Jovan Križek- Simfonija u plavom, ulje na kartonu iz perioda oko 1965.godine. Signirana dole levo, sa sertifikatom iz priloga. Dimenzije bez rama 42,5cm x 55,5cm, sa ramom 60x70cm. Ram Fabris. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. Sve moje slike su deo licne kolekcije, sa paznjom kupovane i cuvane. `Jugoslovenski slikar i istaknuti scenograf sa brojnim nagradama, rođen u Pšerovu (Čehoslovačka). Kao najstariji od šestoro dece, od šesnaeste godine počeo da slika, čime je izdržavao porodicu. Sa 19 godina je radio sve poslove u praškom Divadlu uz istovremeno školovanje. Akademiju je završio u Pragu 1926. Usavršavanje je nastavio u Italiji, da bi prešao u Narodno kazalište u Splitu. Na traženje Milana Predića direktora Narodnog pozorišta od 1930. prelazi u Beograd, gde je do kraja života radio kao istaknuti scenograf Narodnog pozorišta i vrlo uspešan slikar i pedagog. Preminuo je 1996. godine.`

u antologijskoj knjizi Srpska umetnost od XIX (19-og) do pocetka XX (20-og) veka, ciji je autor Slobodan Maldini Videti i primer procene cene rada slicnih dimenzija lista sa aukcije u prilogu. Marko MURAT Autoportret, rukopis (1933) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Akt, ulje, dimenzije 65x29cm, signirana dole desno. Na mom profilu imate jos jedan njegov akt manjih dimenzija, kao i 2 slike Beograda ( sve ulja). Mozete pogledati i druge slike na mom profilu, sve su od renomiranih slikara. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu.

Stojan Pacov- Beograd / Kosancicev venac koliko se secam, ulje na platnu. Signirano, dole desno. Kupljena od autora. Imate jos jedan Koszncicdv venzc kod mene na profilu. Dimenzije 35x26cm ( bez rama) i 55x46cm. Na mom profilu imate ponudu za jos nekoliko njegovih slika između ostalog i 2 akta, takođe ulja. Uramljena je u Fabrisu. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu.

Stojan Pacov- Beograd / Kosancicev venac koliko se secam, ulje. Signirano, dole desno. Kupljena od autora. Dimenzije 44x33cm ( bez rama) i 59,5x47,5cm. Na mom profilu imate ponudu za jos nekoliko njegovih slika, Aktove i Beograd, takođe ulje na platnu. Uramljena je u Fabrisu. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu.

Stojan PACOV (PACHOV) Vaza sa cvecem u enterijeru, oko 2005 ulje potpisano 25 x 25 cm plus ram jedno od najboljih najeminentnijih slikarskih imena YUge. Stojan Pačov rođen je 1934. godine u Strumici, Makedonija. Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva završio 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu, prenosi Tanjug. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Pačov je učestvovao u radu više likovnih kolonija: Strumička internacionalna likovna kolonija (više puta), Likovna kolonija Velušina (Bitola), Likovni susreti `Skadarsko jezero` (Rijeka Crnojevića), na `Borovoj glavi`, na Zlatiboru i u Kikindi. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu.

