Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Panini EURO CUP Collections 1980-2020! Reprint svih Paninijevih albuma posvecenih Evropskim prvenstvima u fudbalu! Originalna Panini kolekcija, sansa da imate sve albume na jednom mestu. Svi albumi su uradjeni u originalu, a nakon albuma tu su i svi rezultati sa prvenstva, kao i update slicice igraca koji su igrali na prvenstvu, a prvobitno nisu bili u albumu. Poslednje (oktobar 2021), ali i zadnje izdanje jer Panini vise nece raditi ove albume nazalost Knjiga je NOVA, na 664 strane! *EUROPA 80 *EURO 84 *EURO 88 *EURO 92 *EUROPA 96 *EURO 2000 *EURO 2004 *EURO 2008 *EURO 2012 *EURO 2016 *EURO 2020 TOP!

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

OGROMAN,PREDIVAN! LUTKA MIKIJA MAUSA,NAJPOLARNIJEG MIŠA NA PLANETI IKADA! Ovo je lutka iz pedesetih godina.. To dokazuje zašiljen nos Mikijeve njuške u odnosu na onu zaobljenu iz 1970tih i 1980tih,pa do danas.. Reći da je ovo retko mala je reč,ovo je ISTINSKI i VRHUNSKI RARITET! Lepa je lutka svojom pojavom,svojim raskošnim izgledom,jer se radilo dosta u detalje ,jako lep i izuzetan rad Mickey Mouse-a,Jugoslavija. Made in Yugoslavia Za svoje penzionerske 60 i neke godine Miki je top očuvan za izložbenu ocenu 10 , kompletan i netaknut od vremena. Stanje je vidljivo i na samim slikama.. Ne šaljem u inostranstvo! Uplata je pre slanja na račun u OTP banci! Šaljem isključivo postexpresom nakon uplate na račun!

Stari zidni sat sa klatnom. Može se reći klasičan predstavnik Industrial Design poktera, mada se može podvesti i pod Bauhaus koji se pojavio nešto kasnije. Spada u veće zidne satove namenjene železnici, čekaonicama u raznim firmama, fabrikama itd. Kućište je drveno, čamovina, a vrata su hrastovina. Karakteristika ove vrste satova je da su masivni, jaki i izdržljivi, za rad u teškim uslovima i na duži rok. Zato je mehanizam ovog sata tako i napravljen, prednja i zadnja ploča su od 2.5 mm. brušenog mesinga, na kome se praktično ne vide tragovi višegodišnjeg rada i koji će još dugi niz godina dobro raditi. Sat je kompletno servisiran i naravno ispravan. Dolazi sa svojim ključem za navijanje i uputstvom za postavljanje i pokretanje Dimenzije: 38 x 38 cm. Dubina 13.5 cm..

