IZBLIZA I IZDALEKA KLD LEVI STROS SVJETLOST Sarajevo 1989 RASKRŠĆA R e f e r e n c e Tužni tropi Osnovne strukture srodstva Divlje misli Pariz Simon de Bovoar Moris Merli-Ponti Marks Kapital SAD Njujork Talkot Parsons Breton Tangi Dišan Maks Ernst Pegi Gugenhajm Sartr Malinovski Jakobson Brodel Lakan Ana Zegers Viktor Serž Klod Šenon, osnivač kibernetike Etnologija Kolež de Frans ........................................................... Pažnja !!! Jedna izuzetno uzbudljiva knjiga u kojoj se pominju brojni naučni autoriteti i drugi likovi koje je autor poznavao i sa kojima se ili susretao ili radiO !!! Latinica Broš Omot 196 stranica Odličan primeraK

Privredno bogatstvo i industrijski razvitak Sovjetske Rusije Фјодор Јевдокимович Махин је три пута постајао генерал. Једном црвени, једном бели и званично генерал-лајтнант тек у партизанској Титовој армији за заслуге које се и данас држе у тајности. Fjodor Mahin Datum rođenja april 1882. Mesto rođenja Nikolajevsk na Amuru Rusko carstvo Datum smrti 2. jun 1945. (63 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija Jugoslavija Profesija vojno lice Član KPJ od 1939. U toku NOB-a član Vrhovnog štaba NOV i POJ Služba Vojska Kraljevine Srbije NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1915 — 1918. 1941 — 1945. Čin general-lajtant Načelnik istorijskog odeljenja Generalštaba JA. Odlikovanja Partizanska spomenica 1941. Fjodor Jevdokimovič Mahin – Ataman (1882—1945), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-lajtnant Jugoslovenske armije. Četnici su sve do 1942. godine mislili da je pukovnik Mahin vođa partizana.[1] Biografija Rođen je aprila 1882. godine u mestu Nikolajevsk na Amuru u Sibiru. Iz porodice orenburških kozaka. Otac, Jevdokim Vasiljević Mahin, zbog uvrede višeg oficira ražalovan i preseljen u Sibir gde se Fjodor rodio. Posle pomilovanja oca, vratio se u okolinu Orenburga. U Rusiji je završio Vojnu kozačku školu i generalštabnu akademiju. U Prvom svetskom ratu stupio je sa činom generalštabnog majora ruske carske vojske u Srpsku dobrovoljačku diviziju i s njom se, nakon borbi u Dobrudži, prebacio na Solunski front. Tokom rata unapređen u čin generalštabnog pukovnika. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Za vreme građanskog rata u Rusiji bio je član partije esera, i pripadao belima. Posle poraza belih, preko Sibira i Japana odlazi u Francusku. Godine 1923. došao je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde je radio kao publicista i pisao je o Sovjetskom Savezu. Kao vojni istoričar i dobar poznavalac ratne veštine na operativnom i strategijskom nivou bio je priznat i popularan u Kraljevini Jugoslaviji.[2] Bio je simpatizer Komunističke partije Jugoslavije, a 1939. godine je postao i njen član. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Radio je u propagandnom odeljenju Vrhovnog štaba NOV i POJ. U Narodno oslobodilačkoj vojsci, radio je na pisanju izveštaja ko je ko na jugoslovenskom ratištu, analizirao svetska ratišta, propagirao je NOV Jugoslavije. Zaslugama za razvoj i popularizaciju Narodno oslobodilačkog pokreta, dva puta posle rata unapređen u činove general majora i general lajtanta. Po završetku rata bio je prvi načelnik Istorijskog odeljenja Generalštaba Jugoslovenske armije. Po povratku iz `matuške Rusije` (tada SSSR-a), preminuo je 2. juna 1945. godine u Beogradu.[2] Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. edicija SAVREMENA KNJIGA `BELI MEDVED` Beograd 1940 džepni format retko u ponudi na početku nekoliko str. podvučen tekst MAJ.21/10

Omot Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bruno Traven Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo/first Godina: 1932 Uvez: tvrdi s klapnom Format: 14x20 Stranica: 312 Stanje omota kao na slici, unutra knjiga odlično očuvana. KC

