Radio B92 1998 god.,420 str.,odlična. žr8 473g

KA SVEOBUHVATNOM MIRU U JUGOISTOČNOJ EVROPI Izdavač: RADIO B92 Beograd Godina izdanja: 1996. Povez: broš Broj strana: 112 Pismo: latinica Stanje: dobro ( na par mesta podvučeno )

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,158 str. (77)

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom na par strana,mek povez,format 20 cm,158 str. (47)

Matko Meštrović : SVIJET SVIJEST I ZAVISNOST - Informacija, ekonomija i razvoj, Svijet kao komunikacijski proces, Društveni kapital nije isto što i podruštvovljeni kapital , August Cesarec, Zagreb, 1983., str. 334. Hrvatski jezik, latinica, broširano s ovitkom. Očuvanost 4. Meštrović, Matko, hrvatski povjesničar umjetnosti i društveni teoretičar (Brna na Korčuli, 12. XI. 1933). Diplomirao (1958) i doktorirao (1978) temom Teorija dizajna na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Radio na Radio-televiziji Zagreb, bio ravnatelj Zavoda za kulturu Hrvatske (1987–92), profesor na Interfakultetskom studiju dizajna (1991–94), znanstveni savjetnik u Ekonomskom institutu (1993–2005). Bio je član umjetničke skupine Gorgona, jedan od osnivača i glavnih teoretičara novih tendencija (1961) i član uredništva časopisa Bit International (1968–72). Zauzima se za unaprjeđivanje industrijskog oblikovanja i oblikovne kulture; bavi se problemima suvremenoga društvenog razvoja. Glavna djela: Obrisi bez obrasca (1978), Teorija dizajna i problemi okoline (1980), Svijet, svijest i zavisnost (1983), Roba i sloboda (1995), Vrijeme zbilje (2002), Prema novom usmjerenju (2011).

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Autor: Božidar Đelić Povez: broširan Br. strana: 326 Format: 14,5x22,5 Kada će nam biti bolje? Na ovo pitanje Božidar Đelić, bivši ministar finansija, nudi čak 379 konkretnih odgovora. Sve ih je uvrstio u knjigu na kojoj je radio pune dve godine i koja je ugledala svetlost dana upravo pod tim nazivom – Kada će nam biti bolje. Od svih principa za koje se zalaže izdvaja dva za koja smatra da su najvažnija i četiri mere koje ocenjuje najnužnijim...

61777) OČI U OČI SA POLITIČKOM KORUPCIJOM , Siniša Janković , Kapeja Beograd 2019 , Priča o radnoj grupi MUP-a za 24 sporne privatizacije i druge još spornije priče. Autentično kazivanje člana radne grupe. Autor knjige je inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je bio član Radne grupe MUP-a za sporne privatizacije. U knjizi je opisan njegov rad na predmetu Azotara Pančevo, kao i drugi slučajevi spornih privatizacija. Janković u knjizi govori o akterima političke korupcije, citira razgovore sa nadređenima, i policijske akcije koje je politka zaustavila. Siniša Janković je 31 godinu radio na poslovima suzbijanja kriminiliteta, a poslednjih deset godina karijere bio je šef Odseka za privredni kriminalitet u odelјenju Kriminalističke policije Policijske uprave Pančevo, u zvanju glavnog policijskog inspektora. Poslednje dve godine radnog veka bio je šef tima i član Radne grupe UKP za 24 sporne privatizacije. mek povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, 304 strane

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

ALTERNATIVE RADNIČKA ŠTAMPA Beograd 1982 odlično očuvana Predgovor Zoran Vidaković Zbogom proletarijatu Lična i funkcinalna moć Preko socijalizma PRILOZI: `Loše posledice napretka` Zlatno doba nezaposlenosti Živeti bez rada Informatika: kakvo društvo? Raditi manje...a živeti bolje Jedna dualistička utopija...

