Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.

KPM Berlin - Činija za varivo NEUZIERAT Model NEUZIERAT dizajnirao je 1767. godine Friedrich Elias Meyer (oko 1723-1785), nazvan Stariji, nemački vajar i modelar porcelana u epohi Rokokoa. Dizajnirao je mnoge modele za fabriku u Meißenu, ali je slavu stekao kao glavni dizajner za Königlichen Porzellan-Manufaktur Berlin. Dimenzije Visina: 8 cm Pečnik osnove: 15 cm Prečnik otvora: 27,5 cm Težina: 1160 g Na spoljnom delu pukotina koja izgleda kao fabrička greška - vidi se na posebnoj slici. Žig na dnu: Crtež skiptra u plavoj boji. Podglazurno utisnut broj 3 Ovaj oblik plavog skiptra kao žig fabrika „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“ koristila je od 1962. do 1992. godine. 1751. godine proizvođač vune Wilhelm Caspar Wegely dobio je kraljevsku privilegiju da otvori fabriku porcelana u Berlinu. Pored toga, Friedrich II Veliki odobrio mu je izuzeće od carine za uvoz potrebnih materijala i obećao zaštitu od konkurencije. Wegely je angažovao prvoklasne majstore preuzimajući ih od konkurentskih preduzeća, angažovao je vajara porcelana Ernst Heinrich Reichard kao glavnog dizajnera, međutim tehničke poteškoće i Sedmogodišnji rat između Prusije i Saksonije uzokovali su neuspeh preduzeća. 1757. godine on je zatvorio kompaniju, a opremu i zalihe materijala u Berlinu otkupio je biznismen Johann Ernst Gotzkowsky. 1761. godine počela je sa radom druga fabrika porcelana u Berlinu. Gotzkowsky je sklopio sporazum sa Wegelyevim glavnim dizajnerom, Ernst Heinrich Reichardom, koji je poznavao tajnu formulu poznatu pod imenom “arcanum”. Reichard je dobio 4.000 talira za tajnu arcanuma, 3.000 za zalihe porcelana i ostalog materijala. Osim toga, on je obećao da će raditi za Gotzkowskog kao čuvar tajne arcanuma i kao glavni menadžer, a Gotzkowsky se obavezao i da preuzme osam njegovih radnika. Cenjen i podržan od strane kralja Pruske, Gotzkowsky j euspeo da u fabriku dovede značajne umetnike i kvalifikovane radnike. Ipak, finansijsko stanje fabrike je počelo da se pogoršava. Pošto je Kraljevsko Ministarstvo finansija bilo u problemima zbog skupih ratova, Gotzkowsky je verovao da postoje male ili nikakve šanse da dobije pomoć od kralja. Kraj rata ujedno je označio i kraj fabrike. Kada Gotzkowsky više nije mogao ni da isplacuje radnike, na scenu je stupio sam kralj, otkupio fabriku za pozamašnu sumu od 225.000 talira, i preuzeo i svih 146 radnika. Kralj je odredio i buduće ime : „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, ili skraćeno KPM, i odobrio da se kao žig koristi kobaltno-plavi kraljevski skiptar. Do abdikacije cara Wilhelma II 1918. godine, KPM je bila u vlasništvu sedam kraljeva i careva. Fabrika je postala model uspešnog poslovanja: nije bilo, tada uobičajenog, dečijeg rada, uvedeno je redovno i ograničeno radno vreme, primanja radnika su bila iznad proseka, isplaćivane su zaštitne penzije, organizovana redovna zdravstvena zaštira i fond za podršku udovicama radnika i siročadi. Među najvažnijim klijentima fabrike bio je sam Friedrich Veliki, koji je ponekad u šali sebe nazivao “najboljim kupcem”. Od 1765. godine do svoje smrti 1786. godine Friedrich II naručio je od KPM porcerlan u vrednosti od 200.000 talira. Samo za svoj dvorac, on je naručio 21 servis, svaki za 36 osoba i oko 500 pojedinačnih delova, dopunjen raskošnim stonim ukrasima. Kao vlasnik fabrike, kralj je koristio “belo zlato” kao efikasno sredstvo diplomatije. Gotovo svi njegovi diplomatski pokloni izašli su iz fabrike, i tako dospeli na stolove evropske aristokratije, kao i ruskog cara. Pod naslednikom Friedricha Velikog, njegovim nećakom Friedricha Wilhelmom II, fabrika je postala jedno od vodećih tehnoloških preduzeća u državi. Novi kralj koristio je ono što je fabrika mogla da pruži,ali je prestao da plaća gotovinom. Iznosi su prosto oduzimani od njegovog učešćau dobiti. Fabrika je napredovala, pa je tako prosečna neto godišnja dobit od 1787. godine nadalje, bila više od 40.000 talira. U prvoj polovini XIX veka, KPM je postala najveći proizvođač oslikanog porcelana u Evropi. Fabrika je bila i pionir u primeni tehnoloških dostignuća, do kojih je došlo s tehničkim napretkom i otkrićima krajem XIX veka, kao i povezivanjem fabrike sa Institutom za hemijsko-tehnološka istraživanja. Posle propasti monarhije 1918. godine KPM je postala fabrika u državnom vlasništvu. Ipak, naziv KPM i skiptar kao žig su zadržani. Posle 1930. godine, dolazak nacional-socijalista na vlast imao je ozbiljne posledice za mnoge umetnike angažovane u KPM. Neki su, zbog svog jevrejskog porekla, morali da emigriraju, a neki su otpušteni zbog solidarnosti sa njihovim jevrejskim kolegama. U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika je skoro potpuno srušena u savezničkom vazdušnom napadu. Uništene su zgrade, postrojenja, zalihe i mnogi istorijski primerci porcelana su nestali. Posle II Svetskog rata KPM se privremeno preselio u grad Selb, odakle je nastavio da snabdeva tržište ukrasnim porcelanom i posuđem. Nakom što su prostorije obnovljene, fabrika se 1957. godine vratila u Berlin. Prema rezoluciji usvojenoj od strane Senata u Berlinu 1988. godine, KPM je postala akcionarsko društvo, pod nazivom „KPM Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin GmbH“. Posle 1990. godine KPM je nastavila da naglašava svoju kulturnu i zanatsku tradiciju, ponovo otkrivajući istorijske oblike, boje i šare. Od 1989. do 2003. godine pogoni fabrike su obnovljeni, u skladu s kustoskim standardima. Istovremeno, proces proizvodnje je tehnološki modernizovan. 2006. godine, nakon nekoliko prethodnih pokušaja privatizacije, berlinski bankar Jörg Woltmann preuzeo je fabriku i postao jedini akcionar. Iste godine, KPM je otvorio svoju novodizajniranu prodajnu galeriju u staroj hali sa pećima. 2007. godine otvorena su izložba i muzej posvećen 250-godišnjoj istoriji kompanije i izrade porcelana. (96/32-15-kp/420)

Autor - osoba Kant, Immanuel, 1724-1804 = Kant, Imanuel, 1724-1804 Naslov Kritika čistog uma / Immanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor napisao Veljko Korać Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1958 (Beograd : Kultura) Fizički opis 736 str., [1] list sa crtežom I. Kanta ; 20 cm. Drugi autori - osoba Popović, Nikola M., 1883-1970 = Popović, Nikola M., 1883-1970 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Napomene Prevod dela: Kritiker der reinen Vernunft Kantova `Kritika čistog uma` / Veljko Korać: str. 5-47 Predmetne odrednice Kant, Imanuel, 1724-1804 -- `Kritika čistog uma` Imanuel Kant ( 22. april 1724 – Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena. Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“ i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“ U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781), on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma, on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima. Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma. Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje – (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše – (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje – (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje – (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik... MG50 (N)

Odlično Posveta autora Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 — Poatje, 23. novembar 2022)[1][2] bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac i akademik. Danojlić je bio član SANU,[3] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[4] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu,[5] u kome se nalazi njegov legat. Bio je jedan od intelektualaca koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[6][7] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[6] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[6] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[7] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[7] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je Crkvu Svetog Nikole, 2000. godine.[8] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca[9] poput V. Šekspira (kompletni soneti), Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa”, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima” i „Balada o siromaštvu”. Za položaj pesnika je govorio: Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[10] O poeziji je pisao: Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.[10] Preminuo je 23. novembra 2022. godine u Poatjeu. Sahranjen je 28. novembra 2022. pored crkve koju je podigao u svom rodnom selu.[11] Kritika[uredi | uredi izvor] „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” - Mihajlo Pantić[12] „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” - Dragan Hamović[12] „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” - Gojko Božović[12] „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” - Svetlana Šeatović-Dimitrijević[12] Matija Bećković navodi da je Danojlić bio jezički znalac i čistunac, a od njegove lirske proze u „Godini koja prolazi kroz avliju” teško da imamo čistije lirike.[13] Legat Milovana Danojlića[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Orden Svetog Save Nagrada lista „Mladost”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Furunica jogunica, 1970.[15] Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod dela Stanica u pustinji Josifa Brodskog, 1972.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Rodna godina, 1973. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Put i sjaj, 1976.[15] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Zmijin svlak, 1979. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Zmijin svlak, 1980. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Godina prolazi kroz avliju, 1992.[15] NIN-ova nagrada za delo Oslobodioci i izdajnici, 1997. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1999.[15] Nagrada „Zlatni suncokret”, za knjigu Balada o siromaštvu, 1999. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2004.[15] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2008. Dučićeva nagrada, 2010. Nagrada Srpske književne zadruge, 2010. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za roman Priča o pripovedaču, 2010. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za celokupni rad, 2014. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Pisma bez adrese, 2013.[15] Zlatna medalja za zasluge, 2016.[16] Nagrada „Drainac”, za zbirku pesama Životi, životi, 2017. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, za životno delo, 2017.[17] Nagrada „Grigorije Božović”, za trilogiju Pisma bez adrese, za 2018. Velika nagrada „Ivo Andrić”, 2021.[18] Povelja Matice srpske za negovanje srpske jezičke kulture, 2023.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji` u Udruženju „Adligat` Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji[6], Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju[20], BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak[21], Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati[22], Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću[23], Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici[24], Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Igre s rečima, Filip Višnjić, Beograd, 2005.[25] Srbija na zapadu[26], NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika[27], Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti[28], Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese[29], Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022.[30] Prevodi Soneti - Šekspir Stanica u pustinji - Josif Brodski Kratak pregled raspadanja - Sioran

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka) prisutne staracke pegice. U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

OČUVANA,POSEBNO UNUTRAŠNJOST Izdavac:BEOGRADSKI IZDAVACKI-GRAFICKI ZAVOD,BEOGRAD, 1983.3.IZDANJE Godina izdanja: 1983. TRECE IZDANJE Jezik: Srpski Br. strana:480 strana Autor: Strani Prevod s latinskog i komentari:Dr Ksenija Atanasijević Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Prevod i komentari: Ksenija Atanasijević Predgovor O moći razuma ili o ljudskoj slobodi Postavka XLI I kad ne bismo znali da je naš duh večan, ipak bismo smatrali moralnost i religioznost za nešto najvažnije, kao i apsolutno sve što smo u četvrtom delu pokazali da pripada jačini volje i plemenitosti. medjas Naime, izgleda da vrlo mnogi ljudi misli kako su slobodni utoliko ukoliko smeju da slušaju svoju požudu, a da se utoliko odriču svoga prava ukoliko su primorani da žive prema propisu božanskoga zakona. Dakle, oni moralnost i religioznost, i uopšte sve što se odnosi na jačinu duha, smatraju za terete, za koje se nadaju da će ga posle smrti skinuti [zbaciti], i da će primiti platu za [svoje] ropstvo, naime, za moralnost i religioznost. Ali ne samo ta nada nego takođe, i prvenstveno, strah da ne budu posle smrti kažnjeni strašnim kaznama, pobuđuje ih da žive prema propisu božanskoga zakona, ukoliko to dopušta njihova slabost [siromašnost] i njihova nemoćna duša. A kada se u ljudima ne bi nalazili ta nada i strah, i kad bi, naprotiv, svi verovali da duhovi propadaju sa telom, i da nesrećnima, iscrpljenima teretom moralnosti ne preostaje nikakav dalji život, – onda bi se oni vratili svome [prvobitnome] načinu života, i želeli bi sve da urede prema [svojoj] požudi, i više bi želeli da se pokoravaju sreći [slučajnosti] nego sebi. – Ovo mi ne izgleda manje besmisleno nego kad bi neko – zbog toga što ne veruje da će [svoje] telo dobrom hranom večno održati – radije hteo da se zasiti otrovima i smrtonosnim supstancama; ili [kad bi neko], zato što vidi da duh nije večan ili besmrtan, pre želeo biti bezuman i da živi bez razuma: ovo je toliko besmisleno da jedva zaslužuje spominjanje. Prema Baruhu de Spinozi, Etika, BIGZ, Beograd, 1983.-3.IZDANJE Filozofski tekstovi BARUH DE SPINOZA (Misli, Etika i aksiomi) herodot Misli iz „Etike“ Prvi deo I.- Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim zato što tada uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. II- Pod supstancijom razumem ono što postoji i što se shvata; to jeste ono čijem pojmu nije potreban pojam druge vrste, od koga mora biti oblikovan. III- Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa. Mišljenje je Božiji atribut, ili Bog je stvar koja misli. Aksiomi I- Ono što se ne može shvatiti drugim mora se shvatiti samo sobom. II- Spoznaja posledice zavisi od spoznaje uzroka i sadrži ga u sebi. III- Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobomne mogu ni da se razumejujedna iz druge, kao što ni pojam prve stvari ne može biti u pojmu druge. IV- Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom. O ljudima i njihovoj moći Ljudska moć je potpuno ograničena i beskrajno nadmašena moći spoljnih uzroka. Otuda, mi i nemamo apsolutne moći da stvari koje su izvan nas prilagodimo za naše potrebe.(…) Delen 1632-1677 Tijd van regenten en vorsten Spinoza U potrazi za istinom Spinoza je najpoznatiji nizozemski filozof i pripada maloj grupi filozofa koji su promenili tok istorije zapadnjačke misli. Benedikt de Spinoza je rođen u Amsterdamu 1632. godine kao Baruh d`Espinoza, sin jevrejskih roditelja izbeglih iz Portugala. Preminuo je 1677. godine u Hagu od bolesti pluća. Spinoza je živeo prilično skromno i izdržavao se brušenjem stakala za naočari i sočiva za mikroskope. Njegova bolest je verovatno pogoršana udisanjem čestica pri izradi stakala. Spinozin nadimak bio je Bento, što na portugalskom znači isto što i Baruh na hebrejskom i Benedikt na latinskom: blažen. Učio je holandski, portugalski, španski, hebrejski, a kasnije je pisao i na latinskom. Nakon verskog obrazovanja, 1656. godine došao je u sukob sa amsterdamskom jevrejskom zajednicom. Do sukoba verovatno nije došlo zato što se kritički odnosio prema ortodoksnoj veri, već pre svega zbog toga što nije želeo da svoju spoljašnost usaglasi sa strogim zahtevima i propisima. Iako je Republika u poređenju sa zemljama iz okruženja bila tolerantna i popustljivo se odnosila prema kritičkom mišljenju, Spinoza je ipak morao da bude oprezan. Dosta dela ili nije objavio ili ih je objavio pod pseudonimom. Njegovo glavno delo, Etika, objavljeno je tek nakon njegove smrti. Godine 1672, poznatoj kao `godina katastrofa`, atmosfera je postajala sve sumornija. Oranžisti su linčovali braću De Vit, a da vlasti ništa nisu učinile po tom pitanju. Spinozu je ovo tako duboko pogodilo da je želeo da na mesto zločina donese plakat sa natpisom ultimi barbarorum (najgori varvari). Međutim, njegov stanodavac i prijatelj ga je sprečio u tome i na taj način mu verovatno spasao život. U svojoj knjizi Teološko-politički traktat Spinoza je podstakao liberalna tumačenja Biblije, a u Političkom traktatu se oglasio kao pobornik demokratije i ukazao je na veliku važnost slobode mišljenja i govora. Spinozino remek-delo Etika (pun naziv: Ethica Ordine Geometrico Demonstrata, tj. `pojašnjeno na matematički način`), trebalo je da nauči ljude kako da ublaže sopstvenu patnju. Nije se radilo o filozofiji radi filozofije, već je knjiga imala praktični cilj. Knjiga je trebalo da nauči čoveka da je Bog deo tvorevine, odnosno da je sve što postoji - uključujući i samog čoveka - Božja pojava. Da bi došao do ove čiste svesti čovek mora biti samostalan i slobodan od teških iskušenja. Spinoza se ponašao u skladu sa svojim verovanjem: davao je argumente uvek smireno, razborito i razumno. Nije dozvoljavao da bude isprovociran. Čini se da je struktura Etike poput geometrijskog sistema. Spinoza je koristio definicije, aksiome i teoreme: na taj način je pokušavao da objektivno pristupa stvarima u turbulentnim vremenima. Kroz istoriju se mnogo čitalaca žalilo da se knjiga zbog toga teško čita. Ipak, i tu Spinoza ima poslednju reč budući da poslednja rečenica njegove Etike glasi: `Sve što je izvanredno je teško koliko je i retko.`