DUSAN MISKOVIC - Iz Pomoravlja, akvarel `44 godina. Rad kupujete uz sertifikat, prilozen, prema kome rad ima svojstva Kulturnog dobra. Dimenzije rada 20,5x29,5cm, sa ramom 42x52cm. Signirana dole desno, godina dole levo. Uramljena. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `DUSAN MISKOVIC- Rodjen u Aleksincu 1915. godine. Umetničku školu u Beogradu pohadjao je od 1935 do 1939 godine kod profesora Bete Vukanović, Ivana Radovića, Ljube Ivanovića i Nikole Beševića. U likovnom životu Beograda prisutan je od 1938. godine. Izlagao je na prolećnim i jesenjim izložbama jugoslovenskih umetnika u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 1938, 1939. i 1940. Posle II svetskog rata, u periodu od 1948 do 1955 godine, Mišković živi u Nišu, gde osniva Školu primenjenih umetnosti u kojoj je radio kao direktor i predavač. 1955 godine prelazi u Beograd , gde živi i radi sve do svoje smrti 1993. godine. U posleratnom periodu njegovo bavljenje slikarstvom dobija pun intenzitet. Izlaže na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja.`

U pitanju je slika pod nazivom `Petao` (dimenzija 70×50) koja je prvi put bila izložena u galeriji Božidarac u Beogradu. Prošla je sa odličnim kritikama. Slika je radjena uljanim bojama, i uživo je zaista prelepa. Što se rama tiče, u dogovoru sa kupcem ja radim ram. Takodje, slika ima posvetu pozadi što joj daje veću odnosno sentimentalnu vrednost. Ukoliko želite više slika možete mi se javiti. Takodje, cena nije fiksna.

Марија Јанез Гарсија је била шпанска кабаре певачица, плесачица и ведета. Године 1913. емигрирала је у Барселону са својом породицом због економских тешкоћа изазваних затварањем рудника олова и сребра у њеном крају. У Барселони је радила у фабрици играчака и радњи за вез. Са шеснаест година побегла је са првим мужем. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon, od sada dogovor putem KP poruka kako bi koristili naše vreme racionalno.

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

Ovo je samo za Joba i slicno. Za ljude iz schwensy-mensy price koji hoce sve pod konac i nesto bolje `od Cope` jer ovo je - uostalom kao i Copa - umetnost sama po sebi. Na Menhetnu je radila galerija za ramove iz perioda sa cenama do $500,000.00. I od jednog haug prostaka smo culi `ovo je ludilo`. Dakle, ako niste u post impresionistickoj ili ekspresionistickoj prici zaboravite cenu jer moze da Vas zabole glava pa ce posle trebati neka doktorka Sara da vas leci. Svuda seksi originalna skoro virgo patina - ne morate ici u raj po 72-e, jedna od njih ceka na kupindu. Kad ovaj ram budete imali u rukama skoro da necete imati reci da objasnite odakle potice toliko ushicenje pod uslovom naravno da imate ozbiljnu odgovarajucu sliku koja vredi bar 15x vise, ali i koja se uklapa u dimenzije falca - 22,8x33,3 cm. Give it It is an extremely sad state of affairs, when a collector – who has sat on the board of a prominent auctioneering company, and whose wife has presided over the board of trustees at an equally prominent museum – effects a divorce between the two parts of a work of art. Degas himself once discovered, when he went to dinner at their house, that some friends had removed the original frame from one of his paintings. He took the painting down from the wall, extracted the canvas from the new gold frame and walked out with it…

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat. Nadežda Petrović Izvor: Wikipedia Nadežda Petrović Autoportret Rođenje 1873 Čačak, Kneževina Srbija Smrt 1915 Valjevo, Kraljevina Srbija Nacionalnost srpska Polje slikarica Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Umjetnički rad 2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) 2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) 2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.) 2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.) 3 Bibliografija 4 Vanjske veze Biografija S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Umjetnički rad Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji. Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije. Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja. Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora). Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa) Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik) Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje) Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd Pariško razdoblje (1910. - 1912.) (Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu) Ratno razdoblje (1912. - 1915.) (Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica) Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Turski most Stari Prizren Bibliografija Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966. Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973. Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978. K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995. Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998. Vanjske veze Commons-logo.svg Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Надежда Петровић Из Википедије, слободне енциклопедије Надежда Петровић Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Информације Датум рођења 12. октобар 1873. Место рођења Чачак (Кнежевина Србија) Датум смрти 3. април 1915. Место смрти Ваљево (Краљевина Србија) Дела Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Садржај 1 Живот 2 Уметнички рад 2.1 I Минхенски период (1898 — 1903) 2.2 II Српски период (1903 — 1910) 2.3 III Париски период (1910 — 1912) 2.4 IV Ратни период (1912 — 1915) 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Живот Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком. До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби. Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима. У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић. Уметнички рад Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса. гроб на Новом гробљу у Београду Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу

ovo je lot od 32 broja ruskog knjizevno - umetnickog casopisa PEREZVONI (zvona) tacnije 31 sveska - brojevi 7 i 8 su izasli kao dvobroj ruska emigracija u latviji - riga izdavac : salamander naslovna strana : ilustracija M. Dobuzhinsky format : 29,5 x 22,5 cm, tezina oko 4 kg stanje lose. nedostaju pojedine reprodukcije, fleke nepoznato mi je koliko je brojeva izaslo. ovde (od 1 do 43) nedostaju brojevi : 1,3,9,12,14,18,20,23,25,26,30 i 33. rusija, emigracija,periodika samo srbija ove casopise ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send these magazines abroad ---------------------------------- Било је потребно да прође стотину година да бисмо почели да се занимамо за Русе који су после 1918. дошли у наш град. Њихов утицај на развој друштва, науке, образовања и културе био је велики и зато је важно да сада, када је јавност заинтересована за ову тему, сазнамо праве чињенице о руској емиграцији у Србију. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила јер се процењује да смо изгубили чак око 60 одсто мушке популације, између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно трећину укупног становништва. Таква изнурена, рањена и сељачка Србија ушла је 1918. године неспремна у државну заједницу са Словенијом и Хрватском, које нису претрпеле ратна разарања и биле су привредно напредније. Сматра се да је око два милиона Руса напустило своју земљу после Октобарске револуције и пораза у грађанском рату. Око 40.000 дошло их је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у Београд и друге веће српске градове. Краљ Александар је руске емигранте дочекао раширених руку због посебног односа са убијеним руским царем Николајем, који му је био кум. Уосталом, и краљ и принц Ђорђе били су руски кадети, а прича се да је Олга, једна од кћерки цара Николаја, била обећана југословенском монарху за супругу. Какав је однос руска царска породица имала према Александру Карађорђевићу говори и чињеница да је Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, завештала југословенском монарху икону Пресвете Богородице Филермоса, коју је насликао свети апостол Лука, шаку Светог Јована Крститеља и делић Часног крста. Те светиње предате су краљу Александру 1928. године после смрти руске царице у Копенхагену, а чуване су у посебној крипти на Белом двору. О структури руских емиграната сведоче подаци које је објавио Николај Степанов, дипломирани историчар Државног универзитета у Нижњем Новгороду. Он наводи да је само на једном од бродова који је упловио у Боку било 30 генерала, професора, доктора. Према Степанову, више од половине придошлих Руса били су војна лица и државни службеници, око 30 одсто радило је у привреди, а 14 одсто су били предавачи, доктори, писци, свештенство и уметници, уз пет одсто административног кадра. Према овим подацима, њих 13 одсто имало је високу стручну спрему, а само три одсто било је без икаквог образовања. Веома брзо је на чело универзитетских катедри у Краљевини дошло чак 28 руских професора. Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета, а на Пољопривредном и Медицинском факултету чак половину. Основали су интерну клинику Медицинског факултета. Својој новој домовини Руси су дали дванаест акадмика Српске академије наука, попут Георгија Острогорског, једног од највећих византолога двадесетог века. Руски уметници обновили су балет и оперу Београдског народног позоришта, а најзначајнији су балерина Нина Кирсанова и сценограф Владимир Ждерински. Прву глумачку школу отворио је редитељ Јуриј Ракитин. Утицаји Ђорђа Лобачева на развој српског стрипа, Константина Константиновича Егера на развој мачевања, или сликара Степана Фјодоровича Колесникова на наше сликарство, били су непроцењиви. У Београду је радило више од педесет руских архитеката, међу којима су најзначајнији Николај Краснов, Сергеј Смирнов, Василиј Баумгартен, Јуриј Коваљевски, Роман Верховски, Валериј Сташевски и Василиј Андросов. Они су пројектовали велики број јавних зграда које постоје и данас, попут зграда Главне поште, Владе Србије, Министарства иностраних послова, старог Генералштаба, Белог двора, Патријаршије, Руског дома, Цркве Александра Невског и Цркве Свете Тројице. У Београду су издавани и превођени модерни руски писци као што су Борис Пиљњак, Данил Хармс, Иљф и Петров, који су били забрањени у СССР-у. За претежно неписмену земљу, чија половина становништва није знала да чита и пише, то свакако није била мала ствар. Рецимо, у Србију је дошло између 1.200 И 1.500 инжењера, а имали смо их око 500. Први декан машинског факултета био је академик Владимир Фармаковски. Први шеф пилота домаће авио-компаније „Аеропут“, претече ЈАТ-а и „Ер Србије“, био је Владимир Стрижевски, а за ту компанију летели су многи руски пилоти попут Михаила Јарошенка, Виктора Никитина и Леонида Бајдака. Бајдак је заједно са Тадијом Зондермајером 1927. године летео од Париза преко Београда до Бомбаја. Лет је у том тренутку био најдужи на свету, а организован је да би се јавност заинтересовала за акције компаније како би била купљена четири путничка авиона. Зондермајер је 1926. године био учесник последњег двобоја револверима у Србији, а противник му је био тада млади писац Милош Црњански. Руси су издавали своје возачке дозволе јер их Србија до њиховог доласка није имала, основали су такси службу и водили су све такси станице у Београду. ---------------------------------------------- White Russian émigrés were Russians who emigrated from the territory of the former Russian Empire in the wake of the Russian Revolution (1917) and Russian Civil War (1917–1923), and who were in opposition to the revolutionary Bolshevik communist Russian political climate. Many white Russian émigrés participated in the White movement or supported it, although the term is often broadly applied to anyone who may have left the country due to the change in regimes. Some white Russian émigrés, like Mensheviks and Socialist-Revolutionaries, were opposed to the Bolsheviks but had not directly supported the White Russian movement; some were apolitical. The term is also applied to the descendants of those who left and who still retain a Russian Orthodox Christian identity while living abroad.[citation needed] The term `émigré` is most commonly used in France, the United States, and the United Kingdom. A term preferred by the émigrés themselves was first-wave émigré (Russian: эмигрант первой волны, emigrant pervoy volny), `Russian émigrés` (Russian: русская эмиграция, russkaya emigratsiya) or `Russian military émigrés` (Russian: русская военная эмиграция, russkaya voyennaya emigratsiya) if they participated in the White Russian movement. In the Soviet Union, white émigré (белоэмигрант, byeloemigrant) generally had negative connotations. Since the end of the 1980s, the term `first-wave émigré` has become more common in Russia. In East Asia, White Russian is the term most commonly used for white Russian émigrés, even though with some being of Ukrainian and other ethnicities they are not all culturally Russians. Most white émigrés left Russia from 1917 to 1920 (estimates vary between 900,000 and 2 million), although some managed to leave during the 1920s and 1930s or were expelled by the Soviet government (such as, for example, Pitirim Sorokin and Ivan Ilyin). They spanned all classes and included military soldiers and officers, Cossacks, intellectuals of various professions, dispossessed businessmen and landowners, as well as officials of the Russian Imperial government and of various anti-Bolshevik governments of the Russian Civil War period. They were not only ethnic Russians but belonged to other ethnic groups as well. Most émigrés initially fled from Southern Russia and Ukraine to Turkey and then moved to other Slavic countries in Europe (the Kingdom of Yugoslavia, Bulgaria, Czechoslovakia, and Poland). A large number also fled to Estonia, Latvia, Lithuania, Finland, Iran, Germany and France. Some émigrés also fled to Portugal, Spain, Romania, Belgium, Sweden, Switzerland, and