Mil. K. Nikolić Rasinski austrougarski logor za Srbe 1914−1918 ILI KRVAVI LISTOVI IZ ZIVOTA SRBA U LAGERU. Novi Sad 1919 godina Knjižarnica Sv.F.Ognjanovica. Nežider je bio jedan od mnogih logora u prvom svetskom ratu na teritoriji crne monarhije. Posveta autora Petru Krstonošiću 104 stranice koje su odvojene od korica KRSTONOŠIĆ Petar – glumac, reditelj, pozorišni upravnik, dramski pisac i prevodilac (Velika Kikinda, 9. VI 1871 – Beograd, 16. II 1963). U rodnom gradu je izučio za trgovačkog pomoćnika i jedno vreme je radio u trgovini; zatim je stupio u putujuće pozorište Đorđa Jovanovića, pa u družine Đ. Peleša, P. Ćirića, M. Lazića Strica i Đ. Protića. Član SNP je bio u sezoni 1899/1900. i ponovo 1902. U međuvremenu je u dva maha osnivao sopstveno putujuće pozorište koje je davalo predstave po Srbiji i Vojvodini. Od 1905. je bio upravnik štamparije „Branik“, a od 1906. nominalni urednik Zmajevog lista „Starmali“. Iako nije imao urođenog glumačkog dara, rado je priman u najbolja putujuća pozorišta zbog ozbiljnosti, inteligencije i snalaženja u svim pozorišnim poslovima. Naročito je bio cenjen kao organizator u SNP posle Prvog svetskog rata, kada je u njemu radio kao glumac, reditelj i upravnik od 1921. do 1923. (izgleda da od rukovodećih poslova nije ni stizao da režira). Bavio se i novinarstvom prilozima u „Malom žurnalu“ (1901), „Braniku“ i „Zastavi“ (1905), a potom i u „Starmalom“. Napisao je dva nekada veoma popularna komada koji su igrani i u SNP: Krajiškinja (1896. i 1932) i Uskočnica (1928). SNP je izvelo i tri njegova prevoda: Ženidba na probu Karolja Gerea (1899), Mali ljudi Karla Karlvajsa (1900) i Rakija Geze Gardonjija (1907).

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

1930 Naslovnu stranu nacrtao Pjer Križanić Retko u ponudi Mihailo S. Petrović Kao na slikama Dobro očuvano za knjigu ove starosti Mihailo S. Petrović (1901–1949) je bio srpski novinar, predsednik Udruženja novinara Srbije, stalni saradnik i dopisnik časopisa „Politika”, ratni izveštač tokom građanskih ratova u Španiji, a pokrenuo je i radio-emisiju „Glas Jugoslavije” na Bi-Bi-Siju u Londonu. Interesovao se za istoriju štampe i razvoja novinarstva, za istoriju svoje zemlje i Beograda, a neka od poznatijih dela su: Kako je postao Beograd, Beograd pre sto godina, Borbe starog Beograda, Ogled iz istorije štampe, Oluja nad Francuskom, Londonska emigracija i dr. Prvo izdanje 1. Istorija Beograda Kroz istoriju Večiti grad Antikvarne knjige Srba srpskog naroda 19. vek xix veka

JAKO RETKO Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

Mato Hanžeković Mato Hanžeković (Požega, 31. kolovoza 1884. – Zagreb, 12. kolovoza 1955.), hrvatski književnik. Završio je pravo u Zagrebu te je radio kao sudac u Bihaću i Žepču, odvjetnik u Bijeljini i Bosanskoj Dubici. Za službovanja kao odvjetnički perovođa u Bijeljini rodio mu se sin Fedor. Od 1927. godine živio je u Zagrebu kao profesionalni pisac i publicist. Objavljivao je i pod pseudonimom M. Gabrijel. Pisao je novele, dnevničku prozu i romane, a okušao se i u političkoj publicistici. Djela `Pisma iz Lumbarde`, `Sa zlatnih polja`, `Bijeli grijesi`, `Na prijelomu`, `Gospodin čovjek` (1932.) SA ZLATNIH POLJA - Slike iz Slavonskog narodnog života Zagreb 1910 Naklada pisca Povez: Tvrd Format: 19,4 x 13,5 cm Broj strana: 143 Stanje loše Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

