Zbornik: O DELU ALEKSANDRIJSKI SVETIONIK SLOBODANA GRUBAČIĆA - Tumačenja književnosti od aleksandrijske škole do postmoderne, Radio Beograd 2 2008, str. 135. Priredio Đorđe Malavrazić. Očuvanost 4

Dragoljub Stojadinović: KNJIŽEVNA TRAJANJA II knjiga, Jedinstvo Priština 1973, tvrdi povez, str. 300. Književni eseji i kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; korica malo pohabana. Драгољуб Стојадиновић (Милошево, код Јагодине, 18. април 1929 – Београд, 18. март 2018) био је српски есејиста, књижевни и позоришни критичар, романописац и драматург. Основну школу завршио је у Милошеву, а гимназију у Јагодини. Уписао се на Филозофски факултет у Београду (Група за југословенску књижевност) и дипломирао на Филозофском факултету у Приштини 1973. године. У Радио Приштину је дошао 1954. године, у којој је радио као новинар и уредник програма на српском језику. Поред рада у Радио Приштини, где је дао ауторски печат својим емисијама, које су од педесетих година прошлог века пружале полет културном стваралаштву и интелектуалном и културном животу на Косову и Метохији (попут емисија „Речи, облици, тонови“, „Са разних меридијана“…), уз Рада Николића и Вука Филиповића, један је од оснивача часописа Стремљења 1960. године, у чијој је редакцији од самог почетка. С групом песника оснивач је Песничких сусрета Лазар Вучковић 1970. године. Био је први уредник књижевне едиције НИП Јединства од 1971. године. Две деценије, од 1954. до 1976. године, писао је позоришну и књижевну критику на Косову. По одласку из Приштине, 1976. године, радио је у Управи за цивилну ваздушну пловидбу и `Привредном прегледу` у Београду. У периоду од десет година (1996—2006) писао је књижевну критику у Вечерњим новостима. Написао је више десетина есеја и приказа у часописима Стремљења, Књижевна критика, Дело, Књижевност и другим. У оставштини има две књиге студија и критика и роман. Објављивао је и под именом Драган Стојадиновић.

Zoran M. Јovanović : Šetači na dugi / Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974, tvrdi povez, Fizički opis 120 str. ; 20 cm Zbirka Savremena domaća književnost Zbirka priča Јovanović, Zoran, 1933-1976 Očuvanost 4. Zoran M. Jovanović (1933-1976), rođen je u Skoplju gdje je završio srednju školu i Filozofski fakultet. Prve knjige napisao je na makedonskom jeziku i objavio u Skoplju: Sutoni ništa ne govore (1956), Ptica u vetru (1960), Mačka u dvorištu ispod balkona (1960), Noć uoči dana (1961), Priče iz moje Me (1963), Tačno vreme na sunčevom satu (1973). U isto vrijeme piše poeziju i na srpskohrvatskom jeziku (Praznične šetnje, Pod znakom Zorijane, Vrt i more, Kavez slobode i dr.). Pored pomenutih zbirki poezije, objavljenih u Sarajevu, napisao je i veći broj djela za djecu. Autor je i radio-dramskih tekstova, jedne televizijske drame i drame Jeste li napisali moj roman (izvedene u Sarajevu 1971). Radio je kao novinar u Skoplju, Beogradu, a od 1964. kao samostalni urednik u Radio-televiziji Sarajevo. Jovanovićevi tekstovi su prevođeni na engleski, francuski, ruski, njemački, španski, talijanski, mađarski, poljski, slovački, albanski i slovenački jezik. Dobitnik je godišnje nagrade `Svjetlosti` (1974) za knjigu Velika kolona od mrava do slona, plakete `Vesele sveske` (1972) i posthumne nagrade `Mlado pokolenje` (1979).

