sa emisijama Bre 202. Od aprila 2008. godine uređuje i vodi na Beogradu 202 emisiju Crno-beli svet. Stalne kolumne Lazić je pisao za književni list Književna reč (1982. – 1988.), nedeljnik Nin (1992. – 1995.), mesečnik Liberal (1993. – 1994.), magazin Bre! (1999. – 2004.), mesečnik Crta (2002. – 2004.), magazin Ilustrovana politika (od 2009.), kao i za dnevne listove Marka (2003.) i Glas javnosti (2005.) Feljtone je objavljivao u Glasu javnosti i Ninu. ktj-69 ...071023

Zbornik: O DELU ALEKSANDRIJSKI SVETIONIK SLOBODANA GRUBAČIĆA - Tumačenja književnosti od aleksandrijske škole do postmoderne, Radio Beograd 2 2008, str. 135. Priredio Đorđe Malavrazić. Očuvanost 4

Sveta Lukić: PREKO GRANICA - Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost Sarajevo 1984, str. 224. Sadržaj na slici. Eseji. Očuvanost 4-; Sveta Lukić (Beograd, 18. oktobar 1931 - Beograd, 31. januar 1997), književnik, estetičar, književni istoričar, filmski, radio i televizijski scenarista. Diplomirao na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a počeo je da objavljuje književne radova još 1951. godine. Radio je u Izdavačkom preduzeću `Prosveti` i uređivao biblioteke `Karijatide`, `Književni pogledi`, kao i Malu enciklopediju Prosvete. Uređivao je časopise `Delo`, `Kultura`, `Čovekova sredina`, sarađivao u časopisu `RTV-teorija i praksa`. Objavio je pet romana o Beogradu i Srbiji, više knjiga studija i rasprava (Umetnost i kriterijumi, Estetička čitanka, Po književnoj Jugoslaviji, Celo jato, Novi mediji - nova umetnost i dr. Objavljivao je knjige proze, pripovetke, lirske proze, pisao je filmska scenarija i radio-dramatizacije književnih dela. Knjige su mu prevođene na engleski, italijanski, poljski, mađarski, rumunski, slovački. U Televiziji Beograd ogledao se u različitim žanrovima, pisao je za Redakciju programa iz kulture, naučnu, obrazovnu... a poznate su njegove TV drame: Posle odmora, 1965; Kalendar Jovana Orlovića, 1968; Na dan požara, 1969; Poslednje sovuljage i prvi petli, 1983; Vrenje, 1986; serija Slom, 1979. Za svoj književni rad dobio je Ninovu nagradu za publicistiku `Dimitrije Tucović`, za književnu kritiku `Milan Bogdanović` i `Đorđe Jovanović`, nagradu sarajevske `Svjetlosti` i RTB-a.

Ejub Štitkovac: DUHOVNA STRANA AMERIKE, JUNIR Niš/Medijska knjižara Krug Beograd 2004, str. 231. Studija o religiji u Americi. Očuvanost 4. Ejub Štitkovac (1947-2006) je rođen u Žepi u Bosni i Hercegovini. Završio je medresu u Sarajevu i Filozofski fakultet u Beogradu. Radio je u Radiju Jugoslavija, dnevnim listovima `Borba` i `Naša Borba` i kao dopisnik radio stanice `Dojče vele` iz Beograda, a bio je saradnik `Helsinške povelje`, glasila Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Štitkovac je pisao o verskim temama, crkvi, ekumenizmu, a bio je i izuzetan poznavalac političkih kretanja u arapskom svetu, posebno na Bliskom istoku. Autor je zbirke poezije `Slovo o Žepi` (1994) a osam godina kasnije romana `Zlovrh` o Žepi i Žepljanima u zadnjem ratu. Autor je i knjiga `Različiti putevi do Boga` i `Duhovna strana Amerike`

SOMBORSKE NITI LAZE KOSTIĆA (Milan Stepanović) Studija o somborskim godinama znamenitog srpskog pesnika Laze Kostića (1841-1910), koji je u ovom gradu živeo i radio između 1895. i 1910. godine. Милан Zlatna grana memorija 2007 89 str. ilus 27 cm Stanje odlično S.S.S.