Svetislav Mandić - Pesme ilustracije A. Deroko Beograd, 1966. godine na 36. nepovezanih strana, u 400. primeraka, ilustrovano. Knjiga je odlicno ocuvana. POSVETA AUTORA na predlistu. Svetislav Mandić (Mostar, 8. mart 1921 — Beograd, 4. oktobar 2003) je bio srpski pesnik, konzervator i slikar kopista fresaka. U rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju (1939) a Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1950. Svoj radni vek proveo je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije i u Galeriji fresaka u Beogradu. Bio je i urednik u izdavačkim kućama „Novo pokoljenje“, „Jugoslavija“ i „Turistička štampa“. Poezijom je počeo da se bavi još u gimnazijskim danima, potom kao student, objavljujući u listovima i časopisima. U vreme dok je radio na konzervaciji i kopijama fresaka intenzivno se bavio proučavanjem srpske srednjovekovne kulture i prošlosti, ostavivši za sobom niz stručnih radova iz ove oblasti.

Informacije o Proizvodu Brend: swarovski Grad: Beograd Materijali: kristali swarovski Tagovi: crystaldust swarovski narukvica bangle Stanje predmeta: novo sa etiketom Boja: plava srebrna Swarovski bangle narukvica ORIGINAL NOVO Bez ostecenja. Prelepih plavih kristala, koji predivno prelamaju svetlost. Trostruko se namotava. Pun naziv : Crystaldust Blue Crystal Wide Velicna M . Kupljeno u Austriji. Placena 120e. Dodatne slike inbox. ** Ne radim razmene. ** ** Ne radim licno preuzimanje. **

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergeje Vornov - Presadjivanje Semnika (ogledi podmladjivanja) Serž Voronov (rus. Sergej Abramovič Voronov, transkribovan Sergej Abramovič Voronov; * pre 10. jula 1866. u blizini Voronježa, Rusko carstvo kao Samuel Voronoff; † 3. septembra 1951. u Lozani, Švajcarska) je bio francuski hirurg ruskog porekla i pionir oblast ksenotransplantacije. Serž Voronov je rođen kao Samjuel Voronov pre 10. jula 1866. godine (na dan njegovog obrezivanja u ruskoj sinagogi). Sa 18 godina, Voronov je emigrirao u Francusku da studira medicinu u Parizu. Godine 1895. postao je francuski državljanin. Budući nobelovac Aleksis Karel bio je jedan od njegovih učitelja, a kasnije i prijatelj. Od 1896. do 1910. Voronov je radio u Egiptu kao lični lekar na dvoru Hediva. Tamo je smatran jednim od pionira moderne medicine.[2] Između ostalog, proučavao je dvorske evnuhe, koji su kastrirani u detinjstvu. Otkrio je da kastracija osim seksualnih efekata ima i druge efekte na skelet, mišiće, nervni sistem i psihički razvoj. Ove studije će u velikoj meri uticati na njegov kasniji rad.[3] Kada se 1910. vratio u Francusku, Voronov se uključio u transplantacije, po uzoru na Karela. Prvo je presađivao jajnike i štitne žlezde, tokom Prvog svetskog rata vršio je i transplantaciju kostiju. Voronov je bio veoma bogat i osnovao je sopstvenu istraživačku laboratoriju na renomiranom College de France, koju je sam finansirao kao i druge svoje istraživačke institucije. Počeo je da se specijalizuje za transplantaciju testisa. Voronoff je bio impresioniran uspehom transplantacije štitne žlezde i želeo je da postigne „nespecifičnu revitalizaciju“ transplantacijom testisa.[4] Voronoff je izvršio preko pet stotina transplantacija testisa kod ovaca, koza i bikova. Preneo je testise sa mladih životinja na stare životinje. Otkrio je da se vitalnost starih životinja povećala. Zatim je 1920-ih radio sa implantatima testisa majmuna. Ohrabren rezultatima „podmlađivanja“ kod raznih vrsta, 12. juna 1920. godine, prvi put je pacijentu ugradio isečene testise šimpanze u skrotum. Tanke rezine treba da promovišu spajanje ksenotransplantata sa tkivom pacijenta. Godine 1926. objavio je knjigu Proučavanje starosti i moj metod podmlađivanja o svojim transplantacijama i (navodnim) postignutim uspesima.[5] Do 1930-ih, Voronoff je izvršio preko 500 transplantacija. Širom sveta — posebno u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Čileu i Indiji — broj takvih intervencija se meri hiljadama. S vremena na vreme, potražnja za šimpanzama i babunima, čiji su testisi korišćeni za transplantaciju, teško je mogla da se zadovolji. U Engleskoj, gde je vivisekcija u to vreme bila strogo zabranjena, testisi su presađivani sa leševa. U Austriji je Eugen Steinach radio na varijanti Voronoffovih transplantacija.[6] Voronoff je izgradio specijalnu kuću za majmune u Mentonu. Kasnije je takođe transplantirao jajnike majmuna (neuspešno) ženama da bi sprečio menopauzu.[7][8] Na Međunarodnom kongresu hirurga u Londonu 1923. godine, kome je prisustvovalo preko 700, Voronovov rad na „podmlađivanju staraca“ je prepoznat.[9] Kada se efekti koje je Voronoff obećao nisu materijalizovali kod pacijenata – kratkoročni uspesi koji se danas primećuju u suštini se pripisuju placebo efektu – Voronovljev metod transplantacije je izašao iz mode i uglavnom je zaboravljen.[10][11] Nekoliko godina kasnije, kada je testosteron identifikovan kao aktivna supstanca u testisima, ponovo su proklijale nade u revitalizaciju i podmlađivanje muškaraca. Voronov se kockao da će otkriće testosterona potvrditi njegove teorije. Međutim, očekivani efekat se nije ostvario. Testosteron nije produžio životni vek ispitivanih životinja. Zbog pleiotropnog dejstva testosterona, slučaj je suprotan. Voronov je tražio sumu od 100.000 zlatnih franaka po intervenciji...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