Pisaća mašina ADLER-TRIUMPH Contessa de luxe (1972) Proizvođač: `Triumph-Adler` Model “Contessa” dizajnirali su 1969. godine Gerhard Dietrich (Gerhart Ditrih) i Peterheinz Meyes (Peterhajnc Majs) za “Triumph Werke Nürnberg AG”, koja je već od 1957. godina bila deo “Triumph-Adler”. Model su proizvodile obe fabrike, “Triumph” od 1971. do 1977. godine a “Adler” od 1971. do 1979. godine. Iako su obe fabrike tesno sarađivale, “Contessa” je postala poznatija kao “Adler”. Tokom 1960-ih i 1970-tih godina modeli su dolazili u jarkim bojama kao što su narandžasta, žuta i crvena. Prema serijskom broju: 3064068 (nalazi se ispod desne strane kolica) mašina je proizvedena 1972. godine. Oznake: Contessa (sa krunom iznad slova C, na prednjem panelu) TRIUMPH (na levoj strani klizača hartije) Contessa (sa krunom iznad slova C) de luxe (na desnoj strani klizača hartije) T - A Vertiebs Gmbh (Ditribucija Triumph-Adler, na zadnjoj strani kolica) Dimenzije mašine: Visina: 10 cm (bez ručice sa vraćanje kolica) Dužina: 33 cm Širina: 32 cm Težina: 4,1 kg Tastatura je nemačka latinica. QWERTZ-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova . Nema tipke za nulu (pisala se velikim slovom O). Mašina koristi standardnu dvobojnu traku širine 13 mm (postavljena je nova). Mašina je pažljivo očišćena, bez potpunog rasklapanja. U potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Poluga tipke za slovo Ä je bila iskrivljena - ispravljena je, ali je tipka ostala malo viša od ostalih. Funkcioniše ispravno. Ukrasna svetla traka oko panela mašine je mestimično potamnila, naročito na uglovima. Na plastičnim panelima u koji sitni tragovi upotrebe. Osnivač kompanije bio je Siegfried Bettmann (Zigfrid Betman), rođen 1863. godine u Nürmbergu (Nirnberg). Učio je jezike i sa 20 godina 1883. godine nastanio u Engleskoj. U početku, zahvaljujući svom poznavanju jezika, radio je za nekoliko kompanija.1885. godine, kada je jedna od tih firmi propala i on izgubio posao, pokrenuo je sopstveni agneciju za prodaju nemačkih mašina za šivenje u Britaniji i za izvoz britanskih bicikala u inostranstvo. Ime kompanije: “S.Bettmann and Company” promenjeno je u “Triumph Cycle Company Limited”. Deset godina kasnije, 1896. godine, kada je njegov britanski biznis procvetao, Bettmann se vratio u svoj rodni grad Nürnberg da bi osnovao nemačku filijalu, “Deutsche Triumph Fahrradverke Aktiengesellschaft”. 1900. godine Bettmann je otkupio poslovanje kompanije za proizvodnju pisaćih mašina “Kührt and Riegelman GmbH”, koja je proizvodila mašinu “Norica”. Nastavio je da pravi „Noricu“, ali je imao sreću da angažuje jednog od najvećih nemačkih dizajnera pisaćih mašina, Paula Grützmanna (Pol Gricman), koji je za Bettmanna dizajnirao novu mašinu, nazvanu „Triumph“. 1911. godine Bettmann je ponovo promenio ime kompanije, ovog puta u „Triumph Werke Nürnberg AG“, i počeo da izvozi u Rusiju, Italiju i Argentinu. Posle Prvog svetskog rata, „Triumph“ je nastavio da napreduje i do 1921. godine dotigao je proizvodnju od 3000 pisaćih mašina godišnje. 1929. godine fabrika je predstavila svoju prvu prenosivu pisaću mašinu, „Klein Triumph“, čiji su razvoj, prodaja i marketing obavljen u koordinaciji sa tada jednako uspešnom kompanijom „Adler“. Kada je izbio Drugi svetski rat „Triumph“ je bio na vrhuncu moći, sa 1800 radnika i godišnjim obrtom od 15 miliona maraka. Tokom rata u fabriku su raspoređeni prinudni radnici i bila je primorana da proizvodi naoružanje. Proizvodnja pisaće mašine je obustavljena 1942. godine, a sledeće godine fabriku su teško oštetili saveznički bombarderi. Međutim, uspela je da preživi, jer su radnici odbili naređenja nacističkih vlasti da unište sve mašine i opremu pre nego što su američke trupe stigle 20. aprila 1945. godine. Proizvodnja je polako nastavljena sledećeg meseca, uključujući i pisaće mašine. „Triumph“ je brzo povratio izgubljeno tlo u periodu rekonstrukcije nakon rata. Prenosive pisaće mašine „Norm“ i „Perfekt“, proizvođene od 1935. godine, moderno su preuređene posle rata što je obezbedilo da „Triumph“ zadrži svoju veoma visoku reputaciju za dizajn i proizvodnju mašina najvišeg kvaliteta. Krajem 1957. proizvođač radio i televizijskih aparata Max Grundig (Maks Grundig) preuzeo je većinski udeo u velikoj mašinskoj kompaniji „Adler“, a kada je preuzeo i „Triumph“, one su spajene u „Triumph-Adler“. Zajedno, dve kompanije kontrolisale su preko 50 % nemačkog tržišta pisaćih mašina. 1968. godine Grundig je prodao „Triumph-Adler“ američkoj kompaniji „Litton Industries Inc.“ Deset godina nakon preuzimanja prodaja „Triumph-Adlera“ je porasla deset puta, naročito u području profesionalnih mikroračunara. 1979. godine kompaniju je preuzela „Volkswagen AG.“ Od tada kompanija počinje da pravi gubitke. Proizvodnja je restruktuirana a broj zaposlenih smanjen na polovinu. Većinu svojih akcija „Vokswagen“ je prodao 1986. godine „Olivetti“ grupi, jedna od najvećih evropskih konkurenata kompanije. Do 1993. godine kompanija se smanjila na četvrtinu svoje nekadašnje veličine. Ostala je, zapravo, samo proizvodnja pisaćih mašina u Frankfurtu na Majni. 1997. godine „Triumph-Adler“ je zatvorio i ovu fabriku: lični računari su pobedili u trci sa ograničenijim mogućnostima pisaće mašine, i proizvodnja više nije bila profitabilna. (123/30-I-kp/1450)

