Opis O autoru Dodatne informacije „Po kontraktualizmu, blagostanje pojedinaca moralno je značajno ne zato što je intrinzično vrijedno ili zato što je samoočigled­no da je unapređenje blagostanja pojedinaca is­pravnotvorna odlika, već jednostavno zato što bi pojedinac mogao razumno da odbaci argument koji njegovom blagostanju ne bi dao nikakav značaj.” T. M. Scanlon „Skenlon tvrdi da, ako bi odustao od indivi­dualističkog ograničenja, njegova kontraktu­alistička teorija ne bi više nudila ‘jasnu alter­nativu utilitarizmu’. Držim da to nije istina. Ako bi odbacio individualističko ograničenje, njegova bi formula mogla da pruži potporu različitim neutilitarnim principima. To bi ojačalo Skenlonovu teoriju i učinilo je bo­ljom alternativom utilitarizmu. ” Derek Parfit Derek Antoni Parfit (Derek Antony Parfit, 11. decembar 1942 - 1. januar 2017) bio je britanski filozof koji se specijalizirao za osobni identitet, racionalnost i etiku. Smatra se jednim od najznačajnijih i najuticajnijih moralnih filozofa s kraja 20. i početka 21. veka. Parfit se izdigao 1971. godine objavljivanjem svog prvog rada "Personal Identity". Njegova prva knjiga, Reasons and Persons (1984), opisana je kao najznačajniji rad moralne filozofije još od 1800-tih. Njegova druga knjiga, On What Matters (2011), široko je rasprostranjena i raspravljana mnogo godina pre njenog objavljivanja. Za celu svoju akademsku karijeru, Parfit je radio na Univerzitetu u Oksfordu, gde je bio viši naučni saradnik na sveučilištu All Souls College u vreme njegove smrti. Bio je i gostujući profesor filozofije na Univerzitetu Harvard, Univerzitet u Njujorku i Univerzitet Rutgers. Nagradu Rolf Schock za 2014. godinu dodelio je "za njegove revolucionarne doprinose u vezi s osobnim identitetom, poštovanjem budućih generacija i analizom strukture moralnih teorija." T.M. Skenlon (T. M. Scanlon, rođen 28. juna 1940) je odrastao u Indianapolisu, Indiana. Diplomirao je na Prinston Univerzitetu 1962, a doktorirao filozofiju na Harvardu pod mentorstvom Burtona Drebena. Godinu dana je studirao na Univerzitetu Okford na Fulbright stipendiji, a potom se vratio se na Univerzitet Prinston, gde je predavao od 1966. do 1984. Njegova disertacija i neki od njegovih prvih radova bili su iz matematičke logike, gde mu je glavno interesovanje bila teorija dokaza, ali se kasnije okrenuo etici i političkoj filozofiji, gde je razvio verziju kontraktualizma u liniji Džona Rolsa, Imanuela Кanta i Žan-Žaka Rusoa. Skenlon je objavio i važne radove o slobodi govora, jednakosti, toleranciji, osnovama ugovornog prava, ljudskim pravima, pojmovima blagostanja, teorijama pravde, kao i o temeljnim pitanjima u moralnoj teoriji. Težina 0,2 кг Dimenzije 115 × 175 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez mek Broj stranica 136 ISBN 978-86-80484-11-2 Dimenzije 115x175

Izvanredni izgovori (i druge dobre stvari) - Tom Gejts Liz Pišon Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2017 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 350, ilustrovano Kategorije: Nagradene knjige / Knjige za decu / Tom Gejts Starosna grupa: Školarci: 10–12 god. Nagrada Roald Dal za 2011. Nagrada Voterstouns za najbolju decju knjigu u 2012. godini. Nagrada Red haus za najbolju knjigu za mlade u 2012. godini. Biti prvi na listi nagradenih koju pravi gospodin Fulerman uopšte nije tako lako. A razlozi su sledeci: 1. Markus Meldru je pritajeno da-ne-kažem-šta i ne misli nikom dobro, ako mene pitate. 2. Zub me je toliko boleo da nisam mogao ni da crtam za vreme casova. 3. Omele su me druge aktivnosti kao što su plivanje, lov na bube i mahom, ono najvažnije, kvalitetno nerviranje moje sestre Dilije. Liz Pišon (1963) rodena je u Londonu, studirala je graficki dizajn i radila u britanskoj muzickoj industriji kao umetnicki direktor. Autorka je bestseler serijala o Tomu Gejtsu, koji je preveden na 36 jezika i koji je dobio brojne nagrade. Ima troje dece i živi u Brajtonu. ***Odlično očuvano***