Sveta Lukić: PREKO GRANICA - Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost Sarajevo 1984, str. 224. Sadržaj na slici. Eseji. Očuvanost 4-; Sveta Lukić (Beograd, 18. oktobar 1931 - Beograd, 31. januar 1997), književnik, estetičar, književni istoričar, filmski, radio i televizijski scenarista. Diplomirao na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a počeo je da objavljuje književne radova još 1951. godine. Radio je u Izdavačkom preduzeću `Prosveti` i uređivao biblioteke `Karijatide`, `Književni pogledi`, kao i Malu enciklopediju Prosvete. Uređivao je časopise `Delo`, `Kultura`, `Čovekova sredina`, sarađivao u časopisu `RTV-teorija i praksa`. Objavio je pet romana o Beogradu i Srbiji, više knjiga studija i rasprava (Umetnost i kriterijumi, Estetička čitanka, Po književnoj Jugoslaviji, Celo jato, Novi mediji - nova umetnost i dr. Objavljivao je knjige proze, pripovetke, lirske proze, pisao je filmska scenarija i radio-dramatizacije književnih dela. Knjige su mu prevođene na engleski, italijanski, poljski, mađarski, rumunski, slovački. U Televiziji Beograd ogledao se u različitim žanrovima, pisao je za Redakciju programa iz kulture, naučnu, obrazovnu... a poznate su njegove TV drame: Posle odmora, 1965; Kalendar Jovana Orlovića, 1968; Na dan požara, 1969; Poslednje sovuljage i prvi petli, 1983; Vrenje, 1986; serija Slom, 1979. Za svoj književni rad dobio je Ninovu nagradu za publicistiku `Dimitrije Tucović`, za književnu kritiku `Milan Bogdanović` i `Đorđe Jovanović`, nagradu sarajevske `Svjetlosti` i RTB-a.

Najbolje priče sa konkursa radia B92 Beograd Radio B92 1993.god Mihajlo Pantić Nebojša čosić Objavljivanje ove knjige pomogli su: Čarls Simić, Branko Milanović, Centar za antiratnu akciju Beograd Stanje knjige kao na slikama Mek povez 132.strane

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Nikša Stipčević: DVA PREPORODA - Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku, Prosveta Beograd 1979, str. 279. Očuvanost 4. Никша Стипчевић (Сплит, 14. август 1929 — Београд, 12. јун 2011) је био српски историчар књижевности, професор универзитета, редовни члан САНУ. Његов отац Нико Стипчевић био је професор и начелник Општег одељења Министарства просвете Краљевине Југославије у Београду. Основну школу завршио је у Сплиту а Другу мушку гимназију у Београду 1948. године. Уписао се на Романску групу Филозофског факултета 1948. године, а дипломирао је 14. фебруара 1953. године (италијански језик и књижевност, под „В“ – француски језик и књижевност). Од 1953. године радио је у Институту за српски језик САН (Одсек за експерименталну фонетику). Исте године запослио се и као асистент за италијански језик на Катедри за романске језике и књижевност Филозофског факултета у Београду. Радио је као лектор за српскохрватски језик на Сорбони од 1959. до 1961. Докторску дисертацију „Књижевни погледи Антонија Грамшија“ одбранио је 1965. године на Филолошком факултету у Београду. Изабран је за редовног професора 28. децембра 1976. године. За дописног члана САНУ изабран је 15. децембра 1983. године, а за редовног 27. октобра 1994. године.

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Kao nova Novica Savić (Gornje Svarče, Blace, 10. novembar 1943 — Beograd, 17. oktobar 2004) je bio srpski dramski pisac, pripovedač i romansijer. Biografija Uredi Rođen je u Gornjoj Svarči u Toplici, gde je proveo rano detinjstvo. Od šeste godiše živi u Beogradu, gde završava osnovnu i Srednju brodarsku školu. Godinu dana provešće radeći na rečnim brodovima, a onda upisuje dramaturgiju na Akademija za pozorište, film, radio i televiziju gde diplomira u klasi profesora Josipa Kulundžića. Kratko je radio u srednjoj školi i bio direktor Narodnog pozorišta u Subotici. Najveći deo radnog veka provodi kao slobodan umetnik. Pisao je televizijske drame i scenarije za igrane i dokumentarne serije i emisije, sarađujući sa gotovo svim televizijama u SR Jugoslaviji, a najviše sa Radio-televizijom Beograd. Istovremeno piše prozu i pozorišne komade koji su izvođeni i objavljivani širom zemlje. Nesklon samonametljivosti i reklamerstvu, u svom radu bio je uglavnom usmeren na anonimne književne konkurse. Nije postojao nijedan prozni, dramski ili televizijski konkurs u SR Jugoslaviji na kojem nije učestvovao i dobio nagradu. Njegove pozorišne komade su režirali: Borislav Gligorović, Branko Pleša, Radoslav Zlatan Dorić, Miomir Miki Stamenković, Slavoljub Stefanović Ravasi, Vladimir Putnik i drugi. Izvedeno mu je i preko sedamdest radio-drama, od kojih je većina emitovana širom Evrope. To ga svrstava među najplodnije stvaraoce u ovoj formi. O njegovom samopregornom radu i posvećenosti književnosti dovoljno govori podatak da je iza njegove tragične smrti ostalo 188 nebjavljenih rukopisa: 92 pozorišna komada, 52 televizijske drame i filmskih scenarija, 31 zbirka kratkih priča i 15 romana. Dela Uredi Proza Uredi Iz blata, iz prašine (kratke priče), I mi smo ljudi (pripovetke), Kaljuga (roman), Otkup (pripovetke), Igrani pozorišni komadi Uredi Pobratim (Narodno pozorište, Beograd), Kako potamaniti gamad (Zvezdara teatar), Krvava teta (Pokrajinsko narodno pozorište, Priština), Spomenik za druga Danila (Narodno pozorište, Zenica), Vozač (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Veliki Mak (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Noć usred dana (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Ne okreći se, sine (Narodno kazalište, Osijek), Objavljene drame Uredi Opet plače, al sad od sreće, Savremena srpska drama, br. 13, Kad onaj tamo umre, Savremena srpska drama, br. 15, Ovde nema lopova, Drama, Beograd, Televizijske drame Uredi Selo bez seljaka, TV serija, 1972. Pucanj u šljiviku preko reke, RTS, režija Zdravko Šotra, 1978. Gradilište, RTS, režija Slobodan Šijan, 1979. Balada o crvenokosom, Televizija Zagreb, Beg, Televizija Zagreb, režija Dražen Piškorić, Snegovi, život i smrt Filipa Filipovića, RTS, režija Miša Radivojević, Vatrogasac, TV Sarajevo, režija Muhamed Mehmedović, 1983. Pogon za preradu voća, TV Sarajevo, režija Milan Bilbija, Dve karte za grad, TV Zagreb, režija Zrinko Ogresta, 1984. Garsonjera, RTS, režija Duda Ćeramilac, Sa 204-272, 1991. Tridesetdva kvadrata, 2002. Nagrade Uredi Nagrada Branislav Nušić za najbolji dramski tekst (trostruki dobitnik za drame „Krvava teta“, „Kad onaj tamo umre“, „Ovde nema lopova“), Radoje Domanović za kratku satiričnu priču (višestruki dobitnik), Nagrada Dana komedije u Jagodini za najbolji komediografski tekst (dvostruki dobitnik: „Noć usred dana“ i „Kako potamaniti gamad“), Pobednik konkursa Narodnog pozorišta u Beogradu povodom 125. godišnjice postojanja (drama „Pobratim“)

