Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.

Milan Jovanović Batut / Potpis na dokumentu, u svojstvu dekana Medicinskog fakulteta iz 1921 Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika. Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine. Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut. Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora. Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Kao na fotografijama

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Mališe Atanackovića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1907 Borisav - Mališa Atanacković (1860 – Užice, 19. maj 1919 je užički ugostitelj, trgovac, urednik, odbornik i predsednik opštine, narodni poslanik Narodne radikalne partije i industrijalac. Nadimak `Mališa` dobio je zbog niskog rasta i kasnije je bio poznat pod tim imenom. Rođen je 1860. godine u selu Zaglavak. Roditelji su mu živeli odvojeno, majka Jela (domaćica poreklom iz Duba) je živela sa decom u Zaglavku, a otac Tripko, kolar iz Kremana, živeo je u Užicu. Posle majčine smrti 24.12.1871. doselio se kod oca. Biografi Mališe Atanackovića (Aleksandar Kale Spasojević, Mladen St. Đuričić, Miodrag Gluščević) navode da su ga očevi prijatelji predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i `stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Osamdesetih godina 19. veka na inicijativu profesora realke, Dobrosava Ružića i njegovih kolega, Mališa odlazi na krojačko - tkački zanat u Beograd kod tkača Tilera gde je naučio i nemački jezik i germanski odnos prema poslu. Po povratku u Užice otvorio je kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu su mu dali trojica profesora Užičke realke: Dobrosav Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir-Ljuba Davidović. Bio je narodni poslanik na listi Radikalne stranke od 1897-1919. godine. U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik `Zlatibora`, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine. Tri industrijska objekta u Užicu su bila u njegovom vlasništvu: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu `Groto` (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912). Političko delovanje Mališe Atanackovića u Užicu obeležilo je zalaganje za izgradnju Užičke realke i osnivanje Tkačke škole gradu. Najveći politički protivnici su mu bili Milorad Mićić i Dimitrije Tucović. Prvi svetski rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je član delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) koja je obišla industrijske centre u Engleskoj. Otuda je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog užičanina se završio. Imao je kuću na Rakijskoj pijaci (deo Užica), pored nje kafanu, a naspram kuće prvi industrijski mlin u Užicu. Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić, datum venčanja 16.01.1886. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu 17.05.1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). 1907. godine izgradio je električni mlin u klisuri Grot, a hidroelektranu za pokretanjeu mlina u periodu 1911-1913. godine. Novi mlin, na Rakijskoj pijaci, izgrađen je 1912. godine. Na Begluku (deo Užica) je imao skladište robe i građevinskog materijala, 1912. godine. Posle kafedžije i trgovca Tome Naumovića, Mališa je jedan od prvih proizvođača Klekovače u užičkom kraju. U centru Rakijske pijace 1912. Atanacković je podigao dve vage: malu i veliku koja je mogla da meri volujska kola natovarena žitom. Osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je počela sa radom 3.maja 1901. godine. Crepana i ciglana sagrađena je 1913. godine u Krčagovu (deo Užica), a u njoj je radilo 15-20 radnika. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji. Užice je tako 1899. godine dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica struju, kao prva fabrika u Srbiji koja je primenila hidro-električnu energiju za industrijski pogon. Kao na fotografijama.

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Alimpija Vasiljevića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1875. Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića. Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića. Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga. Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije. Kao na fotografijama.

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.

Pisano Urosu Predicu. Priča o jednom iskrenom prijateljstvu Predić i Dunđerski upoznali su se u Starom Bečeju dok je Predić radio ikonostas u starobečejskoj pravoslavnoj crkvi. Sličnih pogleda na svet i sličnog senzibiliteta slikar i veleposednik su ubrzo postali prijatelji. Kada je Bogdan hteo da sazida kapelu na svom imanju, Predić je uradio ne samo svoj deo posla, koji se odnosi na izradu ikonostasa, već je nalazio i arhitekte, majstore, ugovarao poslove sa fabrikom za izradu mozaika, bankom, pregovarao sa patrijarhom. Nakon izgradnje kapele na svom imanju, Bogdanu Dunđerskom i mnogim Srbima u Vojvodini se 1918. godine ostvarila želja, Vojvodina se pripojila matici Srbiji. Bogdan je do kraja Prvog Svetskog Rata bio aktivni član mađarskog parlamenta, a ostvarenjem svih svojih snova, ujedinjenjem, prestao je da se bavi politikom. Danas je malo poznato koliko je Bogdan uradio da bi srpsko stanovništvo u Austro-Ugarskoj Vojvodini živelo bolje. Bez obzira na to, Bogdanu je 1920. godine agrarnom reformom umanjen posed. I pored jake želje da svoj posed vrati u pređašnje stanje, Bogdan čak ni svađom sa novoimenovanim Kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem, to nije dobio. Nakon agrarne reforme i novog imena za Srbe, Jugosloveni, Bogdan se povukao u sebe i zapao u strašnu duševnu krizu, a jedina veza sa spoljašnjim svetom mu je bila preko svog najboljeg prijatelja akademskog slikara Uroša Predića. Nije verovao nikom sem svojim najbližim prijateljima. Počeo je da sumnja čak i u crkvene velikodostojnike kojima je uvek iskazivao najdublje poštovanje. Dunđerski je, mada osetljiv i prefinjen, bio izuzetno jak i sposoban čovek, mnogo jači nego što je Predić pretpostavljao. Njegovo imanje je i pored svih nametnutih teškoća uspešno funkcionisalo, pa je 1923. godine da bi pokazao kralju koliko je on i dalje moćan počeo izgradnju dvorca po ugledu na francuske dvorce koje je video na putovanjima. Predić je poslao pismo u kome je upozoravao prijatelja da ga ovi novi troškovi mogu dovesti u nezgodnu finansijsku situaciju, ali briga Predića je bila suvišna, a dvorac je uspešno završen bez velikih finansijskih problema. Godine 1925. završen je dvorac u kome Bogdan nikada nije prespavao ni jednu noć, a kojim je prkosio Kralju. Testamentom Bogdana Dunđerskog, koji je napisan 23.marta 1940. godini veći deo imovine ostavio je Matici Srpskoj. Želja Bogdana Dunđerskog da siromašna i talentovana deca srpske nacionalnosti izučavaju poljoprivredu i ekonomiju na njegovom imanju posle njegove smrti nije ostvarena. Dvorac se ni danas ne zove (kako je on želeo) „Zadužbina Bogdana Dunđerskog“, nego je poznat po nazivu „Fantast“, što je ime jednog od trkačkih grla iz njegove ergele. Bogdan Dunđerski je u svom testamentu izričit kada govori o kosturnici koja se nalazi u kapeli pored novobečejskog dvorca. Njegova želja je nedvosmislena: „Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“ U svom prvom testamentu iz 1918. godine, Bogdan pominje Maru i Maricu, ali je briga o Marinoj budućnosti uočljiva. U drugom testamentu iz 1940. godine Mara se ne pominje (te godine je umrla), ali je Marica nasledila veći deo pokućstva i obezbeđeno joj je pravo da doživotno uživa sve povlastice na Bogdanovom imanju. Poslednje pismo od Uroša Predića, Bogdanu, u koga su svi u Srbiji sumnjali da je narodni neprijatelj, jer je tako pisalo u ilegalnim partizanskom novinama iz Vojvodine. Beograd, 8. juna, 1942. Dragi Bogdane, Odkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa tako je i naše prijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i o ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš, da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila prošle godine, prilikom strahovitog bombardovanja Beograda, moja snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Posle nastade svirepo tlačenje Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini; a šta je bilo u Bačkoj, to ćeš Ti bolje znati nego mi ovde; znamo samo da Dunav nosi sobom bezbroj leševa, pojedinaca i u grupama, a neke i povezane u snopovima. Pored toga opšta oskudica i nečuvena skupoća biva sve veća. Pa ipak se živi, kako se može. Ja s predanošću u moju sudbinu strpljivo snosim teret života i našu narodnu sramotu. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova, i o ostalim strahotama, koje moderni rat sobom donosi. Po malo i radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena. Kako je Bačka ponovo vraćena Mađarskoj koja smelo i sa uspehom ostvaruje svoj program sadržan u uskliku: „soha“!, to čujem da si i Ti ponovo postao poslanik na mađarskom Saboru, i to izaziva ovde kritiku ljudi koji Tebe ne poznaju. Ja naprotiv, koji poznajem Tebe, tvoj gvozdeni karakter, tvoje poštenje i Tvoju iskrenu odanost svome narodu, verujem da ćeš i sada kao što si i u prošlom velikom ratu činio, uzeti naš seljački srpski narod u zaštitu protiv nezasluženog nasilja iako se nikad nisi isticao u srpskoj javnosti kao „rodoljub“ od one sorte, koji se busa u grudi od silnog rodoljublja i na taj način gleda da se dočepa vlasti, pa da u svoju korist pljačka državu, vodeći je u sigurnu propast – kao što se i zbilo. Stavljam Ti na srce sudbinu našeg nesrećnog plemena koje je u svojoj nevolji pre dva i po stoleća zalutalo u ove plodne ravnice, da odbrani od Turaka granice zapadne Evrope, koja se mogla ovako zaštićena razvijati kulturno dok nije pronašla ova savršena tehnička oruđa za uništavanje ljudi i njihovih dobara, a ponajpre onog naroda, koji je najviše krvi prolivao za slobodu Evrope. Mi se možda nećemo više videti, jer ne znamo ni šta će nam sutrašnji dan doneti, a još manje, kad će se svršiti ovaj rat, pa zato Ti šaljem ovaj prijateljski pozdrav sa željom da ne zaboraviš da si Srbin i dobar drug tvoga odanog starog Uroša Predića Pismo nepoznatom prijatelju Predić nije poslao poštom, niti je naslovio imenom, što je potvrda da je bio pod nekom vrstom prismotre. Predić je ovo pismo pisao u svoj 91-oj godini. Bogdan Dunđerski umro je 1. novembra 1943. godine u 81-oj godini života, a bio je pet godina mlađi od Predića. Ovo pismo je dokaz o najstrašnijoj mogućoj vrsti cenzure koja je postojala u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata – cenzuri na prijateljstvo. Beograd, 21. jula 1948 Poštovani i dragi prijatelju, Vaše ljubazno pismo nateralo mi je suze radosti i tuge, radosti što me se sećate još uvek toplim prijateljskim osećajem koje ste onako dirljivo izrazili u Vašem pismu, – a tuge pod pritiskom života koji i ruši i stvara bez obzira na pojedine ljude, što mi starci naročito osećamo. Hvala onoj dobroj gospođici koja Vam na moju molbu odnela moj pozdrav. Moj rad i moje bavljenje u St.[arom] Bečeju čine vrhunac moga života. Ni kao umetnik nisam u svom dugom životu dao ništa veće ni bolje; ni kao čovek nisam nikad i nigde osetio toliko sreće i zadovoljstva kao u Bečeju, gde sam stekao nekolicinu uzoritih prijatelja, kakvi se retko nalaze u životu. Na vrhu toga odličnog društva bio je dom Vlahovića i moj neprežaljeni drug Bogdan Dunđerski. Ona prirodna otmenost duha pojačana dobrim vaspitanjem zračila je silnom privlačnom snagom, da je svak koji bi ma samo trenutno bio na njenom domahu, morao biti privučen i ispunjen trajnim poštovanjem. Duboka seta obuzima mi dušu pri pomisli, da je sve to sada samo jedan čaroban san, i da bih pri mom ponovnom dolasku u St.[ari] Bečej zatekao sve tako izmenjeno, da ne bih bio u stanju veselo pogledati oko sebe i ugledati iste domove, ali bez istih ljudi. Vi sa Vašim najbližima i poštovani prota Jova ostadoste kao dva stuba, žive statue sećanja. Bogdan je otišao iznenada, čovek koji je po svome zdravlju obećavao najduži vek, a koga je milostiva sudbina uklonila sa ovog svetskog meteža, koji prevazilazi sve što se u istoriji čovečanstva do sada dogodilo. I jadan Bogdan zlo bi se proveo, da je ostao živ. Njegova nadgrobna kapela sa mojim slikama ostaće ipak netaknuta, ako sam dobro izvešten od Matice, kojoj sam se bio obratio molbom, kada sam doznao da će kapela biti pretvorena u električnu centralu, da preduzme potrebne korake, da spase bar moje slike, što joj kao vlasniku Bogdanove zadužbine, i kao kulturnoj ustanovi, i bez moje molbe, spada u dužnost. Što se mene lično tiče, nemam ničeg veseloga ni pohvalnoga da Vam ja- vim. Radim još pomalo: „decrescendo, diminuendo e rilentando, al fine“ – da se izrazim muzičkim jezikom u ovom dobu svetske disharmonije. Zima – a to je u mojem atelje-u šest meseci, – ne radim zbog hladnoće, leti zbog nedostataka porudžbina i deficita u mojoj glavi. Dva člana moje rodbine poginula su pri bombardovanju Beograda od nemačke bombe. Ostajte zdravo. Ne verujem da ćemo se još videti, jer neću imati u svojoj devedesetprvoj godini elastičnosti tela i duha, da učinim put u Bečej; a kad umrem, sahraniće me ovde tiho i nečujno, a ne u Bogdanovoj kapeli. Ako nam tela neće biti zajedno, duše će nam se naći u vasioni, „gde njest boljezan ni pečal ni vozdihanij“. Vaš Čika Uroš Poslednja želja akademika Uroša Predića izrečena u pismu Akademiji Nauka. Beograd 4. april 1949. Srpskoj Akademiji Nauka Kao čovek u dubokoj starosti treba da pomišljam na blisku smrt. Da ne bih u tom slučaju beskorisno oduzimao vreme Akademiji oko moje sahrane, dužnost mi je izvestiti je o tome, da sam na molbu žitelja moga rodnog mesta Orlovata pristao, da moje telo bude odmah po smrti preneto u Orlovat i tamo sahranjeno u grobnici mojih roditelja, tiho i skromno kako priliči smernom trudbeniku kulture. Molim Akademiju da izvoli ovo obaveštenje primiti na znanje i ravnanje. S odličnim poštovanjem predani član Uroš Predić Magazin Tradicija Velika banatska gospoda Srpski uglednici s početka prošlog veka – veleposednici i zadužbinari – svojim širokim obrazovanjem, lepim manirima i preduzetničkim duhom parirali su evropskoj gospodi rušeći predrasude o „seljačkoj balkanskoj zemlji”. Takav je bio i Bogdan Dunđerski Bogdan Dunđerski Pripadao je jednoj od najimućnijih vojvođanskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka. Bio je besprekorni gospodin, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem. S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. Poštovao je umetnost, podržavao je donacijama, i rado kupovao u Beču i drugim evropskim prestonicama vredne primerke kojima je ulepšao svoj dvorac iz snova, podignut 1925. nedaleko od Starog Bečeja. Još više je cenio i podsticao najdražeg prijatelja, čuvenog slikara Uroša Predića, od kojeg je naručio da ukrasi unutrašnjost novosagrađene kapele na njegovom salašu. Bogdan Dunđerski (1862–1943) bio je slika i prilika prosvećenog veleposednika koji brine o napretku svog imanja, ali se ne lišava privilegija koje idu uz ime, bogatstvo i moć. Ostao je poznat po jedinstvenom belom zdanju sa visokom kulom i kapeli Svetog Đorđa koje je izgradio na nasleđenom imanju, po ljubavi prema Mari Dinjaški, koju je preoteo od muža, siromašnog kovača (bolje rečeno otkupio pozamašnim parčetom svojeg najplodnijeg zemljišta), kao i po najvećoj ergeli u tadašnjoj Austrougarskoj, sa oko 1.400 prvoklasnih konja. Ime najslavnijeg od njih (inače potomka možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje Zobnatice) dao je svom čudesnom dvorcu – „Fantast”. Tu je Bogdan, navodno, dovodio mlade lepotice iz grada da se nage kupaju u ogromnom otvorenom bazenu, a on da ih posmatra – i uživa u pogledu. Zapamćen je kao neobična, snažna i ponosna