Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Stranger Shores Paperback – 1 Aug. 2002, by J. M. Coetzee (Author) Product details Publisher: ‎ Vintage; New Edition (1 Aug. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 384 pages Dimensions: ‎ 12.9 x 2.3 x 19.8 cm J. M. Coetzee is, without question, one of the world`s greatest novelists. This volume gathers together for the first time in book form twenty-nine pieces on books, writing, photography and the 1995 Rugby World Cup in South Africa. Stranger Shores opens with „What is a Classic?“ in which Coetzee explores the answer to his own question – „What does it mean in living terms to say that the classic is what survives?“ - by way of TS Eliot, JS Bach and Zbigniew Herbert. His subjects range from eighteenth and nineteenth century writers Daniel Defoe, Samuel Richardson and Ivan Turgenev, to the great German modernists Rilke, Kafka, and Musil, to the giants of late twentieth century literature, among them Harry Mulisch, Joseph Brodsky, Jorge Luis Borges, Salman Rushdie, Amos Oz, Naguib Mahfouz, Nadine Gordimer and Doris Lessing. Review The scale of Coetzee`s reading makes most British criticism seem dully provincial -- Andrew Marr – Daily Telegraph To read him on Kafka and on the deficiencies of the English translation of the work is to be put in touch with criticism at its most attentive and creative – Irish Indepedent This is exemplary writing - balanced, clear, direct and profound – Literary Review „What is a Classic?“... is a marvellous essay, and the book is worth buying for it alone. Coetzee the critic is every bit as good as Coetzee the novelist – Irish Times Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. KC (N)

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredili: DRAGAN NEDELJKOVIĆ MIODRAG RADOVIĆ Dragan Nedeljković (Ravnje, 2. avgust 1925 — Beograd, 5. jun 2015) bio je slavista, profesor univerziteta u Beogradu, Bordou i Parizu.[1] Biografija Rođen je u selu Ravnje u Mačvi, od oca Rastka, trgovca, i majke Jelene.[2] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rumi. Tokom Drugog svetskog rata bio je na Sremskom frontu kao vojnik.[3] Studirao je u Beogradu, a uporednu i francusku književnost studirao je na Sorboni. Doktorirao je 1957. u Strazburu, a francuski državni doktorat je stekao u Bordou. Bio je redovni član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti sa sedištem u Parizu. Bio je predsednik Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“.[4] Objavio je oko 400 stručnih, naučnih i književnih radova.[1] Napisao je trilogiju svetlosti koju čin knjige „Izdaleka - svetlost“ (1996), „Svetlost izbliza“ (2000) i „Iz dubine svetlost - u predvorju smrti“ (2003).[3] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Miodrag Radović (profesor) (Kamenjača, 1945 – Novi Sad, 2018) bio je komparatista, profesor književnosti, prevodilac sa francuskog, nemačkog i engleskog jezika. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Biografija Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je Opštu književnost sa teorijom 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao na temi „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980) na beogradskom Univerzitetu. Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je stipendista Humboltove fondacije u dva maha: u Minhenu i na Univerzitetu Hajdelberg u Nemačkoj. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). U svojstvu lektora, predavača i profesora bio je nastavnik na univerzitetima u Lionu, Renu, Banja Luci, Nikšiću, Novom Sadu i Frankfurtu na Majni (Gete Univerzitet). Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegova knjiga Pčelojavljenje, koja razmatra simboliku pčele u književnosti, objavljena je 2017.godine, a afinitete za svet pčela, njihovu magiju i njihove tajne poneo je iz porodice u kojoj je pčelario na tradicionalni način deda Stanislav Radović. Preminuo je 26. jula 2018. u Novom Sadu, na svojoj terasi, okružen cvećem, limunom koji je gajio i pčelama radilicama. Serije i festivali: Miodrag Radović je autor serije Velikani nauke u limbu zaborava, ciklusa predavanja iz 2015. godine koji je, u okviru obeležavanja 25 godina postojanja, Fondacija Laza Kostić pokrenula sa Kolarčevom zadužbinom. Sa ciljem čuvanja kontinuiteta naučne tradicije u Srbiji, ciklus obrađuje stvaralaštvo Zorana Konstantinovića, Mirona Flašara, Anice Savić-Rebac, Vojislava Đurića, Miroslava Pantića, Novice Petkovića i Miodraga Ibrovca. Kostić Lazi na zvezdanoj stazi (Julijani dr-a Laze Kostića, rođenoj Palanački) je festival nastao u Somboru 2017. godine iz saradnje crkvene opštine Sombor, Narodnog pozorišta Sombor i Srpske čitaonice Laza Kostić. Povodom 50 godina Muzeja pčelarstva u Sremskim Karlovcima, kreirana je serija koncerata, izložbi, predavanja, razgovora i različitih programa pod nazivom Zvezdani ukrštaj J. Živanović - L. Kostić. Serija je u Muzeju pčelarstva najavljena promocijom knjige Pčelojavljenje prof. dr Miodraga Radovića na Sveta Tri Jerarha, 12.februara, dan rođenja dva prijatelja. Počast Kostić Lazi na zvezdanoj stazi je u maju 2017. godine održana u saradnji Narodne biblioteke „Jefimija“, Narodnog univerziteta Trstenik i Gimnazije „Vuk Stefanović Karadžić“.

Ćirilske rukopisne knjige biblioteke Srpske patrijaršije Knjiga 1. Apostoli Biblioteka Srpske patrijaršije, 2022. 141 strana, tvrd povez, udžbenički format. „Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Српске Патријаршије, Књига 1. Апостоли“ Средином јуна 2022. године у оквиру издавачке делатности Библиотеке Српске Патријаршије објављена је научна публикација Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Српске Патријаршије, Књига 1. Апостоли, која је резултат вишегодишњег рада на пројекту: Истраживање, евидентирање и научна обрада рукописног фонда Библиотеке Српске Патријаршије. Научну комисију ангажовану на овом пројекту Библиотеке Патријаршије чине: проф. др Бранислав Тодић, редован професор Филозофског факултета у Београду; проф. др Зоран Ранковић, редован професор Православног Богословског факултета у Београду; мр Душица Грбић, начелник одељења старе и ретке књиге Библиотеке Матице српске у Новом Саду и др Зоран Недељковић, управника Библиотеке Српске Патријаршије. Издање које је пред читаоцима представља археографски опис шест рукописних књига и одломака Апостола, који се чувају у рукописном фонду Библиотеке Српске Патријаршије у Београду. Описи рукописа урађени су на основу непосредног увида и накнадне обраде. Описи се састоје од следећих целина: (Заглавље), Кодиколошки опис, Повез, Писар, место и време настанка, Ликовни украс, Садржај, Записи, Историјат и Литература. Ова публикације је прво издање поменутог пројекта који има за циљ научни опис свих средњовековних рукописа који се чувају у Библиотеци Патријаршије (укупно има 471 рукопис). Начин научног истрживања осим хронолошког јесте и тематски, односно рукописни фонд се обрађује по целинама – Апостоли, Јеванђеља, Псалтири, Зборници итд. Посебно вредан рукописни фонд Библиотеке Српске Патријаршије никада до сада није научно, детаљно и систематски описиван и управо због његовог значаја за научноистраживачку јавност, ово издање, као и будућа на којима ће се радити, биће потврда високих домета писаног стваралаштва српске културе кроз историју. Следеће издање на коме научна Комисија Библиотеке Српске Патријаршије ради биће средњовековна рукописна Јеванђеља.

