Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

potpis Dusana Stojanovića kao na slikama vrlo dobro/odlicno stanje retko u ponudi Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011). Bibliografija[uredi] 1975. Lotman Jurij M.; Uspenskij B.A.; Ivanov, V.V.; Toporov, V.N. and Pjatigorskij, A.M. `Theses on the Semiotic Study of Cultures (as Applied to Slavic Texts)`. U: Sebeok Thomas A. (ed.), The Tell-Tale Sign: A Survey of Semiotics. Lisse (Netherlands): Peter de Ridder, 57–84. 1975. ISBN 978-90-316-0030-4. Analysis of the Poetic Text. (Preveo D. Barton Johnson.) Ann Arbor (Mich.): Ardis. 1976. ISBN 978-0-88233-106-5. Semiotics of Cinema. (Preveo Mark Suino.) (Michigan Slavic Contributions.) Ann Arbor: University of Michigan Press. Семиотика кино и проблемы киноэстетики (Russian). 1976. ISBN 978-0-930042-13-4. The Structure of the Artistic Text. Prevod sa ruskog Gail Lenhoff i Ronald Vroon. (Michigan Slavic Contributions 7.) Ann Arbor: University of Michigan, Department of Slavic Languages and Literatures. 1977. ISBN 978-0-930042-15-8. 1979. `The origin of plot in the light of typology`. Poetics Today 1(1–2), 161–184. Universe of the Mind: A Semiotic Theory of Culture. (Prevela Ann Shukman, uvod napisao Umberto Eco.) London & New York: I. B. Tauris & Co Ltd. xiii+288 p. 1990. ISBN 978-1-85043-375-0. 2005. `On the semiosphere`. (Prevela Wilma Clark) Sign Systems Studies, 33(1): 205–229. Culture and Explosion. (Semiotics, Communication and Cognition 1.) De Gruyter Mouton. 2009. ISBN 978-3-11-021845-9. Prevedena dela[uredi] 1970. Predavanja iz strukturalne poetike (preveo Novica Petković). Sarajevo: zavod za izdavanje udžbenika 1971. Semantika broja i tip kulture (s francuskog preveo Milan Vidanović). U: Ulaznica: časopis za kulturu, umetnost, i društvena pitanja 21 (5), 36-39. 1978. Ideja I struktura. U: Bunjevac, Milan, ed. Strukturalni prikaz književnosti. Beograd: Nolit, 64-70. 1979. Uzajamni odnos prirodnog jezika i metra u mehanizmu stiha (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 531 - 535. 1979. Jedan dinamički model semiotičkog sistema (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 412 - 428 1979. Semiotika pojmova strah i sram u mehanizmu kulture. (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 394 - 397 1997. Како се тамане уши: не-мемоари (превела с руског Вера Зоговић). Летопис Матице српске 115 (48), 704-719 2003. Култура и експлозија (превела с руског Веселка Сантини). У:Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење 25 (3), 44-48. 2004. Семиосфера : у свету мишљења : човек, текст, семиосфера, историја (превела с руског Веселка Сантини, превод фрагмената са староруског Богдан Терзић). Нови Сад: Светови 2014. Lotman, Jurij M. i Jurij Cvijan. Dijalog sa ekranom (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Beograd: Filmski centar Srbije 2017. Besedе o ruskoj kulturi : svakodnevica i tradicije ruskog plemstva: XVIII vek - početak XIX veka (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Novi Sad: Akademska knjiga Tekstovi o Lotmanu[uredi] Andrews, Edna 2003. Conversations with Lotman: Cultural Semiotics in Language, Literature, and Cognition. Toronto: University of Toronto Press. Kull, Kalevi 1999. Towards biosemiotics with Yuri Lotman. Semiotica 127(1/4): 115–131. Kull, Kalevi 2011. Juri Lotman in English: Bibliography. Sign Systems Studies 39(2/4): 343–356. Lepik, Peet 2008. Universals in the Context of Juri Lotman’s Semiotics. (Tartu Semiotics Library 7.) Tartu: Tartu University Press. Mandelker, Amy 1994. Semiotizing the sphere: Organicist theory in Lotman, Bakhtin, and Vernadsky. Publications of the Modern Language Association 109(3): 385–396. Shukman, Ann 1977. Literature and Semiotics: A Study of the Writings of Ju. M. Lotman. Amsterdam: North Holland. Waldstein, Maxim 2008. The Soviet Empire of Signs: A History of the Tartu School of Semiotics. Saarbrücken: VDM Verlag Dr. Müller. semiotika strukturalizam tekst postmoderna teorija knjizevnosti