Stanje kao na fotografijama. Pogledajte bolje sredinu plakata, videcete sta su nedostaci 49cm x 69cm Živi i pusti umrijeti ( engl. Live and Let Die) britanski je akcijski triler iz 1973. To je 8. film iz serijala o Jamesu Bondu i prvi s Rogerom Mooreom u glavnoj ulozi. Film su producirali Albert R. Broccoli i Harry Saltzman. Početkom sedmadesetih, Broccoli i Saltzman htjeli su novog glumca za ulogu Bonda, koji će zamijeniti Seana Conneryja, koji je nastupio u nekoliko Bond filmova u šezdesetima. Nakon duge potrage, izabrali su Rogera Moorea. Film je djelomično temeljen na istoimenom romanu Iana Fleminga. U filmu, narko-kralj znan kao Mr. Big planira distribuirati dvije tone heroina besplatno kako bi uništio protivničke narko-kartele. Bond uskoro upada u svijet gangstera i vudua, a u isto vrijeme mora zaustaviti Mr. Biga. Živi i pusti umrijeti bio je prvi film za koji glazbu nije napisao John Barry, nego George Martin, a prvi se put pojavljuje izmišljena zemlja (to će se ponoviti u filmu Dozvola za ubojstvo). Osim toga, to je jedini film u kojem Bond izvršava političko ubojstvo, jer je lik Kanange kojeg je ubio, lider države. Prvi je i po tome što se Q nije pojavio, iako se spominje u jednoj od prvih scena kad gđica. Moneypenny daje Bondu njegovu jedinu napravu, specijalno modificirani podvodni sat Rolex s hiper-magnetskim svojstvima i rotacijskim bridom. Q se pojavljuje u filmu Dr. No, iako ga nije glumio Desmond Llewelyn, a ne obraćaju mu se s Q nego njegovim pravim imenom, bojnik Boothroyd. Kad su Broccoli i Saltzman htjeli zamijeniti Seana Conneryja, isprva su odlučili da neće angažirati drugog glumca nego nekog iz oružanih snaga. Tako se u mnogim vojnim časopisima pojavila reklama s rečenicom: `Are you 007?` Ova ideja poslije odbačena nakon što je prigovorilo britansko društvo glumaca (Equity) i zatražilo da se prestane s tim. Do 1972. Broccoli i Saltzman su testirali mnoge glumce za glavnu ulogu, od kojih su najpoznatiji bili Julian Glover (kasnije negativac u filmu iz 1981., Samo za tvoje oči), John Gavin, Jeremy Brett i Michael Billington, koji je na kraju izgubio ulogu od Rogera Moorea. Kasnije je Billington bio glavna zamjena za Moorea, a 1977. se pojavio u filmu Špijun koji me volio, kao negativac kojeg ubijaju u uvodnoj sekvenci. Moore je bio jedan od kandidata za ulogu Bonda nakon filma Samo dvaput se živi, ali brzo je ispao iz konkurencije jer je već bio popularan u ulozi Simona Templara u televizijskoj seriji Svetac. Živi i pusti umrijeti označio je i pojavljivanje prve Afroameričke Bond djevojke, Rosie Carver (koju je glumila Gloria Hendry). Kad je film objavljen u Južnoj Africi, izrezane su scene s Gloriom Hendry i Rogerom Mooreom jer je vlada zabranjivala međurasne odnose zbog apartheida. Producenti su se potrudili da se James Bond kojeg glumi Roger Moore dosta razlikuje od onog kojeg je proslavio Sean Connery, možda da se izbjegnu usporedbe s Georgeom Lazenbyjem. Na primjer: Mooreov James Bond nikada ne naručuje votka martini, pije burbon viski; Mooreov Bond ne nosi šešir; puši cigare, ne cigarete. Filmske lokacije London, Engleska New Orleans, Louisiana San Monique, Jamajka New York City, New York Lokacije snimanja Pinewood Studios Jamajka Hotel San Souci Lido New York City Casting U filmu se prvi put pojavljuje šerif iz Louisiane J.W. Pepper (glumi ga Clifton James), koji će poslije reprizirati ulogu u filmu Čovjek sa zlatnim pištoljem. Bio je to i prvi film s Davidom Hedisonom u ulozi Felixa Leitera, koji će kasnije pojaviti u filmu Dozvola za ubojstvo. Nijedan drugi glumac nije glumio Leitera više od jednom. Jamajkanski agent, Quarrel Mlađi, je sin Quarrela iz filma Dr. No. Quarrel se u serijalu romana prvi put pojavio u Živi i pusti umrijeti, a umro je u Dr. Nou. Madeline Smith, koja je glumila prekrasnu talijansku agenticu gđicu. Caruso koja se nalazi s Bondom u krevetu na početku filma, preporučio je Roger Moore nakon što je radila s njim na televiziji. Smithova je rekla kako je Moore bio izrazito pristojan na snimanju, ali se osjećala neugodno s njim obučena samo u plavi bikini jer je Mooreova žena bila na setu. Snimanje Redatelju se toliko svidjela kaskaderska scena preskakanja preko aligatora da je glavnog negativca nazvao po kaskaderu koji je to izveo, Rossu Kanangi, vlasniku farme aligatora gdje je snimljena scena. U jednom ponavljanju scene, zadnji aligator je dohvatio Kananginu potkoljenicu, rasparavši mu hlače. Ovo se može detaljno vidjeti na DVD izdanju. Filmaši su farmu otkrili dok su tražili lokacije za snimanje. Vidjeli su znak s natpisom `ONI KOJI NEOVLAŠTENO UĐU BIT ĆE POJEDENI.` Taj znak može se vidjeti i u filmu. Za scenu s aligatorima, Moore je predlagao da nosi cipele od aligatorove kože. Bondov gliser u sceni preskoka preko rukavca rijeke nenamjerno je postavio Guinnessov svjetski rekord u to vrijeme. Magnetski sat (Podvodni Rolex) - Bondu ga donosi gđica. Moneypenny od Q-ovog odjela. Uključen, isijava snažno magnetsko polje. U teoriji, Bond tvrdi kako može čak skrenuti metak, iako u stvarnosti na metke magnetsko polje ne djeluje. Detektor prisluškivača - Bond koristi mali uređaj kojim može pretražiti sobu u potrazi za elektronskim mikrofonima. Odašiljač Morseova koda Glastron gliseri - korišteni u utrci brodova u Louisiani. Glumci Roger Moore - James Bond Bernard Lee - M Lois Maxwell - Gđica. Moneypenny David Hedison - Felix Leiter Yaphet Kotto - Dr. Kananga/Mr. Big Jane Seymour - Solitaire Clifton James - Šerif J.W. Pepper Julius Harris - Tee Hee Johnson Geoffrey Holder - Barun Samedi Gloria Hendry - Rosie Carver Roy Stewart - Quarrel mlađi Madeline Smith - Gđica. Caruso Naslov izvornika Live and Let Die Redatelj Guy Hamilton Producent Harry Saltzman Albert R. Broccoli Scenarist Ian Fleming (roman) Tom Mankiewicz Glavne uloge Roger Moore Yaphet Kotto Jane Seymour David Hedison Glazba George Martin Paul McCartney Linda McCartney Snimatelj Ted Moore Montaža Bert Bates Raymond Poulton John Shirley Distributer United Artists Godina izdanja 1973. Trajanje 116 min. Država Flag of the United Kingdom.svg Ujedinjeno Kraljevstvo Jezik engleski Žanr triler Proračun $7,000,000 Prethodni Dijamanti su vječni Sljedeći Čovjek sa zlatnim pištoljem Originalan filmski plakat Vesna film

EGERMANN - Velika staklena vaza (1920-1940) Dimenzije Visina: 26 cm Širina: 16 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 13 cm Obim na najširem delu: 53 cm Težina: 1100 g Nekoliko sitnih ogrbotina na spoljnoj površini, verovatno natale tokom nepažljivog transporta. Stiker u gornjem delu je odlepljen, ali je ostao trag pravougaonika zaobljenih uglova, karakteritično za stiker fabrike „Egermann s.r.o. “ u mestu Nový Bor, koja nastavlja tradiciju originalne Egermannove fabrike. Natpis na takvom stikeru je: Egermann (na crtežu svitka) CZECH REPUBLIK Friedrich (Bedřich) Egermann (Fridrih Bedrih Egerman, 1777 — 1864) bio je umetnik stakla, preduzetnik, duvač stakla, pronalazač i biznismen i umetnik. Rođen je u zamku Šluknov, u Češkom kraljevstvu, kao sin plemićkog činovnika Friedricha Egermanna (Fridrih Egerman, umro 1794) i Ane Rose Kittelove (Ana Rosa Kitelova). Stari Egermann nije bio oduševljen očinstvom, i dete, ako je uopšte bilo njegovo, je posle samo šest nedelja majka odnela svojoj staroj i potpuno siromašnoj pratetki. Navodno, majka je došla da ga vidi samo jednom, na njegov drugi rođendan. Od 1786. godine Friedricha je preuzeo stric, paroh Ignác Kittel (Ignac Kitel), i dečak je morao da radi razne poslove po kući i u crkvi. Neželjeno dete na kraju je primio drugi ujak Anton Kittel, koji se bavio proizvodnjom stakla. Friedrich se školovao za slikara stakla, i primljen je u ceh staklara, slikara i pozlatara stakla. Međutim, češko staklarstvo je bilo u krizi: prodaja je opadala, u toku su bili ratovi, putevi razrušeni drva sve skuplja. Češki slikari stakla su više imitirali i kopirali, a ne izmišljali nešto novo i originalno. Friedrich Egermann je želeo nešto više, i uputio se u Meissen (Majsen), gde je proizvodnja porcelana u prvoj evropskoj fabrici bila jedna od najčuvanijih tajni u Evropi. Bilo je teško doći u grad, a u zamak Albrechtsburg (Albrehtsburg), gde se proizvodilo „belo zlato“, skoro nemoguće. Friedrich je ipak uspeo da se ušunja, praveći se potpuna neznalica, tvrdeći da je pobegao od majstora staklara koji su bili grubi prema njemu. Pažljivo je posmatrao i pamtio sve postupke u izradi porcelana, a naročito pripremu boja, korišćenje specijanih ćetkica od krzna kune i majstore koji su radili pod nadzorom stručnjaka Akademije u Drezdenu. Veštinu slikanja na staklu i porcelanu zatim je usavršio kod oca Marcela Fromma (Marcel From, 1746–1799) na Pijetističkom koledžu u Haidi (Hajda, danas Nový Bor u Češkoj Republici) i kod bečkog majstora Antonína Kothgassera (Antonin Kotgaser). Osnovao je svoju radionicu u mestu Polevsko i ubrzo potao poznat u regionu po svom talentu i veštini. Njegovi radovi primećeni su na izložbi u Heidi 1802. godine, a 1804. godine car Franz I posetio je Haidu i pohvalio rad mladog umetnika. Egermannov slava je brzo rasla. Staklarski preduzetnik, majstor staklar I trgovac staklom, imućni Benedikt Schürer von Waldheim (Benedikt Šurer fon Valdhajm) pristao je da se njegova ćerka uda za ovog mladog i veštog slikara, ma koliko bio siromašan. I tako se Fridrih 1806. godine oženio sa dvadeset devet godina. Miraz njegove žene i kontakti svekra otvorili su mu sva vrata. U početku se bavio fino slikanim ukrasima na mlečnom i alabaster staklu. 1809. godine postigao je prve komercijalne uspehe sa novom tehnikom slikanja matiranog mlečnog stakla, koji su u to vreme zvali „porcelan sirotinje“ jer je predstavljalo zamenu za skupi porcelan. Ali, duboko u sebi, Egermann je bio alhemičar, pronalazač i inovator. Jedog dana naišao je na staklenu čašicu bez noge, staru 400 godina, sa tragovima žute glazure, koju više niko nije znao da napravi već 100 godina. 1816. godine je započeo je istraživanje, neuspešno dok nije zaključio da osnova mora biti srebro. Međutim, srebro u određenom obliku može biti eksplozivno, što se dogodilo tokom jednog eksperimenta. Egermann je bio odbačen kroz čitavu laboratoriju i ozbiljno opečen, a kosa mu je potpuno izgorela. Da bi sakrio ožiljke, do kraja života je nosio crnu kapu, koja je postala njegov „zaštitni znak“. Biskup litomerški mu je dozvoljavao da nosi kapu i tokom mise, a navodno nije morao da je skine ni pred samim carem. Ipak je nastavio da pokušava, dok nije uspeo da proizvede staklo s žutom glazurom. Ovaj izum učinio je Egermanna svetki slavnim. Sada bogati biznismen, 1820. godine kupio je dve kuće u Heidi, izgradio veliku rafineriju stakla i nasledio fabriku stakla od svog strica Antona Kitella. Sastajao se sa Carem Ferdinandom I od Austrije, koji ga je posećivao i u Heidi. Nastavio je da istražuje i eksperimentiše, izumeo je tzv. staklo od ahata, a 1829. godine dobio je carsku privileguju za izum, koji je Tehnološki univerzitet u Beču nazvao „lithyalin“ – raznobojno mermerno staklo nalik na poludrago kamenje. Krhotina crveno obojenog stakla, slučajno nađena prilikom eksperimentisanja, predstavljala je nov izazov. Pokušavao je da dobije crveno obojeno staklo 16 godina, i posle 5000 neuspelih ekperimenata sa topljenim dukatnim zlatom i utrošenog bogatstva, rešenje mu se pokazalo u snu. Od 1832. godine počeo je da proizvodi crveno staklo, tzv. „Rotbeize”, u svojoj rafineriji u Heidi. Promena u ukusu išla je na ruku Egermannu: prestala je moda prozirnog stakla i tzv. “drugi rokoko” doveo je do tražnje obojenog stakla. Egermannova slava bila je na vrhuncu. Dobio je titulu povlašćenog carskog i kraljevskog proizvođača sa pravom prodaje stakla u čitavoj monarhiji. Njegova braća Johann Wenzel i Ignaz takođe su se pridružila poslu. U svojoj rafineriji u Haidi, on i njegovih 200 zaposlenih rafinirali su staklene proizvode visokog nivoa izrade, tehnologije i estetike. Samo 1842. prerađeno je oko 2.000 do 2.500 kilograma stakla. 1840. godine, tokom provale u njegovu tehnološku laboratoriju, njegovi konkurenti uspeli su da ukradu knjige recepata i uzorke i kopiraju njegovu specijalno konstruisanu peć za komplikovani proces trotrukog pečenja. Egermann nikada nije patentirao svoj izum, i crveno obojeno staklo ubrzo se pojavilo u Češkoj, Bavarskoj, Francuskoj i čak u Severnoj Americi. Friedrich Egermann umro je u novogodišnjoj noći 1863/1864. godine, kao bogat i slavan, ali skroman i povučen čovek. Posao je preuzeo njegov sin Anton Ambrozijus (Ambrož), takođe talentovan slikar na staklu. Vodio je kompaniju do svoje smrti 1888. Godine, kada je porodična fabrika zatvorena. Tradiciju Egermannove proizvodnje danas nastavlja kompanija „Egermann s.r.o. “, i dalje u mestu Nový Bor, čuvajući dosledno tehmologiju i umetnički stil jedne od najznačajnijih ličnosti evropske industrije stakla 19. veka. (124/48-48/160-kp/1507)