Informacije o Proizvodu Brend: the manual co Grad: Beograd Materijali: prirodna koza 100% Tagovi: novo nitne manual crni kais Stanje predmeta: novo sa etiketom Boja: crna srebrna NOVO Crni The Manual Co kais sa nitnama. Prelepi ukrasni rad. Bez ostecenja, originalno pakovanje-kutija. Velicina 110 , mogu se probusiti dodatne rupice. Placen 4125 din. ** Ne radim razmene. ** ** Ne radim licno preuzimanje. ** ** Slanje paketa PostExpress-om ili kao CC paket. **

narodne satiricno-zanimljive PODRUGAČICE skupio ih po boki ktorskoj,crnoj gori,dalmaciji,a najvise po hrcegovini Vuk vitez Vrčević u dubrovniku 1883 meki povez, str.142 Vuk Vrčević (Risan, 26. februar 1811 – Dubrovnik, 13/25. avgust 1882) je bio sakupljač narodnih lirskih pjesama i saradnik Vuka Karadžića. Njegovi originalni radovi, kao i sakupljene narodne umotvorine objavljeni su u petnaestak posebnih knjiga. Vuk Vrčević se rodio u Risnu 26. februara 1811 od oca Stefana i majke Tode. Otac Stefan je bio pisar i učitelj u Risnu, pa je prvo obrazovanje (italijanski jezik i matematiku) Vuk Vrčević dobio je od svog oca. Kao dječak je radio i pomogao svom ocu u opštinskoj pisarnici. Poslije jedne svađe sa ocem, prešao je u Budvu. Tu je počeo da se bavi trgovinom i naučio je njemački jezik. Novi crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš mu je ponudio posao vladičinog pisara na Cetinju, ali Vrčeviću roditelji nisu dozvolili da stupi u vladičinu službu. Upoznao se sa Vukom Karadžićem 1835. prilikom Karadžićeve posjete Crnoj Gori. Od tada se dopisivao i sarađivao sa Karadžićem na sakupljanu narodnih lirskih pjesama. Bio je trgovac, opštinski pisar i učitelj u Budvi, Grblju, rodnom Risnu i Kotoru. Godine 1836. Vuk Vrčević na poziv vladike Njegoša došao u manastir Maine gdje je prepisivao djelo Njegoševo „Slobodijadu“ koje je Njegoš namjeravao posvetiti ruskom prestolonaslijedniku Aleksandru. Svoje prvo djelo Vuk Vrčević je štampao 1839. godine u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Godine 1852. Vuk Vrčević na Cetinju je posta sekretar knezu Danilu Petroviću. Pored sekretarskog posla knez Danilo ga je odredio i za svog učitelja za italijanski jezik. Vrčević je od 1855. do 1861. radio u Zadru kod guvernera Lazara Mamule. Od 1861. godine postavljen je za austrijskog vicekonzula u Trebinju. Sarađivao je sa Lukom Vukalovićem za vrijeme buna u Hercegovini. Bio je saradnik novina Crnogorac i Glas Crnogorca. Poslije austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, konzul u Trebinju nije bio potreban Austro-Ugarskoj, pa se Vrčević penzionisao i prešao da živi u Dubrovnik do