MOMO KAPOR OD DŽINS-PROZE DO PROZE U MASKIRNOJ UNIFORMI Branko Stojanović Raška škola BEOGRAD,2006.,Tvrd lux povez,396.strana BIBLIOTEKA SVET POETIKE Književno delo novinara, feljtoniste, romansijera, pripovedača, dramskog pisca, radio i TV voditelja, slikara i filmskog scenariste Mome Kapora (Kapor je autor scenarija za filmove „Valter brani Sarajevo“ i „Ispravi se Delfina“) u monografiji koja je pred nama Branko Stojanović je označio etiketom „Od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“. Ovu knjigu Branko Stojanović je pisao pune tri godine. Pišući ovu dragocenu i nadahnutu monografiju o jednom od najpopularnijeg pripovedača i romansijera Momi Kaporu, Branko Stojanović je tumačeći obimno delo ovog autora, zaključio da je Kapor pisac koji otvoreno govori o stvaralačkim uticajima. Stojanovićeva monografija predstavlja veliki omaž ne samo Momi Kaporu kao književniku već i čitaocima njegovih dela. Autor je znalački primetio da Kapor piše kratko jezgrovito u formama koje korespondiraju sa interesima čitalaca kao i datom vremenu u kome obitava. Monografiju „Momo Kapor od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“ Branko Stojanović svojim britkim jezikom i lucidnim zapažanjima na skoro 220 strana kompjuterski složenog teksta uz iscrpno priloženu bibliografiju, prelama od naučne strogosti do esejističke razbarušenosti. Ova studija o književnom stvaralaštvu Mome Kapora predstavljaće nezaobilazan priručnik za buduće istraživače i teoretičare književnosti. 10

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

Autor: Agata Kristi Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 264 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 17. oktobar 2016. Slučajevi Herkula Poaroa. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. „Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“ „Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“ Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je. Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo. Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru. „Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books „Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement

Laguna Broj strana: 376 Godina izdanja: 2021 KAO NOVO Autor bestselera Pisareva kći i Čitač leševa.Sredinom XIX veka London je uzavreo industrijski grad. Njegovim tesnim ulicama, vođen mračnom željom za osvetom, luta lovac na glave Rik Hanter, Onaj ko da više imaće njegovu brzu i sigurnu uslugu.Nakon što bude izbegao smrtonosnu zasedu, neobičan trag odvešće ga do cvećare egzotičnog naziva Strast Istoka i Dafni Lavrej. Ona poznaje jezik cveća, veštinu koja joj donosi naklonost moćnih i bogatih, onih koji imaju ekstravagantne prohteve i želju da svoje skrivene strasti saopštavaju tajnim jezikom.Rik će ubrzo otkriti da je ono što je izgledalo kao požudna zabava zapravo sofisticiran sistem razmene poruka između ljudi skrivenih namera: ambicioznog Gustava Grunera, nemačkog konzula; lorda Bredburija, bogatog filantropa; Dafni Lavrej, lepe, zagonetne plemkinje koja je u neobičnom, formalnom braku; i brutalnog Karuma Dasvanija poreklom iz britanskih kolonija.U gradu koji je preokupiran otvaranjem prve Velike svetske izložbe počinje đavolska zavera. Ukoliko Rik ne sazna tajne koje se prenose jezikom cveća, moćna Britanska imperija pašće na kolena.„Vrt zagonetki je pripovedački i emotivni rolerkoster iz pera Antonija Garida neprikosnovenog majstora istorijskih avantura.“ – El rincón de Javier„Briljantno! Garido vam u potpunosti zaokupi pažnju. Prevazišao je i velikog Karlosa Ruisa Safona.“ – De lector a lector„Fantastičan triler koji se cita sa žarom.“ – Radio 3

Zoran Gluščević rođen je 1926. godine u Užičkoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izučavanjem nemačke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga među kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moć, Sava Rakočević, Antologija krimi priče, i Život u ružičastom – antologija svakodnevnog kiča. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaćeg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priređivač njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavačkih kuća priredio je mnoge naslove, među kojima i sabrana dela Isidore Sekulić. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom časopisu 1969. godine objavio je članak kojim osuđuje ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG. odlično očuvana PROL.19/10