COSKOVI PRESAVIJENI,INACE U DOBROM STANJU Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. Za doživotnog počasnog starešinu izabran je Steva Todorović a za starešinu župe Ljuba Jovanović. Župi je pripalo deset sokolskih društava : Beograd, Zemun, Vršac, Obrenovac, Pančevo, Ruma, Smederevo, Smederevska Palanka, Sremski Karlovci i Stara Pazova. Prva sednica zbora društvenih načelnika održana je 24. oktobra 1920. Na njoj je izabrano načelništvo i članstvo tehničkog odbora Župe. Za načelnika izabran je Miloš Vojinović a za načelnicu Mila Jovanović. U toki rada Župe menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Starešinstvo župe održalo je VI redovnu sednicu 10. aprila 1928. Bili su prisutni B. Živković, Mihajlo Gradojević, L.Pešić, Đ. Ilić, D. Ilić, L. Lovrić, M. Branovački, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, M. Gaćeša i M. Nikolić. Razmatrano je pitanje sleta u Šapcu. Bila je priređena Akademija za gladne u Hercegovini. Prikupljeno je od akademije 6.964, 50 dinara. Korunović je sakupio 4.000 dinara. Osiguravajuće društvo „Rosija – Fonsier” 2.000 dinara, Zemun 250, N. Gaćeša 50, M. Bogdanović 50, svega je bilo 13.319,50 dinara. Poslato je savezu za gladne u Hercegovini 10.000 dinara. Starešinstvo župe održalo je VII redovnu sednicu 18. aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, Momir Korunović, Đ. Ilić, M. Vojinović, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, L. Lovrić, L. Pešić, N. Gaćeša i M. Nikolić. Tajnik Aranđelović govorio je o stanju u društvu Smederevo. Od novčanih zavoda dobili su 4.000 dinara za sokolske odore. Starešinstvo župe održalo je VIII redovnu sednicu 25 aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, L.Pešić, R. Nišavić, .. . Paunković je dobio od predsednika Narodne skupštine pomoć za slet u Šapcu 10.000 dinara. Na predlog Paunkovića rešili su da se postradalima od zemljotresa u Bugarskoj pošalje pomoć 1.000 dinara, preko Saveza bugarskih Junaka u Sofiji, i da se apeluje na ostala društva u župi za skupljanje priloga za istu svrhu. Blagajnik Nišavić izvestio je da je poslao 400 dinara društvu Đenović kao prilog župe za pomoć porodicama streljanih mornara. Starešinstvo župe održalo je IX redovnu sednicu 2 maja 1928. Starešinstvo župe održalo je X redovnu sednicu 9 maja 1928. Živković je podneo izveštaj o letovanju Jadranske Straže u Martinjišnici. Župa je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku. Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola 1903. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Drugi slet održan je u Zemunu 23. maja 1926. na igralištu „Zemunskog akademskog sportskog kluba”, kao smotra članstva župe pred odlazak na VIII svesokolski slet u Pragu. Sletu je predhodila župska akademija u Beogradu u Manježu. Na sletu je osvećena zastava Sokolskog društva Zemun, kojoj je kumovao prestolonaslednik Petar preko svog izaslanika admirala Dragutina Price. Osvećenje je izvršeno na Jugoslovenskom trgu, a zatim je povorka sa vojnom muzikom na čelu prošla gradom. Treći župski slet održan je u Šapcu 26 i 27 maja 1928. Slet je bio povezan sa otkrivanjem kosturnice palim borcima na Ceru i udaranju kamena temeljca sokolskom domu u Šapcu. Prvi koji su stigli na slet bili su učitelji i učiteljice slušaoco Državnog gimnastičkog kursa ministarstva prosvete. Stigli su u Šabac lađom iz Beograda 25 maja 1928. i dočekani su kao predhodnicu sokola beogradske župe. Istog dana stiglo je vozom oko 200 takmičara i takmičarki iz raznih društava. U “Šabačkom Glasniku” u svečanom izdanju posvećenom sletu bili su naslovi : “Sokoli -Zdravo” i “Jata Sokola Župe Cara Dušana Silnog dolaze na župski slet u Sokolovo gnjezdo Pocerje, u srpski Verden-Šabac. Veseli se pod Cerom Pocerje. “Dobro nam došli!”. Kolo Srpskih Sestara, Učiteljsko Udruženje i građani pobrinuli su da ugoste posetioce. Vojska i direktor gimnazije ustupili su svoje prostorije sokolima za prenoćište. Sem toga Kolo Srpskih Sestara i Učiteljsko Udruženje priprmili su hranu za vreme sleta za sudije – učitelje i učiteljice. Na sletištu su 26. maja 1928. počele utakmice članova i članica. Zasebni brod sa sokolima stigao je na pristanište. Sokoli su krenuli kroz šabačke ulice uz pratnju muzike. U prostorijama hotela Pariz održana je sokolska akademija. Sutradan 27. maja 1928. nastavljene su utakmice članova i počela utakmice naraštaja. U 11 časova krenula je povorka sa sletišta kroz varoš. Na čelu povorke bili su vojnici pontonjerskog bataljona. Posle njih išla je muzika, pa zastave, starešinstvo župe, članstvo i naraštaj. Povorka se zaustavila pred opštinom, gde ih je pozdravio predsednik opštine. Na pozdrav odgovorio je Lazar Car, izaslanik starešinstva J.S.S. Povorka je nastavila dalje glavnim ulicama i razišla se kod Sokolskog doma. Posle podne bila je Javna vežba. Prisustvovali su Vladika Šabački, predsednik opštine, komandant mesta, predsednik suda, direktor gimnazije i veliki broj građana. Vežba je započela utakmicom u brzom pešačenju na 10.000 metara sa nošenjem tereta od 20 kilograma. Pored sokola vežbali su učenici i učenice šabačke gimnazije i vojnici pontonjerskog bataljona. Četrvrti slet je održan 1 i 2 juna 1929. u Pančevu. Peti župski slet je održan u Beogradu od 3 do 5 juna 1933. na igralištu Beogradskog sportskog kluba. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Šesti slet održan je od 19 do 21 juna 1937. u Beogradu. Na sletu je izvršeno svečano razvijanje župske zastave, dara kralja Petra II. U sokolskoj povorci od letnjeg vežbališta Sokolskog društva Beograd-Matica prema Slaviji i dalje ka Narodnom pozorištu 21. juna 1937. učestvovali su ruski sokoli i 360 bugarskih „Junaka”. Ruski sokoli nastupali su sa 8 ruskih zastava, 130 ruskih sokola, 104 ruske sokolice i 24 ruska muzičara. Napred su nošene zastave a zatim su išle starešine junaka i sokola sa muzikom. Bugari su bili u junačkim odorama a junakinje u odorama i narodnoj nošnji. Zatim su išli ruski sokoli iz Jugoslavije, Francuske i Bugarske. Posle njih beogradski sokoli u odorama, članice u odorama i narodnim nošnjama iz raznih krajeva Jugoslavije, seoske sokolske čete i sokolska konjica. Povorka duga preko dva kilometra, bila je pozdravljena od desetina hiljada beograđana. Sokoli iz četa na selu ostavili su utisak na posmatrače : „Živeli Šumadinci ! Živeli Sremci ! Živili narodni sokoli ! …” Posle povorke održan je zbor na trgu kod spomenika knezu Mihajlu. Govorile su starešine sokola, starešina vitoške junačke oblasti Ivan Anastasov, ministar za fizičko vaspitanje dr. Josip Rogić i drugi. U ime Sveruskog zagraničnog Sokolstva govorio je Drejling i istakao : „Mi smo oduvek znali i voleli Balkan, jer tu žive naša braća. Naročitu ljubav osećamo danas. Osobito smo radosni što smo uzeli učešća na sletu jer posmatramo kako se grle i ljube dva bliska brata – Soko i Junak … .” Na probama na sletištu 21.6.1937. učestvovalo je 80 članova i 64 članice Ruskog sokolstva. Javnoj vežbi održanoj na sletištu istog dana u 16 časova prisustvovalo je preko 10.000 gledalaca. U toki života Župe Beograd menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Sokolska župa Beograd sarađivala je sa kulturno prosvetnim ustanovama i sa državnim, vojnim i opštinskim vlastima. Radio Beograd prenosio je sokolske vesti i predavanja. Župa Beograd izdavala je časopise „Soko Dušana Silnog” i „Oko sokolovo”. Glasnik župe „Oko sokolovo” izlazio je od 1. decembra 1936. do marta 1941. U uređivačkom odboru časopisa bili su : dr Petar Jović, Jakša Bumber, Dimitrije Stanković i Milojko Jeftimijades. Urednik je bio Momir Sinobad. Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. Članovi Sokola Beograd VII, u okviru Petrove petoletke posadili su na Laudonovom šancu 1940. preko hiljadu sadnica. Osvećivanju Gaja Kralja Petra II prisustvovao je predsednik opštine Jevrem Tomić, ministar građevina Danilo Vulović, episkop Nektarije, starešina župe V. Popović. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je starešina društva Sekula Zečević. U akciji sađenja učestvovalo je dve stotine naraštajaca, “Privrednikovih pitomaca”. Savez Sokola pripremao je svoje članove za odbranu zemlje. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. U župi Beograd D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da 17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije grada Beograda. Sokolska župa Beograd imala je 1940. 46 društava. Bilo je 12 društava u Beogradu, 2 društva u Zemunu i 1 u Pančevu. Sokolskih četa bilo je 114, u manjim mestima, varošicama i selima. Na teritoriji Beograda, Zemuna i Pančeva bilo je svih kategorija 7.624 sokola i sokolice. Članova iznad 18 godina bilo je 3.599; naraštaja iznad 14 godina 1.524; na decu 2.501. Najviše članova imalo je Sokolsko društvo Beograd III (980). U Jugoslaviji je 12 maja 1940. održana smotra sokolstva, kao prva manifestacija stanja sokolske pripravnosti. Sokoli su smatrali da su odgovorni za stvaranje unutarnjeg fronta, za organizaciju odbrane i otpora. Smotra je uspešno održana u celoj zemlji. Beogradske i zemunske sokolske jedinice održale su smotre u sokolanama i letnjim vežbalištima. Smotre su bile spojene sa predavanjima iz narodno-odbrambenog vaspitanja. U Sokolskom društvu Beograd Matica, koje je imalo veliki broj članova, generalni sekretar Saveza Sokola Radmilo Grđić održao je predavanje. U Sokolskom društvu Beograd II izvršeno je gađanje iz pušaka, predavanje za sokolice o bojnim otrovima i evakuaciji. U Sokolskom društvu Beograd III održano je predavanje o narodno-odbrambenom radu, recitovanje „Kako se vaspitala predratna omladina”. U Sokolskom društvu Beograd IV izvršeno je takmičenje na strelištu svih pripadnika do 35 godina. Stariji su gađali iz vazdušnih pušaka. Izvedena je i ratna služba “osvajanjem” Banovog brda i druge ratne vežbe. …. . Sokolsko društvo Zemun I izvelo je na smotri gađanje. Predavano je o bojnim otrovima i lekarskoj pomoći za sokolice. Sokolski rad na pripremi odbrane zemlje nastavio se i posle smotre. Načelnici i načelnice svih sokolskih jedinica župe Beograd zborovali su 19. maja 1940. u Beogradu u Domu Soko Matice. Na zboru su bili prisutni izaslanici Saveza Sokola Grđić i Kovač. Zborovanje je održano pod predsedavanjem načelnika župe Maksimovića i načelnice Vučković. Predavalo se o narodno-odbrambenom radu. Posle podne zbor je nastavljen na strelištu kod Careve ćuprije, gde je izvršena obuka u gađanju. Svi članovi narodno odbrambenog odseka Župe Beograd cele godine su nedeljom vežbali gađanje na strelištu kod „Careve ćuprije”. Streljački odsek Sokolskog društva Beograd-Matica preko celog leta 1940. vršio je obuku u gađanju iz malokalibarske i vojničke puške, tako da je 209 članova, članica i naraštaja osposobljeno za rukovanje i gađanje iz vojničke puške, a 110 naraštajaca i dece za gađanje malokalibarskom puškom. Referent streljačkog odseka bio je major Rada Kosović. Župske streljačke utakmice održane su 29 septembra 1940. na vojnom strelištu u Jajincima. Održano je takmičenje sa vojničkom puškom na rastojanju od 200 metara. Zahvaljujući majoru Kosoviću dobijeni su kamioni koji su sve takmičare odbacili na strelište i vratili ih nazad. Sokoli su sprovodili tečajeve za sokolsku odbrambenu pripravnost. U Savezu sokola održan je jednomesečni tečaj iz narodne odbrane za putujuće prednjake iz svih župa . Župa Beograd organizovala je od 2 do 18 jula 1940. u Beogradu tečaj za instruktore. Tečaj je pripremio Stručni odbor župe, a vodio je Franja Žic. Troškove je snosio Tehnički odbor Saveza Sokola. Učestvovalo je oko 32 člana iz svih jedinica Župe (društava i seoskih četa) koji nisu bili vojni obveznici. Predavači su bili sokolski radnici, oficiri i inžinjeri Aero-kluba. Tečaj je bio završen zajedničkom večerom, kojoj je prisustvovao starešina župe Velimir Popović, sa članovima uprave i Stručnog odbora. Sokoli su nastojali da pomognu rad vojske, sa kojom su blisko sarađivali. U čast vojske sokoli su održali javni čas 1. juna 1940. u Beogradu. Sav prihod od javnog časa bio je namenjen za kupovinu puškomitraljeza za Drugi gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo”. Uprkos tečajevima i smotrama dešavalo se da i sokoli budu zahvaćeni panikom. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. sokolstvo je bilo zahvaćeno „sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage skoncentrišu na rešavanje svojih životnih problema i problema svoje porodice. Nastala je „luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Strah i nagon za samodržanjem zahvatio je i sokolske redove. Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. U okviru priprema Saveza Sokola za odbranu zemlje, pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. Njihov zadatak bio je da u okviru župa organizuju narodno-odbrambene tečajeve. Posle Aprilskog rata 1941. Savez sokola bio je zabranjen. Od 1992. Savez sokola obnovio je svoj rad. Sokolska župa Beograd obnovila je svoj rad 1994. Župa je obnovila 1995. izlaženje svog časopisa „Oko sokolovo”. Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 78 slicica od 269 Dinastija (engl. Dynasty) američka je televizijska sapunica u udarnom terminu koja je emitovana od 12. januara 1981. do 11. maja 1989. godine na ABC-ju. Serija, tvoraca Ester i Ričarda Šapiro i producenta Arona Spelinga, vrti se oko Karingtonovih, bogate porodice koja živi u Denveru. Glavne uloge igraju Džon Forsajt kao naftni magnat, Blejk Karington, Linda Evans kao njegova nova supruga, Kristal, i kasnije Džoun Kolins kao njegova bivša supruga, Aleksis. Seriju je ABC zamislio da se takmiči sa serijom u udarnom terminu, Dalas, CBS-a. Rejtinzi prve sezone serije nisu bili impresivni, ali je poboljšanje druge sezone uključivalo dolazak Kolinsove kao intrigantne Aleksis, kada je je gledanost ušla među prvih 20. Do jeseni 1982, bila je top 10 serija, a do proleća 1985, bila je prva serija u Sjedinjenim Državama. Popularnost serije je značajno opala tokom poslednje dve sezone, a na kraju je otkazana u proleće 1989. godine nakon devet sezona i 220 epizoda. Dvodelna mini-serija, Dinastija: Ponovo na okupu, emitovana u oktobru 1991. Ribut serija sa novom glumačkom postavom premijerno je emitovana u oktobru 2017. godine na The CW-u. Dinastija je svake godine između 1981. i 1986. nominovana za nagradu Zlatni globus za najbolju TV dramsku seriju, osvojivši 1983. godine. Serija je iznedrila uspešnu liniju modnih i luksuznih proizvoda, a takođe i spin-of pod nazivom Kolbijevi. Ostali značajni članovi glumačke ekipe su Pamela Sju Martin, Lojd Bokner, Heder Loklir, Katarina Oksenberg, Majkl Nejder, Dajen Kerol, Ema Sams, Rok Hadson, Kejt O’Mara i Stefani Bičam. Na prostoru bivše SFR Jugoslavije, sve epizode serije emitovala je TV Beograd od 1984. do 1992. godine. U Srbiji se nakon raspada Jugoslavije emitovala na Palmi tokom 1994. i BK tokom 2003. godine. Početak Godine 1980. najveću gledanost u SAD imala je TV serija Dalas, koja se emitovala na TV kanalu Si-Bi-Es. Najveći konkurent Si-Bi-Esa, TV kanal Ej-Bi-Si, tražio je nešto novo u svojoj programskoj šemi da bi izbio u vrh gledanosti. Pošto je američka populacija bila očarana životom bogataša, glamurom i pohlepom u seriji Dalas, direktor Ej-Bi-Sija Ted Harbet, obratio se filmskom i televizijskom producentu Aronu Spelingu da osmisli seriju poput Dalasa. Speling, koji je na Ej-Bi-Siju imao nekoliko hit serija, razgovarao je sa bračnim parom Šapiro, Ričardom i Ester, koji su imali u ponudi napisan pilot scenario nazvan „Nafta”. Spelingu se dopao scenario o bogatašu Bleku Parkherstu iz Denvera, koji ima naftnu kompaniju, svoj privatni avion, poseduje ergelu konja, fudbalski tim i živi na velikom imanju u kući od 48 soba. Ej-Bi-Si je prihvatio scenario i naručio 13 epizoda uz uslov da dođe do izmene u prezimenu glavnih junaka. Tako je prezime bogataša Parkhersta promenjeno u Karington, a prezime njegovog rivala Korbija u Kolbi. Odabir glumaca Aron Speling je za ulogu Blejka Karingtona predložio da to bude njegov blizak prijatelj, glumac Džon Forsajt. Šezdesetdvogodišnji Forsajt je u to vreme bio već angažovan u Spelingovoj seriji „Čarlijevi anđeli”, gde je glumio Čarlija, ali mu se lice nikad nije videlo, već se čuo samo njegov glas preko telefona. Ej-Bi-Si mreža je to odbila i tražila da to bude neki mlađi, naočit i prefinjeniji, a pre svega poznatiji glumac. Izabran je Džordž Pepard, koji je glumio u filmu „Doručak kod Tifanija”. Ej-Bi-Si je morao da plati veći honorar za Peparda, tako da su producenti krenuli u odabir glumaca koji bi TV mrežu manje koštali. Za ulogu Blejkove sekretarice Kristal, izabrana je Linda Evans, koja je svojim držanjem i izgledom zadivila Ester Šapiro na audiciji. Za ulogu Stivena, Blejkovog sina koji je homoseksualac, izabran je mladi glumac Al Korli, a za ulogu Blejkove razmažene ćerke Falon izabrana je Pamela Su Martin. Za ulogu Blejkovog rivala Sesila Kolbija izabran je Lojd Boxner, a za njegovog bratanca Džefa, glumac Džon Džejms. Pošto je snimanje u Denveru bilo skupo, producenti serije su u Kaliforniji, u blizini San Franciska, našli raskošnu kuću sa velikim imanjem koja je poslužila za rezidenciju Karingtonovih. Kada je počelo snimanje pilot epizode Džordž Pepard se sukobio sa producentima zahtevajući da se izmeni njegova uloga jer je smatrao da je slična sa ulogom Džeja Ara iz serije „Dalas”. Tri nedelje kasnije, Džordž Pepard je dobio otkaz, a Aron Speling je ponovo predložio Džona Forsajta za ulogu Blejka Karingtona što je Ej-Bi-Si mreža prihvatila, zato što ih je manje koštao nego Pepard. Forsajt je takođe tražio da njegov lik ne bude zloban, pa je došlo do manjih izmena u scenariju, tako da su scene u kojima se pojavljivao Pepard ponovo snimljene, ovog puta sa Džonom Forsajtom. Naziv serije Nakon što je snimljena pilot epizoda čelnim ljudima sa Ej-Bi-Sija se nije svideo naziv „Nafta”, zašto što je podsećao na naftne bušotine, a ne na raskoš i bogatstvo, o čemu se u seriji zapravo radilo. Uzeli su obzir 50 naslova, i odabrali naslov „Dinastija”. Da bi uz naziv „Dinastija” išla neka odgovarajuća otmena muzika, angažovan je Bil Konti, poznati kompozitor koji je komponovao muziku za film „Roki” i bio dirigent dodele Oskara. Kada je glavna kompozicija urađena snimljena je i naslovna špica, koja je u naslovnom kadru imala krov rezidencije Karingtonovih iznad koje u početku belim, a kasnije žutim slovima stoji naziv Dinastija. Prva epizoda Emitovanje prve epizode bilo je planirano za jesen 1980. godine, ali je odlagano više puta zbog štrajka američkih glumaca. Producenti su ubedili Ej-Bi-Si da pilot epizodu emituju u vidu filma u trajanju od 3 sata. Pilot epizoda je nazvana „Nafta”, onako kako je bio prvobitni naziv za seriju. Konačno, 12. januara 1981. godine, emitovana je prva epizoda serije Dinastija u vidu trosatnog TV filma. Sedam dana kasnije Ronald Regan je položio zakletvu tradicionalnom primopredajom dužnosti na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Na toj funkciji je ostao do 1989. kada se i Dinastija završila. Prva epizoda bila je puna intriga i pikanterija: bogati naftni magnat Blejk Karington ženi se sa svojom sekretaricom Kristal, njegov sin Stiven priznaje da je homoseksualac, a njegova ćerka Falon spava sa porodičnim vozačem ali i flertuje sa očevim rivalom Sesilom Kolbijem. U to vreme u grad se vraća Metju Blajzdel, vodeći geolog Blejkove kompanije Denver Karington i nekadašnji Kristalin ljubavnik. Pilot epizoda nije imala veliku gledanost, a kritika je seriju nazvala jeftinom kopijom serije Dalas. To nije mnogo smetalo producentima „Dinastije”, koji su u daljem toku serije imali mnogo razlika u odnosu na Dalas, prevashodno zbog lika Stivena Karingtona koji je bio homoseksualac, što je u to vreme bio pravi „mač sa dve oštrice” na američkoj televiziji.

Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Mill, John Stuart, 1806-1873 = Mil, Džon Stjuart, 1806-1873 Mill, Harriet Taylor = Mil, Herijeta Tejlor Naslov Rasprave o jednakosti polova / Džon Stjuart Mil i Herijeta Tejlor Mil ; preveo Ranko Mastilović ; predgovor Daša Duhaček Jedinstveni naslov Essays on sex equality. srpski jezik Vrsta građe prikaz Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1995 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 144 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mastilović, Ranko, prevodilac = Mastilović, Ranko, prevodilac Duhaček, Gordana Daša, 1951- = Duhaček, Gordana Daša, 1951- Zbirka Libertas (broš.) Napomene Prevod dela: Essays on sex equality / John Stuart Mill & Harriet Taylor Mill Tiraž 1000 Predgovor: str. 5-19. Predmetne odrednice Žene -- Muškarci -- Odnosi Žene -- Položaj u društvu Brak Džon Stjuart Mil je rođen 1806. u Londonu, kao najstariji sin utalitarističkog socijalnog teoretičara Džejmsa Mila. Priča o njegovom neobičnom detinjstvu poznata je iz njegove Autobiografije (1870), koja je napisana pred kraj života kada je već znao da boluje od tuberkuloze. Pošto ga je otac podučavao kod kuće uz pomoć Džeremija Bentama i Frensisa Plejsa, Dž. S. Mil je počeo da uči grčki kada mu je bilo 3 godine, latinski kada mu je bilo 8, logiku sa 12 i političku ekonomiju sa 13 godina. Do 1813, kada mu je bilo 7 godina, već je proučio prvih šest Platonovih dijaloga, od Eutifrona do Teeteta, na grčkom jeziku. Mil do 14. godine nije sreo nijednog svog vršnjaka. U fragmentu rukopisa koji je izostavljen iz njegove Autobiografije on kaže: Jedan od najnepovoljnijih moralnih učinaka koji su delovali na mene u mom detinjstvu je taj da moje obrazovanje nije bilo obrazovanje iz ljubavi, već iz straha. Milova deca, dodaje on, ‘nisu volela ni njega, niti su osećala toplinu prema bilo kome drugome.’ Tokom 1821. i 1822. on je proučavao rimsko pravo sa pravnikom Džonom Ostinom i počeo da čita Dimonovo francusko izdanje Bentamovih radova. Godine 1823. je uhapšen i zatvoren preko noći zbog rasturanja literature o kontroli rađanja među londonskim pripadnicima radničke klase. Kada mu je bilo 19 godina, Mil je radio kao službenik East India Company i u isto vreme je, kao Bentamov sekretar, izdao Bentamov Rationale of Judicial Evidence u pet tomova. Ni u kom slučaju nije iznenađujuće što su ova naprezanja dovela do nervnog sloma. Tokom 1826. i 1827. Mil je uvideo da je iscrpljen, depresivan i nesposoban da se koncentriše. Jedna od stvari koja mu je pomogla da se oporavi bilo je, kako nam on kaže, čitanje Vordsvortove poezije. Upoznao je 1830. Herijetu Tejlor, u kojoj je odmah prepoznao srodnu dušu. Njih dvoje su uživali u jednom prividno nedužnom prijateljstvu sve do 1851. kada su se venčali, pošto je suprug gospođe Tejlor umro. Herijet Tejlor je umrla 1858. Mil je kratko vreme bio član Parlamenta (1865-68), kao predstavnik Vestminstera. Njegova novinarska i književnička karijera, suviše složena da bi se ovde opisala, obuhvatala je logiku, etiku, analitičku psihologiju, ekonomiju i politiku. Oni njegovi radovi koji nas ovde najviše zanimaju su njegovi eseji O Slobodi (1859), Utilitarizam i O Predstavničkoj vladi (oba iz 1861). Uobičajeno je da se oni razmatraju izvan hronološkog redosleda. Utilitarizam je prvi put objavljen u Frazer’s Magazin-u (kao knjiga pojavio se 1862). Milov cilj je bio da spase utilitarizam Bentama i Džejmsa Mila od optužbi koje su protiv njega izneli Karlajl i drugi, da filosofija koja tako naglašava kvantitativno zadovoljstvo predstavlja doktrinu dostojnu svinje. Posle nekoliko uvodnih napomena, on je ponudio sledeće sinopsise utilitarizma: Verovanje koje kao osnovu moralnosti prihvata Korist, ili princip Vrhovne sreće, smatra da su dela ispravna u onoj meri u kojoj promovišu sreću, a loša ukoliko proizvode suprotan efekat od sreće. Pod srećom se misli na zadovoljstvo i na odsustvo bola; pod nesrećom se misli na bol i na uskraćivanje zadovoljstva. (Utilitarizam, gl. 2) Zadovoljstvo je vrhovno dobro, u tom smislu da ono ne predstavlja sredstvo za bilo koji drugi cilj osim za sebe samo. Zadovoljstvo je ono što svi priželjkuju i samo za sebe. Otuda, misli Mil, nema svrhe koristiti reč „poželjan” osim u odnosu na ono što svako u stvari želi, zadovoljstvo je, prema tome, vrhunski poželjan cilj. Ovo poslednje stanovište je isto ono nominalističko koje nalazimo kod Hobsa i Bentama – da su ‘dobro’, i prema tome ‘poželjno’ nazivi koje dajemo onome što nalazimo da je prijatno – ali Milov način da dođe do ovog stanovišta je nespretan, i on je zbog toga bio valjano kritikovan u Ethical Studies E.H. Bredlija (1874) i u Principia Ethica G. E. Mura (1903). Za Mila, kao i za Bentama, psihološki hedonizam ukazuje i na individualnu i na društvenu etiku. Želja za svojom najvišom mogućom srećom je jedini motiv pojedinca; najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Ali, tvrdi Mil, nisu sva zadovoljstva jednaka. Pribadača nije, na kraju krajeva, tako dobra kao poezija. Zadovoljstva mogu da se rangiraju kao superiorna ili kao inferiorna u moralnom smislu, prema zadovoljstvima duha koja su viša, i prema tome poželjnija nego telesna. „Bolje je,” kaže Mil, „biti nezadovoljno ljudsko biće nego zadovoljna svinja, bolje je biti nezadovoljan Sokrat nego zadovoljna budala” (Utilitarizam, gl. 2). Svaki kompetentan sudija – svako ko je iskusio zadovoljstva obe vrste – misliće isto; onaj ko ne misli tako nije kompetentan sudija. Mil je, a da to nije ni primetio, zamutio bistre vode Bentamovskog utilitarizma tako što je razvio svoju etiku duž linija „samorealizacije” T. H. Grina. Ljudska bića ne dostižu dobro kroz potragu za čistim i jednostavnim zadovoljstvom, već tako što za sebe dostižu „način egzistencije koja upošljava njihove više sposobnosti” (gl. 2). Milov pokušaj da rehabilituje Bentamov utilitaritam je iznenađujuće nepodesan. Njegov argument, kako stoji, nije ništa više nego neodbranjena tvrdnja da su neka zadovoljstva, ili neke vrste zadovoljstava, više od drugih. Čini se da on ne uviđa poteškoću u istovremenoj tvrdnji da je samo zadovoljstvo najviše dobro, ali da se zadovoljstva razlikuju i po kvalitetu a ne samo po kvantitetu. Milov argument nije nemoguće izbaviti iz ove poteškoće (moguće je tvrditi, u nesumnjivo bentamovskom maniru, da su užici uma bogatiji, dugotrajniji, čistiji, itd. od užitaka tela), ali on sam ne pokušava da ga spase. Esej O slobodi je opšteprihvaćen kao jedno od klasičnih stanovišta o liberalnom individualizmu. On je izazvao više pometnje za vreme Milovog života nego bilo koje drugo njegovo delo. Sloboda je, po Milovom shvatanju, ono što će kasnije biti nazvano „negativna” sloboda. Jedina sloboda dostojna svog imena, smatra on, jeste sloboda da se traga za sopstvenim dobrom na sopstveni način, pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Niko – ni pojedinac ni vlada – nema pravo da ograniči ničiji govor, publikovanje ili ponašanje iz bilo kog razloga, osim da se spreči nanošenje štete drugim ljudima; pod „štetom” Mil podrazumeva stvarnu, merljivu štetu. Da je o ovom principu „štete” mnogo lakše govoriti nego ga primeniti, problem je koji Mil, izgleda, zaboravlja. Mi nemamo pravo da odvratimo nikoga da sebi čini štetu. Činovi „koji se odnose na samog čoveka” za razliku od „društvenih” činova ne tiču se nikoga osim pojedinca čiji su to činovi (izgleda da Mil ponovo nije svestan poteškoće da ova razlika obuhvata svakoga ko pokušava da je primeni). Čak i ako bi se čovek, smatra on, samo razilazio u mišljenju sa svima drugima to ne bi bio razlog da se on ućutka. Niko ne može da zna šta je istinito a šta nije ukoliko nije dopušteno da se o svim idejama slobodno diskutuje. Cenzor koji zabranjuje diskusiju prisvaja za sebe nepogrešivost koju niko ne može da ima. Čak i naša najuvreženija verovanja postaju beživotni pijeteti ukoliko im ne dopustimo da se na tržištu nadmeću za priznanje. Ako su ispravna nemaju zbog čega da strahuju od nadmetanja; ako nisu bolje da znamo da nisu. Mil je i zagovornik onoga što on naziva ‘ogledima u življenju.’ Svim članovima zajednice trebalo bi da bude dopušteno, u zavisnosti od principa štete, da razviju svoju individualnost do maksimuma tako što bi živeli bez ičijeg uplitanja na način koji se njima dopada, bez obzira koliko ekscentričan on bio. Još jednom, Mil je mnogo manje utilitarista nego što on to misli. On veruje da razvija argument o korisnosti, ali je to je korisnost modifikovanog tipa. On kaže, Ja smatram korisnost krajnjim osloncem svih etičkih pitanja, ali to mora da bude korisnost u najširem smislu, zasnovan na trajnim interesima čoveka kao naprednog bića. (O slobodi, Uvod ) Cilj koji se podrazumeva u onome što Mil piše nisu čisto i jednostavno zadovoljstvo ili sreća, već potraga za stvarima kao što su istina, intelektualna jasnoća, lična veličina i pojedinačna samorealizacija. Suprotno ovome njemu se ne dopada mogućnost da neznalačko i netolerantno javno mnenje može brojnošću da uguši manjine i pojedince; da se posebnost može udaviti u osrednjosti. Kad bio oni osećali da je slobodan razvoj individualnosti jedna od osnova blagostanja, da to nije samo jedna komponenta svega što je označeno kao civilizacija, obrazovanje, vaspitanje, kultura, već je samo po sebi neophodan deo i uslov svega toga, onda ne bi bilo opasnosti da će se sloboda potcenjivati, a postavljanje granica između nje i društvene kontrole ne bi predstavljalo neku naročitu teškoću. (O slobodi, gl. 3 ) Možda i ne bi, ali to je veoma daleko od „klasičnog” utilitarizma. Milovo nepoverenje u većinu takođe se vidi i u njegovom eseju Razmišljanja o predstavničkoj vladi. On tvrdi da je predstavnička vlada najbolji tip vlade bar za ljude koji su dovoljno civilizovani i prosvetljeni da mogu da preuzmu odgovornost za svoje sopstvene stvari. Pod „predstavničkom” vladom on misli na parlamentarnu vladu, sa izvršnom vlašću koju je izabrala i koja odgovara predstavničkoj skupštini koju je opet izabrao narod i koja odgovara tom narodu. Mil veruje da, osim nekoliko posebnih izuzetaka, nepismenih, kriminalaca i onih koji nisu sposobni da se staraju o sebi – svaka odrasla osoba, muškog ili ženskog pola, treba da ima bar jedno pravo glasa. Bilo bi iracionalno isključiti žene iz prava glasa kao što bi to bilo i kada bi se isključili neki muškarci zato što imaju riđu kosu. (Milov esej O podređenosti žena, koji je napisao 1869. u saradnji sa svojom poćerkom Helen Tejlor, predstavlja rani zahtev za pravima žena). On misli da je predstavnička vlada najbolja, zato što podstiče kritičko razmatranje, odgovornost i učešće običnog građanina. ‘Despotska’ vladavina, s druge strane, čini apatičnim i pasivnim one koji su joj podvrgnuti. Predstavnička vlada teži da stvori pojedince koji se uzdaju u sebe, oprezne i energične, a zajednica koja ima takve ljude treba da bude zajednica u kojoj cvetaju red, progres i stabilnost. Ali predstavnička vlada je takođe podložna i slabostima i opasnostima. Ono čega se Mil najviše plaši jeste tiranija većine. Ako vlada zavisi od volje puke brojčane većine, onda će neizbežno osrednjost i neznanje zavladati nad kultivisanošću i prosvećenošću. Takođe je neizbežno da će vlada više voleti politiku koja će zadovoljiti većinu, bez obzira kakve vrline ili nedostatke ta politika ima. Mil stoga insistira na tome da političko davanje prava glasa mora da ide ruku pod ruku sa političkim obrazovanjem. Bilo bi apsurdno imati potpuno slobodno biračko telo čiji su članovi suviše neupućeni da bi odgovorno dali svoj glas. On takođe veruje da bi trebalo da postoji sistem višestrukog glasanja povezan sa obrazovnim postignućem, i nacrt javnih ispita na koje bi pojedinci mogli da izađu da bi pokazali da zaslužuju dodatno pravo glasa. Takođe, on je rani – mada ne i prvi – zagovornik proporcionalnog predstavljanja da bi se osiguralo efektno predstavljanje manjina. Složeni sistem kom je on davao prednost izumeo je londonski advokat Tomas Hear (Thomas Hare) i on ga opisao 1859. u knjizi pod imenom: A Treatise on the Election of Representatives, Parliamentory and Municipal. O njegovoj mentalnoj konstituciji svedoči to što je, nakon detinjstva kakvo je opisano u njegovoj Autobiografiji, odrasli Mil uopšte mogao intelektualno da funkcioniše. On je složen karakter, obrazovan metodama koje su ga emotivno obogaljile, kako priznaje, ali su ga ipak prožele jednim brojem jakih, apstraktnih i ne baš uvek doslednih strasti. On se nikada nije odrekao utilitarizma, niti je, pak, mogao da odoli da ga ponovo iznađe tako da „zadovoljstvo” znači vrstu aktivnosti koje Mil odobrava. Mil hvali neograničenu slobodu, ali on uzima zdravo za gotovo da će iz neograničene slobode pre proizići rezultati koje on vrednuje nego nedisciplina i haos. On hvali predstavničku vladu i moralno okrepljujući efekat za koji pretpostavlja da će ona imati na obične građane, ali on želi da stvari uredi tako da osigura stalni uticaj jedne intelektualne i moralne elite. Milova elegantna proza ponekad prikriva nedoslednost i plitkoću misli, a on je čitavog svog života bio žrtva vlastitog, krajnje doktrinarnog i pedantnog obrazovanja; ali on je jedan od brojne družine pisaca – njegovi članovi su Džon Rols i Robert Nozik – čiji doprinos političkoj misli leži ako ni u čemu drugom ono u raspravi i razmatranju koja su njihova dela težila da promovišu. MG124 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O REVOLUCIJAMA Mi smo vezаni zа presto Vrhovnog bićа lаbаvim lаncem koji nаs drži, аli nаs ne potčinjаvа. Ono što je nаjveličаnstvenije u opštem poretku stvаri jeste аkcijа slobodnih bićа pod božаnskom rukom. Slobodni kаo robovi, oni svi istovremeno rаde dobrovoljno i neophodno: oni uistinu rаde ono što žele, аli bez moći dа utiču nа opšte plаnove. Svаko od tih bićа predstаvljа centаr jedne sfere аktivnosti čiji prečnik vаrirа po miloj volji večnog geometrа koji ume dа širi, dа sаžimа, dа zаustаvljа ili uprаvljа voljom а dа ne menjа njenu prirodu. U čovekovim delimа sve je siromаšno, kаo i onаj koji ih stvаrа; pogledi su suženi, sredstvа nаtegnutа, pobude krute, pokreti teški, а rezultаti monotoni. U božаnskim delimа bogаtstvа beskrаjа se prikаzuju do nаjmаnjeg detаljа; njihovа moć se ostvаruje kroz igru: sve im ide od ruke, ništа im ne može odoleti; zа njih je sve sredstvo, čаk i preprekа: а neprаvilnosti koje nаstаju dejstvom slobodnih аgenаsа sаme se dovode u opšti red. Ukoliko zаmislimo jedаn sаt u kojem se svi delovi, kontinuirаno, rаzlikuju u snаzi, u težini, u dimenziji, u obliku i u položаju, а dа svejedno prikаzuju tаčno vreme, ondа bismo mogli dа stvorimo sebi neku ideju o delovаnju slobodnih bićа u odnosu nа plаnove Stvoriteljа. U političkom i morаlnom svetu, kаo i u fizičkom svetu, postoji jedаn opšti red, аli postoje i izuzeci u odnosu nа tаj red. Obično vidimo sаmo niz posledicа koje nаstаju od istih uzrokа; аli, u izvesnim epohаmа vidimo dа su аktivnosti prestаle, dа su uzroci pаrаlizovаni, а posledice nove. Čudo jeste posledicа koju je proizveo uzrok koji je ili božаnski ili nаdljudski, koji zаustаvljа ili se opire običnom uzroku12. Kаdа bi, usred ciče zime, neki čovek, pred hiljаdu svedokа, nаredio jednom drvetu dа istog čаsа prolistа i dа plod, i kаdа bi drvo poslušаlo, svi bi ljudi povikаli ,,O, čudа!` i poklonili bi se pred čudotvorcem. Ali, frаncuskа Revolucijа, i sve što se u ovom čаsu dešаvа u Evropi, je isto toliko čudesno u svom žаnru, bаš kаo iznenаdno kićenje jednog drvetа plodovimа u mesecu jаnuаru: međutim, ljudi umesto dа se dive, gledаju nа drugu strаnu ili govore nesuvislosti. U fizičkom poretku, u kojem se čovek ne pojаvljuje kаo uzrok13, on ipаk želi dа se divi onome što ne rаzume; аli, u sferi svoje аktivnosti, u kojoj osećа dа je slobodаn, njegov gа ponos lаko vodi do togа dа vidi nered svudа gde su njegove аkcije zаustаvljene ili onemogućene. Neke mere koje su u moći čovekа redovno proizvode izvesne efekte u uobičаjenom toku stvаri; ukoliko ne postigne cilj, čovek znа zbog čegа je to, ili bаr veruje dа znа; on prepoznаje prepreke, on ih procenjuje, i ništа gа ne čudi. Ali, u vremenimа revolucije, lаnаc koji vezuje čovekа nаglo se skrаćuje, čovekovа se аkcijа umаnjuje, а vаrаju gа i sopstvene mogućnosti. Dаkle, vođen nepoznаtom silom, on se ljuti nа nju, i umesto dа ljubi ruku kojа gа steže, on je ne priznаje ili je vređа14. Jа to ništа ne rаzumem, to je velikа rečenicа dаnаs. Tа je rečenicа vrlo smislenа, ukoliko nаs odvede do prvog uzrokа koji u ovom čаsu ljudimа poklаnjа jedаn tаko veliki spektаkl: onа je glupost, ukoliko izrаžаvа sаmo srdžbu ili sterilnu mаlodušnost. „Kаko ondа`, čuju se povici sа svih strаnа, „ljudi koji su nаjviše krivi nа svetu u tom istom svetu trijumfuju! Užаsno krаljeubistvo donosi onimа koji su gа počinili sаv mogući uspeh! U celoj je Evropi zаmrlа monаrhijа! NJeni neprijаtelji nаlаze sаveznike skoro nа svim prestolimа!15 Onimа koji su zli sve polаzi zа rukom! Nаjveće projekte koji su zаmišljeni, oni bez teškoćа ostvаruju16, dok je dobrа strаnа ne sаmo nesrećnа, već i ispаdа smešnа u svemu što preduzimа!17 Mnjenje cele Evrope prvimа je verno! Prvаci Držаve se bez rаzlike vаrаju! Nаjveći generаli su poniženi! itd.` Nemа sumnje, prvi uslov proklаmovаne revolucije bio je dа sve što je moglo dа je spreči ne postoji i dа onimа koji žele dа je spreče, ništа ne polаzi zа rukom. Ali, nikаdа red nije vidljiviji i nikаdа nije Proviđenje opipljivije nego u čаsu kаdа višа аkcijа zаmenjuje аkciju čovekа i delа sаmа: а to je ono što u ovom trenutku mi vidimo. Ono što je nаjfrаpаntnije u Frаncuskoj revoluciji jeste tа zаnosnа snаgа kojа obilаzi sve prepreke. NJen vrtlog nosi poput slаme sve čime mu se ljudskа snаgа umelа suprotstаviti: niko se nije nekаžnjeno suprotstаvio njenom hodu. Čistotа motivа moglа je dа obаsjа prepreku, аli to je sve; а tа ljubomornа snаgа, kojа neprekinuto mаrširа kа svome cilju, odbаcuje podjednаko i Šаretа i Dimurijeа i Drueа19. Već smo, sа velikim rаzlogom, zаključili dа je Frаncuskа revolucijа pre tа kojа vodi ljude, а nisu ljudi ti koji nju vode. To je zаpаžаnje nаjprаvednije moguće i svаko bi mogаo dа gа mаnje ili više primeni nа sve velike revolucije, s tim što ono nije nikаdа bilo tаko jаko upаdljivo kаo u ovom vremenu. Pа čаk i sаmi zločinci koji, čini se, vode revoluciju, u njoj učestvuju sаmo kаo prosti instrumenti; i od čаsа kаdа ih sаvlаdа željа dа njome ovlаdаju, oni gаdno strаdаju. Oni koji su uspostаvili Republiku, to su učinili а dа nisu ni hteli niti su znаli štа su rаdili; oni su nа to bili nаvedeni dogаđаjimа: neki tаkаv pređаšnji projekаt ne bi u tome uspeo. I nikаdа Robespjer, Kolo ili Bаrer nisu mislili dа uspostаve revolucionаrnu vlаdu i režim Terorа. U njih su ih, mаlo pomаlo, uvele okolnosti, а oni sаmi tаko nešto slično nisu mogli ni dа sаnjаju. Ovi ljudi, izrаziti mediokriteti, nа jednoj nаciji kojа nosi krivicu iskаzаli su nаjstrаšniji despotizаm koji istorijа pаmti i sigurno je dа su u krаljevini oni bili ti koji su nаjviše zаpаnjeni sopstvenom moći20. Ali, u sаmom čаsu u kojem su ti omrаženi ljudi ispunili meru neophodnih zločinа, u toj fаzi Revolucije jedаn ih je sаmo dаh srušio21. Od te je gigаntske snаge Frаncuskа drhtаlа i Evropа nije izdržаlа prvi nаpаd; а kаko u jednoj revoluciji kojа je svа kriminаlnа nemа ničegа velikog, ničegа uzvišenog, Proviđenje je htelo dа prvi udаrаc nаnesu septembrizeri, kаko bi i prаvdа bilа podjednаko infаmnа. Često smo se čudili kаko to dа su ljudi koji su i gori od mediokritetа umeli dа bolje prosude Frаncusku revoluciju od ljudi koje krаsi prvorаzredni tаlenаt; dа su oni u nju snаžno verovаli, dok političаri koji su vrlo iskusni u nju skoro dа ne veruju ni sаdа. To je zbog togа što je ubedljivost bilа jedаn od sаdržаjа Revolucije i jedino je moglа dа uspe zаhvаljujući širenju i energiji revolucionаrnog duhа ili, аko je dopušteno dа se tаko izrаzim, verom u revoluciju. I tаko su ljudi bez duhа i bez rаzumevаnjа o čemu se rаdi snаžno vodili ono što su nаzivаli revolucionаrnim bornim kolimа; oni su se nа sve usuđivаli bez strаhа od kontrаrevolucije; oni su uvek hodаli nаpred, ne gledаjući izа sebe; i sve je njimа išlo od ruke, jer su bili sаmo instrumenti jedne snаge kojа je znаlа više od njih. Oni u svojoj revolucionаrnoj kаrijeri nisu prаvili greške iz rаzlogа što flаutistа iz Vokаnsonа nije nikаdа svirаo pogrešne note. Revolucionаrnа bujicа sukcesivno se kretаlа rаzličitim smerovimа; а nаjmаrkаntniji ljudi revolucije su onu vrstu slаve i moći kojа im je moglа pripаdаti mogli i prigrаbiti jedino аko su sledili prаvаc tog trenutkа: čim su hteli dа mu se suprotstаve, ili dа se sаmo udаlje od njegа osаmivši se, rаdeći previše zа sebe, nestаjаli su sа scene. Pogledаjte tog Mirаboа, koji je toliko togа obeležio u revoluciji: u suštini, on je bio krаlj glаvne pаriške pijаce. Po zločinimа koje je počinio i po svojim knjigаmа, Mirаbo je podržаvаo nаrodni pokret: on je sledio mаsu kojа je već bilа u pokretu i gurаo ju je u određenom smeru; njegovа se moć nikаdа nije širilа dаlje; sа još jednim herojem revolucije24, Mirаbo je delio moć dа ponese gomilu, аli ne i dа njom dominirа što u političkim turbulencijаmа uistinu ostаvljа pečаt mediokritetstvа. Mаnje blistаvi buntovnici25 koji su nа delu bili sposobniji i moćniji od njegа, služili su se svojim uticаjem zbog sopstvenog profitа. On je grmeo pred gledаlištem i bio je njihovа ludа. Umirući, rekаo je dа bi, dа je poživeo, ujedinio rаzbijene delove Monаrhije; а kаdа je hteo, u čаsu kаdа je imаo nаjveći uticаj, sаmo obično ministаrsko mesto, njegovi potčinjeni su gа odgurnuli kаo dа je dete. I nаjzаd, što se više proučаvаju ličnosti koje su, kаko se čini, nаjаktivnije u Revoluciji, to se više u njimа pronаlаzi nešto pаsivno i mehаničko. I nije nа odmet ponаvljаli, uopšte nisu ljudi ti koji vode revoluciju, već je revolucijа tа kojа upotrebljаvа ljude. I te kаko su u prаvu oni koji kаžu dа onа ide potpuno sаmа. Tа rečenicа znаči dа se nikаdа i ni u jednom ljudskom zbivаnju Bog nije ukаzаo nа tаko jаsаn nаčin. I аko pri tom koristi nаjružnije instrumente, to je ondа zаto što kаžnjаvа kаko bi omogućio preporod. Spisi o revoluciji Žozef de Mestr Žozef-Mari de Mestr (franc. Joseph-Marie de Maistre; Šamberi, 1. april 1753 — Torino, 26. februar 1821) bio je pisac, filozof, sudija i diplomata. Smatra se jednim od rodonačelnika evropskog konzervativizma. Iako se danas smatra Francuzom, on je sebe smatrao Savojcem, posebno nakon Francuske revolucije, kada je napustio domovinu i otišao na Sardiniju.[1] Viktor Emanuel I, kralj Pijemonta i Sardinije, postavio ga je za ambasadora u Rusiji 1803. U Sankt Peterburgu je postao miljenik ruskih aristokratskih salona. Tamo je napisao svoja najznačajnija dela.[2] Nakon povratka na Sardiniju 1817, bio je glavni sudija i ministar sve do smrti 1821. Te godine objavljena je njegova najznačajnija knjiga Sanktpeterburške večeri ili Razgovori o ovozemaljskoj vladavini. Smatra se ključnim misliocem koji se suprostavio prosvetiteljstvu i liberalnim idejama osamnaestog stoleća.[3] Posebno je bio kritičan prema filozofiji Fransisa Bejkona, koga je smatrao rodonačelnikom prosvetiteljstva.[4] Za Mestra je monarhija jedini legitiman i božanski ustrojen oblik vladavine.[5] Iznad kralja je jedino papa, koji treba da odlučuje o najvažnijim svetovnim pitanjima, ali i dželat kao neko ko će kažnjavati one koji ne poštuju poredak. Tvrdio je da je Francuska revolucija racionalno odbacivanje hrišćanstva i da je upravo ona glavni krivac za krvoproliće i haos koji su nastali, jer je tako Bog kaznio promenu poretka sveta.[6][7] Iako se pored Edmunda Berka smatra rodonačelnikom konzervativizma sa širokim uticajem na političku desnicu, Mestrovi spisi izvršili su uticaj i na socijalne utopiste Ogista Konta i Sen Simona i njihovu koncepciju političkog autoriteta.

