Milovan Danojlić - Da mi je znati (pesme za decu) SADRŽAJ Uzdići se do detinjstva Ljubavna pesma Trešnja u cvetu Nedelja u našoj ulici Miris zove Dunja Rotkvice Orah Predvečerje Žagubica Kako živi poljski miš Dva sapuna Sreda Šta sunce ruča Ograda na kraju Beograda Kako šeta stari profesor Šta su između ostalog radili stari Sloveni Događaj na ulici Gde je Cica Detinjstvo Krste Pepa Razboleo se Pepo Krsta Krsta Pepo posle bolesti Furunica jogunica Dečji zakonik Proglas Dečje republike Izdavač: ITP Zmaj, Novi Sad Godina: 1998. Broj strana: 75 Mek povez Biblioteka: Knjige mog detinjstva Ilustrovao: Ljubomir Sopka Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: DS2 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Milovan Danojlić - Da mi je znati (pesme za decu) SADRŽAJ Uzdići se do detinjstva Ljubavna pesma Trešnja u cvetu Nedelja u našoj ulici Miris zove Dunja Rotkvice Orah Predvečerje Žagubica Kako živi poljski miš Dva sapuna Sreda Šta sunce ruča Ograda na kraju Beograda Kako šeta stari profesor Šta su između ostalog radili stari Sloveni Događaj na ulici Gde je Cica Detinjstvo Krste Pepa Razboleo se Pepo Krsta Krsta Pepo posle bolesti Furunica jogunica Dečji zakonik Proglas Dečje republike Izdavač: ITP Zmaj, Novi Sad Godina: 1998. Broj strana: 75 Mek povez Biblioteka: Knjige mog detinjstva Ilustrovao: Ljubomir Sopka Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DS1 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Milovan Danojlić - Da mi je znati (pesme za decu) SADRŽAJ Uzdići se do detinjstva Ljubavna pesma Trešnja u cvetu Nedelja u našoj ulici Miris zove Dunja Rotkvice Orah Predvečerje Žagubica Kako živi poljski miš Dva sapuna Sreda Šta sunce ruča Ograda na kraju Beograda Kako šeta stari profesor Šta su između ostalog radili stari Sloveni Događaj na ulici Gde je Cica Detinjstvo Krste Pepa Razboleo se Pepo Krsta Krsta Pepo posle bolesti Furunica jogunica Dečji zakonik Proglas Dečje republike Izdavač: ITP Zmaj, Novi Sad Godina: 1998. Broj strana: 75 Mek povez Biblioteka: Knjige mog detinjstva Ilustrovao: Ljubomir Sopka Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: TV1 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

KNJIGA JE NOVA SAMO JE STAJALA NA POLICI U KNJIZARI Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. „Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“ „Uistinu neobična, zabavna knjiga.“ Sunday Times (London)