Dobro očuvano. Podvlačeno običnom olovkom. „Živimo u dobu u kojem je tržište preplavljeno knjigama za samopomoć, te na rafovima knjižara i biblioteka vidimo sve više djela iz oblasti nazvane „popularna psihologija“ (iako je od ta dva termina tačniji ovaj da se radi o nečemu popularnom nego da se radi istinski o psihologiji, čast izuzecima) koja nerijetko nude, kao da se radi o dijetama, savjete kako da poboljšate svoj poslovni, ljubavni, porodični ili generalni život za određen vremenski period. „Vrelo mudrosti“ nije takva knjiga. U tri stotine Grasijanovih maksima vi ćete naći pregršt dobrih savjeta o tome kako da se ponašate, šta da radite, kako da budete mudriji i da vas drugi percipiraju kao mudrije. Iako su pisane prije više od tri stotine godine, ove maksime su potpuno prikladne današnjem društvu, kao da su pisane za čovjeka trećeg milenijuma. Kao što su berzanski špekulanti prigrlili „Umijeće ratovanja“ Sun Cua kao svoju novu Bibliju, mogu da zamislim kako politički savjetnici i aktivisti prihvataju i upotrebljavaju „Vrelo“ kao svoju. To ne znači da ovo nije knjiga za apsolutno svakog čovjeka, jer praktična mudrost je nešto čemu svi treba da težimo.“ Izdavač: Akia Mali princ Broj strana: 165 Dimenzije: 18 cm Povez: tvrd

DK 1 58577) VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

N. J. Csákvár - Mađarski keramički ukrasni tanjir Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2,5 cm Težina: 290 g Na nekoliko mesta glazura na rubu je sitno oštećena. Žig na dnu: N. J. Csakvar (unutar kruga) 1971 (utisnuto ručno) U oblasti oko grada Csákvár (Čakvar), u centralnoj Mađarskoj, istorija grnčarstva seže još u rimsko doba, jer su u blizini postojala nalazišta odlične gline za ovu vrstu proizvodnje. U prvoj polovini XIX veka, u vreme procvata grnčarskog zanatstva u gradu, radilo je blizu 200 grnčara. Unutar grada, zanatlije su bile verski i geografski odvojeni: grnčari reformatorske vere živeli su u Gornjem, a katolički u Donjem gradu. Ceh čakvarskih grnčara osnovan je 1778. godine, a pripadali su mu i grnčari iz 14 obližnjih sela. Ceh je strogo kontrolisao živote svojih članova. Obuku su počinjala deca sa 8-9 godina, i pod nadzorom iskusnih majstora morali su da nauče da prave jedostavnije predmete. Na kraju obuke, dečak je morao da napravi veliku posudu, koju su ocenjivali drugi majstori, da bi mogao da postane kandidat za majstora. Znanje i veština tako su prenošeni kroz generacije, a Čakvar postao najvažniji grnčarski centar u Transdunavskoj oblasti. Prodaje se bez držača za tanjir. (117/30-38/122-kp/1162)