KNJIGA IMA POSVETU AUTORA. Izdavač: Radio B92, Beograd Godina: 1996. 246 strana Format: 20 cm Edicija: Apatridi Povez: broširan SADRŽAJ: KAKO PREPOZNATI PISCA Sećanje na Danila Kiša Pesnik života - literature Kišov arhipelag - Majstor bufonerija Slučajno izgubljen ključ Na marginama Kišove poeme `Pesnik revolucije na predsedničkom brodu` Da mu u večnosti pevaju ptice Vrana, tuga i uspomena Gospar u zgradu KAKO DRAMATIZOVATI ANTOLOGIJSKI SONET Hrt u mori, trt u zori KAKO POLEMISATI Životinjska književnost u 500 knjiga Šta hoće Luka Terenko Spucić!? Tko stoji iza P Čudića? Luka Terenko Spucić ili M Milišić!? KAKO OŽIVETI PESNIČKU TRADICIJU (Zbogom, musava zemljo moja) Mi znamo `UDBU (po AŠantiću) Himna nesvrstanih (po Đ Jakšiću) Izdajica (po Zmaju) Ostajte ovdje, telohranitelji! (po A Šantiću) Padajte, braćo! (po Đ Jakšiću) Otac narodne armije (po B Ćopiću) Moji očevi `91 Boca (po A Šantiću) Poslovi i dani ŠTA RODOLJUPCI NE ČITAJU Srpski romantizam Selektori i igrači Rep periferijskog zmaja Honorar za oproštajno pismo Braneći svoja pradedinjska ognjišta Postmodernisti i njihova prava Pisci i nac inženjering · Srpska književna piramida Nevolje s ocem Mali rečnik sveopšteg zaborava KAKO SAM NAPISAO FILMSKU KRITIKU ŽIVOTA Filmska kritika KAKO JE NEZAHVALNO PISATI PESME O PROLAZNIM POJAVAMA Bajka o Vučku KAKO POSLE SVEGA DOBITI NEKO KNJIŽEVNO PRIZNANJE Saveti mladom piscu ili književna početnica Bajka o Nobelu i nagradi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

Kao na slikama Unutra sve čisto Stanko Lasic - Sukob na knjizevnoj ljevici 1928-1952 Izdavac - Liber, Zagreb Godina - 1970. Stanko Lasić (Karlovac, 25. lipnja 1927. – Pariz, 5. listopada 2017.) je hrvatski književni teoretičar, povjesničar i esejist, poznati krležolog, dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Pred smrt je živio u Parizu. Životopis[uredi | uredi kôd] Rodio se je u Karlovcu. U rodnom gradu pohađao je osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je diplomirao jugoslavenske književnosti i filozofiju. Doktorirao je na M. Cihlaru Nehajevu. Od 1955. do 1976. predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za noviju hrvatsku književnost. Nakon toga radio je kao lektor i profesor na slavističkim katedrama u Francuskoj i Nizozemskoj. Uređivao je časopise Croaticu i Književnu smotru. Zbog svoje znanstvene uvjerljivosti, rezignirane mudrosti i nepokolebljivosti u potrazi za činjenicama, Lasićevo djelo Krleža, kronologija života i rada jedno je od najvažnijih djela hrvatske književnosti. Djela[uredi | uredi kôd] Sukob na književnoj ljevici 1928-1952, 1970. Poetika kriminalističkog romana, 1973. Struktura Krležinih »Zastava«, 1974. Problemi narativne strukture, 1977. Krleža. Kronologija života i rada, 1982. Književni počeci Marije Jurić Zagorke (1873-1910), 1986. Mladi Krleža i njegovi kritičari, 1987. Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži, I-VI, 1989-93. Tri eseja o Evropi, 1992.