kraja života. Umro je 13/25. avgusta 1882. godine u Dubrovniku. Vrčević je bio počasni član Srpskog učenog društva od 16. februara 1868. godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila i ordena austrijskoga Franje Josifa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potrebno koricenje, fali zadnja korica! Sve otalo u dobrom i urednom stanju! Upoznavanje samoga sebe - Dr. Ante Biankini Prvo izdanje! Zagreb 1913 g. Ante Biankini (Stari Grad, 31. kolovoza 1860. - Chicago, 9. veljače 1934.), hrvatski liječnik i političar. Brat je hrvatskog političara Jurja Biankinija i poznatog hrvatskog agronoma Petra Luke Biankinija.[1] Djelovao je u Starom Gradu, a od 1898. godine u Chicagu kao suradnik znamenita kirurga J. B. Murphyja te je bio docent kirurgije na sveučilištu Sveučilište Nordwestern. Bavio se i političkom djelatnošću među našim iseljenicima zalažući se za oslobođenje i ujedinjenje južnoslavenskih naroda. Bio je i predsjednik Jugoslavenskog odbora u SAD-u u Chicagu[2], a u Chicagu je izdavao listove Hrvatska zastava i Jugoslavenska zastava`. Biankini, Ante, hrvatski liječnik i političar (Stari Grad na Hvaru, 31. VIII. 1860 – Chicago, 9. II. 1934). Studij medicine završio 1886. u Beču. Tijekom studija bio je djelatan član Hrvatskoga akademskog društva »Zvonimir« (predsjednik od 1882 do 1883). Kao liječnik kraće je vrijeme najprije radio u Beču, potom u Starome Gradu. Nastanio se 1898. u Chicagu, gdje je do 1916. radio kao suradnik poznatoga kirurga J. B. Murphyja. Od 1900. do 1915. docent je na Sveučilištu Northwestern, a između 1904. i 1906. primarijus i glavni kirurg u bolnici Columbus. Osim medicinom, Biankini se intenzivno bavio i političkim radom među hrvatskim iseljenicima u SAD-u, zastupajući ideju o ujedinjenju južnih Slavena u zajedničkoj državi. Svoja je politička shvaćanja iznosio u listovima koje je sam financirao i izdavao u Chicagu između 1914. i 1918 (Hrvatska zastava, Jugoslavenska zastava). Izabran je 1915. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog odbora, a 1916. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog vijeća. Istodobno bio je i član Hrvatske bratske zajednice. God. 1916. postao je članom Jugoslavenskog odbora u Londonu. – Objavljivao je radove s područja medicine: Kriminalna sociologija (1909), Amerikanski način uzgoja i školstva (1910), Upoznavanje samoga sebe (1913). Autor je mnogobrojnih članaka o kulturnim i političkim pitanjima, koje je objavljivao u domaćim listovima i časopisima, a o političkoj djelatnosti iseljeništva u SAD-u objavio je posebnu knjigu Amerika za Jugoslaviju (1926).