m1 VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

Opis proizvoda: Osećajte Mesečevu Magiju: Mesečev Kamen je ključ za otključavanje tajni i magije Mesečeva sveta. Ovaj kamen nosi sa sobom blagoslove Mesečevih faza i pomaže vam da se povežete s njenom transformišućom energijom. Snaga Mesečevog Kamena: Povećana Intuicija: Mesečev Kamen podstiče vašu intuiciju i sposobnost da razumete dublje, skrivene slojeve sveta oko sebe. Otvorite vrata svojim instinktima i unutarnjoj mudrosti. Emocionalna Harmonija: Ovaj kamen ima umirujući uticaj na vaše emocionalno stanje. Pomaže vam da prevaziđete stres, anksioznost i negativne emocije, vraćajući vam unutarnji mir. Ženska Snaga: Mesečev Kamen je posebno blagotvoran za žene. Povezan s Mesečevom energijom, podržava žensku intuiciju, plodnost i cikluse. Kreativnost i Inspiracija: Ovaj kamen otvara vrata kreativnosti i inspiracije. Ako tražite izvor umetničke inspiracije ili želite unaprediti svoju maštovitost, Mesečev Kamen je vaš saveznik. Savršen Poklon: Mesečev Kamen je dar koji donosi duboku povezanost s prirodom i unutarnjim jačim Ja. Oduševite svoje najdraže ovim izvanrednim kamenom i poklonite im Mesečevu magiju. Povežite Se s Mesečevom Magijom: Bez obzira na vaš nivo iskustva, Mesečev Kamen će vam doneti snagu i transformaciju. Osetite blagoslove Mesečevih faza i koračajte hrabro kroz svoj život. Prepustite se Mesečevoj magiji i unesite je u svoj svakodnevni život. Slanje se vrši putem pošte POstexpres uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

Izdavač: Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 12 Autor: Valeri Solanas Prevod: Jovica Aćin Povez: mek Broj strana: 75 Odlično očuvana. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i kurve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj – majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „smeća“, „ološa“. A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton... Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja.“ (K-56)

Polovna knjiga, korice blago pohabane. Otpis biblioteke, ima par pečata u unutrašnjosti, dobro očuvana. Izdavač - Gradac, Čačak, 2005. god. Broširan povez, 17 cm. 73 str. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i ku rve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj - majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „ smeća“ , „ ološa“ . A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton. . . Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. . S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja. “

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Naziv: Misli Autor: Božidar Knežević Godina izdanja: 2002 Izdavač: Gradska biblioteka Božidar Knežević, Ub Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne. * * * Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu. * * * Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost. * * * Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode. * * * Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske. * * * Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove. O autoru: Božidar Knežević (1862–1905) bio je filozof i profesor istorije. Iako je manje poznat, nepravedno zaboravljen, njegova dela su od značaja. Pisao je naučna dela iz oblasti filozofije, a iza sebe ostavlja i dela iz književnosti, i jedna i druga jednako važna. Knežević je rođen u Ubu, a u Beogradu je završio Veliku školu, Istorijsko-filološki odsek. Jedno vreme je radio kao profesor, da bi napustio kasnije taj posao. Bio je učesnik u srpsko-bugarskom ratu. Njegov život nije bio nimalo lak, susretao se sa finansijskim poteškoćama. Možda se u tome može pronaći razlog što je široj publici Božidar Knežević ostao manje poznat i što mu se nije pružila prilika za dalji napredak u naučnom smislu, odnos za dodatni razvoj u profesionalnom životu. Uprkos životnim problemima, ništa ga nije sprečilo da se obrazuje, pa je uspešno savladao jezike i posvetio se izučavanju istorije i filozofije. Najviše pažnje u svom radu posvećuje oblasti filozofije. Okrenuo se filozofiji pozitivizma, a evoluciju tumači na pesimističan način. Jedno od njegovih dela jeste „Principi istorije”, koje se pojavilo 1898. godine, a sastoji se iz dva toma. Za ovo delo Ksenija Atanasijević, filozof i prva žena koja je doktorirala u Beogradskom univerzitetu, kaže da „ovo delo među Jugoslovenima predstavlja prvi i jedinstven pokušaj izgradnje jedne filozofije istorije”. Iako se malo zna o Božidaru Kneževiću, s pravom se može reći da su njegove „Misli” dosegle visoki domet kod čitalačke publike. „Misli” su prvobitno izašle 1901. godine u Srpskom književnom glasniku, a zasebno su štampane 1902. godine. U ovoj knjizi su objedinjeni aforizmi sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Objavljena su i Kneževićeva dela „Zakon reda u istoriji” i „Istorijski kalendar”. S obzirom na to da je znao strane jezike, prevodio je sa engleskog jezika, a neki od njegovih prevoda su „Istorija civilizacije u Engleskoj” H. T. Berkla, „O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji” Tomasa Karajla. Ovaj veliki mislilac i filozof, koji svojim nevelikim opusom postiže visoku vrednost, preminuo je u Beogradu 1905. godine. Danas njegove rukopise možemo naći u Narodnoj biblioteci Srbije.