Filip Pulman : RUBIN U DIMU / Београд : Народна књига - Алфа, 2005 , tvrdi povez, Fizički opis 224 стр. ; 20 cm Roman Библиотека Петар Пан ; ǂкњ. бр. ǂ195 Превод дела: The Ruby In The Smoke / Philip Pullman Белешка о писцу: стр. [225]. Očuvanost 4. Filip Pulman je jedan od najpoštovanijih dečjih pisaca današnjice. Bio je kandidovan za gotovo sve nagrade za dečju književnost, a osvojio je nagradu Smartis (Zlatno priznanje za uzrast od 9 do 11 godina), kao i prestižnu Karnegijevu medalju za roman Severna svetlost. On je prvi dečji pisac koji je osvojio Vitbredovu nagradu, i to za roman Ćilibarski durbin. Filip Pulman rođen je 1946. u Norviču i rane godine života je proveo putujući po svetu, budući da su mu i otac i očuh bili piloti. Deo detinjstva je proveden u Australiji, gde se Filip upoznao sa svetom stripova i posebno zavoleo Supermena i Betmena. Sa 11 godina vratio se u Britaniju, gde je u školi pod uticajem profesorke engleskog toliko zavoleo da čita da joj i dan danas šalje primerke svojih knjiga. Po završenom koledžu, neko vreme je radio kao nastavnik i predavač na Vestminster koledžu, da bi se posle dvanaest godina potpuno predao pisanju. Prvi objavljen roman bio je tematski i žanrovski različit od onoga što će proslaviti Filipa Pulmana – dečje epske fantastike.

Izdavač: Geopoetika, Beograd Edicija: Pisac o piscu Prevod: Vukica Stanković Povez: mek Broj strana: 91 Ilustrovano. Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana legendarni Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Borhes, kolos moderne književnosti, postepeno je oslepeo i više nije mogao sam da čita svoje voljene knjige.Tokom nekoliko godina Mangel je provodio mnoge večeri čitajući velikom piscu i bio je svedok izuzetne sposobnosti slepog Borhesa da sa police izabere naslove knjiga u kojima je znao da će uživati pošto bi samo prstima prošao preko poveza neke od njih. Otkrio je Borhesovu ljubav prema Šerloku Holmsu i vikinškim ratnicima, gledao s njim gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. Dok nam Mangel opisuje te posete Borhesovom mračnom, skromnom stanu, i kako naglas čita i razgovara sa njim o knjigama, imamo privilegiju da zađemo u unutrašnji svet književne legende. Ilustrovana retkim Borhesovim fotografijama koje je snimila Argentinka Sara Fasio, ova knjiga predstavlja nesvakidašnji prozor u privatan život jednog od najvećih autora dvadesetog veka. (K-71)

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija srpske književne kritike 1768-2007, tom 1 i 2 Autor Predrag Palavestra Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 — 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Biografija Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964.[1] Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“.[1] Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[1] Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana.[1] Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mjesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponono izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002.[1] Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945—1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena.[2] Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Izdavač: Vulkan izdavaštvo; 2022; Broširani povez; latinica; 20 cm; 316 str.; 978-86-10-04175-0; Svaka kuća ima svoju priču i svoju tajnu. Tapete u trpezariji možda kriju tragove olovke koje iscrtavaju rast dece koja su tamo živela decenijama ranije. Ispod izbledelog linoleuma mogao bi da bude drveni pod koji su nekad gazili vojnici iz nekog davnog rata. Kuće se uvek menjaju. Slojevi boje. Redovi parketa. Rolne tepiha. Prikrivaju priče i tajne jednog doma, drže ih skrivene dok neko ne dođe da ih otkrije. To je ono što ja radim. Moje ime je Megi Holt. Ja sam dizajner i, na mnogo načina, istoričar. Tražim priču svake kuće i pokušavam da je izvučem na površinu. Ponosna sam na posao koji radim. Dobra sam u tome. Slušam. Učim. Svaka kuća ima svoju priču. Naša priča je o duhovima. To je takođe priča o lažima. A pošto je još jedna osoba umrla unutar ovih zidova, konačno je vreme da se kaže istina.

Stanje: Kao Novo - Nekorišćeno Naslov: Sat sudnjeg dana Autor: Božidar Damjanović Benedikt Izdavač: Lento Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21cm Str: 180 _____ Šta bi ste radili kada bi saznali da je sve ono u šta ste verovali bila laž. Može li jedan čovek zaustaviti otkucaje sata sudnjeg dana ili je potrebno nešto više...