DOSITEJEVE BASNE DOSITEJ OBRADOVIĆ DOSITEJ JE BIO SRPSKI PROSVETITELJ I REFORMATOR REVOLUCIONARNOG PERIODA NACIONALNOG BUĐENJA I PREPORODA. BIO JE OSNIVAČ I PROFESOR VELIKE ŠKOLE, PRETEČE BEOGRADSKOG UNIVERZITETA. PONESEN IDEJAMA PROSVETITELJSTVA RADIO JE NA PROSVEĆIVANJU SVOG NARODA, PREVODIO JE RAZNA DELA, MEĐU KOJIMA SU NAJPOZNATIJE EZOPOVE BASNE, A POTOM JE I SAM PISAO DELA, PRE SVEGA `ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA`. ORAO I LISICA USTRELJENI ORAO LAV I MAGARAC LAV I LISICA LAV, KURJAK I LISICA LAV, MAGARAC I LISICA LAV I MEDVED LAV I ZEC LAV I ČOVEK LAV I DIVLJI VEPAR LAV, BIKOVI I LISICA LAV I MIŠ LAV I BIK KURJAK, BABA I DETE KURJAK I ŽDRAL KURJAK I JAGNJE KURJAK I OVCA KURJAK I KOZA KURJAK I LAV KURJAK I KONJ LISICE LISICA I GROŽDŽE LISICA I MAJMUN LISICA I KUPINA LISICA I LAV LISICA I DRVOSEČA LISICA I GAVRAN PROŽDRLJIVA LISICA LISICA I JARAC DVA PSA PAS I KURJAK MESARSKI PAS I KURJAK MAGARAC I OFICIRSKI KONJ MAGARAC KOJI JE NOSIO IDOLA MAGARAC U LAVLJOJ KOŽI MAGARAC I ŽABE MAGARAC, PETAO I LAV KONJ I MAGARE KONJ I KONJUŠAR JELENOVI ROGOVI MORE I JELEN JELEN I VINOGRAD JELEN I JELENČE DIVLJA MAČKA I PETAO MAČAK I MIŠEVI PETAO, LISICA I KOKOŠKE ŽABE, PANJ I HIDRA DVE ŽABE PETAO, PAS I LISICA PETLOVI I PREPELICA DVE ŽABE MUVA DVA MIŠA MIŠIĆ I MIŠICA ZMIJA I SELJAK PAUN I ČAVKA ČAVKA I ORAO ČAVKA I OSTALE PTICE UGOJENA MAZGA MAJMUN I DELFIN MRAV ČVRČAK I MRAVI SLAVUJ I JASTREB SLAVUJ, KUKAVICA I MAGARAC STARAC I SMRT JARAC, BIK I LAV LOVAC I KOS SATIR I ČOVEK KURJAČICA I KURJAČIĆI MESAR I PAS DIVLJI VEPAR I LISICA ZEČEVI I ŽABE JALOVA KRAVA I VOLOVI ORAČI STARI PAS I LOVAC ZEC I LAV ČOVEK I DVA PSA SELJAK I PSI LONAC I ŠERPENJA BRBLJIV ČVEK DVA PUTNIKA I SEKIRA MEDVED I PČELE MEDVED I CIGANIN KRTICA I NJENA MAJKA APOLON I LUKAV ČOVEK ZMIJA I TESTERA MEDVED I MAJMUN OVAN I JELEN KOS U KAVEZU LOVAC I DRVOSEČA ZEČEVI I LISICE ŽENA I KOKOŠKA KORNJAČA I ORAO PETAO I DRAGI KAMEN DETE I SREĆA STARA LISICA I KURJAK KOMARAC I VO MIŠEVI I PRAPORCI RIS I LISICA HRAST I TRSKE PUTNICI I TOPOLA PAPAGAJ I MAČKA PAPAGAJ I DRUGE PTICE BRAT I SESTRA LISICA I KURJAK LAV, MIŠ I LISICA JAGNJE I KURJAK KRMAČA I KURJAČICA LISICA, PETAO, KOKOŠ I PSI KOVAČ I NJEGOV GAROV JASTREB I KUKAVICA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 IMA 8 ILUSTRACIJA. FORMAT: 16 CM POVEZ: MEK

Odlično očuvana knjiga, bez tragova koriščenja, neznatno (manje od 1mm) iskrzane korice, uklonjena prva (prazna) predstranica. Adel Geras (1944), ilustracije Erik Brejs - Čudesna porodica Fantora - porodični dosijei, Mala laguna, 2009, meki povez, 128 stranica, 130g, (za decu 10-12 godina). Sa zadnjih korica: `Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala.Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula.„Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“„Uistinu neobična, zabavna knjiga.“Sunday Times (London)`

SAD, 1987, 140 minuta, engleski sa prevodom na srpski, 5.1 surround - reditelj: Michael Cimino - pisac: Mario Puzo - uloge: Christopher Lambert (Salvator Đulijano) Terence Stamp (Princ Borsa) Joss Ackland (Don Masino) John Turturro (Pisciota) Na Siciliji se posle 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposednike. Sve dok jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) nisu pokušali u mrtvačkom kovčegu prošvercovati malo pšenice, i dok ih nisu zaustavili karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče sveštenici u manastiru. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa). U vrlo dobrom stanju.Manji broj linijica.

