NOVA KNJIGA Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

PC Mortal Kombat X Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 14.04.20015 OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Deseta po redu igra u najpopularnijem serijalu borilačkih igara donosi još bolje borbe, brutalnije završne udarce, novu priču u stilu filma i mnogo novih modova za jednog ili više igrača. Nextgen evolucija Mortal Kombata i jedan od najboljih naslova ove godine! Nema potrebe da se predstavlja Mortal Kombat – gotovo da ne postoji gejmer koji nije čuo za ovaj famozni, po mnogima najbolji, serijal borilačkih igara. MK pamtimo još iz doba Sega klubova i arkada i školskih svezaka u kojima su bili upisani kodovi i „fatalitiji”. Danas je vreme malo drugačije. Ako isključimo turnire, ljudi se uglavnom skupljaju u online sobama i igraju od kuće. Prva verzija je izašla pre više od 20 godina. Mnogi gejmeri su čak posle izlaska revolucionarnog Mortal Kombata 9 (SK: 8/2013) i dalje gledali Ultimate Mortal Kombat 3 kao najbolji u serijalu. Mortal Kombat 9 je doneo mnogo novina, dok Mortal Kombat X baš i nije, makar ne u odnosu na devetku. Blok se i dalje izvodi sopstvenim tasterom kao i kod starijih verzija, a ne držanjem u nazad kao kod skoro svih drugih borilačkih igara. Od ostalih tastera imamo dve ruke, dve noge, menjanje stava i „action” taster koji služi za interakciju sa objektima na samom borilištu ili da pobegnete ukoliko ste saterani u ćošak. Od dvadeset četvoro boraca, koliko je ukupno dostupno, osam je novih što je za svaku pohvalu. Među novim borcima se nalazi ćerka Johnnyja Cagea – Cassie Cage, Jaxova kći Jacqui, plaćenik Erron Black, Ferra/Torr (borilački dubl sačinjen od grdosije i patuljaste žene), Kotal Kahn (borac koji je inspirisan drevnim Astecima), dalji rođak Kung Laoa – Kung Jin, insektoidno stvorenje D’Vorah i Kenshijev sin Takeda Takashi. Goro je uključen u postavu, ali se mora dodatno platiti. Što se ostalih boraca tiče, tu su pre svega stare zvezde kao što su Sub Zero, Scorion, Sonya, Jax, Kano i Raiden. Borci koji će naknadno biti dostupni su zvezde Holivuda – Jason iz „Petka Trinaestog”, Predator... iz „Predatora”, kao i Tanya i Tremor. Novina je što svaki borac ima tri varijacije koje igrač bira pre borbe. Svaka donosi određene bonuse i znatno utiče na stil igre. Super bar je i dalje sastavni deo igre i može se koristiti za X-Ray potez, prekidanje komboa ili korišćenje ojačanih specijalnih poteza. Zvuk u igri je fantastičan, a to se može reći i za grafiku. Igra jednostavno izgleda prelepo. Borci i pozadine su doterani do najsitnijih detalja. Može se slobodno reći da su dovedeni maltene do perfekcije. Borilišta su prelepa i ima ih sasvim dovoljno. Objekti na borilištima mogu da se koriste za napad na protivnika. To je ponekad prilično mračno, kao uostalom i sama igra. Tako ćete moći da pokupite nesrećnu bakicu iz publike koja gleda borbu i bacite je na svog protivnika – krv i preterano nasilje su ono što je oduvek bio zaštitni znak ove igre. Fatalitiji nikada nisu izgledali brutalnije. X-Ray potezi takođe. Oni sa slabijim želucem (ili manjkom godina) definitivno treba da razmisle pre no što krenu da igraju ovu igru. Ne zaboravite da je igra zbog svoje sadržine zabranjena za mlađe od 18 godina. U igru je uključena i kripta, odnosno grobnica. Tu igrači imaju mogućnost da malo zaigraju u FPS fazonu gde je glavni cilj „pljačkati” grobnice zarad dobijanja bonusa u igri. Naime, u kripti se troši novac koji se zarađuje igranjem same igre. Otvaranje svake grobnice košta određenu količinu novca, ali to, umesto krivične prijave, donosi određeni bonus. Možete da otključavate nove fatalitije, brutalitije, slike boraca, ikone.. itd. Ipak, novac se ne zarađuje lako i moraćete dosta da igrate kako biste sve otključali. Drugo, da biste došli do određenih delova kripte, moraćete da rešavate zagonetke i skupljate razne predmete pomoću kojih ćete proći dalje. Story mode je prosto fantastičan. Radnja se direktno nastavlja na prethodnu igru, ali se ipak odvija dvadesetak godina po završetku Mortal Kombata 9. Kao što ste mogli pretpostaviti iz završetka prethodne igre, ovaj put je Shinnok glavni zlikovac. Njegovi podanici pokušavaju da ga vrate iz ništavila kako bi zauzeli Zemlju. Tokom story moda, igra će pratiti više boraca. Borbe su znatno lakše nego kod prethodne igre i ne sumnjamo da će i neiskusni igrači proći bez problema kroz story mode na lakšim nivoima. Za kraj ostavljamo ono što je nas je najviše razočaralo, a bogme i poprilično smanjilo konačnu ocenu igre. To je online mod. Što se same sadržine tiče, nemamo apsolutno nikakve zamerke – mogućnosti koje nam igra daje da igramo sa ostalim igračima su bolje nego u bilo kojoj drugoj borilačkoj igri. Istina je da su ukinuli igru u dva igrača (tag borbu), ali ni to nije toliko veliki problem koliko sam net kod. On je, najblaže moguće rečeno, katastrofalan. Tokom igranja ranked mečeva lag je toliki da ćete svako malo minimizovati igru da proverite da li slučajno u pozadini ne sidujete stotinjaka torrenata. Online iskustvo je zaista toliko kilavo. Zbog laga ćete imati osećaj kao da vas je matchmaking spojio sa nekim ko se nalazi na Jupiteru. Koliko god da smo mečeva odigrali, svaki put bi bilo problema, svaki put bi igra zaštucala ili meč bio prekinut. Lag je katastrofalan i to nema apsolutno nikakve veze sa kvalitetom internet konekcije jer smo radi testa odmah posle Mortal Kombata upalili Street Fighter koji je radio sasvim normalno. To sve važi za PC verziju igre. Po navodima igrača, konzolne verzije su kudikamo bolje, ali i dalje to nije kako treba. Pre nego što će igra izaći, pričalo se dosta o net kodu i obećano nam je da će to biti kako treba, ali to obećanje nije ispunjeno. Online kod je za igre ovog tipa jako bitan jer tabačina bez onlajna jednostavno nema svrhu. Pri startovanju igre, svi su dužni da odaberu frakciju za koju će se boriti. Ukoliko igrate sa igračima koji su iz druge frakcije, igra će vam to reći pre startovanja borbe i pobedom ćete doprineti razvoju svoje frakcije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Prvo izdanje !!! 1981 g. Ilustracije: Vjera Lalin Izbor: Dalibor Cvitan Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski pisac koji živi i radi od 1984. godine u Francuskoj. Veliku maturu položio je 1957. u Beogradu, gde je 1973. na Filološkom fakultetu diplomirao Odsek za romanistiku. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. U dva navrata je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je SANU od 2000. godine. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Piše poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu; preveo je i prepevao dela poznatih pisaca (V. Šekspir, Š. Bodler, J. Brodski, E. Sioran, L. Aragon, E. Paund, V. B. Jejts, E. Jonesko, P. Klodel), pisana na francuskom i engleskom jeziku. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada od kojih su najpoznatije: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada Beograda, Zmajeva nagrada, Nagrada Branko Ćopić, Nagrada Isidora Sekulić, Nagrada Desanka Maksimović, Mladost, Mlado pokoljenje, Neven, Vitalova nagrada `Zlatni suncokret`, Žička hrisovulja, Nagrada Miloš Đurić za prevodilaštvo, Nagrada Pečat vremena za književnost. Dela Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji Arhivirano 2014-12-08 na Wayback Machine-u, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju Arhivirano 2014-12-15 na Wayback Machine-u, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M.Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese Arhivirano 2015-04-18 na Wayback Machine-u, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Milovan Danojlić: Položaj pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[1] . . . Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`. Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III. 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). Biblioteka Vjeverica

PC Tomb Raider Proizvođač: Ubisoft OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

PC Tomb Raider Proizvođač: Ubisoft OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

PC Titanfall 2 Proizvođač: EA Datum izlaska: 28.10.2016. Pozovite svog Titana i spremite se za uzbudljivo iskustvo pucačine u prvom licu u Titanfall-u 2. Nastavak donosi novu singleplayer kampanju i istražuje vezu između Pilot-a i Titan-a. Ili isprobajte još inovativniji i intenzivniji multiplayer sa 6 novih Titan-a, smrtonosnim sposobnostima novog Pilot-a, novim mapama, modovima i još mnogo toga. Iskusite očaravajuću priču punu akcije i inovativnih preokreta u singleplayer-u. Igrajte kao vojnik nasukan iza neprijateljskih linija koji nailazi na Titan-a veterana Vanguard klase. Moraju raditi zajedno kako bi izvršili misiju za koja niko ne veruje da će uspeti. Uživajte u prvoklasnom multiplayer-u. Brzopotezna akcija u prvom licu sa još više Titan-a, smrtonosnijim sposobnostima samog pilota i još mnogo toga. Spremite se da budete u centru akcije sa novim unapredjenim Pilot-om, Titan-om i brdom opcija za personalizaciju. Dobar dan. Moje ime je Titanfall 2. Zamoljen sam od strane autora teksta da vam se lično predstavim jer mi jer rekao da moram direktno da se izvinim u ime svog starijeg brata, Titanfall-a. Dosta sam igrao novi Doom, Mirror’s Edge i Half Life (koji je najbolja igra na svetu) pa sam odlučio da napravim nešto slično. Pa da počnemo. Ja sam nastavak futurističnog FPS-a koij je izašao pre dve godine i, iako je ostavio veliki utisak, nije uspeo da zaživi. Moj stariji brat je imao super revolucionarne ideje ali je bio lenj i pohlepan. Znam da je otac EA imao udela u tome ali je moj brat bio brzoplet i vrlo, vrlo neproduktivan. Ali zbog njega, na meni je bilo da ostvarim prevelika očekivanja mojih igrača i mislim da sam to i uspeo. Stariji brat, Titanfall, nije imao singleplayer. Da, on je tvrdio da ima ali pričanje u pozadini dok se igra multiplayer je po meni više uvreda nego kampanja. Znao sam da mu je to jedna od najvećih mana i rešio sam to da ispravim. Moja singleplayer kampanja je od početka do kraja kampanja FPS igre ali se trudim na svakom uglu da se izdvojim od klasičnih FPS kampanja na koje ste navikli. Linearan sam, ali veoma zabavan. Igra počinje treningom vrlo generičnim i neinteresantnim protagonistom Jack Cooper-om koji je obični vojnik sa željom da postane pilot. Piloti su elitne jedinice, veterani čak, koji imaju visoke borbene sposobnosti i zbog toga mogu da upravljaju behemotima, robotima, koje zovemo Titani. Ceo trening je brz i uči igrača kako da se kreće brzo po mapama jer je to ključ za preživljavanje ali je pride i vrlo zabavno jer možete sebe uhvatiti kako radite vrlo interesantne akrobatske manerve. Posle treninga, krećete u totalni rat na frontu kao običan vojnik i ne očekuje se od vas da ćete dugo preživeti. Uistinu, uspevaju da vas pogode i u polusvesti gledate vašeg mentora kako umire i kako vas spašava njegov Titan BT-7274. Dobijate pilotsku uniformu i krećete u jednu od najboljih FPS kampanja koje ste igrali do sad. Na početku treba da aktivirate vašeg Titana tako što ćete mu doneti baterije i restartovati ga. Prvi nivo vas baca u stenovitu džunglu (da, stenovitu džunglu, get over it) gde vas dodatno uči o kretanju, skokovima, trčanju po zidovima i ostalo. Na prvi pogled, dosta podsećam na svog drugara iz klupe (kog ne volim baš jer je prepotentan i već godinama se ne menja, ne radi na sebi) ali mislim da je on imao u početku dobre ideje koju sam želeo da unapredim. S tim na umu, upoznajte BT-7274 Atlas Titana koji zaslužuje da bude među velikanima kao što su GLaDOS, Wheatly, ClapTrap i ostalim. BT odmah na početku pravi konekciju sa igračem i veoma vam je stalo do sudbine vašeg Titana. Jedna zamerka koju imam je da koliko je BT dobar toliko je Jack Cooper loš. Sav BT humor je dočekan hladnim, bezosećajnim odgovorima Jack-a. Glumac koji tumači Jack-a se nije ni u jednom trenutku izdvojio niti pokazao neku emociju. Bolje da je ćutao. Kako se kampanja odvija, pokazujem sve više i više inovacija jer je svaki nivo drugačiji od prethodnog. Trudim se da svaki nivo ima svoj identitet i da se ne ponavljaju stvari previše. Sa druge strane, ponekad bih mogao i da neku mehaniku ponovim barem još jednom jer su vrlo zabavne. Najviše sam se potrudio oko misije „Effect and Cause“ i sa njom ostavio najbolji utisak. Ova misija može komotno da uđe u izbor za najbolji nivo u istoriji video igara. Neću vam puno reći ali sam redefinisao putovanje kroz vreme u video igrama. Kampanja je kratka ali zabavna i držaće vas na ivici stolice konstantno. Moj stariji brat je imao super ideju, pa i diskutabilno i realizaciju osveženog mutliplayer FPS-a. Ja sam rešio da ispravim njegove greške, ispeglam kretanje i mehaniku i dodam još stvari. I tako mi Titana, uspeo sam. Predstavljam vam jedan od najboljih, ako ne i najbolji, brzi FPS multiplayer u poslednje vreme. Kretanje kroz mape je fluidno, brzo a ponajviše, zabavno. Parkur koji izvodite je prelep i uživate u svakom skoku, svakom trčanju po zidu i svakom klizećem startu. Piloti su sad podeljeni u klase i svaka klasa ima svoju specijalnu moć. Moći mogu da budu nevidljivost, kratki teleport, ubrzanje, sonar ali i najbolja moć – kuka. Kuka ubacije toliku mobilnost i novu perspektivu igre da će dobri igrači moći da izvode fenomenalne akrobacije a fragovi će završavati na YouTube. Pregršt novog raznovrsnog oružja samo ide u korist i ni jedno se ne oseća da je puno bolje od drugog. Svako je korisno u rukama dobrog igrača. Svako oružje ima dodatna otključavanja koja se brzo dobijaju kroz igru pa i razne skinove kako za oružja tako i za Titana i pilota. Vrhunac multiplayera su naravno, Titani, i ovog puta ima ih šest različitih. Svaki od Titana je unikatan i ima svoj šmek i svoj gameplay. Jezgro svakog Titana je sad vrlo bitno jer se po tome i razlikuju – svako jezgro, kad se napuni, ima neku specifičnu sposobnost kao npr: laser, auto-aim, let, katana (maltene Genji ulti) idr. Svaki Titan ima svoj dizajn i jasno se vidi da svaki titan odgovara svom jezgru. Potpuni fenomenalni doživljaj je trenutak kad prizovete Titana a on pada kroz atmosferu i zgromi bilo šta što se nađe ispod njega kad sleti. Ovog puta su Titani izdržljiviji pa čak i mogu da se poprave tako što pilot donese sveže baterije i stavi u svog Titana. Opšta ludnica je opis svakog mutliplayer meča ili moda (a ima gomila modova). Jedan od modova koji bih izdvojio pored ostalih je Bounty Hunt gde za svaki frag dobijate novac koji treba odnesete u banke. Ako poginete, gubite skupljeni novac pa ko prvi stigne do 4000$, pobedio je. Ovaj mod unosi tu pažnju u kretanje i čuvanje svakog života ali i dalje održava dinamičnost Titanfall-a. Kako bih održao igrače, obećao sam svima da neću imati Season Pass niti plaćene DLC što je veliko iznenađenje s obzirom ko mi je otac. Nadam se da ću se dugo igrati i da će moj mlađi brat, Titanfall 3, još više unaprediti našu porodicu i doneti još više inovacija. Za kraj, autor me je zamolio da vam se i on obrati na kratko. Hvala. Poštovani čitaoci, eto čuli ste šta Titanfall 2 misli o sebi i želeo bih samo da dodam da se apsolutno slažem sa svim što je rekao. Titanfall 2 je evolucija svog prethodnika i nadam se temelj za razvoj budućih nastavaka pa i novih igara koji bi uveli svežinu u ovaj žanr. Apsolutno preporučujem da nabavite Titanfall 2 i da se nađemo na bojištima Frontier-a. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Resident Evil 7 - Biohazard Proizvođač: Capcom Datum izlaska: 24.01.2017. Resident Evil 7 Biohazard je najnoviji nastavak serijala koji donosi osveženje franšizi otvarajući nova vrata potpuno novom užasavajućem iskustvu. Dramatični obrt predstavlja radnja u prvom licu u fotorealističnom stilu. Uz pomoć novog Capcom-ovog RE Engine-a Resident Evil 7 donosi jedinstveni nivo uzbudljivog osećaja koji će vam približiti horor i učiniti ga ličnim. Radnja je smeštena u ruralnu Ameriku savremenog doba i odvija se nakon dramatičnih događaja u Resident Evil 6. Iskusićete užas direktno u prvom licu. Igra donosi sve ono što volite u serijalu koji je lansiran pre više od 20 godina - istraživanje i napetu horor atmosferu. Kompletno osveženi gameplay donosi novo igračko iskustvo. Heheh, pa ovo isto ko kod mene kući…Stvarno su „disfunkcionalna“ porodica…Može se reći da je ova porodica raspad… E ovo se zove nasilje u porodici! Ok, ispucali smo se jeftinih i glupih podrazumevanih „porodičnih“ fora koje ljudi vole da koriste kada pričaju o RE7, pa sada možemo da zapravo pređemo na igru. Najavljena na E3 sajmu prošle godine, sedma inkarnacija ovog čuvenog horor serijala imala je relativno kratko vreme od premijere u javnosti do izlaska, ali je za to kratko vreme uspela da napravi neverovatan hajp veoma pametnom marketing strategijom. Tu je bio odlična demo verzija, „Beginning Hour“ , još bolji demo „The Kitchen“, koji nas je prvi put upoznao sa Resident Evil 7 VR iskustvom, da bi na kraju i sam Beginning Hour bio dostupan za VR igranje. Tu je bila i serija mističnih video snimaka (igra se snažno oslanja na video kasete kao vid komunikacije), najava raznoraznih otkačenih stvari, poput sveća za VR igranje koje mirišu na krv i staru kožu, ali i slanje pravih pravcatih video kaseta novinarima kao deo promo materijala. Prosto rečeno, odavno nismo videli bolju i pametniju reklamnu kampanju za neku igru od ove koju je Capcom radio za Resident Evil 7. Kada nam je krajem januara konačno stigla kopija igre u redakciju, vaš autor nije mogao da dočeka da sedne da je proba. Iako jako dugo nisam „konzolaš“, nekako sam poslednjih meseci postao „čovek za VR“ u Play!Zine redakciji, imajući u vidu da sam najviše uzbuđen zbog razvoja ove tehnologije. Kada se tome doda moja ljubav prema horor igrama, prirodno je bilo da na meni padne teret opisa najvećeg teškaša gejming industrije u januaru. Samim tim, pre nego što zađemo dublje u opis, valja se ograditi i reći da je opis rađen isključivo iz ugla iskustva igranja igre sa PlayStation VR uređajem. Nakon uvodnog trejlera, sa sjajnom glavnom muzičkom temom, ukoliko ste u VR-u već u startu će vas oduševiti glavni meni, koji u stvari predstavlja vašu „sigurnu“ zonu unutar same igre, na koju ćete kasnije naići. Priča igre je veoma bazična i otvara vam se na kašičicu, ali vam taman toliko i treba da biste u njoj uživali, jer je misterija ono što čini atmosferu i čitav taj „šta se kog đavola dešava ovde“ element. Ipak, prvo i jedino razočarenje vas nažalost „šamara“ u startu, a to je sada već tradicionalni problem izgleda spoljašnjih okruženja u VR po dnevnoj svetlosti. Igra prvih 5 minuta jednostavno izgleda očajno ružno i sa jako niskom rezolucijom dok ne uđete u zatvoreni prostor, kada VR počinje da pokazuje kvalitet. Ono što smo trebali već u startu da pomenemo, ako vam do sada nije jasno iz toga što igramo u VR-u, RE7 je igra iz prvog lica, prva u čitavoj istoriji serijala. Bilo je nevernih Toma koji su ovo videli kao dalje udaljavanje od korena serijala, ali ironija je da je ovo igra koja je sva protkana onom suštinskom atmosferom i gejmplejom zbog kojih smo voleli Resident Evil igre. Sve ono što ste voleli kod starih igara u serijalu ćete ovde pronaći. Pre svega, tu je fenomenalan dizajn nivoa u svakom smislu. Svaki metak koji nađete, svaki neprijatelj koga ubijete, sve je savršeno balansirano tako da vam bude knap i da dobro cenite svaki ispaljeni metak, jer svaki promašaj može da vas skupo košta. Nakon prelaza svake celine ili barem dela u okviru nekog nivoa, imaćete onaj „bolje bi bilo da ima municije na sledećem delu, inače sam gotov“ momenat, toliko su knap resursi u igri. Druga stvar kod dizajna nivoa je što su sami po sebi školski dobro dizajnirani tako da budu zabavni i izazovni. Neprijatelji lutaju dok vi rešavate aktuelne zagonetke i jurite pokušavajući da shvatite šta vam treba da biste krenuli dalje. Sve zagonetke u igri su uglavnom jednostavne, ali zahtevaju od vas intenzivno kretanje i lutanje, što uvodi taj momenat tenzije i straha, karakterističan za dobar survival horor. Igra ima i „jump scare“ scene, nije da ih nema, ali su one opet urađene u sjajnom tradicionalnom maniru RE igara i nećete se osećati „jefitno“ uplašenim kada vas zadese, već će vam biti logično što su se baš tu desile. Tu je naravno i čuveno menadžerisanje inventarom, po kome je Resident Evil takođe veoma poznat. Kao da nije dovoljno što resursa ima veoma malo, i to malo resursa nećete sve moći da nosite sa sobom jer je inventar premali, pa ćete stalno morati da birate šta želite da odbacite (efektivno uništite, jer izbaciti iz inventara = uništiti). Boss borbe su zabavne i intenzivne, ali se nećete previše pomučiti, samo dok ne otkrijte šemu nakon što eventualno zaginete par puta. Meni je kao nekom ko nije navikao na igranje sa gejmpedom to verovatno bila najviše otežavajuća okolnost, ali sa druge strane Resident Evil serijal na Sony PlayStation 1 i pamtimo kao igru sa „kilavim“ kontrolama, tako da je u neku ruku i to nezaobilazni deo „nostalgija” paketa. Ono zbog čega je igra jedno vanserijsko iskustvo, jeste igranje na VR-u. Jednostavno rečeno – vi ste tamo. Iako tehnologija prenosa mirisa još nije otkrivena, u svakom kutku igre sam mogao da osetim ustajali močvarni vazduh igre pod nosom, osećao sam miris fekalija kada sam se do guše šetao kroz otpadne vode, osećao sam miris organske paljevine kada sam palio mutirane insekte i zombije, miris truleži za trpezarijskim stolom… Čuo sam svaki korak oko mene, svaki zvuk mi je trzao pogled. Osetio sam bol svakog udarca kada me je „tata“ mlatio kao poslednjeg kukavca. Osećao sam se klaustrofobično dok sam se provlačio među zidove kuće, noćni povetarac na terasi i osećao sam hladnoću zidova u podrumu. Jednostavno, vidi se da je čitav ambijent igre podređen VR igranju, i inače sjajna atmosfera je podignuta preko granica kada se igra sa VR uređajem. Nakon što sam prešao igru igrajući je sa PlayStation VR (a PS VR koristim već skoro 5 meseci, dakle odavno je nestao prvi “vau” efekat), ne mogu sebe opet da zamislim kako je igram sa tastaturom i mišem dok gledam u monitor. Kada sam stavljao VR headset, ja sam bio tamo, teleportovao sam se u Luizijanu, i tu raspalu smrdljivu kuću i moj svet je tada postao taj svet, svet igre. Za računarom, to je samo još jedna igra. Ne mogu sa isključivošću da tvrdim, ali sam gotovo siguran da moji utisci ne bi bili „to to“, da sam igru kojim slučajem igrao na tradicionalniji način. Resident Evil 7 je sjajna igra, koja serijal vraća korenima i na prave staze. Pametno i zabavno dizajnirani nivoi, osećaj „tesnaca“ sa resursima, nabijeni horror survival ambijent, intrigantna i nenapadna priča…sve je spakovano u jedan savršeni proizvod kakav ovaj serijal dugo nije imao prilike da vidi. Jedina mana ide na trajanje, jer igru objektivno možete preći za 8 do 10 sati, u zavisnosti od vašeg stila igranja, što je zaista premalo za jedan punokrvni AAA naslov koji sebe i prodaje po punoj AAA ceni. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

Sa posvetom Milovana Danojlića, odlično očuvano. Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937-2022 = Danojlić, Milovan, 1937-2022 Naslov Srećan život / Milovan Danojlić ; [ilustrirala Vjera Lalin ; izbor Dalibor Cvitan] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 131 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera, 1947- = Lalin, Vjera, 1947- Cvitan, Dalibor, 1934-1993 = Cvitan, Dalibor, 1934-1993 Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Polupl.) Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 – 23. novembar 2022, Poatje, Francuska) srpski književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s. n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG73 (N)

PC Crysis 2 Proizvođač: EA Oduševili su igrače igrom Far Cry, potpuno ih raspametili (i namučili im najmodernije igračke konfiguracije) Crysisom, a sada ekipa iz Cryteka ruši sve ciljeve novim hitom, igrom Crysis 2. Da li će Crysis 2 biti najbolja pucačina godine ili svih vremena? Postoji samo jedan način da proverite! Cevat Jerli, braća i ostali veseli Turci iz Cryteka još u prethodnoj igri odustaše od protagoniste sa ličnošću i glasom, bez obzira na to što Džeku Karveru iz Far Crya objektivno ništa nije nedostajalo. Alkatraz, kolega marinac Crysisovog Nomada, predstavlja puku ekstenziju nanoodela, jedinog oružja doraslog vanzemaljskoj pretnji, interaktivno ogledalo u kojem se igračevim akcijama odražavaju priča i karakteri sporednih junaka. U želji da raskrste sa ostrvskom vegetacijom prethodnih igara, Crytekovci su Crysis 2 smestili u džunglu na asfaltu. Njujork, poprište svakog filma katastrofe vrednog svoje soli, postaje meta biološko-vojne invazije vanzemaljskih cefalopoda koje ste probudili u ostrvskom fajtu sa DPRK kontingetom. Iako priča u igri većim delom operiše u sferi klišea, neočekivani twist na kraju single player kampanje pokazaće vam da svetski rezervoar inspiracije i iznenađenja još nije ispražnjen. Crysis 2 je multiplatformska pucačina, prva u istoriji kompanije, ali to nipošto ne znači da je Crytek vlasnike PC-ja ostavio da izvise k’o sline: umesto hodnik-pucačine, koje su gotovo postale standard (makar za Unreal 3 engine), ova CryEngine 3 poslastica koncipirana je kao „blokovsko igralište”, gde se igraču stalno daje dovoljno prostora za manevar, korišćenje sposobnosti nanoodela i delimična taktička nelinearnost u pristupu. Iako je forma zatvorenija nego u prethodne dve igre (što je logično, jer se dešava u gradu, a ne u šumi), Crytekovce treba pohvaliti zbog truda uloženog u razbijanje apatije i monotonije u svetu modernih pucačina: lako su mogli da krenu linijom manjeg otpora i da, kao 99 odsto firmi koje razvijaju multiplatformske igre, naprave akcioni hodnik. Ali nisu. Dakle, nanoodelo, glavni junak... Modovi nanoodela iz Crysisa i Crysis: Warheada u praksi se nisu pokazali preterano upotrebljivim, te je za potrebe Crysisa 2 ceo koncept pojednostavljen i učinjen korisnijim. Kao prvo, umesto četiri moda sada imate tri, od kojih je jedan aktivan po defaultu: Power mod, koji predstavlja kombinaciju Strength i Speed moda iz keca, omogućava vam brzo trčanje i gotovo žablje skokove, što troši energiju, ali ne onako drastično brzo kao pre. Armor mod daje vam ograničeni imunitet na metke, eksplozije (dok energija traje) i pad sa velike visine, ali vas usporava i redukuje dužinu skoka. Stealth vas čini nevidljivim, i on je jedini ostao neizmenjen, ako izuzmemo manju potrošnju energije. Uopšte, svaki nanomod troši manje struje, koja se gotovo trenutno obnavlja ako neko vreme ne radite ništa, što omogućava minimalni downtime. Od levog smetala i pukog gimmicka iz Crysisa, nanoodelo je preraslo u oruđe za čije ćete korišćenje imati organsku motivaciju. Osobine odela možete nadograđivati trošenjem nanokatalizatora, koji ostaje kada koknete Ceph protivnika, a neki od bonusa (napredni Stealth mod) biće vam od ogromne koristi pred kraj igre. Crysis 2, naravno, nije