Italy. Berlin and Paris developed thriving émigré communities. Many military and civil officers living, stationed, or fighting the Red Army across Siberia and the Russian Far East moved together with their families to Harbin (see Harbin Russians), to Shanghai (see Shanghai Russians) and to other cities of China, Central Asia, and Western China. After the withdrawal of US and Japanese troops from Siberia, some émigrés traveled to Japan. During and after World War II, many Russian émigrés moved to the United Kingdom, the United States, Canada, Peru, Brazil, Mexico, Argentina, Chile, Colombia, South Africa and Australia – where many of their communities still exist in the 21st century. Many, estimated as being between the hundred thousands and a million, also served Germany in the Wehrmacht or in the Waffen-SS, often as interpreters. White émigrés were, generally speaking, anti-communist and did not consider the Soviet Union and its legacy to be representative of Russia but rather of an occupying force. They consider the period of 1917 to 1991 to have been a period of anti-Christian occupation by the Soviet regime. They used the pre-revolutionary tricolor (white-blue-red) as their flag, for example, and some organizations used the ensign of the Imperial Russian Navy. A significant percentage of white émigrés may be described as monarchists, although many adopted a position of being `unpredetermined` (`nepredreshentsi`), believing that Russia`s political structure should be determined by popular plebiscite. Many white émigrés believed that their mission was to preserve the pre-revolutionary Russian culture and way of life while living abroad, in order to return this influence to Russian culture after the fall of the USSR. Many symbols of the White émigrés were reintroduced as symbols of the post-Soviet Russia, such as the Byzantine eagle and the Russian tricolor. A religious mission to the outside world was another concept promoted by people such as Bishop John of Shanghai and San Francisco (canonized as a saint of the Russian Orthodox Church Abroad) who said at the 1938 All-Diaspora Council: To the Russians abroad it has been granted to shine in the whole world with the light of Orthodoxy, so that other peoples, seeing their good deeds, might glorify our Father Who is in Heaven, and thus obtain salvation for themselves. Many white émigrés also believed it was their duty to remain active in combat against the Soviet Union, with the hopes of liberating Russia. This ideology was largely inspired by General Pyotr Wrangel, who said upon the White army`s defeat `The battle for Russia has not ceased, it has merely taken on new forms`. White army veteran Captain Vasili Orekhov, publisher of the `Sentry` journal, encapsulated this idea of responsibility with the following words: There will be an hour – believe it – there will be, when the liberated Russia will ask each of us: `What have you done to accelerate my rebirth.` Let us earn the right not to blush, but be proud of our existence abroad. As being temporarily deprived of our Motherland let us save in our ranks not only faith in her, but an unbending desire towards feats, sacrifice, and the establishment of a united friendly family of those who did not let down their hands in the fight for her liberation. The émigrés formed various organizations for the purpose of combatting the Soviet regime such as the Russian All-Military Union, the Brotherhood of Russian Truth, and the NTS. This made the white émigrés a target for infiltration by the Soviet secret police (e.g. operation TREST and the Inner Line). Tens of White army veterans (numbers vary from 72 to 180) served as volunteers supporting Francisco Franco during the Spanish Civil War. Some white émigrés, labeled `Soviet patriots,` adopted pro-Soviet sympathies. These people formed organizations such as the Mladorossi, the Evraziitsi, and the Smenovekhovtsi. After 1933, there were attempts to copy the NSDAP and cozy up to the German National Socialists, thus the short-lived parties such as the ROND (Russian Popular Liberation Movement) came into existence in Germany. One of the most notable forms of activities by Russian émigrés was building monuments to Russian war dead of World War I, which stood in marked contrast to the Soviet Union, which did not build any monuments to the 2 million Russians killed between 1914 and 1917, as the war had been condemned by Lenin as an `imperialist war`. Besides for the war dead, other monuments were put up. In Brussels, Seattle, and Harbin, monuments were built to honor the executed Emperor Nicholas II while a monument was put up in Shanghai