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: ANA Premijera: 5.6.1984. Velika scena Broj izvođenja: 20 Poslednje izvođenje: 14.3.1985. Režija: Dejan Mijač Prepev pesama: Olga Vlatković Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki Kompozitor: Vojislav Kostić Korepetitor: Ljiljana Danilović Cincar Scenski pokret: Ferid Karajica Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Igraju: Ljiljana Dragutinović (Ana), Aljoša Vučković (Mirko), Svetozar Cvetković (Frederik Valenštajn), Sava Spasojević (Darko), Nikola Kojo (Veljko), Branimir Brstina (Andruša Nikolajevič), Erol Kadić (Sekretar Partije), Feđa Stojanović (Major NKVD-a), Tatjana Beljakova (Zapisničarka Zoja), Milan Mihailović (Ivan Banovac), Dušan Čavić (Vladlen), Ana Adžić (Elektrika), Renata Ulmanski (Vaspitačica) Marina Koljubajev (Daša), Dara Džokić (Vanda), Vesna Pećanac (Glimpa), Gordana Pavlov (Nina), Nenad Ćirić (Logorski mehaničar), Vlastimir Petrović (Gitarist), Ninoslav Bambulović, Ksenija Došljak, Miloš Glišić, Maja Matija, Miloš Mojović, Igor Petrović, Milica Radeka, Vladimir Simonović, Zoran Trifković, Jakša Đorđević (deca) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

HUTSCHENREUTHER– Figura “Lastavice u letu“ (dizajn Hans Achtziger) Dimenzije Visina: 25,5 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 19 cm Težina: 430 g Žig na dnu: 1814 (u elipsi, ispod crteža lava) HUTSCHENREUTHER GERMANY KUNSTABTEILUNG (Umetničko odeljenje) Natpis na stikeru: Lorenz Hutschenrether Kunstabteilung (iznad linije) 2090/2f Fabrika “Hutschenrether“ proizvodila je ovu figuru od 1970. do 1985. godine. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Brauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. HANS ACHTZIGER (Hans Ahciger, 1918-2003) jedan od najznačajnijih dizajnera u nemačkoj industriji porcelana. Bio je glavni dizajner u kompaniji „Hutschenreuther“ (Hučenrojter) skoro 40 godina. Od 1937. do 1939. godine učio je na Državnom koledžu za industriju porcelana u rodnom mestu Selb (Zelb). Saradnju sa kompanijom „Hutschenreuther“ započeo je 1946. godine, kada se nakratko priključio njenom Umetničkom odeljenju (Kunstabteilung). Ubrzo je napustio kompaniju da bi od 1946. do 1948. godine studirao na Građevinsko-zanatskoj školi u Münchenu (Minhen). Posle školovanja vratio se u kompaniju, gde je 1972. godine postao direktor umetničkog odeljenja, a 1980. godine upravnik studija za proizvodnju kalupa i dekoraciju. Prve servise dizajnirao je 1953. godine, a do sredine 1980-ih ostvario je oko 20 dizajna posuđa, kao i oko 150 porcelanskih figura. Formalno se penzionisao 1981. godine zadržavajući ulogu savetnika. (114/1-32/pol-kp/1093)