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo izlizane, nista strasno. Ostalo uredno! Roman Witold Ingarden (/ɪnˈɡɑːrdən/; 5. veljače 1893. – 14. lipnja 1970.) bio je poljski filozof koji se bavio estetikom, ontologijom i fenomenologijom. Prije Drugog svjetskog rata Ingarden je svoja djela uglavnom objavljivao na njemačkom jeziku. Tijekom rata prelazi na poljski iz solidarnosti sa svojom domovinom nakon njemačke invazije,[3] i kao rezultat toga, njegova glavna djela iz ontologije ostala su uglavnom nezapažena od strane šire svjetske filozofske zajednice. Ingarden je rođen u Krakovu, Austro-Ugarska, 5. veljače 1893. godine.[4] Prvo je studirao matematiku i filozofiju na Sveučilištu Lwów kod Kazimierza Twardowskog, a zatim se preselio na Sveučilište u Göttingenu kako bi studirao filozofiju kod Edmunda Husserla. Husserl ga je smatrao jednim od svojih najboljih studenata i pratio ga je na Sveučilištu u Freiburgu, gdje je 1918. Ingarden predao svoju doktorsku disertaciju s Husserlom kao direktorom.[6] Naslov njegovog rada bio je Intuition und Intellekt bei Henri Bergson (Intuicija i intelekt u Henri Bergson).[7] Ingarden je ranije predložio da se prebaci u Lwów i napiše novu disertaciju pod vodstvom Twardowskog zbog sve veće napetosti između Njemačke i Poljske, ali Husserl je to odbio.[7] Ingarden se potom vratio u Poljsku, gdje je nakon doktorata proveo svoju akademsku karijeru. Dugo se morao uzdržavati srednjoškolskom nastavom.[8] Tijekom tog razdoblja, jedan od njegovih radova - osim njegovog postdoktorskog rada iz epistemologije - bio je pregled Festschrifta napisan za Twardowskog. To je uključivalo analizu Zygmunta Lempickog `W sprawie uzasadnienia poetyki czystej` (O opravdanosti čiste poetike).[9] Godine 1925. predao je svoj Habilitationschrift, Essentiale Fragen (Bitna pitanja), Kazimierzu Twardowskom na Sveučilištu Lwów. Ovu tezu zamijetila je filozofska zajednica engleskog govornog područja.[10][11] Godine 1933. sveučilište ga je promoviralo za profesora filozofije.[10] Postao je poznat po svom radu na Književnom umjetničkom djelu (Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzgebiet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft, 1931.).[6] Od 1939. do 1941. za vrijeme sovjetske okupacije Lwówa nastavio je sa sveučilišnom djelatnošću i živio na području Krakova.[10] Nakon operacije Barbarossa 1941. pod njemačkom okupacijom Ingarden je potajno predavao studentima matematiku i filozofiju. Nakon što mu je kuća bombardirana, nastavio je raditi na svojoj knjizi, Kontroverza oko postojanja svijeta.[6] Ingarden je ubrzo nakon rata postao profesor na Sveučilištu Nicolaus Copernicus u Toruńu 1945., ali je zabranjen 1946. pod komunističkim režimom.[3] Zatim se preselio na Jagelonsko sveučilište u Krakovu, gdje mu je ponuđeno mjesto.[10] Godine 1949., međutim, zabranjeno mu je predavanje zbog navodnog idealizma, navodnog `neprijatelja materijalizma`.[3] Godine 1957. ponovno je imenovan na Sveučilište Jagiellonian nakon što je zabrana ukinuta, pa je nastavio predavati, pisati i objavljivati. Ingarden je preminuo 14. lipnja 1970. u Krakovu od posljedica cerebralnog krvarenja.[6] Djela Ingarden je bio realistički fenomenolog i stoga nije prihvaćao Husserlov transcendentalni idealizam. Njegov trening bio je fenomenološki; unatoč tome, njegov je rad u cjelini bio usmjeren na ontologiju. Zato je[citat potreban] Ingarden jedan od najpoznatijih fenomenoloških ontologa, koji je nastojao opisati ontološku strukturu i stanje bića različitih objekata na temelju bitnih značajki svakog iskustva koje bi takvo znanje moglo pružiti. Najpoznatija Ingardenova djela, i jedina nadaleko poznata čitateljima engleskog govornog područja, tiču ​​se estetike i književnosti. Njegova najpopularnija knjiga, na primjer, bila je Književno umjetničko djelo, koja je istraživala pojam književnog umjetničkog djela.[9] U ovoj knjizi Ingarden je tvrdio da je književno umjetničko djelo čisto namjerni objekt i da je proizvod autorovih svjesnih čina.[9] Ovaj bi rad pridonio razvoju književne teorije nazvane kritika odgovora čitatelja i utjecao na znanstvenike kao što su René Wellek i Wolfgang Iser.[3] Ekskluzivni fokus na Ingardenov rad u estetici ne odražava Ingardenovo cjelokupno filozofsko stajalište, koje je usredotočeno na ideje o formalnoj, egzistencijalnoj i materijalnoj ontologiji iznesene u njegovoj Kontroverzi o postojanju svijeta. U svojim estetskim istraživanjima, Ingarden je estetiku smatrao sastavnim dijelom filozofije. Tvrdio je da njegova estetska teorija nije samo analiza umjetnosti već pristup koji odgovara na osnovna filozofska pitanja.[12] Ingarden je također pokušao uspostaviti fenomenološki krug u Lavovu. Grupa, koja se usredotočila na estetiku i deskriptivnu psihologiju, privukla je neke od Twardowskijevih učenika, uključujući Leopolda Blausteina i Eugénie Ginsberg.[13] Ingarden je bio bliski suradnik Edith Stein. On je stao u njezinu obranu kada je doveden u pitanje njezin rad s Husserlom.[14] Ingarden je napisao svoju biografiju 1949. Ovo djelo, napisano u trećem licu, bila je jedna od tri biografije koje je poslao Tatarkiewiczu, koji je tada revidirao svoju Historia filozofii (Povijest filozofije).[7] Filozof je također radio za Husserla...