to honor Alexander Pushkin, Russia`s national poet. In fact, a monument to Pushkin would have been built in Paris had not a dispute arisen with the Ministry of Fine Arts over its precise location. The popularity of monuments for the war dead reflected not only sadness over the war dead, but also a way to bring together the often badly divided émigré communities shattered across Europe, Asia and North America. Monuments for the war dead were often a way to symbolically recreate Russia abroad with example at the monument for those Russians killed while serving in the Russian Expeditionary Force (REF) in France at village of Mourmelon-le-Grand having a hermitage built near it together with transplanted fir trees and a Russian style farm to make it look like home. To built community consensus around the war memorials, the design of the memorials were deliberately kept simple with no sculpture which could be given a symbolic meaning, thereby ensuring that no particular interpretation of the war could be put forward other than grief over the war dead. The design of Orthodox churches at the war memorials was done in the style of medieval Orthodox churches in Novgorod and Pskov as this architectural style was seen as politically neutral and hence able to bring the communities together better. Both left-wing and right-wing émigré who otherwise passionately disagreed came together to honor the war dead of World War I, which was virtually the only occasions when overseas Russian communities could all come together, explaining why such memorial services were so important to the émigré communities. The neo-classical style which typically adorned war memorials in Imperial Russia was consciously avoided as building a war memorial in that style was viewed as expressing support for restoring the monarchy. The sense of loss was not only for those the war monuments honored, but due to the sense of loss caused by defeat with a columnist in an émigré newspaper in Paris writing about the dedication of a memorial to the REF in 1930: `We lost everything - family, economic situation, personal happiness, the homeland...Are our sufferings good to anyone? In truth-we have nothing, we have lost everything. Weep, weep`. Such monuments were also a way of commanding respect from the host communities with an émigré newspaper saying in 1930: `Peoples honor heroes. To the living: care, to the dead: memory. We in a foreign land do not have a tomb of an `unknown soldier`, but we do have thousands of suffering people. They are our honor and our justification (opravdanie) before the world. Their wounds and suffering are for Russia. They remain true to honor and obligation. That is our Russian passport`. This was especially the case in France, the home of the largest overseas Russian community, where services honoring the events of World War I were a major part of French life after 1918, and where by honoring the Russian war dead allowed the Russian émigrés in France to take part in the ceremonials, letting the émigrés feel like a part of the wider French community. In 1927, the Orthodox Metropolitan Evlogii when he spoke at the war monument in Valenciennes: `Blood spilled on the soil of beautiful and glorious France is the best atmosphere to unite France forever with a Russia national and worthy`. The fact that the crosses of the Russians buried in France were painted white-the color of the French war dead and allies-while the crosses of the German war dead were painted black was widely noticed within the Russian community in France as a sign that the French regarded them as allies. In Czechoslovakia and Yugoslavia, war memorials to the Russian war dead were presented in Pan-Slavic terms, as a symbol of how Russians had fought together with the Czechs and Serbs in the war. Serbian King Alexander of Yugoslavia was a Russophile who welcomed Russian émigrés to his kingdom, and after France, Yugoslavia had the largest Russian émigré community, leading to Yugoslavia to have almost as many war memorials to the Russian war dead as France. War memorials in Yugoslavia usually also honored both Serbian war dead and the members of the Czechoslovak Legions who died in the war, giving them a decidedly pan-Slavic feel. A planned Orthodox church to honor the Russian prisoners who died in an Austrian POW camp outside Osijek would have featured busts of the Emperor Nicholas II, King Peter I and King Alexander to emphasis how the Houses of Romanov and Karađorđević had been allied in the war, linking the Russian and Serbian experiences of the war. Between 1934 and 1936, an ossuary containing the bones of Russian soldiers killed all