Tradicionalni voskarski rad! Proizvodnja: ručni rad Kupljeno: kao nacionalni suvenir Zemlja porekla:Jugoslavija Vreme nabavke: pre 40 godina Materijal: vosak Boja: drap sa patinom vremena Dimenzije: 10 cm Širina: 6,5 cm Postament: Onix postolje Izrada postolja: “Onix”, Tetovo, Makedonija Status: Kolekcionarski primerak Kalkulacija: Onix postolje 2.500, sveća 1.500 = 4.000 dinara Detaljno stanje: Nekorišćena, u odličnom stanju, kao na fotografijama. Opis: Ovaj model sveće je oblikovan sa otiskom istorijskih slika: na dve je konjanik sa oklopom i buzdovanom, a na dve suprotne strane slika grada, predpostavljam da je to skinuto sa gravure – Singidunum. I u vosku se nekom a” la grafičkom tehnikom vršilo otiskivanje pod jačim pritiskom. Lepota ovakve tehnike po ugledu na bakrorez se ogleda u reljefnosti crta koje nastaju zbog jakog pritiska. Inače izrada je po nekadašnjem voskarskom postupku, kada današnje tehnologije nije bilo ni na vidiku. Sveća je ukrašena utisnutim slikama kao što se radilo u bakrorezu. To što se vidi i na slici. Postament je od oniksa, poludragog kamena koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Fabrika “Onix” u Tetovu.

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 45 x 60 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

GILDEA & WALKER, England - Šest dubokih tanjira (1886) Dimenzije Prečnik: 25 cm Visina: 4 cm Ukupna težina: 3160 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Na dva tanjira glazura je značajnije ispucala, mestimično i potamnila, naročito na naličju. Na istim tanjirima po jedna napraslina sa strane. Svi tanjiri su prikazano pojedinačno na kolaž-slikama, sa lica i naličja, naprsline su prikazane posebno. Žig na dnu, štampan plavim: Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu ENGLISH PORCELAIN (u kaišu oko crteža i ispod krune) (Inicijali) B. W & Co (za “Bates, Walker & Co”, na kraju kajša) Podglazurno utisnutio: GILDEA (za James Gildea) Štampani žig je koristila kompanija “Bates, Walker & Co” u periodu 1875-1878 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Podglazurno utisnuto “GILDEA”, je za James Gildea, koji se pridružio kompaniji 1878. godine. Prema utisnutoj oznaci 9/86 pet tanjira je proizvedeni u septembru i jedan u oktobru 1886 godine (10/86), kada je Gildea ostao jedini vlasnik fabrike. To bi značilo da je nastavio da koristi žig prethodne kompanije, sa utisnutim dodatkom svog imena. Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/32-40pod-kp/1214)

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: DEMONI Dizajn: Olivera Stojadinović Grafički dizajner Pofesor na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Diplomirala je 1985. godine na odseku Grafika FPU-a. Magistrirala je 2001. sa radom Četiri skripta i jedno knjižno pismo. Po završetku studija radila je kao slobodni umetnik, a od 1995. godine zaposlena je na FPU u Beogradu. U zvanju redovnog profesora je od 2009. godine. Učestvovala je na brojnim izložbama, dobitnik je pet nagrada iz oblasti tipografije i grafičkog oblikovanja knjige, a iza sebe ima i oko 15 projekata izrade kompletnih pisama. Član je ULUS-a od 1986. godine i ULUPUDS-a od 2004. godine. Jedan je od osnivača organizacije Tipometar (sa Oliverom Batajić i Janom Oršolić), i urednik istoimenog sajta. Premijera: 7.2.1987. Velika scena Broj izvođenja: 36 Poslednje izvođenje: 3.6.1989. Prevod: Ljubiša Rajić Režija: Mira Trailović Scenograf: Petar Pašić Kostimograf: Božana Jovanović Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Nenad Prokić Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Asistent kompozitora: Ljiljana Danilović Cincar Igraju: Ružica Sokić (Katarina) Petar Banićević (Frank) Vesna Pećanac (Jena) Čedomir Petrović Tihomir Stanić (Tomas) Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Savršeno očuvana velika limena Lokomotiva Western 4552, Modern Toys Masudaya, Made In Japan (pogledati poslednju sliku originalne kutije za više informacija - kutiju NEMAM) Kolekcionarski primerak iz sedamdesetih godina. Raritet u savršenom stanju. Stajala preko 35 godina u staklenoj vitrini, bez prašine i bez rđe. Koristi 2 baterije D tipa od 1,5V koje nemam pa ne mogu da probam da li je ispravna. Sećam se da je ranije sve radilo - i motor i svetlo i zvuk. Uz veliku lokomotivu poklanjam i Mini Western Majorette lokomotivu s kraja osamdesetih godina u odličnom stanju (na slikama) Specifikacija: - materijal: lim + plastika - dužina: 33 cm - visina: 16 cm - širina: 9 cm - ukupna težina: 500 grama --- Ovaj predmet je deo moje lične kolekcije, ne otkupljujem niti preprodajem tuđe stvari! --- POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE: - KNJIGE: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=1 - KOLEKCIONARSTVO: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=995 - MUZIKA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=285 - ZA KUĆU I BAŠTU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=884 - SVE ZA DECU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=276 - RAČUNARI I OPREMA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=322 - MOBILNI TELEFONI: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=307