idealan. Duplo veća dužina single player kampanje (cca 10 sati) u odnosu na moderan prosek ovde podrazumeva prilično mlaku prvu trećinu igre, u kojoj vas posle epskog bekstva iz podmornice, susreta sa Prophetom i oblačenja nanoodela čekaju tri sata potucanja kroz *yawn* nivoe. Kada spektakl i megadestrukcija Njujorka u stilu filmova Ronalda Emeriha konačno počnu, igra će pokazati svoju realnu potenciju, snagu skripta i potentnost 3D eginea (bez obzira na to što još radi samo u DX9 modu). Jedino realno mini-razočaranje donosi veštačka inteligencija, kako ljudskih protivnika tako i cefalopoda. Zvuči paradoksalno, ali AI je gori od Crysisovog, i mnogo lošiji od onog korišćenog u Far Cryu, Crytekovom prvencu iz 2004. godine. CELL operativci ponekad deluju kao da ne znaju gde se nalaze, ignorišu vas i trče nasumično, a o timskoj taktici nema ni govora. Cefalopodi daju privid taktike besomučnim skakanjem po okolini, ali čarolija prestaje onda kada se zaglave u krajoliku i počnu da trče u mestu, nalik na prevrnutog ED-209 u prvom „Robocopu”. Naposletku, valja naglasiti da igra zasad funkcioniše samo u DirectX 9 modu, i da je DirectX 11 patch (kao i u slučaju Shoguna 2), najavljen za blisku budućnost. I pored početne gnjavaže i AI problema, single player sagledan u celini zaslužuje visoku ocenu. A šta je sa multiplayerom, poljem na kojem nijedna ranija Crytekova igra nije ostvarila ništa zapaženo? Crysis 2 raskida sa nemaštovitom tradicijom svojih predaka i uvodi bogat i kompleksan MP sistem prepun oružja, gadžeta i specijalki koje valja otključati, a da li ćete u njemu uživati, zavisi od toga šta mislite o pucačini u kojoj protivnik ima sposobnost da bude potpuno nevidljiv. Specijalke nanoodela, doduše u redukovanom trajanju, rade i u multiplayeru, što ga čini delimično do potpuno drugačijim u odnosu na CoD klonove. Auto-aim asistencija iz PC demoa, koja je s razlogom zabrinula igrače koji ozbiljno shvataju multiplayer, potpuno je eliminisana Day 1 patchom, čime je nestala poslednja dilemica o integritetu igre. Inače, Crysis 2 multiplayer je baziran na dedicated serverima, što će se dopasti igračima kojima se diže kosa na glavi od player hostinga. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Winnie-the-Pooh A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) Winnie-the-Pooh, najbolji medvjed na cijelom svijetu, odavno je obožavan od strane malih i velikih čitatelja. U ovom prekrasnom poklon izdanju `Kuće na Poohovu uglu` klasične ilustracije Ernesta H. Sheparda pažljivo su ručno crtane. Izvrsna knjiga i savršen dar za svaku priliku, ova je knjiga živopisna i šarmantna poput voljenih likova iz Hundred Acre Wooda. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hana - Barbera Hana i Barbera je bila američka produkcijska kuća za crtane filmove koja je producirala animirani televizijski i bioskopski program četrdeset i pet godina između 1957. i 2001. Hana-Barberu su osnovali 1944. Metro-Goldvin-Majerovi animacioni režiseri Vilijam Hana i Džozef Barbera pod nazivom H-B Enterprajziz, koji je korišćen za produkciju televizijskih reklama. Pošto je MGM zatvorio svoj studio za animacije 1957, H-B Enterprajziz je postao glavni posao Hane i Barbere i kompanija je promenila naziv u Hana i Barbera produkciju 1960. Za tri decenije, Hana i Barbera su proizveli mnogo uspešnih crtanih filmova, na primer Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Hiki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Skubi Du i Štrumfovi, svi oni će postati ikone zapadne pop kulture. Godine 1991, kompaniju je kupio Tarner Brodkasting, u glavnom iz razloga kako bi Tarner mogao da upotrebi njihovu biblioteku koja je sadržala preko 300 crtanih filmova i serija kako bi je iskoristio kao osnovu potrebnu za njegov novi program Kartun Netvork kanal za kablovsku televiziju. Promenjen je naziv u H-B Produkcijska kompanija i 1992, u Hana i Barbera crtani filmovi 1993, studio je nastavio sa proizvodnjom bez aktivnog delovanja Vilijama Hane ili Džozefa Barbere, oni su obojica otišli u polu-penziju, ali su i dalje ostali vodeća lica studija. Za vreme kasnih 1990-ih, Tarner je Hana i Barberu isključivo okrenuo produkciji novih materijala za Kartun Netvork. 1996, Tarner Brodkasting je kupio Tajm Vorner. Pošto je Vilijam Hana umro 2001, Hana i Barbera je postao deo Varner Braders animejšona, i studija Kartun netvork nastavljena je produkcija Kartun Netvorkovih crtanih filmova. Džozef Barbera je ostao sa Varner Braders animejšenom kao ceremonijalno lice sve do njegove smrti 2006. Počeci Hane i Barbere Vilijam Hana i Džozef Barbera su se prvi put udružili dok su još radili u Metro-Goldvin-Majerovom studiju za animacije 1939. Prvi njihov veći projekat je bio crtani film Puss Gets the Boot (1940), koji je poslužio kao osnova za crtani film Tom i Džeri, a ujedno je bio i prva epizoda popularnog crtaća. Hana, Barbera i MGM-ov režiser Džordž Sidnej su osnovali H-B Enterprajziz 1944. dok su i dalje radili za studio, svoju kompaniju su koristili za snimanje prvih televizijskih reklama. Pošto su Hana i Barbera dobili osam Oskara za određene epizode njihovog crtanog filma Tom i Džeri, MGM je zatvorio studio za animacije 1957, zato što je smatrao da je napravljeno dovoljno epizoda za repriziranje. Hana i Barbera su zaposlili većinu svojih radnika iz MGM-a da rade za H-B Enterprajziz, koja će postati prava produkcijska kuća od 1957. Doneta je odluka da kompanija snima crtane filmove za televiziju, a prvi crtani film je bio The Ruff & Reddy Show, koji je premijerno prikazan na NBC-u u decembru 1957. Kako bi nastavili proizvodnju Hana i Barbera su se udružili sa kompanijom Skrin Gems. 1959. godine, H-B Enterprajziz je promenio naziv u Produkciju Hana i Barbera i postao je vođa u televizijskoj animaciji. Obično su bili kritikovani zbog upotrebe tehnike ograničene animacije, Produkcija Hana i Barbera je obično proizvodila crtane filmove koji su se prikazivali vikendom i sredom u udarnom terminu. Prikazivale su ih sve vodeće televizije u SAD. Studio je takođe i imao nekoliko bioskopskih ostvarenja kao što je crtani film napravljen za Kolumbija Pikčers, Loopy De Loop. Snimani su i drugi kratki bioskopski crtaći na osnovu televizijskih animiranih filmova. Kompanija nikada nije imala sopstvenu zgradu do 1963, kada je otvorena na adresi Bulevar Kahuenga 3.400. u Studijskom gradu, Kalifornija. Partnerstvo između Hane i Barbere i Kolumbije trajalo je do 1967, kada su Hana i Barbera prodali studio Taft Brodkastingu dok su zadržali svoju poziciju u studiju. Od 1965, Hana i Barbera su pokušali da budu muzička izdavačka kuća za kratko vreme. HBR ploče su distribuirali Kolumbija CBS rekords, sa pevačima kao što su Luis Prima, Pet Amerikanaca, Skatman Kroters, i 13. sprat lift. Od 1969. do otprilike 1983, Produkcija Hana i Barbera je bio vodeći studio za televizijsku animaciju na svetu, skoro skroz posvećeni produkciji crtanih filmova koji su se puštali sredom ujutru. Televizijski crtani filmovi Hana i Barbera je prvi studio za animacije koji je uspešno producirao crtane filmove posebno za televiziju;do tada, su televizijski crtaći postojali samo kao reprize bioskopskih. Druga dela Hane i Barbere uključuju i bioskopski crtani film, Loopy De Loop, za Kolumbija Pikčers od 1959 do 1965; i početna sekvenca ABC-evog/Skrin Gems televizijskog programa Začarani. Kasnije, H-B će koristiti likove Začaranih kao goste u Porodici Kremenko. Mnoštvo Hana i Barbera crtanih filmova su bili proizvedeni za puštanje u udarnim terminima, nastavili su proizvodnju tih crtaća sve do ranih 1970-ih. To su crtani filmovi: Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Brzi Drov Mak rov, Top Mačak, Džoni Kvest, Porodica Džetsons, Uvrnute trke, i posebno Porodica Kremenko svi su oni puštani u udarnim terminima i takmičili su se sa najboljim komedijama, dramama i kvizovima. Porodica Kremenkoje postao šou sa najvišim rejtingom gledanosti. Tokom svoje dve decenije uspeha, Hana i Barbera su predstavili mnogo crtanih filmova Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, i Skubi Du, svi oni će postati ikone američke pop kulture. Tokom 1970-ih praktično, većina američke televizijske animacije su producirali Hana i Barbera, jedini rivali su dolazili od Filmejšena i DePati-Freleng Enterprajzesa, plus određeni animirani specijali koji su se puštali u udarnom terminu od Rankin Basa, Čak Džounsa, i Bila Melendeza. Kontroverznost kvaliteta Hana i Barbera su bili optuženi za doprinos smanjenju kvaliteta animacije i crtanih filmova od 1960-te do 1980-te. Neki ljudi veruju da su njihovi crtani filmovi „uništili humor“. To je zato što su oni prvi studio koji se bavio televizijskom animacijom, tako da su imali ograničen budžet. U MGM su trošili do $50,000 za jedan kratak crtani film, dok su oni trošili $3,000 za crtani film iste dužine. Na primer, jedan 22-minutna (30 minuta sa reklamama) epizoda Džouzija i Cica Maca iz 1970 imala je isti budžet --$45,000-- kao jedan 8-minutni Tom i Džeri iz -1940-te. Takva budžetska ograničenja zahtevala su promene produkcijskih vrednosti. U priči koju je objavio Saturdej Ivning Poust, Kritičari tvrde da Hana i Barbera su uzimali više posla nego što su mogli da urade, to je jedino televizijska publika mogla da trpi.[1] Jedan direktor u Volt Dizniju je jednom rekao, „Mi ne računamo njih uopšte kao rivale.“[1] To je možda bilo istina, ali kasnih 1950-ih i ranim 1960-ih, Hana i Barbera je bio jedini studio u Holivudu koji je aktivno zapošljavao, u to vreme oni su pokupili dosta Diznijevih animatora. Hana i Barbera su predstavili ograničenu animaciju, koja je bila popularizovana u bioskopima zahvaljujući UPI, na televizijskim crtanim serijama kao što je Rafov i Redijev šou kao način koji će smanjiti troškove. Ovo je dovelo do smanjenja kvaliteta animacije. Studio je našao rešenje za te kritike, da pravi filmove i tako pravi bolje verzije njihovih crtaća, to su na primer: (Nej tamo, to je Medvedić Jogi! iz 1964, Čovek zvani Kremenko iz 1966, i Džetsons: Film iz 1990) i adaptacije drugih materijala: (Šarlotina mreža iz 1973. i Hajdina Pesma iz 1982). Polje animacije je stiglo do dna oko sredine 1970-ih, čak je i publici crtanih filmova sredom dosadilo. Snažno fokusiranje na jake dijaloge i pametne scenarije je manje ili više nestalo do 1973, Zato što se studio promenio priča je bila na zadnjem mestu, a animacija na prvom. U to vreme Hana i Barbera crtani filmovi su veoma loše prolazili osim nekoliko primera: (Porodica Kremenko, Skubi Du, Super Prijatelji), ali oni su se samo reprizirali. Spor uspon i pad Stanje oblasti animacije se promenilo 1980-ih, zahvaljujući takmičarima nastale su serije koje su bile bazirane na popularnim igračkama tj. akcionim figurama, uključujući i Filmejšenov Hi-men i Gospodari svemira i Rankin Basove Munjevite mačke. Hana i Barbera studio je zaostao za konkurencijom, kako je novi talas animatora nadolazio i oprobavao se na tržištu 1980-ih i 1990-ih. Tokom 1980-ih, Hana i Barbera su predstavili crtaće napravljene na osnovu poznatih proizvoda Štrumfovi, Snorkijevci, Pak-Man, Despoti hazarda, Priče majci, Srećni dani, Lavern i Širli, Mork i Mindi, i Izazov GoBotsa, takođe su proizveli i nekoliko ABC Nedeljnih specijala. Nekoliko njihovih crtanih filmova je proizvedeno u Australijskom studiju (napravljeno je partnerstvo sa Australijskom kompanijom Sautern star enterteiment), uključujući Drak Pak, Vajldfajr, Berenstainovi Medvedi, Tin Vuk, i skoro svi CBS Storybreak-ovi. Početkom 1980-ih i nastavivši posle kupovine Turnera, takođe su tadili na nekim manje poznatim projektima, kao što je serija Najbolje avanture: Priče iz Biblije. H-B se takođe ujedinio sa Rabi-Spirs produkcijom, koju su osnovali 1977. bivši H-B radnici Džo Rubi i Ken Spirs. Taft Brodkasting je kupio Rubi-Spirs od Filmvejsa 1981, Rubi-Spirs se često udruživao da radi zajedno sa Hanom i Barberom. Hana i Barbera su često pravili crtane filmove u kojima su glavni likovi mali 1980-ih, kao što su: Pink Panter i Sinovi, Dete Kremenko, Popaj i sinovi, i Pas pod imenom Skubi Du. iz 1985, Hana i Barbera su pustili Neverovatni svet Hane i Barbere, novi program koji je predstavio nove verzije starih likova kao što su: Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Snorkovi, i Riči Rič, zajedno sa novim crtanim filmovima kao što su: Galtar i zlatni Lenc, Pa Pa Medvedići, Fantastični Maks, i Noćna Patrola.. Sledeće godine H-B su proizveli: Jogijevo veliko bekstvo, prvi crtani u Hana i Barbera superzvezdama 10, serija o 10 originalnih telefilm-ova napravljena na osnovu njihovih popularnih likova, uključujući i popularne specijale kao što je Džetsonsi upoznaju Kremenkove. Zbog ovoga, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su bili razlozi finansijskih problema Taft Brodkastinga, koji je baš tad kupila Američka Finansijska Korporacija 1987. i promenila mu ime u Veliki Američki Brodkasting sledeće godine. H-B je odlučila da promeni svoj način rada i da pravi crtane filmove u studijima u Tajvanu, na Filipinima, i Japanu. Hanu i Barberu su usporavali zahtevi televizijskih stanica, uglavnom ABC, koji su insistirali na repriziranju Skubi Dua više puta, uključujući i crtaće Kapetan Pećinac i Džozi i Cica mace; to je uništavalo kreativnost, što je dovelo do toga da su mnogi scenaristi i animatori napustili studio u 1989. Odgovorili su na poziv od Varner braće koji su planirali da ožive svoj studio za animacije, odmah su napravili crtane filmove: Tini Tun Avanture i Anamanijaci.