veoma dobro stanje Antologija crnog humora Crni humor provlači se kroz istoriju književnosti, ali u krupni plan izlazi sa nadrealizmom. Bretonova `Antologija crnog humora` predstavlja prekretnicu u razmatranju crnog humora, kao načina književnog izražavanja. Résumé : « L`humour noir est borné par trop de choses, telles que la bêtise, l`ironie sceptique, la plaisanterie sans gravité... (l`énumération serait longue), mais il est par excellence l`ennemi mortel de la sentimentalité à l`air perpétuellement aux abois - la sentimentalité toujours sur fond bleu - et d`une certaine fantaisie à court terme, qui se donne trop souvent pour la poésie, persiste bien vainement à vouloir soumettre l`esprit à ses artifices caducs, et n`en a sans doute plus pour longtemps à dresser sur le soleil, parmi les autres graines de pavot, sa tête de grue couronnée. » André Breton, 1939. Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Naslov Gojko Tešić : razgovori, besede, utopije, silabusi, bibliografija / priredio Zoran Jeremić Tekući naslov Međaj Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Užice : Narodna biblioteka Užice, 2021 (Užice : Grafičar) Fizički opis 365 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jeremić, Zoran, 1965- = Jeremić, Zoran, 1965- Zbirka Međaj, ISSN 0351-5451 ; 119 (Broš.) Napomene Tiraž 300. Predmetne odrednice Tešić, Gojko, 1951- -- Intervjui Tešić, Gojko, 1951- -- Bibliografije Srpska književnost Gojko Tesic - Razgovori, Besede, Utopije, Silabusi, Bibliografija Gojko Tešić (Lještansko, 28. avgust 1951) srpski je istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar, urednik i univerzitetski profesor u penziji. Najveći je avangardolog srpske (i jugoslovenske) književne istorije i izuzetno zaslužan za očuvanje i reinterpretaciju dela i života pisaca srpske avangardne književnosti, u najvećoj meri Stanislava Vinavera i Radeta Drainca, ali i Grigorija Božovića, Stanislava Krakova, Dragiše Vasića, Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog. Rođen je u porodici Milenije i Milenka Tešića u Lještanskom kod Bajine Bašte i odrastao je uz dve rođene sestre, Milesu i Milenu. Iz prvog braka ima ćerku Ivu Tešić. Živi u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Kostojevićima (1958–1966, dobitnik Diplome „Vuk Karadžić”), gimnaziju u Titovom Užicu (1966–1970, dobitnik Diplome „Svetozar Marković”). Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu – na grupi za jugoslovensku i opštu književnost (1970–1976). Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu odbranom magistarskog rada „Polemike o avangardi u srpskoj književnosti dvadesetih godina” (1985, mentor prof. dr Miloš I. Bandić). Disertaciju „Srpska književna avangarda (1902–1934) – književnoistorijski kontekst” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 17. novembra 2004. godine (mentor prof. dr Slavko Gordić). Karijera Bavi se književnoistorijskim, književnokritičkim i uredničkim radom od 1972. godine objavljujući u sledećim listovima i časopisima: Književna istorija, Razvitak, Književna reč, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Politika, Borba, Polja, Savremenik, Koraci, Ulaznica, Povelja, Gradac, Delo, Književni magazin, Književni glasnik itd. i u institutskim zbornicima. Urednik Bio je urednik Književne reči od 1977. do 1980, a od 1980. do 1984. godine glavni i odgovorni urednik (sa izrazito demokratskom, polemičkom/kritičkom i međunarodnom orijentacijom). Kratko vreme bio je u redakciji časopisa Književnost (1986–1987). Pokrenuo je i uredio samo dva broja književne revije Itaka (1995, 1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), potom reviju Avangarda (1997, 2000, 2003 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa) i Almanah Vinaver (1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), književnu reviju Alfa (izdavač Narodna knjiga, 2001) i zapaženu publikaciju povodom stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže Pečat o Krleži Danas (1993). U Fondaciji „Stanislav Vinaver” osnovao je i uređivao naučnu publikaciju Vinaverovo ogledalo (2016–2020). Bio je urednik Biblioteke „Albatros” (IP „Filip Višnjić” 1993–1994). U Narodnoj knjizi je 1995. pokrenuo i do 2005. uređivao književnoteorijsku i književnoistorijsku Biblioteku „Pojmovnik” (objavljeno preko 50 naslova – proglašena za najbolje uređivanu biblioteku na Drugom milenijumskom sajmu knjiga 2002, potom za izdavački poduhvat godine na Salonu knjige u Novom Sadu, 2003), „Kontekst” (potom: „Novi kontekst”), „Slovenska književna misao”, zatim beletrističke biblioteke „Kraj veka”, „Alfa” (produkcija savremene srpske književnosti, uredio preko 50 naslova proze, poezije i eseja), „Slučaj”, „Trezor”, „Moderna tradicija”, „Bibliosfera”, „Napuklo ogledalo” itd. U izdavačkoj kući „Otkrovenje” pokrenuo je biblioteke „Tekst”, „Avangarda” i „Postojbina”, a kod Čigoja štampe biblioteke „Skladište” i „Rez”. Veliki broj autora koje je objavio u navedenim bibliotekama dobio je najznačajnija književna priznanja (NIN-ovu nagradu, Andrićevu nagradu, Nagradu „Isidora Sekulić”, Nagradu „Đorđe Jovanović”, Nagradu „Vukove zadužbine”, Vitalovu nagradu, Nagradu „Sreten Marić”, Nagradu „Radomir Konstantinović” itd.). Osnivač je „Vinaverove biblioteke” u okviru Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2017–2020) u okviru koje je pokrenuo nekoliko kolekcija („Vinaverovo ogledalo”, „Avangardologija”, „Biće i jezik”, „Vinaveriana”). Naučni i akademski rad Bio je zaposlen u Institutu za književnost od 1. februara 1977. godine; od 1. septembra 1980. do 30. septembra 1984. radio je u Književnoj omladini Srbije na mestu glavnog i odgovornog urednika lista Književna reč, a od 1. oktobra 1984. vraća se u Institut, gde je radio u zvanju višeg naučnog saradnika do 15. januara 2008. godine. Kao saradnik Instituta dva puta je boravio na naučnom usavršavanju u Moskvi (1982) i u Parizu (1988. i 1989). Bio je stipendista Geteovog instituta (Frajburg, 1988). Od 1. januara 2006. do 15. januara 2008. godine bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskursivne prakse književnoteorijskih proučavanja”. Bio je honorarni urednik u IP „Narodna knjiga” od 1995. do 2005. godine. Bio je zaposlen u Službenom glasniku kao urednik biblioteke „Književne nauke, umetnost, kultura” (pokrenuo je i uređivao 27 kolekcija) od 15. januara 2008. do 1. marta 2010. godine. Od januara 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao je Srpsku književnost 20. veka, Međuratnu srpsku književnost i Književnost srpske avangarde na osnovnim studijama (Katedra za srpsku književnost) – od 29. marta 2006. do 24. decembra 2010. bio je u zvanju vanrednog profesora, a od 24. decembra 2010. do penzionisanja bio je u zvanju redovnog profesora na istom fakultetu. Pored nekoliko tematskih kurseva, bio je predavač na kursu Međuratna srpska književnost, umesto kog je osnovao predmet Književnost srpske avangarde, a na master studijama utemeljio je predmet Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti XX veka. U zimskom semestru 2009/2010. bio je gostujući profesor po pozivu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu – Katedra za južnoslavensku filologiju (održavši tematski kurs Srpska književna avangarda u južnoslavenskom kontekstu). Penzionisan je 2018. godine.