PROTEKCIJA - Branislav Nušić (1924. godina) PROTEKCIJA ŠALA U PET ČINOVA Autor: Branislav Nušić Izdavač: POLET, Beograd Godina izdanja: 1924. Broj strana: 212 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Ima potpis na prvoj strani. Prelepa ilustracija na koricama Piše sveska 3 jer je izlazila u numerisanoj ediciji Protekcija je Nušićeva komedija nastala tokom njegovog izdržavanja kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu, a zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana. Posluživši se tamo jednom naivnom laži, osetio je na sopstvenoj koži kako protekcija u životu može da pomogne, te je napisao ovo dramsko delo baveći se baš tim motivom, kombinujući ga sa temom dobre udaje. Galerija likova i nušićevska komedija nesporazuma nasmejaće vas do suza. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.

Split 1919 mislim da je ilustraciju na koricama radio Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda međuratna knjizevnost srpska poezija

RADIESTEZIJA U PRIMJENI BORIS FARKAŠ RADIE S TEZIJA ZAGREB 1987 Ilustracije Broš Latinica 166 stranica Nekorišćeno

Eseji i članci / Ljubo Karaman Zagreb : Matica hrvatska, 1939 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm dobro očuvano bez oštećenja retko u ponudi deo sadržaja na slikama s druge strane koja nije uslikana još: juraj dalmatinac... barok... žrtvenik sv. duje u splitu, oko drevne kliške tvrđave, šetnjom kroz korčulu i njene spomenike, O UMJETNIČKOJ OPREMI KNJIGE U DALMACIJI, rani srednji vek, konac minijature, štampana knjiga, O Grguru Ninskome, s narodnim vodičem u srcu dioklecijanove palače... Klasičnu gimnaziju završio je u Splitu 1904[1], nakon toga studirao je od 1910. na Filozofskom fakultetu u Beču, historiju i geografiju. Od 1912. prebacio se na studij povijesti umjetnosti kod prof. Josefa Strzygowskoga , koji je završio 1914. Nakon Prvog svjetskog rata 1920. doktorirao je kod Maxa Dvořáka u Beču s tezom Die romanische Plastik in Spalato. Uz studij je i radio; 1911. bio je kraće vrijeme nastavnik na splitskoj klasičnoj gimnaziji, zatim u dubrovačkoj gimnaziji, a od 1919. radi kao asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju. Od 1926. direktor je Konzervatorskog zavoda u Splitu.[1] Zbog pritiska talijanskih okupacijskih vlasti, preselio se 1941. u Zagreb, u kojem je do umirovljenja 1950. radio kao direktor Konzervatorskog zavoda.[1] Njegov naučni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 eseja, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986). Najviše se bavio u spomenicima Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te Bosne i Hercegovine. Ljubo Karaman se osobito bavio predromaničkom umjetnošću u Dalmaciji od početka svojega naučnog djelovanja. (crkvica sv. Petra u Priku, reljef u krstionici splitske katedrale s likom kralja, sarkofag Ivana Ravenjanina Split, ranosrednjovjekovna pleterna ornamentika u Dalmaciji, predromanička crkvica sv. Mihajla kraj Stona). On je tvorac sintagme Starohrvatska umjetnost, koju je iznio u knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930). Po njemu je to orginalna umjetnost perriferije, a ne kako je Strzygowski iznio, samo ponavljanje uzoraka sjevernjačke drvene gradnje sa bizantskim uticajem. Karaman je bio i društveno angažiran, 1929. suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže. Kao kozervator zalagao se stvaralačko konzervatorsko stajalište, koje je glasilo - konzervirati, a ne restaurirati. Bibliografija Umjetnost u Dalmaciji, Matica Hrvatska, 1933. Iz kolijevke hrvatske prošlosti, 1930. Zagreb Živa stanina, 1943. Hrvatski izdavalački bibliografski zavod Pregled umjetnosti u Dalmaciji, 1955. Matica Hrvatska Eseji i članci, Matica hrvatska, 1939., Zagreb

