Ovde Radio Beograd Zbornik povodom pedesetgodišnjice 1929-79 g. Mek povez,300 str,odlicno ocuvana,posveta jednog od clanova redakcijskog odbora. Istorija Radio Beograda vr274

1946-1986. Politehnički obrazovni centar `Ivo Lola Ribar` / RO Štampa, radio i film Bor 1986. 140 str. manja oštećenja uglova korica

Srpska pisma iz svetskog rata 1914-1918 - sakupio Dr Vladislav Pandurovic - Edicija Srbija 1914-1918 - Prometej Novi Sad - Radio Televizija Srbije Beograd - 2014 godina .

Iz edicije Srbija 1914-1918 Autor : Luka Gorgolini Broj strana 252 Format: 21x14 cm. Izdavač i godina izdanja: Prometej,Radio televizija Srbije 2015 Tvrd povez Pismo: Cirilica Novo. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Mirko Tepavac : sećanja i komentari / [razgovore vodio] Aleksandar Nenadović Odlično očuvana Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1998 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 255 str., [10] str. s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Edicija Rat i mir

Naslov: This is Serbia Calling Autor: Matthew Collin Izdavač: London : Srpent`s Tail Pismo: latinica Br. strana: 245 Format: 21 cm Povez: meki Knjiga nije ni čitana ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana, kao nova je. This is the story of a courageous group of young people living under Milosevic`s repressive rule who waged a ten year battle for freedom, armed only with a radio transmitter, some rock`n`roll records, and a dream of truth, justice and another kind of life. They called themselves Serbia`s `lost generation`; the government called them traitors, spies and terrorists. Despite police raids and state censorship, they refused to be defeated, and kept on broadcasting their message. This is Serbia Calling chronicles a decade (1990-2000) in which B92, an extraordinary radio station, through its use of rock music, email and the Internet, kept alive the voices of dissent. The book ends with the fall of Milosevic and B92 going back on air. unused

Luka Božović : FOČANSKA PARTIZANSKA REPUBLIKA , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-a ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1982, tvrdi povez, str. 312. Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Фоча Očuvanost 4. Luka Božović, general-major Rođen je 3. septembra 1918. godine u Plužinama, u porodici Blagoja Božovića koja se početkom tridesetih godina preselila u blizinu Foče. Osnovnu školu završio je u rodnom mjestu. Završio je dva razreda gimnazije, a potom je radio kao fizički radnik i privatni namještenik. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, vratio se u svoj rodni kraj. Učesnik je priprema Trinaestojulskog ustanka 1941. godine. Božović je, kao borac, učesnik bitke na Pljevljima. Član KPJ postao je u februaru 1942. godine. U toku rata bio je sekretar Narodnooslobodilačkog odbora u Foči, od marta do maja 1942. godine. Potom politički komesar čete, pa bataljona Prve proleterske brigade, a bio je pomoćnik političkog komesara u Prvoj brigadi koja je formirana u SSSR-u. Od 1944. godine radio je u OZN. Nakon rata završio je Pravni fakultet 1956. godine u Beogradu. Bio je na raznim dužnostima u Gardi JNA, a kao general-major bio je ađutant Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ i šef obezbjeđenja, potom inspektor u Glavnoj inspekciji narodne odbrane i na drugim dužnostima. Aktivna služba u JNA prestala mu je 1974. godine. Odlikovan je OBJ sa zlatnim vijencem, Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvijezdom.

U dobrom stanju Mirko Tepavac : sećanja i komentari / [razgovore vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1998 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 255 str., [10] str. s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Edicija Rat i mir Napomene Registar. Predmetne odrednice Tepavac, Mirko, 1922-2014 -- Intervjui Nikezić, Marko, 1921-1991 Nekontrolisane predmetne odrednice Tito, Josip Broz / Kardelj, Edvard / Marković, Draža / Mićunović, Veljko / Penezić, Slobodan / Perović, Latinka / Popović, Koča / Ranković, Aleksandar / Stambolić, Petar / Šoti, Pal / Tomić, Viktor / Tripalo, Miko