ličnost koja je ostavila traga među savremenicima, a potonjim generacijama poslužila kao „primer prave banatske, odnosno srpske gospode – da pokaže kako naši preci nisu svi bili neuki paori“, primećuje pisac Vanja Čobanov, autor knjige „Remedy for love” (u prevodu s engleskog „Lek za ljubav”) što je, u stvari, ime slavne porodice konja sa imanja Bogdana Dunđerskog. Istaknuti predstavnici te naše gospode bili su, svojim učtivim vaspitanjem, širokim obrazovanjem i uglađenim manirima, ali i preduzetničkim duhom, na ravnoj nozi sa evropskim uglednicima. Pa ipak, početkom 20. veka u javnosti nekih moćnih država Starog kontinenta, naročito u Nemačkoj, često su se mogli čuti, videti i pročitati tekstovi u kojima su srpski narod, plemstvo, pa čak i vladari omalovažavani i vređani. Kako u knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” piše istoričar dr Milan Ristović, takve su predrasude i pogrde objavljivane čak i u nekim uvaženim nemačkim časopisima, ne samo onim konzervativnim i nacionalističkim. Kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je bio veoma učen čovek, francuski đak, a poznavao je i engleski jezik i čak sa njega prevodio Džona Stjuarta Mila, nemački antisrpski karikaturisti su, recimo, prikazivali zlonamerno i podsmešljivo kao „malog, suvonjavog starca zlih očiju, iscepanog i zakrpljenog plašta, ponekad u opancima… a često kako iza leđa krije bombu ili bodež”, piše Ristović. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Kako je zaista izgledala srpska vlastela tog vremena vidi se upravo na očuvanim fotografijama Bogdana Dunđerskog, veleposednika, intelektualca i poslanika u Ugarskom parlamentu od 1910. do 1918. „Štofove je nabavljao iz Engleske, od najfinijih i najskupljih vrsta, a odela je davao da mu se šiju uvek po meri, u Pešti… Šeširi su stizali iz Berlina, a cipele i čizme, ručno rađene, kupovao je kod prestižnih trgovaca u Beču ili u Italiji… Sve je moralo da bude prvoklasno i lepo: zlatne igle za kravatu, dugmad za manžetne, okovratnici, kravate, štapovi, buđelari, satovi…” opisao je Čobanov glavnog junaka svog istorijsko-ljubavnog romana. Za Bogdana Dunđerskog su, kažu, najpotresnija bila tri događaja (osim onog kad je njegovom nerazdvojnom pratiocu, pastuvu Inkvizitoru, stalo srce u ljubavnom zanosu pred mladom kobilom). Bolest i mučno umiranje voljene Mare, kojom se, doduše, nikad nije oženio i nije s njom imao poroda, ali je od Uroša Predića zatražio da je ovekoveči u liku Bogorodice na zidu kapele imanja. Prerana smrt obožavane sestričine Lenke, kćeri Lazara Dunđerskog (iste one u koju je bio nesretno zaljubljen pesnik Laza Kostić). Oduzimanje delova imanja (2.600 jutara prvoklasne starobečejske i srbobranske zemlje koju je Bogdan nasledio od oca Aleksandra), prvo za vreme agrarne reforme 1919. (zemlja je ustupana mađarskim doseljenicima), zatim i u doba nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Tek kad najzad bude usvojen i primenjen zakon o restituciji precizno će se znati koliko vredi oteti imetak Dunđerskih i ostalih srpskih veleposednika, poput zlatara Antonijevića, industrijalaca Teokarevića, hotelijera Minića, bankara i kolekcionara umetnina Veljkovića, trgovca Mitića… Ogorčen i razočaran kako u vlast, tako i u Pravoslavnu crkvu kojoj je prvobitno bio namenio imanje, svu svoju preostalu imovinu Bogdan Dunđerski je testamentom iz 1940. godine ustupio Matici srpskoj. Njegov salaš, dvorac i ergela su ubrzo bili opustošeni, skupoceni nameštaj, slike, kristalni lusteri i ostale vrednosti odneti… Šta je posle bilo? Na obnovljenom imanju danas se ponovo mogu videti (i jahati) rasni konji, potomci Bogdanovih pobedničkih atova, palata „Fantast” je pretvorena u luksuzni hotel, a na terasi natkriljenoj stablima u čijoj senci je Mara radosno dočekivala svog dragana i gospodara, sad goste zabavljaju tamburaši. I kapela je ponovo osveštana – ovo romantično mesto je omiljeno za krštenja i venčanja. Jedino je bazen ostao suv i urušen, da čeka nekog novog gazdu koji će ga urediti i opet napuniti vodom i ženskom lepotom. ........ Porodica iz koje potiče Bogdan Dunđerski doselila se u Vojvodinu krajem 17. veka iz Hercegovine. Osnivač loze je bio Avram Višnjevac zvani „dunđer”, iz sela Višnjice kod Gacka, piše Vanja Čobanov. Od Avramova dva sina, Nestora i Gedeona, ovaj potonji se smatra začetnikom veleposednika Dunđerskih: on je polovinom 19. veka kupio oko 2.000 jutara plodne vojvođanske zemlje, koju je 1876. podelio četvorici sinova (imao je i dve ćerke). Najstariji Aleksandar, Bogdanov otac, nasledio je srbobransku zemlju, a najmlađi Lazar Kamedin i Kulpun, kojima je sam kasnije dodao Čelarevo (gde je osnovao čuvenu pivaru), Novi Bečej i Hajdučicu. Lazarev sin Gedeon (1879–1939) bio je jednako, ako ne i više cenjen od svog rođaka Bogdana. Doktorirao je pravne nauke u Pešti, usavršavao se u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji, bio je predsednik Matice srpske, osnivač fabrike „Ikarus” i jedan od osnivača fabrike avionskih motora u Rakovici. Aleksandra Mijalković objavljeno: 03.07.2011. inShare facebook twitter stampanje pošaljite komentar komentari (6) Poslednji komentari Nikola M | 03/07/2011 18:55 Zemlja nije dodeljena ,,madjarskim doseljenicima`` vec SRBIMA optantima iz Madjarske, koji su 1921. god dosli na poziv Aleksandra Karadjordjevica. Postovani autore pripazite kad pisete ovakve clanke. Nije vas svejedno... A uostalom ako je bio toliko veliki gospodin, pravoslavac i Srbin onda mislim da mu nije tesko palo sto je mogao doduse ne bas samoinicijativno da pomogne sunarodnicima u nevolji! :) Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast` koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast` koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo` zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav` što u prevodu znači „Lek za ljubav` zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje`. On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac` slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje`. Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje` je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem` će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige `SNOVI ZATRAVLjENIH KULA` Milana Belegišanina)

str. 77 , 11 x 18 cm, stenje LOSE s blagoslovom njegovog preosvestenstva episkopa zickog gospodina nikolaja stampa : Ced. Milosevica, kraljevo Žiča je srpski srednjovekovni manastir iz prve polovine 13. veka, koji se nalazi u blizini Kraljeva i pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkva. Podigao ju je prvi kralj Srbije iz dinastije Nemanjića, Stefan Nemanjić (veliki župan 1196—1217, kralj 1217—1228), od 1206. do 1221. godine. Stefan Prvovenčani je takođe naredio da se budući kraljevi Srbije krunišu u Žiči. Značajnu ulogu u podizanju manastira imao je i njegov brat, Sveti Sava (1219—1233). Posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. godine, u Žiči je smešteno sedište autokefalne srpske arhiepiskopije. Početkom poslednje decenije XIII veka, manastir je stradao u napadu Tatara, posle čega je sedište arhiepiskopije preneto u Svete Apostole kod Peći, a sam manastir je početkom 14. veka obnovio kralj Milutin (1282—1321). Tokom srednjeg veka, u Žiči su ustoličavani episkopi i ovenčavani kraljevi iz dinastije Nemanjića, zbog čega je poznata i kao Sedmovrata. Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom (Svetom Spasu) i prema mišljenju akademika i istoričara umetnosti Vojislava J. Đurića crkva Vaznesenja Hristovog kada je bila gotova, postala je uzor i ostala to kroz čitav 13. vek, time je u istoriji raškog graditeljstva, kao zametak novog razdoblja, zauzela ključno mesto. U njenoj unutrašnjosti nalaze se dva sloja živopisa: stariji, nastao oko 1220. godine i pripada tzv. Zlatnom dobu srpskog slikarstva mlađi, nastao početkom XIV veka i pripada slikarstvu iz doba kralja Milutina, stvaranog pod uticajem Renesanse Paleologa za koje se može reći da su reprezentativni primeri slikarstva svog doba. Unutar manastirskog kompleksa, istočno od glavne crkve, nalazi manja crkva, posvećena svetim Teodorima Tironu i Stratilatu, podignuta u 14. veku. Tokom perioda osmanske vladavine manastir je u više navrata zapusteo, nakon čega je obnavljan. Između Prvog i Drugog svetskog rata, manastir je doživeo veliku obnovu, a najopsežniji radovi na njegovoj konzervaciji, izvedeni su nakon zemljotresa koji je tu oblast pogodio 1987. godine. Manastir Žiča je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja i nalazi se pod zaštitom Republike Srbije. Postojale su Žičke povelje. ------------------------------------------- Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