411 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 81 % Popunjen 152 od 187, fali 35 slicica Tolkinove fantastične povesti Srednjeg sveta nastale su kada je on, kao i mnogi očevi, počeo da izmišlja priče za svoje sinove, priče koje su polako izrastale u stvarnost čitavog jednog nepostojećeg sveta. A onda se, leta 1930, desilo nešto presudno za rođenje jedne od najvećih knjiga XX veka. „Sedeo sam i pregledao školske testove. Jedan učenik milostivo je ostavio jednu stranicu praznu, što je najbolja stvar koja se može dogoditi onome ko pregleda radove. Na tom praznom listu ja sam naškrabao: ’U jednoj rupi u zemlji živeo je Hobit’. Niti sam tada znao niti sad znam zašto. U mom slučaju uvek su prvo nastajala imena, i ona su pokretala priču u mojoj glavi. Na kraju sam samo pomislio da bi bilo dobro da saznam šta je to Hobit, i šta on radi u toj rupi u zemlji.” Ubrzo je Tolkin nacrtao i mapu sveta u kojem obitavaju Hobiti (tzv. Trorovu mapu), ispisao toponime, a onda se sve to dugo, dugo krčkalo u njemu. Nekoliko godina potom priča je počela da se raspliće sama od sebe, a pisac je imao osećaj ne da izmišlja nego da objavljuje priču koja „negde” već postoji. Bilo kako bilo, objašnjenje ko su i čime se bave Hobiti stiglo je pred engleske čitaoce 1937. godine, u romanu pod nazivom Hobit. Obimnu trilogiju Gospodar Prstenova - Družina Prstena, Dve kule i Povratak kralja – Tolkin je pisao od 1936. do 1949. godine. Prva dva dela izašla su tek 1954. godine, a treći godinu kasnije. Tolkin postaje jedan od najčitanijih pisaca svog vremena, a zanimanje za Gospodara Prstenova ne jenjava. Mnogo je rasprava napisano o tome šta je Tolkin hteo da kaže svojim delom, i da li je, s obzirom na vreme nastanka romana, stvarajući likove zlih Orka mislio na naciste ili na komuniste. Osim u političkom, Gospodara Prstenova tumačili su mnogi i u filozofskom, religijskom, kulturološkom, pa čak i ezoteričnom ključu. Tolkin, ratni veteran Prvog svetskog rata koji je u bici na Somi izgubio sve svoje prijatelje, odgovarao im je kako ne podnosi alegoriju niti ga zanimaju knjige „s tezom”. Džon Ronald Ruel Tolkin (engl. John Ronald Reuel Tolkien; Blumfontejn, 3. januar 1892 — Oksford, 2. septembar 1973) bio je profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. [1] Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, i kroz njih je doživeo međunarodnu slavu. Van naučnih krugova, najpoznatiji je kao autor romana „Gospodar prstenova“, zatim njegovog prethodnika, „Hobita“, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja ova njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela su ustoličila Tolkina kao oca žanra moderne epske fantastike. Što se tiče naučnih krugova, bio je cenjeni leksikograf i stručnjak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Bio je član udruženja pisaca The Inklings i blizak prijatelj K. S. Luisa. Tolkin je rođen u Blumfontejnu u današnjoj Južnoafričkoj Republici, kao sin Artura Tolkina (Arthur Tolkien), engleskog bankara, i Mejbel Tolkin, rođene Safild (Mabel Tolkien, neé Suffield). Većina Tolkinovih predaka po ocu, koliko je poznato, bili su zanatlije. Porodica Tolkin potiče iz Saksonije u Nemačkoj, ali u 18. veku su se morali iseliti iz Saksonije zbog Sedmogodišnjeg rata. Prezime Tolkin je anglicizirano Tollkiehn od nemačkog tollkühn, ludo odvažan. Lik pod imenom Profesor Rašbold (Professor Rushbold) u The Notion Club Papers je aluzija na ovo ime. Tolkin je imao samo jednog brata, Hilarija Artura Ruela Tolkina (Hillary Arthur Reuel Tolkien), rođenog 17. februara 1894. godine.[2] Tolkin se sa svojom majkom, koja se teško nosila sa afričkom klimom, vratio u Englesku u trećoj godini – otac mu je umro u Južnoj Africi od teškog krvarenja u mozgu pre nego što im se mogao pridružiti. Pošto je on bio jedini član porodice koji je bio zaposlen, živeli su sa Mejbelinim roditeljima u Birmingemu neko vreme, ali su uskoro, već 1896, prešli u Serhol (Sarehole), tada selo u Vorikširu, a danas deo Birmingema. Mejbel je podučavala svoja dva sina i Džon je bio predan učenik. Naučila ga je mnogo o botanici, ali najviše su ga zanimali jezici – majka ga je naučila osnovama latinskog vrlo rano. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a ubrzo je znao i dobro da piše. Pohađao je Školu kralja Edvarda (King Edward’s School), Akademiju kralja Filipa (King Phillip’s Academy) i studirao je na Egzeter koledžu u Oksfordu (Exeter College, Oxford). Njegova majka je prešla u rimokatoličku veru, uprkos oštrim protestima njene porodice. Umrla je od dijabetesa 1904, kada je Tolkinu bilo dvanaest godina, a on je ceo život smatrao da je postala mučenik za svoju veru, što će imati veliki uticaj na njegova katolička uverenja. Tolkinova predana vera je bila značajni faktor u prevođenju K. S. Luisa u hrišćanstvo, a njegova dela sadrže dosta hrišćanske simbolike i vrednosti. Budući siroče, odgajio ga je otac Frensis Morgan (Father Francis Morgan) iz Birmingemskog oratorijuma, u delu Birmingema zvanom Edžbaston (Edgbaston), gde je dalje i odrastao. Tamo je upoznao i zaljubio se u Edit Brat (Edith Bratt) (koja će kasnije poslužiti kao model za Lutijenu). Uprkos mnogim preprekama, on uspeva da se oženi njome, svojom prvom i najiskrenijom ljubavi u životu. Tolkin se priključio britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. U tom periodu je video mnoge sadrugove, od kojih su neki bili njegovi najbliži prijatelji, kako ginu, a on sam je uskoro završio u bolnici zbog rovovske groznice. Tokom oporavka, počinje da piše seriju bajki, zasnovanih na proučavanju mitologije i folklora, koje naziva „Knjiga izgubljenih priča“ (The Book of Lost Tales). Proučavaoci njegovih dela kažu da je rat uticao na njegovo pisanje i to tako što je kroz fantaziju nalazio put da pobegne od okrutne realnosti fabrika, mašina, pušaka i bombi 20. veka. Njegovo prvo civilno zaposlenje nakon rata bilo je na Oksfordskom rečniku engleskog jezika (Oxford English Dictionary), u kojem je, među mnogim drugim, reč morž (engl. walrus) njegov unos. 1920. godine postaje docent za engleski jezik na Univerzitetu u Lidsu (University of Leeds), ali se 1925. vraća u Oksford kao profesor anglosaksonskog jezika. 1945. godine prelazi na oksfordski koledž Merton (Merton College, Oxford), gde postaje profesor engleskog jezika i književnosti, što ostaje sve do penzionisanja 1959. godine. Džon i Edit Tolkin imaju četvoro dece: Džona Fransisa Ruela (John Francis Reuel) (1917.), Majkla Hilarija Ruela (Michael Hilary Reuel) (1920), Kristofera Ruela (Christopher Reuel) (1924.) i Prisilu Anu Ruel (Priscilla Anne Reuel) (1929.). Tolkin je umro u Oksfordu 1973. godine, i sahranjen je na groblju Volverkot (Wolvercote Cemetery) kraj svoje žene Edit, a na nadgrobnom spomeniku su uz njihova imena uklesana i imena Berena i Lutjene, upoređujući njihovu ljubav sa najvećom ljubavnom pričom Srednje zemlje. Njegova dela Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu. Svake godine je za njih pisao pisma od Božić Bate i slao im ih za Božić. Ona su sakupljena i izdata u knjizi pod imenom „Pisma od Božić Bate“ (The Father Christmass Letters). Tolkin nikada nije očekivao da će njegove priče postati popularne. Na nagovor bivšeg studenta, izdao je knjigu koju je napisao za svoju decu pod naslovom „Hobit“ (The Hobbit) 1937. godine. Iako namenjena deci, postala je popularna i kod odrasle čitalačke publike, i to dovoljno popularna da izdavačka kuća „Allen & Unwin“ zatraži od Tolkina da napiše nastavak. Ovo je rezultovalo njegovim najpoznatijim delom, koje će postati trotomni roman „Gospodar prstenova“ (The Lord of the Rings) (izdat u periodu 1954 — 1955). Tolkinu je trebalo skoro deset godina da napiše svoju sagu, tokom kojih je imao svesrdnu podršku prijatelja iz The Inklings, posebno K. S. Luisa, autora poznate serije knjiga o zemlji Narniji. „Gospodar prstenova“ je ubrzo postao veoma popularna knjiga kod mlađe populacije 1960-ih, i do danas je ostao u vrhu čitanosti kao jedno od najpopularnijih dela fantastike XX veka, i prema prodaji i prema ispitivanjima čitatelja. Tolkin je u početku nameravao da ispriča dečju priču sličnu „Hobitu“, ali ona je ubrzo prerasla u mračnije i ozbiljnije delo. Iako direktan nastavak Hobita, obraća se starijoj publici, opisujući mnogo dublju i veću istoriju Srednje zemlje, čija će se veličina i sjaj pokazati tek u posthumno skupljenim rukopisima izdatim u knjizi „Silmarilion“ (The Silmarillion) i drugim knjigama. Tolkin je bio profesionalni filolog i jezici i mitologije koje je proučavao ostavili su veliki trag u njegovim delima. Tako su imena Patuljaka iz „Hobita“ potiču iz mitova Voluspa (Völuspá) i Eda (Edda), dok su neki zapleti (npr. krađa pehara iz zmajevog legla) uzeti iz epa „Beovulf“ (Beowulf). Tolkin je nastavio da se bavi istorijom Srednje zemlje do svoje smrti. Njegov sin Kristofer Tolkin je uz pomoć pisca fantastike Gaja Gavrijela Keja (Guy Gavriel Kay) sredio deo tog materijala i izdao ga u jednom delu pod imenom „Silmarilion“ 1977. godine. Kristofer je nastavio da sređuje i izdaje materijal vezan za nastanak Srednjeg sveta, odnosno dela kao što su „Istorija Srednje zemlje“ (The History of Middle-earth)` u dvanaest tomova i „Nedovršene priče“ (Unfinished Tales). Ona sadrže nedovršene, napuštene, alternativne i često kontradiktorne verzije priča na kojima je Tolkin radio decenijama, često ih prerađujući, prepisujući i proširujući. Samo je „Silmarilion“ u skladu sa prethodno izdatim romanima, i to samo zahvaljujući Kristoferovoj preradi – iako i on sam kaže da i dalje ostaju neke nesuglasice. Čak je i „Hobit“ ostao delimično neusaglašen sa „Gospodarom prstenova“ nakon njegovog izdavanja, iako je mnogo toga izmenjeno i čak jedno celo poglavlje prerađeno u drugom izdanju iz 1951. Tolkina je njegov prijatelj K. S. Luis predložio kao jednog od kandidata za Nobelovu nagradu za književnost, 1961. godine, ali je taj predlog bio odbijen zbog njegove proze i `njegov način pripovedanja nije na najvišem nivou`, kako je rekao jedan od članova žirija Anders Osterling. Te godine nagradu je osvojio Ivo Andrić.[3] U univerzitetu Market (Marquette University) u Milvokiju, Viskonsin, SAD čuvaju se originalni rukopisi „Gospodara prstenova“ i „Hobita“, dok su u Oksfordu rukopis „Silmariliona“ i Tolkinovih naučnih radova (među kojima i najbolji prevod epa „Beovulf“ na engleski jezik, koji je nađen tek nedavno, ali je već postao obavezna literatura za studente engleskog jezika i književnosti u Oksfordu). Jezici Filologija, nauka o jezicima, ostala je Tolkinova najveća ljubav tokom celog života. Budući lingvista, stvorio je čak petnaest veštačkih jezika, od kojih su napoznatija dva vilovnjačka iz „Gospodara prstenova“ : kvenija i sindarin. Kasnije je razvio čitavu kosmogoniju i istoriju Srednje zemlje kao pozadinu za te jezike. Uz ogromno poznavanje anglosaksonskog i drevnog norveškog jezika, Tolkin je govorio ili razumeo dosta evropskih jezika, od velškog i gelskog do romanskih (francuski, španski i italijanski), germanskih (rani oblici nemačkog i holandskog kao što je stari saksonski) i baltičkih i slovenskih (kao što su litvanski i ruski, a sa razumevanjem je čitao i srpski). Od svih jezika koje je znao, najviše je voleo finski, koji je naučio da bi u originalu mogao pročitati finski ep Kalevala (Kalevala); govorio je da mu zvuk finskog najviše prija. Bibliografija Imena dela su data u originalu, uz naslov na srpskom jeziku, ako je delo prevedeno i izdato na njemu. Naučni radovi A Middle-English Vocabulary (1922) Sir Gawain and the Green Knight (1924) – sa E. V. Gordonom, anonimno remek-delo srednjoengleske književnosti Some Contributions to Middle-English Lexicography (1925) The Devil’s Coach Horses (1925) Anacrene Wisse and Hali Meiohad (1929) Sigelwara Land – I & II (1932/1935) The Reeve’s Tale (1934) The Monsters and the Critics (1936) – predavanje, revolucionarna savremena kritika „Beovulfa“ Songs for the Philologistis (1936) On Fairy-Stories (1939) Sir Orfeo (1944) – izdanje srednjovekovne pesme On Fairy-Stories (1947) – esej Ofermod (1953) – uz pesmu The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm’s Son Ancrene Wisse: The English Text of Ancrene Riwle (1962) English and Welsh (1963) Jerusalem Bible (1966) – pomoćni prevodilac i leksikograf Proza The Hobbit or There and Back Again (1937) – Hobit ili Tamo i opet natrag The Leaf by Niggle (1945) – Mazalov list – kratka priča Farmer Giles of Ham (1949) – Farmer Gil od Buta The Lord of the Rings - Gospodar prstenova The Fellowship of the Ring (1954) – Družina Prstena The Two Towers (1954) – Dve kule The Return of the King (1955) – Povratak kralja Tree and Leaf (1964) – Drvo i List (O Vilinskim pričama i Mazalov List uz pesmu Mitopeja) Tolkien on Tolkien (1966) – autobiografija Smith of Wotton Major (1967) – Kovač iz Velikog Vutona Poezija Godine označavaju vreme nastanka, osim ako nije drugačije napomenuto. The Battle of the Eastern Field (1911) From the many-willow`d margin of the immemorial Thames (1913) Goblin Feet (1915) The Happy Mariners (1920) The Clerke`s Compleinte (1920) Iumonna Gold Galdre Bewunden (1923) The City of the Gods (1923) The Eadigan Saelidan (1923) Why the Man in the Moon Came Down Too Soon (1923) Enigmala Saxonic - a Nuper Inventa Duo (1923) The Cat and the Fiddle: A Nursery-Rhyme Undone and its Scandalous secret Unlocked (1923) An Evening in Tavrobel (1924) The Lonely Isle (1924) The Princess Ni (1924) Light as Leaf on Lindentree (1925) The Nameless Land (1926) Adventures in Unnatural History and Medieval Metres, being the Freaks of Fisiologus (1927) Progress in Bimble Town (1931) Errantry (1933) Fíriel (1934) The Adventures of Tom Bombadil (1934) Songs for the Philologists sa E. V. Gordonom i dr., izdato 1936. The Dragon`s Visit (1937) Knocking at the Door: Lines induced by sensations when waiting for an answer a the door of an Exalted Academic Person (1937) The Lay of Aotrou and Itroun (1945) The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm`s Son (1953) Imram (1955) Zbirka The Adventures of Tom Bombadil and Other Verses from the Red Book – Avanture Toma Bombadila i drugi stihovi iz Crvene knjige (1962) Bilbo`s Last Song (1966) Zbirka The Road Goes Ever On izdata (1967) Once upon a time (1965) For W. H. A. (1967) Lay of the Children of Húrin – štampana u The Lays of Beleriand (1985) The Lay of Leithian – štampana u The Lays of Beleriand (1985) Posthumno izdata dela Prevodi pesama Pearl i Sir Orfeo (1975) The Father Christmas Letters (1976) The Silmarillion – Silmarilion (1977) Pictures by J. R. R. Tolkien (1979) Unfinished Tales of Númenor and Middle-earth – Nezavršene priče Numenora i Srednjeg sveta (1980) The Letters of J.R.R. Tolkien (priredili Kristofer Tolkin i Hamfri Karpenter [Humphrey Carpenter]) (1981) The Old English Exodus Text (1981) Finn and Hengest: The Fragment and the Episode (1981) Mr. Bliss (1982) The Monsters and the Critics – zbirka eseja (1983) The History of Middle-Earth: (1983—1996) I The Book of Lost Tales 1 (1983) II The Book of Lost Tales 2 (1984) III The Lays of Beleriand (1985) IV The Shaping of Middle-earth (1986) V The Lost Road and Other Writings (1987) VI The Return of the Shadow (The History of The Lord of the Rings vol. 1) (1988) VII The Treason of Isengard (The History of The Lord of the Rings vol. 2) (1989) VIII The War of the Ring (The History of The Lord of the Rings vol. 3) (1990) IX Sauron Defeated (The History of The Lord of the Rings vol. 4) (1992) X Morgoth`s Ring (The Later Silmarillion vol. 1) (1993) XI The War of the Jewels (The Later Silmarillion vol. 2) (1994) XII The Peoples of Middle-earth (1996) Index (2002) J. R. R. Tolkien: Artist and Illustrator – zbirka Tolkinove umetnosti (1995) Roverandom – [?] (1998) The Children of Húrin - Deca Hurinova (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2007) The Legend of Sigurd and Gudrún (2009) The Fall of Arthur (2013) The Story of Kullervo (2015) The Tale of Beren and Luthien — Priča o Berenu i Lutijeni (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2017) The Fall of Gondolin — Pad Gondolina (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2018) Knjige o Tolkinu i njegovom svetu Mali izbor od knjiga koje su napisane o Dž. R. R. Tolkinu i njegovom svetu: J. R. R. Tolkien - A Biography – biografija autora Hamfrija Karpentera [Humphrey Carpenter] (1977) The Complete Guide to Middle-earth – enciklopedijska knjiga Roberta Fostera [Robert Foster] (1978) Journeys of Frodo – atlas „Gospodara prstenova“ autora Barbare Streči [Barbara Strachey] (1981) The Atlas of Middle-earth – atlas „Gospodara prstenova“, „Hobita“, „Silmariliona“ i „Nezavršenih priča“ autora Keren Vin Fonstad [Karen Wynn Fonstad] (1991) J. R. R. Tolkien - Author of the Century – T. A. Šipi [T. A. Shippey] (2000) The Complete Tolkien Companion - 3rd edition – enciklopedijska knjiga, koja pokriva „Gospodara prstenova“, „Hobita“, „Silmarilion“ i „Nezavršene priče“, znatno dopunjeno izdanje od prethodna dva, autora Dž. E. A. Tajler [J. E. A. Tyler] Filmovi zasnovani na Tolkinovim knjigama „Gospodar prstenova“ je adaptiran u film iz tri dela (2001, 2002. i 2003), koji je režirao novozelandski reditelj Piter Džekson [Peter Jackson]. 1978. godine je Ralf Bakši [Ralph Bakshi] režirao animirani film (sniman u rotoskop tehnici) koji pokriva otprilike polovinu romana, a čiji nastavak nije nikada snimljen. 1980. je drugi reditelj, Rankin-Bas [Rankin-Bass], snimio dečji animirani film koji se ugrubo nastavlja na Bakšijev, pod nazivom Povratak kralja, a isti reditelj je nešto ranije (1977) snimio i animirani TV film prema „Hobitu“. „Hobit“ je adaptiran u filmu iz tri dela: „Neočekivano putovanje“ (2012), „Šmaugova pustošenja“ (2013) i „Bitka pet armija“ (2014), koji je režirao Piter Džekson. Tolkin je prava za film, scenu i robu „Hobita“ i „Gospodara prstenova“ prodao firmi United Artists 1968. godine, ali oni nikada nisu snimili film, tako da su 1976. prodali prava firmi Tolkien Enterprises. Prava za „Silmarilion“ i dalje pripadaju firmi The J.R.R. Tolkien Estate ltd., koja je u vlasništvu njegovih potomaka. Umetnici Umetnici koji su inspiraciju našli u Tolkinovim delima, kao i umetnici koji su oslikali izdanja njegovih dela na srpskom jeziku: Polina Bejns [Pauline Bayens] – Tolkinova omiljena umetnica Inger Edelfeld [Inger Edelfeldt] Rodžer Garland [Roger Garland] Majkl Hejg [Michael Hague] Tim i Greg Hildebrant [Tim and Greg Hildebrant] Džon Hau [John Howe] – učestvovao u vizuelnom oblikovanju Džeksonovog „Gospodara prstenova“ Alan Li [Alan Lee] – učestvovao u vizuelnom oblikovanju Džeksonovog „Gospodara prstenova“ Angus MakBrajd [Angus McBride] Ted Nasmit [Ted Nasmith] Dobrosav Bob Živković, slike za srpsko izdanje Gospodara prstenova Vladimir Vesović, slike za Avanture Toma Bombadila i drugi stihovi iz Crvene knjige Petar Meseldžija, slike Gandalf i Shadow comes Bojana Dimitrovski, strip „Hobit“ Boban Savić - Geto, slike za Farmer Gil od Buta...