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

Bio-bibliografija akademika Pavla Mijovića pomoći će u osvetljavanju njegovoga lika i dela, posebno njegovog stvaralačkog duha, naučnog proučavanja prošlosti, znanja i energije, koji su ostali zabeleženi u brojnim radovima od trajnog značaja za crnogorsku kulturu i šire, i koji ga svrstavaju u red najeminentnijih stručnjaka – istoričara umetnosti kod nas. Bibliografija akademika Pavla Mijovića sadrži 1073 bibliografske jedinice, podeljene u dva dela i to: Stvaralaštvo Pavla Mijovića i Literatura o Pavlu Mijoviću. Fakultet za crnogorski jezik i književnost, Podgorica 2014 Monografske publikacije (knjige), Separati (posebni otisci), Priredjena izdanja, Prilozi u serijskim publikacijama, Enciklopedijske jedinice, Izjave i intervjui Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjevjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju i saradnik brojnih listova. Deo karijere proveo je i kao diplomata. U borbi za priznanje crnogorskog jezika Pavle Mijović je, kao utemeljitelj i prvi predsednik Crnogorskog PEN centra, promovisao zahtev za priznanje crnogorskoga jezika. Naučni rad: Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je vizantološku nagradu Gustav Schlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine sprovodio je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi... Izdanje povodom stogodišnjice rodjenja. Tvrd povez, 245 str https://www.vijesti.me/kolumne/68858/razgovori-sa-pavlom-mijovicem

Čudo jezika, razgovori sa lingvistima Mek povez, 420 strana, izdanje Službeni glasnik 2017, dobro očuvana, deo sadržaja ima na slici, posveta na početku Kad je davne 1974. godine novinar Radio Beograda Miloš Jevtić predložio da redovno priprema i nedeljom u etar pušta jednočasovnu emisiju razgovora sa istaknutim umetnicima i naučnicima iz cele Jugoslavije, sigurno nije mogao ni pretpostaviti kakva je neslućena sudbina namenjena tom njegovom originalnom naumu. Tokom bezmalo tri decenije, u više od hiljadu i po emisija, o životu, radu i pogledima na svet govorilo je preko osam stotina poslenika različitih struka i usmerenja, savremenika za koje je Miloš Jevtić smatrao da imaju šta da kažu i da to što njemu kazuju zavređuje pažnju najšire javnosti. Tomovi Glasnikovog izdanja Izabrani razgovori uređeni su prema oblastima delovanja Jevtićevih gostiju i prirodi njihovih svedočenja, i obuhvataju: nauku o jeziku (Čudo jezika), sasvim uslovno rečeno, filozofiju (Podneblje duha), nauku o književnosti (Tačke oslonca), istoriju i teoriju umetnosti, s arheologijom (Čuvari tradicije), poeziju (Pečat vremena), proznu književnost (Radost čitanja), likovne umetnosti (Svetovi umetnosti), pozorište i teatrologiju (Život scene), muziku i muzikologiju (Lepota zvuka), medicinu, prirodne i tehničke nauke (Pouzdanost nauke) i arhitekturu i urbanizam (Snaga graditeljstva), dok je predviđeno da poslednji, dvanaesti tom, naslovljen Preplitanja, sadrži petnaestak razgovora sa stvaraocima različitih profila iz drugih republika bivše Jugoslavije. (Darko Tanasković)