SPOMENICA Jovana S, Babunskog Str 62 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Razuman kao dečak, marljiv kao učenik, trudoljubiv i besprekoran kao prosvetni radenik; svestan posla i poduhvata; razborit, hladnokrvan i kuražan kao četnički vojvoda; pribran, obazriv, iskusan i pravičan kao organizator; trpeljiv i samosavladljiv u bedi i nevolji; do krajnosti skroman; pristupačan i snishodljiv u dobru; pitom, blag i miroljubiv u ophođenju sa svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima, – Jovan Babunski bio je nepodeljeno omiljen ne samo u svome kraju, u kome je najviše i najduže radio, nego kod svih s kojima je došao u dodir.A četnici, družina njegova verna, smatrali su ga, po vrlinama njegovim, kao nenadmašna čoveka. Naša Glavna Komanda je bila ganuta svim tim uspesima Babunskog. Između ostaloga, pomoćnik gl. komandanta, pod 18. Jan. 1918. piše Babunskom i ovo: „Prvo da ti čestitam na slavnom uspehu i lovu na jezeru: dva nemačka oficira... mnogo mi je milo da si ti još uvek stari Jovan Babunski. NJ. Kr. V. Prestolonaslednik ima potpuno i veliko poverenje u tebe i naredio mi je da ti to javim i da ćete proizvesti sada u čin poručnika i odlikovati odmah Karađorđevom Zvezdom sa mačevima. Ja ti unapred čestitam oboje.“ „Dragi Jovane, vrši službu kao što si uvek do sada radio pa se ne boj ništa intriganata i nevaljalaca, jer Vrh. Komandant i Vrhovna Komanda imaju veliko poverenje u tebe i cene tvoje zasluge za srpsku stvar...“

U dobrom stanju Facts about India Publications Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India, 1953 - India Contents LAND AND PEOPLE 1 THE STATE 6 INTEGRATION OF STATES 17 FIRST GENERAL ELECTION 21 DEFENCE 23 PART 31 NATIONAL INCOME 33 CENSUS 38 1951 CENSUS 38 FIVE YEAR PLAN 40 COMMUNITY PROJECTS 48 AGRICULTURE 55 INDUSTRY 64 FINANCE 85 EDUCATION 97 HEALTH 104 LABOUR 109 RAILWAYS 120 TRANSPORT 123 COMMUNICATIONS 127 RIVER VALLEY PROJECTS 133 SCIENTIFIC RESEARCH 138 REHABILITATION 141 FOREIGN TRADE 148 FESTIVALS 167 SPORTS 174 LANGUAGE AND LITERATURE 177 PAINTING 183 SCULPTURE 195 ARCHITECTURE 203 HANDICRAFTS 219 DANCING 230 THEATRE 236 MUSIC 241 RADIO 249 FILMS 254 PRESS 258 Indija, indologija

SRBIJA I SOLUNSKI FRONT Petar Opačić Str 419 povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima.

CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Knjiga odlično očuvana. Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

Miloš Hamović : DOBROVOLJAČKA VOJSKA JUGOSLAVIJE U SASTAVU ORUŽANIH SNAGA NOP-a , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-e ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1983, tvrdi povez, str. 200. Očuvanost 4. Народноослободилачка борба, 1941-1945 -- Босна и Херцеговина -- Добровољачка војска Miloš Hamović (Podgorica, 14. januar 1933 — Beograd, 21. april 1997) bio je srpski istoričar specijalizovan za pitanja Drugog svetskog rata, genocida, holokausta i izbeglištva.[1] Obrazovanje Posle gimnazije, diplomirao je 1960. godine na Filozofskom fakultetu (Odsek za istoriju) u Sarajevu. Magistarski rad „Dobrovoljačka vojska Jugoslavije u sastavu oružanih snaga NOP-a“ odbranio je 1976, a doktorsku disertaciju „Izbjeglištvo u Bosni i Hercegovini 1941–1945“ odbranio je 1992. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Karijera Bio je zaposlen kao kustos u Nacionalnom parku „Sutjeska“ na Tjentištu, direktor Muzeja u Foči i direktor Regionalnog arhiva Foča. U Muzeju žrtava genocida u Beogradu radio je kao kustos od 1995. do 1997. godine.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