Godina izdanja: 1987 CRNČEVIĆ, Brana/ Dnevnik jednog ...; Beograd, BIGZ 1987.- 261str. (Džepna knjiga BIGZ Beletristika). Можете га волети или не, сматрати да је исправан или погрешан, да је политички коректан или некоректан. Бранислав Брана Црнчевић је човек који никога није остављао равнодушним. Много тога што је говорио данас се цитира. Ја издвајам један део из књиге „Дневник једног…“ за који сматрам да нас одлично описује. До танчина. Ако ми западне част да будем жртва, а будем могао да бирам чија ћу жртва бити, волео бих да будем Српска жртва. Само Срби и неки други Словени, које нисам тако пажљиво као Србе проучавао, имају према жртви људски, хуман и лирски однос. Немци заборављају жртве. У Француској бити жртва значи бити неспретан. Швеђани сматрају да је бити жртва знак примитизма. Енглези су ту ствар обавили у тами средњег века. Велике силе сматрају да је непристојно то радити код куће. Швајцарци то одбијају. Италијанима је то смешно. …Срби су моји фаворити… Зато што сам и ја Србин, па та ствар остаје некако међу нама, постаје присна, пријатељска и топла. Кад Србин Србину смести то се памти, приповеда, оплакује! И џелат и жртва остају у тамним просторима смрти некако збратимљени, неразлучни, бесмртни. Као Вожд Милош и Вожд Црни Ђорђе и многи од њих мањи примери. Увек је тако бивало: Један је Србин мало мртав зато што га је други Србин мало убио! Лака им је била Српска земља, весела им била Српска песма, обојици! Душа је Српска покајничка, а очи Српске богате сузама. А бити ожењен, опеван и оплакан, то је навише што један мртав човек може доживети. А, ако не буде имао ту част? Ником ништа. Живећемо, па ко дуже! И тако жив и у животу и ту се може, неко мање неко више, бити жртвом. И ту су Срби моји фаворити. Ако будем одбачен, Срби ће ме најдаље одбацити, ако будем понижен, Срби ће ме највише понизити, може да се вређа ко хоће, ја у своје имам највише поверења! ПОНЕКАД ЈЕ ТЕШКО БИТИ СРБИН, ПОНЕКАД ЧАСНО, АЛИ НИКАД ДОСАДНО…

Primary Colors Primary Colors is a 1998 drama film based on the novel Primary Colors: A Novel of Politics, a roman à clef about Bill Clinton`s first presidential campaign in 1992, which originally had been published anonymously, but in 1996 was revealed to have been written by journalist Joe Klein, who had been covering Clinton`s campaign for Newsweek.[4][5][6] It was directed by Mike Nichols and starred John Travolta, Emma Thompson, Billy Bob Thornton, Kathy Bates, Maura Tierney, Larry Hagman, and Adrian Lester. Bates was nominated for an Academy Award for Best Supporting Actress for her performance, and the film itself was nominated for an Academy Award for Best Adapted Screenplay. Plot Young political idealist Henry Burton (Adrian Lester) is recruited to join the campaign of Jack Stanton (John Travolta), a charismatic, Southern governor who is vying to win the Democratic Party nomination for President of the United States. Henry is impressed by Stanton`s genuine warmth and empathy with people. He joins Stanton`s inner circle of political advisers: Stanton`s formidable wife, Susan Stanton (Emma Thompson); ruthless, redneck political strategist Richard Jemmons (Billy Bob Thornton); intelligent and attractive spokeswoman Daisy Green (Maura Tierney); and sly political operator Howard Ferguson (Paul Guilfoyle) as they journey to New Hampshire, the first state to hold a presidential primary. After Stanton completes an impressive debate performance against his Democratic rivals, Henry’s ex-girlfriend shows up to question Stanton about his arrest during the 1968 Democratic Convention in Chicago. The team becomes worried that Stanton’s past indiscretions may be used against him by the press and his political opponents. They hire Jack and Susan`s old friend, tough but unbalanced Libby Holden (Kathy Bates), to respond to any attacks designed to undermine Stanton`s candidacy, as well as anticipate problems such as allegations about Stanton`s notorious womanising. One of Stanton`s mistresses, Cashmere McLeod (Gia Carides), produces secret taped conversations between them to prove they had an affair. Henry discovers that the tapes have been doctored, so Libby tracks down the man responsible for the tapes and forces him at gunpoint to confess his guilt in a signed letter to the American public. The campaign is then rocked by a fresh allegation when Stanton`s old friend, `Big Willie` McCullison (Tommy Hollis) approaches Henry to tell him that his 17-year old daughter Loretta (who worked for the Stantons as a babysitter) is pregnant and that Stanton is the father. Henry and Howard tell Willie he must allow his daughter to undergo an amniocentesis to determine Stanton`s paternity. Although they convince Willie to remain silent on the issue, Henry is nonetheless sickened and disillusioned with the experience. Realising the campaign is falling behind in the polls, Stanton`s team adopt a new strategy. Stanton begins going on the offensive by attacking his nearest rival, Senator Lawrence Harris (Kevin Cooney) for being insufficiently pro-Israel and for threatening to cut Medicare. Harris confronts Stanton during a radio debate but suffers a heart attack after the encounter. He subsequently withdraws from the race and is replaced by his friend, former Florida Governor Fred Picker (Larry Hagman). Picker`s wholesome, straight-talking image proves an immediate threat to the campaign. Henry and Libby decide to seek out information about Picker’s past. They discover from his brother-in-law, Eddie Reyes (Tony Shalhoub), that Picker had a cocaine addiction as Governor, which led to the disintegration of his first marriage. They also meet Lorenzo Delgado (John Vargas), with whom Picker had a homosexual affair. Not expecting the information to ever be used, Libby and Henry share their findings with Jack and Susan, but are dismayed when they both decide to leak the information to the press. Libby says that if Jack does so, she will reveal that he tampered with the results of the paternity test, proving that he slept with Willie`s daughter. Libby commits suicide after she realizes she spent her life idealizing Jack and Susan only to learn how flawed they truly are. Racked with guilt over Libby`s death, Stanton takes the incriminating information to Picker, and apologizes for seeking it out. Picker admits to his past indiscretions, and agrees to withdraw from the race and to endorse Stanton. Henry intends to quit the campaign, admitting he has become deeply disillusioned with the whole political process. Stanton begs Henry to reconsider, persuading him that the two of them can make history. Months later, President Stanton is dancing at the Inaugural Ball with First Lady, Susan. He shakes the hands of all his campaign staff, the last of whom is Henry. Directed by Mike Nichols[1] Produced by Mike Nichols Jonathan Krane Neil Machlis Screenplay by Elaine May Based on Primary Colors by Joe Klein Starring John Travolta Emma Thompson Billy Bob Thornton Kathy Bates Adrian Lester Maura Tierney Larry Hagman Music by Ry Cooder Cinematography Michael Ballhaus Edited by Arthur Schmidt Distributed by Universal Studios Release dates March 20, 1998 Running time 143 minutes Country United States Language English