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. EVRO BOOK, 2019 Psiho-triler. Još jedna uzbudljiva krimi priča koja će vas ostaviti bez daha. Znam da je to što radim pogrešno. Ali jednostavno ne mogu da se zaustavim. Možda to prirodno ide uz periku i odoru, ta sposobnost za beskrajno muljanje koje prolazi kod optuženih, ali neslavno propada čim ga primenim na bilo kome van sveta krivičnog prava. Alison ima sve u životu. Privrženog muža, ljupku ćerku i karijeru u usponu – upravo joj je dodeljen prvi slučaj ubistva. Ali „sve“ nikad nije onako kako izgleda… Samo još jedno veče. I onda prestajem… Alison previše pije. Zapostavlja porodicu. I u vezi je s kolegom čija je sklonost ka pomeranju granica možda više nego što je ona u stanju da podnese. Ja sam to uradila. Ja sam ga ubila. Treba da trunem u zatvoru. Alisonina klijentkinja ne poriče da je izbola svog muža – želi da prizna krivicu. Ipak, nešto se u njenoj priči upadljivo ne uklapa. Spasavanje te žene možda je Alisonin prvi korak ka spasavanju sebe. Posmatram te. Znam šta radiš.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kad stari poznanik, Advokat, zatraži Valanderovu pomoć u istrazi, sumnjičav prema okolnostima u kojima je njegov otac umro, Kurt ne želi da poveruje da se iza naizgled običnog ubistva krije zavera. Ali kada je advokat takođe nađen mrtav, Valander shvata da nije bio u pravu što ga nije saslušao. Nasuprot njegovoj dobroj proceni, on se vratio da bi vodio ono što je sada možda bilo dvostruko ubistvo. Podvalom, žena detektiv se pridružuje timu, I on je prihvatio ulogu njenog mentora pošto se zajedno bore da reše misteriju. Veza između ova dva ubistva je tajanstveni industrijski magnat, koji se krije iza naprasite sekretarice I čvrstog obezbeđenja. Ali dok je Valander na putu da otkrije ubicu, neko juri njega I sve mu je bliži. Henning Mankell (Stockholm, 3. veljače 1948. – Göteborg, 5. studenog 2015.), je bio švedski književnik i kazališni redatelj. Poznat je po svojim krimi romanima s glavnim junakom kommesarom Kurtom Wallanderom, kao i po knjigama za djecu, te svom političkom angažmanu, posebno u Africi. Prodao je preko 40 milijuna knjiga diljem svijeta. Henning Mankell rođen je 1948. godine u Stockholmu kao sin Ivara Henningssona Mankella i Ingrid Birgitte Mankell (rođ. Bergström). Njegov djed Henning Mankell bio je poznati švedski skladatelj. Mankellovi roditelji se razvode, kada je Henning bio godinu dana star, a nakon toga živi s ocem i starijom sestrom u Svegu u Härjedalenu, gdje je njegov otac radio kao sudac, a zatim u Boråsu u Väster Götalandu. Njegova je majka počinila samoubojstvo kad je Henningu bilo dvadeset godina. Još kao dječak Mankell je želio postati pisac, bio zainteresiran za kazalište, te se u Skari upisuje na studij glume. Svoju prvu dramu Henning režira 1966. godine, kao pomoćnik redatelja u kazalištu Riks u Stockholmu. S ciljem socijalnog razgolićavanja društva, napisao je i režirao kao dvadesetogodišnjak kazališne komade u kolaž-obliku. Od 1968. radio je kao kazališni redatelj i pisac. Nakon što je upoznao svoju prvu ženu, koja je bila Norvežanka, seli u Norvešku, gdje je tada uglavnom radio i živio. Ovdje je počeo u ranim 1970-im pisati prozu. Godine 1972. odlučio se za putovanje u Afriku, koje se pokazalo presudno za njegov kasniji život. Godine 1973. je objavio svoj prvi roman Bergsprängaren, (1977.) Sandmålaren, te 1979. godine Fångvårdskolonin som försvann. Sve ove knjige su napisane s jakom socijalno-kritičkom pozadinom. Sljedećih deset godina, Mankell je radio kao kazališni redatelj i intendant u kazalištu Västerbotten u Skellefteåu i kazalištu Kronborg u Växjöu. Tada počinju njegova česta putovanja u Afriku, gdje 1986. godine u Maputu osniva kazališnu grupu Teatro Avenida. 