U dobrom stanju. Kožni povez sa zlatotiskom. Bez godine izdanja. Tajni rat protiv Amerike / M. [Michael]Sejers, A. [Albert] E.Kan Vrsta građe stručna monografija Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [S. l. : s. n., s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 188 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 = Izakov, Boris Romanovič, 1903-1988 Predgovor / Boris Izakov: str. 5-13. Predmetne odrednice Diverzije -- Sjedinjene Američke Države (SAD) Sayers, Michael, 1911-2010 = Sajers, Majkl, 1911-2010 Kahn, Albert E., 1912-1979 = Kan, Albert E., 1912-1979 Kan je osnovao The Hour, bilten. Bavio se istraživačkim novinarstvom kako bi razotkrio nacističku špijunažu, sabotažu i propagandne operacije u Sjedinjenim Državama. Takođe je istraživao aktivnosti američkih fašističkih i profašističkih grupa, poput Nemačko-američkog Bunda. Otkrića Sejera su korišćena u štampanim medijima, od strane radio komentatora kao što je Volter Vinčel, i od strane američkog Ratnog ministarstva, Ministarstva pravde i Kancelarije za ratne informacije. Kan je materijale iz svojih istraživanja iskoristio kao osnovu za ovu knjigu.

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Dragoje Lukić - Kozarsko detinjstvo Narodna knjiga, Beograd, 1973 70 str. meki povez stanje: vrlo dobro Učesnik NOR-a od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Skoja i Okružnog odbora Usaoja za Kozaru. U sedamnaestoj godini član KPJ; u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Radio u Upravi državne bezbjednosti, odnosno Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. U međuvremenu završio je školu Odeljenja zaštite naroda, maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog interesovanja je NOR i socijalistička revolucija, posebno stradanje djece u fašističkim logorima i učešće u ratu najmlađih iz Bosanske krajine. Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1976), „Kozara — istorijske fotografije“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga, Beograd, 1979) objavio je i znatan broj priloga, feljtona, sjećanja i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Na temu NOB i socijalističke revolucije realizovao je stalne izložbene postavke „Putevi pobjede“ (Bosanska Gradiška, 1979), „Borbeni put Pete kozarske brigade“ (Kasarna „Kozara“, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca“ (Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko“ (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare“ (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941-1945“ (Jasenovac, 1986). Dobitnik je nagrade „4. jul“ Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine.

Izdaje MLADINSKA KNJIGA Ljubljana Svi mi zelimo da znamo kako su ljudi nekada ziveli. Zelimo da znamo ne samo istorije carstava i ratova, te imena vladara, vec smo radi da saznamo kako su ljudi radili, u sta su verovali, cega su se igrali, kako su se odevali i hranili, kako su putovali i gradili svoje domove - recju, kako su odista ziveli svoj svakidasnji zivot. OCUVANA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 V11

U dobrom stanju Христо Ботев -Тодор Павлов Jezik: bugarski Tvrdi povez Godina: 1949 Strana: 291 Христо Ботев (буг. Христо Ботев; Калофер, 6. јануар 1848 — Вола, 1. јун 1876) је био бугарски песник, револуционар и публицист. Родио се у Калоферу у породици учитеља и књижевника Ботја Петкова. Од 1854. до 1858. године Христо Ботев се школовао у Карлову, где је његов отац предавао. Године 1863. уз подршку познатог бугарског књижевника Најдена Герова је отишао у Русију где се уписао у Другу Одеску гимназију. Тамо се упознао с руском књижевношћу и руским писцима и револуционарима Александар Херцен, Николај Чернишевски и Николај Доброљубов. У том периоду је Ботев почео писати поезију а прва његова објављена песма је Својој мајци (на бугарском: Майце си) коју је 1867. године П. Р. Славејков штампао у свом листу. Искључен из гимназије, враћа се у Бугарску, где кратко време ради као учитељ. Године 1867. Христо Ботев је емигрирао у Ђурђево у Румунији, где долази у додир са бугарско емиграцијом. Касније је живео у Букурешту, Браили, Галацу и радио као учитељ у Александрији и Измаилу. Дана 10. јуна 1871. године Ботев почиње издавати свој први лист Реч бугарских емиграната. У априлу исте године је ухапшен због револуционарне делатности, али је потом ослобођен захваљујући подршци Васила Левског и Љубена Каравелова код кога је ускоро почео радити као штампар. 1873. је објавио први број свог сатиричног листа Будилник, а крајем 1874. почиње штампати и новине Застава (на бугарском: Знаме). После устанка у Босни и Херцеговини 1875. године под руководством Ботева је Бугарски револуционарни централни комитет почео припремати устанак и у Бугарској. Због ранијег избијања устанак није успео, али је мајем 1876. избио Априлски устанак и тада са четом устаника Ботев прелази Дунав код Козлодуја. У тешком боју 1. јуна 1876. Ботев је погинуо близу Врачанског Балкана. По њему се зове Народно позориште „Христо Ботев” Димитровград.