[1] „Prof. Tešić je, međutim, inicijalno odavao sasvim drugačiji utisak, kojem sam u početku i sam robovao. Mnogi će reći: predavanja su bila jednolična, što će reći iskomunicirana istim glasom, iste intonacije, bez dramatičnosti. Šokiraćemo se mi iz iste generacije kada budemo ušli u krug naučnih skupova i kada budemo videli koliko je vatren, bučan i agresivan govornik Gojko Tešić, sve naravno u plemenitom smislu; vatren i agresivan u smislu ljubavi prema Vinaveru, na primer, a ne prema nekakvoj zločinačkoj političkoj ideologiji, sa čime se vatreni govornici nepravedno isključivo povezuju. Ako ste čuli fazone posle neke tuče na javnom mestu o tome kako se „sigurno nisu pobili oko književnosti“, prof. Tešić je vrlo lako mogao biti junak upravo takve priče. Takva na prvu loptu percepirana monotonost bila je samo donekle istinita. Prof. Tešić je istina na FFUNS došao kasno u svojoj karijeri naučnika, urednika, kritičara i priređivača, nenaviknut na devedesetominutna predavanja klincima. Ali vraćam se na njegova možda nehotična, no u mom poznavanju i shvatanju potpuno svesna i kreativna metodička rešenja: njegova navodna retorska „jednoličnost“ nije bila nesvesni refleks manjka iskustva iza predavačke katedre, već svesna odluka. Dužnost predavača, kako ju je shvatao prof. Tešić, bila je – u skladu sa, vraćam se ponovo, idealom humanističke nauke koji individualne iskre lucidnosti i kritičkog odnosa čak i prema jezgrenim, tvrdim elementima naučnog gradiva ne samo da dopušta, nego u najboljem slučaju i ohrabruje – da predaje samo ono što se da smatrati objektivnim, to jest, ono što je za prosečnog dvadesetogodišnjaka dozlaboga smarajuće: istoriografiju, izdavačke poduhvate i hronologiju, kritičke refleksije i opaske, polemike i polemičke odgovore, istorijat verzija teksta, zapise govora i od zvaničnih svedoka potvrđene izjave. Sve ostalo, o čemu se može diskutovati ili o čemu se može oblikovati lični stav i utisak, ostavljeno je stoprocentno studentima samim, da čitaju kako mogu.” – Miloš Jocić, SILABUSI PROF. TEŠIĆA Institut za književnost i umetnost objavio je 2021. zbornik Avangarda i komentari: međunarodni naučni zbornik radova u čast prof. Gojka Tešića[mrtva veza], koji su uredili Igor Perišić i Vladan Bajčeta. Ostale stručne aktivnosti Organizovao je Međunarodni naučni skup „Književno i prevodilačko delo Stanislava Vinavera” i uredio istoimeni zbornik radova (1985). Bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena” (2006–2008). Inicirao je osnivanje Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2016. godine – u okviru koje je utemeljio književno-umetničku i naučnu manifestaciju „Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”, potom Istraživačko-izdavački centar – odnosno „Vinaverovu biblioteku”). U proteklih 30 godina svojim javnim delovanjem bio je izrazito opoziciono orijentisan iako nije bio stranački angažovan od trenutka kada je demonstrativno napustio članstvo SKJ (1984) – tekstove polemičko-pamfletske sadržine objavljivao je u Književnoj reči, Vremenu, Književnim novinama, Borbi, NIN-u, Demokratiji, Stavu, u Politici (pre 1992. godine) itd. Dokument o njegovom intelektualnom i stvaralačkom angažmanu neosporno je evidentan u stotinu brojeva Književne reči koju je uređivao od 1980. do 1984. godine. Ovaj list je u to vreme imao i veoma veliku međunarodnu reputaciju (o čemu postoje pisani tragovi u listovima u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj itd.). Članstva Bio je član Udruženja književnika Srbije (do novembra 1996). Član je Srpskog književnog društva i PEN centra. Bio je predsednik Upravnog odbora SKD (2006–2007) i predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije (2013–2014). Bio je član Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Bio je član sledećih žirija: NIN-ove nagrade, Andrićeve nagrade, Nagrade „Isidora Sekulić”, Disove nagrade, Nagrade „Meša Selimović”, Nagrade „Đorđe Jovanović”, Nagrade „Todor Manojlović”, Nagrade „Račanska povelja”, Njegoševe nagrade, Nagrade „Milutin Uskoković”, Nagrade „Laza Lazarević”, Nagrade „Sreten Marić”, i Nagrade „Radomir Konstantinović”. U Kredibel banci utemeljio je Nagradu „Stanislav Vinaver” (dodeljivana je od 1992. do 1995. godine). Za priređivačke jedinstvene autorske projekte Gojka Tešića izdavači su bili dobitnici prestižnih nagrada na Sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu: hrestomatija Zli volševbnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943 (1983 – izdavači Slovo ljubve, Beogradska knjiga i Matica srpska), „Dela Rada Drainca” u 10 knjiga (1998–1999 – izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije – izdavački poduhvat 1999; izdavački poduhvat je i na Leskovačkom sajmu knjiga iste godine). „Dela Stanislava Vinavera” u 18 knjiga – izdavački Službeni glasnik i Zavod za udžbenike: 2012. i 2015. godine; prvih 9 knjiga izdavački poduhvat 2012. godine; komplet 18 knjiga na 21. Međunarodnom salonu knjige u Novom Sadu – specijalna nagrada 2015. godine).[1] Pored brojnih nagrada koje su dobili autori čije je knjige uredio, Gojko Tešić je dobio nagrade za biblioteke koje je osnovao i uređivao: za „Pojmovnik” nagradu na Salonu knjige u Novom Sadu 2003. godine, potom „Nagradu za najbolju ediciju” na 11. Međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga i obrazovanja, za ediciju „Književne nauke” u izdavačkoj kući Službeni glasnik, 2016. godine. MG67

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gojko Tesic - Razgovori, Besede, Utopije, Silabusi, Bibliografija Gojko Tešić (Lještansko, 28. avgust 1951) srpski je istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar, urednik i univerzitetski profesor u penziji. Najveći je avangardolog srpske (i jugoslovenske) književne istorije i izuzetno zaslužan za očuvanje i reinterpretaciju dela i života pisaca srpske avangardne književnosti, u najvećoj meri Stanislava Vinavera i Radeta Drainca, ali i Grigorija Božovića, Stanislava Krakova, Dragiše Vasića, Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog. Biografija Rođen je u porodici Milenije i Milenka Tešića u Lještanskom kod Bajine Bašte i odrastao je uz dve rođene sestre, Milesu i Milenu. Iz prvog braka ima ćerku Ivu Tešić. Živi u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Kostojevićima (1958–1966, dobitnik Diplome „Vuk Karadžić”), gimnaziju u Titovom Užicu (1966–1970, dobitnik Diplome „Svetozar Marković”). Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu – na grupi za jugoslovensku i opštu književnost (1970–1976). Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu odbranom magistarskog rada „Polemike o avangardi u srpskoj književnosti dvadesetih godina” (1985, mentor prof. dr Miloš I. Bandić). Disertaciju „Srpska književna avangarda (1902–1934) – književnoistorijski kontekst” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 17. novembra 2004. godine (mentor prof. dr Slavko Gordić).[1] Karijera Bavi se književnoistorijskim, književnokritičkim i uredničkim radom od 1972. godine objavljujući u sledećim listovima i časopisima: Književna istorija, Razvitak, Književna reč, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Politika, Borba, Polja, Savremenik, Koraci, Ulaznica, Povelja, Gradac, Delo, Književni magazin, Književni glasnik itd. i u institutskim zbornicima.[1] Urednik Bio je urednik Književne reči od 1977. do 1980, a od 1980. do 1984. godine glavni i odgovorni urednik (sa izrazito demokratskom, polemičkom/kritičkom i međunarodnom orijentacijom). Kratko vreme bio je u redakciji časopisa Književnost (1986–1987).