. the certificate of the conversion of a heathen, schismatic or heretic to the Catholic (conversio gentilium) in the World War II, exceptionally & extremely rare document. it appears as if there are bloody fingerprints laid down on verso. `vlasti (sada) ne mogu protiv Vas nista....(bez raz?) loga.` `omoguceno slobodno kretanje` obitelji Todorovic, Grozda, Dobrila i Stole. Originalni dokument sa naizgled vise krvavih otisaka prstiju na poledjini (bio preklopljen na cetri dela, jedna cetvrtina nedostaje) o prekrstavanju srpske porodice sa podrucja Sanskog Mosta u Rimokatolicku vjeru - izdat 22.VIII 1941. godine od strane Ustaskog Stana - Sanski Most i potpisan od strane ustaskog logornika Mileta Ljevara a na poledjini i faksimilom potpisa i pecatom fratra (zupnika) Fra Ante Seremeta. Katolicki zupni ured - Sanski Most odlomak iz teksta Sofije Praće – Veljović, Genocid u Sanskom Mostu : ... Zavedeni klerikalci sela: Kruhara, Poljaka, Krkojevaca, Kljevaca, Čaplja i drugih, odlaze kućama kandidata za pokrštavanje da ih uče molitve: Zdravo Marija, Oče naš i preslušavali su ih, jer je to bio jedan od uslova za prijem u katoličku vjeru. Za ovakvu sramnu akciju ovi agenti su dobili uputstva od biskupskog ordinijata pov.br. 9259/41, potpisana od nadbiskupa Stepinca, gdje su bila propisana pravila ko može biti primljen u katoličku vjeru, a koja su pored ostalih glasila: “Da je gospodin Isus Krist, da je jedan pastir, jedan ovčinjak. Stanovnici grko-istočne vjere, čuvajte ovaj savjet. Biskup đakovački primio je hiljade vaših, koji su od državne vlasti dobili svjedočanstvo o čestitosti. Ugledajte se na ovu svoju braću pa se što prije prijavite za prelaz u katoličku vjeru. Vi će te kao katolici moći ostati u svojim domaćinstvima, nesmetano moći unapređivati svoje domaćinstvo, i odgajati svoju mladež za Boga i državu Hrvatsku. Vi ćete u katoličkoj crkvi osigurati spas neumrlih duša, prema onoj svetoj opomeni, spasitelja našeg Isusa Krista.” Ova akcija trajala je duže od dva mjeseca, nakon čega se vodila budna kontrola da li se redovno ide u crkvu, da li se krste djeca koja se rađaju u katoličkoj crkvi, jer je trebalo postati pravi vjernik katoličanstva. Ovoj akciji se pokorila većina stanovnika Srba pomenutih sela, jer je bio velik strah od zločina, mjera koje su preduzimane, kao i kontrola od strane komšija koji su preduzimali ovu akciju. Neprijatelj je bio uporan u akcijama koje su planirali i od kojih nisu odustajali. Tužno je bilo gledati kad za katoličkih praznika tužne povorke kreću prema katoličkoj crkvi, i nose preko ruku krunice (brojanice) koje su se prodavale u crkvi, sa kojima se molilo Bogu prema propisima katoličke crkve. Mora se spomenuti da mnogi stanovnici Srbi nisu ravnodušno gledali sve ove događaje, Srbi se odmeću u šumu, talas ustanka se naglo širi, jer je to bio jedini spas da se opstane. Neprijatelj je bio uporan i dalje provodi svoje planove na ovom terenu kao i na ostalim. … Situacija se mijenja iz časa u čas, ni na jednom mjestu nije isto. Noću se moglo zapaziti da srlja neka vojska, a to je bio banjalučki puk u rasulu. Pukovnik Stefanović je na vrijeme zapazio rasulo naše vojske, i na vrijeme je sazvao nekoliko građana svih nacija i saopštio sljedeće: ,,Neprijatelj se približava, mi se moramo povući ne bi bilo loše da se formira jedan odbor od vas i da držite red u gradu dok ga ne predate neprijatelju. Potrebno je da se izabere jedan starješinameđu vama.” Na to se javio Luka Minigo, koji sam sebe predlaže, izjavljujući da je zakleti ustaša od 1925. ( ubijen je 1943. g. u Grmeču). Takođe, ovaj oficir reče da bi bilo dobro minirati most preko Sane, ali na intervenciju građana iz ovog odbora od toga se odustalo. Sutradan su se ovaj oficir i vojska povukli u pravcu Ključa, kojima se pridružila i sanska žandarmerija. Danju, a naročito noću, moglo se zapaziti da naša vojska iz pravca Banje Luke prolazi kroz Sanski Most i kreće prema jugu, tu je bilo najviše pješadije, vojnici su nosili oružje sa sobom. Na betonskom mostu preko Sane nalazila se jedna prepreka od drveta, koju je stavio Grga Maričić, da bi mogao da zaustavi vojnike koji su se u rasulu i bjekstvu vraćali iz jedinica i da bi ih razoružavao. Da bi svoje dejstvo ojačali, samoinicijativno su već postojeće ustaše formirale jedan odbor za hvatanje vojnika u rasulu, a u taj odbor su ušli: dr Josip Cerjan, dr Ibrahim Pašić, Luka Miniga, Himzo Pašić Rešić i Grga Maričić, i dadoše mu naziv ,,Hrvatska zaštita”. Ovaj odbor je pojedinačne vojnike hvatao, oduzimao im oružje i skidao vojnu odjeću, a poznat je po neviđenoj pljački rezervne hrane iz velikog magacina. Formiran je u ratne svrhe. Naprijed pomenuta lica, iz tzv. ,,Hrvatske zaštite,, uzimaju vlast u svoje ruke i legitimišu se kao legalne ustaše. Mile Krunić, opštinski dobošar, iz časa u čas izlazi na određena mjesta i najavljuje sljedeće: ,,Čujte, počujte, narode, ustaška vlast izdaje naredbu da svi stanovnici iz drugih banovina ima da napuste Vrbasku banovinu i da se sele u svoje banovine,,. Tako se Dragoljub Popović iz Čačka odmah iselio, a za njim i drugi. Da bi se prepoznali pomenuti vlastodržci, prvo su nosili bijele trake iznad nadlaktice, a kasnije hrvatsku trobojnicu. Dolazak Nijemaca u grad U gradu se saznaje da Nijemci nadiru preko Maribora dalje u našu zemlju. Zadatak im je bio da ove krajeve okupiraju bez borbe, jer su im to ustaše garantovale. Dobošar Mile Krunić oglašava: ,,Čujte i počujte, građani Sanskog Mosta, Njemačka vojska ulazi u naš grad, treba ih mirno dočekati, Hail Hitler – Hrvatska zaštita,,. Jedna njemačka divizija prvo šalje izvidnicu, koja ulazi u Sanski Most, 9. aprila 1941.godine, između 15 i 16 sati, poslije podne – jedan motorbicikl sa prikolicom, na kome je bio montiran mitraljez, za njima nailaze dvoja-troja borna kola sa naoružanim njemačkim vojnicima, dok su prethodnici nosili naše topografske karte, i prvo je bilo pitanje: ,,Wo ist Kula Tomina?