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12

Kao na slikama Lepo očuvano Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoju borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Tags: Knjiga o Vuku / knjige o Vukovom životu / Vuka Stefanovića Karadžića / porodici ... biografija

Milan Bunjevac : ANUJEV KALEIDOSKOP , ICS (Izdavački centar studenata) Beograd (nije navedena godina izdanja), str. 200. Esejistika. Očuvanost 3; malo pohabano; ima precrtan potpis. Anuj je rođen u Serisolu, malom selu na periferiji Bordoa, i imao je Baskijske korene.Njegov otac, Fransoa Anuj je bio krojač od koga je po sopstvenom priznanju nasledio jak osećaj ponositosti. Ipak svoju umetničku stranu nasledio je od majke Marije-Magdalene, violinistkinje koja je dopunjavala porodični budžet svirajući leti u kazino orkestru u obližnjem primorskom letovalištu u Arkašonu. Porodica se 1918. godine preselila u Pariz gde je Anuj stekao srednje obrazovanje. Žan-Luj Baro kasnije poznati francuski režiser pohađao je istu školu i sećao se Anuja kao ulickanog mladog momka. Bio je primljen na Pravni fakultet univerziteta u Sorboni ali zbog nemogućnosti da se samostalno finansira odlučuje da ga napusti posle samo 18 meseci kako bi počeo da radi kao tekstopisac u novinama Publicité Damour. Voleo je posao koji je obavljao i uvek je govorio da je upravo tu naučio značaj klasičnih vrednosti kratkoće i preciznosti jezika. Anujevi finansijski problemi su nastavljeni nakon što je pozvan na služenje vojnog roka 1929. godine. Živeći od svoje skromne vojne nadoknade odlučuje da se 1931. godine oženi glumicom Monel Valentin. Iako je glumila u nekoliko njegovih predstava, po svedočenju Anujeve ćerke Karoline (iz drugog braka) on nije bio srećan u braku sa Monel. Anujeva najmlađa ćerka Kolomb je išla još i dalje govoreći da između njih nikada zvanično nije ni bio zaključen brak. Navodno je imala nekoliko vanbračnih partnera zbog čega je Anuj veoma patio. Na njegov je dramski rad je takođe navodno uticala i sumnja po pitanju njegovog porekla. Prema Karolini, Anuj je saznao kako je njegova majka dok je radila u Arkašonu imala ljubavnika koji je mogao bit njegov pravi biološki otac. Uprkos svemu Anuj i Valentin su dobili ćerku Katerin 1934. godine koja ih je pratila kroz njihov rad u teatru. Proširenje porodice donelo je Anuju nove brige po pitanju limitiranog finansijskog stanja u kome se nalazio. Odlučan da se u potpunosti posveti pisanju počinje da piše skečeve za bioskopska prikazivanja kako bi ostvario dodatne prihode. Pozorišni rad U 25.godini Anuj nalazi posao kao sekretar francuskog glumca i reditelja Luja Žovea.Iako mu je šef pozajmio nameštaj korišćen u komadu Zigfrid Žana Žiroa za opremanje kuće,kao reditelj nije bio zainteresovan za Anujeve spisateljske ideje.Žuve je doživeo popularnost 30ih godina naročito kroz saradnju sa Žiroom.Njih dvojica su nastojali da prebace fokus dela sa autorskog glasa reditelja na komad i njegov tekst. teorija drame, istorija drame, drama i pozorište, francuska književnost... Милан Буњевац, театролог, критичар, есејиста, прозаиста и преводилац. Рођен у Добоју 1941. године. Школовао се у Београду где је завршио Класичну гимназију и Филолошки факултет на катедри за Општу књижевност (1965), а докторирао у Стразбуру (1968). Cтручни сарадник, потом шеф пројекта у Институту за књижевност у Београду, драматург Позоришта на Теразијама у Београду, лектор за српскохрватски језик и југословенске књижевности на универзитетима у Стразбуру и Нансију, предавао дуги низ година француски језик и књижевност у средњим школама у Француској и на Институту за стране студенте Стразбуршког универзитета. Уређивао часописе у земљи и иностранству. Милан Буњевац је објавио више есеја и студија из области историје и теорије књижевности, театрологије и лингвистике и три књиге прозе: „Зелена маска у облику ципеле“ (Београд, 2007), „La Berge Sud“ (Париз, 2014), „Јубилеј и остало“ (Београд, 2015), „Сновања“ (Београд, 2016), „Обриси у магли“ (Београд, 2017), „Листања“ (2020).