[1] Pokrenuo je i uredio samo dva broja književne revije Itaka (1995, 1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), potom reviju Avangarda (1997, 2000, 2003 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa) i Almanah Vinaver (1997 – izdavači Kredibel banka i Čigoja štampa), književnu reviju Alfa (izdavač Narodna knjiga, 2001) i zapaženu publikaciju povodom stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže Pečat o Krleži Danas (1993). U Fondaciji „Stanislav Vinaver” osnovao je i uređivao naučnu publikaciju Vinaverovo ogledalo (2016–2020).[1] Bio je urednik Biblioteke „Albatros” (IP „Filip Višnjić” 1993–1994). U Narodnoj knjizi je 1995. pokrenuo i do 2005. uređivao književnoteorijsku i književnoistorijsku Biblioteku „Pojmovnik” (objavljeno preko 50 naslova – proglašena za najbolje uređivanu biblioteku na Drugom milenijumskom sajmu knjiga 2002, potom za izdavački poduhvat godine na Salonu knjige u Novom Sadu, 2003), „Kontekst” (potom: „Novi kontekst”), „Slovenska književna misao”, zatim beletrističke biblioteke „Kraj veka”, „Alfa” (produkcija savremene srpske književnosti, uredio preko 50 naslova proze, poezije i eseja), „Slučaj”, „Trezor”, „Moderna tradicija”, „Bibliosfera”, „Napuklo ogledalo” itd. U izdavačkoj kući „Otkrovenje” pokrenuo je biblioteke „Tekst”, „Avangarda” i „Postojbina”, a kod Čigoja štampe biblioteke „Skladište” i „Rez”. Veliki broj autora koje je objavio u navedenim bibliotekama dobio je najznačajnija književna priznanja (NIN-ovu nagradu, Andrićevu nagradu, Nagradu „Isidora Sekulić”, Nagradu „Đorđe Jovanović”, Nagradu „Vukove zadužbine”, Vitalovu nagradu, Nagradu „Sreten Marić”, Nagradu „Radomir Konstantinović” itd.). Osnivač je „Vinaverove biblioteke” u okviru Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2017–2020) u okviru koje je pokrenuo nekoliko kolekcija („Vinaverovo ogledalo”, „Avangardologija”, „Biće i jezik”, „Vinaveriana”).[1] Naučni i akademski rad Bio je zaposlen u Institutu za književnost od 1. februara 1977. godine; od 1. septembra 1980. do 30. septembra 1984. radio je u Književnoj omladini Srbije na mestu glavnog i odgovornog urednika lista Književna reč, a od 1. oktobra 1984. vraća se u Institut, gde je radio u zvanju višeg naučnog saradnika do 15. januara 2008. godine. Kao saradnik Instituta dva puta je boravio na naučnom usavršavanju u Moskvi (1982) i u Parizu (1988. i 1989). Bio je stipendista Geteovog instituta (Frajburg, 1988). Od 1. januara 2006. do 15. januara 2008. godine bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskursivne prakse književnoteorijskih proučavanja”. Bio je honorarni urednik u IP „Narodna knjiga” od 1995. do 2005. godine. Bio je zaposlen u Službenom glasniku kao urednik biblioteke „Književne nauke, umetnost, kultura” (pokrenuo je i uređivao 27 kolekcija) od 15. januara 2008. do 1. marta 2010. godine. Od januara 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao je Srpsku književnost 20. veka, Međuratnu srpsku književnost i Književnost srpske avangarde na osnovnim studijama (Katedra za srpsku književnost) – od 29. marta 2006. do 24. decembra 2010. bio je u zvanju vanrednog profesora, a od 24. decembra 2010. do penzionisanja bio je u zvanju redovnog profesora na istom fakultetu. Pored nekoliko tematskih kurseva, bio je predavač na kursu Međuratna srpska književnost, umesto kog je osnovao predmet Književnost srpske avangarde, a na master studijama utemeljio je predmet Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti XX veka. U zimskom semestru 2009/2010. bio je gostujući profesor po pozivu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu – Katedra za južnoslavensku filologiju (održavši tematski kurs Srpska književna avangarda u južnoslavenskom kontekstu). Penzionisan je 2018. godine.[1] „ Prof. Tešić je, međutim, inicijalno odavao sasvim drugačiji utisak, kojem sam u početku i sam robovao. Mnogi će reći: predavanja su bila jednolična, što će reći iskomunicirana istim glasom, iste intonacije, bez dramatičnosti. Šokiraćemo se mi iz iste generacije kada budemo ušli u krug naučnih skupova i kada budemo videli koliko je vatren, bučan i agresivan govornik Gojko Tešić, sve naravno u plemenitom smislu; vatren i agresivan u smislu ljubavi prema Vinaveru, na primer, a ne prema nekakvoj zločinačkoj političkoj ideologiji, sa čime se vatreni govornici nepravedno isključivo povezuju. Ako ste čuli fazone posle neke tuče na javnom mestu o tome kako se „sigurno nisu pobili oko književnosti“, prof. Tešić je vrlo lako mogao biti junak upravo takve priče. Takva na prvu loptu percepirana monotonost bila je samo donekle istinita. Prof. Tešić je istina na FFUNS došao kasno u svojoj karijeri naučnika, urednika, kritičara i priređivača, nenaviknut na devedesetominutna predavanja klincima. Ali vraćam se na njegova možda nehotična, no u mom poznavanju i shvatanju potpuno svesna i kreativna metodička rešenja: njegova navodna retorska „jednoličnost“ nije bila nesvesni refleks manjka iskustva iza predavačke katedre, već svesna odluka. Dužnost predavača, kako ju je shvatao prof. Tešić, bila je – u skladu sa, vraćam se ponovo, idealom humanističke nauke koji individualne iskre lucidnosti i kritičkog odnosa čak i prema jezgrenim, tvrdim elementima naučnog gradiva ne samo da dopušta, nego u najboljem slučaju i ohrabruje – da predaje samo ono što se da smatrati objektivnim, to jest, ono što je za prosečnog dvadesetogodišnjaka dozlaboga smarajuće: istoriografiju, izdavačke poduhvate i hronologiju, kritičke refleksije i opaske, polemike i polemičke odgovore, istorijat verzija teksta, zapise govora i od zvaničnih svedoka potvrđene izjave. Sve ostalo, o čemu se može diskutovati ili o čemu se može oblikovati lični stav i utisak, ostavljeno je stoprocentno studentima samim, da čitaju kako mogu. ” — Miloš Jocić, SILABUSI PROF. TEŠIĆA Institut za književnost i umetnost objavio je 2021. zbornik Avangarda i komentari: međunarodni naučni zbornik radova u čast prof. Gojka Tešića[mrtva veza], koji su uredili Igor Perišić i Vladan Bajčeta. Ostale stručne aktivnosti Organizovao je Međunarodni naučni skup „Književno i prevodilačko delo Stanislava Vinavera” i uredio istoimeni zbornik radova (1985). Bio je rukovodilac projekta „Savremene književne teorije i njihova primena” (2006–2008). Inicirao je osnivanje Fondacije „Stanislav Vinaver” u Šapcu (2016. godine – u okviru koje je utemeljio književno-umetničku i naučnu manifestaciju „Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”, potom Istraživačko-izdavački centar – odnosno „Vinaverovu biblioteku”). U proteklih 30 godina svojim javnim delovanjem bio je izrazito opoziciono orijentisan iako nije bio stranački angažovan od trenutka kada je demonstrativno napustio članstvo SKJ (1984) – tekstove polemičko-pamfletske sadržine objavljivao je u Književnoj reči, Vremenu, Književnim novinama, Borbi, NIN-u, Demokratiji, Stavu, u Politici (pre 1992. godine) itd. Dokument o njegovom intelektualnom i stvaralačkom angažmanu neosporno je evidentan u stotinu brojeva Književne reči koju je uređivao od 1980. do 1984. godine. Ovaj list je u to vreme imao i veoma veliku međunarodnu reputaciju (o čemu postoje pisani tragovi u listovima u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj itd.). Članstva Bio je član Udruženja književnika Srbije (do novembra 1996). Član je Srpskog književnog društva i PEN centra. Bio je predsednik Upravnog odbora SKD (2006–2007) i predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije (2013–2014). Bio je član Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Bio je član sledećih žirija: NIN-ove nagrade, Andrićeve nagrade, Nagrade „Isidora Sekulić”, Disove nagrade, Nagrade „Meša Selimović”, Nagrade „Đorđe Jovanović”, Nagrade „Todor Manojlović”, Nagrade „Račanska povelja”, Njegoševe nagrade, Nagrade „Milutin Uskoković”, Nagrade „Laza Lazarević”, Nagrade „Sreten Marić”, i Nagrade „Radomir Konstantinović”. U Kredibel banci utemeljio je Nagradu „Stanislav Vinaver” (dodeljivana je od 1992. do 1995. godine). Za priređivačke jedinstvene autorske projekte Gojka Tešića izdavači su bili dobitnici prestižnih nagrada na Sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu: hrestomatija Zli volševbnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943 (1983 – izdavači Slovo ljubve, Beogradska knjiga i Matica srpska), „Dela Rada Drainca” u 10 knjiga (1998–1999 – izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije – izdavački poduhvat 1999; izdavački poduhvat je i na Leskovačkom sajmu knjiga iste godine). „Dela Stanislava Vinavera” u 18 knjiga – izdavački Službeni glasnik i Zavod za udžbenike: 2012. i 2015. godine; prvih 9 knjiga izdavački poduhvat 2012. godine; komplet 18 knjiga na 21. Međunarodnom salonu knjige u Novom Sadu – specijalna nagrada 2015. godine).[1] Pored brojnih nagrada koje su dobili autori čije je knjige uredio, Gojko Tešić je dobio nagrade za biblioteke koje je osnovao i uređivao: za „Pojmovnik” nagradu na Salonu knjige u Novom Sadu 2003. godine, potom „Nagradu za najbolju ediciju” na 11. Međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga i obrazovanja, za ediciju „Književne nauke” u izdavačkoj kući Službeni glasnik, 2016. godine.

Udruženje književnih prevodilaca Srbije, 2020. Izuzetno retko u ponudi!!! Ovih dana iz štampe je izašao novi, drugi zbornik radova „Handke u Srbiji”. Izdavač je Udruženje književnih prevodilaca Srbije. Ovaj svojevrsni nastavak prvog zbornika, objavljenog pre nešto malo manje od dve godine, takođe je obnarodovan pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije. Time je okončan projekat „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea u Srbiji”, najvećeg poduhvata u kojem je asocijacija srpskih književnih prevodilaca ikad učestvovala. Posle prvog, koji je naišao na lep odjek i bio zaista reprezentativan, drugi zbornik daje dodatnu dimenziju sagledavanju i promišljanju dela velikog austrijskog, evropskog i svetskog pisca, koji je ujedno uvek bio i jeste i naš. I ovaj zbornik je, kao i prvi, uredio Duško Paunković, predsednik UKPS. Iz štampe je izašao zbornik radova „Handke u Srbiji”, koji je Udruženje književnih prevodilaca Srbije objavilo pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije, a u sklopu projekta „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea”. U okviru istog poduhvata, UKPS organizuje tribine posvećene velikom austrijskom i južnoslovenskom piscu, a ovaj zbornik, koji je priredio predsednik udruženja Duško Paunković, stiže kao kruna pregnuća koje za cilj ima ne samo ukazivanje počasti jednom značajnom autoru već i zalog za budućnost, u kojoj će Handke, premda pisac nemačkog jezika, zauzeti svoje mesto i kao deo srpske i južnoslovenske kulturne baštine. Zbornik otvara minuciozan a elegantan životopis Petera Handkea iz pera Dunje Šukare, iz kojeg će o Handkeovom životnom putu bar ponešto novo saznati i oni koji misle da o njemu znaju sve. Biljana Pajić, u briljantnoj analizi pod naslovom „Nesreća kakva se samo poželeti može”, razlaže tri verzije Handkeove pripovetke „Nesreća bez želja”, poznate i pod naslovom „Užas praznine”, koja se završava znamenitom rečenicom: „Kasnije ću o svemu tome tačnije da pišem.” Razmatrajući modifikacije koje je u samom tekstu, ali i u naslovu pravio prevodilac Žarko Radaković, Pajićeva konstatuje da ta „zbrka oko naslova” možda ukazuje i na zbrku oko recepcije Handkeove umetnosti uopšte. U spiritualnom putopisu „Dramatizovati Handkea” Vladimir Kolarić opisuje naoko nemoguću misiju koje se latio samoinicijativno: da Handkeov roman koji ima više od 400 stranica, „Moravska noć”, delo koje nema ni bogzna kakvu radnju, a ni dijaloge – svede na dvadesetak stranica dijaloškog teksta i napravi dramu za Drugi program Radio Beograda. Efektan esej u stihu, ili filmovana pesma „Dok sam ovde, negde drugde sam” autorke Danice Vukićević, koja prateći beskrajnu nit Handkeovih hodanja, krči nepregledna prostranstva njegove proze, jednu od kulminacija doživljava rečenicama: „On je pisac pisanja. On je antiintelektualni hipster koji luta svetom – nečim, nekako, zaštićen.” Izvanredan je i esej Nikole Živanovića „Prerušavanje biografije, krimi-priče i putopisa u romane kod ranog Handkea.” Apostrofirajući Handkeovu posvećenost detalju, Živanović zapaža da on time „gotovo u potpunosti sprečava čitaoca da tekst čita u većim komadima već ga tera na pauze, poneku da bi se meditiralo o pročitanom, poneku da bi se mislilo o nečem drugom”, te otuda Handke „u čitaočevom iskustvu ostaje fragmentaran, slučajan, nepovezan”. Dok u prepoznatljivom, marojevićevskom maniru Igor Marojević uranja u „Užas praznine”, to jest „Nesreću bez želja”, ispisujući impresivan esej „Samoubistvo majke i smrt teorije”, Milena Đorđijević u radu pod naslovom „Golmanov strah od penala i jezičke igre” dovitljivo i argumentovano istražuje vezu između filozofije Ludviga Vitgenštajna i poetike Petera Handkea. Demonstrirajući svoj raskošan dar, ne samo analitički već i pesnički, Miroljub Miki Stojanović u tekstu „Bez mjesta nigdje (Handkeova nedosegnuta tačka iščezavanja u romanu ’Kratko pismo za dugi rastanak’)” – kroz „Dislokacije” i „Bifurkacije” prati Handkeovu potragu za ženom od koje se rastaje. U eseju „Vrli novi svet lišen slika – Handkeova filozofija slike” Dušan Nikolić piše o Handkeovom romanu „Gubitak slike”, ukazujući na piščevu „gotovo romantičarsku zagledanost u srednji vek”. Jan Krasni nas pak u tekstu pod naslovom „O dejstvitelnosti Petera Handkea” podseća da „Handke ni u Jugoslaviji, a posle toga ni u Srbiji, uprkos svom jugoslovenskom, odnosno slovenačkom poreklu, nikada nije bio zaista prihvaćen pisac”. Opisujući svoje čitalačko putovanje s Handkeom, Bojan Kovačević („Tragom pravog osećaja”) potencira da je „u pitanju čitanje kao proces, kao užitak po sebi koji možda i ne traži potonje vrednosti zaključivanja, poruka, informisanosti o nečem, razrešavanja raspleta”, dok se Ljiljana Aćimović, u radu pod naslovom „Handke, Balkan, Moravska noć”, osvrće na knjigu Handkeovih eseja „Istorija iza pripovesti. Eseji o Jugoslaviji”, koju su priredili Nebojša Grujičić i Žarko Radaković. Verovatno najpominjanija ličnost u ovom zborniku (osim samog Handkea), pisac i prevodilac Žarko Radaković, u fragmentarnom eseju „U prazninama Balkana” navodi: „Tražeći ’razloge’ Handkeovim učestalim odlascima na Balkan prisećam se njegove rečenice izgovorene prilikom jednog od mnogih zajedničkih naših putovanja Balkanom: ’Želim da prošpartam svu tu teritoriju, da je doživim izbliza, sve dok mi se sva ne ureže u svest.’” Posebnu dimenziju ovom izdanju dao je Blažan Stjepanović pedantno sastavljenom bibliografijom Petera Handkea, a može se reći da zbornik, kao knjiga, sadrži i jednu knjigu u knjizi – to je opsežna studija „Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981–2020” autorke Nikoline Zobenice.