“ Kako su na trgu bili prisutni oni koji su ih jedva čekali, neko pokaza u pravcu Ključa, i oni krenuše. Iza ove izvidnice nailaze druge kolone koje se kreću do Čekića bara i kruže po gradu, a veliki broj onih koji su željeli da Nijemci dođu izašli su i klicali im. Veliki broj izviđačke njemačke vojske smjestio se oko zgrade novoizgrađene bolnice, gdje je odmah obješena velika njemačka zastava sa kukastim krstom, i svako ko bi naišao kad se zastava podiže, morao je stati i dignuti ruku u znak pozdrava; ko to ne bi uradio, stražar bi ga sprovodio na batine. I dalje se organizuje mreža za hvatanje vojnika u rasulu. Tako se postavljaju straže na raskrsnice puteva kako bi ih dočekivali i predavali Nijemcima koji su ih transportovali u ropstvo. Ustaške vlasti na čelu sa dr Josipom Cerjanom pripremaju svečan doček njemačkim vojnicima. Svaki dan izlazi naredba za naredbom, koju oglašava opštinski dobošar, pozivajući se na njemačku komandu, prijeteći kaznama. Grad je bio oblijepljen plakatima i kukastim krstovima. Uveden je i policijski čas, prijetilo se da će ko se nađe na ulici van policijskog časa biti strijeljan. Njemački vojnici zaposjeli su najbolje stanove u gradu, iz trgovina Jevrerja i Srba iznosili su hranu, odjeću i obuću i transportovali za Njemačku svojim porodicama. Poznato je da su iznosili sanduke šećera i davali svojim konjima. Za svog tumača su uzeli Jozu Klapića zv. Patašon, koji je živio poslije rata u Petrinji. Aktivnost ustaške vlasti Pomenuti predstavnici hrvatske vlasti održali su svečanu sjednicu u čast uspostave tzv. NDH 10. aprila 1941. godine, u današnjoj zgradi opštine, na kojoj su prisutni bili: dr Cerjan Josip, Rešić-Pašić Himzo, Talić Juso, Miniga Luka, Šeremet fra Ante, župnik iz Sanskog Mosta, Tojčić Nikola, župnik iz Stare Rijeke, Tešić fra Luka, župnik iz Sasine, nakon čega su otišli u katoličku crkvu, radi blagoslova za vječno postojanje nove ustaške vlasti. Sad se kreće u druge akcije, formiraju se ustaške grupe, na čelu logora ustaških grupa nalazi se logornik Ljevar Mile iz Sasine. Odmah je krenuo u sela naseljena katoličkim življem, tražeći sebi privržena lica, koje je oblačio u ustašku uniformu i naoružavao ih, te ih privodio fratrima na zakletvu i vjernost NDH, ko od službenika nije prihvatio zakletvu bio je otpušten iz državne službe. Poznat je slučaj ing. Nedimović Drage koji nije prihvatio zakletvu, pa je na zvjerski način, nakon mučenja ubijen. Sve se to dešava za vrijeme vlasti dr Ante Merkredića koji je primio od dr Cerjan Josipa. Poznate su razne represalije nad trgovcima Srbima i Jevrejima, koji su ucjenjivani novčano iznosom od 1 000 do 5 000 hiljada dinara. Radi kontrole prihoda postavljani su tzv. komesari, da bi se kontrolisao prihod, kako bi ubiranje za njih bilo veće. Od prihoda uzimano je 50 do 100 hiljada dinara od svakog pojedinačnog trgovca, a taj novac je predavan u ustaški logor, kojeg su međusobno dijelili kao i svu pljačku. Dolazak zagrebačke policije Mjesec maj 1941. godina Kako novoformirana vlast aktivno sarađuje sa Zagrebom, u svim planovima, početkom maja u Sanski Most stiže policija iz Zagreba, na čelu te policije bio je Horvat Konrad i sa njim šest policajaca, zadržali su se u Sanskom Mostu cijelo vrijeme pokolja i učestvovali u njemu. Njima su se pridružili Barać Jandre iz Sasine, Nalić Ibrahim, Krupić Fehrat, Kuršumović Salko i Alagić Mustafa Omerov, koji su vršili hapšenja, maltretiranja i odvođenja Srba u zatvor. Prvi taoci Rano ujutro 7. maja 1941 .g. ustaška vlast je poslala pozive uglednijim Srbima da se jave u ustaški logor, među kojima su: Marjanović Milan, Delić Jovo, trgovac, Gvozden Pero, trgovac, Brajić Petar, trgovac, pravoslavni sveštenici Grbić Đuro i Marjanović Jovo, njih je primio dr Ante Merkradić i rekao im da će biti taoci zato što je dignut ustanak u selu Kijevu, i ako i jedan njemački vojnik ili ustaša pogine, ustaše će strijeljati pomenute taoce. Odmah poslije hapšenja ovih taoca, koji su zatvoreni u barakama na željezničkoj stanici, dobošar Mile Krunić, oglašava sledeće: ,,Ako i jedan Srbin napadne Hrvata ili muslimana, odmah će biti strijeljani taoci u zatvoru”, pominjući njihova imena. Ostali Srbi koji su bili na slobodi, osjetili su strah od domaćeg i stranog neprijatelja, uočivši da je glava svakog taoca, a i ostalih, unaprijed određena za odmazdu. Iz dana u dan je sve gore, oglašavaju se naređenja i prijeti se smrtnom kaznom. Napad ustaša na nedužne stanovnike sela Kijeva Šestog maja, na Đurđevdan, ustaše su napale nedužne stanovnike sela Kijeva. Dobro su znale da većina stanovnika slavi krsnu slavu toga dana, pa su dan ranije dobili puške u oružničkoj postaji Ilidža- Tomina od komandira stanice Durakovića, koji je oformio jednu grupu koju su sačinjavali: Osmančević Ragib, Kurbegović Hamdija, Barać Jandre i drugi. Oni su obukli ustaške uniforme i počeli da pljačkaju stanovnike sela Kijeva, pale kuće i da tuku bez ikakvog razloga. Najprije su došli u kuću Stojanović Veljka, bivšeg trgovca, tukli ga, vezali konopcem i ucjenjivali za novac. Istina je da je dana 4. maja Kurbegović Hamdija uhapsio Veljkova brata Rajka Stojanovića, da bi zadali strah drugim viđenijim stanovnicima, pa su krenuli prema kućama: Kondića, Borenovića i Miladinovića Marka. TačnonaĐurđevdan, ustaše su uznemirile slavljenike uKijevu, gazećiim svijeće, izvrćući sofre, psujući i razgoneći goste, zapalili kućuDomazeta Đurđa, tukli ga i tražili novac i najzad ga izmrcvarena ubili. Sve to nije im bilo dovoljno, otišli su kući Kovačevića Dane, uglednog seoskog trgovca, bolesnog ga premlatili tražeći od njega novac i žito, a tako je prošao i Ćeranić Mile. Kako od ovih starijih ljudi niko nije davao otpor, razbjesnjele i pijane ustaše otišle su kući Stojanović Rajka i Miladinović Mirka i njegova sina Marka, maltretirali ih, vezali i tako izmučene dotjerali u kasarnu u Sanskom Mostu i sutradan, 7. maja, ispred same kasarne, na očevid okupljenog stanovništva, vezali im oči maramama i po jednim metkom ubili ih; tu je bilo mnogo ustaša a među njima logornik iz Sasine Ljevar Mile. ONI SU BILI PRVE ŽRTVE KOJE SU PALE U SANSKOM MOSTU. Ustaška banda nije bila zadovoljna tim, nego su i dalje organizovano, a prema uputstvima zagrebačke policije, zalazili u sela i pljačkali, palili i ucjenjivali. Tako je grupa istomišljenika, u čijem sastavu su bili: Pašić Rešić Himzo iz sela Čaplja, Talić Juso, obućar iz Sanskog Mosta, dr Cerjan Josip, Miniga Luka, Banović Ante, Vajzović Džemal i Božić Joso, improvizirali tobožnji ustanak na rejonu Kijevo – Tomina, samo da bi uzbunili i uplašili već uplašeni narod ovih sela, među kojima se je naročito istakao Husejin Šabić, koji je sam sebe ranio u nogu, kako bi prikazao da ustanici pucaju iz Kijevske Gore, za što je od dr Gutić Viktora dobio novčanu nagradu od 2 000 dinara. Dolazak njemačke kaznene ekspedicije Prema smišljenom planu i instrukcijama, ustaške vlasti su pozvale njemačku vojsku iz Prijedora, Bosanskog Novog i Banje Luke da bi ih uvjerili da na ovom terenu ima pobunjenika, jer se stanovništvo uplašilo od prethodnih maltretiranja, pa su zajedno sa porodicama, goneći stoku pred sobom, krenuli u brda prema Kozici i Tramošinji, da bi izbjegli maltretiranja i ubistva. Sutradan u 9 sati ujutro, moglo se zapaziti da su kamionima došli njemački vojnici iz Prijedora, Bosanskog Novog i Banje Luke. Odmah su se razdijelili u strijelice sa puškama na gotovs i krenuli prema selima: Čaplje, Tomina i Kijevo, i počeli da tuku i pale kuće stanovnika Kijeva, Tramošinje i Kijevske Gore. U ovim selima nalazilo se mnogo stanovnika koji su bježali u panici i strahu, goneći stoku sa sobom, bježeći ispred ustaškog terora, a kasnije i njemačkog, malo je ko imao oružje, jer ga neprijatelj ranije oduzimao razoružavajući naše vojnike. Ustaše su zajedno sa Nijemcima napale ovo jadno i nedužno stanovništvo iz Crvenih Lokava na Jasenik, gdje su navodno ranjena dva njemačka vojnika. Kako njemačka vojska nije mogla nikog od ”ustaničara” da uhvati, uzeli su nedužne seljake koji su radili na putu da im nose oružje kad su oni tukli pomenuta sela. Doveli ih u Sanski Most i posebno zatvorili u zgradu stare Osnovne škole, u kojoj se već nalazilo na stotine zatvorenika Srba iz sela Zdene, Podluga, Kljevaca, Krkojevaca, Husimovaca, Šehovaca, te samog grada Sanskog Mosta. Da bi ostvarili svoj plan, gradski dobošar Klepić Mile poziva stanovnike Sanskog Mosta da se svi od 16 do 60 godina jave radi popisa, a ko se ne javi, BIT ĆE SRIJELJAN. Po gradu su raspoređene straže njemačkih vojnika, niko iz kuća ne izlazi, grad je oblijepljen ustaško-njemačkim plakatima i samo se njemačka zastava vijori sa crnim kukastim krstom. Na ulici Krunić Mile sa bubnjem. Istina, kradomice se iza zavjesa viri i svako je ponešto mogao vidjeti. Tako je u podrumu Osnovne škole u nehigijenskim prilikama zbijeno, odnosno bilo zatvoreno oko 360 Srba i 13 Jevreja. Niko se nije mogao kretati, i za lične potrebe su išli u pratnji stražara. U zatvoru su postavili po jedan puškomitraljez u svaki ugao, tako jedan od zatvorenika, Perica Zurunić, upita