Plava ptica, knj. 8. i 9 Odlično očuvano! Autor - osoba Kipling, Radjard, 1865-1936 = Kipling, Rudyard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli : priče iz životinjskog sveta / napisao Radjard Kipling ; [prevela Olga Dimitrijević ; ilustracije D. Stojanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂjungle book. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 Fizički opis 2 knj. (220 ; 265 str.) : ilustr. ; 20cm. Drugi autori – osoba Dimitrijević, Olga Stojanović, D. Zbirka Plava ptica ; knj. 8, 9 Napomene Prevod dela: The jungle book / Kipling Radyard. Često surovi, ali pravedni zakoni prirode, kojima časno i predano služi vasceli životinjski rod, zacelo nikad nisu dobili toliko potpuno, uzvišeno ovaploćene kao u klasičnoj Kiplingovoj Knjizi o džungli. Kiplingova se knjiga, naravno, može shvatiti na bezbroj načina: kao velika alegorija, u kojoj životinjski svet, jedva prikriveno, zapravo pruža sliku ljudskog sveta; kao velika antiteza, u kojoj se osmišljeni poredak životinjskog carstva konfrontira sa haotičnim nesavršenostima ljudske zajednice; kao moralistička parabola, u kojoj inteligencija trijumfuje nad sirovom snagom, i tako dalje. Ali, ma kakvo bilo tumačenje književnih stručnjaka, činjenica ostaje da Kiplingova knjiga predstavlja istinski biser svetske omladinske književnosti. Pažnju, razume se, pre svega privlači ciklus priča o Mogliju: o „čovekovom mladunčetu“ odraslom među vukovima, o njegovom prijateljstvu sa medvedom Baluom i panterom Bagirom, kao i o njegovoj zavetno] borbi sa tigrom Šir-Kanom. Sva bujna raskoš Kiplingove pripovedačke proze, i sva snažna osobenost njegovih psiholoških karakterizacija, dolaze tu do punog izražaja i dečak-vuk izrasta pred našim očima u jedinstvenu, neponovljivu, gotovo mitsku figuru. S neuporedivom tananošću, Kipling neprestano pomera težište svog pripovedanja: čas je u središtu sam Mogli, čas džungla, čas njeni individualni žitelji, čas dramske ili moralne situacije koje valja razrešiti... Ali, pri svemu tome, izvorna snaga kazivanja i živa mašta piščeva daju svemu obrise istinske čarolije. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. KC novo (K)

foto razglednica, 9 x 14 cm Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

coskovi presavijeni, inace u dobrom stanju Draginja Obrenović — Draga (devojačko Lunjevica, iz prvog braka Mašin; Gornji Milanovac, 11/23. septembar 1866 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) bila je kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa svojim suprugom kraljem Aleksandrom Obrenovićem, tokom Majskog prevrata 29. maja 1903. godine po julijanskom kalendaru, odnosno 11. juna 1903. po gregorijanskom. Poslednja je kraljica Srbije, pošto je supruga kralja Petra I preminula pre njegovog stupanja na presto. Draginja Lunjevica je rođena 11/23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelija Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Deda joj je bio Nikola Milićević Lunjevica, prijatelj i pobratim Miloša Obrenovića. Pored Drage, Pantelija Panta Lunjevica (1840—1887) i Anđelija su u braku imali još i Nikolu (1876—1903), Nikodija (1881—1903), Hristinu (1861—1936 [3]), Đurđinu i Anu - Vojku (1884—1975). U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovnu školu je završila u Beogradu, zatim i Višu žensku školu u Beogradu. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga je počela da se bavi pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala. Njeni prevodi su izlazili u obliku feljtona, neki od njih su: Častan lopov (), Otadžbina (1883), Policajka zvana mačije oko (1884-1885) koji je izlazio kao feljton u časopisu „Ustavnost” 1884—1885. godine.[4], Orgistkinja, ili Trostruki zločin u Sentuenju (1888), Ujak i sestrić (1888), Tri miliona miraza (1896)[5] ... Svoje prevode ja objavljivala u časopisima kao što su: Domaćica, Ustavnost, Zastava ... Draga je bila član redakcije časopisa Domaćica koji je izdavalo Beogradsko žensko društvo čiji je član bila. Takođe je bila član Srpskog novinarskog društva kao i Srpske književne zadruge. U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti. Bogdan je Dragu primetio prilikom jednog dolaska u Klub književnika. Nije znao skoro ništa o njoj, sem da je u završnoj godini škole. Privukla su ih slična interesovanja i začas su započeli razgovor. Bila je to prva, platonska ljubav. Često su šetali beogradskim ulicama i Kalemegdanom, razmenjivali su knjige uz duge razgovore, a Bogdan bi joj često recitovao nežne stihove. Dragin otac, Panta biva sve lošijeg zdravlja. Njegova politička karijera je poljuljana i on gubi svoj položaj u administraciji, pa se porodica nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Odlučuje se da rastereti porodicu tako što će udati Dragu. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin je kasnije bio jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme je bio i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga je imala nepunih sedamnaest godina, bila je na završnoj godini Više ženske škole. Jednog dana joj je stiglo pismo od kuće, u njemu je pisalo da je obećana i da se odmah pošto položi završni učiteljski ispit vrati kući. Ko je njen budući suprug, nije znala, znala je samo da ga ne voli. Nije htela da pristane, ali videvši stanje svoga oca i svoje porodice oprostila se od Bogdana, rekavši mu da je to brak iz koristi i da tu nema ljubavi. Svetozar i Draga su se venčali na Veliku Gospojinu 28. avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu[6]. Posle venčanja, svatovi su bili pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Gosti su bili oduševljeni mladinom ljupkošću, lepotom i mladošću. Po navodu hroničara, budući kralj, a tada sedmogodišnji prestolonaslednik, Aleksandar prošao je u svom fijakeru pored svatova. Kao i svako dete, obradovan što vidi mladu u venčanici, mahao joj je. Po navodima, i ona je njemu uzvratila isto, ali prilično neveselo. Draginom venčanju je i Bogdan prisustvovao, ali iz prikrajka, sedeći u kafani posmatrao je slavlje. Kada su mladenci izašli iz crkve, oko njih se skupila svetina da čestita. U toj velikoj gužvi našao se i jedan dečak, koji je čestitao mladencima i mladoj predao buket žutih ruža. U buketu bila je i ceduljica, ispisana njoj poznatim rukopisom:`Zar je ovako moralo biti?` Draga je ceduljicu pohranila u svom crvenom molitveniku. Bračni život para Mašin bio je pod velikim opterećenjem Svetozarevih poslovnih obaveza. Kako je često boravio na terenu i vršio terenska istraživanja, bili su primorani da se često sele. Draga je uglavnom pratila supruga gde god bi išao poslom, ali je često živela i kod svekra, čekajući da joj se muž vrati sa terena. Od samog početka, taj brak je bio osuđen na propast. Mašin je bio poznat kao čovek posvećen svojoj profesiji te koji nije imao mnogo vremena za porodicu. Po prirodi i temperamentu njih dvoje su se dosta razlikovali; on je voleo rudarstvo i topioničarstvo, bio je fantasta, obožavao svoj posao, toliko da nije mario za žene. Zbog toga je verovatno, bio često odbijan u proševinama; devojke nisu htele za muža čoveka koji nije u stanju da usreći ženu i da se posveti porodici. S druge strane, Draga je bila svestrano obrazovana za jednu domaćicu ali i suviše privržena porodici. Volela je književnost i uopšte umetnost. Nerazumevanje u braku je proisteklo upravo iz različitosti njihovih priroda koje drugi supružnik nije razumevao. Zbog toga su u braku bili nesrećni oboje. Navodi se da je tokom braka Draga izgubila njihovo dete. Postojale su razne spekulacije da je Draga bila neverna žena, te da je to navelo Mašina da se propije i digne ruku na sebe, ali to nikada nije potvrđeno. Za vreme njenog života, pa i posle smrti starije žene iz Kraljeva i Leskovca navodile su Dragu kao veoma posvećenu i sposobnu domaćicu koja je sama vodila domaćinstvo dok joj je muž radio na terenu. Brak im je potrajao svega nepune tri godine kada je Draga ostala udovica. Njen suprug je, naime, preminuo na terenu, između manastira Gornjak i Petrovca na Mlavi, 21. maja 1886. godine. Prema lekarskom nalazu, umro je od srčane kapi[6], ali postoji više verzija njegove smrti. Po jednoj, preminuo je od epileptičnog napada, prouzrokovanog velikim količinama alkohola. Mašin je inače bolovao od epilepsije. Postoje čak i verzije da je izvršio samoubistvo iz ljubomore, pa čak i verzije o ubistvu. Sahranjen je na groblju Karaul u Petrovcu na Mlavi. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata. Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da se bavi prevodilaštvom i novinarstvom. Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli i vrati u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrla su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno. Po razvodu kralja Milana sa kraljicom Natalijom Obrenović 1888. godine, kraljica je kupila dvorac „Sašino“ u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po njenom jedinom sinu Aleksandru Obrenoviću. Kraljica Natalija je na put pozvala i Dragu Mašin, da joj bude pratnja i dvorska gospođica. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište, na Atlantiku. U Bijaricu je Draga odlazila sa Natalijom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku. Mladi kralj Aleksandar je stigao u martu 1895. godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi. U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd, što je kraljica Natalija i učinila. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd. U vreme dok je kralj Milan još uvek imao uticaja u zemlji, oformljena je nova vlada na čelu sa dr Vladanom Đorđevićem. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome kralju. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Aleksandra fon Šamburg-Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja i sestra kraljice Šarlote od Virtemberga. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je deset godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprotstavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja. Ženidbi se naročito suprotstavio bivši kralj Milan, koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro. Kralj se potpuno okrenuo protiv oca, pa je čak pomilovao i radikale, koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politiku da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja. Mladi kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio abdikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnija vest za Aleksandra je bila vest da će kum na venčanju biti sam ruski car Nikolaj II Romanov. Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavile su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde je trebalo da se obavi čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom poručnika. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“ Kralj je održao svečani govor, gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze, koje je bivši kralj Milan činio sa Austrougarskom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Međutim, kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina, zažalivši što ga je rodila, a kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, održana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji kralja Aleksandra, nazvano je „Kolo Kraljice Drage“. Nije prošlo ni mesec dana od venčanja kraljevskog para, a već 25. avgusta 1900. kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga u blagoslovenom stanju i da će Srbija da dobije naslednika Obrenovića. Po nalogu Njegovog Veličanstva Kralja objavljuje se, da se zakazano putovanje Njihovih Veličanstava po unutrašnjosti Srbije odlaže za iduću godinu zbog blagoslovenog stanja, u kome se nalazi Njeno Veličanstvo Kraljica po konstatovanju stručnih lekara. Iz Kancelarije Predsednika Ministarskog Saveta, PMBr. 278., Beograd, 25. avgusta 1900. godine. — Autentičan tekst, proglas `Srpske Novine`, 25. avgust 1900. Beograd Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom. Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molepstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću. Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23. maja zove „Konjički puk kraljice Drage.` kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu. Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečjem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta, a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću. U to vreme, kralj je bio zauzet političkim problemima u zemlji. Stalno je donosio Ustave, da bi ih preko noći obarao. Menjao je vlade prema svom nahođenju. Pored oficirske zavere, koja se tada javila u glavama mladih oficira zbog srozavanja zemlje minulim događajima, prvi otvoreni protest protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodio se 23. marta 1903. kada su na ulice izašli socijalisti predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, jer im je vlada Dimitrija Cincar-Markovića zabranila marksistički skup. Demonstranti su krenuli prema Terazijama, u nameri da stignu do Kraljevskog dvora. Tu je došlo do sukoba sa žandarmerijom i vojskom, tokom kojeg je šest demonstranta stradalo. Kraljica Draga je počinjala da sve više bude nezadovoljna. Predložila je da se povuče iz kraljevog života i da se on oženi ženom koja može da mu rodi naslednika, ali ju je kralj odvratio od takvih predloga i tražio da ostane s njim. Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija „Crna ruka” predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da još više ubrza izvođenje isplaniranog atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 28. i 29. maja 1903, jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otišli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, otvoren na 80. strani. Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli da pronađu kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Vojka-Ana, Đurđina i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen. Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzviknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo. Kapetan Mihailo Ristić-Džervinac bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela. Kralj Aleksandar je upucan sa trideset metaka, a kraljica Draga sa osamnaest. Potom su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra. Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvu Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29. maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