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Šćepan Aleksić : RAČVASTI JEZIK , Sfairos Beograd 1993, str. 96. Pripovetke. Očuvanost 4-. Шћепан Алексић Биографија Рођен у Богдашићима код Билеће 05.09.1952. године. Прва четири разреда основне школе похађао у родном селу, а потом основно школовање наставио у Билећи у Основној школи „Владо Томановић“ (сада Основна школа „Петар Петровић Његош“). У Билећи завршио и гимназију, а потом школовање наставио на Факултету политичких наука у Сарајеву, гдје је, 1976. године, дипломирао на одсјеку за журналистику. По дипломирању 1976. године запослио се као новинар у локалном листу „Билећке новости“, гдје је радио годину дана до одласка на одслужење војног рока у Добој, октобра 1977. По повратку из ЈНА, још око пола године радио у истом локалном листу, а потом прелази у стручну службу друштвено-политичких организација Билеће, гдје је био стручно-политички сарадник, а од почетка 1977. године и руководилац службе. Почетком 1990. године изабран је за директора Центра за културу Билећа. У том периоду био је дописник више листова. Избијањем оружаног сукоба на дубровачко-требињском простору, пошто се претходно већ био пријавио као добровољац, почетком октобра 1991. године, ЈНА га ангажује и распоређује у Прес центар Оперативне групе у Требињу. Ту је радио на припреми свакодневних информација за средства информисања и као спроводник новинарских екипа, одлазећи са њима на ратиште до првих линија фронта, а уједно био и дописник Новинске агенције Тањуг Београд. Формирањем Војске Републике Српске, ангажован је у јединицу резервне полиције, гдје проводи два мјесеца, а потом бива премјештен у новоформирани Прес центар Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, на мјесто замјеника руководиоца. Средином 1994. године постављен је за руководиоца Прес центра Херцеговачког корпуса ВРС. Био је замјеник уредника и уредник листа „Херцеговац“, који је издавао Херцеговачки корпус ВРС. Произведен је у чин потпоручника ВРС. Почетком 1994. године постао је стални новинар Тањуга, дописништво за Републику Српску. У Новинској агенцији Тањуг радио је до 2008. године, а од тада до сепрембра 2017. био директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи. Ожењен, отац два сина. Као гимназијалац почео је да пише пјесме, а прве радове објавио је као матурант, члан Књижевног клуба „Немири“, који је формирала и водила професорица а данас позната пјесникиња Ружица Комар, која је примијетила његов таленат и подстицала га да пише. Одмах по завршетку студија журналистике, почео је да пише прозу, а прве приче су му објављене и награђене у сарајевском студентском листу „Наши дани“. Добитник је бројних награда за приповијетку и кратку причу, између осталих и Сусрета Зије Диздаревића у Фојници, „Ослобођења“ Сарајево, „Фронта слободе“ Тузла, „Задругара“ Сарајево, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и других. 1993. године, за књигу „Рачвасти језик“, добио је Награду „Милан Лалић“ коју додјељују „Вечерње новости“ Београд. 2019. године Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, из Источног Сарајева, додијелио му је Награду „Златна сова“, пошто је рукопис његовог романа „Чекајући жуту војску“ на конкурску одабран као трећи по реду. Књиге су му улазиле у ужи избор за више књижевних награда. Објављивао је и још увијек објављује у бројним часописима, а члан је Редакције Часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, Београд-Билећа. Живи и ради у Билећи и родном селу Богдашићи. БИБЛИОГРАФИЈА Књиге прича и приповиједака: „Набој“, Никшић 1988; „Рачвасти језик“, Београд 1993; „“Име и презиме“, Подгорица 2000, Билећа 2005 (друго издање) ; „Папирна марамица“, Београд-Билећа 2011; „Писма за све адресе“, Бањалука 2016; „Херцеговачки нокаут“, Бањалука 2018; Романи: „Турски друм“, Београд 2009; „Прст попријеко од срца“, Београд 2012; „Чекајући жуту војску“, Источно Сарајево 2019. Приредио за штампу књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“, Београд 2010.

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame) Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ---------------- 13082018

Radomir Barjaktarević : DRUGO OKO - Eseji i kritike, Oslobođenje Sarajevo 1989, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Радомир Барјактаревић рођен је 1929. у селу Петњику код Берана, у Црној Гори. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, учитељску школу у Сарајеву и Бањалуци. Завршио је студије српског и руског језика и књижевности и радио четири године у Вишој реалној гимназији у Иванграду (Беране), па затим дипломирао на Факултету политичких наука у Сарајеву. Важнија књижевна дела: Поезија: „Балада“, „Велики час“, „Вођен Калиопом“, „Златни клобуци“, „Догоријева ли Кумова слама“, „Свјетлоносни кључ“, „Ужаснуто чарање“, „Изабране песме“. Романи: „Узбрдица“, „Пупољци у огњу“,“ Српкиња из Црне Горе“. Приче: „Пре и после зоре“. Есеји и критике: „Друго око“, „Бешчашће ближњих (илити живот избјеглички)“.