Interpress, Beograd, Mek povez, 16 strana ILUSTRACIJE DUSAN VUKOTIC I RUDOLF BOROSAK! EKSTREMNO RETKO! U VEOMA DOBROM STANJU Душан Вукотић (Билећа, 7. фебруар 1927 — Загреб, 8. јул 1998) је био филмски редитељ, сценариста, аниматор, једини југословенски оскаровац и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Биографија Рођен је 1927. у Билећи, гдје је провео дјетињство.[1][2] Његов отац је био службеник, па су се због посла преселили у Загреб.[2] Још за време студентских дана на загребачком Архитектонском факултету крајем четрдесетих година прошлог века постаје стални карикатурист у хумористичком недељнику „Керемпух“. Објављује такође у „Јежу“, „Вјеснику“, „Филмској култури“ и другим. На цртаном филму ради од 1951. године. Почео је у загребачком „Дуга-филму“. Дебитује са цртаним филмом „Како се родио Кићо“. Од 1956. године ствара у „Загреб филму“, предузећу за производњу документарних и кратких филмова у којем је основан Студио за цртани филм. Те године настаје „Несташни робот“ за који је на 3. југословенском филмском фестивалу у Пули Душан Вукотић добио Златну арену у категорији цртаног филма. То је била прва ауторска награда додељена нашем цртаном филму. Две године касније, у оквиру смотре светског анимираног филма у Кану 1958. године приказано је седам југословенских филмова од којих су три Вукотићева: „Каубој Џими“, „Чаробни звуци“ и „Абракадабра“. На овим сусретима првим пут је лансирана синтагма „Загребачка школа цртаног филма“. Филм „Сурогат“, ингениозну асоцијацију на савремене уметнине, синтетске творевине које преплављују сва подручја цивилизације, завршава 1961. године. Овај филм је 1962. године добио Оскара. Био је то први Оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. Вукотић је у својим филмовима комплетан аутор: режира, црта, анимира и, углавном сам себи пише сценарије. Експериментише комбиновањем цртаног и играног филма (`Мрља на савјести“ 1967, „Опера кордис“ 1968, „Арс грација артис“ 1970, „Скакавац“ 1975. и други). Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма. То су „Седми континент“ 1966, `Акција стадион` 1977. и „Гости из галаксије“ 1981. године. Вукотић је својим филмовима освојио 146 домаћих и међународних награда. Награђиван је на свим најзначајнијим међународним филмским фестивалима као што су фестивали у Берлину, Мелбурну, Лондону, Сан Франциску, Бергаму, Оберхаузену, Корку, Карловим Варима, Ансију, Монтевидеу, Мексико Ситију, Холивуду, Прагу, Манхајму, Њујорку, Кану, Милану, Барселони, Лајпцигу, Трсту, Атланти, Техерану и другим. Међународном наградом за животно дело „за изузетан допринос уметности анимације“ наградила га је 1987. године Међународна асоцијација цртаног филма.[3] Душан Вукотић је 25 година предавао филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу. По њему је названа награда која се додељује на Фестивалу анимираног филма.[4] Borošak, Rudolf, hrvatski filmski scenograf, crtač i redatelj (Zagreb, 10. III. 1932 – Zagreb, 6. II. 2022). Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, a od 1957. djelovao kao scenograf (tj. crtač pozadina) u mnogim animiranim filmovima Studija za crtani film Zagreb filma, među kojima i u više istaknutih ostvarenja u režiji Borivoja Dovnikovića, Nedeljka Dragića, Zlatka Grgića, Aleksandra Marksa i Vladimira Jutriše te Dušana Vukotića. Sedamdesetih i 80-ih godina XX. st. ostvario je više autorskih crtanih filmova u kojima slijedi poetiku Zagrebačke škole crtanog filma (Astralis, 1972; Univerzum, 1976; Slika, 1980; San, 1982; Klaun, 1987; Genesis, 1988). Radio je kao crtač pozadina i u seriji Profesor Baltazar.

Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``

Ljubivoje Ršumović Vesti iz nesvestiTvrdi povezIzdavač BigzLjubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine.Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama.Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda.Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd.Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa...U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka...Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini.Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju.Dela su mu prevedena na više stranih jezika.Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred).Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea.Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“.Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.Više nije član Udruženja književnika Srbije.Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.3/29

Ljubivoje Ršumović Vesti iz nesvestiTvrdi povezIzdavač BigzLjubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine.Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama.Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda.Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd.Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa...U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka...Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini.Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju.Dela su mu prevedena na više stranih jezika.Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred).Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea.Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“.Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.Više nije član Udruženja književnika Srbije.Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.3/29

Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

SELTMANN, Bavaria - Tri dezertna tanjira `China Blau` (1954-1990) Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 830 g Po nekoliko sitnih tragova pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: Seltmann (ispod krune) Weiden Bavaria W.-Germany QUALITÄTS – PORZELLAN (polukružno) „Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H.“ koristila je ovu oznaku između 1954. i 1990. godine. Christian Wilhelm Seltmann (Kristian Vilhelm Seltman) rođen je 1870. godine u malom gradu Schlottenhof (Šlotenhof) kod Arzberga (Arcberg), gde je osnovna znanja stekao gledajući svog oca pri porodičnom poslu dekorisanja posuđa. To je u velikoj meri uticalo na njega, i kasnije je radio kao šegrt u različitim fabrikama porcelana postepeno naučivši sve aspekte ove delatnosti. Tokom rada za fabriku porcelana u Arzbergu u svoje slobodno vreme uspešno se bavio dizajniranjem i ukrašavanjem porcelana, i projektovao je porcelansku posudu koja je čak privukla pažnju američkih kupaca. Njegova posvećenost poslu i talenat, veoma impresivni za tako mladog čoveka, brzo su uočeni i 1896. godine postao je direktor fabrike u Arzbergu. Ali, Christianu se nije dopadao nadzor od strane vlasnika fabrike koji mu nije ostavljao dovoljno prostora za realizaciju sopstvenih ideja, i nakon uspeha njegovog brata Karla sa “Keramik- und Porzellanfabrik Karl Seltmann“ u njihovom rodnom gradu Schlottendorfu, Christian je odlučio da otvori sopstvenu fabriku zajedno sa najstarijim bratom Johannom (Johan) 1901. godine. Samo nekoliko godina kasnije “Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H. ” stekla je veoma dobru reputaciju i zapošljavala je preko 600 radnika. Dva brata često su se razilazila oko toga kako voditi fabriku, i kada Johan Seltmann konačno rešio da prenese posao u akcionarsko društvo, Kristijan je odlučio da napusti zajedničku fabriku i otvori svoj posao u gradu Weiden (Vajden) 1910. godine. Fabrika je brzo napredovala, ali je Christian Seltmann 1921. godine umro od posledica nesrećnog slučaja. Fabrika je nastavila da napreduje pod upravom njegove udovice Katharine Seltmann (Katarina Seltman), i 1928. godine preuzela je većinu akcija u „Porzellanfabrik Schirnding A.G.