ivice secene,inace u DOBROM stanju rucno bojena, montenegro Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena na čelu sa dinastijom Petrović Njegoš, zbog čega je bio u sukobu sa drugom srpskom dinastijom Karađorđević. Nakon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Ukazom kralja Petra I Karađorđevića od 22. (10) avgusta 1910. godine, je imenovan za počasnog generala u srpskoj vojsci. Istim ukazom je njegovom sinu Danilo dat čin počasnog pešadijskog pukovnika, Mirko je imenovan za počasnog pešadijskog kapetana I klase, a Petar je postao počasni artiljerijski potporučnik. Danilo i Mirko su ostali u sastavu 9. pešadijskog puka Srbije `Knjaz Nikola I`, dok je Petar dodeljen timočkom poljskom artiljerijskom puku. Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece. Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti. Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja. Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore. Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja. Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije. Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871). Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo. Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar. Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud. Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš. Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu. Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć. Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija. Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori. Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena. Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru. Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije. Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru. Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje. Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu. Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu. Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet. Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim. Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković. Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao. Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom. Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena. Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa. Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja. Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom. Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja. To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora. Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice. Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova. Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka. Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću. Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom, a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani. Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena. Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada. Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe. Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva. Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar. Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane. U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne. Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore. U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića. U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante. Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora. Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori. Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske. Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori. Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko. Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade. Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu. Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade. Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje. Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje. Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu. U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija. Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije. Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u `Glasu Crnogorca` potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“. Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu. Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska) i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.