U dobrom stanju U službi revolucije : (sećanja) / Isa Jovanović priredio Vojislav Milin Jezik srpski Godina 1987 Novi Sad : [Institut za istoriju], 1987 (Bečej : Proleter) Fizički opis 291 str., [12] str. s tablama ; 21 cm Drugi autori - osoba Milin, Vojislav Zbirka Edicija `Vojvodina u borbi`. Ser. Sećanja ; ǂknj. ǂ22 Napomene Registri. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- U uspomenama Aleksandar Ranković Drugi svetski rat, KPJ, Đilas, Ranković Rođen je 24. aprila 1906. godine u selu Izbištu, kod Vršca. Potiče iz zemljoradničke porodice. Njegova rođena sestra Anđelija-Anđa, takođe je bila aktivna u radničkom i revolucionarnom pokretu. Bila je prva žena Aleksandra Rankovića i poginula je juna 1942. godine u Gackom, kao borac Druge proleterske brigade, a posle rata je proglašena za narodnog heroja Jugoslavije. Posle završene osnovne škole, pohađao je mehaničarski zanat u Vršcu. Još kao šegrt, 1921. godine, se uključio u sindikalni pokret i učestvovao u štrajkovima. Godine 1924. prešao je u Beograd, gde se zaposlio i postao član Nezavisnih sindikata (sindikalne organizacije kojom je rukovodila Komunistička partija). Po povratku sa odsluženja vojnog roka, 1928. godine zaposlio se u Beogradu i angažovao se u sindikalnom pokretu. Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog partijsko-revolucionarnog rada, često je puta hapšen i proganjan, od strane policije. Pošto je bio proteran u rodno mesto, zaposlio se u Vršcu, gde je takođe nastavio sa partijskim i sindikalnim radom. Kada je napustio Vršac, radio je u više mesta u Srbiji, Bosni i Hercegovini i ponovo u Beogradu, sve vreme ne prekidajući sa partijskim radom. U godinama neposredno pred početak Drugog svetskog rata angažovao se i u radu antifašističkih organizacija. Godine 1939. bio je uhapšen i izveden na suđenje, ali je u nedostatku dokaza bio oslobođen. Potom je, po direktivi Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, napustio Beograd i prešao na partijski rad u Sarajevo, gde je primio dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Oktobra 1940. godine je, kao delegat PK KPJ za BiH, učestvovao na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj u Dubravi, kod Zagreba. Početkom 1941. godine bio je upućen na kurs pri CK KPJ za partijske sekretare. Odmah posle početka Aprilskog rata, 1941. godine, vratio se u Vršac i kao dobrovoljac se prijavio u Jugoslovensku vojsku. Posle kapitulacije, pao je u nemačko zarobljeništvo, ali je uspeo da pobegne i ode u Beograd. Odatle se vratio u Sarajevo, gde je nastavio sa partijskim radom. Kao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH učestvovao je na Majskom savetovanju KPJ održanom u Zagrebu i po povratku aktivno radio na organizovanju ustanka u Bosni i Hercegovini. Bio je neposredni učesnik u sabotaži u zeničkoj železari, 1941. godine, kada je uhapšen i osuđen na smrt. Uz pomoć partijske organizacije, uspeo je da pobegne i zatvora i spasi se sigurne smrti. Sve do 1943. godine aktivno je učestvovao u Narodnooslobodilačkom pokretu Bosne i Hercegovine, kao član Glavnog štaba NOP odreda BiH. Jula 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, prešao je u Vojvodinu, gde je preuzeo dužnost člana Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine i organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Maja 1944. godine, otišao je na ostrvo Vis, gde je Vrhovnom štabu i CK KPJ referisao o razvoju Narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini i primio direktive za dalji rad. Juna iste godine vratio se u Srem, koji je tada bio središte oslobodilačke borbe u Vojvodini, i nastavio sa radom. Član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije bio je od njegovog Drugog zasedanja, održanog novembra 1943. godine u Jajcu. Posle oslobođenja Vojvodine, oktobra 1944. godine, učestvovao je na Prvoj konferenciji Narodnooslobodilačkog fronta Vojvodine, na kojoj je izabran za predsednika ove organizacije. Aprila 1945. godine na Sedmoj konferenciji Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, na kojoj je ponovo izabran za organizacionog sekretara PK KPJ za Vojvodinu. Na Prvom osnivačkom kongresu Saveza udruženja boraca NOR-a Srbije, održanom 9. maja 1948. godine u Beogradu, izabran je za potpredsednika Zemaljskog odbora SUBNOR-a Srbije. Bio je jedan od osnivača Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“, a u periodu od 1951. do 1952. godine bio je i njegov predsednik. x2