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Bozidar Sujica - Le cimetiere marin A Paul Valery Groblje pored mora, Polu Valeriju Kombinovana tehnika, rad jednog od najvecih srpskih modernih pesnika, posveta Polu Valeriju. 34x23,5 cm. Božidar Šujica rođen je 8. januara 1936. godine u Kosovu Polju. Njegovi roditelji — otac Marko i majka Milica — bili su lički doseljenici na Kosovo. Najranije djetinjstvo proveo je u Beču. Majka mu je umrla već 1945. godine, od galopirajuće tuberkuloze, pa je se pjesnik jedva sjeća. Posle rata, sa demobilisanim ocem selio se po mnogim mjestima u Srbiji. Za vrijeme đakovanja stanovao je u karauli, kućici čuvara pruge, na šest kilometara od Kragujevca, nedaleko od sela u kojem je svojevremeno učiteljevao velikan srpskog pjesništva i slikarstva Đura Jakšić, za koga je jednom prilikom rekao da je bio „najplahovitiji pjesnik 19. veka“ i u čiju je čast posadio lipe u dvorištu Prve kragujevačke gimnazije. U mladosti je aktivno trenirao boks, a volio je da igra i fudbal. Prve pjesme objavio je kao gimnazijalac u kragujevačkom omladinskom listu „Delo“. Maturirao je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji 1956. godine sa odličnim uspjehom, nakon čega odlazi u Beograd na studij jugoslavenske i svjetske književnosti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1961. godine. Odmah nakon diplomiranja zaposlio se u Medicinskoj školi „Beograd“ i u njoj radio više od dvije decenije kao profesor književnosti. Od 1983. do 1997. godine bio je direktor Muzeja grada Beograda, a od 1997. do penzionisanja 2001. godine direktor Jugoslavenskog kulturnog centra u Parizu. Šujičina pjesnička karijera otpočela je 1961. godine, kada je Oskar Davičo dao da se njegova prva zbirka pjesama, „Prestupne noći“, objavi u izdanju Nolita. Zastupljen je u antologijama srpske, jugoslavenske i svjetske poezije. Pjesma „Evropa“ (fr. Europe) ušla je u antologiju „Evropa pjesnika“ (Elizabeth S. de Zagon, L‘Europe des poètes, antologie multilingue, la traduction per Robert Marteau et Kolja Mićević; ed. Le cherche midi editeur Segher, Paris, 1980). Najstariji tekst u ovoj antologiji je iz 11. veka p. n. e, a najmlađi zastupljeni pjesnik je upravo Božidar Šujica. U njoj su, od jugoslavenskih pjesnika, zastupljeni još Miroslav Krleža i Miodrag Pavlović. Pjesma „Balkansko poluostrvo“ dobila je prvu nagradu za prijevod evropskih pjesnika u izboru američkih prevodilaca na konkursu Department of Slavic Languages at the University of California, Berkeley (prijevod R. Gorup). Kada je riječ o domaćim antologijama, treba istaći da se Šujičine pjesme „Jutro u Barama Gružanskim“ i „Beli san“ nalaze u „Antologiji srpske poezije (1847—2000)“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012, priredio Nenad Grujičić), jednoj od najobuhvatnijih antologija srpskog pjesništva. Šujica je zastupljen i u Biblioteci „Signal“, ediciji međunarodnog neoavangardnog književno-umetničkog pokreta signalizma. Pjesničko djelo Božidara Šujice bilo je tema konkursa „Šumadijskih metafora“ 2012. godine u kategoriji eseja, koji organizira Udruženje književnika Srbije. Pobjedu na konkursu odnjeli su eseji „Čovječanstvo u ponoru“ Zorana Antonijevića i „Poezija Božidara Šujice“ Dušana Stojkovića, a tema je bila pokrivena i nekolikim esejističkim prilozima Žarka Đorđevića i istaknutog filozofa prof. dr Luke Prošića, kao i dvama tekstovima o Šujičinoj poeziji velikog pjesnika Oskara Daviča iz 1984. godine, koji su tom prilikom prvi put objavljeni. Knjige pesama „Ivice, ožiljci“ i „Izabrane