njemačkog stražara: “Zašto smo mi ovdje zatvoreni?” na što mu je njemački vojnik srdito odgovorio: ,,Vi ćete biti strijeljani još danas, jer su ranjena tri Nijemca a vas je trista.” Poslije ovakvog odgovora, Perica Zurunić se povukao i svi su uplašeno očekivali šta će da bude dalje. Za kratko vrijeme zatvorenici u podrumu su saznali da su Nijemci uz maltretiranje pohapsili nedužne seljake koji su im nosili municiju da tuku u kuće sela Tramošinje, Kijeva i Kijevske Gore, jer nikoga nisu mogli uhvatiti, budući da su se stanovnici ovih sela zaplašeni povukli u brda i šumu. Nijemci su tvrdili da su te nedužne seljake uhvatili kao pobunjenike: četnike-ustaničare, bandite. U zatvoru je stanje neopisivo, približavala se noć, trebalo je napraviti nekakav raspored za spavanje, jer su podrumi krcati od nedužnih seljaka i da se postave nove straže, tako priča Toma Šević, trgovački pomoćnik iz Krkojevaca. Stiže jedna grupa civila u školsko dvorište i to: Rešić Pašić Himzo, trgovac iz Čaplja, Ibrahimpašić Ibrahim, sudija iz Sanskog Mosta, Miniga Luka, trgovac, sa nekoliko njemačkih oficira. Preko tumača Joze Klepića zv. Patašona pozvaše sve zatvorenike da izađu u dvorište, a kako ih je bilo više od 360, nisu svi mogli stati u jedan red, nego se formiralo više redova. Prilikom postrojavanja nedužni seljaci su počeli da se prebacuju jedan do drugoga, na što su im njemački vojnici počeli prijetiti, psovati i tući kundacima. Strah je zavladao među ljudima, a oni Srbi koji su dovezeni kao pobunjenici bili su u posebnom stroju, ali je nad njima bio veći nadzor njemačkih vojnika. Svi su sa strahom očekivali šta će dalje biti. Tada se pojavi jedan njemački oficir i poče da govori, što prevodi tumač Klepić Jozo zv. Patašon: “Riješeno je da se sva lica do 16 godina i starija od 60 godina puste kućama.” Te večeri pušteno je oko 100 zatvorenika, a drugi su i dalje ostali u podrumima, puni zebnje, straha i iščekivanja šta će dalje biti sa njima. Najteži dan za zatvorenike iz sela Tomine i Sanskog bio je 8.maj 1941.godine. Nastaje pratnja zatvorenika za umivanje koja je trajala do 10 sati, zatim primanje hrane koju su donijeli roditelji i djeca za svoje nedužno zatvorene, ali se hrana morala odložiti, tako da jedni sa drugima ne bi imali kontakte, i da se ne bi međusobno vidjeli, jer su zatvorenici bili prljavi od krvi koja je tekla iz njihovih tijela, budući da su ih nemilosrdno tukli Nijemci i ustaše i nagonili ih da jedni druge tuku. Zatvorenici iz Tomine, koji su nedužni pokupljeni na putu, bili su posebno zatvoreni sa sveštenikom Grbić Đurom, Vezmar Đurom i Martinović Jozom, žandarmerijskim narednicima, te Gvozden Milanom. Oni su pušteni kasnije da se prošetaju, a vodu za piće nisu dobili za tri sata. Sad se ponovo pojavljuje grupa civila. Opet se naređuje da se postrojavaju, niko ništa ne zna, ljudskim patnjama nema kraja. Opet tumač Klepić Jozo zv. Patašon saopštava: “Naređenje je da se puste kućama oni koji su mirni i vrijedni poljoprivrednici, ali da moraju stalno biti kod svojih kuća, u protivnom će im biti pohapšene porodice i poubijane.” Nedužni srpski seljaci iz Tomine ostali su i dalje u zatvoru, njih oko 25, koji su osumnjičeni kao pobunjenici-četnici i 13 Jevreja, kao taoci, uvijek izolovani od drugih zatvorenika, u psihičkim mukama. Dvadeset sedam strijeljanih Treći dan po zatvaranju, mučenju i batinjanju, bio je najteži dan u životu zatvorenika sela Tomine. Predosjećali su da neće dobro proći. Njemački vojnici su rano počeli da psuju, vrijeđaju, najčešće se čula riječ “bandit” i spominjali su napad na neke njemačke oficire prema Ključu. To veče nisu dobili večeru, tako da su tek 8. maja dozvolili unošenje hrane oko 10 sati, ali pod strogom kontrolom i pregledom, jer je rodbina donijela hranu rano ujutro. Devetog maja oko 1 sat poslije podne, osjetilo se neko komešanje u školskom dvorištu, tu su se našli njemački oficiri, vojnici, ustaše i civili. Oko 2 sata poslije podne 30 njemačkih vojnika, 10 oficira i 30 italijanskih vojnika sa 6 oficira, 30 ustaša sa 8 oficira. Njemačke patrole se rasporediše pravo pred podrum gdje su se nalazili zatvorenici iz Tomine. Preko tumača Joze Klapića zv. Patašon pade komanda da zatvorenici iz Tomine izađu iz podruma i da se postroje tri po tri, tada nastaje psovanje, i udarci, a udarali su koga su mogli i htjeli. Italijanska vojska se nije miješala u postrojavanje. Na čelu kolone su se nalazile patrole od po tri Nijemca, ustaše i Italijana, kao i pozadi, a sa strana su se nalazili patrole od po 6 njemačkih vojnika sa mitraljezima. Ovakva kolona nedužnih Srba krenula je iz školskog dvorišta, kroz gradski park ključkom ulicom uz pjesmu “LILI MARLEN” koju su gromko pjevali njemački vojnici. Na ulicama se nije moglo vidjeti živo biće osim ustaša i gradske policije. Neki seljaci počeše bacati novčanike ispred kuće Vlatka Živkovića i Jovice Stojakovića, kako bi im porodicama uručili, jer su u njima imali novca. Poslije prelaska preko Mašinskog mosta (preko je išla pruga uskotračne željeznice za Srneticu-Drvar-Knin) mogle su se uočiti pripreme za strijeljanje, jer je velika grupa znatiželjnika došla da posmatra muke nevinih Srba. Kako priča preživjeli Šević Toma, stanje među zatvorenicima bilo je više nego teško. Tada je propao svaki pokušaj spasavanja, o čemu se ranije razmišljalo i dogovaralo. Čamber Pero, prelazeći preko mosta, htjede skočiti u rijeku Sanu, ali odustade. Čim se stiglo na mjesto strijeljanja, Nijemci odvojiše Tominjane od ostalih zatvorenika. U tom času se pojavi jedan njemački oficir, koji je rekao nekoliko riječi, na što sveštenik Grbić Đuro reče tiho: “Braćo, sa nama neće biti dobro.” Tumač Jozo Patašon prevodi riječi njemačkog oficira: “Ljudi, ovaj njemački oficir reče: Juče je napadnut jedan motor sa tri njemačka vojnika na putu od Sanskog Mosta prema Ključu. Tom prilikom poginuo je jedan njemački oficir. Zbog toga, da bi se spriječili daljnji napadi, danas se mora strijeljati 10 zatvorenika za jednog Nijemca, odnosno za dvojicu napadnutih i jednog poginulog . Hajl Hitler!” Ovaj isti njemački oficir, preko tumača, pozvao je sveštenika Grbić Đuru da daje poslednji blagoslov Tominjanima koji su određeni za strijeljanje. Tog časa na strelištu se pojavljuje Katica Gvozden, snaha Milana Gvozdena, moleći oficira da joj ostavi djevera Milana, iako se već skinuo za strijeljanje. U međuvremenu sveštenik je zbunjeno očitao molitvu ,,VJEČNAJA PAMJAT… VJEČNAJA… Jedan broj prisutnih je popadao u nesvijest, Jevreji svi. Uočivši situaciju u kojoj su se našli, jedni su se opraštali sa drugima, a jedan od devet Vidovića molio je oficira da barem jedan ostane jer imaju mnogo djece; njemački oficir je bio nemilosrdan i neumoljiv. Sad nastaje ono najgore što se moglo očekivati: KOMANDA njemačkog oficira je da jedan streljački vod od 24 njemačka vojnika stane osam metara daleko od žrtava iza kojih se je postrojilo toliko ustaša. A iza njih isto toliko italijanskih vojnika. Tumač Patašon prevodi komandu oficira da se izvodi 8 po 8 žrtava, s tim da dva vojnika tuku, jedan u srce, a jedan u čelo. Tako su se grupe redale. Došla je treća grupa u kojoj se nalazio Vidović Mitar, koji je pokušao da bježi, ali su ga stigli njemački meci na prelazu preko grabe, a upravo tada je nailazio putnički voz iz Drvara za Sanski Most, koji ga je omeo te nije prešao prugu, priča Šević Toma, preživio strijeljanje i umro od karcinoma jetre poslije oslobođenja zemlje. U posljednjoj grupi strijeljan je Vezmar Đuro, koji je bio ranije uhapšen, jer je zajedno sa svojim kolegom Jozom Martinovićem, žandarmerijskim narednikom, skrivao oružje za potrebe ustanka, a prijavila ga je Mara Šašić iz Sanskog Mosta. Prilikom streljanja, Vezmar i Martinović psovali su njemcima što je grđe i Martinović je rekao: ,,Ubijte me ja sam kraljev vojnik dok stojim na nogama,,. Tako je njemački oficir komandovao da cijeli streljački vod nišani u njih