U dobrom stanju. Svih 7 knjiga iz Edicije Antologije: Marksizam i umjetnost 1-2, Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu 1-2, Samoupravljanje i radnički pokret 1-3. Nedostaci: jedna knjiga bez zaštitnog omota, na jednoj zaštitni omot zaprljan. Antologije 1 Marksizam i umjetnost 1 izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; ǂkolo ǂ1, 1 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt Predgovor PROBLEMI MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI NASLJEDE MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI GYÖRGY LUKÁCS UVOD U ESTETICKE SPISE MARKSA I ENGELSA LUCIEN GOLDMANN DITALEKTICKI MATERITALIZAM I ISTORITA KNIIZEV-NOSTI HENRI LEFEBVRE MARKS I ENGELS O ESTETICI UMJETNOST KAO SPOZNAJA Umietnost i istina GYÖRGY LUKÁCS POSEBNO KAO CENTRALNA KATEGORIIA ESTETIKE GALVANO DELLA VOLPE KRITIKA UKUSA Kritika pjesnicke „slike` Semanticki kljuc poezije ARNOLD HAUSER SOCIOLOSKI TEMELINI PROBLEM Pojam ideologije u povijesti umjetnosti BERTOLT BRECHT DIJALEKTIKA TEATRA Puckost i realizam Sirina i mnogolikost realistickog nacina pisanja Iz malog organona za teatar More li teatar reproducirati današnji svijet? JURIJ MIHAJLOVIC LOTMAN NEKA PITANIA OPSTE TEORIJE UMETNOSTI 1. Specifika umetnosti (Postavljanje pitanja) 2. Problem slicnosti umetnosti i ¿ivota u svetlu strukturnog pristupa 3. Material umetnosti 4. Umetnost i problem modela . . 5. Umetnost kao semiotički sistem UMJETNOST KAO NOVA ZBILIA THEODOR WIESENGRUND ADORNO ESTETICKA TEORIJA ANTONIO BANFI OPAZANJA O UMJETNICKIM VRSTAMA ROGER GARAUDY MARKSIZAM I UMIETNOST KAREL KOSIK UMETNOST I DRUSTVENI EKVIVALENT HERBERT MARCUSE DRUSTVO KAO UMJETNICKO DJELO - Ljepota kao nerepresivni poredak Umjetnost i konzumsko drustvo ERNST FISCHER BUDUCNOST UMJETNOSTI. ERNST FISCHER UMIETNOST I REALIZAM UMJETNOST, DRUSTVO, REVOLUCIJA WALTER BENJAMIN UMJETNICKO DJELO U DOBA SVOJE TEHNICKE REPRODUKTIVNOSTI - Predgovor ERNEST BLOCH DISKUSIJA O EKSPRESIONIZMU (1938) LAV DAVIDOVIC BRONSTEIN-TROCKI KNJIZEVNOST I REVOLUCIJA Partijska politika u umjetnosti Umjetnost revolucije i socijalisticka umjetnost NIKOLAJ IVANOVIC BUHARIN O POEZIJI, POETICI I ZADACIMA POETSKOG STVARALASTVA 1. Poezija 5. Povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u SssR i zadaci poezije ANTONIO GRAMSCI UMJETNOST I BORBA ZA NOVU CIVILIZACIJU Odgojna umjetnost - Kriteriji knjizevne kritike
Metodska mjerila Iskrenost (ili spontanost) i disciplina Sadrzaj i forma Knjizevnici i umjetnidka „boema` MIROSLAV KRLEZA PREDGOVOR „PODRAVSKIM MOTIVIMA` KRSTE HEGEDUSICA ARNOLD KETTLE REALIZAM I ROMANSA JEAN-PAUL SARTRE ANGAZOVANA KNJIZEVNOST - Šta znaci pisati? - Zasto pisati - Za koga se piše Situacija pisca u 1947. JEAN-PAUL SARTRE PITANJA METODA A) Teorijsko ishodiste: izvorni ili dogmatski marksizam B) Primer jedne analize: Flober ANATOLIJ VASILIEVIC LUNACARSKI KULTURNI ZADACI RADNICKE KLASE - Opceljudska i klasna kultura REGISTAR IMENA Antologije Marksizam i umjetnost. [2. izdanje] izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1976 Beograd : Komunist, 1976 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XVII, 364 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Zbirka Antologija Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti: str. V-XVII Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Estetika -- Zbornici Sadrzaj Predgovor PROBLEMI MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI (Vjekoslav Mikecin) Napomena uz drugo izdanje NASLJEĐE MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI György Lukács UVOD U ESTETICKE SPISE MARKSA I ENGELSA Lucien Goldmann DIJALEKTICKI MATERIJALIZAM I ISTORIJA KNJIZEVNOSTI Henri Lefebvre MARKS I ENGELS O ESTETICI . UMJETNOST KAO SPOZNAJA Umjetnost i istina György Lukács POSEBNO KAO CENTRALNA KATEGORIJA ESTETIKE Galvano della Volpe KRITIKA UKUSA Kritika pjesnicke „slike” Semanticki ključ poezije Laokoont 1960 Arnold Hauser SOCIOLOSKI TEMELJNI PROBLEM . Pojam ideologije u povijesti umjetnosti . Bertolt Brecht DIJALEKTIKA TEATRA Puckost i realizam Sirina i raznolikost realistickog načina pisanja Iz Malog organona za teatar Može li teatar reproducirati dananji svijet? Jurij Mihajlovic Lotman NEKA PITANJA OPSTE TEORIJE UMJETNOSTI 1. Specifika umetnosti (Postavljanje pitanja) 2. Problem slicnosti umetnosti i Livota u svetlu strukturnog pristupa 3. Material umetnosti . 4. Umetnost i problem modela . 5. Umetnost kao semioticki sistem UMJETNOST KAO NOVA ZBILJA Theodor Wiesengrund Adorno ESTETICKA TEORIJA Antonio Banfi OPAZANJA O UMJETNICKIM VRSTAMA Roger Garaudy MARKSIZAM I UMIETNOST Karel Kosik METAFIZIKA KULTURE Umetnost i. druStveni ekvivalent Istorizam i istoricizam Herbert Marcuse DRUSTVO KAO UMJETNICKO DJELO Ljepota kao nerepresivni poredak . Umietnost i konzumsko drustvo Ernst Fischer BUDUCNOST UMJETNOSTI Ernst Fischer UMJETNOST I REALIZAM . UMJETNOST, DRUSIVO, REVOLUCIJA Anatolij Vasiljevie Lunacarski KULTURNI ZADACI RADNICKE KLASE - opceljudska i klasna kultura Lav Davidovic Bronstein - Trocki KNJIZEYNOST I REVOLUCIJA . Partijska politika u umjetnosti Umjetnost revolucije i socialisticka umjetnost Nikolaj Ivanovid Buharin O POEZIJI, POETICI I ZADACIMA POETSKOG STVARANIA 1. Poezija 5. Povijesni vrhunac, nivo poetskog sivaranja` u `sssi i radaci poezlio Antonio Gramsci UMJETNOST I BORBA ZA NOVU CIVILIZACIJU Odgojna umjetnost Kriteriji knjizevne kritike Metodska mjerila Iskrenost (ili spontanost) i disciplina Sadržaj i forma Knjizevnici i umjetnicka „boema` Miroslav Krleza PREDGOVOR `PODRAVSKIM MOTIVIMA` KRSTE HEGEDUSICA . Walter Benjamin UMIETNICKO DJELO U DOBA SVOJE TEHNICKE REPRODUKTIV- NOSTI Predgovor Ernst Bloch DISKUSIJA O EKSPRESIONIZMU (1938) Christopher Caudwell ILUZIJA I ZBILJA Uvod Radanje pjesnistva Engleski pjesnici razdoblja industrijske revolucije Jean-Paul Sartre ANGAZOVANA KNIIZEVNOST Sta znadi pisati? Za≤to pisati? Za koga se pise? Situacija pisca u 1947. Jean-Paul Sartre PITANJA METODA .Teorijsko ishodiste: izvorni ili dogmatski marksizam Primjer jedne analize: Flaubert Arnold Kettle REALIZAM I ROMANSA Registar imena Antologije 2 Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu. Knj. 1 izbor tekstova Adolf Dragičević, Rade Kalanj, Vjekoslav Mikecin ; predgovor i uvodna studija Adolf Dragičević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1973 Beograd : Komunist : Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 373 str. : tabele ; 24 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adolf Kalanj, Rade Mikecin, Vjekoslav Antologije / Komunist [i] Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ. Kolo 1 ; 2 Predmetne odrednice Razvijeni kapitalizam -- Zbornici Sadrzaj KNJIGA PRVA IZABRANI TEKSTOVI Predgovor Dio prvi KAPITALISTICKA DRUSTVENA REPRODUKCIJA U UVJETIMA NAUCNO-TEHNOLOSKE REVOLUCIJE MILAN MESARIC SUVREMENA ZNANSTVENO-TEHNICKA REVOLUCIJA - Pet glavnih područja tehničke revolucije - Automatizacija - Komputerizacija - Kibernetizacija - Scientizacija RADOVAN RICHTA I SURADNICI CIVILIZACIJA NA RASKRŠĆU - Prevrati u „subjektivnom delu` proizvodnje i u položaju čoveka u civilizaciji - Promene u modelima ekonomskog rasta - Socijalne posledice tehničkog napretka - Imperativ rasta i svetski sistemi ADOLF A. BERLE PREVLAST VELIKIH KORPORACIJA - Industrija i njena koncentracija - Država blagostanja: podruštvljeni sektor E. HMELINICKAJA NOVO U ORGANIZACIONOJ STRUKTURI MONOPOLA - Novi oblici proizvodnih veza - Osnivanje poduzeća zajedničke svojine - Suradnja i borba monopola VLADISLAV MILENKOVIC KONCENTRACIJA PROIZVODNJE I KAPITALA ANDREW SHONFIELD MODERNI KAPITALIZAM - Znaci promjene - Blagostanje i štednja - Anatomija recesije - Ubrzana inovacija - Investicije koje ušteđuju rad i kapital ROBERT LATTES KONCENTRACITA EKONOMSKE MOCI - Gigantizam i neobuzdan rast - Bremenita ekonomija - Propulzivne industrije - Tradicionalne industrije - Jaka plima multinacionalnih kompanija HERBERT MARCUSE NEKI SUDOVI O TEHNOLOŠKOM DRUŠTVU OECD TEHNOLOSKI JAZ IZMEDU ZEMALJA ČLANICA OECD JEAN-JACQUES SERVAN-SCHREIBER AMERICKI IZAZOV - Razmjeri Sjedinjenih Država Amerike - Spirala rasta . . . - Svijet kompjutora - Odnosi u Evropskoi zajednici - Bit problema - Investiranje u čovjeka kao bitni faktor napretka - Evropska ljevica pred američkim izazovom EDVARD KARDELJ NAUČNO-TEHNICKI PROGRES - Faktor drustvenih promena u kapitalizmu JACQUES HOUSSIAUX VELIKO VISENACIONALNO PODUZECE . . . I - Funkcioniranje i rast velikih višenacionalnih poduzeća 1. Pravila funkcioniranja i rasta višenacionalnih poduzeća 2. Uvjeti primjene pravila funkcioniranja i politike razvoja velikog visenacionalnog poduzeća i problem moći A) Moć i jedinstvo upravljanja B) Moć i internacionalizam poduzeca C) Moć i internacionalizam institucija i okoline KOLEKTIV AUTORA MONOPOLISTICKI OBLICI TENDENCIJE KA INTERNACIONALIZACIJI PROIZVODNJE - Okvir nadnacionalnog monopola
Ugovori između država - Neokolonijalistički oblici internacionalizacije proizvodnje ARMANDO CÓRDOVA NEOIMPERIJALIZAM I EKONOMSKA INTEGRACIJA - Argument integracionista - Prvo razmatranje argumenata - Stav Sjedinjenih Država - Integracioni model koji su pokrenule Sjedinjene Države - Latinskoamericka integracija i unutrašnja dezintegracija - Tendencije nejednakog razvoja - Integracija i klasna borba - Zakljucci ANDRE GUNDER FRANK NEOIMPERIJALIZAM I DALJE OD NJEGA 1. Kriza metropole i latinskoamericki razvitak 3. Ekspanzija metropole i nerazvijenost Latinske Amerike . - Kratak pregled i zakljucci V. P. PANOV KOLEKTIVNI KOLONIJALIZAM PROGRAM SKJ DRZAVNI KAPITALIZAM I IMPERIALISTICKI HEGEMONIZAM Dio drugi VLASNICKI I PODUZETNICKI ODNOSI U DRZAVNO-KAPITALISTICKOJ DRUSTVENOI FORMACITI EVGENIJ S. VARGA PERSPEKTIVE EKONOMSKOG RAZVITKA KAPITALIZMA ESTES KEFAUVER VLADINA PODRSKA MONOPOLU - Neki ilustrativni primjeri - Vladino snabdjevanje - Patentno pravo SEYMOUR E. HARRIS SPASAVANJE AMERICKOG KAPITALIZMA JOHN M. KEYNES KRAJ LAISSEZ FAIRE-a JOHN M. KEYNES NUŽNOST DRZAVNE INTERVENCIJE JOSEPH SCHUMPETER PROCES RASPADANJA KAPITALISTICKOG DRUSTVA Zastarelost preduzetnicke funkcije Razaranje institucionalnog okvira kapitalističkog društva - Put u socijalizam JAMES BURNHAM EKONOMIJA MENADZERSKOG DRUSTVA JOHN KENNETH GALBRAITH BOGATO DRUSTVO - Rad, dokolica i nova klasa - O sigurnosti i opstanku JOHN KENNETH GALBRAITH NOVA INDUSTRIJSKA DRŽAVA - Mijena i industrijski sistem - Tehnostruktura, korporacija i vlasnici kapitala - Motivi i ciljevi tehnostrukture - Zrela korporacija i država - Budućnost industrijskog sistema PAUL A. BARAN, PAUL M. SWEEZY MONOPOLNI KAPITAL - Gigantska korporacija - Tendencija viška da raste - Iracionalni sistem SERGE MALLET NOVA RADNICKA KLASA - Sindikalizam i industrijsko društvo - Automatizacija, revolucija industrijske tehnologije Automatizacija podrazumeva organizaciju tržišta - Integracija radnika u preduzeću Rad u modernoj industriji Sindikalizam preduzeca Da li je „nova radnička klasa« radnička aristokratija? VLADISLAV MILENKOVIC DANASNJI KAPITALIZAM LUIS DAVIN STRUKTURNE PROMENE U KAPITALIZMU - Tri sustinska preobrazaja - Tri osnovna fenomena savremenog kapitalizma MIROSLAV PECUJLIC SOCIJALNE POSLEDICE NAUCNO-TEHNOLOSKE REVOLUCIJE I - Evolucija radnog tela - Formiranje „kolektivnog radnika` II - Od birokratske hijerarhije ka samoupravljanju III - Preokret u kvalifikacijskom obrazovnom modelu C. WRIGHT MILLS VLADAJUCA ELITA M. MAKSIMOVA BURZOASKA DRZAVA I IMPERIALISTICKA INTEGRACIJA Država - stimulator vanjskotrgovinskih veza - Prepreke na put internacionalizacije privrednog života - Prijelaz na međunarodno državno-monopolističko reguliranje SOLOMON L. VIGODSKI MILITARIZACIJA PRIVREDE - Njezina uloga u sustavu državno-monopolističkog kapitalizma A. MELEJKOVSKI, V. SUNDJEJEV, R. ENTOV O PRIVIDNIM I STVARNIM PROMIENAMA U SUVREMENOM KAPITALIZMU 1. Naučno-tehnicka revolucija i njezine posljedice za kapitalizam 3. „Demokratski kapitalizam` ili povecanje monopolistickog pritiska 4. Mit i drzava u suvremenim uvjetima 5. Mit o »izjednacenju prihoda` i „drustvu blagostanja` 5. Radnicka klasa - vodeća snaga u borbi protiv monopola Antologije 3 Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu. Knj. 2 izbor tekstova Adolf Dragičević, Rade Kalanj, Vjekoslav Mikecin predgovor i uvodna studija Adolf Dragičević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1973 Beograd : Komunist : Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis Str. [377]-665 : tabele ; 24 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adolf Kalanj, Rade Mikecin, Vjekoslav Antologije / Komunist [i] Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ. Kolo 1 ; 3 Bibliografija: str. 661-665. Predmetne odrednice Razvijeni kapitalizam -- Zbornici Sadržaj KNJIGA DRUGA IZABRANI TEKSTOVI Dio treći SOCIALNA I REVOLUCIONARNA PREVIRANJA U AKTUELNIM DRUSTVENIM SUKOBIMA I PROMIENAMA EVGENIJ S. VARGA NAIVAZNIJE DRUSTVENE PROMIENE U KAPITALIZMU THOMAS B. BOTTOMORE KLASE U INDUSTRIJSKIM DRUSTVIMA A. MELJNIKOV PROMIENA STRUKTURE RADNICKE KLASE SAD - Dolazi li do deproletarizacije? HERB GINTIS DRZAVA I REVOLUCIJA K. KER VISEDIMENZIONALNO DRUSTVO HENRI IANNE DRUSTVO 2000. GODINE JEAN-PAUL SARTRE MASE, SPONTANOST, PARTIJA ANDRÉ GORZ RADNICKA STRATEGIJA I NEOKAPITALIZAM Nužnost socijalizma S onu stranu sna - Od biiede do siromaštva - Bespuće - Politička bitka LUCIO MAGRI BESPUCE ZAPADNE REVOLUCIJE Novi revolucionarni naleti ERNEST MANDEL SOCIJALISTICKI ODGOVOR AMERICKOM IZAZOVU Medunarodna koncentracija i centralizacija kapitala Emigracija strucnjaka iz Evrope u Ameriku` Socialisticka alternativa zapadnoevropskog radnickog pokreta ROGER GARAUDY VELIKA PREKRETNICA SOCIJALIZMA Posledice naucno-tehnicke revolucie I - Mutacija I - Ljudske mogućnosti Perspektive i inicijative za socijalističku budućnost Francuske LELIO BASSO IZGLEDI EVROPSKE LJEVICE HERBERT MARCUSE PERSPEKTIVE SOCIALIZMA U INDUSTRIJSKI RAZVIJENOM DRUŠTVU PIERRE JALÉE IMPERIJALIZAM, TRECI SVIJET I SOCIJALIZAM Imperializam i Treci svijet Imperializam i socijalisticki svijet ANDRÉ GORZ REFORMA I REVOLUCIJA Za socijalističku strategiju reformi Socijalisti i reformisti - Pitanje programa Ideološki front - Nove zadaće revolucionarne partije PAUL BAIROCH UTJECAJ TERCIJARNOG SEKTORA NA UBLAZAVANJE DRUSTVENIH SUKOBA 1) Smanjenje učestalosti privrednih kolebanja i podaci o važnosti tercijarnog sektora 2) Oblica stabilizaciskih mehanizama tercijarnog sektora 3) Društvene posljedice sve veće stabilnosti konjunkture JEAN FOURASTIÉ NOSI LI NAM SUTRA§NJICA IZOBILJE? Tehnicke granice izobilja Ljudske granice izobilju Primarne potrebe Sekundarne potrebe Tercijarne potrebe HERBERT MARCUSE OSLOBODENIE OD DRUSTVA OBILIA ADOLF DRAGICEVIC KAPITALIZAM NA IZMAKU (Uvodna studija) Uvod Naučno-tehnološka revolucija Struktura modernog društva Era privrednih giganata. Jedinstvo razvijenih zemalja Svijet udruzenog rada Podudarnost opcih i posebnih interesa Zakljucak DISKUSIJA Dr Branko Pribićević Dr Adolf Dragićević Dr Arsen Tovanovic Dr Adolf Dragićević Dr Dusan Pirec Vladislav Milenković Dr Ivan Fabinc Dr Blazenka Despot Dr Bogdan Ćosić Dr Zoran Vidaković Dr Ivan Fabinc Dr Srđan Vrcan Dr Branko Pribićević Dr Adolf Dragićević IZABRANA BIBLIOGRAFIJA Antologije 4 Teorijske osnove i istorijska iskustva : samoupravljanje i radnički pokret. 1 izbor tekstova i predgovor Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 517 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Zbirka Antologije ; 4 Predgovor: str. [V]-XVI Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Samoupravlјanje -- Socijalizam -- Radnički pokret Sadržaj PREDGOVOR V-XVI IZVORI, IDEJE, PRVI KORACI KARL MARKS I FRIDRIH ENGELS Karl Marks Straikovi i radnicka udruzenja K. Marks - F. Engels Manifest komunisticke partije K. Marks - F. Engels Radnici moraju uspostavljati sopstvene revolucionarne vlade u vidu op§tinskih samouprava i radnickih komiteta Karl Marks Kritika Prudona Karl Marks O kooperativnom radu i o sindikatima Karl Marks Kritika Bakunjina Fridrih Engels Kritika Bakunjina Fridrih Engels Bakunjinisti na poslu F. Engels O autoritetu Fridrih Engels Uvodenjem socialistickog poretka drzava se sama od sebe raspada K. Marks - F. Engels Oslobodenie radnicke klase mora biti delo same klase Fridrih Engels Drzava se ne ukida, ona odumire Fridrih Engels Skok covecanstva iz carstva nuznosti u carstvo slobode Karl Marks Doktrinarna anticipacija programa revolucie buducnosti odvladi dazniu od savremene borbe Fridrth Engels Drustvo organizovano na osnovama slobodne i jednake asocijacije premestice državni stroj u muzej starina PJER-ZOZEF PRUDON Radovan Pavicevic Prudon i samoupravljanje Pier-Zozef Prudon Sindikalizam i industrijska demokratija Pjer-Zosef Prudon Mutualisticka privreda Pier-Zosef Prudon Mutualizam, drustveni ugovor Pjer-Zosef Prudon Nuznost konkurencije Pjer-Zosef Prudon Federalno uredenje drustva PRVA INTERNACIONALA Misel Raptis Prva internacionala o samoupravljanju PARISKA KOMUNA Pero Damianovic - Aser Deleon Iskustva pariske komune Karl Marks Komuna - politicki oblik drustvene emancipacije radnistva Karl Marks Komuna - socijalne mere Karl Marks Internacionalizam komune Karl Marks Komuna - susta suprotnost burkoaskoj državi Karl Marks Razbijanje drzavne masine - preduslov svake stvarne revolucije na kontinentu Fridrih Engels Komuna - razbijanje stare dr%avne vlasti i njeno zamenjivanje novom REVOLUCIONARNI I INDUSTRIJSKI SINDIKALIZAM Vladimir Goati Ideja radnickog samoupravljanja krajem XIX i podetkom XX veka u Francuskoi Zorž Sorel Generalni Straik Zors Sorel Proizvodacka demokracija Žorž Sorel Marksizam i revolucionarni sindikalizam Daniel De Leon Industrijalni unionizam Daniel De Leon Socijalisticka izgradnja drustva RADNICKI SAVETI U BORBI ZA SOCIJALISTICKU REVOLUCIJU REVOLUCIJA 1905. U RUSIJI Lav Trocki Petrogradski sovjet 1905. V. I. Lenjin Nasi zadaci i sovjet radnickih deputata OKTOBARSKA REVOLUCIJA I PRVE GODINE SOVJETSKE VLASTI V. I. Lenjin Zadaci revolucionarnog proleterskog dr¿avnog uredenja V. I. Lenjin Uspostaviti istinsku radničku kontrolu nad proizvodnjom i raspodelom V. I. Lenin Drzava i revolucija V. I. Lenjin Osnovna obelezja sovjeta V. I. Lenin Odmah otpoceti obucavanje svih trudbenika u poslovima upravlianja drzavom V. I. Lenjin Novi tip drzave koji izrasta u revoluciji V. I. Lenjin Ne boite se inicijative i samostalnosti masa V. I. Lenjin Projekt uredbe o radnickoj kontroli V. I. Lenjin Mase mogu uzeti u svoje ruke svu vlast V. I. Lenjin Razvitak sovjetske organizacije V. I. Lenjin Potcinjavanje masa jedinstvenoj volji rukovodilaca radnog procesa V. I. Lenjin Polemika sa Kauckim oko sovjeta V. I. Lenjin Od radnicke kontrole do radni&kog upravljanja V. I. Lenjin Gradani svi odreda treba da ucestvuju u upravljanju dr≥avom V. I. Lenjin U revoluciji je solidno samo on $to su izvojevale mase proletarijata V. I. Lenjin Sovjetska organizacija dr%ave V. I. Lenin Anarhizam V. I. Lenjin Sovjeti su proizvod samostalnog narodnog stvaralastva V. I. Lenjin U revolucionarnom periodu bolisevici i menisevici su zajedno radili u sovjetima V. I. Lenjin Radnicke organizacije treba da Stite radnike od njihove vlastite dr%ave V. I. Lenjin Borba sa birokratizmom je apsolutno neophodna V. I. Lenin O sindikalistickom i anarhistickom skretanju V. I. Lenjin Koncentrisimo na manjem oslabljene sage radnicke klase Ana Pankratova Fabricki komiteti u Rusiji u vreme revolucije (1917-1918) Derd Lukač Sovieti su država kao oruzje u klasnoj borbi proletarijata Nikolaj Buharin - Eugenije Preobrasenski Drzava i drzavno vlasnistvo Nikolaj Osinski Uloga proletarijata u organizaciji proizvodnje Karel Radek Program izgradnje socijalisticke privrede Rudzutak Proizvodni zadaci sindikata A. Sijapnikov Organizacija privrede i zadaci sindikata Aleksandra Kolontaj Radnicka opozicija Proglas grupe „Radnicka istina` revolucionarnom proletarijatu REVOLUCIONARNA ZBIVANJA U EVROPI POSLE PRVOG SVETSKOG RATA V. I. Lenjin Sovjeti u zapadnoevropskim zemliama Drugi kongres Kominterne Fabricki komiteti i radnicka kontrola G. Zinoujer O uslovima u kojima se moze preci na stvaranje radnickih sovjeta Derd Lukac O pitanju parlamentarizma Lav Trocki O radnickoj kontroli nad proizvodnjom NEMACKA I AUSTRIJA Lazar Covic Radnicka veca i saveti preduzeca u Nemackoj 1918--1922. Lazar Covic Radnicki saveti u Austriji 1917--1934. Vladan Pantic Koncepcije u radnickom pokretu Nemacke o sistemu veca Roza Luksemburg Potrebno je da prosirujemo sistem radnickih saveta Eugen Levine Izvestaj o Prom svenemackom kongresu radnickih i voinickih veca Rihard Miler Sistem veca u Nemackoj Ernest Dojmig Revolucionarni socializam i sistem veca Karl Korš O podrustvljavanju Karl Kors Radno pravo za savjete preduzeca Maks Adler Demokratija i radnicki saveti Oto Bauer Put revolucije ITALIJA Marko Kosman Fabricki saveti u Italiji 1919--1923 Pokret fabrickih saveta u Torinu Antonio Gramsi Pokret „Ordine Novo` Derd Lukal Kriza sindikalizma u Italiji VELIKA BRITANIJA Branko Pribicevic Pokreti i ideje o radnickoj kontroli pocetkom XX veka u Engleskoj Branko Pribicevic Teorije o radnickoj kontroli G.D.H. Kol Gild-socializam u novom obliku Sidni i Beatris Veb Demokratije proizvodaca Branko Pribicevic Borba pokreta fabrickih poverenika za radnicku kontrolu ANARHISTI O RADNICKOM SAMOUPRAVLIANTU Daniel Geren Prudonovo shvatanje samoupravljanja Mihail A. Bakunjin Sustina države i diktatura proletarijata Gaston Laval Konstruktivne koncepcije slobodarskog socijalizma Piotr Arsinov Konstruktivni problemi socijalne revolucije Valevski Put socijalne revolucije Daniel Geren Uspesi samoupravljanja u Spaniji 1936--1938. Rene Bertije Anarhosindikalisticke koncepcije samoupravljanja Komunisticko-anarhisticka tribina Uslovi samoupravljačke revolucije Antologije 5 Revolucionarno ukidanje kapitalizma : samoupravljanje i radnički pokret. 2 izbor tekstova Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 721 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Zbirka Antologije ; 5 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Samoupravlјanje -- Radnički pokret Antologije 6 Socijalizam : samoupravljanje i radnički pokret. 3 izbor tekstova Miloš Nikolić i Vladimir Štambuk ; biografske beleške i bibliografija Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1973 Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 677 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milos = Nikolić, Milos Štambuk, Vladimir Edicija Antologije ; 6 Str. 631-643: kratki biografski podaci o inostranim autorima Bibliografija: str.645-671. Predmetne odrednice Socijalizam -- Samoupravlјanje -- Radnički pokret Sadržaj RADNICKO SAMOUPRAVLJANJE I SOCIALISTIČKO DRUSTVO Anton Panekuk Radnicki saveti Anton Panekuk Saveti su prirodna organizacija revolucionarnog proletarijata Anton Panekuk Glavna snaga revolucije sastoji se u autonomnoi akcil radnicke klase Daniel Mote Soli Nekoliko zamisli o upravljanju fabrikom Pier Solije Principi socialistickog drustva Daniel Sovei Samoupravljanje, humanizacija i organizacija rada IDEJE I PRAKSA RADNICKOG SAMOUPRAVLJANJA U SOCIALISTICKIM ZEMLJAMA CEHOSLOVACKA Radovan Rihta Samoupravljanje i naucno-tehnicka revolucija Milos Barta Radnicki saveti kao drustveni pokret Ota Sik Privredni model demokratskog socijalizma MAĐARSKA Imajmo poverenje u radnicke savete Andras Heredis O alternativama drustvenog razvoja Marton Buza Udesce sindikata i radnih ljudi u odlucivanju u Mađarskoj NEMACKA DEMOKRATSKA REPUBLIKA Neno Sarel Radnicke inicijative u Istocnoj Nemackoj (1945--1954) Valter Miler Radnicka kontrola u preduzecu: Sta i kako kontrolisati? POLJSKA (Izbor: Senka Radulović) Adolf Sturmtal Razvoj radnickih saveta (Izbor: Milos Nikolic) Vladislav Gomulka Dve funkcije radnicke samouprave Janko Klikovac Radnicki savjeti u Poliskoj (Izbor: Milos Nikolié) Maria Jaros Radnicka samouprava kao element drustvenog sistema preduzeca (Izbor: Milos Nikolié) J. Kuron i K. Modzelevski Za radnicke savete (Izbor: Milos Nikolit) Vladislav Zastavni Radnicka samouprava - forma socialisticke demokratije Zdislav Levandouski Povecati ulogu karika radnicke samouprave Jolanda Kulpinska Iz istrazivanja o radnickoj samoupravi SOVJETSKI SAVEZ (Izbor: Putnik Dajic) Dalji uslovi za udesce masa u upravljanju drustvom J. M. Koslov Sistem drustvenog upravljanja na savremenoj etapi J. J. Volkov Socijalizam i proizvodna demokratija Svesavezno centralno vece sindikata SSSR Udesce radnih ljudi SSSR u upravljanju socialistickom proizvodnjom (Izbor: Milos Nikolic) TEORITSKA MISAO U SVETU O RADNICKOM SAMOUPRAVLJANJU U JUGOSLAVIJI (Isbor: Milos Nikolic i Vladimir Stambuk) Milos Nikolic Napomene uz tekstove inostranih autora o jugoslovenskom samoupravljanju Luidi Longo Radnicko samoupravljanje u Jugoslaviji Zork Laser Pouke i znacaj jugoslovenskog iskustva Andre Gorz Samoupravljanje nije univerzalni lek Bendžamin N. Vord Ilirska stabilnost Bruno Kuster Radnicko samoupravljanje u Jugoslaviji Rei Mur Samoupravljanje u Jugoslaviji Solomon Dion Rovin Drustvene vrednosti i struktura upravljanja: slucaj Jugoslavije i Poljske Isak Adikes Industrijska demokratija: Jugoslovenski stil Dag Suljel (Isbor: Milutin Tomanovic) Radnicka samouprava u Jugoslaviji SAMOUPRAVNA ROBNA PRIVREDA Edward Kardelj Zan Dri Da li je samoupravljanje u Jugoslaviji gradiliste ili fasada jednog empirijskog socijalizma? JUGOSLOVENSKA MISAO O RADNICKOM SAMOUPRAVLJANIU JOSIP BROZ TITO Narodna skupstina FNRJ * 26. jun 1950. Prvi kongres radnickih saveta * 25. jun 1957. 1 o/ Peti kongres SSJ * 20. april 1964. Osmi kongres SKJ * 7. decembar 1964. Deveti kongres SKJ* 12. marta 1969. Akademija nauka i umjetnosti BiH * 30. novembar 1969. Drug kongres samoupravljaca * 5. maj 1971. Druga konferencija SKJ * 27. januar 1972. Opsti sabor federacije * 23. april 1973. Vladimir Bakaric Izgradnja socialistickih samoupravnih odnosa Dusan Bilandžić Radanie koncepcije samoupravnog socialistickog razvitka Edvard Kardelj Nacelni osnovi novog Ustava Edward Kardelj Ekonomski i politicki odnosi u samoupravnom socialistickom drustvu Edvard Kardelj Integracija rada i drustvenog kapitala pod kontrolom radnika Edvard Kardelj Samoupravlianje moze ostvariti samo dobro organizovana radnicka klasa Edward Kardeli Socialisticki proizvodni odnosi i samoupravljanje Edvard Kardelj Samoupravljanje - demokratski i ekonomski odnos Najdan Pasic Ideja neposredne samoupravne demokratije i podrustvljavanje politike Miroslav Peculic Zivi socijalni pokret ili zaledene snage istorie Stipe Suvar Samoupravljanje i druge alternative Zoran Vidakovic Integralno radnicko odlucivanje i alternativa tehnokratskog upravljanja KRATKI BIOGRAFSKI PODACI O INOSTRANIM AUTORIMA BIBLIOGRAFIJA