i nove pesme“ prevedene su mu na francuski, odnosno njemački jezik, a dvije pjesme prevedene su mu na slovenački jezik i 2015. godine objavljene u prestižnom ljubljanskom književnom časopisu „Apokalipsa“ („Novoletna jutranja pesen“ i „Premakni se duša mojega duha“, prijevod Jurij Hudolin). Jedna od epizoda RTS-ovog dokumentarnog serijala „Socijalizam ili kapitalizam“ из 2018. godine posvjećena je Božidaru Šujici. Tom prilikom, pjesnik je opširno govorio o svom životu, poeziji i druženju sa mnogim znamenitim srpskim i jugoslavenskim pjesnicima, piscima, slikarima, kiparima i sportašima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pored pisanja, bavi se književnom i likovnom kritikom i prevodi poeziju sa ruskog i francuskog, a također posjeduje i zavidnu, desetljećima prikupljanu, kolekciju slika i kiparskih radova. Imao je samostalnu izložbu crteža u Beogradu (Umjetnička galerija „Stara kapetanija“, Zemun) i Parizu (Jugoslavenski kulturni centar u Parizu). Ženio se dva puta. Druga žena bila mu je poznata beogradska akademska slikarka, modna dizajnerka i nekadašnja članica Upravnog odbora Radio-televizije Srbije Zorica Jocić-Šujica. Sa njom ima kćerku Milicu, koja je afirmisana vajarka, slikarka, pjesnikinja i blogerka, i sina Miloša. Šujica je još od mladosti zainteresiran za politiku i dosledno je privržen ljevičarskim idejama, humanizmu i jugoslavenstvu. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a tokom posljednje decenije prošlog vijeka politički se angažirao u Socijalističkoj partiji Srbije i Jugoslavenskoj ljevici. Živi i radi u Beogradu. Knjige poezije Objavio je 12 knjiga poezije: „Prestupne noći“ (Nolit, Beograd, 1961) „Vreme i temelji“ (Nolit, Beograd, 1966) „Srdžba“ (Nolit, Beograd, 1973) „Ura, uran“ (Grafos, Beograd, 1975. i 1981) „Kanjon“ (Nolit, Beograd, 1979) „Izgledi za sutra“ (BIGZ, Beograd, 1984) „Kičma“ (Književne novine, Beograd, 1984, predgovor Miodrag Perišić) „Ivice, ožiljci“ (Grafos, Beograd, 1991) „Izabrane i nove pesme“ (Prosveta, Beograd, 1995. i 1996, izbor i predgovor Zlatko Krasni) „Dvostruki san“ (BMGP, Beograd, 1999, predgovor Milisav Milenković) „Najlepše pesme Božidara Šujice“ (Prosveta, Beograd, 2004, izbor i predgovor Goran Babić, Biblioteka NAJ) „Krv dragog kamena“ (Nolit, Beograd, 2009) Knjige prevedene na strane jezike Lisières, cicatrices (La bibliothèque „Le point“, Belgrade, 1996, traduit de la langue serbe per Petar Popović) Ausgewählte Gedichte (Institut für Schulbücher und Lehrmittel Belgrad, 1997, Auswahl, Übersetzung aus dem Serbischen und Vorwort von Zlatko Krasni) Nagrade i priznanja Dobitnik je sljedećih nagrada i priznanja: Nagrada lista „Mladost“ za najbolju knjigu mladih u Jugoslaviji, 1961. Vukova nagrada za naročite rezultate u stvaralačkom radu na širenju kulture, 1965. Nagrada „Pesničkih novina“ za najbolju knjigu poezije u Jugoslaviji, 1973. Književna nagrada Željezare Sisak za pjesničku knjigu godine u Jugoslaviji, 1975. Nagrada „Drainac“ za poeziju, 1997. Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo, 2011. Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije, 2013.

Mića Mihajlović Primeri radova iz iste serije su objavljeni u časopisu koji je uključen u oglas Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags: vujica rešin tucić neoavangarda novosadska avangarda postmoderna postmodernizam uj symposion tribina mladih ferenc mauric ankica opresnik rumunska književnost u vojvodini rumunski pisci na rumunskom jeziku

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.