dvojicu. U Martinovića je ispucano 17 metaka, tako da su mu sva leđa bila raznešena, zatim je njemački vojnik išao od jedne do druge žrtve, pucao u svakog ko je davao znake života. Tada su ubijeni prema spisku. Poslije ovog streljanja, zatvorenici nisu dugo mogli doći sebi, jer se ovaj zločin ne može riječima opisati, naređeno je ponovno postrojavanje. Sad je trebalo streljane Srbe prenijeti preko mosta, koji je bio od drvene konstrukcije a sa druge strane bila je željeznička pruga, a na putu su ih čekala zaprežna kola na koja su se morele žrtve natovariti, tako je bilo oko četvero-petoro kola na kojima je prostrta slama. Cijeli je put od streljišta do gradskog parka gdje će se vješati streljane žrtve bio svjež od nevine Srpske krvi, koja je takla iz njihovih tijela. Ovakva i još žalosnija povorka od mašinskog mosta kretala se je prema gradskom parku isto onako opkoljena njemačkim vojnicima kao kad su išli na streljanje uz pjesmu: ,,LI LI MARLEN,,. Vješanje mrtvih drugova Preživjeli zatvorenici koji su prenosili svoje mrtve drugove, vjerovali su da idu na gradsko groblje, ali pri ulasku u grad, osjetilo se je neko komešanje u centru grada, zapazila su se na električnim stubovima kao i na stablima lipa i kestena okačeni konopci. tada je naređeno od strane njemačkih oficira da se streljani Srbi vješaju na ta stabla, tako da je naređeno Grbić Đuri svešteniku i parohu ovih Srba iz sela Tomine da ih vješa, te Šević Tomi i najvećim dijelom Jevreji kao i koji jači zatvorenik. U tome času, kako su talijani već bili u gradu, fotografišu vješane žrtve, što dokumentujemo ovim snimcima, a što je služilo njemačkoj propagandi. Slika koja prikazuje ulazak talijanske vojske u Sanski Most. Talijanska vojska nije imala neki utjecaj na zlikovačku politiku prema srpskom narodu, to se je odmah osjetilo i moglo se je slobodno kretati gradom, čak su upućivali na groblja da ih obilazimo, što je srpski živalj i činio. Poslije ovog najvećg zla, preživjele zatvorenike neprijatelj je ponovo otjerao u zatvor. Psihoza koja je vladala kod svakog od ovih zatvorenika bila je više nego teška, niko nije mogao ni sa kim da razgovara, jer su bili izbezumljeni od prizora koji su im stalno bili pred očima, i mislili su šta im se još može desiti. Osjećaj gladi i žeđi nije postojao, nije bilo ni sna na oči. Sutradan 10.maja1941.g. neprijatelj je dozvolio da zatvorenici prime hranu, koju su donijeli roditelji i prijatelji ali uz pregled i kontrolu njemačke straže. Negdje oko 2 sata poslije podne, uđe jedan njemački oficir u zatvor i počinje nešto da govori. Neko reče: ,,Opet napolje i postrojavanje,,. Tako se je po drugi put u pratnji njemačkih vojnika krenulo prema parku, sada je naređenje da se jadna, izmučena ljudska tijela skidaju sa drveća na koja su vješana i ponovo stavljaju na zaprežna kola uz istu pratnju njemačkih vojnika uz pjesmu ,,LI LI MARLEN…,,i ,,Fon der kaserne…,, kreće se prema groblju, to je bila najtužnija slika koja se mogla vidjeti, jer su tijela bila ukočena iskrivljena i izdužena od vješanja. Dana 11.maja 1941.g. oko 9.30 sati, u školskom dvorištu osjeti se neki žamor. Opet vojnici, civili i neke pripreme. Ulazi jedan njemački oficir u zatvor i reče da se izlazi a u dvorištu se je moglo zapaziti više talijanske nego njemačke vojske i ustaša. U zatvoru se je već saznalo da je u grad stiglo nešto oko 2000 talijjanske vojske i da će preuzeti vlast u gradu. Njemački oficir govori: a prevodi Oto Goldberger apotekar iz Sanskog Mosta, živi u Izraelu. ,,LJUDI, ovaj oficir reče, da od danas talijanska kavalerija preuzima vlast u gradu i upravu nad vama, te da se njemačka vojska povlači na drugi položaj, da su se dogovorili da sve zatvorenike puste kućama do daljnjeg,,. Poslije toga govora svi ostali zatvorenici krenuli su kućama. Jedva su se kretali od iznemoglosti, straha i mučenja i svega što su preživjeli i vidjeli strahote nad njihovim sugrađanima. Dolazak i odlazak italijanske vojske Prvih dana okupacije Bosne i Hercegovine t.j. Vrbaska banovina, postala je sporna oblast između talijana i ustaša. Sporazum je postignut 10.maja 1941. g. Granica se je protezala od Slovenije do Kosova, presijecajući dijagonalno Bosansku Krajinu, prolazeći preko bivšeg sanskog sreza kroz sela: Fajtovci, Trnava-Behremaginica planina. Na putevima su postojale rampe. Talijanska vojska iz pravca Ključa ušla je u Sanski Most 10.maja 1941. g. sa kavalerijskim pukom SAVOIJA, prvim divizionom III artiljerijskog puka, koji je brojao oko 2000 vojnika. Odmah su zaposjeli zgradu novoizgrađene gradske bolnice, žandarmerijsku stanicu i okolne kuće. … … Trijumfalni put stožernika GUTIĆA kako njegov reporter kaže da je od velikog značaja kako za Sanski Most tako za cijeli hrvatski narod. Tako sva uputstva koje je dr Viktor dao doslovno su prihvaćena, i odmah se je krenulo u akciju, bez milosti, uključili i katolički svećenici, koji su aktivno učestvovali. Mnogi Srbi iz Sanskog Mosta, bježali su bez proputnica, a i sa proputnicama koje su se dobijale za velike novce, da ih zora ne zateče u Sanskom Mostu. Oni Srbi koji su vjerovali,te nisu pobjegli, ustaška banda ih je ubijala na svakom mjestu, što govore velike tri humke u Šušnjaru, iz kojih je tekla krv, jer nisu duboko ukopani, te tri humke na stočnoj pijaci, Milinom Birtu, Čaplju Kljevcima i drugim stratištima gdje su kosti 5.500 nevinih ljudi koja su obilježena krstovima i spomenicima. Koliko je još ostalo korijenja ustaša, govore činjenice da sad mudžahedini i lokalni vandali ruše spomenike na grobovima Srba-mučenika. Ivica Simeon, kotarski prestojnik, davao je propusnice nekim Srbima, to je radio i Jozo Klepić zv. Patašon. Mnogi izbezumljeni Srbi nisu pitali pošto su proputnice nego su davali koliko se traži. Sve moguće represalije su vršene, tako je organizovano da izbjeglice iz okolnih sela dolaze u Sanski Most, kako bi vršili pritisak na autohtono stanovništvo da ih prime u svoje stanove, kako bi kasnije ostali u srpskim kućama, ucjenjivali su srpske i jevrejske porodice da izbjeglicama daju hranu, ogrjev, odjeću i sve što im treba, mnogi su imali ulogu špijunaže. Kako je planski vršeno pomjeranje cjelokupnog stanovništva od sjevera do juga zemlje, tako je njemačka vlast deportovala oko 500 porodica iz Mariborske oblasti, gdje su se naselili Nijemci, sve se to događa drugom polovinom mjeseca jula, a stanovnici Srbi Sanskog Mosta, čas su u zatvoru, čas pušteni. Uveden je i policijski čas. Kasnije deportirani Slovenci odlaze u sabirni centar Banja Luka. … … Poznat je slučaj braće Borenovića, koji su došli sami, navodno su im rekli, idite javite se u ustaški logor, jer ko se nađe kod kuće a da se ne javi biće strijeljan, tako su uradili i više nisu vidjeli bijela dana. Istog dana, 27. jula 1941.godine, ustaše su dovele vezanog Majkić Gojka iz Lušici Palanke, koji je bio i ranije proganjan, zbog naprednog shvatanja ležao je i u mitrovačkom zatvoru, i on je ubijen u Sanskom Mostu. U ovom masovnom hapšenju, desetine i desetine mirnih neiskusnih srpskih seljaka ustaše su dovodile i trpale u zatvor. Varali su ih na sve načine što su ih preko svojih doušnika pozivali da se mirno sklone kod vlasti, a i slali su im pozive što su mnogi prihvatili. Poznato je da je selo Dabar dobilo oko 700 poziva, da bi ih na prevaru dovukli u grad da ih pobiju. U pozivima je pisalo da se dijele kafa, šećer, so i druge potrepštine u kojima je narod oskudijevao, ali se na ovaj poziv stanovnici Dabra nisu odazvali. Dana 28, 29. i 30. jula 1941.godine ustaše su vozom uskotračne pruge u stanicu Sanski Most dovezli i na prevaru utrpali Srbe seljake iz sela: Korijenova, Sanice, Kljevaca, a kasnije iz drugog pravca Busnova, Tomašice, sreza Prijedor, zatvarali ih u prostorije stare Osnovne škole, žandarmerijske kasarne, te velikog žitnog magacina koji je predstavljao poznato mučilište jadnih, gladnih i žednih nedužnih srpskih seljaka. Prevare su kružile