SOMBORSKE NITI LAZE KOSTIĆA (Milan Stepanović) Studija o somborskim godinama znamenitog srpskog pesnika Laze Kostića (1841-1910), koji je u ovom gradu živeo i radio između 1895. i 1910. godine. Милан Zlatna grana memorija 2007 89 str. ilus 27 cm K.N.S. O. CRNI 0

Đuro Kovačević : REKVIJEM ZA SOCIJALIZAM - Ima li socijalizam budućnosti? , Stručna knjiga / Univerzitetska riječ 1989, str. 209. Očuvanost 3 ; na nekoliko stranica ima podvlačenja hemiskom. Ђуро Ковачевић (Велика Греда, 14. август 1943 — Жабљак, 21. јул 2011) био је историчар, политиколог и песник. Ђуро Ковачевић је рођен 14. августа 1943. године у Великој Греди, Банат, Србија. Гимназију је завршио у Зрењанину, а Правни факултет на Универзитету у Београду, где је и докторирао 1976. године, са тезом „Политичка елита и савремено грађанско друштво“. Непосредно пред студентске демонстрације, 1968, као постдипломац изабран је за председника Савеза студената Југославије, са којим је започело његово активно ангажовање у политици.[1] Заступао је тезе либерала, који су се залагали за више тржишта у економској, и више демократије у политичкој сфери. Међутим, тезе либерала се нису уклапале у пројекат југословенског друства тадашњег председника Југославије, Јосипа Броза Тита. Био је један од најмлађих и најперспективнијих припадника тадашње српске политичке елите. Са непуних тридесет година, налазио се у најужем руководству Социјалистичког савеза, тада најмасовније политичке и друштвене организације у земљи. Тих година се посебно ангажовао на припремама новог Устава. Настојао је да се идеје и ставови српског руководства управо нађу у том највишем законском акту државе. Када је почео обрачун са српским либералима, нуђена му је изгледна политичка каријера, међутим он је понуду одбио, с обзиром да је то било противно његовим моралним и политичким начелима, па се тада повукао са политичке сцене. У бурном периоду између студентских демонстрација и пада либерала, у оквиру Београдског универзитета и Универзитетског одбора савеза студената, учествовао је у оснивању Студентског културног центра (СКЦ). У истом периоду је учествовао и у покретању угледног, вишедеценијског часописа „Идеје“ , који је значајно утицао на научну и културну сцену. Године 1990. трансформисао је Институт за раднички покрет, у коме је радио већ извесно време у Институт за европске студије у Београду. Од 1990. до 2002. године био је и директор ове институције. Заједно са професором Светозарем Стојановићем, Ђуро Ковачевић је основао Српско–амерички центар 2002. године. Овај центар је 2009. године прерастао у Центар за националну стратегију(ЦЕНС). Организовањем скупова, трибина, форума и различитих пројеката, чланови ове организације су упућивали на неопходност промишљања положаја Србије у савременом свету. Од 2006 до 2009. године, био је члан Програмског одбора Радио-телевизије Србије (РТС). Аутор је више десетина научних студија објављених по разним часописима из области политичке теорије, политичке социологије и политичке историје. У последње две деценије живота, посебно се бавио проблемима глобализације, транзиције, европских интеграција, сломом социјализма, кризом и распадом Југославије. Објавио је четири књиге, а пета која је у тренутку смрти била у припреми, није изашла. Током целе радне каријере, објављивао је краће текстове у недељницима и дневној штампи. Дао је бројне интервјуе и уцествовао у многим радио и ТВ емисијама. Био је чест гост на другом и трећем програму Радио Београда, као и на другом програму Радио телевизије Београд . Паралелно са научним радом, Ђуро Ковачевић се бавио песништвом. Објавио је пет збирки поезије.

Nikša Stipčević: DVA PREPORODA - Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku, Prosveta Beograd 1979, str. 279. Očuvanost 4. Никша Стипчевић (Сплит, 14. август 1929 — Београд, 12. јун 2011) је био српски историчар књижевности, професор универзитета, редовни члан САНУ. Његов отац Нико Стипчевић био је професор и начелник Општег одељења Министарства просвете Краљевине Југославије у Београду. Основну школу завршио је у Сплиту а Другу мушку гимназију у Београду 1948. године. Уписао се на Романску групу Филозофског факултета 1948. године, а дипломирао је 14. фебруара 1953. године (италијански језик и књижевност, под „В“ – француски језик и књижевност). Од 1953. године радио је у Институту за српски језик САН (Одсек за експерименталну фонетику). Исте године запослио се и као асистент за италијански језик на Катедри за романске језике и књижевност Филозофског факултета у Београду. Радио је као лектор за српскохрватски језик на Сорбони од 1959. до 1961. Докторску дисертацију „Књижевни погледи Антонија Грамшија“ одбранио је 1965. године на Филолошком факултету у Београду. Изабран је за редовног професора 28. децембра 1976. године. За дописног члана САНУ изабран је 15. децембра 1983. године, а за редовног 27. октобра 1994. године.