1996. godine postaje intendant tog kazališta. Teme iz Mozambika i Afrike obrađuje u svojim romanima Comédia infantil, priču o djeci koja žive na ulici, te Vindens son, priču o bušmanskom mladiću. Osim ovih romana, Mankell piše i djela za djecu, kao Eldens hemlighet (1995.), te roman Hunden som sprang mot en stjärna, s glavnim junakom dječakom Joelom, koji je bio glavni junak i u nekoliko kasnijih romana. Zajedno s glumcima iz Graza i Teatra Avenida, 2003. godine režira predstavu Butterfly Blues. Scenarij je napisao sam Mankell i izvodila se na više jezika. Teme u djelima Mankell su često obojene političkim i društvenim pitanjima. Svoja iskustva je obrađivao u svojim djelima, kao npr. u romanu iz 2008. godine Kinesen, po kojem je 2011. godine snimljen njemačko-švedsko-austrijski film Der Chinese u režiji Petra Keglevica. Ekranizacije njegovih djela je česta po motivima njegovih krimi-romana s komesarom Wallanderom. Mankell je njemačkog podrijetla. On je prapraunuk Johanna Hermanna Mankella, rođenog u Niederaspheu, predgrađu Münchhausena. Oženjen je u trećem braku s Evom Bergman, kazališnom redateljkom, kćerkom Ingmara Bergmana. Mankell je preminuo u listopadu 2015. od posljedica raka. Henning Mankell pri primitku Ripper Award-a 2. ožujka 2009. Politička djelovanja Političk angažman Mankella počeo je 1968. godine sudjelovanjem u protestima protiv rata u Vijetnamu, portugalskog kolonijalnog rata u Africi i borbom protiv apartheida u Južnoafričkoj Republici.[2] Bio je suradnik kulturno-politčkih saveza Vereinigung Folket i Bild/Kulturfront.[2] Za vrijeme boravka u Norveškoj, dolazi u kontakt s maoizmom i aktivno surađuje s komunistički orijentiranom strankom Arbeidernes kommunistparti (AKP) (Radnička komunistička partija), iako nikada nije bio njen član.[2] 2009. godine bio je gost na palestinskoj literarnoj konferenciji, te je obišao Palestinska Autonomna Područja. Po njegovim tvrdnjama osnivanje Izraela 1948. godine nije bilo pravno zasnovano, te je dovelo do ponavljanja apartheid sistema, gdje Afrikanci i crnci žive kao građani druge klase u vlastitoj zemlji. Zid izgrađen od strane Izraela u Zapadnoj Obali usporedio je s Berlinskim zidom. Po njegovom mišljenju, ako se uzmu u obzir uvjeti života Palestinaca, nije nimalo čudno da se odlučuju na samoubilačke atentate, nego to, da ne čine i više o toga. Samim tim ne vidi budućnost Izraela kao države s rješenjem Dvije države.[3] Zbog ove kritike, Mankell je doživio mnogobrojne negativne kritike, kao npr. od Henryka M. Brodera, koji je njegove izjave o Palestini poistovjetio s protuizraelskim izjavama Josteina Gaardera 2006. godine i optužio ga da palestinski problem promatra jednostrano.[4] Andreas Breitenstein piše u Neue Zürcher Zeitungu da Mankellovo povijesno poluznanje dovodi do ovakvog ljevičarskog moralizma.[5] U svibnju 2010. godine učestvovao je u akciji Ship to Gaza 2010, organiziranu od strane Free Gaza Movement, u kojoj je u vojnoj operaciji blokade i zauzimanja brodova, od strane izraelske vojske poginulo nekoliko aktivista.[6][7] Mankell biva uhićen i ubzo pušten na slobodu[8] nakon čega poziva na globalne sankcije protiv Izraela.,[9] te čak razmišlja o zabrani prevođenja svojih knjiga na hebrejski jezik. Afrika Mankell odlazi 1972. godine na putovanje u Zambiju i tamo ostaje dvije godine. Po njegovim riječima osjećao se `kao da je došao kući`. Danas Mankell živi, naizmjenično ljeti u Švedskoj, a većinu ostalog vremena provodi u Mozambiku, kog doživljava kao svoju novu domovinu. Nakon što je 1985. godine pomogao u stvaranju kazališta Teatro Avenida u Maputu, kom je 1986. godine bio i intendant, danas ponekad i u njemu režira. 2009. godine u produkciji njemačke televizije ZDF, s redateljom Jensom Monathom snima film Mein Herz schlägt in Afrika (Moje srce kuca u Africi)[10] Film je snimljen po motivima njegovog romana Comédia infantil, u kom se radi o sudbini napuštene djece i njihovom životu na ulici, zatim u Africi čestog diskriminiranja albinosa, te o mladima, koji su djetinjstvo proveli kao djeca-vojnici u ratovima u Africi.[11] Njegove kazališne predstave Butterfly Blues (2003.) i The Doors (2011.) govore o sudbinima afričkih emigranata u Europi. 2009. godine Mankell dobiva mirovnu nagradu Erich Maria Remarque grada Osnabrücka za svoja djela o Africi. Laudacio je održao tadašnji predsjednik Njemačke Horst Köhler[12] pod nazivom Afrika je puna leptirova. Jednim dijelom nagrade podržava projekte Christopha Schlingensiefa u Africi...

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.