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

Živko Surčulija : Ko vlada nacijom : marksizam, nacija i (dez)integracija / Beograd : Naučna knjiga, 1987 Fizički opis 181 str. ; 20 cm Zbirka Marksistička biblioteka. Kolo 2, Savremeno jugoslovensko društvo ; knj. 3 Predmetne odrednice Национално питање -- Југославија Нације -- Марксизам Očuvanost 4-. Живко (Светозар) Сурчулија рођен је 20. јуна 1945. године у Сремским Михаљевцима. Завршио је Земунску гимназију, у којој је до последњег дана био члан управе Фонда бивших матураната и професора Земунске гимназије. Дипломирао је 1968. године на Политичко-управном смеру Правног факултета Универзитета у Београду, где је и магистрирао и докторирао 1976. године. На Технолошко-металуршком факултету је радио од 1974. до 2010. године као асистент, доцент, ванредни, редовни професор и шеф катедре за друштвене науке, а једно време био је запослен и у Институту друштвених наука. Нека од његових најважнијих дела су „Друштвена анатомија национализма“ (Младост, 1976.), „Ко влада нацијом?“ (Рад, 1982.), Different Concepts and Types of Nationalism in the Nineteenth and Twentieth Centuries“ (MIT Press, Cambridge, vol.1, Num. 2, April 1996.), „Социолошка хрестоматија са коментарима“ (коаутор са др П. Раденовић); (Завод за уџбенике, 1999.), „Либерализам, социјализам и национализам у транзицији српског друштва и поглед у наредне године“ – поглавље у монографији „Промене вредности и транзиција у Србији: Поглед у будућност“, (Friedrich Ebert Stiftung; Институт друштвених наука, 2003.), „Приолози из социологије“ (Фото футура, 2011.).

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

A Global Survey of Media Independence All over the world, governments are developing sophisticated methods to muzzle honest reporters and intimidate their editors. Through this invaluable survey, Freedom House shines the spotlight on the adversaries of press freedom, explains their techniques, and alerts the public to acts of repression. -- Mara Liasson, national political correspondent, National Public Radio When it comes to understanding the state of freedom in the world, the world turns to Freedom House. As in past years, Freedom of the Press represents the definitive, state-of-the-art assessment of press freedom and the legal, political, and economic forces that support or undermine it. This report will put the glare of public attention on governments that deny press freedom, and will thereby help to open to light the dark corners of the world where information is controlled and journalists work in mortal peril. -- Jeffrey D. Sachs, Columbia University, and special advisor to UN Secretary General Kofi Annan The Freedom House annual survey of the status of press freedom around the world is the most accurate and consistent analysis of that most fundamental human right, without which democracy, the rule of law, and free markets cannot exist. It is the most useful reference guide for international government officials, business executives, and press freedom advocates. -- James Ottaway, chair, World Press Freedom Committee Freedom House is a nonprofit, nonpartisan organization that supports democratic change, monitors freedom, and advocates for democracy and human rights. 2005., broširani povez, XXI + 226 strana, nepodvlačena, nema posvetu, odlično očuvana, težina 420 grama. *

Aristotel je rođen 384. p. n. e. u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Posle Platonove smrti, Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i poćerkom. Godine 346. p. n. e., na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel u Atinu gde otvara sopstvenu filozofsku školu. Sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo, peripatoi (lagana šetnja), oko gimnazijuma. Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava.Umro je u Kalkisu u Eubeji 322.godine p. n. e. od dugogodišnje bolesti. PLATO, BEOGRAD 1997. PREDGOVOR, PREVOD I NAPOMENE: PETAR JEVREMOVIĆ