Mila Stojnic- Rusko-srpska knjizevna preplitanja Zavet, Beograd, 1994. Mek povez, 311 strana. Milosava „Mila“ Caričić Stojnić (Berane, 1. februar 1924 – Beograd, 22. maj 2003) bila je srpska i jugoslovenska književnica, slavista, filolog, prevodilac, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Raskošna ličnost Mile Stojnić jasno se isticala u darovitoj generaciji slavista kojoj je pripadala. Njen raznostrani duh oživljavao je ono čega bi se dotakao, bila to stara ili savremena književnost, ruska ili srpska književnost, poetika ili lingvistika, lingvodidaktika ili psiholingvistika, istorija književnih ideja ili istorija srpsko-ruskih veza, versifikacija ili teorija prevođenja, folklor ili filozofija. Baveći se različitim problemima, i teorijskim i vrlo konkretnim, Mila Stojnić je dolazila u dodir s različitim ljudima – od naučnika najvišeg svetskog ugleda do početnika u nauci i nastavi, kojima je poklanjala pažnju i ljubav kao i poznatima, jer je verovala u potencijalnu veličinu svakog ljudskog bića, i nastojala da je pronađe i razvije. Ljudi su to znali, osećali, voleli su je i poštovali. Bila je središte u kojem su se susticale mnogobrojne, veoma različite životne i profesionalne pojedinačne sudbine - i naučničke, i umetničke, i nastavničke, i duhovne, i organizacione, i čisto prijateljske. Mila Stojnić se rodila u Beranama 1. februara 1924. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (današnja Crna Gora). Maturirala je 1942. godine u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Diplomirala je 1949. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala 1968. godine sa tezom „Simbolistička doktirina Andreja Belog“ kod mentora Sretena Marića. Karijera 1949. godine Mila Stojnić je počela nastavno-naučnu karijeru kao asistent u Institutu za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti SANU i Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora i izučavanje stranih jezika. Od 1956. godine na Višoj pedagoškoj školi predaje rusku književnost, a od 1971. godine do penzionisanja predaje rusku književnost i druge predmete na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je direktor Više pedagoške škole u Beogradu, upravnik Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, predsednik Slavističkog društva Srbije i predsednik Društva za strane jezike i književnosti Srbije, član uprave mnogih naučnih i stručnih organizacija i društava. Držala je predavanja i referate na naučnim skupovima u više slavističkih centara, kao što su, pored Beograda i Novog Sada, Moskva, Krakov, Beč, Rim, Padova, Pavija i drugim mestima.[3] Rukovodila je međunarodnim projektom Matice srpske i Instituta za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauka „Rusko-srpske književne veze“ i bila je urednik nekoliko zbornika radova s tog projekta. Bila je jedan od najaktivnijih saradnika Zbornika Matice srpske za slavistiku. Mila Stojnić je bila primer ličnosti prema kakvima se prepoznaju pokolenja. Kod nje su plenili retka lucidnost i široka erudiranost, razmah misli, oštrina zapažanja, inventivnost i ogromna radna energija, a posebno potpuna posvećenost onome što je radila. Bilo da je pisala članak ili knjigu, da je pripremala ili držala predavanje, ili razgovarala s prijateljima, ili sa studentima, ona nije štedela svoje umne i emotivne snage nego se u sve unosila do kraja i na najbolji mogući način, dajući primer kako treba predano i intenzivno živeti i raditi. Zato radovi i predavanja Mile Stojnić nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Njena živa ili napisana reč bila je upečatljiva ne samo sadržajem nego i načinom izlaganja – od boje glasa do jarke slikovitosti govora, koja nadahnjuje na slušanje ili čitanje, na nastavljanje i na razvijanje. Zahvaljujući mnogim lepim stranama svoje prirode Mila Stojnić je vaspitavala pre svega primerom, iako je dobro znala i teorijsku stranu vaspitanja. Primerom – da se na poslu mora izgarati, da se u životu mora izgarati, da treba stalno težiti višem i boljem, da se treba stalno menjati na bolje, da treba i uzimati i davati, i kroz knjige i kroz život uopšte. Njeni mnogobrojni prijatelji i poštovaoci, kolege, učenici i saradnici imaju mnogo razloga da budu trajno i iskreno blagodarni za ono što je Mila Stojnić dala njihovima umovima i dušama. Bibliografija Mila Stojnić je bila među najuglednijim srpskim slavistima, a taj ugled stekla je bogatim naučnim opusom, retko uspešnim nastavnim radom i jednako uspešnim radom u organizaciji naučnog i nastavnog života. Njene spise pored visoke naučnosti odlikuje i široki humanizam i intelektualna dubina. Mnogi njeni radovi su pionirski i uz to podsticajni, pogotovu što je ona i kritiku s razlogom shvatala i primenjivala kao stvaralački čin.[3] Pored više od 27 udžbenika i priručnika i većeg broja članaka i studija, rasprava, kritika, eseja koji donose nove rezultate, osvetljavanja i ocene, od 1953 do 1999. godine preko 180 bibliografskih jedinica, dr Stojnić objavila je i sledeća krupnija autorska dela: Ruska književnost 20. veka, Sarajevo, 1962. godine. Knjiga je ocenjena kao retka u svetu ovoga žanra koja sadrži i analizu estetičkih pogleda s kraja 20. veka i ruske avangarde. Ruski pisci 19. i 20. veka, knjiga 1 i 2, Sarajevo (1972–1974). Ovo delo je doprinelo „pluralizmu estetičkih shvatanja srpske rusistike”. Ruska književnost, knjiga 1, 1976, knjiga 2, 1978, Zavod za udžbenike, Sarajevo i „Nolit”, Beograd. Urednik i koautor: „Knjiga je doprinela da i naša zemlja u svetskim naučnim krugovima postane poznata po istorijama književnosti“. Simbolistička doktrina Andreja Belog, Beograd 1971. Obrada teme ima prioritet u svetskoj nauci. Prevođenje književnog teksta, Beograd 1980. Kompetentno među prvim kod nas bavi se teorijom prevoda. Ruska civilizacija, Beograd 1994. Prva knjiga ove vrste kod nas. Rusko-srpska književna preplitanja, Beograd 1994. Komparativistička rasparava od srednjeg veka do avangarde i međuratne književnosti, sa poglavljima o emigrantskoj književnosti kod nas. Ruski avangardni roman, Beograd 1995. Obzorja ruske misli, Beograd 1999. Kritičko izlaganje i ocena misli šest ruskih filozofa. Mila Stojnić je bila rukovodilac jugoslovenskog dela međunarodnog projekta Instituta za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauke i Matice srpske „Rusko-srpske književne veze” i urednik nekoliko zbornika radova sa tog projekta. Vrlo uspešan istraživač i na književno-istorijskom projektu Filološkog fakulteta u Beogradu. Najveći deo bibliografije Mile Stojnić sadržan je u njenoj bibliografiji objavljenoj u knjizi Mili Stojnić u čast. U štampi je zbornik radova posvećen Mili Stojnić koji izdaje Institut za književnost i umetnost u Beogradu. Nagrade i priznanja Za naučni i nastavni rad Mila Stojnić dobila je mnoga priznanja u zemlji i u inostranstvu. Među njima su Plaketa Matice srpske (1975), Plaketa Kolarčevog univerziteta (1985), Orden rada sa crvenom zvezdom (1988), medalja „Đuro Daničić“ Filološkog fakulteta (1989), medalja „A.S. Puškin“ Međunarodne asocijacije profesora ruskog jezika i književnosti (1990) pored drugih priznanja. Kao vrstan prevodilac Mila Stojnić je bila dobitnik nagrade Udruženja prevodilaca Srbije (1984). Ruska emigracija, emigrantska knjizevnost, ruska avangarda....