Xiaomi Redmi Airdots 2 Odlične nove bluetoot slušalice koje povezane sa vašim mobilnim omogućavaju da slušate muziku više sati i da onda dopunite sa accu-punjačem koji je uz njih, za dalje slušanje. Odlično prijanjaju uhu i sprečavaju okolnu buku. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Sa obe slušalice, gde je kontakt sa punjačem skinuti izalacionu tračicu.! Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. Zatim uključite bluetoot Vašeg telefona i kada vidite da je prepoznao slušalice, pritisnite `upari`. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) -uputstvo Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank-e oko ctrl 4 sata.

SATECHI 2-IN-1 Headphone Stand w Wireless Charger USB-C (Cable inc., Adapter not inc.) - Space Grey) Tip Stalak za slušalice sa bežičnim punjačem Model ST-UCHSMCM Karakteristike Uskladištite i napunite svoj AirPods Max u stilu uz Satechi 2-in-1 štand sa bežičnim punjačem. Poseduje elegantnu ruku od nerđajućeg čelika sa tapaciranim prianjanjama, USB-C port za punjenje slušalica i pogodan bežični punjač za napajanje vašeg iPhone 13 ili AirPods Pro dok radite. Upotpunjen pogodnom kukom koja pomaže u organizovanju neurednih kablova i LED svetlom koje će pokazati kada se bežični uređaj puni, štand sa 2-in-1 slušalicama je više od doma za slušalice. Pogodno uskladištite i napunite slušalice sa stilom Laka magnetna veza za iPhone 12 & 13 sa MagSafe podrškom. Smanjuje neuredne kablove i drži uređaje na jednom mestu. Potreban je adapter za napajanje od 20W (prodaje se odvojeno). KOMPATIBILNI UREĐAJI Kompatibilan sa iPhone 14 Pro Max/14 Pro/14 Plus/14, iPhone 13 Pro Max/13 Pro/13 Mini/13, iPhone 12 Pro Max/12 Pro/12 Mini/12, iPhone 11 Pro Max/11 Pro/11, iPhone XS Max/XS/XR/X, AirPods Max, AirPods Pro 2 & 1, AirPods 3/2/1 (sa bežičnim predmetom za punjenje) i druge punjive slušalice. TIP LINIJE SPAJANJA USB-C USB-C kabl uključen, adapter za napajanje od 20W se prodaje odvojeno. BRZINA iPhone 12/13 - do 7.5W AirPods Max - 5W Garancija 2 God

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ludvig Vitgenštajn Filozofska istraživanja (njemački: Philosophische Untersuchungen) djelo je filozofa Ludwiga Wittgensteina, objavljeno posthumno 1953. godine. Filozofska istraživanja podijeljena su u dva dijela, koji se sastoje od onoga što Wittgenstein u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anscombe preveo kao `primjedbe`. Anketa među profesorima američkih sveučilišta i koledža rangirala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. stoljeća Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann[1]; Beč, 26. aprila 1889 — Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije[2] koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika.[3]. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu.[4] Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik.[5] Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku.[6] Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”.[7] Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici[2] jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine.[2] Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama.[8][9][10] Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome.[11][12] On je napuštao akademiju nekoliko puta — služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa.[13][14] On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”.[15] Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu.[16] Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”.[17] Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote.[18] Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.”[19] Biografija Rođaci Ludviga Vitgenštajna Ludvig Vitgenštajn, rodio se u Beču, 26. aprila 1889. godine, u bečkoj porodici Karla i Leopoldine Vitgenštajn.[20] Bio je najmlađi od osmoro dece, u toj uticajnijoj porodici Austrougarskog carstva. Roditelji njegovog oca, Herman Kristijan i Fani Vitgenštajn, poreklom su iz jevrejske porodice, asimilirani u protestantizam. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn je bio poznati industrijalac, koji se obogatio u industriji gvožđa i čelika.[21][22] Njegova majka, Leopoldina, rođena Kalmus, je takođe bila poreklom iz jevrejske porodice, ali su njeni prešli u katolike. Ludvig, kao i njegova braća i sestre, kršteni su u Katoličkoj crkvi.[23][24][25][26] Najpre je studirao tehniku, prvo u Realschule u Lincu,[27][28] potom u Berlinu. Na studije aeronautike u Mančesteru, Engleska, upisao se 1908.[2] Fasciniran logikom i filozofijom matematike po savetu Fregea dolazi 1911. u Kembridž[2], gde studira logiku kod Bertrana Rasela. Nakon godinu dana studija odlazi u Norvešku i živi sam u jednoj brvnari.[2] Logičko-filozofski traktat Eidsvann-Skjolden-Luster-by-Anders Beer Wilse-1937 Na obali fjorda je koncipirao svoju slikovnu teoriju značenja. Tokom Prvom svetskog rata priključio se austrijskoj vojsci.[29][30][2] Zbog hrabrosti u borbama na ruskom frontu odlikovan je. U toku rata radio je na rukopisu koji će postati poznat pod naslovom Tractatus Logico-philosophicus[2] koji je objavio 1921. Verovao je da je pronašao odgovore na sva ključna filozofska pitanja koja se mogu rešiti. Vitgenštajnov rad se deli na rani period čiji je vrhunac Traktat. Narednih deset godina u jednom zabačenom austrijskom selu deluje kao učitelj. Za to vreme njegov Traktat u filozofskim krugovima Kembridža i Beča izazvao je veliki publicitet. Mislioci okupljeni u Bečki krug, logički pozitivisti, ubedili su ga, naročito Remzi, 1929. da bude član. Te godine se završava njegov rani period ograničen na slikovnu teoriju značenja. Godine 1929. kada se vratio u Kembridž[2] počinje njegov kasni period koji traje do smrti. U tim ranim 1930-tim dolazi do korenitih promena u Vitgenštajnovom sistemu mišljenja. Stavove izložene u Traktatu postepeno napušta.[2] Radikalno se posvećuje interpretaciji prirode jezika kao filozofskog problema s nerazumevanjem, zabunama i nejasnoćama, sa načinom na koji on predstavlja svet. Vitgenštajn je pokazivao veliku radnu energiju. Pisao je ali je striktno zabranio da se njegova dela objavljuju za njegova života. Zanima ga filozofija uma, priroda izvesnosti i problemi etike. On se dramatičnije okreće delovanju ljudi i ulozi jezičkih aktivnosti i njihovim životima. Bavi se upotrebom jezika u kontekstima svakodnevnih društvenih aktivnosti, naređivanja, savetovanja, merenja, računanja, pokazivanja i interesovanja za druge. Sve ove različite jezičke aktivnosti posmatra kao jezičke igre. Godine 1939. preuzeo je od Dž. E. Mura filozofsku katedru i postao profesor na Univerzitetu u Kembridžu.[2] Tokom Drugog svetskog rata radio je kao bolnički vratar u Gajevoj bolnici u Londonu i potom kao laboratorijski asistent u Njukaslu. Nije imao nameru da se filozofijom bavi profesionalno. Godine 1947. podneo je ostavku na katedri.[2] Poslednje dve godine života proveo je povučen u jedno irsko selo. Godine 1949. dijagnostikovan mu je rak s neizbežnim smrtnim ishodom. Ipak nije se odvajao od svog radnog stola, živeo je i pisao sa intenzitetom i snagom koja je često prevazilazila njegove savremenike.[2] Umro je u Kembridžu 1951. kao nesumnjivo najharizmatičnija figura filozofije. Iz zbirke njegovih poznatih radova izdvajaju se naročito Filozofska istraživanja (1953) koja sadrže učenja iz poznog perioda, Beleške o osnovama matematike (1956), Plava i smeđa sveska (1958) beležnica i beleške sa predavanja, zatim posthumno objavljena dela: Beležnice 1914-1916 (1961), O izvesnosti (1969), Filozofska gramatika (1974) i Filozofske napomene (1975). I pored svog dužeg života i rada u Engleskoj Vitgenštajn je svoja dela napisao na nemačkom jeziku. Njegovo filozofsko delo vrši uticaj na mnoge savremene filozofe i orijentacije. Problematika značenja, jezika i smisla iskaza posle njega zauzima vrlo značajno mesto u savremenoj anglosaksonskoj filozofiji, posebno u logičkom empirizmu. Filozofska istraživanja i metod Prvo što iznenadi čitaoca, kada otvori Vitgenštajnove spise je način na koji su organizovani i njihova kompozicija. Njegovi rukopisi se sastoje od kratkih pojedinačnih beleški, koje su u većini slučajeva numerisane, čineći jednu misaonu sekvencu. U razrađenijim spisima nalaze se samo one odabrane, koje su raspoređene obraćajući maksimalnu pažnju na detalj. Sva logička složenost kod ranog Vitgenštajna svedena je na račun sudova a svi sudovi su istinitosne funkcije atomskih ili bazičnih stavova. Atomski sudovi zato moraju biti nezavisni jedan od drugog, priroda atoma iz koje su oni konstruisani ostaje neshvatljiva. U Raselovom shvatanju atomi su katkad bili primitivni elementi iskustva iako i Vitgenštajn u Traktatu naglašava primitivne elemente iskustva on se kreće prema poricanju činjeničnog i kognitivnog značenja rečenice. Njene funkcije ne odgovaraju njegovim koncepcijama reprezentacije, one su usredsređene na etiku, ili značenje sopstva, a završavaju s poznatim odbacivanjem sopstvene smislenosti. Doktrine o logičkoj formi pripadaju među stvari koje se mogu pokazati ali se o njima ne može govoriti: o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Jezik postaje nedelatan: U Traktatu je jezik postavljen u statični, formalni odnos sa svetom, međutim kod kasnijeg Vitgenštajna došlo je dramatičnijeg razmatranja između ljudskog delovanja i uloge njihovih jezičkih akcija. Filozofija ignoriše raznolikost jezičke igre a kroz uopštavanja i apstrakcije iskrivljuje pravu prirodu svog predmeta. Traktat je proizvod mišljenja da jezik mora biti ovo ili ono dok je ispravna metoda posmatranje i shvatanje kako stvarno stvari stoje. Kada odbacimo pažnju za detalje, gubi se realna funkcija iskaza, a jezik postaje nedelatan. Ono što je potrebno je lek za filozofski impuls, terapija pre nego teorija. Vitgenštajnovo pisanje obično razvija analogije, aforizme, nove perspektive, i pozive da se na stare fenomene gleda na nov način, radije nego na način uobičajenih linearnih argumenata, s ciljem da nas izleči od težnje za uopštavanjem. Vitgenštajn je sledio austrijsku fenomenološku tradiciju Brentana. a posebno Huserla, koji je anticipirao potrebu ne za mišljenjem već za gledanjem, tj. za većim obraćanjem pažnje na obrise stvarnih fenomena a manje na prethodno stvorene koncepcije o onome na šta oni moraju da liče. Filozofija, prema ovoj tradiciji, ne otkriva ništa, strogo govoreći, već nas samo podseća na ono što nalazimo kad pažnju usmerimo u nepoznatom pravcu. Najsnažnija i najuticajnija primena ovih ideja prisutna je u filozofiji uma. Tu Vitgenštajn ispituje ulogu samoposmatranja, oseta, senzacija, namera ili verovanja koji igraju ulogu u našim društvenim životima. On ima nameru da ospori kartezijansku sliku čija funkcija je da opiše događanja u unutrašnjem pozorištu čiji je subjekt usamljeni gledalac. Osnovne teme moderne filozofije jezika i uma u svom preciznom tumačenju su beskrajno kontroverzne. U svojim Filozofskim istraživanjima Vitgenštajn ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije.

SATECHI 2-IN-1 Headphone Stand w Wireless Charger USB-C (Cable inc., Adapter not inc.) - Space Grey) Tip Stalak za slušalice sa bežičnim punjačem Model ST-UCHSMCM Karakteristike Uskladištite i napunite svoj AirPods Max u stilu uz Satechi 2-in-1 štand sa bežičnim punjačem. Poseduje elegantnu ruku od nerđajućeg čelika sa tapaciranim prianjanjama, USB-C port za punjenje slušalica i pogodan bežični punjač za napajanje vašeg iPhone 13 ili AirPods Pro dok radite. Upotpunjen pogodnom kukom koja pomaže u organizovanju neurednih kablova i LED svetlom koje će pokazati kada se bežični uređaj puni, štand sa 2-in-1 slušalicama je više od doma za slušalice. Pogodno uskladištite i napunite slušalice sa stilom Laka magnetna veza za iPhone 12 & 13 sa MagSafe podrškom. Smanjuje neuredne kablove i drži uređaje na jednom mestu. Potreban je adapter za napajanje od 20W (prodaje se odvojeno). KOMPATIBILNI UREĐAJI Kompatibilan sa iPhone 14 Pro Max/14 Pro/14 Plus/14, iPhone 13 Pro Max/13 Pro/13 Mini/13, iPhone 12 Pro Max/12 Pro/12 Mini/12, iPhone 11 Pro Max/11 Pro/11, iPhone XS Max/XS/XR/X, AirPods Max, AirPods Pro 2 & 1, AirPods 3/2/1 (sa bežičnim predmetom za punjenje) i druge punjive slušalice. TIP LINIJE SPAJANJA USB-C USB-C kabl uključen, adapter za napajanje od 20W se prodaje odvojeno. BRZINA iPhone 12/13 - do 7.5W AirPods Max - 5W Garancija 2 God Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

Eichmann u Jeruzalemu: Izvještaj o banalnosti zla / Hannah Arendt Zagreb 2020. Mek povez, 296 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Knjiga Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla sadrži skup novinskih izveštaja Hane Arent pisanih tokom 1961. godine za magazin The New Yorker, dok je pratila suđenje Ajhmanu u Jerusalimu za počinjene zločine nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Ubrzo je usledilo i prvo izdanje knjige - 1963. godine. Hana Arent (1906-1975) bila je istaknuti intelektualac XX veka, a po dolasku nacista na vlast u Nemačkoj 1933. godine emigrirala je u Sjedinjene Američke Države, gde je radila kao profesorica i bavila se proučavanjem totalitarizma, antisemitizma, imperijalizma i drugih političko-filosofskih problema društva, te su njeni izveštaji sa suđenja Ajhmanu, sakupljeni u ovoj knjizi, više od novinarskog faktografskog izveštavanja. Hana Arent je napisala prodoran, provokativan i kompleksan portret mentalnog sklopa jednog zločinca, a time mu nije oduzela ništa od njegove ljudske prirode, prikazavši Adolfa Ajhmana kao apsolutnog birokratu, koji nije imao ništa lično protiv Jevreja, ali frustriran i ambiciozan, hteo je da svoj posao uradi savršeno, čime je ustvari poslao milione ljudi u smrt, dok se sve vreme izražavao jedino u klišeima, tvrdeći da nikada nije donosio odluke, a da bi nečistu savest imao samo da nije revnosno izvršavao zapovesti o Konačnom rešenju. Jasno je u knjizi opisano šta znači birokratija i kojim sve alatima raspolaže kako bi ljude pretvorila u puke izvršitelje i točkiće sistema, time ih dehumanizujući, a zatim i lakše dovesti do sindroma Pontija Pilata, iako njihovim delanjem ili nedelanjem stradaju milioni, koje više ne vide kao ljude, već samo kao brojeve.

Model: 5.0 BT Version CVC8.0 Otvorena kutija samo za fotografisanje. Odlične slušalice. Dobijene iz Nemačke na poklon. Prodajem jer ih već imam takve i koristim ih. 2200mAh. Otvorene bezžične slušalice za sve mobilne telefone koji imaju bluetoot. Treba samo upariti bluetoot mobilnog telefona sa njima. Treba u mobilni instalirati `Things` program. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno ih je prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom) . Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica će nastaviti da svetli, a druga ne, i to je znak da su međusobno povezane. Zatim uključite bluetoot mobilnog i pustite da on identifikuje slušalice. Onda pritisnuti upari i telefon je povezan sa slušalicama. To je potrebno samo jednom. Svaki sledeći put telefon i slušalice će se odmah upariti i možete da pustite muziku. Na slušalicama imate mogućnost: da ih uključite/isključite, da isključite muziku kada vas neko zove na mobilnom, da puštate muziku izpočetka, da puštatu sledeću, da pauzirate (pritiskom na slušalicu). Sasvim su nove, neotvarane i u kutiji. Proizvodnja Kina. Ove su crne boje. Težina: 26g sa portabl punjačem kojim možete da dopunjujete i vaš mobilni telefon. Bluetoot verzija: V5.0 Bluetoot protokol: A2DP HFP HSP Kapacitet portabl punjača: 2200mAh Boja: bela Auto power-On Auto Paring 5.0 Veličina: 53x48x23mm (komplet sa punjačem) Connectivity: Wireless (bluetoot) Punjač EARPHONE se puni u vremenu od 2,5 sata punjačem vaševg mobilnog telefona. Muzika do 4 sata do sledećeg dopunjavanja iz accu-punjača. Nekorišćene 120 sati.

Izdavač: Demetra Zagreb 2003. Tvrd povez, zaštitni omot, XIV + 751 strana. Knjige su nekorišćene (nove). Grupa od 100 autora radila je na ovoj enciklopediji Urednik David Miller Vodič kroz glavne ideje i doktrine koje su izvršile utjecaj na suvremeni svijet, a namijenjena je svakome tko izučava političku misao, bilo studentima, bilo profesionalcima. Prikazani su glavni politički teoretičari iz prošlosti i sadašnjosti, kao i način na koji se razmišljanje o politici razvijalo tijekom povijesti. Tags Istorija politickih teorija, politicke ideologije, Aristotel, Platon, antička misao o politici, srednjovekovna misao, Renesansa, Makijaveli, Rimska politička misao, Ciceron, Polibije, Avgustin, Akvinski, Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao, protestantizam, kalvinizam, Martin Luter, Vestfalski poredak, apsolutizam, tiranija, demokratija, republikanizam, Monarhija, Monteksje, Boden, suverenost, podela vlasti, Reformacija, Kalvin, sekularizam, liberalizam, francuska revolucija, američka revolucija, Tokvil , Džon Stjuart Mil, utilitarizam, Edmund Berk, konzervativizam, socijalizam, industrijsko društvo, Hegel, romantizam, Kant, Fihte,nemacki idealizam, Niče , nacizam, Monteskje, međunarodni odnosi, politicke ideologije, političke teorije, Maks Veber, političke nauke, pozitivizam, politička filozofija, Sokrat, Džon Rols, Teorija pravde, Nozik, Volzer, Sandel, Čarls Tejlor, Komunitarizam, istorija političkih i pravnih teorija, istorija političkih ideja, savremene političke teorije, ljudska prava, legitimitet, Hajek ,Hjum , Hajdeger, Kant korporativizam, fašizam, nacizam, neoliberalizam, nova desnica , levica, socijaldemokratija, država blagosatanja, Adam Smit, sloboda, klasična i moderna ideja slobode, prava čoveka, granice državne vlasti, sloboda versus vlasti, plodnost konflikta, antičke i moderne ideje demokratije, liberalizam i demokratija, individualizam i organicizam, liberali i demokrati u XIX veku, tiranija većine, prestavnička demokratija, Spinoza, Monteskje, Fridirh Niče, Hegel, Džon Stujart Mil, Federalistički spisi , Tomas Pejn, Žan Žak Ruso, protestantizam, Kalvin, Žan Boden, suverenost, Džon Lok, Tokvil, Medison, Aristotel, polis, Platon, Šumpeter, Robert Dal, Bentam, utilitarizam

2. pregledano i popravljeno izd. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Wittgenstein, Ludwig, 1889-1951 = Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 Naslov Filosofska istraživanja / Ludvig Vitgenštajn ; [prevod Ksenija Maricki Gađanski ; predgovor Jelena Berberović] Jedinstveni naslov Philosophische Untersuchungen. srpski jezik Ostali naslovi Filozofska istraživanja Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdanje 2. pregledano i popravljeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980 (Osijek : Štampa) Fizički opis 257 str. : crteži ; 23 cm Drugi autori - osoba Maricki-Gađanski, Ksenija Berberović, Jelena Zbirka Symposion : biblioteka savremene filozofije / [Nolit, Beograd]. Strani autori (Karton) Napomene Prevod dela: Philosophische Untersuchungen von Ludwig Wittgenstein Tiraž 3.000 Str. 7-30: Predgovor / Jelena Berberović. Predmetne odrednice Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 -- Jezik -- Filozofski aspekt Filozofija Ludvig Vitgenštajn Filozofska istraživanja (njemački: Philosophische Untersuchungen) djelo je filozofa Ludwiga Wittgensteina, objavljeno posthumno 1953. godine. Filozofska istraživanja podijeljena su u dva dijela, koji se sastoje od onoga što Wittgenstein u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anscombe preveo kao „primjedbe“. Anketa među profesorima američkih sveučilišta i koledža rangirala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. stoljeća Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann; Beč, 26. aprila 1889 – Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu. Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik. Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku. Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”. Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine. Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama. Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome. On je napuštao akademiju nekoliko puta – služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa. On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”. Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu. Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”. Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote. Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.” Biografija Ludvig Vitgenštajn, rodio se u Beču, 26. aprila 1889. godine, u bečkoj porodici Karla i Leopoldine Vitgenštajn. Bio je najmlađi od osmoro dece, u toj uticajnijoj porodici Austrougarskog carstva. Roditelji njegovog oca, Herman Kristijan i Fani Vitgenštajn, poreklom su iz jevrejske porodice, asimilirani u protestantizam. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn je bio poznati industrijalac, koji se obogatio u industriji gvožđa i čelika. Njegova majka, Leopoldina, rođena Kalmus, je takođe bila poreklom iz jevrejske porodice, ali su njeni prešli u katolike. Ludvig, kao i njegova braća i sestre, kršteni su u Katoličkoj crkvi. Najpre je studirao tehniku, prvo u Realschule u Lincu, potom u Berlinu. Na studije aeronautike u Mančesteru, Engleska, upisao se 1908. Fasciniran logikom i filozofijom matematike po savetu Fregea dolazi 1911. u Kembridž, gde studira logiku kod Bertrana Rasela. Nakon godinu dana studija odlazi u Norvešku i živi sam u jednoj brvnari. Logičko-filozofski traktat Na obali fjorda je koncipirao svoju slikovnu teoriju značenja. Tokom Prvom svetskog rata priključio se austrijskoj vojsci. Zbog hrabrosti u borbama na ruskom frontu odlikovan je. U toku rata radio je na rukopisu koji će postati poznat pod naslovom Tractatus Logico-philosophicus koji je objavio 1921. Verovao je da je pronašao odgovore na sva ključna filozofska pitanja koja se mogu rešiti. Vitgenštajnov rad se deli na rani period čiji je vrhunac Traktat. Narednih deset godina u jednom zabačenom austrijskom selu deluje kao učitelj. Za to vreme njegov Traktat u filozofskim krugovima Kembridža i Beča izazvao je veliki publicitet. Mislioci okupljeni u Bečki krug, logički pozitivisti, ubedili su ga, naročito Remzi, 1929. da bude član. Te godine se završava njegov rani period ograničen na slikovnu teoriju značenja. Godine 1929. kada se vratio u Kembridž počinje njegov kasni period koji traje do smrti. U tim ranim 1930-tim dolazi do korenitih promena u Vitgenštajnovom sistemu mišljenja. Stavove izložene u Traktatu postepeno napušta. Radikalno se posvećuje interpretaciji prirode jezika kao filozofskog problema s nerazumevanjem, zabunama i nejasnoćama, sa načinom na koji on predstavlja svet. Vitgenštajn je pokazivao veliku radnu energiju. Pisao je ali je striktno zabranio da se njegova dela objavljuju za njegova života. Zanima ga filozofija uma, priroda izvesnosti i problemi etike. On se dramatičnije okreće delovanju ljudi i ulozi jezičkih aktivnosti i njihovim životima. Bavi se upotrebom jezika u kontekstima svakodnevnih društvenih aktivnosti, naređivanja, savetovanja, merenja, računanja, pokazivanja i interesovanja za druge. Sve ove različite jezičke aktivnosti posmatra kao jezičke igre. Godine 1939. preuzeo je od Dž. E. Mura filozofsku katedru i postao profesor na Univerzitetu u Kembridžu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao bolnički vratar u Gajevoj bolnici u Londonu i potom kao laboratorijski asistent u Njukaslu. Nije imao nameru da se filozofijom bavi profesionalno. Godine 1947. podneo je ostavku na katedri. Poslednje dve godine života proveo je povučen u jedno irsko selo. Godine 1949. dijagnostikovan mu je rak s neizbežnim smrtnim ishodom. Ipak nije se odvajao od svog radnog stola, živeo je i pisao sa intenzitetom i snagom koja je često prevazilazila njegove savremenike. Umro je u Kembridžu 1951. kao nesumnjivo najharizmatičnija figura filozofije. Iz zbirke njegovih poznatih radova izdvajaju se naročito Filozofska istraživanja (1953) koja sadrže učenja iz poznog perioda, Beleške o osnovama matematike (1956), Plava i smeđa sveska (1958) beležnica i beleške sa predavanja, zatim posthumno objavljena dela: Beležnice 1914–1916 (1961), O izvesnosti (1969), Filozofska gramatika (1974) i Filozofske napomene (1975). I pored svog dužeg života i rada u Engleskoj Vitgenštajn je svoja dela napisao na nemačkom jeziku. Njegovo filozofsko delo vrši uticaj na mnoge savremene filozofe i orijentacije. Problematika značenja, jezika i smisla iskaza posle njega zauzima vrlo značajno mesto u savremenoj anglosaksonskoj filozofiji, posebno u logičkom empirizmu. Filozofska istraživanja i metod Prvo što iznenadi čitaoca, kada otvori Vitgenštajnove spise je način na koji su organizovani i njihova kompozicija. Njegovi rukopisi se sastoje od kratkih pojedinačnih beleški, koje su u većini slučajeva numerisane, čineći jednu misaonu sekvencu. U razrađenijim spisima nalaze se samo one odabrane, koje su raspoređene obraćajući maksimalnu pažnju na detalj. Sva logička složenost kod ranog Vitgenštajna svedena je na račun sudova a svi sudovi su istinitosne funkcije atomskih ili bazičnih stavova. Atomski sudovi zato moraju biti nezavisni jedan od drugog, priroda atoma iz koje su oni konstruisani ostaje neshvatljiva. U Raselovom shvatanju atomi su katkad bili primitivni elementi iskustva iako i Vitgenštajn u Traktatu naglašava primitivne elemente iskustva on se kreće prema poricanju činjeničnog i kognitivnog značenja rečenice. Njene funkcije ne odgovaraju njegovim koncepcijama reprezentacije, one su usredsređene na etiku, ili značenje sopstva, a završavaju s poznatim odbacivanjem sopstvene smislenosti. Doktrine o logičkoj formi pripadaju među stvari koje se mogu pokazati ali se o njima ne može govoriti: o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Jezik postaje nedelatan: U Traktatu je jezik postavljen u statični, formalni odnos sa svetom, međutim kod kasnijeg Vitgenštajna došlo je dramatičnijeg razmatranja između ljudskog delovanja i uloge njihovih jezičkih akcija. Filozofija ignoriše raznolikost jezičke igre a kroz uopštavanja i apstrakcije iskrivljuje pravu prirodu svog predmeta. Traktat je proizvod mišljenja da jezik mora biti ovo ili ono dok je ispravna metoda posmatranje i shvatanje kako stvarno stvari stoje. Kada odbacimo pažnju za detalje, gubi se realna funkcija iskaza, a jezik postaje nedelatan. Ono što je potrebno je lek za filozofski impuls, terapija pre nego teorija. Vitgenštajnovo pisanje obično razvija analogije, aforizme, nove perspektive, i pozive da se na stare fenomene gleda na nov način, radije nego na način uobičajenih linearnih argumenata, s ciljem da nas izleči od težnje za uopštavanjem. Vitgenštajn je sledio austrijsku fenomenološku tradiciju Brentana, a posebno Huserla, koji je anticipirao potrebu ne za mišljenjem već za gledanjem, tj. za većim obraćanjem pažnje na obrise stvarnih fenomena a manje na prethodno stvorene koncepcije o onome na šta oni moraju da liče. Filozofija, prema ovoj tradiciji, ne otkriva ništa, strogo govoreći, već nas samo podseća na ono što nalazimo kad pažnju usmerimo u nepoznatom pravcu. Najsnažnija i najuticajnija primena ovih ideja prisutna je u filozofiji uma. Tu Vitgenštajn ispituje ulogu samoposmatranja, oseta, senzacija, namera ili verovanja koji igraju ulogu u našim društvenim životima. On ima nameru da ospori kartezijansku sliku čija funkcija je da opiše događanja u unutrašnjem pozorištu čiji je subjekt usamljeni gledalac. Osnovne teme moderne filozofije jezika i uma u svom preciznom tumačenju su beskrajno kontroverzne. U svojim Filozofskim istraživanjima Vitgenštajn ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije. MG141 (N)

Opis proizvoda • BRZO PUNJENJE: Uz LDNIO kućni punjač A3511Q, tvoj uređaj će biti napunjen brže nego ikad. Podržava tehnologije PD, QC4+, QC3.0 i PPS, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš vreme punjenja. • VIŠESTRUKI PORTOVI: Opremljen sa 1x USB-C i 2x USB portom, ovaj punjač ti omogućava da istovremeno napajaš više uređaja, bez potrebe za dodatnim punjačima. • SNAŽNA IZLAZNA SNAGA: Sa ukupnom izlaznom snagom od 65W, ovaj punjač može brzo napuniti čak i najzahtevnije uređaje, uključujući laptopove i tablete. • KOMPATIBILNOST: LDNIO A3511Q je kompatibilan sa širokim spektrom uređaja zahvaljujući različitim izlaznim naponima i strujama, što ga čini idealnim za svakodnevnu upotrebu. • SIGURAN I POUZDAN: Ovaj punjač je dizajniran da osigura sigurno punjenje tvojih uređaja, štiteći ih od prenapona, prekomernog punjenja i kratkih spojeva. LDNIO kućni punjač A3511Q je savršen izbor za sve koji traže pouzdan i brz način punjenja svojih uređaja. Sa naprednim tehnologijama kao što su PD, QC4+, QC3.0 i PPS, tvoji uređaji će biti spremni za upotrebu u rekordnom vremenu. Zahvaljujući tri porta, možeš istovremeno napuniti više uređaja, što ga čini izuzetno praktičnim. Ovaj punjač je idealan za ljude u pokretu, jer njegova snažna izlazna snaga od 65W osigurava da tvoji uređaji budu brzo i efikasno napunjeni. Bez obzira da li puniš telefon, tablet ili laptop, LDNIO A3511Q će zadovoljiti sve tvoje potrebe. Kompatibilnost sa različitim uređajima znači da nećeš morati da brineš da li će tvoj punjač raditi sa specifičnim modelom. Bez obzira na tip uređaja, ovaj punjač je spreman da odgovori na sve izazove. Za kraj, važno je napomenuti da je bezbednost na prvom mestu. LDNIO A3511Q je dizajniran da bude siguran i pouzdan, štiteći tvoje uređaje od potencijalnih opasnosti tokom punjenja. Uveri se i sam u kvalitet i efikasnost ovog punjača i učini da tvoji uređaji uvek budu spremni za akciju.

USB punjač tipa A + 3 x USB tip C 65W GaN Tech Ugreen CD224 Ovaj izuzetno svestran i praktičan punjač nema samo zbog mogućnost povezivanja do četiri uređaja u isto vreme. Već je prvenstveno velika snaga skrivena u malom, zgodnom uređaju. Sve zbog galijum nitrida koji se koristi za izradu komponenti. Zahvaljujući ovom materijalu moguće je konstruisati male, ali veoma efikasne punjače. Ova inovativna tehnologija je savršena za opremu koju možete poneti na put ili uvek pri ruci - u torbici, rancu ili vrećici. Specifikacija: Brend: Ugreen Tip: Zidni punjač Broj slotova: 4 Tip utičnica: 1 x USB tip A, 3 x USB tip C Snaga: 65 W Dimenzije: 3 x 6,5 x 7 cm Težina: 300 g Utikač: EU Set sadrži: 1 x AC punjač Najvažnije karakteristike: Tehnologija galijum nitrida Velika snaga u maloj veličini Mogućnost punjenja 4 uređaja istovremeno Raznovrsna upotreba Savršeno za putovanja Široka kompatibilnost sa različitim hardverom GaN Tech - velika snaga sa malim dimenzijama Tehnologija koja koristi galijum nitrid omogućava izradu punjača velike snage uz zadržavanje njihovih ergonomskih dimenzija. Zahvaljujući tome, dobijate izuzetno praktičan gedžet koji možete zgodno spakovati kada idete na put ili nositi sa sobom svaki dan u torbici ili rancu. Punjač je veoma efikasan i omogućava vam brzo napajanje bilo koje opreme. Čak četiri utičnice za punjenje Zahvaljujući jednom punjaču, možete istovremeno da napajate do četiri uređaja! Opremljen je univerzalnim ulazima, odnosno USB tipa A i tri USB tipa C. To ga čini praktičnim i svestranim uređajem koji će raditi u kancelariji, kod kuće i u pokretu. Podržava protokole brzog punjenja Sa ovim punjačem dobićete maksimalnu brzinu prilikom punjenja baterija vaših uređaja, posebno ako ih je proizvođač opremio protokolima brzog punjenja. Dodatak je kompatibilan sa: -Power Delivery 3.0, -Brzo punjenje 4.0/3.0, -SCP, -AFC, -PPS. -Ovo vam omogućava da punite maksimalnom mogućom snagom. -Nexode

Opis proizvoda • BRZO PUNJENJE: Uz LDNIO kućni punjač A3511Q, tvoj uređaj će biti napunjen brže nego ikad. Podržava tehnologije PD, QC4+, QC3.0 i PPS, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš vreme punjenja. • VIŠESTRUKI PORTOVI: Opremljen sa 1x USB-C i 2x USB portom, ovaj punjač ti omogućava da istovremeno napajaš više uređaja, bez potrebe za dodatnim punjačima. • SNAŽNA IZLAZNA SNAGA: Sa ukupnom izlaznom snagom od 65W, ovaj punjač može brzo napuniti čak i najzahtevnije uređaje, uključujući laptopove i tablete. • KOMPATIBILNOST: LDNIO A3511Q je kompatibilan sa širokim spektrom uređaja zahvaljujući različitim izlaznim naponima i strujama, što ga čini idealnim za svakodnevnu upotrebu. • SIGURAN I POUZDAN: Ovaj punjač je dizajniran da osigura sigurno punjenje tvojih uređaja, štiteći ih od prenapona, prekomernog punjenja i kratkih spojeva. LDNIO kućni punjač A3511Q je savršen izbor za sve koji traže pouzdan i brz način punjenja svojih uređaja. Sa naprednim tehnologijama kao što su PD, QC4+, QC3.0 i PPS, tvoji uređaji će biti spremni za upotrebu u rekordnom vremenu. Zahvaljujući tri porta, možeš istovremeno napuniti više uređaja, što ga čini izuzetno praktičnim. Ovaj punjač je idealan za ljude u pokretu, jer njegova snažna izlazna snaga od 65W osigurava da tvoji uređaji budu brzo i efikasno napunjeni. Bez obzira da li puniš telefon, tablet ili laptop, LDNIO A3511Q će zadovoljiti sve tvoje potrebe. Kompatibilnost sa različitim uređajima znači da nećeš morati da brineš da li će tvoj punjač raditi sa specifičnim modelom. Bez obzira na tip uređaja, ovaj punjač je spreman da odgovori na sve izazove. Za kraj, važno je napomenuti da je bezbednost na prvom mestu. LDNIO A3511Q je dizajniran da bude siguran i pouzdan, štiteći tvoje uređaje od potencijalnih opasnosti tokom punjenja. Uveri se i sam u kvalitet i efikasnost ovog punjača i učini da tvoji uređaji uvek budu spremni za akciju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova obimna studija predstavlja celovitu kritiku filozofskog opusa Martina Hajdegera, jednog od najuticajnijih filozofa XX veka, čije je delo najveći izazov za tumače filozofije. Ono što ovo delo izdvaja u moru ostalih kritičkih osvrta na Hajdegerovu filozofiju, koji su često nejasni i bez potkrepljenosti, jeste smelost prof. dr Milana Brdara da na drugačiji način prikaže njegovu filozofiju, a naročito tzv. drugu fazu njegovog stvaralaštva, u šta se hajdegerijanci ne bi upustili. Naime, Brdar je autor koji među prvima govori o drugoj fazi kao o manje originalnom radu, kao o `replici Hegela`, s obzirom na to da se Hajdeger u mnogome oslanja na Hegelovu filozofiju. Inovativnost Brdarevog tumačenja ogleda se u problemu utemeljenja, koji za Hajdegera predstavlja pitanje: šta je to `ja jesam?` Brdar govori o `utemeljenju u smislu`, o utemeljenju u smislu čovekovog bivstvovanja i sopstvenosti. Kod Hajdegera kategorije `bića` i `vremena` centralna su polazišta za razumevanje same čovekove egzistencije. Oslanjajući se na njegovu studiju Biće i vreme, Brdar otkriva da je za Hejdegera najautentičniji izraz čovekovog bivstvovanja - `bivstvovanje ka smrti`. Mnogi kritičari nisu bili spremni razumeti šta bi to moglo da znači, te je Hajdeger ostao neshvaćen. Međutim, treba se pozvati na drugu kategoriju koju Hajdeger zastupa, a to je vreme: tokom svog postojanja (u vremenu) čovek teži ka smrti, što je proces koji se podrazumeva. Ali ono što određuje čoveka nije njegova smrt, već način njegovog bivstvovanja. Brdar objašnjava da je za Hajdegera bitno distanciranje koje podrazumeva da svako od nas može živeti samo svoj život (a ne tuđi), a da je smrt svakako izvesna. On smatra da u periodu kada je Hajdeger stvarao, neposredno posle Drugog svetskog rata, nije do kraja moglo biti prihvaćeno takvo razmišljenje o smrti, a da se nije odnosilo na smrt požrtvanog koji strada u ratu. Zato je i pojam rata jedan od bitnih polazišta za analizu Hajdegerove filozofije. Naslov Um crne šume nas na to i upućuje. Brdar određuje `crnu šumu` kao simbol života čoveka posle rata. Takođe, `crna šuma` (šuma ispod Švarcvalda) jeste i mesto u kojem je Hajdeger živeo nakon što je penzionisan. `Crna šuma` ne označava samo lokaciju na kojoj Hajdeger živi, već i njegovo duševno stanje i razmišljanja. S druge strane, kako sam autor kaže, `crna šuma` jeste i Hajdegerova filozofija, kroz koju tumači koračaju ne bi li došli do njenog pravog smisla. Da bi bolje razumeo njegov opus, Brdar se okreće dekonstrukciji moderne filozofije, kako bi je opet sklopio u jednu potpuniju sliku, pokušavajući da do kraja razume Hajdegera. Upravo zbog toga važno je sagledati obe faze njegovog stvaralaštva iz istog središta, i to kroz tri nivoa: filozofski, politički i teološki. Zahvatiti celovito njegovo stvaralaštvo, za Brdara znači obuhvatiti sva tri nivoa. Zato ovo isrcpno izdanje, zahvaljujući profesoru Milanu Brdaru, predstavlja svojevrsno remek-delo o Hajdegeru, kako za ljubitelje i poznavaoce njegove filozofije, tako i za one koji se žele upoznati sa njegovim životom i stvaralaštvom. Čitajući ovu studiju, na pragu smo da otkrijemo ko je zapravo bio Martin Hajdeger i zašto je njegov rad toliko značajan u modernoj filozofiji. Rođen 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

10 u 1 USB C višeportni HUB adapter Vaš dobar pratilac za USB C laptop. Neka uživate u potpuno novom iskustvu sa računarom. Ovaj sveobuhvatni priključni HUB može zadovoljiti vaše potrebe za svaki pojedinačni port koji se koristi na poslu ili kod kuće. Proširite ograničenje povezivanja. 1 x 4K HDMI port 1 x Gigabitni RJ45 Ethernet port 1 x 55W Tip C PD priključak za punjenje 1 x 1080P VGA port 1 x Port za čitač SD kartica 1 x port za čitač TF kartica 1 x 3,5 mm audio port 3 x USB 3.0 porta 4K HDMI port Preslikajte ili proširite svoj ekran pomoću ovog USB C HUB-a HDMI porta i direktno strimujte 4K UHD @ 30Hz ili Full HD 1080p video na HDTV, monitor ili projektor! Samo priključite i igrajte! Super brzina prenosa podataka Ova priključna stanica nudi super brzi USB3.0 prenos podataka sa do 5Gpbs. 3 USB x 3.0 porta se mogu povezati sa USB fleš diskom, HARD diskom, tastaturom, mišem, štampačem itd. Brži i stabilniji Gigabit Ethernet pristup Priključna stanica sa LAN internet adapterom nudi vašem laptopu pune 10/100/1000Mbps super brze gigabitne Ethernet performanse bez kašnjenja. Brže i pouzdanije od bežičnih veza. 60W PD punjenje Tip c port na adapteru isporučuje struju od 60 W omogućava brzo punjenje vašeg laptopa Ugrađeni slot za SD/TF karticu za vašu udobnost Ovaj HUB vam pruža zgodan SD/TF slot za čitanje i pisanje u isto vreme i podržava karticu veličine do 2 Tb sa brzinom do 5Gbps pojedinačno. Široko kompatibilan sa SDXC, SDHC, SD, MMC, RS-MMC i Micro SD, TF, Micro SDXC, Micro SDHC, UHS-I memorijskim karticama. 3,5 mm audio priključak Uživajte u dobrom iskustvu slušanja omiljene muzike uz žičane slušalice preko našeg audio interfejsa od 3,5 mm ili povežite spoljni zvučnik da biste uživali u stereoskopskom zvuku. Doneće vam prijatno raspoloženje, bez obzira kada radite ili se opuštate.

FILOZOFSKA TOPOLOGIJA Milan Brdar Studija Filozofska topologija predstavlja zaokružen opus prof. dr Milana Brdara, nakon 40 godina njegovog istraživačkog rada. Kao u svakom filozofskom istraživanju, tako i u ovoj studiji prepoznajemo intenciju da se odgovori na večita filozofska pitanja: koja je definicija filozofije, da li se filozofija uopšte može definisati, da li se može odrediti kao naučna disciplina, da li je moguće govoriti o njenoj metodologiji? Uzimajući u obzir sve pokušaje definisanja, Brdar odlučno definiše filozofiju kao `refleksiju Logosa`. Logos se razrađuje na osnovu različitih perioda filozofskih pravaca, u zavisnosti od tla i vremena u kojem se isti definiše. Prema takvim postavkama, Brdar izdvaja četiri osnovna `logička prostora`, odnosno `toposa`, koji bi trebalo da označavaju nešto poput aksioma ili principa. Pozivajući se na Aristotela, on definiše topos kao mesto odakle se izvode argumenti, odnosno mesto na koje se poziva pri argumentaciji; ako je topos npr. Biće, celokupno područje tog toposa podrazumevaće sve ono što postoji, odnosno sve ono što bivstvuje, živi. Prema Brdarevoj analizi, ta četiri toposa su: Biće (dominantan topus u filozofiji Starog veka), Smisao (u filozofiji Srednjeg veka svekoliki smisao predstavljalo je Sveto trojstvo), Mišljenje (u filozofiji Novog veka, od Dekarta do Hegela), i Jezik (u filozofiji XX veka). Zapravo, on uvodi i peti topos - Čin (Postupak), koji povezuje sve prethodno navedene topuse. Uvodeći kategoriju `filozofske topologije` Brdar je na pragu da reši pitanje metodologije filozofije. On smatra da je ovakva vrsta pregleda filozofije, od njenog nastanka pa sve do danas, jedna dovršena struktura. Tu zaokruženost upoređuje sa igrom šaha: pravila igre su poznata, i ona se ne menjaju - što znači da je ta igra strukturno završena. Međutim, postoji više poteza koji variraju od partije do partije; isto kao i u filozofiji, koja podrazumeva diskusiju od jedne teme na drugu temu, pa je u tom smislu filozofija tematski beskonačna. Dakle, u ovoj studiji prof. Brdar okreće se dvostrukom procesu: prvi - ukupna istorija filozofije, drugi - topološki sistem koji se opravdava pomoću refleksija Logosa. Svojim radom uspeo je da vrati na scenu nepravedno zanemarenu disciplinu metodologije istorije filozofije, i pokušao da nam na sveobuhvatan način predstavi svet filozofije. Takođe, on nas upućuje i na problem smisla fenomena jezičkog okreta u XX veku, na značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovni problem prevladavanja metafizike, kao i na demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do filozofije XX veka. Na ovo jedinstveno putovanje, prof. Brdar nas kroz ovu studiju vodi od antičke filozofije i verovanja u sirene sve do sadašnjeg trenutka, pokušavajući da nam pokaže put do vraćanja na prave vrednosti, koje čovek XXI veka sve manje razaznaje u virtuelnom svetu televizije i društvenih mreža. Monografija navedenog naslova koncentrisana je na tri problema:1) problem smisla fenomena jezičkog okreta (Linguistic turn) u filozofiji XX veka; 2) značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovne problem prevladavanja metafizike; 3) demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do so filozofije XX veka.Prema osnovnoj metodskoj postavci, autor pristupa problemu 1) uvodeći pojmove svog originalnog koncepta koji zove filozofska topologija i iz nje izvedene topološke metode. Na taj način razvija metodsku osnovu za tematizovanje ukupne istorije filozofije od Antike naovamo, radi pripreme odgovora na pitanje o smislu jezičkog okreta. Broj strana:570Pismo:ćirilicaPovez:Broširani povezFormat:22.5x14 cmGodina izdanja:2019 Rođen 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uspenski je verovao da je „Tertium Organum“ treća velika filozofska sinteza, a prethodna je bila Aristotelova i Bekonova. Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Пётр Демьянович Успенский; 4. mart 1878 — 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. godine susreće Georgija Ivanoviča Gurdžijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. godine živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. godine pod nazivom U potrazi za čudesnim.

Nova, tvrd povez sa omotom, šiveno. Zora svega – nova povijest čovječanstva Autori David Graeber, David Wengrow Opis Naši su daleki predci iz naraštaja u naraštaj prikazivani kao primitivni i djetinjasti – ili slobodni i podjednako nevini ili nasilni i ratoborni. Govori nam se da se civilizacija može postići samo žrtvovanjem tih izvornih sloboda ili kroćenjem naših nižih instinkta. David Graeber i David Wengrow pokazuju kako su takve teorije prvi put nastale u 18. stoljeću kao konzervativna reakcija na moćne kritike europskog društva koje su postavili izvorni promatrači i intelektualci. Ponovno razmatranje te dijalektike ima zapanjujuće implikacije za naš način razumijevanja ljudske povijesti danas uključujući podrijetlo poljoprivrede, vlasništva, gradova, demokracije, ropstva i same civilizacije. Oslanjajući se na revolucionarna istraživanja arheologije i antropologije, autori ilustriraju kako povijest postaje znatno zanimljivije mjesto kad naučimo kako se osloboditi vlastitih konceptualnih okova i postanemo svjesni stvarnosti. Ako ljudi nisu proveli 95 posto svoje evolucije u malim skupinama lovaca i skupljača, što su radili tijekom cijelog tog razdoblja? Ako poljoprivreda i gradovi nisu značili uranjanje u hijerarhiju i dominaciju, do kakve su ih vrste društvenih i ekonomskih organizacija doveli? Odgovori su često neočekivani i sugeriraju da se tijek ljudske povijesti može smatrati manje nepokolebljivim i otvorenim za igru, nadu i mogućnosti nego što obično pretpostavljamo. Zora svega temeljito preinačuje naše razumijevanje ljudske prošlosti i potiče nas da zamislimo nove oblike slobode, nove načine organiziranja društva. Ovo je monumentalna knjiga s impresivnim intelektualnim rasponom, napisana zahvaljujući znatiželji, moralnim uvjerenjima i vjeri u snagu izravne akcije. O autorima: DAVID GRAEBER bio je profesor antropologije na London School of Economics i autor knjiga Debt: The First 5,000 Years i Bullshit Jobs: A Theory te surađivao s časopisima Harper’s Magazine, The Guardian i The Baffler. Bio je nadaleko poznati i priznati mislilac i aktivist, a njegovi rani napori u Parku Zuccotti uči¬nili su Occupy Wall Street pokretom koji je definirao jedno razdoblje. Preminuo je 2. rujna 2020. godine. DAVID WENGROW profesor je komparativne arheologije na Institutu za arheologiju Sveučilišnog koledža London te je bio gostujući profesor na New York Universityju. Autor je nekoliko knjiga, uključujući What Makes Civilization?, a provodi arheološka istraživanja na različitim područjima Afrike i Bliskog istoka. „Fascinantno istraživanje koje nas navodi da ponovno razmislimo o prirodi ljudskih sposobnosti te o ponosnim trenutcima vlastite povijesti i našim interakcijama s kulturama i zaboravljenim intelektualcima autohtonih društava. Izazovno djelo koje prosvjetljuje!” - Noam Chomsky S engleskoga preveli: Katarina i Ivan Ott Šifra 062316 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 608 Godina izdanja 2023 ISBN 978-953-0-62316-3 Format 15.5 x 23.5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malkice iskrzan, nista strasno! Sve ostalo uredno! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 30 tak recenica podvuceno hem. olovkom, sve ostalo uredno! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

Odlicno ocuvana knjiga-nekoriscena-kao nova!Retko se nalazi ovako ocuvan primerak knjige iz 1981.god.Kapitalno originalno izdanje. ISBN:------- Godina izdanja: 1981. Izdavac:`NOLIT`,Beograd Autor: Domaći Jezik: Srpski Radomir Konstantinovic - Filosofija Palanke Stanje knjige:odlicno(5),odlicno ocuvana-nekoriscena,stajala u polici od kupovine 1981,Spoljasnost i unutrašnjost cista-kao nova! Filosofija palanke Autor(i):Radomir Konstantinović Jezik srpsko-hrvatski jezik Izdavač NOLIT, Beograd Datum izdanja:1969.(Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`) ISBN:86-19-01875-2 Filosofija palanke, delo srbijanskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića objavljeno 1969. godine. Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom, koji je okrenut tradicionalnom i nosilac je nacionalizma i narcizma.[1] Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`, 1969. godine ali još pre objavljivanja teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri, između 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda. Filosofija palanke se smatra jednim od najvažnijih dela srpske postmoderne 1960-ih [2] i Konstantinovićevim najznačajnijim delom.[3] Do 2006. je doživela preko sedam izdanja u Srbiji.[1] Iskustvo nam je palanačko. – Uvod Filozofije palanke, 1969 Sadržaj: 1) Sadržaj 2) Citati iz knjige 3) Ocene i kritike 4) Istorija izdanja 5) Eksterni linkovi 6) Bilješke 7) Izvori 8) Bibliografija Sadržaj: Gotovo čitav sadržaj knjige je zapravo objašnjavanje naslova.[2] Autor opisuje palanku kao `svet između sela i grada` koji nije ni selo ni grad. Duh palanke `ispoveda religiju zatvorenosti` i za njega `nema sveta izvan duha palanke`. Palančane opisuje kao pojedince koji nisu na svom ličnom putu već su čuvari stila palanke. U svetu palanke je važnije držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Konstantinović smatra da je ova služba stilu, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Palančanin utapanjen u stil palanke ima utisak produženog detinjstva, života pod okriljem porodice, u čemu Konstantinović prepoznaje infantilizam.[4] Život palanke je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Ovaj kult rutinskog života je neraskidivo povezan sa kultom čistote, koji je doveden do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. U svetu palanke je prošlost veoma bitna, jer ona nije puka pre-sadašnjost ili ne-sadašnjost već predviđanje i potvrđivanje sadašnjeg. Opasnost duhu palanke predstavlja veliki “svet” koji množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu jedno-obraznost.[4] Citati iz knjige Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.[4] Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...[4] Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.[4] Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.[4] U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.[4] Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.[4] Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.[4] Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina.[4] Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.[4] Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...[5] Ocene i kritike: Od svog pojavljivanja, pa sve do danas, knjiga ne prestaje da izaziva polemike i sukobe u srbijanskim akademskim krugovima i šire. Osporavana i hvaljena, uglavnom je tumačena sa aspekta ličnih afiniteta i ideološke pripadnosti. U novije vreme primetan je pokušaj objektivnijeg sagledavanja njenog značaja i uloge u srpskoj i evropskoj kulturi. Hrvatski kritičar Rade Jarak smatra da ono što se događalo u hrvatskoj književnosti i šire u društvu na prelazu milenija je, bar približno, opisano u Srbiji knjigom Filozofija palanke.[2] U Srbiji su takođe prisutna tumačenja prema kojima se tragični događaji 1990-ih objašnjavaju pobedom duha palanke.[1][6] Po rečima Milana Vlajčića, Konstantinovićeva studija je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, strah od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima. Filozofija palanke se smatra djelom koje je, `po svojoj duhovnoj i filosofskoj dubini i grandioznosti namjerljivo ne samo u srpskoj kulturi i knjizevnosti XX vijeka, vec sigurno i u okvirima cjelokupne evropske kulture i iskustva novog vremena`.[7] Ova knjiga je nazvana `jednom od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku`.[1] Filozofija palanke se smatra se `najomraženijom knjigom srpskih desničara.`[8] Takođe se smatra nezaobilaznom literaturom za razumevanje ovdašnjih `ljudi i običaja`.[5] Istorija izdanja: -Beograd, Treći program, br. 2, 1969.(1) -Beograd, Treći program, 1970.(2) -Beograd, Nolit, 1981.(3) -Beograd, Nolit, 1991.(4)

Autor: Bauman, Zygmunt Ostali autori: Jagić, Dorta [prevoditeljka] Izdavač: Zagreb : AGM, 2009 Materijalni opis: 323 str. ; 19 cm Edicija: Biblioteka Sintagma Napomena: prevod dela: Postmodern ethics. Str. 311-317: Moralna odgovornost – dok nas smrt ne rastavi / Boris Beck. Bibliografske beleške uz tekst. Sadržaj Predmetna odrednica: postmoderna – moralni relativizam – filozofsko gledište etika – postmoderna Drugi – filozofsko gledište U kritičkoj eksplikaciji autor Zygmunt Bauman razradio je niz aspekata s kojih se mogu shvatiti duboke promjene suvremene zbilje. Smatra se jednim od najvažnijih svjetskih teoretičara postmoderne, o čemu je napisao nekoliko knjiga. Kako je jedno od njegovih središnjih zanimanja etika, knjiga Postmoderna etika zahvaća i bitne probleme s kojima se možda susreće svaki pokušaj tumačenja i razumijevanja suvremene kulture. Kao što sam autor kaže, ova je knjiga studija o postmodernoj etici, ne o postmodernom moralu. Ona je pokušaj mogućeg obuhvatnog kataloga moralnih problema s kojima se bore muškarci i žene u postmodernom svijetu i koje nastoje riješiti novi problemi nepoznati prošlim generacijama ili od njih neprimijećeni, kao i novi oblici koje su stari problemi poprimili. U ovoj knjizi, Zygmunt Bauman zaokružio je svoj put „od filozofskog utemeljenja moralnog sebstva preko društvenih okolnosti njegova djelovanja do pružanja odgovornosti za Drugog u daleku i neizvjesnu budućnost. Nije dao recepte za ispunjenje moralne odgovornosti, ali dao je sve sastojke: Drugoga kao imperativ, dodir milovanja kao kriterij, nepoštivanje pravila kao uvjet, smrt kao konačno oslobođenje od moralnih obaveza. Moralnost se u njegovoj viziji ukazuje kao bezuvjetna i beskrajna, a svojem nositelju daje kao jedinu utjehu brigu da je nije dovoljno iskazao. (Boris Beck) Zygmunt Bauman (1925) svjetski je poznati sociolog, filozof i teoretićar kulture, sveučilišni profesor. Predavao je na najuglednijim svjetskim sveučilištima, a autor je golemog broja djela, prevedenih na brojne svjetske jezike. Prva djela, objavljena u Poljskoj, posvećena su sociologiji, s osloncem na takozvani zapadni marksizam, a kasnije pozornost sve više posvećuje analizi kulture u epohi postmodernizma. Zigmunt Bauman (polj. Zygmunt Bauman; Poznanj 19. novembar 1925 – Lids, 9. januar 2017) bio je poljski sociolog. Živeo je u Engleskoj od 1971. godine nakon što su proterani iz Poljske od strane antisemitskih kampanja, projektovanih od strane komunističke vlasti. Bauman, profesor emeritus iz sociologije na univerzitetu u Lidsu, je jedan od najvećih svetskih eminentnih društvenih teoretičara koji pišu o pitanjima kao što su različite modernosti i holokaust, postmoderne potrošnje i tečne modernosti. Biografija Zigmunt Bauman je rođen u poljsko-jevrejskoj porodici u Poznanju, Poljska. Kada je Poljska napadnuta od strane nacista 1939. godine njegova porodica je pobegla u pravcu istoka, u Sovjetski Savez. Bauman kao član u sovjetskoj kontrolisanoj prvoj poljskoj armiji, radi kao politički instruktor obrazovanja. Učestvovao je u borbama kod Kolberga (sada Kolobžeg) i Berlinu. U maju 1945. godine dodeljeno mu je odlikovanje Vojni krst iz Valora. Prema institutu za nacionalna sećanja, od 1945. do 1953. Bauman je bio politički oficir u korpusu unutrašnje bezbednosti (KBV), vojne jedinice formirane u borbi protiv ukrajinske ustaničke armije i dela ostataka poljske domovinske armije. Nakon toga, Bauman je radio kao doušnik za vojne obaveštajne službe od 1945. do 1948. Međutim, priroda i obim njegove saradnje ostaju nepoznati, kao i tačne okolnosti pod kojima je ukinuta. U intervjuu u Gardijan, Bauman, potvrdio da je bio posvećeni komunista tokom i posle Drugog svetskog rata i nikada nije krio tajnu o tome. Priznao je, međutim, da je ulazak u vojnu obaveštajnu službu sa 19 godina bila greška iako je imao „dosadan” kancelarijski posao i ne seća se informisanja o svakome. Dok je služio u UBK, Bauman je prvo studirao sociologiju na akademiji društvenih nauka u Varšavi. Kasnije je otišao da studira filozofiju na Univerzitetu u Varšavi. Sociologija je privremeno povučena iz poljskog nastavnog plana i programa kao i njegovi učitelji u Varšavi, Stanislav Osovski i Julian Hohfeld. Bauman je dobio čin majora kada je iznenada otpušten 1953. godine, nakon što je njegov otac prišao izraelskoj ambasadi u Varšavi sa ciljem da emigrira u Izrael. Kako Bauman, nije delio cionističke tendencije svog oca i bio je zaista snažno protiv cionista, njegovo otpuštanje izazvalo je strogo, mada privremeno otuđenje od svog oca. Tokom perioda nezaposlenosti koja je usledila, magistrirao je i 1954. je postao predavač na Univerzitetu u Varšavi, gde je ostao do 1968. godine. Suočeni sa sve većim politički pritiskom i antisemitskim kampanjama koje je predvodio načelnik poljske komunističke tajne policije, Bauman se odrekao članstva u upravnom odboru poljske ujedinjene radničke partije u januaru 1968. Sa martovskim događajima 1968, anti-seministička kampanja je kulminirala u čistke i dovela najveći broj preostalog stanovništva jevrejskog porekla i mnoge intelektualce koji su pali u nemilost komunističke vlade. Bauman, koji je izgubio svoju katedru na Univerzitetu u Varšavi, je bio među njima. Pošto je morao da odustane od poljskog državljanstva da bi mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju, prvo je otišao u Izrael da predaje na Univerzitetu u Tel Avivu, pre prihvatanja katedre za sociologiju na Univerzitetu u Lidsu, gde je povremeno, takođe, radio kao šef odeljenja. Od tada je objavljivao radove gotovo isključivo na engleskom, svom trećem jeziku, a njegov ugled je eksponencijalno porastao. I zaista, do kraja 1990-ih, Bauman je izvršio značajan uticaj na anti ili alter-globalizacijski pokret. Godine 2011. u intervjuu, u važnom poljskom nedeljniku „Politika”, Bauman je kritikovao cionizam i Izrael, rekavši da Izrael nije zainteresovan za mir i da je „iskoristio holokaust da legitimiše nesavesna dela”. On je uporedio izraelsku Zapadnu obalu sa zidovima Varšavskog geta, gde je stotine hiljada Jevreja umrlo u holokaustu. Izraelski ambasador u Varšavi, Zvi Baru, nazivao je Baumanove komentare „poluistinom” i „neosnovanom generalizacijom”. Bauman je bio oženjen za spisateljicu Janinu Levinson (umrla 29. decembra 2009. godine u Lidsu) i imao je tri kćerke, slikarku Lidiu Bauman, arhitektu Irenu Bauman i profesorku matematike Anu Sfard. Izraelski advokat za građanska prava, Majkl Sfard, je bio njegov unuk. Rad Baumanovi objavljeni radovi prostiru se na 57 knjiga i preko stotinu članaka. Većina od njih bavi se nizom zajedničkih tema, među kojima su globalizacija, modernost i postmodernizam, konzumerizam, i moral. Rani radovi Najranija Baumanova objavljivanja na engleskom jeziku je studija britanskog radničkog pokreta i njen odnos prema klasi i socijalnog raslojavanja, prvobitno objavljen u Poljskoj 1960. On je nastavio da objavljuje radove na temu klase i društvenih sukoba do ranih 1980-ih, sa svojom poslednjom knjigom na tu temu Memorije klase.[8] U svojim kasnijim knjigama se ne bavi pitanjima klase direktno, on nastavlja da se predstavlja kao socijalista i nikada nije odbacio marksizam u potpunosti. Marksistički teoretičar Antonio Gramši posebno je ostavio dubok uticaj na njega. Modernost i racionalnost U kasnim 1980-ih i ranim 1990-ih Bauman je objavio veliki broj knjiga koje su se bavile odnosom između modernosti, birokratije, racionalnosti i socijalne isključenosti. Bauman je posle Frojda, došao je da vidi evropsku modernost kao kompromis; evropsko društvo, tvrdio je, pristalo je da se odrekne nivoa slobode kako bi dobili prednost povećane individualne bezbednosti. Bauman tvrdi da modernost, gde je kasnije tvrdio njen „čvrst” oblik, je umešana u uklanjanje nepoznanica i nesigurnosti; je uključena u kontrolu nad prirodom, hijerarhijsku birokratiju, pravila i propise, kontrolu i kategorizaciju od kojih su svi pokušali da postepeno uklone lične nesigurnosti, napravila da haotični aspekti ljudskog života izgledaju dobro uređeni i poznati. Zatim, preko nekoliko knjiga, Bauman je počeo da razvija stav da takvi napori reda odluka nikada ne uspevaju da postignu željene rezultate. Kada život postane organizovan u poznate i kontrolisane kategorije, tvrdio je, uvek postoje društvene grupe koje ne mogu da se primenjuju, koje ne mogu da se odvoje i kontrolišu. U svojoj knjizi Modernizam i ambivalencija Bauman je počeo da teorijski objašnjava takve neodređene osobe uvođenjem alegorijske figure „stranca”. Oslanjanjem na sociologiju Georga Zimela i filozofiju Žaka Derida, Bauman je pričao o strancu kao o osobi koja je prisutna još kao nepoznata, društvo je neodlučivo. U Modernizam i ambivalencija Bauman je pokušao da uzme u obzir različite pristupe modernog društva prilikom usvajanja stranca. On je tvrdio da je, s jedne strane, čudno i nepoznato da u potrošačko-orijentisanoj ekonomiji je uvek primamljiva; u različitim stilovima hrane, različitim modama i u turizmu moguće je da iskuse privlačnost onoga što je nepoznato. Ipak, ova čudnost takođe ima veću negativnu stranu. Stranac, jer se njim ne može kontrolisati i ne može mu se naređivati je uvek objekat straha; on je potencijalni pljačkaš, osoba izvan granica društva je neko ko stalno preti. Najpoznatija Baumanova knjiga, Modernizam i holokaust, predstavlja obzir opasnosti i vrste strahova. Oslanjajući se na knjigu Hane Arent i Teodora Adornoa o totalitarizmu i prosvetiteljstvu, Bauman je razvio argument da holokaust ne treba smatrati samo kao događaj u jevrejskoj istoriji, niti kao regresiju od pre-modernog varvarstva. Umesto toga, on je tvrdio, da holokaust treba posmatrati kao duboko povezan sa modernošću i njenim naporima reda odluka. Procesna racionalnost, podela rada u manje zadatke, taksonomska kategorizacija različitih vrsta, i tendencija da se vide sledeća pravila kao moralno dobro su odigrali svoju ulogu u nestanku holokausta. Tvrdio je da iz tog razloga moderna društva nisu u potpunosti primili lekcije holokausta; to se generalno posmatra za korišćenje Baumanove metafore „kao slika visi na zidu”, nudeći nekoliko lekcija. U Baumanovoj analizi su Jevreji postali „stranci” par ekselans u Evropi. Konačno rešenje je zamišljeno kao ekstremni primer pokušaja od strane društva da naplati neprijatne i neodređene elemente koje postoje unutar njih. Bauman je, kao i filozof Đorđo Agamben, tvrdio da su isti procesi isključenosti koji su na radu u holokaustu mogli i do neke mere ipak doći u igru danas. Postmodernizam i konzumerizam U sredini kasnih 1990-ih, Bauman je počeo istraživanje postmodernizma i konzumerizma. On je obrazložio da se pomak desio u modernom društvu u drugoj polovini 20. veka; da je promenjen iz društva proizvođača u društvo potrošača. Prema Baumanu, ova promena je preokrenula Frojdov „moderni” kompromis, tj. od bezbednosti se odustalo kako bi se uživalo u većoj slobodi, sloboda kupovine, potrošnje i uživanja u životu. U svojim knjigama 1990. Bauman je pisao o ovoj promeni kao o pomaku od „modernosti” ka ,post-modernosti”. Od početka novog milenijuma, njegove knjige su pokušale da izbegnu konfuziju koja okružuje termin „postmodernizma” koristeći metaforu „tečnosti” modernosti. U svojim knjigama o modernoj potrošnji Bauman i dalje piše o istim neizvesnostima koju je prikazivao u svojim spisima o „tečnoj” modernosti, ali u ovim knjigama piše o strahovima koji su više rašireni i teže ih je prikovati. Zaista, oni su „tečni strahovi”, što znači strahovi oko pedofilije, na primer, koji su amorfna i nemaju lako identifikovani referent. Nagrade i priznanja Baumanu je dodeljena evropska nagrada za sociologiju i društvene nauke Amalfi 1992. i nagrada Teodora Adornoa, grada Frankfurta 1998. Nagrađen je 2010. godine, zajedno sa Alenom Turenom, nagradom za komunikacije i humanističke nauke. Univerzitet u Lidsu je pokrenuo Baumanov institut u okviru svoje škole za sociologiju i socijalne politike, u Baumanovu čast, u septembru 2010. godine. Univerzitet u Donjoj Šleziji, mala neprofitna institucija visokog obrazovanja u Poljskoj, planirala je da nagradi Baumana počasnim doktoratom u oktobru 2013. Međutim, reakcije i Baumanove pristalice tvrde da je „antisemitizam” digao veliku uzbunu protiv njega, iako je na kraju sam odbio nagradu. Zamerka Godine 2014, Piter Volš, doktorand na Univerzitetu u Kembridžu, je optužio Baumana za plagiranje nekoliko sajtova, uključujući Vikipediju, u svojoj knjizi pod naslovom Da li bogatstvo iskoristi sve nas? (2013). U svojoj knjizi Bauman je, navodno, kopirao doslovno stavove iz članaka Vikipedije o sporoj hrani i stabilnog stanja ekonomije, zajedno sa svojom bibliografijom, bez navođenja izvora, autora ili činjenica da su kopirani sa Vikipedije. On je, takođe, kopirao stav iz članka o zlatnom rukovanju, ali ovaj citat je pravilno pripisan Vikipediji. U odgovoru, Bauman je naveo da su „poslušnost” i „tehnička” pravila nepotrebna, i da on „ni jednom nije uspeo da prizna autorstvo ideja ili koncepata koje je sam rasporedio”. Detaljna kritika Valša i Dejvida Lemana, od Breda Evansa i Henrija A. Girouka, navodi: „Ova optužba protiv Baumana je zaista vredna prezira. To je reakcionarna ideološka kritika prerušena kao proslava metode i odbrane zadnjih vrata od sterilnog empirizma i kulture pozitivizma. Ovo je govor koji garantuje podatke, korelacije i performanse, dok izbegavaju suštinska pitanjima o socijalnim problemima i moći”. MG94 (N)

Odlično očuvano! Autor - osoba Uspenskij, Pëtr Demʹjanovič, 1878-1947 = Uspenskiй, Pëtr Demьяnovič, 1878-1947 Naslov Tertium Organum / P. D. Ouspensky ; prevela s ruskoga Mihaela Vekarić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1990 Fizički opis IX, 323 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vekarić, Mihaela = Vekarić, Mihaela Zbirka ǂBiblioteka ǂReligija i mistika Napomene Registar. Predmetne odrednice Filozofski misticizam RELIGIJA I MISTIKA TERTIUM ORGANUM je djelo u kojem se ruše zidovi i ograde materijalističkog ćorsokaka a pred našom se misli otkrivaju široki obzori novih i neistraženih vidika. Premda prvo veće djelo ruskog filozofa P. D. Uspenskoga (1878–1947) ovo je njegovo najpoznatije djelo, koje je nakon prvog izdanja 1912. u tadašnjem Sankt Peterburgu ubrzo doživjelo brojna izdanja na engleskome, kao i druga njegova djela: Novi model svemira, U potrazi za čudesnim, Neobičan život Ivana Osokina, prijevode kojih sam redigira u Londonu gdje živi od 1921. TERTIUM ORGANUM zanimljivo je djelo po neobičnom spoju racionalnog mišljenja i mističkih ideja. Uspenski pretpostavlja postojanje svijeta „višeg“ od našeg svijeta, svijeta kojega je naš svijet (koji smo u stanju zamijetiti) samo dio, te nastoji pokazati na koji način logika može pomoći da se prijeđe u svijest o tom višem svijetu: ona se za to mora odreći sebe, doprijeti do nužnosti vlastita poništenja, te će se tada iz nje moći pojaviti nova i viša logika. Sustav te više logike može se izvesti iz mnogih mističkih filozofskih sustava te stoga Uspenski kaže da je treći organon postojao prije prvoga (Aristotelova) i, dakako, prije drugoga (Bejkonova) organona. „Nema područja života koje nam ne otkriva beskonačnost novog i neočekivanog ako mu se približimo sa spoznajom da se ono ne iscrpljuje kroz svoju vidljivu stranu, da iza te vidljive strane postoji cijeli svijet novih i nerazumljivih snaga i odnosa. Prvi korak prema njemu jest spoznaja o postojanju nevidljivoga.“ Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Pёtr Demьяnovič Uspenskiй; 4. mart 1878 – 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. susreće Georgija Ivanoviča Gurđijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. pod nazivom U potrazi za čudesnim. MG141 (N)