over the world was built in the Novo Groblje cemetery in Belgrade, which used to illustrate the theme of Serbian-Russian friendship, and which King Alexander contributed 5,000 dinars to meet the construction costs. When the memorial was opened in 1936, the Patriarch Varnava of the Serbian Orthodox Church declared in a speech opening it: `The Russians bore great sacrifices on our account wishing to defend Serbs at a time when powerful enemies attacked tiny Serbia from all sides. And the great Slavic soul of the Russians did not allow it to be looked upon with indifference that a fraternal Slavic people should perish`. Karel Kramář, a wealthy conservative Czechoslovak politician and a Russophile worked together with Russian émigrés to build an Orthodox church in Prague which Kramář called in his opening speech `a monument of Slavic connection` and to `remind Russians not only of their former sufferings but also about the recognition on the side of the Slavs`. A service at the Russian war memorial in Terezin in 1930 turned into `a Russian-Czech political demonstration in a manifestation of Slavic mutuality` with the theme that the Russians had died so that the Czechs might be free. Prague had a large community of Russian émigrés, and by constantly linking the Russian experience of World War I to the experiences of the Czechoslovak Legions was a way of asserting that the Russians had helped to make Czechoslovakia possible. In Germany, right-wing émigrés found much to their own frustration that right-wing German veterans shunned their offers to participate in Totensonntag (`Day of the Dead`) as German conservatives did not wish to honor the sacrifices of those who had fought against Germany, and it was left-wing German veterans, usually associated with Social Democratic Party, who welcomed having Russians participate in Totensonntag to illustrate the theme that all peoples in the nations involved in the First World war were victims.[18] In Germany, November 11 was not a holiday as no one wanted to honor the day that the Reich lost the war, and Totensonntag played the same role in Germany that November 11 played in the Allied nations, as the time to honor the war dead. The anti-war and internationalist message at the Totensonntag ceremonies organized by the SPD did not sit well with right-wing Russian émigrés found themselves rather out of place at these ceremonies. The city of Harbin in China was founded by the Russians in 1896, becoming known the `Moscow of the Orient` due to its Russian appearance, and after the Revolution its Russian population was further reinforced by émigrés, through the majority of the Russians living in Harbin were people who had come before World War I. About 127,000 people living in Harbin in 1920 came from Russia, making it one of the largest Russian-speaking cites in East Asia. Many of the Russians in Harbin were wealthy, and the city was a center of Russian culture as the Russian community in Harbin made it their mission to preserve the pre-war Russian culture in a city on the plains of Manchuria with for instance Harbin having two opera companies and numerous theaters performing the traditional classics of the Russian stage. The economic success of the Russians in Harbin often surprised foreign visitors who assumed that they should be poor, leading one visitor in 1923 to comment that Russian “ladies as well gowned as at the Paris races [who] strolled with men faultlessly garbed by European standards”, leading him to wonder how they achieved this `deceptive appearance`. The extent of Russian economic dominance of Harbin could be seen that “Moya-tvoya`, a pidgin language combining aspects of Russian and Mandarin Chinese which developed in the 19th century when Chinese went to work in Siberia was considered essential by the Chinese merchants of Harbin. White émigrés fought with the Soviet Red Army during the Soviet invasion of Xinjiang and the Xinjiang War of 1937. During World War II, many white émigrés took part in the Russian Liberation Movement. The main reason that pushed the Whites to support the German power with action was the concept of a `spring offensive`, an armed intervention against the USSR that must be exploited in order to continue the civil war. The latter was perceived by many Russian officers as an ongoing case that was never finished since the day of their exile.