“ u Schirndingu (Šrinding, Bavaria). Ubrzo posle toga, Katharina Seltmann se povukla iz posla, i prepustila upravu sinovima. Heinrich Seltmann (Hajnrih) je preuzeo fabriku u Schrindingu, a daleko iskusniji Wilhelm (Vilhelm) zadržao je fabrike u Weidenu, koje je proširio preuzimanjem „Porzellanfabrik Krummennaab“ 1939. godine i „Porzellanfabrik Erbendorf” 1940. godine. Kao i mnoge druge fabrike, u toku Drugog svetskog rata fabrika Seltmann je izgubila najveći deo radne snage u ratnim naporima i bila je prisiljena da radi sa ograničenom količinom sirovina i da se bori sa drastično smanjenom potražnjom. Posle rata, najveći deo pogona fabrike služio je za smeštaj američkih trupa, i veći deo opreme je uništen dok su vojnici prilagođavali prostorije za smeštaj velikog broja ljudi i mnoštvo opreme. Iako je porodica Seltmann još uvek imala dovoljno sredstava da posle svega obnovi fabriku, to ne bi bilo izvodljivo bez pomoći preostalih lojalnih radnika, koji su pristali da rade bez plate i budu isplaćeni kada se fabrika oporavi. Oporavak fabrike išao je brzo, i 50-ih godina Wilhelm Seltmann je započeo je modernizaciju fabrike. 1957. godine postao je glavni akcionar “Königlich privilegierte Porzellanfabrik Tettau G.m.b.H.” Wilhelm Seltmann umro je 1967. godine i čitav posao ostavio u rukama porodice. Kao i njegov otac, i on je mrzeo pomisao na to da kompanijom upravlja upravni odbor i u svojoj oporuci naveo želju da se kompanija nikada ne pretvori u akcionarsko društvo i da uvek treba da ostane u porodičnom vlasništvu. Njegova želja je ispoštovana, i Seltmann grupa je i danas jedna od nekoliko preostalih velikih porodičnih preduzeća u Nemačkoj. Početkom 90-tih, kompanija se znatno proširila preuzimanjem četiri fabrike sa područja Thuringie (Turingija) poznate po proizvodnji umetničkog porcelana : `Aeltesten Volkstedter Porzellanmanufaktur` (osnovana 1762.), `Unterweißbacher Werkstätten für Porzellankunst` (osnovana 1882.) sa njenim odeljenjem za umetničko oblikovanje `Schwarzburger Werkstätten für Porzellankunst`, `Porzellanmanufaktur Scheibe Alsbach` (osnovana 1835.) i `Porzellanmanufaktur Plaue` (osnovana 1817.). Ove fabrike 2007. godine udružene su u »Gläsernen Porzellanmanufaktur« sa sedištem u Rudolstadtu (Rudolštat, Thuringen). Prodaju se bez držača za tanjire. (115/44-35/112-kp/1184)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Naziv: Second alcibiade, hippias mineur, premier alcibiade-euthyphron-lachés, charmide, lysis, hippias majeur, ion Autor: Platon Godina izdanja: 1967 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: OBJAVA O ŽIVOTU I DELU PLATONA ŽIVOT Platon je rođen u Atini godine ~428~427 u demi Collitos. Prema Diogenu Laercijskom, njegov otac Ariston vodi poreklo od Kodrosa. Njegova majka Perictione, sestra Harmide i prva rođaka Kritija, tiranina, poticala je od Dropida, koga Diogen Laertije daje kao Solonovog brata. Platon je imao dva starija brata, Adeimanta i Glaukona, i sestru Potone, koja je bila majka Speusippa. Njegov otac Ariston morao je rano da umre; jer se njegova majka preudala za njegovog strica Pirilampa od koga je dobila sina Antifona. Kada je Platon umro, iz porodice je ostalo samo jedno dete, Adejmantus, koji je nesumnjivo bio unuk njegovog brata. Platon ga je učinio svojim naslednikom, a nalazimo ga i članom Akademije pod Ksenokratom; Platonova porodica je verovatno izumrla sa njim; jer o tome više ne čujemo. Bilo je uobičajeno da dete nosi ime svog dede, a Platon je trebalo da se zove Aristokle kao on. Zašto je dobio ime Platon, koje je takođe bilo uobičajeno u to vreme? Diogen Laertije izveštava da mu ga je dao njegov majstor gimnastike zbog njegove veličine; ali drugi to objašnjavaju drugim razlozima. Porodica je posedovala imanje u blizini Kefisije, na Kefizu, gde je dete nesumnjivo naučilo da voli mir polja, ali je za potrebe školovanja moralo da provede veći deo detinjstva u gradu. Bila je veoma dobro negovana, kako i priliči visokorođenom detetu. Prvo je naučio da poštuje bogove i da poštuje obrede religije, kao što se radilo u svakoj dobroj kući u Atini, ali bez misticizma ili sujeverja bilo koje vrste. On će održavati ovo poštovanje prema religiji tokom svog života i nametnuti ga svojim zakonima. Pored gimnastike i muzike, koji su činili osnovu atinskog obrazovanja, tvrdi se da je učio i crtanje i slikanje. U filozofiju ga je uveo...