Odlično očuvano, s potpisom i posvetom Mire Alečković, ćirilica Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Alečković, Mira Naslov Ne mogu bez snova : izabrane pjesme / Mira Alečković ; priredila Neda Bendelja ; [ilustrirala Zdenka Pozaić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1983 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 110 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bendelja, Neda, 1929-2005 = Bendelja, Neda, 1929-2005 Pozaić, Zdenka Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Beleška o piscu / N.[Neda] B.[Bendelja] : str. 105-107. Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 – Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo – Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939–1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945–1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar, a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine. U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija – Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“. Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) – poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade” izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije XX veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i „Svečana pesma“ (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve – svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ...Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković MG92 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Zdenka Pozaic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno. Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.

PC Diablo 3 Proizvođač: ActiVision Dvadeset godina je prošlo od kako je Prvobitno Zlo poraženo i prognano iz Utočišta. Sada se morate vratiti u grad Tristram gde je sve počelo i istražiti glasine o paloj zvezdi jer je na prvi znak ponovnog rađanja zla i predznak da su Konačna Vremena počela. Zatresite zemlju, raznesite neprijatelje vatrom i ledom, prizovite nezemaljske pomoćnike i još više dok upravljate moćima vaseg naslednog herojstva. Uništite legije zla, suočite se sa bezbrojnim demonskim zlikovcima, otrijte skrivene potrage na novim lokcijama i pokupite različiti plen svaki put kad igrate. Ne postoje dve iste igre. Sakupite gomile zlata od leševa palih neprijatelja i iskoristite ga za kupovinu čudesnog oruzja ili pozovite majstore zanatlije da vam iskuju i ojačaju vaš stalnorastući arsenal. Od tajanstvenih tornjeva Caldeum-a do opsednutih zidina Bastion’s Keep-a smrtni svet je pao pod pokvareni uticaj paklenih moći. Pomozite u odbrani Utočišta koje je na samoj ivici da bude uništeno od demonskih sila. Zlo se vratilo! Zabava bez prestanka (sa pauzama za promenu miša i fiziološke potrebe) može ponovo da počne. Najnoviji član serijala Diablo verno nastavlja tekovine svojih predaka. Mehanika je jednostavna, grafika je solidna (a igra i dalje radi na mašinama starim četiri-pet godina) i najbitnije - igra je ekstremno zarazna. Sve ono zbog čega je jedna grupa ljubitelja kompjuterskih RPG-ova volela, a druga žestoko kritikovala prethodne delove Diabla integrisano je i u ovaj naslov. Možda je u nekim slučajevima pojednostavljivanje i približavanje igre širem auditorijumu prekoračilo granicu igrivosti za neke od purista među starijim fanovima, ali to je uglavnom u domenu ličnog ukusa. Kada se uzme u obzir to da je ovo prvi naslov u franšizi Diablo na kojem nije radio niko iz originalnog Blizzard Northa, ono što je pošlo za rukom novom razvojnom timu Blizzarda je u najmanju ruku impresivno. Dok su se priče prve dve igre (i njihove ekspanzije) direktno nadovezivale jedna na drugu, radnja Diabla III počinje dvadeset godina kasnije. Na nebu se pojavljuje čudna kometa koja pada baš u staru tristramsku katedralu. Nedugo zatim kreće nova najezda undeadova i demona koja preti stanovništvu Novog Tristrama. Srećom, naš hrabri heroj (ili heroina) došao je tragom komete da pomogne u borbi protiv snaga podzemlja. Naracija Diabla III funkcioniše fantastično kao uvod novom igraču u svet Sanctuaryja. Situacija nije tako blistava ako ste stariji igrač, jer su vam mnoge stvari koje se pominju već poznate iz ranijih delova. Kada to prvi put primetite, to predstavlja samo još jedan od elemenata koji u vama potpiruju žar nostalgije za Diablom. Kako vreme odmiče, za igrače koji su proveli najviše vremena sa ovim serijalom radnja postaje bledunjava i transparentna, a mnogi momenti u priči za koje je neko zamislio da budu iznenađenje vide se izdaleka. Ipak, kada prođete kroz priču i prvi put odgledate odjavni sinematik, uredno ćete se naježiti, kao kod većine Blizzardovih igara. Brzina prolaska kroz igru, naravno, zavisi od grupe u kojoj igrate, sreće pri nalaženju opeme i izbora veština, ali, uopšteno govoreći, za inicijalni prolazak kroz Diablo III, sa gledanjem sinematika i slušanjem dijaloga, biće vam potrebno nekih petnaestak sati. Naravno, kada jednom obrnete Diablo III zbog priče, počinje ono što zbog čega smo stvarno došli – dani, nedelje i meseci borbe sa sve jačim protivnicima i sakupljanje sve jačih predmeta! Dok na početnom, „normalnom” stepenu težine ni oprema ni veštine koje koristite nisu toliko bitni za uspešan prelazak, stvari kasnije postaju mnogo interesantije. Počevši od Nightmarea, na svakih nekoliko nivoa, a pogotovu sa prelaskom na viši stepen težine, igra vam brutalno stavlja do znanja da oprema koju posedujete jednostavno nije u skladu sa zonom u kojoj se trenutno nalazite. Tada je potrebno da se vratite nazad i nadate se da će vam slučajni generator predmeta biti naklonjeniji. Za one koji baš nemaju sreće sa predmetima, artisani mogu donekle da pomognu. Ove NPC zanatlije, kovač i draguljar, u stanju su da od materijala koje dobijate rastavljanjem nepotrebnih predmeta naprave ono što vam treba, ali i ti predmeti imaju slučajno generisane atribute. Planirani Treći artisan, koji bi pravio amajlije i napitke, nije preživeo betu. Druga opcija za nabavku više nego potrebnih predmeta je aukcijska kuća, koja je integrisana u osnovni ekran za odabir likova. Pomoću nje možete da za zlato koje nalazite u igri kupite predmete od bilo kog igrača na battle.netu. Plan da se kupovina vrši i za stvarne dolare nije bio implementiran u trenutku pisanja ovih redova. Kada je o runama reč, ako ste pratili razvoj Diabla III, iz podatka da se rune sada otključavaju očigledno je da su one pretrpele bitnu promenu u odnosu na betu. One više nisu predmeti koje nalazite kao ostalu opremu, nego se i automatski otključavaju u meniju za izbor veština na odgovarajućem nivou. Funkcija runa je ista – izborom neke rune menjate mehaniku date veštine. Inicijalno se sticao utisak da će rune služiti samo da prilagodite veštine date klase svom stilu igre, ali stvarnost je malo drugačija. Dok na početku mahom samo gledate kako da što više povređujete protivnike, na višim nivoima težine na površinu isplivavaju rune koje vam povećavaju šanse da preživite. Slično je i sa samim veštinama, što aktivnim što pasivnim. Kod svake klase aktivne veštine podeljene su u šest grupa. Bez dodatnog podešavanja igra vas tera da veštine iz prve grupe mapirate na levi taster miša, druge na desni i ostale redom na prva četri numerička tastera. Srećom, u opcijama postoji Elective Mode, koji pruža veću slobodu pri izboru i kombinovanju aktivnih veština. Menjanje veština „u hodu”, kao što je bio slučaj u Diablu II, više nije moguće, nego je potrebno da obavite nekoliko koraka. Prvo, da veština koju želite da menjate nije na kuldaunu, onda da otvorite meni za veštine i da u njemu mapirate željeni skill/runu na dati taster, i na kraju sačekate još deset sekundi da biste mogli da koristite izabranu veštinu. Ovo zvuči npotrebno komplikovano, ali neće proći mnogo vremena pre nego što se budete navikli na ova ograničenja, koja zaista doprinose izazovnosti igre. Takođe, neće proći ni mnogo vremena pre nego što se za svaku klasu izdvoji nekoliko optimalnih „buildova” za igranje na najvećem stepenu težine. Druga stvar koja doprinosi izazovnosti su sposobnosti protivnika. U Blizzardu su tokom godina rada na World of Warcraftu mnogo naučili o mehanici borbi sa bosovima, i to se primećuje u Diablu III, naročito kod viših težina. Naravno da taktike nisu isuviše kompleksne (ipak je ovo hack ’n’ slash), ali napredak je prisutan. Svaka od pet klasa ima sopstveni sistem resursa za upotrebu veština, tj. više ne postoji univerzalni resurs i nema napitaka koji ga obnavlja. Kod svake klase veštine se dele na one koje generišu i one koje troše resurse za upotrebu. Takav dizajn je dodatna smernica za za izbor, pa i upotrebu veština, jer ako koristite „jače” veštine koje samo troše vaš borbeni resurs, brzo ćete se naći u nebranom grožđu. Barbarian koristi rage, koji se stvara kad on udara i kad udaraju njega. Na višim stepenima težine ovo drugo poprilično boli, a barbarian se sve manje orijentiše ka zadavanju udaraca, a više ka „upijanju”. Tako smo kroz barbariana po prvi put dobili pravog tenka u serijalu Diablo. Mnogi ljubitelji ove klase iz dvojke moraće da razmisle o tome šta žele da igraju, jer su na najvećem stepenu težine za barbariana jedini pravi izbor mnogo oklopa i vitalnosti u kombinaciji sa defanzivnim veštinama. Isto pitanje nameće se i igračima koji se odluče za monka. Na višim nivoima monk postaje „podrška iz prvog reda”, jer se u grupi fokusira na lečenje i jačanje saboraca, te slabljenje protivnika, a da bi to mogao uspešno da radi, mora da priđe neprijateljima i bori se prsa u prsa. Monk mnogo bolje izbegava napade od barbariana, ali lošije podnosi udarce, pa upotreba štitova na višim nivoima uopšte nije loša ideja. Ostale tri klase su demon hunter, witch doctor i wizard i sve tri mogu da se bore sa distance. Ipak, i njima na visokim nivoima treba solidna količina zdravlja kako bi pretrpeli teže okršaje. Svaka od ovih klasa pri izboru svojih veština i opreme mora da nađe delikatan balans između nekoliko oprečnih pravaca razmišljanja: što jači sopstveni udarci, što veća mogućnost preživljavanja i što više veština koje usporavaju ili onesposobljavaju protivnike. Dok igrate sami, možete da imate i NPC pratioca koji se bori uz vas i stiče nivoe otprilike istom brzinom kao vaš lik. To su templar, scoundrel i enchantress. Ipak, koliko god da su ovi NPC-ovi dobro osmišljeni, sa vickastim nasumičnim komentarima, oni nikako ne mogu da zamene ljudske saigrače. Diablo III omogućava mrežnu igru za do četiri igrača, uz automatsko skaliranje snage protivnika. Tako su u igri sa četiri igrača na serveru neprijatelji najjači, ali je tada najveća i šansa da nađete veću količinu boljih predmeta. Sem toga, još jedna prednost kod timske igre je mogućnost oživljavanja. Kad god jedan od boraca padne tokom bitke, neko od članova grupe može da ga oživi, pod uslovom da niko od neprijatelja ne prekine taj proces koji traje pet sekundi. Na najvećem stepenu težine, kvalitetna koordinacija i komunikacija između igrača su apsolutno neophodne. Kao i u prethodnim igrama, kada pređete normalni mod dolazite na teži – nightmare, pa još teži – hell. Diablo III donosi novi stepen težine inferno, u koji je moguće ući tek onda kada dostignete maksimalni, 60. nivo. Specifičnost Inferna je u tome što vaši likovi više ne mogu da stiču nivoe, ali nivo i snaga neprijatelja nastavljaju da rastu, tako da kvalitet opreme postaje mnogo bitniji. Kao da podsvesna želja igrača za gomilanjem predmeta i unapređivanjem likova nije dovoljna, Diablo III ima i opsežan sistem achievementa, čije ispunjavanje može da traje i više meseci. Tipične (i verovatno objektivne) zamerke na priču i jednostavnost mehanike nisu bitne igračima koji vole ovaj serijal. Najveći problem Diabla III odnosi se na tehničku stranu. Ovo je prva igra u serijalu koja ne podržava ni igranje u LAN-u niti offline. Kao i StarCraft II, i Diablo III zahteva da budete ulogovani na svoj battle.net nalog da biste ga igrali, pa makar i single player. Još gore, i pored stres testova servera tokom aprila, battle.net nije bio spreman za cunami igrača koji su hteli da igraju već od prvih minuta posle ponoći. Igra je aktivirana u talasima: prvo Australija i Azija, zatim Evropa, i na kraju Severna i Južna Amerika. U svakoj zoni tokom prvih nekoliko sati desetine hiljada igrača nisu mogle da se uloguju usled preopterećenosti. Na sreću, stvari su se normalizovale za nekoliko dana, no to nije interesovalo ljude koji su hteli svoju igračku odmah! Nema sumnje u to da je Diablo III jednako zabavan i zarazan kao i njegovi prethodnici. Ipak, ostaje pitanje kakav će biti dugoročni život ove igre, tačnije koliko dugo će ljudi farmovati predmete u Infernu pre nego što im i to postane monotono? Odgovor na ovo pitanje naći ćemo samo višenedeljnim obračunom sa Diablom i njegovim slugama. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Call of Duty Ghosts Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 05.11.2013. Početak novembra svake neparne godine donosi surov, neumoljivi omen, koji ljubitelje multiplayer pucačina iskušava snažnije od vrpoljenja glutena na nepcu Novaka Đokovića... Istovremena pojava novog Battlefielda i novog Call of Duty naslova stvara neverovatan problem nekome ko želi da pije iz oba izvora, a da ne bude rastrzan kao Ana Arkadijevna između Vronskog i Karenjina. „Želim da potpuno zaronim u obe igre, a nemam stotine sati slobodnog vremena”, kukate vi u ritmu muzike za ples. Ovaj zastrašujući, gotovo Sofijin izbor, kao stvoren za „first world problem” meme sa crnokosom devojkom sa predplačnom facom, muči i vašeg izveštača i njegovu ekipu onlajn ubica. Dok CoD svoje milošte tradicionalno krije kao zmija noge, Battlefield, u perpetualnoj želji da postane kalif umesto kalifa i preuzme još koji procenat FPS multiplayer publikuma, mesec dana pre izlaska na tržište radoznalom narodu nudi predukus multiplayer sladostrašća putem otvorene bete. Call of Duty Ghosts kampanja je potpuno ludilo, posebno kada je nekome prepričavate. Prvo malo trčite, onda pucate okolo, onda ste na zemlji, odjednom ste pod vodom, onda ubijate pod vodom, onda odjednom – svemir! Sve izgleda kao Old Spice reklama, događa se brzo, ne možete da pohvatate o čemu se radi. Onda letite helikopterom, onda vozite tenk, tu se negde pojavljuje i kuče, eksplozije, krici, umiranje, sve zviždi i pišti i puca i dere se oko vas. Haos na sve strane. Onda ste u zgradi, onda u njoj pucate na ljute protivnike, onda zgrada pada, vi ste još u njoj, nekako se izvlačite iz tog haosa – pravo ludilo jednog akcionog holivudskog filma, samo što je ovo na vašem ekranu i vi ste u glavnoj ulozi. Međutim, to sve deluje lepo na papiru i donekle dok vi igrate singleplayer kampanju. U suštini, tu nema nikakvog izazova. Let Apač helikopterom je prost da prostiji ne može biti, na ekranu na sve strane iskaču obaveštenja šta da radite dalje i kako da reagujete, sve se odigrava vama u korist, sve vam je podređeno i na vama je jedino da klikćete levim mišem uz minimum pomeraja. Da je još jednostavnije, zvalo bi se The House of the Dead. Ukratko – singleplayer kampanja je pasivna, ne puno izazovna za nekoga ko je iskusni igrač FPS-ova i kao da je pravljena za šestogodišnje dečake sa Xbox kontrolerom u ruci (je l’ smo otkrili toplu vodu?). Nije samo to problem – zanimljivi zevzeti i oružja stoje vam na raspolaganju, ali samo kada vam igra to dozvoli. Hoćete snajper koji se kontroliše na daljinu? Može, ali samo u jednoj misiji. Zanimljiv vam je pasji kompanjon Rajli pa biste često voleli da ga pustite na protivnike? Neće moći, samo kada vam igra dozvoli. Nekako, efekat “imao pa nemao” odnosno “uzimala davala” kod Ghost singleplayer kampanje više je nego izražen. Pomešane emocije ovde je potrebno dodatno pojasniti – nije da je Ghost kampanja loša, nije da je loše smišljena, jednostavno – kratka je i pasivna, ne zahteva previše aktivnosti od vas, a to jeste šteta. Primera radi, scena u svemiru. Gledali ste Gravity? Sad zamislite da su Sandra Bulok i Džordž Kluni imali velike puške! Sve izgleda odlično, ali na kratke staze. Naravno, najveći broj igrača uzima Call of Duty zbog multiplayera i to je nešto što im ne možemo zameriti. Preporuka je da odigrate nekoliko singleplayer misija čisto da steknete utisak o tome kako funkcioniše novi CoD, mada je malo toga zaista promenjeno. Problem sa druge strane izazvaće činjenica da u okršajima za više igrača nema ništa od onih sjajnih mapa poput svemirske ili podvodne, već ste “osuđeni” na tradicionalna vojna ratišta – razruđene gradove, manja naselja, šumske okršaje i slično. Deathmatch mod je verovatno najkonfuzniji od svih i donosi bezbroj ubistava za kojih niti znate ko vas je ubio, niti koga ste ubili. Protivnici se pojavljuju po slučajnom odabiru lokacije, nekada i tik iza vas iako ste ih pre sekund ubili, pa pored sočnih psovki putem glasovne komunikacije ne očekujte puno toga. Neki “inteligentniji” modovi, poput Search and Rescue, ipak donose nešto više zabave. Tu jedan tim postavlja bombu, drugi brani određeni objekat a jednom ubijen protivnik se ne diže (osim uz korišćenje dog-tag-a). Counter Strike u Call of Duty-ju. Ground War mod je takođe jedan od zanimljivijih modova napravljen za veći broj igrača, koji takođe ima našu preporuku za isprobavanje. Kao što smo već pomenuli u našem previewu Ghostsa sa GamesCom sajma, otključavanje novog oružja vremenom i dužim igranjem zamenjeno je za “timske poene”. Oni omogućavaju da bilo kada otključate bilo koje oružje ukoliko ste skupili dovoljan broj poena. Ovo je promena koja se može dvojako shvatiti pa ćemo za sada ostati neutralni. Naime, nekome se možda može dopasti što na ovaj način štedi vreme i lakše može doći do željene opreme, dok sa druge strane postoje i oni koji ipak žele da trudom i radom dođu do bitnog oružja kao i da to isto ne mogu da urade oni koji su odigrali Ghost znatno kraće od njih samih. Međutim, ono što moramo da još jednom potenciramo a pomenuli smo tokom GamesCom previewa – Ghost je jako brza igra, posebno u multiplayeru. Ubistva se događaju skoro svake sekunde, konstantno ste u trku, konstantno razmišljate nekoliko koraka napred i svaka greška vas skupo košta. Ovo je nešto što će zasigurno odgovarati određenom broju igrača ali je jasno da će biti znatno veći broj onih koji se u ovakvom okruženju neće najbolje snaći. Preporuka je stoga da ukoliko ste iskusni multiplayer FPS-ovac, bolje ni ne pokušavate da se priključite nekom serveru, osim ukoliko ne želite da obrišu patos vama. Nesumnjivo, MP komponenta je svakako dobro urađena, ispolirana, sa balansiranim naoružanjem i sistemom “budženja” opreme o kojem smo već pisali u prošlosti. Ipak, ostaje pitanje da li je to dovoljno, da li Ghost zaista ima da ponudi nešto novo kao deseta igra u serijalu (i šesta koju razvija Infinity Ward) ili je ipak potrebno da dizajneri sednu i iznova razmisle o svemu a ne isključivo dorade već postojeći koncept. Sećamo se svi kako je Modern Warfare primljen u javnosti – potrebno je da se i Activision toga priseti. Tada možemo da pričamo o novom i kul Call of Duty naslovu. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Vjeverica Ivan Antolčić (Komarevo, 15. svibnja 1928. – Zagreb, 28. siječnja 2019.[1]), hrvatski je kipar, grafičar, scenograf, crtač, slikar, dizajner i ilustrator. Osim tih djela, izrađuje reljefe, serigrafije, medalje, plakete, grafički dizajnira kazališne plakate, kazališne zastore, slika štafelajne i oltarne slike. Jednim je od najvećih hrvatskih animalista. Živio je i radio u Zagrebu. Životopis Rodio se je 1928. u Komarevu. U Zagrebu je išao u Školu primijenjene umjetnosti u Zagrebu. Nakon što je tu školu završio 1953. godine, iduće je dvije godine radio u HNK-u kao slikar maske. Poslije tog posla radio je kao scenski kipar. U zagrebačkom HNK-u radi od 1965. kao slikar i scenski kipar. Mirovinu je dočekao u toj hrvatskoj kazališnoj kući. Najuspješniji je hrvatski ilustrator. Ilustrirao je brojna izdanja za djecu i mladež. Među ostalim, ilustrirao je knjige Ljubice Kolarić-Dumić, Paje Kanižaja, Puškina, Josipa Stanića Staniosa, Ante Gardaša, Jakoba Grimma, Grigora Viteza, Ivane Brlić-Mažuranić, Darka Raškaja, Nikole Tadića, Ivana Štulića, Mate Šipuša, Nade Iveljić, Dušice Seferagić, Mile Maslaća, Slavka Jendrička, Dragana Lendrića, Ivanke Kovač-Kovjanić, Krste Špoljara, Dubravka Horvatića, Aleksandra-Leke Rodića, Hrvoja Hitreca, Malkice Dugeč, Branka Ćopića, Zvonimira Baloga, Miroslava Vaupotića, Ivana Ićana Ramljaka, Ljerke Car-Matutinović, Vladimira Nazora i drugih. Surađivao je s dječjim listom Radosti te još nekim izdanjima Školske knjige i inih nakladnika. Objavio je nekoliko grafičkih mapa. Medaljerska djela su mu slobodna oblika. Tema njegovih grafika su drveno graditeljstvo Posavine, etnografski predmeti. Izlagao je na mnoštvo izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu. Djela mu se nalaze u Hrvatskoj i inozemstvu. Poznat je odljevak kipa nobelovca Preloga koji se nalazi u Pragu. Članom je HDLU-a i ULUPUH-a od 1961. godine. Boris Vrga je napisao knjigu o Ivanu Antolčiću Posavski Antej. Umro je u Zagrebu. Posljednji ispraćaj Ivana Antolčića bio je 1. veljače u 10 sati na zagrebačkom Mirogoju. Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

PC Battlefield 3 Proizvođač: EA Datum izlaska: 01.01.2000. Hit godine - najbolja multiplayer pucačina decenije - kampanja za jednog igrača na nivou filma - igra koja ostavlja bez daha... Samo su neki od komentara koji nam govore koliko je BF3 dobar naslov. Proverite da li su tačni igrajući ovu uzbudljivu simulaciju modernih oružanih sukoba, koju pokreće vrhunski grafički engine. EA već neko vreme nagoveštava da će njihove dolazeće igre postati neka vrsta servisa, što verovatno i jeste budućnost (PC) gejminga (svidelo se to vama ili ne). Battlefield 3 prvi pravi primer ovog koncepta koji uglavnom funkcioniše dobro, ali krenućemo prvo od njegove loše strane. Za pokretanje igre neophodan je Origin softver, poznat po kontraverznim uslovima korišćenja koji, grubo rečeno, ovom gigantu (EA) daje pravo da prikuplja i raspolaže vašim ličnim podacima (ali to nije tema ovog teksta). Startovanjem igre pokrenuće se najpre Origin softver, a zatim i internet browser (koji će zatražiti instalaciju plugin-a), odnosno Battlelog servisi preko koga zapravo pokrećete igru. Odavde možete odabrati da li ćete igrati kampanju za jednog igrača, kooparativni mod ili multiplayer komponentu. Međutim, Battlelog je mnogo više od toga. U pitanju je neka vrsta društvene mreže namenjena isključivo BF3 igračima. Tako vrlo brzo i lako možete pronaći prijatelje i pozvati ih da se pridruže vodu (platoon) koji ste oformili. Sa saborcima možete uvek biti u kontaktu bilo putem chat ili voice kanala. Isto tako vrlo brzo i lako možete videti koji prijatelja su u igri, kada jednim klikom možete da im se pridružite (pod uslovom da na serveru ima slobodnih slotova) ili ih pozvovete da se oni pridruže vama. Sve ovo funkcioniše zaista brzo i lako. Detaljno filtriranje i pretraga servera se takođe obavlja isklučivo iz browser-a, odnosno Battlelog-a i sa tim nismo imali nikakvih problema. Stvar u kojoj Battlelog briljira je detaljna statistika u kojoj možete videti apsolutno sve što vas zanima o vašem (ili tuđem) napredovanju, a tu je i detaljan uvid u oružja, opremu i gedžete koji čekaju da ih otključate. Zaustavićemo se ovde i polako krenuti od moda za jednog igrača. Single player komponenta je u Battlefield igrama oduvek bila samo odskočna daska, odnosno priprema za multiplayer okršaje. Međutim, ovog puta EA i DICE su rešili to da promene i da na ovom polju konkurišu Call of Duty serijalu, što otvoreno i priznaju. Svi znamo da ako neka igra želi da konkuriše CoD igrama, onda mora da ima dramatične misije sa saborcima koji ginu, tenkovima, avionima, snajperima i jurnjavom za negativcima, sa sve saborcima koji umesto bojeve municije ispaljuju ćorke. Battlefield 3 je upravo jedna takva, što ima svojih prednosti, ali i mana. Igrač je u ulozi poručnika Blackburn-a koji se našao u centru konflikta u kome teroristička grupa planira da nuklearkama digne u vazduh par svetskih metropola. Blackburn je zbog svega što se desilo jedan od osumnjičenih koga tajna služba SAD-a drži u pritvoru i ispituje o dešavanjima koja su ga dovela tu gde jeste, a koja nagoveštavaju da će sledeća bomba eksplodirati u Njujorku u naredna 24 sata, zbog čega su svi na ivici živaca. Misije koje igrate su zapravo sećanja, odnosno prepričavanja događaja u kojima je Blackburn učestvovao (uz jedan ili dva ispada koja će vas staviti u ulogu potpuo nepoznatog lika). Ono što vas čeka su strogo linearne i skriptovane misije, u kojima vam velike, prostrane (uglavnom urbane) lokacije daju samo prividan osećaj slobode. Kada ste na nogama, sve se svodi na praćenje vođe tima i svaki bunt u vidu pokušaja odstupanja od ove predefinisane formule vodi ka nevidljivom zidu ili brzoj smrti niotkuda. Neprijateljski AI definitivno nije najpametniji, ali je đavolski precizan i vrlo brzo će vas razrešiti dužnosti ako ste duže od par trenutaka na otvorenom, pa je skrivanje iza zaklona ključ preživljavanja intenzivnijih okršaja, a ujedno i najbolji načina da izbegnete frustrirajuć sistem checkpoint-a. Prava je šteta što je ogroman potencijal slobode u potpunosti eliminisan zarad “filmskog“ iskustva i skriptovanih momenata, čineći igru pravim “koridor šuterom“. Čini se da je igrač ovde bačen u drugi plan i da je tu samo da bi pratio uputsva vođe tima. Isto tako, čini se da je sve koncipirano tako da igrač ima dovoljno vremena da se divi fantastičnoj grafici i cinematic momentima kojih ima na pretek. Verovatno najbolji primer ove logike je misija sa nezaboravnim početkom, gde izlazite iz unutrašnjosti nosača aviona, kada se pruža fantstičan prizor uzburkanog mora sa flotom na pučini, a zatim i pista po kojoj vetar nanosi kišu uz neke neverovatno realistične efekte. Stavili smo kacigu (uz fenomenalan efekat izobličavanja zvuka), smestili u klaustrofobičan kokpit sa nestrpljenjem čekajući da upravljamo lovcem. Nakon provere ispravnosti krila dobili smo zeleno svetlo i suludom brzinom se vinuli u vazduh uz buru adrenalina, koji je isto tako brzo splasnuo kada smo shvatili da smo na mestu kopilota u ulozi topdžije