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Grigorij Spiridonovič Petrov (ruski: Grigórij Spiridónovič Petróv; 6. veljače 1866. – 1925.) bio je svećenik, javna osoba i publicist. Petrov je rođen u Yamburgu (danas Kingisepp, Lenjingradska oblast) i diplomirao je na Sankt-Peterburškom teološkom sjemeništu 1886. i na Sankt-Peterburškoj teološkoj akademiji 1891. Od 1895. do 1906. služio je kao prior crkve Mikhaylovsky Ordnance Academy; dok je 1902–1904 radio i kao predavač teologije na Politehničkom institutu. Pisao je knjige, brošure i članke u kojima je zagovarao kršćanski socijalizam. Od 1899. do 1917. surađivao je u novinama Russkoe slovo. 1901.–1903. sudjelovao je na raznim religioznim i filozofskim skupovima. Godine 1905. pridružio se pokretu obnovljene crkve u suprotnosti s Ruskom pravoslavnom crkvom, a 1906. izdaje list Pravda Bozhiya. Godine 1907. izabran je za poslanika Druge državne dume kao član Ustavno-demokratske stranke. Iste godine, nakon njegovog kritičkog pisma upućenog mitropolitu Antoniju, zabranjena mu je služba i poslan na stegovnu kaznu u Čeremenjetski samostan. Razriješen je čina 1908., pa mu je zbog toga zabranjen život u St. Putovao je po zemlji i držao predavanja. Petrov je pozdravio Veljačku revoluciju 1917., iako je njegov stav prema boljševičkom prevratu bio negativan. Godine 1920. emigrirao je i živio u Bugarskoj i Srbiji. Umro je u Parizu i pokopan u Münchenu. Aziz Sami preveo je s turskog na arapski neka Petrova djela. Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Laza Kostić O politici i umetnosti Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar. Biografija Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Laza Kostić (1841–1910), srpski pisac. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Stih, proza, pozorište Kostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti. Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12] I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12] Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije. Privatni život i ličnost Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura. Lenka Dunđerski Jelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute. Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16] „ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on. ” Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji. Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17] Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20] „ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ” Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22] Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13] Dela Bista Laze Kostića u Kulpinu. Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23] Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23] Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filozofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Nasleđe Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor). Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.

Izdanje : Geca Kon 1925, 202 strane Prvo izdanje Tvrd povez Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) bio je srpski književnik i diplomata.[1] Branko Lazarević Branko Lazarević.jpg Datum rođenja 25. novembar 1883. Mesto rođenja Vidin, Kneževina Bugarska Datum smrti 6. oktobar 1963. (79 god.) Mesto smrti Herceg Novi, SFRJ Biografija Uredi Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968[3]. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.[4] U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske.[5] Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925).[7] Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari[8]. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom. Naučni rad Uredi Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja. Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Talentovan je i vrlo produktivan stvaralac. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista `Reč`.[9] U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“. „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina. Kritika Uredi „Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, gupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost...` (Predrag Palavestra). Citati Uredi „Stvoriti građanina: to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu i vrednost i korist države. Građanin ne znači samo plan jedne narodne zajednice. Građanin znači plan opšte ljudske zajednice. Pravi i veliki građanin, to je građanin Masarikovskih shvatanja. To je čovek osposobljen da bude član opšte ljudske zajednice. On čini vrh piramide.` „Demokratija je dinamična, tiranija statična“, dok je revolucija „apokalipsa straha` „Ideje nemaju granica. Velike misli putuju bez putnih isprava i bez policijskih i carinskih pregleda.` „Kad sloboda ućuti, ućuti i velika umetnost. Umetnost je biljka slobode“.`3a umetnost je najpogodniji sistem pune demokratije sa punom slobodom za elitu“. „Kada se kaže umetnost, kaže se sloboda.` „Osnovna je sloboda: građanska, verska, politička, naučna, umetnička, jednom reči - lična.` „Nema, nema i sto puta nema nikakve druge umetnosti nego samo, isključivo i neopozivo, slobodne umetnosti.` „Strah je najveći pokretač mase` „Zemlje slobode uvek nalaze izlazak iz svake situacije. One se prilagođavaju odnosima koji se pojave i rešavaju ih na planu mogućnosti.` „Ratovi i revolucije novijega doba poremetili su odnose u svetu i decivilizovali čoveka, čak i građansku elitu. Komunizam i liberalizam čitavo čovečanstvo pretvaraju u gomilu, vraćaju u primitivizam i bacaju u jedan novi varvarizam. Evropske mase se vraćaju gomilama. Evropljanin je postao čovek gomile.` Srpska međuratna knjizevnost gojko tesic utuljena bastina

Prvo izdanje. Posveta pesnika na predlistu, na najavnom listu podaci o promociji i potpis i ex libris bivšeg vlasnika knjige, inače odlično očuvano. Autor - osoba Raičković, Stevan Naslov Monolog o poeziji / Stevan Raičković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Tiski cvet, 2001 (Novi Sad : LitoStudio) Fizički opis 79 str. : portret autora ; 22 cm Napomene Beleška o piscu: str. 77. Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”. Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971). Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2004) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993) Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962) Krajcara i druge pesme (1971) Vetrenjača (1974) Male bajke (1974) Slike i prilike (1978) Selidba (1983) Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964) Šest ruskih pesnika (1970) zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974) Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990) Autobiografija Jedan mogući život 2003 Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…” Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović” MG88 (N)