61639) PRISTOJNO DRUŠTVO , Avišaj Margalit , Radio B92 Beograd 1998 , Avisaj Margalit svoju socijalnu filozofiju gradi na sledecimtemeljima: pristojno drustvo, ili civilizovano drustvo jeste ono cije ustanove ne ponizavaju ljude koji se nalaze pod njegovom vlascu i ciji gradjani ne ponizavaju jedni druge. Politicka filozofija hitno treba da pronadje nacin koji ce nam omoguciti da zajedno zivimo bez nizavanja i dostojanstveno. Filozofsku paznju danas uglavnom privlaci ideal pravednog drustva koje je zasnovano na ravnotezi izmedju slobode i jednakosti. Ideal pravednog drustva je uzvisen ali tesko ostvarljiv. Pristojno drustvo je ideal koji moze da se ostvari cak i za zivota nese dece. Prvo bi trebalo da se resimo svireposti, kako se zalaze Dzudit Sklar. A onda ponizavanja. Hitnije je potrebno da se ostvari pristojno nego pravedno drustvo.Margalit pocinje konkretno sa tacke na kojoj se nalazimo i od svihoblika ponizavanja koji nas dovode do besa i koja zivot u ovom svetu čine tako teskim. On na konkretan nacin diskutuje u duhu Dzudit Sklar i Isaije Berlina. To je socijalna filozofija koja se opire svim onim pratecim etiketama koje potkrepljuju moralnu lenjost i koja nas podstice da prevazidjemo ponasanje kojim se etiketiraju druga ljudska bica.Margalit ne moze da se obelezi ni kao liberal, niti kao konzervativac. Ako je etiketa ipak potrebna, onda je najprikladniji humani socijalizamDzordza Orvela, sto nije ni nalik socijalizmu Zivotinjske farme sa svimnjegovim ugnjetavanjem. Kako biti pristojan, kako izgraditi pristojno drustvo, pomalja se iz Margalitove analize korozivnog funkcionisanja ponizavanja u njegovim oblicima. Ovo je duboko promisljena i mnogo vise, duboko osetljiva knjiga koja izvire iz Margalitovog iskustva sa ranica sukoba izmedju Istocnoevropljana i Zapadnjaka, izmedju alestinaca i Izraelaca. Avisaj Margalit je profesor filozofije na hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i sa Mose Halbertalom koautor Idolatrije(Harvard). Cesto pise za New York Review of Books. mek povez, korice potamnele , plastifikacija se odvojila od korica duž ivica , format 13,5 x 20,5 cm , latinica, 248 strana,

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Autor - osoba Liguori, Mario, 1976- = Liguori, Mario, 1976- Naslov Vedi Napoli e poi muori : Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine / Mario Liguori Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 149 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževne nauke. ǂKolekcija ǂNova tradicija / Službeni glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Tiraž 500 `Ova studija predstavlja skraćenu, prerađenu i preimenovanu verziju doktorske disertacije `Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.`` --> Predgovor Autorova slika na zad. kor. str. O piscu: str. [151] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 131-146 Registar. Predmetne odrednice Srpski putopis -- Motivi -- Napulj -- 1851-1951 -- Disertacije Srpska književnost -- Putopisi -- Napulj Imagologija -- Putopisi – Napulj Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala. Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju. Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Mario Liguori (Sarno, Italija), diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu (Protego, 2008), a autor je putopisne proze Snatrenja (Službeni glasnik, 2010), dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali (Akademska knjiga, 2013), knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (Službeni glasnik, 2015) i romana Napuljski diplomata (Laguna, 2016). Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola, Polja i drugim časopisima i dnevnicima. Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. MG12

Ranko Popović : TRAGEDIJA BEZ KATARZE - Ogledi o srpskoj prozi XX vijeka, Filološki fakultet Banja Luka 2014, str. 324. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Ранко Поповић рођен је 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци. Од 1986. до 1992. године био запослен у Институту за књижевност у Сарајеву, гдје је биран у звање вишег асистента. Током рата радио је неко вријеме на Радију Републике Српске и у Републичкој установи за културу, као секретар Удружења књижевника Републике Српске. У више наврата биран је у републички Савјет за културу, а био је и члан Савјета за високо образовање РС; тренутно је члан Сената Универзитета у Бањој Луци. Од оснивања Филозофског факултета у Српском Сарајеву, 1994. године, ангажован је као виши асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност. У периоду од 1998. до 2003. био је управник Позоришта у Приједору, а истовремено хонорарно ангажован на Одсјецима за српски језик и књижевност Филозофских факултета у Бањој Луци и Палама. Тренутно је запослен на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Чин препознавања (Филозофски факултет и Арт Принт, Бања Лука, 2009), Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима (Арт Принт, Бања Лука, 2012), Парадокси и молитве (Филолошки факултет Бања Лука и Филозофски факултет Ниш, Ниш 2013), Ризничари и памтитељи (Филолошки факултет – Арт принт, Бања Лука, 2013), Трагедија без катарзе (Филолошки факултет, Бања Лука, 2014), Ријечи за сретање (Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац и Филозофски факултет Ниш); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те већег броја научних и стручних радова, углавном из области српске књижевности 19. и 20. вијека. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009, у Београду (Чин препознавања), као и награде „Задужбине Николај Тимченко“ из Лесковца за књижевнонаучно дјело 2013. године (Парадокси и молитве).

Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Taras Kermauner (13. travnja 1930. - 11. lipnja 2008.) bio je slovenski književni povjesničar, kritičar, filozof, esejist, dramatičar i prevoditelj. Život Taras Kermauner rođen je u Ljubljani kao sin slovenskog komunističkog političara i intelektualca Dušana Kermaunera. Njegov mlađi brat Aleš bio je pjesnik i umjetnik. Taras Kermauner pohađao je Ljubljanski klasični licej, a kasnije je studirao filozofiju na Sveučilištu u Ljubljani, gdje je diplomirao 1954. Od 1957. do 1958. studirao je u Parizu pod mentorstvom Henrija Lefebvrea. Tijekom studija Kermauner je počeo surađivati ​​sa skupinom slovenskih intelektualaca i umjetnika koji su postali poznati kao Kritička generacija. Izdavali su nekoliko časopisa, poput Revije 57 i Perspektive, koji su osporavali kulturnu politiku titoističkog sustava u SR Sloveniji. Među Kermaunerovim najbližim suradnicima u tom razdoblju bili su književnik i dramatičar Dominik Smole, pjesnik Dane Zajc, esejist i dramatičar Primož Kozak, povjesničar književnosti Janko Kos te sociolog i disident Jože Pučnik.[citat potreban] Početkom 1960-ih Kermauner je započeo dugogodišnje osobno prijateljstvo s filozofom i književnim teoretičarem Dušanom Pirjevcem, koji je snažno utjecao na Kermaunerov intelektualni razvoj. Nakon sredine 1970-ih, Kermauner se približio kršćanstvu, a sredinom 1980-ih prešao je na rimokatolicizam i napustio javni život.[potreban citat] Posljednjih dvadeset godina proveo je u malom selu na Krasu u Slovenskom primorju, posvećujući svoje vrijeme pisanju i proučavanju. Doktorirao je na Sveučilištu u Sarajevu 1981. s temom o dramama Ivana Cankara. Najveći dio svog kasnijeg proučavanja posvetio je razvoju slovenskog kazališta i dramatike, u kojima je tražio dublje ideološke i egzistencijalne elemente. Tijekom istog razdoblja, proširio je svoje intelektualne interese na sociološka djela Raymonda Arona, Gillesa Deleuzea i Jeana Baudrillarda.[potreban citat] U javni život vratio se neposredno prije smrti početkom 2008. godine. Među ostalim, javno je podržavao novoosnovanu socijal-liberalnu stranku Zares. Umro je u Ljubljani u proljeće iste godine. Bio je oženjen književnicom Alenkom Goljevšček. Njihova kći je pjesnikinja Aksinja Kermauner. Taras Kermauner također je bio otac Matjaža Hanžeka, političkog aktivista, pjesnika i slovenskog pučkog pravobranitelja (2001.–2007.). [citat potreban] Raditi Kermauner je smatran najvećim istraživačem i poznavateljem slovenske drame. Životno mu je djelo niz monografija, objavljenih pod zajedničkim naslovom Rekonstrukcija i/ili reinterpretacija slovenske drame, u kojima je analizirao sve slovenske drame. Preveo je i nekoliko djela Györgya Lukácsa, te knjigu Cvetana Todorova Duh prosvjetiteljstva.