[26] During the war, the white émigrés came into contact with former Soviet citizens from German-occupied territories who used the German retreat as an opportunity to either flee from the Soviet Union, or were in Germany and Austria as POWs and forced labor, and preferred to stay in the West, often referred to as the second wave of émigrés (often also called DPs – displaced persons, see Displaced persons camp). This smaller second wave fairly quickly began to assimilate into the white émigré community. After the war, active anti-Soviet combat was almost exclusively continued by NTS: other organizations either dissolved, or began concentrating exclusively on self-preservation and/or educating the youth. Various youth organizations, such as the Scouts-in-Exile became functional in raising children with a background in pre-Soviet Russian culture and heritage. The white émigrés formed the Russian Orthodox Church Abroad in 1924. The church continues its existence to this day, acting as both the spiritual and cultural center of the Russian Orthodox community abroad. On 17 May 2007, the Act of Canonical Communion with the Moscow Patriarchate reestablished canonical ties between the Russian Orthodox Church Abroad and the Russian Church of the Moscow Patriarchate, after more than 80 years of separation. White émigrés, called `White Russians` in East Asia, flooded into China after World War I and into the early 1920s. Most of the Russians went to Manchuria (especially in Harbin, which at the time had the largest population of Russians of any city outside Russia) and treaty ports such as Shanghai, but a few ended up in Beijing. In 1924, the Chinese government recognized the government of the Soviet Union and the majority of White Russians in China who refused to become Soviet citizens were rendered stateless, thus subject to Chinese law unlike other Europeans, Americans, and Japanese living in China who enjoyed the principles of extraterritoriality. Nor were White Russians born in China eligible to be Chinese citizens. Although some of the White Russians arrived with their fortunes intact, most were penniless and due to ethnic prejudices and their inability to speak Chinese, were unable to find jobs. To support themselves and their families, some of the younger women became prostitutes or taxi dancers. They were popular with both foreign men, there being a shortage of foreign women, and Chinese men. A League of Nations survey in Shanghai in 1935 found that 22% of Russian women between 16 and 45 years of age were engaging in prostitution to some extent. The White Russian women mostly worked in the `Badlands` area adjoining the Beijing Legation Quarter on the east, centered on Chuanban Hutong (alley). The American explorer Roy Chapman Andrews said he frequented the `cafes of somewhat dubious reputation` with the explorer Sven Hedin and scientist Davidson Black to `have scrambled eggs and dance with the Russian girls.` Some did find professional work, teaching music or French. Other women took work as dressmakers, shop assistants and hairdressers. Many men became career soldiers of the Shanghai Russian Regiment, the only professional/standing unit within the Shanghai Volunteer Corps. By slow degrees, and despite the many difficulties, the community not only retained a good deal of cohesion but did begin to flourish, both economically and culturally. By the mid-1930s there were two Russian schools, as well as a variety of cultural and sporting clubs. There were Russian-language newspapers and a radio station. An important part was also played by the local Russian Orthodox Church under the guidance of St. John of Shanghai and San Francisco. Approximately 150,000 White Russians, including princes, princesses, generals and senior officers, fled to the Ottoman Empire in the wake of the Revolution. Istanbul, which had a population of around 900,000 at that time, opened its doors to approximately 150 thousand White Russians. The parties to the war migration in 1917 were neither Crimean Turks nor Caucasian Muslims. This time, those who took refuge in Istanbul were the `nobles` and soldiers of Tsarist Russia, who had fought the Ottomans for centuries. The immigration, which started with small groups at the end of 1917, grew with the loss of Crimea to the Bolsheviks in 1920. Tens of thousands of people who left their titles, money and palaces in Russia and came to Istanbul tried to hold on to life by dispersing all over the city. Some sold books, some handcrafted souvenirs and some flowers. The place, formerly known as Hristaki Passage, became known as Çiçek Pasajı after the Russian flower girls took up residence. Russian refugees. Those who arrived in 1919 were better off economically. The first arrivals found some jobs in the French and British representations, commissions, or alongside them in civil service, translator, or even military or security units in Istanbul.