Prvo izdanje Požutela na nekim mestima od starosti, inače lepo očuvano za svoje godine Druga knjiga u ediciji Pozorište Delo je kompletno Extra retko u ponudi Prelepa ilustracija na koricama Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Branislav Nušić Branislav Nušić 1904.jpg Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića. Puno ime Alkibijad Nuša Nadimak Ben Akiba Datum rođenja 20. oktobar 1864. Mesto rođenja Beograd, Kneževina Srbija Datum smrti 19. januar 1938. (73 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Jugoslavija Nacionalnost Srbin Škola Velika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) Supružnik Darinka Đorđević Deca Strahinja Ban, Margita, Olivera[1] Roditelji Đorđe (Georgijas) Nuša Ljubica Nuša[2] Najvažnija dela Gospođa ministarka Sumnjivo lice Narodni poslanik Retorika Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla Potpis Zvanični veb-sajt https://nusicfondacija.rs/ Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Privatni život Odlikovanja Književna dela Uredi Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije Uredi „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[30] `Svinja` (1935)[31] „Dr“ (1936)[32] „Pokojnik“ (1937)[33] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[34]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[35]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani Uredi „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [36] Autobiografska proza Uredi „Autobiografija“ (1924) Drame Uredi „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Uredi Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije Uredi „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici Uredi „Retorika“ Putopisi Uredi Kosovo, Opis zemlje i naroda

TK 1 58311) FRA JUKIĆEVO ZNAMENJE , Borivoje Jevtić , Državna štamparija Sarajevo 1934 , framska hronika u 5 činova , predgovor napisao Viktor Rubčić , U ovoj dramskoj hronici g. Borivoje Jevtić dao je jedan detalj iz burnog perioda bosanske istorije pod turskom vladavinom, u doba kad je Turska pokušala još jednom da se afirmiše na balkanskom severu i da spreči opšte rasulo. U centru tih događaja živeo je i delovao fra Ivan Frano Jukić, mladi franjevac, koji je verovao da je nastupio čas konačnog oslobođenja i da bi do toga moglo da dođe i uz pomoć otomanskog namesnika Omerpaše Latasa. Fantastični snovi fra Jukića razbili su se vrlo brzo na stvarnosti koja mu nije bila naklonjena. Svoj zanos platio je glavom, u progonstvu. On je na taj način postao u neku ruku prethodnik u borbi za nacionalno oslobođenje u Bosni. Posle njega pojavio se ceo niz drugih, sve do Gavrila Principa 1914. Zato je on postavljen na čelo dramskih zbivanja u kojima će pisac ove hronike izneti velike potrese kroz koje je Bosna prošla poslednjih decenija. Cilj ovih redaka je da prikažu te događaje u jednoj zbijenoj slici kako bi čitaoci osetili atmosferu u kojoj se zbivala životna tragedija glavnog junaka. Viktor Rubčić Borivoje Jevtić – književnik, dramski pisac (Sarajevo, 30. VII 1894 – Sarajevo, 27. XI 1959). U rodnom gradu je završio osnovnu školu i klasičnu gimnaziju. Već 1910. javio se u „Bosanskoj vili“ prevodima Vitmenovih pesama u prozi Vlati trave. Кao učenik učestvovao je u revolucionarnom radu omladine i radio u redakciji časopisa „Srpska omladina“ (1912-1913). Bio je pripadnik pokreta „Mlada Bosna“ te je posle sarajevskog atentata 1914. uhapšen 1915. i osuđen na trogodišnju zatvorsku kaznu, koju je izdržao u Zenici za vreme Prvog svetskog rata. Posle rata neko vreme se bavio novinarstvom, a 1920. se zaposlio kao umetnički prevodilac i dramaturg novoosnovanog NP u Sarajevu, u kojem je 1922. počeo i da režira. U školskoj 1925/26. u Beču je studirao dramaturgiju i režiju kod Maksa Rajnharta. U međuratnom periodu bio je član Grupe sarajevskih književnika. Uređivao je časopise: „Кnjiževna kritika“ (1923), „Кnjiževni pregled“ (1924), „Pregled“ (1929-1930), „Sarajevska scena“ (1936-1937) i „Srpska scena“ (1941-1942). Pobegavši od ustaša, živeo je u Bgdu (1941-1947), gde je radio u pozorištu. Potom je u NP u Šapcu (1947-1952) bio dramaturg. Vratio se u Sarajevo 1952. i u njemu ostao do smrti. mek povez, format 14,5 x 21,5 cm , ćirilica, 90 strana, posveta pisca na naslovnoj strani ,

