Radio B92 1998 god.,420 str.,odlična. žr8 473g

PRODAJEM VISOKONAPONSKI TRAFO 920 V ..SKINUTO SA TV KOJI JE RADIO

PRODAJEM VISOKONAPONSKI TRAFO SA TV KOJI JE RADIO OZNAKA NA TRAFOU JE DR 51..

PRODAJEM VISOKO NAPONSKI TRAFO SKINUT SA TV KOJI JE RADIO ..NA NJEMU PISE OZNAKA FAT 3789...

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,158 str. (77)

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom na par strana,mek povez,format 20 cm,158 str. (47)

Polovan ispravan daljinski za DVB-T2 Orion , telekom. Na daljinskom su isečena dugmad FAV, TV/Radio i Mute jer je baka često greškom njih pritiskala i posle nezna da se snađe.

NEO DVD-N50 DVD je radio i sada kada se ukljuci ne pokazuje nista,znaci ide kao neispravan za delove. DVD nije popravljan !! DVD je sa daljinsim upravljacem (on je najverovatnije ispravan, ali kako sve ide kao neispravno i on je bez prava na reklamaciju) Pa ko ume neka je sa srecom... Prodaje se bez prava na reklamaciju ili zamenu...

Apatridi, Radio B92, 1994. 204 strane. Odlično očuvana. Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom.

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

prodajem ga kao neispravnog bez prava na reklamaciju jer se ne razumem mada je sigurno neka glupost zato sto je radio bez problema a onda je prestao zato sto su na njemu stajale knjige(malo vise tezih knjiga)Dobar majstor ce znati sta je tu problem.Daljinski je polomljen(ova maska okolo)samo eto dajem ga zato sto je njegov originalni. Proizvođač : Mustek Model : V56LM-2E Ostalo Podržani formati : DVD, MPEG-1, MPEG-2, MPEG-4, MP3, Podržani mediji : CD-R, CD-RW, DVD-R, DVD-RW, DVD+R, DVD+RW, Izlazi : 5.1,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez. Izdanje Prosveta, Beograd, 1970. godine. Američka i Jugoslovenska misao o književnosti između dva rata. Gavrilović, Zoran, srpski književni kritičar (Beograd, 21. XII. 1926 – Beograd, 30. V. 1990). Diplomirao 1951. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je doktorirao 1970. Radio kao profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnu kritiku i eseje objavljivao od 1952. u periodici (Borba, Književne novine, Stvaranje, Književnost). Glavna djela: Kritika i kritičari (1957), Od Vojislava do Disa (1958), Zapisi o srpskim pesnicima (1977); 1967. sastavio Antologiju srpskog ljubavnog pesništva i Antologiju srpskog rodoljubivog pesništva.

Ovaj prijemnik je NEISPITAN (nemam kako da ga probam). Ali mi deluje da je ispravan.Ne vidi se nikakvo ostecenje na njemu.Kad se ukljuci u struju,svetli zelena power lampica.Nemam njegov daljinski. Novije je generacije,nema nikakvih dugmadi/tastera kao oni stariji (sve ide na daljinski).Znaci,ima presetovano 4000 kanala,child protection/parental control,programski vodic,digitalne TV i radio kanale,softver se upgrade-uje preko satelita,itd. Iz tog razloga sam oznacio samo licno preuzimanje,jer ne zelim da zeznem nekog,pa da posle bude problema.Ko bude zeleo ovo,neka dodje,probamo i sve bude korektno. Moguce je i slanje,ali jedino uz vas rizik (kazem,satelitski risiver nije proban,ne znam jos tacno stanje).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.