koji je tu samo kako bi lock-ovao neprijateljske lovce i filovali bombama sitne ciljeve na zemlji (što smo do sada radili bezboroj puta). DICE-u možda ne nedostaje inspiracije i entuzija, ali svakako nedostaje iskustva u “intenzivnom skriptovanju“ (za razliku od Infinity Ward i Treyarch timova). O tome svedoče neki tragi-komični bagovi poput ovog. Takođe, u par navrata nam se desilo da se neki neprijatelj uspava iza zida, kada naši saborci (misleći da je prostorija očišćena) samo prošetaju pored njega ignorišući ga, baš kao i on njih, sve dok ne ugleda vas. Napucavanje je povremeno prekinuto “brzo pritisni odgovarajuće dugme ili umri“ momentima koji nisu ni malo izazovni, ali su zanimljivi za posmatranje i uglavnom se aktiviraju u skriptovanim scenama bliskih borbi golim rukama. Čak je i toliko najavljivana destrukcija u kampanji svedena na najmanju moguću meru zahvaljujući strogo linearnom dizajnu nivoa. Sve što smo uspeli da raznesemo su par betonskih ograda, nekoliko automobila i nešto kancelarijskog nameštaja, osim u nekoliko (da, pogodili ste) skriptovanih momenata sa nešto impresivnijim scenama masovnog razaranja. Ovo znači da možete da zaboravite na rušenje fasada i zidova u cilju otvaranja novog prolaza. Razlog ovome nije imit fantastičnog Frostbite 2.0 endžina, već pomenut dizajn i nedostatka potrebnog alata (čitaj eksploziva) za tako nešto. Čak je i Bad Company 2 nudio daleko više prostora za taktiziranje i dizanje u vazduh svega što poželite, bilo u cilju otvaranja alternativnog prolaza, zaobilaženja neprijatelja ili iz čiste zabave. I pored brojnih zamerki i propusta, ovo je iskustvo koje ćemo definitivno pamtiti, pre svega zahvaljujući fantastičnoj grafici, atmosferi, zvuku i nekim neviđeno dobrim i prirodnim animacijama našeg tima marinaca. Tako smo uživali samo gledajući ih kako trče, skaču, preskaču prepreke, kotrljaju se i upadaju kroz vrata iznova i iznova. Atmosfera i neke misije iz kampanje su nas je podsetile i na holivudske hitove, kao što je Hurt Locker na primer. EA je definitivno zahtevao od DICE-a da kampanja bude što sličnija onima iz par poslednjih CoD igara, sa jedinim ciljem da preotme što je više moguće igrača od zlatne koke Activision-a. Na svu sreću, ova politika nije primenjena i na multiplayer komponentu igre, koja je ono što Battlefield serijal čini tako posebnim, a što će istinski fanovi znati da cene. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Lego Batman 3 - Beyond Gotham Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 14.11.2014 OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Udružite snage preko 150 likova iz DC stripova i zaustavite zlog Brainiaca u pokušaju da uništi Zemlju! Kombinacija akcije, puzli, otkrivanja i raznih drugih misija koje se mogu naći u ovom nastavku Lego Batmana su ono sto ga čini razlicitim od predhodnih. Veliki broj likova koji se mogu otkljucati daje fleksibilnost da se svaka misija moze završiti na svoj način i onako kako vi želite. Ta sloboda je baš ono što Lego igre čini zanimljivim. Lego serijal je čudan presedan u svetu video igara. Nebrojeno puta do sada smo bili svedoci toga da mešanje filmova i video igara proizvodi nekada loše a nekada užasne rezultate. Izuzeci od ovoga su zaista bili jako retki, toliko retki da se nekada zapitamo koliko puta izdavači treba da promaše, da bi se zapitali zašto uopšte i ciljaju u tu metu. A šta se onda dobija kada pomešamo ne samo filmove i video igre, već sve to uradimo i u LEGO izvedbi? To što se neko uopšte ikada zapitao ovo pitanje verovatno običnom konzumentu industrije zabave i nije baš u potpunosti jasno, a da ne govorimo o tome što je to urađeno ne jednom, već više puta i to na nekim od najvećih filmskih franšiza koje su potencijalno interesantne video game publici. Tako danas imamo LEGO franšizu koja u sebi ima i varijacije na ne baš naivne teme kao što su Star Wars, Indiana Jones, Lord of the Rings kao i možda za nijansu prikladnije Harry Potter, Pirates of the Caribbean. Batman serijal je naravno takođe tu kao potencijalna „žrtva“ LEGO video igara, pa je pred nama još jedan nastavak i najnoviji član LEGO video game družine,igra koja ponovo stiže iz britanskog Traveller’s Tales studija, Lego Batman 3: Beyond Gotham. Priča je postavljena tako da svojom strukturom obezbedi da se što više heroja i vilana iz Batman univerzuma, relativno „opravdano“ nađe na jednom mesu (igri) u isto vreme. Dešava se nakon događaja iz Lego Batman 2: DC Super Heroes. Glavni zloća ovoga puta je Brainiac, „intergalaktički kolekcionar“ (ko ne bi poželeo ovu titulu), koji nakon što je napravio malo haosa po najrazličitijim delovima galaksije, odlučuje da poseti i planetu Zemlju i proširi svoju kolekciju, tako što će planetu smanjiti i dodati u svoju kolekciju malih stvarčica, na koju je jelte, vrlo ponosan. Batman i Robin su prinuđeni da se udruže sa Justice League i Lantern Corps, kako bi ovome stali na put. Dakle, kao što smo napomenuli, možete pokušati da se udubite u ovu priču, ali budimo realni, ona je tu samo da bi dala neku podlogu da preko 150 najrazličitijih karaktera bude prisutno u ovoj opuštajućoj igri sa Batman ne čak ni samo skinom, neko LEGO skinom! Ako ste ikada igrali neku LEGO video igru, onda verovatno već znate se kada je gameplay u pitanju, radi o prilično ustaljenoj formuli koja se iznova implementira na svaki od nastavaka. I gle’ čuda, isto je tako i ovoga puta. Vi kontrolišete nekog od čak 150 dostupnih heroja. Da, ponovo smo istakli ovaj broj, a verovatno ćemo i još koji put – stopedeset likova! Priča se odvija u linearnom maniru, a na vama je da rešavate prelake zagonetke i učestvujete u prelakom combatu. Kampanja se sastoji od ukupno 15 misija, a prelazak istih vam neće oduzeti puno vremena. Radi se o relativno kratkoj igri, bez puno varijacija na temu. Neke od poslednjih LEGO igara su se koliko toliko i upuštale u omanja eksperimentisanja, što sa RPG elemetima, što sa nešto otvorenijim nivoim u kojima je moguće raditi više različitih stvari. Beyond Gotham je korak unazad u odnosu na njih, pa čak u neku ruku i u odnosu na Lego Batman 2: DC Super Heroes, u kome je bilo znatno više slobode. Jedan od najzabavnijih aspekata te igre je bilo šetanje prilično dobro napravljenim LEGO Gothamom. Ovde je iskustvo znatno pojednostavljeno i u mnogome svedeno na ponavljanje jednog te istog šablona. Ono što je dobra vest ovoga puta je količina sadržaja koji možete otključati igranjem, kao i broj likova koji pruža zaista puno toga i posle nekolicine sati koliko će vam verovatno trebati prvi put da pređete igru. U tom aspektu je Traveller’s Tales studio položio ispit, pa možemo da kažemo da vam u igri sačinjenoj od LEGO kockica, makar neće ponestati istih. Kada je u pitanju vizuelna komponenta, tu nema puno toga novog da se istakne. LEGO formula je u neku ruku “provaljena” još sa prvim LEGO Star Wars, i od tada je imamo implementiranu na svaki od nastavaka. Audio u igri je takođe odličan. Voice actori se, ako niste znali, ponavljaju iz nastavka u nastavak LEGO serijala i sada već neki od njih imaju popriličan staž. Treba li reći da Batmanu glas pozajmljuje Troy Baker? Ako to niste znali, onda ste makar mogli da pretpostavite. Kada bi krenuli od pretpostavke da Troy Baker daje glas glavnom liku u jednoj video igri danas, velike su šanse da ćete biti u pravu. I nemojte pogrešno da nas shvatite, on gotovo uvek zvuči odlično. Jedino je fenomen to koliko je čovek prisutan. Evo na primer podatak da je on jedini voice actor u istoriji koji je pozajmljivao glas i Batmanu (ovde) i Jokeru (u Arkham serijalu). Sve u svemu, prezentacija i u ovom LEGO naslovu je na visini zadatka i kao u uvek, jedan od ključnih elemenata koji LEGO serijal igara čine onim što on jeste. Spajanje ogromnih franšiza će prema očekivanjima uvek naći svoju publiku, baš kao što će i određen broj fanova uvek biti prilično negativno raspoložen prema načinu na koji se tretira nešto što oni iskreno vole. Međutim, kada se sve sabere i oduzme, pred nama se nalazi jedna zabavna i relativno šarmantna video igra. Ako ste fan Batmana koji jednostavno mora da ima sve ono što na kutiji ima bilo kakav Batman logo, ova igra jeste za vas. Mada tom logikom jeste i svaka druga. Ako vam family friendly zabava zvuči kao dobar poklon za vaše dete pred novogodišnju sezonu, ova igra takođe može da bude pun pogodak. A za onaj drugi (treći?) ubedljivo najveći deo publike, ovo je igra koju bi možda preporučili jednog dana kada joj cena bude nekih dva do tri puta manja na nekoj od rasprodaja u vašoj omiljenoj online ili retail prodavnici. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Lego Batman 3 - Beyond Gotham Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 14.11.2014 OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Udružite snage preko 150 likova iz DC stripova i zaustavite zlog Brainiaca u pokušaju da uništi Zemlju! Kombinacija akcije, puzli, otkrivanja i raznih drugih misija koje se mogu naći u ovom nastavku Lego Batmana su ono sto ga čini razlicitim od predhodnih. Veliki broj likova koji se mogu otkljucati daje fleksibilnost da se svaka misija moze završiti na svoj način i onako kako vi želite. Ta sloboda je baš ono što Lego igre čini zanimljivim. Lego serijal je čudan presedan u svetu video igara. Nebrojeno puta do sada smo bili svedoci toga da mešanje filmova i video igara proizvodi nekada loše a nekada užasne rezultate. Izuzeci od ovoga su zaista bili jako retki, toliko retki da se nekada zapitamo koliko puta izdavači treba da promaše, da bi se zapitali zašto uopšte i ciljaju u tu metu. A šta se onda dobija kada pomešamo ne samo filmove i video igre, već sve to uradimo i u LEGO izvedbi? To što se neko uopšte ikada zapitao ovo pitanje verovatno običnom konzumentu industrije zabave i nije baš u potpunosti jasno, a da ne govorimo o tome što je to urađeno ne jednom, već više puta i to na nekim od najvećih filmskih franšiza koje su potencijalno interesantne video game publici. Tako danas imamo LEGO franšizu koja u sebi ima i varijacije na ne baš naivne teme kao što su Star Wars, Indiana Jones, Lord of the Rings kao i možda za nijansu prikladnije Harry Potter, Pirates of the Caribbean. Batman serijal je naravno takođe tu kao potencijalna „žrtva“ LEGO video igara, pa je pred nama još jedan nastavak i najnoviji član LEGO video game družine,igra koja ponovo stiže iz britanskog Traveller’s Tales studija, Lego Batman 3: Beyond Gotham. Priča je postavljena tako da svojom strukturom obezbedi da se što više heroja i vilana iz Batman univerzuma, relativno „opravdano“ nađe na jednom mesu (igri) u isto vreme. Dešava se nakon događaja iz Lego Batman 2: DC Super Heroes. Glavni zloća ovoga puta je Brainiac, „intergalaktički kolekcionar“ (ko ne bi poželeo ovu titulu), koji nakon što je napravio malo haosa po najrazličitijim delovima galaksije, odlučuje da poseti i planetu Zemlju i proširi svoju kolekciju, tako što će planetu smanjiti i dodati u svoju kolekciju malih stvarčica, na koju je jelte, vrlo ponosan. Batman i Robin su prinuđeni da se udruže sa Justice League i Lantern Corps, kako bi ovome stali na put. Dakle, kao što smo napomenuli, možete pokušati da se udubite u ovu priču, ali budimo realni, ona je tu samo da bi dala neku podlogu da preko 150 najrazličitijih karaktera bude prisutno u ovoj opuštajućoj igri sa Batman ne čak ni samo skinom, neko LEGO skinom! Ako ste ikada igrali neku LEGO video igru, onda verovatno već znate se kada je gameplay u pitanju, radi o prilično ustaljenoj formuli koja se iznova implementira na svaki od nastavaka. I gle’ čuda, isto je tako i ovoga puta. Vi kontrolišete nekog od čak 150 dostupnih heroja. Da, ponovo smo istakli ovaj broj, a verovatno ćemo i još koji put – stopedeset likova! Priča se odvija u linearnom maniru, a na vama je da rešavate prelake zagonetke i učestvujete u prelakom combatu. Kampanja se sastoji od ukupno 15 misija, a prelazak istih vam neće oduzeti puno vremena. Radi se o relativno kratkoj igri, bez puno varijacija na temu. Neke od poslednjih LEGO igara su se koliko toliko i upuštale u omanja eksperimentisanja, što sa RPG elemetima, što sa nešto otvorenijim nivoim u kojima je moguće raditi više različitih stvari. Beyond Gotham je korak unazad u odnosu na njih, pa čak u neku ruku i u odnosu na Lego Batman 2: DC Super Heroes, u kome je bilo znatno više slobode. Jedan od najzabavnijih aspekata te igre je bilo šetanje prilično dobro napravljenim LEGO Gothamom. Ovde je iskustvo znatno pojednostavljeno i u mnogome svedeno na ponavljanje jednog te istog šablona. Ono što je dobra vest ovoga puta je količina sadržaja koji možete otključati igranjem, kao i broj likova koji pruža zaista puno toga i posle nekolicine sati koliko će vam verovatno trebati prvi put da pređete igru. U tom aspektu je Traveller’s Tales studio položio ispit, pa možemo da kažemo da vam u igri sačinjenoj od LEGO kockica, makar neće ponestati istih. Kada je u pitanju vizuelna komponenta, tu nema puno toga novog da se istakne. LEGO formula je u neku ruku “provaljena” još sa prvim LEGO Star Wars, i od tada je imamo implementiranu na svaki od nastavaka. Audio u igri je takođe odličan. Voice actori se, ako niste znali, ponavljaju iz nastavka u nastavak LEGO serijala i sada već neki od njih imaju popriličan staž. Treba li reći da Batmanu glas pozajmljuje Troy Baker? Ako to niste znali, onda ste makar mogli da pretpostavite. Kada bi krenuli od pretpostavke da Troy Baker daje glas glavnom liku u jednoj video igri danas, velike su šanse da ćete biti u pravu. I nemojte pogrešno da nas shvatite, on gotovo uvek zvuči odlično. Jedino je fenomen to koliko je čovek prisutan. Evo na primer podatak da je on jedini voice actor u istoriji koji je pozajmljivao glas i Batmanu (ovde) i Jokeru (u Arkham serijalu). Sve u svemu, prezentacija i u ovom LEGO naslovu je na visini zadatka i kao u uvek, jedan od ključnih elemenata koji LEGO serijal igara čine onim što on jeste. Spajanje ogromnih franšiza će prema očekivanjima uvek naći svoju publiku, baš kao što će i određen broj fanova uvek biti prilično negativno raspoložen prema načinu na koji se tretira nešto što oni iskreno vole. Međutim, kada se sve sabere i oduzme, pred nama se nalazi jedna zabavna i relativno šarmantna video igra. Ako ste fan Batmana koji jednostavno mora da ima sve ono što na kutiji ima bilo kakav Batman logo, ova igra jeste za vas. Mada tom logikom jeste i svaka druga. Ako vam family friendly zabava zvuči kao dobar poklon za vaše dete pred novogodišnju sezonu, ova igra takođe može da bude pun pogodak. A za onaj drugi (treći?) ubedljivo najveći deo publike, ovo je igra koju bi možda preporučili jednog dana kada joj cena bude nekih dva do tri puta manja na nekoj od rasprodaja u vašoj omiljenoj online ili retail prodavnici. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Battlefield 3 Proizvođač: EA Hit godine - najbolja multiplayer pucačina decenije - kampanja za jednog igrača na nivou filma - igra koja ostavlja bez daha... Samo su neki od komentara koji nam govore koliko je BF3 dobar naslov. Proverite da li su tačni igrajući ovu uzbudljivu simulaciju modernih oružanih sukoba, koju pokreće vrhunski grafički engine. EA već neko vreme nagoveštava da će njihove dolazeće igre postati neka vrsta servisa, što verovatno i jeste budućnost (PC) gejminga (svidelo se to vama ili ne). Battlefield 3 prvi pravi primer ovog koncepta koji uglavnom funkcioniše dobro, ali krenućemo prvo od njegove loše strane. Za pokretanje igre neophodan je Origin softver, poznat po kontraverznim uslovima korišćenja koji, grubo rečeno, ovom gigantu (EA) daje pravo da prikuplja i raspolaže vašim ličnim podacima (ali to nije tema ovog teksta). Startovanjem igre pokrenuće se najpre Origin softver, a zatim i internet browser (koji će zatražiti instalaciju plugin-a), odnosno Battlelog servisi preko koga zapravo pokrećete igru. Odavde možete odabrati da li ćete igrati kampanju za jednog igrača, kooparativni mod ili multiplayer komponentu. Međutim, Battlelog je mnogo više od toga. U pitanju je neka vrsta društvene mreže namenjena isključivo BF3 igračima. Tako vrlo brzo i lako možete pronaći prijatelje i pozvati ih da se pridruže vodu (platoon) koji ste oformili. Sa saborcima možete uvek biti u kontaktu bilo putem chat ili voice kanala. Isto tako vrlo brzo i lako možete videti koji prijatelja su u igri, kada jednim klikom možete da im se pridružite (pod uslovom da na serveru ima slobodnih slotova) ili ih pozvovete da se oni pridruže vama. Sve ovo funkcioniše zaista brzo i lako. Detaljno filtriranje i pretraga servera se takođe obavlja isklučivo iz browser-a, odnosno Battlelog-a i sa tim nismo imali nikakvih problema. Stvar u kojoj Battlelog briljira je detaljna statistika u kojoj možete videti apsolutno sve što vas zanima o vašem (ili tuđem) napredovanju, a tu je i detaljan uvid u oružja, opremu i gedžete koji čekaju da ih otključate. Zaustavićemo se ovde i polako krenuti od moda za jednog igrača. Single player komponenta je u Battlefield igrama oduvek bila samo odskočna daska, odnosno priprema za multiplayer okršaje. Međutim, ovog puta EA i DICE su rešili to da promene i da na ovom polju konkurišu Call of Duty serijalu, što otvoreno i priznaju. Svi znamo da ako neka igra želi da konkuriše CoD igrama, onda mora da ima dramatične misije sa saborcima koji ginu, tenkovima, avionima, snajperima i jurnjavom za negativcima, sa sve saborcima koji umesto bojeve municije ispaljuju ćorke. Battlefield 3 je upravo jedna takva, što ima svojih prednosti, ali i mana. Igrač je u ulozi poručnika Blackburn-a koji se našao u centru konflikta u kome teroristička grupa planira da nuklearkama digne u vazduh par svetskih metropola. Blackburn je zbog svega što se desilo jedan od osumnjičenih koga tajna služba SAD-a drži u pritvoru i ispituje o dešavanjima koja su ga dovela tu gde jeste, a koja nagoveštavaju da će sledeća bomba eksplodirati u Njujorku u naredna 24 sata, zbog čega su svi na ivici živaca. Misije koje igrate su zapravo sećanja, odnosno prepričavanja događaja u kojima je Blackburn učestvovao (uz jedan ili dva ispada koja će vas staviti u ulogu potpuo nepoznatog lika). Ono što vas čeka su strogo linearne i skriptovane misije, u kojima vam velike, prostrane (uglavnom urbane) lokacije daju samo prividan osećaj slobode. Kada ste na nogama, sve se svodi na praćenje vođe tima i svaki bunt u vidu pokušaja odstupanja od ove predefinisane formule vodi ka nevidljivom zidu ili brzoj smrti niotkuda. Neprijateljski AI definitivno nije najpametniji, ali je đavolski precizan i vrlo brzo će vas razrešiti dužnosti ako ste duže od par trenutaka na otvorenom, pa je skrivanje iza zaklona ključ preživljavanja intenzivnijih okršaja, a ujedno i najbolji načina da izbegnete frustrirajuć sistem checkpoint-a. Prava je šteta što je ogroman potencijal slobode u potpunosti eliminisan zarad “filmskog“ iskustva i skriptovanih momenata, čineći igru pravim “koridor šuterom“. Čini se da je igrač ovde bačen u drugi plan i da je tu samo da bi pratio uputsva vođe tima. Isto tako, čini se da je sve koncipirano tako da igrač ima dovoljno vremena da se divi fantastičnoj grafici i cinematic momentima kojih ima na pretek. Verovatno najbolji primer ove logike je misija sa nezaboravnim početkom, gde izlazite iz unutrašnjosti nosača aviona, kada se pruža fantstičan prizor uzburkanog mora sa flotom na pučini, a zatim i pista po kojoj vetar nanosi kišu uz neke neverovatno realistične efekte. Stavili smo kacigu (uz fenomenalan efekat izobličavanja zvuka), smestili u klaustrofobičan kokpit sa nestrpljenjem čekajući da upravljamo lovcem. Nakon provere ispravnosti krila dobili smo zeleno svetlo i suludom brzinom se vinuli u vazduh uz buru adrenalina, koji je isto tako brzo splasnuo kada smo shvatili da smo na mestu kopilota u ulozi topdžije koji je tu samo kako bi lock-ovao neprijateljske lovce i filovali bombama sitne ciljeve na zemlji (što smo do sada radili bezboroj puta). DICE-u možda ne nedostaje inspiracije i entuzija, ali svakako nedostaje iskustva u “intenzivnom skriptovanju“ (za razliku od Infinity Ward i Treyarch timova). O tome svedoče neki tragi-komični bagovi poput ovog. Takođe, u par navrata nam se desilo da se neki neprijatelj uspava iza zida, kada naši saborci (misleći da je prostorija očišćena) samo prošetaju pored njega ignorišući ga, baš kao i on njih, sve dok ne ugleda vas. Napucavanje je povremeno prekinuto “brzo pritisni odgovarajuće dugme ili umri“ momentima koji nisu ni malo izazovni, ali su zanimljivi za posmatranje i uglavnom se aktiviraju u skriptovanim scenama bliskih borbi golim rukama. Čak je i toliko najavljivana destrukcija u kampanji svedena na najmanju moguću meru zahvaljujući strogo linearnom dizajnu nivoa. Sve što smo uspeli da raznesemo su par betonskih ograda, nekoliko automobila i nešto kancelarijskog nameštaja, osim u nekoliko (da, pogodili ste) skriptovanih momenata sa nešto impresivnijim scenama masovnog razaranja. Ovo znači da možete da zaboravite na rušenje fasada i zidova u cilju otvaranja novog prolaza. Razlog ovome nije imit fantastičnog Frostbite 2.0 endžina, već pomenut dizajn i nedostatka potrebnog alata (čitaj eksploziva) za tako nešto. Čak je i Bad Company 2 nudio daleko više prostora za taktiziranje i dizanje u vazduh svega što poželite, bilo u cilju otvaranja alternativnog prolaza, zaobilaženja neprijatelja ili iz čiste zabave. I pored brojnih zamerki i propusta, ovo je iskustvo koje ćemo definitivno pamtiti, pre svega zahvaljujući fantastičnoj grafici, atmosferi, zvuku i nekim neviđeno dobrim i prirodnim animacijama našeg tima marinaca. Tako smo uživali samo gledajući ih kako trče, skaču, preskaču prepreke, kotrljaju se i upadaju kroz vrata iznova i iznova. Atmosfera i neke misije iz kampanje su nas je podsetile i na holivudske hitove, kao što je Hurt Locker na primer. EA je definitivno zahtevao od DICE-a da kampanja bude što sličnija onima iz par poslednjih CoD igara, sa jedinim ciljem da preotme što je više moguće igrača od zlatne koke Activision-a. Na svu sreću, ova politika nije primenjena i na multiplayer komponentu igre, koja je ono što Battlefield serijal čini tako posebnim, a što će istinski fanovi znati da cene. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Call of Duty Ghosts Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 01.01.2000. Priča ove igre, za razliku od ranijih naslova vrlo je jasna i prati elitnu grupu specijalnih jedinica poznatih pod imenom Ghosts (Duhovi) čiji pripadnici nose fantomke ofarbane tako da liče na lobanje. Kampanju pratite kroz jednog od glavnih likova Logana Walkera, koji zajedno sa bratom Davidom pristupa Američkim specijalcima, a kasnije i pomenutom odredu. Bore se protiv nove pretnje miru u svetu, Federaciji koju predvodi odmetnuti bivši pripadnik Ghosts-a. Član vašeg tima je i nemački ovčar Riley, saborac kome izdajete naredbe za napad, a u pojedinim nivoima koristite i kameru na njegovim leđima za pregled i izviđanje terena, te napada iz prikrajka. Kao i u ranijim naslovima, očekuje vas vožnja u stilu visokobudžetnih akcionih filmova, prepuna eksplozija i fijuka metaka. Magija CoD serijala nalazi se u multiplayer-u. Tu imamo nekoliko novih sistema među kojima je i stvaranje vlastitog vojnika. Možete mu birati opremu, odeću, a po prvi put u serijalu i pol, te igrati kao ženski vojnik. Tu su i dva moda. Squad mode, u kome možete zajedno sa botovima ili sa prijateljima kao što naslov kaže, napraviti odred i boriti se protiv kompjuterski vođenih timova ili drugih igrača. Extinction menja popularni zombi mod iz Black Ops serijala. U ovom modu borite se protiv vanzemaljaca, a glavni cilj jeste uništiti im gnezdo. Call of Duty Ghosts kampanja je potpuno ludilo, posebno kada je nekome prepričavate. Prvo malo trčite, onda pucate okolo, onda ste na zemlji, odjednom ste pod vodom, onda ubijate pod vodom, onda odjednom – svemir! Sve izgleda kao Old Spice reklama, događa se brzo, ne možete da pohvatate o čemu se radi. Onda letite helikopterom, onda vozite tenk, tu se negde pojavljuje i kuče, eksplozije, krici, umiranje, sve zviždi i pišti i puca i dere se oko vas. Haos na sve strane. Onda ste u zgradi, onda u njoj pucate na ljute protivnike, onda zgrada pada, vi ste još u njoj, nekako se izvlačite iz tog haosa – pravo ludilo jednog akcionog holivudskog filma, samo što je ovo na vašem ekranu i vi ste u glavnoj ulozi. Međutim, to sve deluje lepo na papiru i donekle dok vi igrate singleplayer kampanju. U suštini, tu nema nikakvog izazova. Let Apač helikopterom je prost da prostiji ne može biti, na ekranu na sve strane iskaču obaveštenja šta da radite dalje i kako da reagujete, sve se odigrava vama u korist, sve vam je podređeno i na vama je jedino da klikćete levim mišem uz minimum pomeraja. Da je još jednostavnije, zvalo bi se The House of the Dead. Ukratko – singleplayer kampanja je pasivna, ne puno izazovna za nekoga ko je iskusni igrač FPS-ova i kao da je pravljena za šestogodišnje dečake sa Xbox kontrolerom u ruci (je l’ smo otkrili toplu vodu?). Nije samo to problem – zanimljivi zevzeti i oružja stoje vam na raspolaganju, ali samo kada vam igra to dozvoli. Hoćete snajper koji se kontroliše na daljinu? Može, ali samo u jednoj misiji. Zanimljiv vam je pasji kompanjon Rajli pa biste često voleli da ga pustite na protivnike? Neće moći, samo kada vam igra dozvoli. Nekako, efekat “imao pa nemao” odnosno “uzimala davala” kod Ghost singleplayer kampanje više je nego izražen. Pomešane emocije ovde je potrebno dodatno pojasniti – nije da je Ghost kampanja loša, nije da je loše smišljena, jednostavno – kratka je i pasivna, ne zahteva previše aktivnosti od vas, a to jeste šteta. Primera radi, scena u svemiru. Gledali ste Gravity? Sad zamislite da su Sandra Bulok i Džordž Kluni imali velike puške! Sve izgleda odlično, ali na kratke staze. Naravno, najveći broj igrača uzima Call of Duty zbog multiplayera i to je nešto što im ne možemo zameriti. Preporuka je da odigrate nekoliko singleplayer misija čisto da steknete utisak o tome kako funkcioniše novi CoD, mada je malo toga zaista promenjeno. Problem sa druge strane izazvaće činjenica da u okršajima za više igrača nema ništa od onih sjajnih mapa poput svemirske ili podvodne, već ste “osuđeni” na tradicionalna