Miloš Ivković (Osijek, 1880–Beograd, 1950): Nekoliko dialektoloških napomena o `Pjevanici` Sime Milutinovića Nova štamparija Davidović - Beograd, 1909 godine Format: 33,9 x 16,2 cm Broj strana: 8 ( numerisano od 39-46 ) Solidno očuvano za svoje godine, jedan ćošak malo okrnjen ... Posvećeno mladome gospodinu Aleksandru Arnautoviću, saradniku Srpskog književnog glasnika. Potpis autentičan. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, pismom ?-pitati za poštarinu... 1

ХЕКЛАЊЕ УЗ ВЕТАР МИЛАН Д. ШПИЧЕК РТС издаваштво БЕОГРАД 2015 Библиотека КЊИГА СЕЋАЊА ... Новинар Радио Београда, Милан Д. Шпичек, написао је и роман и аутобиографију и оду Београду, све истовремено. Прича о необичним људима и чудесним догађајима и хроника Београда којег више нема, `јер су бетон, гвожђе и пластика покрили ону посебност и онај непоновљиви градски колорит` !!! Невероватна књига !!! Предговор легендарни ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ `Преле` ........................................................... Р е ф е р е н ц е Душан Прелевић `Преле` Мира Траиловић Драган Гага Николић Орсон Велс Бата Животиња Павле Вуисић Зоран Радмиловић Роберт ДеНиро Бата Камени Џон Војвода Вејн Џон Форд Питер Богдановић Чукарица Јаша Гробаров Че Гевара Тито Ђина Лолобриђида Пуриша Два лађара Војислав Коштуница Милан Ст. Протић Љубиша Ристић Слободан Милошевић Бора Ђорђевић - Бора Чорба Питер Устинов Душко Радовић Љубивоје Ршумовић Ита Рина Нада Маринковић Џими Станић Фарук Беголи Љубинка Бобић Џозефина Бекер Мица Пица Момо Капор Лино Вентура Чарлс Буковски итд... ....................................................... Брош Ћирилица Тираж /с а м о/ 5OO 218 страница НЕКОРИШЋЕНО Е к с т р а !!!!!!!!!!!!

Katalog svjedoka istine Matija Vlačić Ilirik Zagreb 1960god 341 strana Udžbeniki format mek povez Tragovi prašine sa spoljašnje strane listova,na donjoj ivici zadnje korice i poslenja 4 lista manja bleda flekica, malo iskrivljena knjiga, na par stranica diskretno podlačenje grafitnom Generalno - dobro stanje Matija Vlačić Ilirik: Katalog svjedoka istine Koji su se prije našeg vremena opirali rimskom papi i zabludama papinstva te pismeno iznosili borbene misli Odabrana poglavlja preveo: Vinko Vitezica Priredio: Veljo Gortan Predgovor napisao Mijo Mirković Matiju Vlačića Ilirika (1520-1575), jednog od najplodnijih pisaca reformacije, smatrali su mnogi teolozi i znanstvenici utemeljiteljem protestantske dogmatike i začetnikom svetopisamske egzegeze. Radio je i na oblikovanju hrvatske abecede i pravopisa, smatrajući hrvatski jezik jednim od najvažnijih europsih jezika. Veliku je podršku dao protestantskom pokretu svojim djelima i zauzimanjem nakon sabora u Augsburgu 1555. zbog čega je bio ustrajno progonjen. U ovom opsežnom djelu nalazimo uistinu svjedočenja o mnogim ličnostima klera i položajima nekih zemalja u odnosu na Crkvu, te opća gledišta crkvene hijerarhije. Poredbeno je dokazao da se protestantske teze poklapaju s mnogim učenjima klasičnih teologa i filozofa toga vremena i ranije.

U dobrom stanju! Naslov: Naše finansije - 1918-1925 Jezik: Srpski Godina: 1926 god! Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 Redje u ponudi! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov