Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Augusta Bebela „Žena i socijalizam“ je revolucionarno delo u socijalističkoj književnosti 19. veka. U svom radu Bebel na jedinstven način kombinuje političku teoriju sa dubokim razumevanjem društvenih uslova svog vremena. On se ubedljivo zalaže za ravnopravnost žena tako što u svoju analizu uključuje aspekte iz različitih nauka kao što su medicina, prirodne nauke, pravo i istorija. Njegov stil pisanja je jasan, ubedljiv i istovremeno pun strasti prema svojim političkim idealima. Bebelova `Žena i socijalizam` je važno delo u kontekstu nemačke socijaldemokratije i postavlja temelje za zahtev za socijalnom pravdom i jednakošću. Avgust Bebel je i sam bio aktivan političar i novinar koji je značajno uticao na osnivanje nemačke socijaldemokratije. Njegova posvećenost pravima radnika, a posebno žena, oblikovala je njegov politički rad i dovela do stvaranja ove revolucionarne knjige. `Žena i socijalizam` je autentično i majstorsko delo koje se toplo preporučuje svim čitaocima zainteresovanim za socijalističke ideje i istoriju društvenih pokreta. August Bebel (Deutz kraj Kölna, 22. veljače 1840. – Passugg (Švicarska), 13. kolovoza 1913.), njemački socijalist. Jedan je od osnivača i vođa njemačke socijaldemokracije i Druge internacionale. Po zanimanju je tokar, a putujući i radeći u raznim mjestima u Njemačkoj i Austriji došao je 1860. godine u Leipzig, gdje je razvio veliku aktivnost u sklopu Radničkog prosvjetnog društva i 1867. godine postao predsjednik Saveza njemačkih radničkih društava. Za Francusko-pruskog rata odbio je glasovati za ratne kredite, a poslije pada Napoleona III. i proglašenja republike u Francuskoj ustao je protiv aneksističkog mira s Francuskom i podržavao Parišku komunu te je osuđen za veleizdaju na dvije godine zatvora. Sedamdesetih je radio na prevladavanju rascjepa u njemačkom radničkom pokretu. Potkraj života zauzimao je nepomirljiv stav prema militarizmu i ratu i suprotstavio im politiku uzajamnog razumijevanja i mira među narodima. Veliko značenje za njemački i međunarodni radnički pokret imala je Bebelova teoretska i praktična djelatnost na polju borbe za prava žena i njihovu svestranu emancipaciju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Prednja korica malkice labavija, ali nista strasno! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

Projektor Zvezdano Nebo Jednorog, novo Projektor zvezdano nebo Jednorog za miran san Vašeg deteta Pčelica projektuje zvezdano nebo po plafonu i zidovima i pomaže deci da se lepše i mirnije uspavaju Posebno je pogodna za decu koja se plase od mraka i da posluži kao noćna lampa za decu. Nebo projektuje u tri boje: zelena, zuta, plava. Poseduje tajmer koji se automatski iskljucuje posle 20 minuta. Kada se rasklopi može služiti kao ukrasni jastuk. Projektor radi na 3 baterije 1.5V AAA koje nisu deo ponude. U kompletu dobijate i usb kabl preko kojeg projektor moze raditi. Moze se povezati na kompjuter, lap top i sl Jednorog se nalazi u lepoj kutiji tako da moze biti i lep poklon Novo, nekorišćeno . SLIKA 3 Jastučići su dostupni u obliku mede, pcelica, žirafe, jednoroga i pingvina! Projektor zvezdano nebo jednorog, novo

Projektor Zvezdano Nebo Pcelica Projektor zvezdano nebo Pčelica za miran san Vašeg deteta Pčelica projektuje zvezdano nebo po plafonu i zidovima i pomaže deci da se lepše i mirnije uspavaju Posebno je pogodna za decu koja se plaše od mraka i da posluži kao noćna lampa za decu Nebo projektuje u tri boje: zelena, žuta, plava. Poseduje tajmer koji se automatski iskljucuje posle 20 minuta. Kada se rasklopi moze služiti kao ukrasni jastuk. Projektor radi na 3 baterije 1.5V AAA koje nisu deo ponude. U kompletu dobijate i usb kabl preko kojeg projektor može raditi. Može se povezati na kompjuter, lap top i sl . Pčelica se nalazi u lepoj kutiji tako da može biti i lep poklon Novo, nekorišćeno SLIKA 3. Jastučići su dostupni u obliku mede, pcelice, žirafe, jednoroga i pingvina! Projektor zvezdano nebo pčelica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka eseja u kojoj su prikazani likovni umetnici i pisci koji su svojim delom presudno uticali na razvoj moderne umetnosti. Anri Ruso Pikaso Džejms Džojs Tomas Man Vasilij Kandinski Pit Modrijan Mark Šagal Vilijam Fokner Henri Mur Paul Kle Kafka Berthold Breht Beket Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.[5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Oton Bihali rođen je 3. januara 1904. godine u Zemunu kao treće dete, od oca Davida Bihalija i majke Klare Šenman. Imao je sestru Leonu i brata Pavla. Tokom Prvog svetskog rata se celokupna porodica preselila u Budimpeštu.[7] U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, a sa dvadeset godina je nastavio studije u Berlinu, gde je objavljivao književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Tomas Man je smatrao da je Bihalji jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zajedno sa filozofom Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca „Die Linkskurve” (leva krivina). Od 1928. godine se vraća u Beograd, gde je postao pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada zajedno sa bratom Pavlom osniva izdavački kuću „Nolit” i časopis „Nova literatura”. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja i drugih. Objavljivali su ono što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, levičarsku i socijalno kritičku literaturu. Nakon 12. broja, u novembru 1929. godine Državno tužilaštvo je zabranilo dalje izdavanje časopisa.[8] Ubrzo se vratio u Berlin gde je nastavio svoje društveno angažovano delovanje. Na jednom od putovanja 1930. godine upoznao je svoju buduću suprugu Lizu Kestler sa kojom je ostao u braku do svoje smrti. Do 1936. godine radio je kao novinar i publicista, živeći na relaciji Francuska – Švajcarska. Od te godine postaje i član internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Za svoje zasluge, šezdesetih godina u Austriji dobio je Herderovu nagradu za povezivanje naroda putem umetnosti, a onda još čitav niz plaketa i ordena. Posebno treba istaći da je prvi Jugosloven u Nemačkoj koji je dobio krst za zasluge zbog odbrane nemačke umetnosti od nacizma.[9] Tokom svog života, Bihalji se bavio likovnom kritikom, književnošću, slikarstvom i bio je jedan od najznačajnijih intelektualaca u Jugoslaviji. Pisao je pod pseudonimom Peter Tene, tj. Pjer Merin u vreme kada je u međuratnom periodu, kao komunistički opredeljeni aktivista, objavljivao u evropskim izdavačkim kućama. Kao reakciju na Hitlerov progon moderne umetnosti, Bihalji je pod pseudonimom Peter Tene, uz predgovor Herberta Rida 1938. godine, napisao delo Modern German art. Pred početak Drugog svetskog rata, uz pomoć Tomasa Mana, dobio je dozvolu za iseljenje u Ameriku. Ipak, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ubrzo bio zarobljen kao oficir. Rat je preživeo zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. U zarobljeništvu je uradio čitav niz portreta zarobljenih oficira. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u stanu u Nemanjinoj ulici, koji je 2022. godine otvoren za javnost kao deo Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej je inicirao i osnivanje Fonda Oto Bihalji Merin u znak sećanja, a počev od 2009. godine na najvećoj međunarodnoj manifestaciji – Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, periodično se dodeljuje počasno priznanje Oto Bihalji Merin za izuzetne doprinose na polju afirmacije naivne i marginalne umetnosti.[10] U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Nadgrobni spomenik Ota i Lize na Zemunskom groblju. Pred kraj života Oto je počeo da piše svoju autobiografiju pod naslovom „Moj lepi život u paklu“. Oto Bihalji Merin je umro u Beogradu 22. decembra 1993. godine. Salon Oto Bihalji-Merin Salon Oto Bihalji-Merin je osnovan 2013. godine i nalazi se u Beogradu, Nemanjina 3/10. Otova ćerka, Mirjana Bihalji- Šoenberner donirala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti stan svog oca, u kome je i sama odrastala u snažnom duhu posvećenosti borbi za nove, naprednije ideje i umetničke vidike svog oca Ota i svoje majke Lize. Vredna Otova zaostavština: bibliotečka građa, rukopisi i prepiska sa stručnjacima i umetnicima širom sveta, umetnička dela kao deo legata predstavljaju dodatni kvalitet ovog svojevrsnog instituta.[11] Otvoren je za javnost u martu 2022. godine,[12] a 27. oktobra 2023. godine otvorena je i prva stalna postavka.[13] Fond Oto Bihalji-Merin U znak sećanja na ličnost i delo Oto Bihalji-Merina, Muzej naivne i marginalizovane umetnosti u Jagodini je 2009. godine osnovao Fond Oto Bihalji-Merin sa ciljem da nagradi dosadašnje i podstakne i probudi buduće stručnjake, publiciste, umetnike kako bi i sami doprineli razvoju i afirmaciji naivne i marginalne umetnosti. Specijalno Priznanje Oto Bihalji-Merin je počev od 2009. godine dodeljeno velikom broju stručljaka i umetnika: Veri Ristić, Slobodanu Sanaderu, Milosavu Jovanoviću, Dušanu Jevtoviću, Barbarijenu, Ljiljani Kojić, Slobodanu Štetiću, Nataliji Cerović, Marici Vračević i Milanu Stanisavljeviću. Zahvaljujući sredstvima fonda Oto Bihalji-Merin, donaciji Mirjane Bihalji Šunberner i Gerharda Šunbernera zbirka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, pored toga uvećana je za značajan broj reprezentativnih ostvarenja domaćih i inostranih umetnika.

Odlično očuvano. Autor - osoba Berlin, Isaiah, 1909-1997 = Berlin, Isaija, 1909-1997 Naslov Četiri ogleda o slobodi / Isaija Berlin ; prevele Vesna Danilović, Slavica Miletić Jedinstveni naslov Four Essays. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 306 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Danilović, Vesna, prevodilac = Danilović, Vesna, prevodilac Miletić, Slavica, 1953- = Miletić, Slavica, 1953- Vejvoda, Ivan, 1949- = Vejvoda, Ivan, 1949- Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 107 Napomene Prevod dela: Four Essays on Liberty / Isaiah Berlin Str. 301-306: Pluralizam i sloboda / Ivan Vejvoda. Predmetne odrednice Sloboda (filozofija) Isaija Berlin mislioce delio na ježeve i lisice Ovaj istoričar ideja smatrao je da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse” Jedno od važnih teorijskih pitanja Isaije Berlina (1909–1997) bavi se time u kojoj vrsti sveta je politička filozofija moguća. Odgovor koji je dao glasi: „Samo u svetu u kojem se ciljevi sudaraju”. Iz ovog stava može da usledi dijalektika njegovog filozofskog mišljenja koja se u pojedinačnom i društvenom smislu suprotstavlja svakoj unapred zadatoj shemi. To znači da čovek kome je društvo propisalo da bude slobodan u stvari nije slobodan, a da je društvo koje je fanatično usmereno ka jednom cilju na pogrešnom putu. Shvatanje slobode Isaije Berlina, strasnog poštovaoca ljudskih prava, izvire iz raznovrsnosti ljudskog iskustva. U časopisu „Gradac” posvećenom Berlinu (koji je priredio Muharem Bazdulj), može se pronaći podatak da je ovaj istoričar ideja smatrao da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse”. Medicinska dostignuća brojnih civilizacija Kao što je verovao naš Laza Kostić, a zatim i Vinaver, da iz velikog ukrštaja nastaju izuzetne stvari, i u ličnosti Isaije Berlina bile su ukrštene dve nacije, letonska, kao deo Ruske carevine u doba njegovog rođenja – poreklom, i britanska – životom. „Dovođenje u vezu to dvoje, ruskog sna i britanske stvarnosti, podarilo je Isaiji tu neobičnu snagu, govorio je ne baš kao prorok, ali iz dubina ruskog iskustva, a opet sa iskustvom Britanije, koja je za njega i njegovu porodicu, kao i za mnoge druge Jevreje, bila raj u vreme kada je Rusija bila zatvor”, čitamo u „Gradcu”. Još kao dečak, posle Oktobarske revolucije, Isaija Berlin iz Petrograda je sa roditeljima došao u London. Postao je oksfordski đak, a kasnije i oksfordski profesor. Tokom Drugog svetskog rata radio je za britansku diplomatsku službu. Predsednik Britanske akademije bio je od 1974. do 1978. godine. Dobitnik je Nagrade Jerusalima za pisanje o individualnoj slobodi. Kada je držao predavanja ili kada je pisao, Isaija Berlin kao da je vodio uzbudljive razgovore, licem u lice, sa Makijavelijem, Herderom, Marksom, Černiševskim, Hercenom. Ane Ahmatove, koja je bila zatočenica Staljinovog diktatorskom režima, sećao se s bolom; Brodski je za njega bio najveći živi pesnik, sa Pasternakom je govorio ne o ruskoj književnosti već o Šekspiru i Prustu. Kada su u fokusu bila zbivanja u vezi sa sovjetskim ulaskom u Mađarsku 1956. godine, kubanska kriza, otpor Alžira francuskoj vladavini, nije stajao ni na čiju stranu osim na stranu zaštite ljudskih prava civila, zastupao je liberalna načela i protivio se svakoj vrsti nasilja. Kada se 1945. godine vratio u Moskvu, shvatio je da je „sat u Rusiji stao otprilike u 1928, prekidanjem veza sa spoljašnjim svetom”. Smatrao je sebe cionistom i nije mogao, kako je u jednom razgovoru kazao, „da svari” ideju Hane Arent o banalnosti zla. „Nacisti nisu bili `banalni`. Ajhman je, po vlastitom priznanju, u dubini duše, verovao u to što je radio”, smatrao je Berlin. Razloge nacionalističkog preterivanja Berlin je video u nedostatku „gladi za priznanjem” koju je po Hegelovoj analizi Zapad ipak zadovoljio, ali je takođe mislio da „u svetu rastrzanom ekscesima ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma”. „Moramo priznati tu pojavu, koju evrocentrično društvo 19. veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta, `dekolonizovanih`, da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli takvu mogućnost razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor”, pisao je Berlin. Logično slede neki njegovi zaključci, višeznačno se slivaju jedni u druge. Moguće je biti patriota, a ne biti nacionalista. Utopije se obično završavaju u gorčini i frustraciji. Manjine su stimulans, „kvasac”, sredstvo fermentacije, ali nikoga ne treba siliti da bude manjina. Treba razumeti ljude koji nam se suprotstavljaju. Svaki narod ima pravo na sopstveni razvoj. Znanje će nas učiniti slobodnijima samo ako zaista postoji sloboda izbora – ako se na osnovu našeg znanja možemo ponašati drugačije nego što bismo se ponašali bez njega. Samoća je kad te drugi ljudi ne razumeju.... Mislioce je Berlin delio na ježeve i lisice, i to je još jedna od osobenosti njegovog psihološkog pristupa pitanjima duha i kulture. Ovu klasifikaciju osmislio je kao igru: Puškin se kretao tamo gde ga je duh vodio, bio je lisica. Dostojevski je sve pokušavao da interpretira kroz prizmu jednog sistema – što rade ježevi. A Tolstoj je, po Berlinovom objašnjenju, bio lisica „koja je strastveno verovala da je zapravo jež”. Posebna zasluga Isaije Berlina je u tome što je oživeo shvatanje društvene evolucije Đanbatiste Vikoa, „oca modernog koncepta kulture”, i onoga što je sam nazvao „kulturnim pluralizmom”, a to je „panorama različitih kultura, potraga za drugačijim i ponekad nespojivim načinima života, idealima, vrednosnim standardima”. Isaiah Bryan Magee Joseph Brodsky Ryan Ian Isaja MG105 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Biseri decje knjizevnosti Ilustracije: Grupa Autora! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbog malo losijeg polozaja na polici knjiga se malo iskrivila, ali ako se bude drzala kako treba moze da se ispravi. Unutrasnjost uredna! Danijel Dz. Bornstin Svet otkrića Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog Danijel Dž. Borstin Preveli s engleskog: Raša Sekulović, Borivoj Gerzić, Srđan Simonović i Vladimir Ignjatović Godina izdanja: 2001 Format (cm): 21 cm Broj Strana: 765 Zbog čega je svet takav kakav jeste, koji su to stavovi, dogme, izumi, otkrića, koje su istine ili zablude učinile da on za nas poprimi upravo ovakav oblik, i da ga upravo na ovakav način opažamo i shvatamo, pitanja su na koja Borstinova knjiga pokušava najpre da nas navede, a zatim i da nam ponudi odgovore. Uz živopisnu pozadinu koju čine biografije istraživača iz različitih epoha, upoznajemo se ne samo sa velikim i važnim otkrićima, već i sa tim kako je do njih došlo. Baratajući ogromnom istorijskom građom koja obuhvata vekove i kontinente, autor nas zavodljivim pripovedanjem uvlači u tok priče koja nam donosi sagu o hrabrima i drskima, željnim novih saznanja i novih teritorija ističući u prvi plan vanvremensku ljudsku težnju koja se sastoji u traganju za novim i saznavanju nepoznatog. Danijel Dž. Borstin (1914-2004), istaknuti američki istoričar, radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, od 1975. do 1987, kao upravnik Nacionalnog muzeja američke istorije, Smitsonijan, a dvadeset pet godina predavao je istoriju na Univerzitetu u Čikagu. Izuzetan stvaralac i čovek ogromnog obrazovanja, bavio se istorijom, sociologijom, politikom i pravom. Njegova plodna karijera pisca trajala je preko pedeset godina i za to vreme napisao je dvadesetak knjiga koje su prevedene na isto toliko jezika i prodavane u milionskim tiražima širom sveta. Neki od naslova iz ovog bogatog opusa su: Tajanstvena nauka prava, Genij američke politike, Amerika i predstave o Evropi, Demokratija i njena nezadovoljstva, Skrivena istorija, Izgubljeni svet Tomasa Džefersona, kao i trilogija Svet otkrića, Svet traganja i Svet stvaranja, koju je Geopoetika objavila u prevodu na srpski jezik. Njegovo najpoznatije delo je trotomno izdanje Amerikanci. Za prvi tom, Kolonijalno iskustvo, dobio je Bankroftovu nagradu, za drugi tom, Državotvorno iskustvo, Parkmanovu, a za treći tom, Demokratsko iskustvo, Pulicerovu nagradu. Jedan je od samo nekoliko ljudi koji su za svoje delo dobili ove tri najuglednije nagrade, pored velikog broja drugih nagrada i priznanja. Bio je poznat po sposobnosti da vešto povezuje različite žanrove i istorijske teme, ogromnu količinu istorijskih podataka i zanimljive priče, i to izuzetnim jezičkim bogatstvom koje nedostaje mnogim profesionalnim istoričarima. Često je isticao da se istorija uvek može i pisati i čitati kao lepa književnost i to je potvrdio svojim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki ljudi i njihova dela Fransoa Noel Babef (Sen Kenten, 23. novembar 1760), poznatiji kao Grah Babef, je bio francuski političar i novinar u periodu Francuske revolucije. Izdavao je list `Narodni tribun`. Organizator je i vođa tzv. `Zavere jednakih` koja predstavlja prvi pokušaj unošenja komunizma u društvenu stvarnost. Detinjstvo i mladost Grah Babef je rođen 1760. godine u malograđanskoj provincijskoj porodici iz Sen Kentena. U četrnaestoj godini je napustio očinski dom i počeo je raditi kao zemljomer, a zatim kao feudist. Sastavljao je opise plemićkih imanja i kratke izvode seniorskih prava. Babef je ubrzo zamrzeo feudalni režim i aristokratiju. Uzeo je ime starorimskog tribuna Gaja Graha[1]. Na Babefa je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso[2]. Babef prilazi Revoluciji prvih dana po njenom izbijanju. Tokom jakobinskog terora, Babef je bio otvoreni protivnik Robesjperovog režima, za šta se kasnije, posle Termidorske reakcije, pokajao[3]. Sukob sa Konventom i Direktorijumom Septembra 1794. godine počeo je izdavati list `Sloboda štampe` kome je kasnije promenio naziv u `Narodni tribun`. List je nakon Termidorske reakcije predstavljao jedan od najradikalnijih organa demokratske opozicije te je 7. februara 1795. godine Babef uhapšen pod optužbom da poziva na ustanak i na rasturanje Konventa. Narodni tribun prestao je izlaziti. Babef je u zatvoru ostao do oktobra kada je oslobođen po izbijanju rojalističkog ustanka. Narodni tribun ponovo je počeo izlaziti 6. novembra. Nastavlja da izlazi do marta 1796. godine. Pod Babefovim rukovodstvom tada je u Parizu obrazovano tajno revolucionarno Udruženje jednakih. Ono je sebi postavilo za cilj da podigne narodni ustanak i zbaci vladu Direktorijuma Filipo Đuzepe Marija Lodoviko Buonaroti (ital. Philippe Buonarroti; 11. novembar 1761—16. septembar 1837) je bio italijanski utopijski socijalista, pisac, mason i učesnik Francuske revolucije. Delovao je na Korzici, u Ženevi i Briselu. Biografija Rođen je u Pizi, u Velikom vojvodstvu Toskani, u plemićkoj porodici. Studirao je prava na Univerzitetu u Pizi. Stupio je u masonsku ložu 1786. godine[1]. Nakon izbijanja Francuske revolucije, prešao je na Korziku gde je, na italijanskom jeziku, izdavao novine koje su podržavale Francusku revoluciju. Tamo je stupio u jakobinski klub i postao je prijatelj Bonapartama. Buonaroti je napustio ostrvo juna 1791. godine i vratio se u rodnu Toskanu gde je uhapšen i zatvoren. Godine 1793. preselio se u Pariz i postao član Društva Panteona. Maksimilijan Robespjer ga je postao da organizuje patriote u egzilu, u Italiji. Buonaroti je radio iz Nice. Nakon što je osudio Paskala Paolija, Buonaroti je nagrađen francuskim državljanstvom od strane Konventa (maj 1793. godina). Buonaroti se vratio u Pariz 1795. godine, nakon Termidorske reakcije. Tamo je upoznat Graha Babefa. Ponovo je uhapšen od strane Direktorijuma 1797. godine zbog učešća u Babefovoj zaveri jednakih[2]. Napoleon Bonaparta ga je oslobodio 1799. godine, kada je postao prvi konzul. Buonaroti se sklonio u Ženevu gde živi tokom postojanja Prvog francuskog carstva i Napoleonovih ratova. Odatle je prešao u Brisel, nakon Burbonske restauracije. U Pariz se vratio nakon Julske revolucije 1830. godine. Umro je u Parizu 1837. godine.

Akcija Imamo na stanju i šaljemo svaki dan! u pakovanju su 2 komada tj za 2 prozora, cena je za 2 komada tj 1 par. UV zastitna univerzalna mreza mrezica za auto navlake prozore stakla 2 komada "čarape" Ne odgovara za škodu i automobile koji imaju zadnji prozor iz dva dela . Pre porudžbine izmerite prozore za svaki slučaj. Dimenzije: Mrezica se širi od 60 do nekim 88cm . Visina mrezice je do 60cm pa se smanjuje. Odlicna zaštita od sunca za putnike koji sede pozadi. Takođe, manja je temperatura u kolima. Rasteže se lepo, mozete spustati prozor bez skidanja. Lako se navlači. Zatamljenje stakala. Pogledajte ostale nase oglase Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili sms Porukom SMS, Viber, Whatsapp ) Radno vreme od 10 do 18h. Nedeljom ne radimo Registrovana internet prodavnica BG Bike Online Shop Mozete pisati na kp, viber, whats app Roba poručena do 11h šalje se istog dana Artikle do 1600 dinara šaljemo posle uplate. Mogućnost uplate na račun radi jeftinije poštarine ( ne šaljemo kao cc) BG, PA, NS, Fu, Petr. Paz, Inđija, S. Karl. - ptt 320 din

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvobitno objavljen 1766. godine, Laokoon je nazvan prvim proširenim pokušajem u moderno doba da se definišu karakteristične sfere umetnosti i poezije; njen autor, Gothold Efraim Lesing, nazvan je prvim modernim estetičarom. Kao što Majkl Frid piše u svom predgovoru, Lesing je taj koji je izmislio moderni koncept umetničkog medija, i upravo u Laokoonu, na kraju, nalazimo izvor za modernističke pretpostavke o jedinstvenosti i autonomiji pojedinačnih umetnosti. I, kako Frid tvrdi, to je delo koje predstavlja impresivno koherentnu estetsku semiotiku, knjiga koja istovremeno sumira i prevazilazi klasično mišljenje o prirodi znaka. Dugo centralni tekst za književne kritičare, istoričare umetnosti i filozofe, Laocoon je ovde vraćen u štampu u autoritativnom prevodu Edvarda Alena Mekormika. Mekormikov uvod, beleške i biografski dodatak su zadržani; novi predgovor Majkla Frida naglašava Lesingov trenutni značaj za novije tokove u istoriji umetnosti i teoriji književnosti. Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 — 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike.[1][2][3] Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748).[5] Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”.[6] Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije.[7] Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu.[8] Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“.[9] Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu — kao i u sopstvenim dramama — pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda[10] i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“).[11][12] On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan PAJIN OKEANSKO OSEĆANJE Izdavač: Svjetlost, Sarajevo, 1990. Meki povez Broj strana: 189 Format: 12 x 20 cm Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

27290) TREĆI TALAS 1 i 2 , Alvin Tofler , Jugoslavija Beograd 1983 , biblioteka ZENIT ,Velike avanture čoveka I-II knjiga, Alvin Tofler, jedan od najpoznatijih svetskih futurologa, umro je 2016. godine u 87. godini, a javnost se uveliko bavi stvarima koje je uspeo da predvidi u svojim najpoznatijim knjigama `Budući udarac` i `Treći talas`. Tofler je u svojim predviđanjima uspeo da predvidi uspon interneta i kablovske televizije. – Napredna tehnologija i informacioni sistemi doprineće tome da ćete većinu posla biti sposobni da radite od kuće – napisao je on. Predvideo je i genetski inženjering i kloniranje, tvrdeći da će žene biti u mogućnosti da `kupe mali embrion, odnesu ga kod doktora koji će ga implantirati u matericu i rode dete`. – Jedna od najfantastičnijih ljudskih sposobnosti biće to što će čovek biti u stanju da napravi kopiju sebe – napisao je Tofler o kloniranju. Porodica kao tradicionalna zajednica, takođe je opisana u njegovim knjigama i za nju kaže da će promeniti oblik u širenju LGBT populacije i dozvole istopolnih brakova. Smatrao je da je konzumerizam globalni trend i da će ljudi u budućnosti najviše patiti zbog prevelikog izbora robe na tržištu čije će postati žrtve. PRVA knjiga: Sudar talasa, Drugi talas, Treći talas, DRUGA knjiga: Imperativi trećeg talasa, 2 knjige , tvrd povez, format 16,5 x 24 cm , zaštitni omot, zlatotisak, ilustrovano, 283 + 267 strana ,

Cene nisu fiksne, odredite ih sami. Ukoliko budete realni, lako cemo se dogovoriti. Nemojte se stideti cenkanja, ovo nije prodavnica, tako da je svaki dogovor moguć. Za kupovinu više komada, moguća je veća korekcija cene. Potpuno nova lcd ručna konzola sa preko milion igara Konzola-Konzola Lehuai P-3000-Konzola Lehuai P-3000 - Prenosiva mini konzola sa 900.000 naslova u svetu igrica (angry birds, crash, spiderman, aladdin, mickey mouse, donkey kong, formula 1, tank 90, bomberman, itd. ) Karakteristike: - dostupno u više boja - konzola može raditi sa i bez kertridža i ista poseduje zvučnik na poleđini - poseduje odličnu punjivu litijum-jonsku bateriju sa kojom je moguć rad i do 7h bez prekida - u pakovanju: dva dodatna kertridža (jedan ima 222.000, drugi 111.000 naslova), AV kablom za konektovanje na tv, adapter za punjenje baterije i uputstvom - poseduje On/Off klizni prekidač sa gornje leve strane konzole, tastere gore dole levo desno, akcione tastere (A, B, X, Y), taster za zvuk, reset za vraćanje na glavni meni i start za pokretanje igrice Specifikacije: - Kapacitet baterije: 700mAh (3.7V) - Dimenzije: 158mm x 68mm x 20mm. Konzola-Konzola Lehuai P-3000-Konzola Lehuai Za sve ostale informacije, mozete nas kontaktirati ovde, na "Viber", ili "What's app", kao i pozivom na brojeve Pogledajte i nase ostale oglase. Za prave kupce, nijedna cena nije fiksna. Unapred hvala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...