Autor: Borivoje Marinković Izdavač: `Milić Rakić`, Valjevo Broj strana: 401 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Hadži Ruvim pre celine, pre smisla - knjiga prva Zapisi s komentarima (1777-1790) Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. - Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborkneza Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju Vuka St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha..., pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde plitko oguljene po ivici, na zadnjoj strani zaštitne korice blago prelomljene pri vrhu. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Beograd pre 200 godina - Dušan J. Popović Sazvežđa Beograd Po knjizi iz 1935 Geca Kon Stranica : 220,ilustracije Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) je bio prvi istorijski sociolog u Srbiji. Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite... K.D.S.3.2.

Zoran Lakić : ZAPISI O REVOLUCIJI , Obod Cetinje 1971, str. 308. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Zoran Lakić, akademik, rođen je 31. oktobra 1933. godine, u selu Donja Bijela kod Šavnika (od oca Miroja - učitelja i majke Milene, rođene Bošković, ćerke Zeka, perjanika kralja Nikole). Osnovnu školu završio je u Danilovgradu, a gimnaziju u Nikšiću 1952. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu - grupa istorija, gdje je i doktorirao 1974. godine. Biografija Radio je u Arhivu Centralnog komiteta SKJ Crne Gore do njegovog pripajanja Istorijskom institutu Crne Gore 1959. godine. Jedno vrijeme je proveo na radu u tadašnjem Sekretarijatu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore, a potom je bio biran za redovnog profesora na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gdje je predavao Istoriju Jugoslavije, do penzionisanja 31. XII 2000. godine. U dva mandatna perioda bio je šef Odsjeka za istoriju i geografiju. Predavao je na poslijediplomskim studijama Univerziteta u Prištini. Boravio je po pozivu u univerzitetskim centrima u inostranstvu (Toronto, Moskva, Pariz, Berlin, Atina, Prag, Sofija, Bukurešt, Jerusalim, Ankara) i svim univerzitetskim centrima prethodne Jugoslavije. Kao ekspert UNESKO za pitanja kulture vršio je višemjesečna istraživanja u skandinavskim zemljama 1976. godine. Bio je urednik Okruglog stola Istorijskog instituta Crne Gore, u periodu 1983-1991. godine. Uređivao je `Istorijske zapise` - najstariji naučni časopis u Crnoj Gori, u periodu od 1994. do 1998. godine. Bio je član redakcije prestižnih časopisa - Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ), Nastava istorije - i brojnih zbornika radova. Od 1998. godine urednik je Glasnika Odjeljenja društvenih nauka CANU. Bio je član i predsjednik komisija za odbranu magistarskih i doktorskih radova. Bio je član Republičke konferencije SSRN Crne Gore, potpredsjednik Republičkog SIZ-a za nauku, član Žirija za Trinaestojulsku nagradu, predsjednik Društva istoričara Crne Gore i Savjeta Filozofskog fakulteta u Nikšiću, član Senata Univerziteta Crne Gore u dva mandata i predsjednik Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda. Sekretar je Odjeljenja društvenih nauka u drugom mandatu i član Predsjedništva CANU. Urednik je grupe za istoriju Enciklopedije Crne Gore. Napisao je preko 600 bibliografskih jedinica, među kojima je i 17 posebnih izdanja na koje je objavljeno preko 100 prikaza i osvrta. Prevođen je na svjetske jezike, kao i na makedonski i slovenački jezik.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Službeni glasnik - Beograd, 2012. god. Broširan povez, 20 cm. 96 str. „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.``