JOVAN POPOVIĆ – ŽIVOT I KNJIŽEVNO DELO Tematika: Književno-istorijsko razmatranje Sterijinog dela Žanr: Autobiografije i biografije, Antologije i monografije Tip knjige: Monografija Naslov knjige: Jovan Popović - život i književno delo Autor - priređivač: Slobodan Ž. Marković Biblioteka: Književno odeljenje Izdavač: “Matica srpska” – Novi Sad Uređuje i štampa: NIP “Proleter”– Bečej Godina izdanja : 1968. Broj strana: 303 strana Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Dimenzija knjige: 24 X 16,5 cm Povez knjige: Tvrdo koričeno izdanje Stanje knjige: Odlično, kao nova Napomena: Vredna knjiga, biografija poznatog autora Jovana Ppopovića. Monografija o jednom od velikih stvaralaca srpske književnosti. Monografija o stvaraocu čijih stotine rukom ispisanih strana, na stotine prepoznatljivih likova, i isto toliko uzbudljivih sudbina, ostaju trajna slika vremena o kojem je, svojim spisateljskim talentom, svojom kreativnošću i više nego predanim radom, nesebično svedočio. Biografija: Jovan Sterija Popović je sa pisanjem počeo još u ranoj mladosti. U početku je pisao poeziju i stihove u slavu grčkih narodnih junaka i ustanika, pa svoj prvi roman, pod nazivom “Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida” zatim saritični spis “Roman bez romana” i njegov književni rad i shvatanje postaju sve realističniji. Sterija predstavlja pre svega dramskog pisca, a prvi je kod nas koji je ovom književnom rodu dodao nove i bolje detalje. Svoj posao je shvatao ozbiljno i radio je veoma vredno istovremeno i na svojim dramama, ali i na komedijama. Aktivno je radio i u pozorištu, trudeći se da njegova dela budu što bolje prikazana na sceni. Među prvim istorijskim dramama nalaze se: “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “Skenderbeg”, “Lahan”; pozorišni komad “Ajduci” – koji je bio veoma popularan u to vreme, a koji je inspirisan narodnom pesmom. Iako predstavlja osnivača srpske drame, Sterijina uloga komediografa je još značajnija za istoriju pozorišta kod nas. Upravo je na ovaj način, stvarajući komična dela realizma ispoljio svoj književni talenat u potpunosti.Komedije koje je napisao su: “Laža i paralaža”, “Tvrdica”, “Pokondirena tikva”, “Zla žena”, “Ženidba i udadba”, “Kir Janja”, “Rodoljupci”, “Beograd nekad i sad”. Jovan Sterija Popoviće preminuo je u Vršcu, 10. marta 1856. godine, sa samo 50 godina. Od 1956. godine u Novom Sadu se održava festival “Sterijino pozorje”, u čast Jovana Sterije Popovića i predstavlja najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Na festivalu “Sterijino pozorje” dodeljuju se i nagrade za najbolja dostignuća u pozorištu.

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Daljinski Upravljac VOX Daljinac Ispravan i proveren kamerom Ne znam za koji je model uredjaja ali po komandama predpostavljam da je za DVD ili Home Cinema plejer Ukoliko zelite da eksperimentisete za model radite to na svoju odgovornost. Baterije sami obezbedjujete. -Slike su originalne od uredjaja koji se prodaje. -Svaki uredjaj koji postavljam na aukciju ili oglas ispitam i trudim se da ga opisem realno, bez doterivanja i sa naglasavanjem mana i nedostataka. -Clanovi koji imaju ideju da povade odredjene delove iz uredjaja, pa vrate kao neispravne, poluispravne ili ostecene, takodje MOLIM DA NE LICITIRAJU NA MOJIM AUKCIJAMA. -Za ostecenja u transportu NE ODGOVARAM. Vase je da pozovete kurira sluzbe koja vam je posiljku dostavila, napravite zapisnik o ostecenju i trazite odstetu od iste. -Molim clanove/kupce da dobro procitaju USLOVE PRODAJE jer se kupoprodaja obavlja jedino tako i nikako drugacije.

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Naziv: Lički kalendar za svaku godinu Autor: Milan Divjak Lički Godina izdanja: 1997 Izdavač: Srpsko kulturno društvo `Sava mrkalj`, Novi Sad Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Proljeće će biti prijatno, ljeto toplo, jesen kišovita, a zima hladna, Dani će biti ljeti duži, a zimi kraći. Danju će se bolje vidjeti nego noću. Kiša će biti sasvim vlažna Lijenčine će više praznovati nego li raditi. Ko bude bez vina, rakije i piva, biće mu i voda slatka Sirotinja će biti sirotija, a bogataši sve bogatiji. Ko ne bude imao novca za novu modu, pridržavaće se stare mode. Komšije će se za pedalj zemlje inatiti. Supruzi će dotle u ljubavi živjeti, dok se ne zavade. Većina će držati da je bolje zakinuti što od koga, nego li što kome darovati. Iste godine treba se čuvati osobito od onijeh koji sijeku glavu umjesto kose, od žena koje imaju oštre nokte i male brkove i od ljudi koji pravdu traže, a u sebi je nemaju.