na sve strane, tako su govorili da se ide u grad, javiti vlasti, da ponesu sa sobom hranu i odjeću, da će mnogi od njih biti transportovani za Njemačku ili u Srbiju. Mnoge od ovih prevarenih mučenika ustaše su zaustavljale na Rešića strani, Kumalića strani i Čapljinskim barama i odmah ih poubijali, jer su znali da u gradu nemaju gdje da ih smjeste, zatvori su bili krcati. Sad počinje još veće zlo nad ovim izmučenim Srbima. Ranom zorom izvode ih iz zatvora, vežu ih po četvoro žicom za ruke, stavljaju im list od lipe u usta da ne progovore, i u pratnji ustaša vode na strijeljanje u Šušnjar. Prethodno su ih u zatvoru mnogo tukli i mučili, kako priča Miljatović Stojanka, da su se ljudi jedva kretali putem. U tim žalosnim povorkama kretali su se vezani, gladni, žedni, izubijani i krvavi na put bez povratka, uz urlanje i psovku pobjesnjelih pijanih ustaša, koje su uz put govorili: Ideš u Srbiju, majku Rusiju i Crvenu armiju. U mukama su gubili kape, šešire, cipele. Pored svih muka, zlikovci su ih nagonili da pjevaju ustaške pjesme “Paveliću, živila ti ruka, kad ti ubi srpskog hajduka”. Onda nastaje tuča kundacima i toljagama, koje su se mogle vidjeti i poslije 1941. godine kraj humki, a najžalosnije je što su tako mučeni morali da sami kopaju grobnice u koje će ih krvnici sahranjivati. Do strelišta su ih pratile ustaše u maslinastoj boji uniformi sa puškama na gotovs, kojima su ih tukli. Bilo je i pojedinačnih ubijanja, tako je u grad došla jedna Srpkinja da se žali Horvat Konradu, on ju je odmah iz pištolja ubio. Poznat je slučaj žene porodilje, zatvorene u zgradi opštine, kukala je i vikala i niko ne zna šta je s njom bilo. Tako je zdenskom ulicom jedna žena nosila novorođenče, a ustaše su se nadmudrivale da li da pucaju u dijete ili u srce žene, pogodili su dijete a kasnije ženu ubili. Život svakog Srbina bio je u rukama ustaških krvnika. Mnogo zatvorenika ubijano je u magacinu, na Stočnoj pijaci, te na ivici potoka koji se je ulivao u rijeku Sanu, gdje su mučenički pobijeni građani grada Sanski Most, koji su bili taoci, njih peko 107, dok su preživjeli Čučak Vojin i Starčević Jovan. Pucanj oružja mogao se čuti cijeli dan, a naročito ujutro. Kako ih svirepost nije popustila, krenuli su po kućama, tako su uhapsili Dodik Veljka i Miladinović Boška, koji nisu imali ni 15 godina, i ubili ih. Dalje, improvizirali su tobožnji napad četnika nad zaseokom Milinkovićima, ubili Milinković Đurđa, svu njegovu porodicu, a sinu mu Vici odsjekli glavu i bacili u potok. Pobili Deliće, Dušana i Dragu, te njihove žene Vukosavu i Dragicu, a djecu ostavili, čija se kuknjava čula do grada. Ubili su bolesnog Štrbac Stanka i njegovu ženu Milicu, te djecu i Maru i Dušana – Duću, a naveo ih je komšija Corić Stipe, kao i Apaća Mihajla. Teškog i nezaboravnog dana, na sv. Iliju, 2. avgusta 1941.godine, ustaše izvode 107 talaca iz stare Osnovne škole i kroz park tjeraju ih put Stočne pijace, prema grabama kraj potoka, gdje su ih uz batine pobili, sem dvojice koji su nekako u krvi, među ostalima, preživjeli ta ubistva. Ubijanje Zurunić Drage (zv. Duduković Šemse), učiteljice iz Tuzle, koja je službovala u Fajtovcima, a poslije u Sanskom Mostu: Tačno 3. avgusta 1941. godine ustaše dolaze u kuću Zurunića i traže učiteljicu Dragu, jer je ona muslimanka prešla na pravoslavnu vjeru, da bi se mogla vjenčati sa Zurunić Pericom. Bosu je odvode do Mašinskog mosta, gdje su strijeljani Vidovići, maltretiraju je dok ona skače u Sanu, oni je vade, rasijecaju joj grudi i stavljaju na rane so i tako krvavu bacaju u rijeku, pucaju u nju, ubijaju je i u klečećem položaju je zakopavaju. To je činio ustaša Zukić Himzo zv. Čiko. Iza nje su ostali sinovi Predrag (7), živi u Australiji i Simo (5), živi u Ljubljani. Sva imovina im je opljačkana i tako je Zurunića u Sanskom Mostu nestalo. U međuvremenu, dok se još ubijaju nevini Srbi u Sanskom Mostu, nastavlja se pokolj i tuča nevinih Srba u selima Čaplju, Podlugu, Šehovcima. Istog dana dobošar kao i uvijek oglašava: “Čujte i počujte, narode, ustaška vlast je izdala naredbu da se jave svi muškarci – dječaci iznad 12 godina. Ko se ne javi čeka ga smrtna kazna.” Pokrštavanje srpskog stanovništva Poslije neviđenih zvjerstava Gutićevi agenti krenuli su sa spremljenim izjavama u agitaciju za prelaz iz pravoslavne u katoličku vjeru. Izbezumljeni od svega što su doživjeli i vidjeli, oni su te formulare bez otpora prihvaćali. Tadašnji ustaški ministar dr Tuk, izdao je naredbu i zabranio naziv srpsko-pravoslavna, a umjesto tog naziva grko-istočna vjera. Proganjanja sveštenika, te mijenjanje naziva vjere, sve je prisililo uplašeni narod, te je krenuo na tzv. pokrštavanje. Takođe otpuštanje sa posla i zatvaranje crkava, ubrzalo je ovaj proces pokrštavanja. Sveštenici su preko svojih raznih agenata, kako u selu tako i u gradu, razvijali podmuklu akciju u vezi sa pokrštavanjem. Poznati su agitatori Stanko Topić ,fotograf iz Kruhara, Paula Cerjan supruga dr Cerjan Josipa, Marija Grgić iz Poljaka. Oni su dijelile pozive za pokrštavanje, u to ime uzimali su i novčanu nagradu. U zv. Kotarskom predsjedništvu, molbe za pokrštavanje primao je ustaša u fesu po imenu Ivica Bračić. Zavedeni klerikalci sela: Kruhara, Poljaka, Krkojevaca, Kljevaca, Čaplja i drugih, odlaze kućama kandidata za pokrštavanje da ih uče molitve: Zdravo Marija, Oče naš i preslušavali su ih, jer je to bio jedan od uslova za prijem u katoličku vjeru. Za ovakvu sramnu akciju ovi agenti su dobili uputstva od biskupskog ordinijata pov.br. 9259/41, potpisana od nadbiskupa Stepinca, gdje su bila propisana pravila ko može biti primljen u katoličku vjeru, a koja su pored ostalih glasila: “Da je gospodin Isus Krist, da je jedan pastir, jedan ovčinjak. Stanovnici grko-istočne vjere, čuvajte ovaj savjet. Biskup đakovački primio je hiljade vaših, koji su od državne vlasti dobili svjedočanstvo o čestitosti. Ugledajte se na ovu svoju braću pa se što prije prijavite za prelaz u katoličku vjeru. Vi će te kao katolici moći ostati u svojim domaćinstvima, nesmetano moći unapređivati svoje domaćinstvo, i odgajati svoju mladež za Boga i državu Hrvatsku. Vi ćete u katoličkoj crkvi osigurati spas neumrlih duša, prema onoj svetoj opomeni, spasitelja našeg Isusa Krista.” Ova akcija trajala je duže od dva mjeseca, nakon čega se vodila budna kontrola da li se redovno ide u crkvu, da li se krste djeca koja se rađaju u katoličkoj crkvi, jer je trebalo postati pravi vjernik katoličanstva. Ovoj akciji se pokorila većina stanovnika Srba pomenutih sela, jer je bio velik strah od zločina, mjera koje su preduzimane, kao i kontrola od strane komšija koji su preduzimali ovu akciju. Neprijatelj je bio uporan u akcijama koje su planirali i od kojih nisu odustajali. Tužno je bilo gledati kad za katoličkih praznika tužne povorke kreću prema katoličkoj crkvi, i nose preko ruku krunice (brojanice) koje su se prodavale u crkvi, sa kojima se molilo Bogu prema propisima katoličke crkve. Mora se spomenuti da mnogi stanovnici Srbi nisu ravnodušno gledali sve ove događaje, Srbi se odmeću u šumu, talas ustanka se naglo širi, jer je to bio jedini spas da se opstane. Neprijatelj je bio uporan i dalje provodi svoje planove na ovom terenu kao i na ostalim. Kada su ustanici u reonu Drvara ubili domobranskog majora Ferdinanda Konrada na Pasjakovcu, koji se vraćao iz Bravska za Prijedor, ustaše su opet počele da hapse i ubijaju Srbe do kojih su mogli doći. Odmah poslije ubistva ovog domobranskog majora stigla je domobranska vojska u selo Dabar kod Sanskog Mosta i popalila naselja: Sekule, Dašiće, Banjce, Udovčiće i dio Đedovače. Tako su u jednom danu popalili 104 kuće i pobili dosta staraca i djece. Dobar dio učesnika ovih nedjela krenuo je u pljačku sela Dabra, goneći stoku i sve što su našli za sebe. Poznato je da je u ovoj pljački učestvovao i svećenik fra Luka Tešić iz Sasine, koji je prednjačio i za sebe uzeo dva dobra konja.