Fondacija za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, izbor iz istoimene radio emisije Doba razuma DOBA RAZUMA FONDACIJA ZA MIR I REŠAVANJE KRIZA ДОБА РАЗУМА ФОНДАЦИЈА ЗА МИР И РЕШАВАЊЕ КРИЗА 175 strana, sa fotografijama. Izdanje Centar za rešavanje kriza 1994. Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Voja Marjanović: MOJ POGLED - O knjigama za decu i mlade, BMG Beograd 1996, str. 184. Književne kritike; Književnost za decu. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima lični štambilj. Професор књижевности, књижевни историчар и теоретичар, есејиста и критичар, Воја Марјановић је рођен на Убу на Преображење 19. августа 1934. године. Основну и нижу гимназију завршио је на Убу,где је у трговачкој-кафеџијскојпородици добио патријархално васпитање и навику да буде вредан и одговоран у животу. Отац га је „наменио“ да му буде у позиву наследник у угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да би пред пензионисање био изабран за ванредног професора Учитељског факултета у Београду. Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а докторску дисертацију(„Приповедачки свет Бранка Ћопића“) одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере, упорно се бавио књижевним радом. Писао јеесеје и критике из дечје књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије, уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пишедве књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе –Александар Поповић“. Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“, „Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III(уџбеничка литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“ I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске књижевност за младе.

Miroljub Joković: STRMA RAVAN - Izabrane kritike i eseji, Gradac Raška/Raška škola Beograd 2006, tvrdi povez, str. 249. Očuvanost 4. 1957–2016) rođen je u Kruševici, kod Raške. Završio jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao sekretar Književne omladine Srbije u Beogradu. Govorio je engleski, francuski, ruski, španski i slovački jezik. Doktorsku disertaciju „Istorijska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Drugu doktorsku disertaciju, „La distance historique et esthètique dans le roman serbe consacré à la Première Guerre Mondiale – Context Européen” (Istorijska i estetska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst), odbranio je 1990. na Univerzitetu u Nansiju II, u Francuskoj.

Zejnel Zejneli : KO JE IZDAO REVOLUCIJU , Jedinstvo 1988, tvrdi povez, str. 270. Kosovo - Političke prilike 1945 - 1987; Albanski nacionalizam. Očuvanost 4. Zejnel Zejneli (Brod, 5. septembar 1950)[1] srpski je novinar i književnik goranskog porekla. Osnovnu i srednju školu je završio u Prizrenu, a studirao na Pravnom fakultetu u Prištini. Novinarstvom je počeo da se bavi 1970. godine i vrlo brzo je postao zapažen u kosmetskom novinarstvu. Godine 1975. postao je stalni dopisnik Politike iz Prištine i Kosmeta. Najznačajnije delo po kome je stekao popularnost je „Ko je izdao revoluciju“ iz 1988. godine, koja je zabranjena i skinuta sa štanda na salonu knjiga u Beogradu, zbog jednog pasusa u kojoj se pominje krivica Josipa Broza Tita za situaciju u pokrajini. Knjiga je doživela tri izdanja. Do rata 1999. godine živeo je i radio u Prištini. Danas živi i radi u Subotici.

Meta - Vuk Drašković Sadržaj: UZALUDNE GODINE MILANOVA KNJIŽARA RAĐANjE SRPSKOG POKRETA OBNOVE KRALj TRGOVA VILA NA ŽENEVSKOM JEZERU DEVETI MART ALEKSANDAR U SRBIJI RADIO ANKARA VIDOVDANSKI SABOR ZATVORSKI DANI KONGRES SRPSKIH INTELEKTUALACA 207 TROMESEČNE DEMONSTRACIJE UOČI POMRAČENjA SRBIJA POD BOMBAMA BOMBE POSLE BOMBI IBARSKA MAGISTRALA KAKO JE NASTAO DOS ATENTAT U BUDVI Izdavač: Novostia, Beograd Godina: 2007 Broj strana: 413 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Promocija Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2030 Težina: 600 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

ID lica s` naslovnica ( kolumne i karikature iz magazina STATUS ) Zoran Pavić i Zoran Tovirac Pisati o ljudima nije ni najmanje lakše nego sa njima raditi. Lakše im je samo raditi o glavi, kad vam splet okolnosti ili oni `svojom voljom` tu mogućnost predaju u ruke. Pisati o ljudima sa imenom i prezimenom, dovoljno etabliranim u javnosti da se otklanja mogućnost bilo kake nedoumice o kome je reč, teže je nego pisanje o bilo čemu drugom, životu i smrti, kriminalu i korupciji, nasilju i bedi, bilo čemu uostalom što nema usmerenje na baš imenovanu personu. Ljudi su sujetni, što ih uostalom i razlikuje od nižih vrsta, ali su posebno `važni` javni poslenici uglavnom sujetni do mere kad od pomenutih vrstapozajmljuju instiktei ono što uz njih ide...