vojna ratišta – razruđene gradove, manja naselja, šumske okršaje i slično. Deathmatch mod je verovatno najkonfuzniji od svih i donosi bezbroj ubistava za kojih niti znate ko vas je ubio, niti koga ste ubili. Protivnici se pojavljuju po slučajnom odabiru lokacije, nekada i tik iza vas iako ste ih pre sekund ubili, pa pored sočnih psovki putem glasovne komunikacije ne očekujte puno toga. Neki “inteligentniji” modovi, poput Search and Rescue, ipak donose nešto više zabave. Tu jedan tim postavlja bombu, drugi brani određeni objekat a jednom ubijen protivnik se ne diže (osim uz korišćenje dog-tag-a). Counter Strike u Call of Duty-ju. Ground War mod je takođe jedan od zanimljivijih modova napravljen za veći broj igrača, koji takođe ima našu preporuku za isprobavanje. Kao što smo već pomenuli u našem previewu Ghostsa sa GamesCom sajma, otključavanje novog oružja vremenom i dužim igranjem zamenjeno je za “timske poene”. Oni omogućavaju da bilo kada otključate bilo koje oružje ukoliko ste skupili dovoljan broj poena. Ovo je promena koja se može dvojako shvatiti pa ćemo za sada ostati neutralni. Naime, nekome se možda može dopasti što na ovaj način štedi vreme i lakše može doći do željene opreme, dok sa druge strane postoje i oni koji ipak žele da trudom i radom dođu do bitnog oružja kao i da to isto ne mogu da urade oni koji su odigrali Ghost znatno kraće od njih samih. Međutim, ono što moramo da još jednom potenciramo a pomenuli smo tokom GamesCom previewa – Ghost je jako brza igra, posebno u multiplayeru. Ubistva se događaju skoro svake sekunde, konstantno ste u trku, konstantno razmišljate nekoliko koraka napred i svaka greška vas skupo košta. Ovo je nešto što će zasigurno odgovarati određenom broju igrača ali je jasno da će biti znatno veći broj onih koji se u ovakvom okruženju neće najbolje snaći. Preporuka je stoga da ukoliko ste iskusni multiplayer FPS-ovac, bolje ni ne pokušavate da se priključite nekom serveru, osim ukoliko ne želite da obrišu patos vama. Nesumnjivo, MP komponenta je svakako dobro urađena, ispolirana, sa balansiranim naoružanjem i sistemom “budženja” opreme o kojem smo već pisali u prošlosti. Ipak, ostaje pitanje da li je to dovoljno, da li Ghost zaista ima da ponudi nešto novo kao deseta igra u serijalu (i šesta koju razvija Infinity Ward) ili je ipak potrebno da dizajneri sednu i iznova razmisle o svemu a ne isključivo dorade već postojeći koncept. Sećamo se svi kako je Modern Warfare primljen u javnosti – potrebno je da se i Activision toga priseti. Tada možemo da pričamo o novom i kul Call of Duty naslovu. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

Datum izlaska na tržište (DD/MM/GGGG): 11.03.2021 Izdanje igre: Basic PEGI klasifikacija: 3 Razvojna kompanija: Milestone Žanr igre: Trkačka Igrica Više od 100 vozača iz AMA Supercross Championship takmičenja će se naći u igri iz 450SX i 250SX East i West divizija u najvećoj Supercross igri. Supercross 4 će imati 11 stadiona i 17 staza iz sezone 2020. uključujući i 7 Salt Lake City varijanti. I to nije sve - stiže i jedan od najpopularnijih vozača: Ken Roczen. Karakteristike Datum izlaska na tržište (DD/MM/GGGG) 11.03.2021 Izdanje igre Basic PEGI klasifikacija 3 Razvojna kompanija Milestone Žanr igre Trkačka Igrica Deklaracija Model Milestone (XSX) Monster Energy Supercross - The Official Videogame 4 igrica Naziv i vrsta robe Igrice za Xbox Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) Milestone (XSX) Monster Energy Supercross - The Official Videogame 4 igrica 1.999 RSD MP cena (0) Aerosoft (PS5) Emergency Call - The Attack Squad igrica 3.999 RSD MP cena (0) Hama (183211) kabl za punjač USB-A (muški) na USB-C (muški) 0.6m 799 RSD MP cena (0) Hama Next (184046) slušalice sivo narandžaste 2.799 RSD MP cena (0) Armaggeddon NIMITZ N5 Aurora kućište belo 7.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.999 RSD (0) Celly futrola feeling za samsung s20 ultra u crnoj boji 2.399 RSD MP cena (0) Owire kabl UTP Cat6 305m sivi 12.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.999 RSD (0) Dahua IPC-HFW1430DS-SAW-0280B IR Bullet mrežna nadzorna kamera 4Mpx 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (4) Logitech G502 X (910-006146) beli gejmerski optički miš 25600dpi 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (0) Apple iPhone 15 Pro Max 256GB (MU7A3SX/A) plavi mobilni 6.7" Hexa Core Apple A17 Pro 8GB 256GB 48Mpx+12Mpx+12Mpx Dual Sim 222.989 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 200.690 RSD (0) Xwave kabl za punjač USB A 2.0 (muški) na lightning (muški) 1.2m beli 399 RSD MP cena (0) CT Revolution Plus Home kompjuter Intel Hexa Core i5 10400 16GB 512GB SSD Intel UHD 630 Win11 700W 62.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 55.999 RSD (0) S-BOX Kabl Mrežni (LAN) (1005) Cat5e UTP 1m žuti 249 RSD MP cena (0) Sega (PS4) Demon Slayer Kimetsu no Yaiba The Hinokami Chronicles igrica za PS4 8.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.499 RSD (0) Gembird A-USATA-01 USB 3.0 na Sata 3.5" 1.499 RSD MP cena (0) Gembird CC-VGAX2-20CM adapter VGA splitter 999 RSD MP cena (0) 3G SC01 (97863) auto punjač USB 3.0 65W crni 2.549 RSD MP cena (0) Xprint (028084) zamenski toner za HP štampače Laser Jet Pro M402n,M402d,M402dn,MFP M426dw crni 1.999 RSD MP cena (1) Asus PROART B550-CREATOR matična ploča 38.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 34.299 RSD (2) Adler AD8055 mini veš mašina 580W 10.989 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.890 RSD (0) Kyocera (MK-1150) komplet za odrzavanje za Kyocera štampače M2135dn,M2635dn,M2635DNW,M2735dw crni 28.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 25.999 RSD (0) 3G Hanman Canvas ORG roze preklopna futrola za Honor X7 1.499 RSD MP cena (0) Funko (048274) POP Vynil Run DMC Jam Master Jay figurica 1.299 RSD MP cena (0) Fellowes Economy 29700 podloga za miš plava 499 RSD MP cena 10% (0) Apple iPhone 15 512GB (MTPF3SX/A) žuti mobilni 6.1" Hexa Core Apple A16 Bionic 6GB 512GB 48Mpx+12Mpx Dual Sim 10% 195.556 RSD 176.000 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 158.400 RSD (5) Rowenta CF2133 stajler 4.722 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.249 RSD (0) Adata 512GB M.2 PCIe Gen 4 x4 LEGEND 900 (SLEG-900-512GCS) SSD disk 7.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.999 RSD (13) Logitech slusalice sa mikrofonom H111 (981-000593) Sive 2.999 RSD MP cena (1) Rampage MP-11 Addison podloga za miš crna 1.499 RSD MP cena (0) NOXO Turmoil (A325281) optički gejmerski miš 6400dpi crni 2.099 RSD MP cena (0) Maximum Games (SWITCH) Wild Bastards igrica 4.999 RSD MP cena U pretprodaji od 16.04. do 30.09. (0) Manhattan Atom zeleni bluetooth zvučnik 1.999 RSD MP cena (0) Celly futrola earth za iphone 11 pro u beloj boji 1.299 RSD MP cena (0) Endorfy Fluctus PWM (EY4A003) ventilator za kućište 14cm 1.999 RSD MP cena (0) Genius Smart KB-100 USB US tastatura crna 1.199 RSD MP cena (0) Sandberg Gel Wrist rest podloga za miš crna 1.999 RSD MP cena (0) 3G Nano (1119939) zaštitna maska za telefon iPhone 14 Pro 6.1" mint 699 RSD MP cena (0) 3G Fight Clip crna zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 1.199 RSD MP cena (0) SanDisk 1TB Extreme Pro (SDSQXCD-1T00-GN6MA) memorijska kartica microSDXC class10 27.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 24.499 RSD (5) Aoc Q32V4 IPS monitor 31.5" 30.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 27.699 RSD (0) Ubiquiti (ES-48-500W EU) EdgeSwitch switch 48-Portni 161.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 144.999 RSD (0) Hama Gan (201643) kućni punjač za mobilni telefon USB C/USB A 65W 7.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.399 RSD (1) Sony PlayStation 5 Portal Remote Player konzola 32.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 28.999 RSD (0) 3G Frame Color providna zaštitna maska za Honor X8 699 RSD MP cena (3) Remax TWS-10i bežične slušalice bele 2.999 RSD MP cena (4) S-BOX plavi kabl za punjač USB A (muški) na micro USB (muški) 1.5m 789 RSD MP cena (0) Phanteks Eclipse P200 Air (ITX PH-EC200ATG_DBK01) crno gejmersko kućište 11.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.499 RSD (0) HP Aruba AP-304 Dual Radio Antenna access point 41.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 36.999 RSD (0) Kyocera TK-5205Y žuti toner 17.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.499 RSD (0) Netac 128GB U505 (NT03U505N-128G-30BK) USB flash memorija USB 3.0 crni 1.499 RSD MP cena (2) Indesit BDE 76435 9WS EE mašina za pranje i sušenje veša 7kg/6kg 1400 obrtaja 54.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 49.299 RSD (1) AData MicroSD (AUSDX64GUICL10-RA1) 64GB class 10+adapter memorijska kartica 1.299 RSD MP cena (4) Logitech S-150 (980-000029) 2.0 Zvucnici Crni 3.389 RSD MP cena (0) Lumax ECO led sijalica E14 hladno bela 5W (30-40W) 249 RSD MP cena (0) Eldes ESIM384-2GQ hibridna alarmna centrala 32.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 28.999 RSD (2) HP Victus 16-s0006nm (93T09EA) gejmerski laptop 16.1" FHD AMD Ryzen 7 7840HS 16GB 1TB SSD GeForce RTX4050 beli 160.844 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 144.759 RSD (0) Celly tpu futrola shock za huawei p30 lite u crnoj boji 1.399 RSD MP cena (9) Redragon Draconic K530 Pro bežično/žična mehanička gejmerska tastatura bela 9.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.199 RSD (0) 3G Hanman Canvas ORG crna preklopna futrola za telefon Samsung S906B Galaxy S22 Plus 5G 1.499 RSD MP cena (0) Hama Pipe 2.0 (188200) crni bluetooth zvučnik 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (1) Teracell silikonska maska za telefon Nokia 2 providna 449 RSD MP cena (0) Gembird (CCF-USB2-AMAF-15) kabl USB (muški) na USB (ženski) 4.5m crni 549 RSD MP cena (0) HP No.17 (C6625A) kertridž za štampače tri kolor 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) 3G Honeycomb bela zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 799 RSD MP cena (0) Nillkin Scrub Pro Magnetic plava zaštitna maska za mobilni iPhone 14 3.199 RSD MP cena (7) Philips TAE1105WT slušalice bele 1.199 RSD MP cena (0) Bandai Namco (050597) Ball Bandai Stars Gotenks figurica 3.999 RSD MP cena (2) Panasonic KX-TU155EXRN crveni mobilni telefon 2.4" 0.3Mpx 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) Gigabyte Z790 AORUS ELITE AX-W rev. 1.x matična ploča 45.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 41.199 RSD (0) Hama kabl USB-C (muški) na USB-C (muški) 0.75m crni 1.999 RSD MP cena (0) Bahco 7805DM-10 ključ nasadni 1.929 RSD MP cena (0) 3G Silikonska Print Skin SRB zaštitna maska za Honor X7 699 RSD MP cena (0) MS (1254225) kabl TIP C (muški) na TIP C (muški) 2m beli 599 RSD MP cena (0) Samsung (EF-ZA556CVEGWW) preklopna futrola Smart View Samsung A55 ljubičasta 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (1) SanDisk Ultra Dual Drive USB Type-C (SDDDC2-128G-G46) flash memorija 128GB USB-C/USB 3.1 4.999 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta mat crvena zaštitna maska za iPhone 14 Plus 6.7 599 RSD MP cena (7) Genius NX-9000BT bežični optički miš 1200dpi zlatni 2.599 RSD MP cena (0) Celly Groove RGB (GROOVERGBBK) bluetooth zvučnik crni 4.999 RSD MP cena (0) Cudy WR3000 AX3000 Gigabit Wi-Fi 6 ruter crni 7.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.599 RSD (0) InterTech 48POW 48V 1.46A PS adapter 3.599 RSD MP cena (0) TwinMOS 256GB SSD 2.5" (TM256GH2UGL) SSD disk 2.599 RSD MP cena (0) APC BR1600MI UPS uređaj 1600VA/960W line interactive 84.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 76.199 RSD (1) Samsung EP-T1510-NEW beli kućni punjač (adapter) za mobilne telefone USB C port 2.299 RSD MP cena (0) Beko HII64400SMT ugradna indukciona ploča 38.823 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 32.999 RSD (0) 3G Nano Silikon crna zaštitna maska za Xiaomi Poco X4 Pro 5G 199 RSD MP cena (1) Samsung EF-BT810-PBE preklopna futrola za tablet Samsung Tab S2 9.7" crna 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Electronic Arts (PS4) F1 23 igrica 4.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.999 RSD (0) Kisonli U-3000BT 2.1 Bluetooth zvučnici za računar crni 2.199 RSD MP cena (0) MS (CF287A) zamenski toner za HP štampače M506dn,M506x,M506n,M527C,M527z,M527dn,M527f crni 2.499 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta mat ljubičasta zaštitna maska za iPhone 14 Plus 6.7 599 RSD MP cena (1) LDNIO C511Q QC3.0 auto punjač za telefone+kabl type C 1.549 RSD MP cena (0) Gembird (PP6-2M) mrežni kabl CAT6 2m sivi 299 RSD MP cena (0) HP No.730 (P2V68A) kertridž za štampače plava 27.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 24.999 RSD (1) Asus Dual Radeon RX7600 V2 OC Edition (DUAL-RX7600-O8G-V2) grafička kartica 8GB GDDR6 128bit 49.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Focus Entertainment (PS5) Banishers: Ghosts of New Eden igrica 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) Genius USB NX-7015 1600dpi bežični optički miš crni 1.299 RSD MP cena (0) Mediarange 8GB MR908 (UFMR908) USB flash memorija crni 699 RSD MP cena