Žarko Komanin ZAKOPANO I OTKOPANO - Priče i objašnjenja , Prosveta 2002, str. 100. Priče. Očuvanost 4. КОМАНИН Жарко – књижевник и позоришни критичар (Дреновиштица код Никшића, 3. XII 1935 – Београд, 26. VI 2010). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Бгду 1960. Први књижевни рад, приповетку Бјегунац, објавио је у „Студенту“ 1956. Од 1960. до 1962. био је драматург у београдском Савременом позоришту, а затим је отишао на одслужење војног рока. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар „Вечерњих новости“, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург НП у Бгду.

ILUZIONISTOV GROB I LEBDECA ZENA - Irfan Horozovic Prosveta , Beograd , 1991. 131 strana Tvrde korice u papirnom omotu Dimenzije knjige 12,5 x 20,5 cm Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. KC

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Izdavač: Geopoetika, Beograd Edicija: Pisac o piscu Prevod: Vukica Stanković Povez: mek Broj strana: 91 Ilustrovano. Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana legendarni Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Borhes, kolos moderne književnosti, postepeno je oslepeo i više nije mogao sam da čita svoje voljene knjige.Tokom nekoliko godina Mangel je provodio mnoge večeri čitajući velikom piscu i bio je svedok izuzetne sposobnosti slepog Borhesa da sa police izabere naslove knjiga u kojima je znao da će uživati pošto bi samo prstima prošao preko poveza neke od njih. Otkrio je Borhesovu ljubav prema Šerloku Holmsu i vikinškim ratnicima, gledao s njim gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. Dok nam Mangel opisuje te posete Borhesovom mračnom, skromnom stanu, i kako naglas čita i razgovara sa njim o knjigama, imamo privilegiju da zađemo u unutrašnji svet književne legende. Ilustrovana retkim Borhesovim fotografijama koje je snimila Argentinka Sara Fasio, ova knjiga predstavlja nesvakidašnji prozor u privatan život jednog od najvećih autora dvadesetog veka. (K-71)

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

Slobodan Džunić : POD KIŠNOM ZVEZDOM , Slovo ljubve 1979, str. 140. Pripovetke. Слободан Џунић (Темска, код Пирота, 28. новембар 1921 — Београд, 13. новембар 1998) био је српски приповедач, романсијер и песник.[1] Биографија Основну школу завршио је у Темској, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду.[1] Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду[2] као новинар и уредник Литерарне редакције, а затим као уредник за историографију. Умро је новембра 1998. године не дочекавши излазак из штампе свог најобимнијег романа Ветрови Старе планине. Слободан Џунић у својим прозним делима користи пиротски говор и бави се човеком старопланинског краја, његовом митологијом и религијом. Његов брат од стрица био је Десимир Тошић, истакнути члан Демократске странке у међуратном периоду. Књиге приповедака Зрна, Ново поколење, Београд, 1951. Њива у Рудињу, Народна књига, Београд, 1956. Глади, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Иза сунчеве стране, Просвета, Београд 1975. Под кишном звездом, Слово љубве, Београд, 1979. Кусидол, Вук Караџић, Београд, 1983. Свитац у свемиру, М инерва, Суботица, 1985. Анђелиште, СКЗ, Београд, 1992. Кодема, КЗ `Бора Станковић`, Врање, 2006. Изабране приповетке Изабране приповетке, СКЗ, 1986. Испод мртвачког моста, Просвета, Ниш, 1996. Романи Виноград Господњи, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Пагани, Просвета, 1964. Курјак, самостално издање, Београд, 1971. Меана поред друма, СКЗ, Београд, 1974. Медовина, Градина, Ниш, 1979. Оброк, Народна књига, Београд, 1982. Василијана, СКЗ, Београд, 1990. Чаробни камен, СКЗ, Београд, 1994. Ветрови Старе планине, Просвета, Ниш, 1998, 2004. Поезија Слапови, ауторско издање, Београд, 1972. Дивља ружа (лирска проза), БИГЗ, Београд, 1973.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.