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

Branislav Milošević: PRVIH DESET GODINA 1987 - 1997, Beogradski krug 1997, str. 272. Publicistika. Očuvanost 4-. Branislav Milošević (1946 - 2005) rođen je u Beogradu. Po obrazovanju je bio filolog, a po zanimanju novinar poznat po tekstovima izuzetnog intelektualnog, političkog i kritičkog naboja, koje je često pisao i kao direktan učesnik burnih političkih promena. U bogatoj karijeri bio je dramaturg JDP, saradnik Marksističkog centra Srbije i lista `Komunist`, časopisa `Vidici` i `Student`, pozorišni kritičar `Borbe` i kritičar časopisa `Scena`. Kao direktor i glavni urednik vodio je Izdavačku kuću `Rad`, a u Vladi Srbije 1986/87 bio je ministar za kulturu. Posle teksta `Tačka na jotu` koji je objavio u NIN-u maja 1987. godine kao ministar se suprotstavljajući politici Slobodana Miloševića, bio je žrtva političkih čistki, a dve godine kasnije ostao je i bez posla. Dugo godina je pisao kolumne u zagrebačkom magazinu `Danas`, NIN-u, `Slobodnoj Dalmaciji`, ljubljanskom `Dnevniku`, `Politici`, `Blicu`, `Reporteru`, `Novoj političkoj misli` i `Borbi`, u kojoj je početkom 90-ih bio i direktor. Jedan je od osnivača, direktora i kolumnista `Naše borbe`. Vodio je emisiju o kulturi `Petkom u 22` na Radio-televiziji Srbije, bio dopisnik agencije SENSE iz Strazbura i Berlina, objavljivao kolumne u belgijskom časopisu `Knack` i britanskom `Independentu`, francuskom `Figarou`... Objavio je i knjigu polemičkih i kritičkih tekstova `Prvih deset godina` o događajima od 1989. do 1999. godine, a smrt ga je preduhitrila da dovrši i rukopise knjige nazvane `Drugih deset godina`

CIA PROTIV JUGOSLAVIJE - Marko Lopušina Izdavač: Narodna knjiga 2000 272 STR Pokušaj da se razreše neke od najvećih misterija naše novije političke istorije i da se odgovori na pitanja da li su i kako Srbi radili za CIA, da li je hrvatski ban Ivan Subašic americki agent, ko je bio tajni agent Grizli, kad i gde je FBI hapsila i saslušavala Srbe, ko su Cimermanovi ljudi u Beogradu, ko je ubio Jugoslaviju… K.M.S.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Knjiga je u dobrom stanju Izdavač - Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd Tvrd povez 20 cm, 376 strana Vojislav Đurić (Malo Krčmare, 17. januar 1912 — Beograd, 27. jul 2006) je bio srpski istoričar književnosti, akademik i univerzitetski profesor. Bio je osnivač Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu (jednom od preteča Filološkog fakulteta) i današnjeg Instituta za teoriju književnosti i umetnosti. Vojislav Đurić je rođen u mestu Malo Krčmare kod Rače Kragujevačke, 17.01. 1912. godine, a završio je gimnaziju u Kragujevcu. Završio je književnost u Beogradu (1935), gde je i doktorirao 1939. godine. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1956. godine je izabran za redovnog profesora, a posle osnivanja Filološkog fakulteta (1960) prešao je da radi na njemu. Osnivač je Centra (danas Instituta) za teoriju književnosti i umetnosti (1950) i njegov direktor, u periodu od 1960. do 1966. godine. Dopisni član Odeljenja literature i jezika SANU postao je 21. decembra 1961. godine, a za redovnog člana je izabran 16. decembra 1965. godine. Bio je na mestu sekretara Odeljenja literature i jezika, u periodu od 01.03. 1963. do 19. decembra 1974. godine, kada je postao generalni sekretar SANU. Tu dužnost je obavljao do 15. decembra 1977. godine, kada je izabran za potpredsednika SANU i na tom mestu se nalazio do 19. novembra 1981. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Odbor za književne teorije (jedno vreme predsednik) MAO za jugoslovenske narodne umotvorine (jedno vreme predsednik) Hilandarski odbor (jedno vreme predsednik) Odbor za kritička izdanja srpskih pisaca Odbor za proučavanje istorije književnosti Odbor za balkanske narodne umotvorine Sastavio je „Antologiju narodnih junačkih pesama“ čije prvo izdanje je bilo 1947. godine. Knjiga je imala veći broj izdanja, a od 2001. se štampala pod nazivom „Antologija srpskih narodnih junačkih pesama“. Izdanju iz 2013. godine pridodat je pogovor koji je napisao književnik Milorad Đurić (1937—2013), njegov sin, čiji je to bio poslednji tekst. Vojislav Đurić je preminuo 27.07. 2006. godine u Beogradu.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.