Književni i kulturni život srpskog naroda na početku XX veka najtešnje je vezan za književnoistoričarski i kritičarski rad Jovana Skerlića. Skerlić je bio veoma živa i snažna priroda, omladinac koji se vaspitao na učenju Svetozara Markovića i koji je u nacionalno-političkom i kulturnom životu svoga naroda odigrao veoma uticajnu, reformatorsku ulogu. Rodom Beograđanin i beogradski đak, on je nastavio visoko školovanje u Lozani i Parizu. Tom prilikom je izvorno upoznao savremenu francusku i evropsku književnost i zapojio se njenim progresivnim duhom i tekovinama. Položivši doktorat nauka Skerlić se vraća u domovinu, u Beograd, gde stupa na katedru književnosti na Filozofskom fakultetu i vremenom postaje centralna figura celokupnog književnog i nacionalno-političkog života građanske Srbije. Njegovi publicistički radovi brzo mu obezbeđuju opšte priznanje i najviši autoritet. Iako nije dugo živeo, Skerlić je za nepune dve decenije stvorio dela kojima je korenito izmenio našu književnu kritiku i istoriografiju. Napisao je čitav niz književnih studija, eseja i članaka, kojima je naučno dokumentovano, trezveno i ubedljivo osvetlio čitav XVIII i XIX vek srpske književnosti. Poznate su njegove književnoistorijske studije o srpskoj književnosti XVIII veka, o Vojislavu Iliću, Jakovu Ignjatoviću, Svetozaru Markoviću i književnom životu i stvaranju u doba takozvanog omladinskog Perioda u XIX veku (Omladina i njena književnost, 1906). Posebno mesto u Skerlićevom radu zauzima ciklus književnih eseja i studija Pisci i knjige. U tim radovima je veoma obavešteno i sugestivno naslikao život i rad najznačajnijih pisaca naših od XVIII pa sve do početka XX veka. Na osnovu svih tih radova i kao plod veoma savesnog i naučnoistraživačkog rada, Skerlić je napisao i veliku Istoriju nove srpske književnosti 1914. godine. To je, nesumnjivo, jedna od najboljih književnih istorija ne samo srpske već i jugoslovenske književnosti. Skerlić je bio snažan, trezven i racionalan duh. U književni život Srbije svoga vremena, u koji su sve više prodirala raspoloženja klonulosti i pesimizma, on je uneo nov, optimistički duh. Njegov uticaj i delovanje u tom pogledu odigrali su neocenjivo veliku ulogu. Kao kritedar, Skerlić odstranjuje dogmatizam i književnoj problematici prilazi potpuno naučno i istorijski. On uvek podrobno analizira društvene, kulturne i političke uslove, pa kroz njih osvetljava rad i dela pojedinih pisaca. Potpuno moderan u svojim estetičkim nazorima, Skerlić u književnosti prvenstveno tumači njene sadržajne i idejne kvalitete. Ali on pri tom, kao francuski đak, postavlja visoke zahteve i kad su u pitanju oblik, izraz i jezik književnih i pesničkih dela. Sa takvim stavom i zahtevima on je izvršio čitavu prekvalifikaciju pisaca prošlosti, a isto tako snažno uticao i na svoje književne savremenike. Njegov stil je postao uzor za sve koji su tada radili na književnosti i njenoj kritičarskoj i istorijskoj problematici. Taj stil je, u prvom redu, jasan, koncizan i sadržajan. Skerlić nije voleo frazu ni prazne reči. Njegov jezik i izraz su uvek konkretni i precizni, a uz to i slikoviti i emocionalni. Takvim svojim radom Jovan Skerlić je odigrao reformatorsku ulogu u našoj književnoj istoriji i kritici, a isto tako i u celokupnom kulturnom i nacionalnom životu. Kao urednik Srpskog književnog glasnika, on je uspeo da okupi najpoznatije pisce iz svih naših krajeva, da na njih izvrši snažan uticaj i razvitku srpske književnosti da nov i progresivan smer. ✰Izdavač: Prosveta, 1964. ✰Povez: broširan, 499 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, zacepljena prednja korica i žvrljotina na njoj, težina 380 grama

Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

ilustrovano knjiga o Dositeju veoma dobro stanje Autor: Đuro Gavela Izdavač: Novo pokolenje - Beograd, 1950. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u danas rumunskom delu Banata tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo, te ga odvede nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej[uredi | uredi izvor] Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[7] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici su počeli dolaziti da im on čita molitve. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on je napustio manastir. Ovo bekstvo mladog đakona bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije došao je u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Spomen-tabla na kući u kojoj je Dositej Obradović opismenjavao narod Dalmacije, selo Golubić kod Knina Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisnuo u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[8] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [9] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. U Dalmaciji je ukupno proveo jednu deceniju (1761—1771).[10] U istoriografiji se značaj rada i života Obradovića u Dalmaciji ili minimizirao ili prenaglašavao. ON je sam navodio da je tokom tog perioda života stekao najlepše životne lekcije i postavio temelje za naredne perioda života i rada.[11] Put po Evropi[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim države Italije, države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko carstvo. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[12] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Kneževinu Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[13][14] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor] Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[15] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[16] Književni rad i kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Život i priključenija, jedno od najznačajnijih Dositejevih dela, 1783. Soveti zdravago razuma, 1806. `Mezimac` (1818), drugi deo Sobranija Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[17] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik`, i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[18] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783. Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor] Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena`; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[19] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Dositejev nacionalni program[uredi | uredi izvor] Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:[20] Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro`zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Verska trpeljivost[uredi | uredi izvor] Dositejeva ulica u Beogradu Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[21] Rad na popularizaciji nauke[uredi | uredi izvor] Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže. Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca Pedagogija i vaspitanje[uredi | uredi izvor] Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku. Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi | uredi izvor] Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.[22] Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi | uredi izvor] Grafit — misao Dositeja Obradovića U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca. Racionalista i reformator evropski[uredi | uredi izvor] Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[23] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[24] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[25][26][27] Po njemu je nazvana Ulica Dositejeva (Sombor). Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Nagrade imena Dositeja[uredi | uredi izvor] „Dositejeva nagrada“ „Dositejevo pero` „Dositejev štap` „Dositeja` — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1 Nagrada Dositej Obradović za životno delo Nagrada Dositej Obradović stranom izdavaču U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Jastuk groba mog, televizijska miniserija zasnovana na biografiji Dositeja Obradovića u režiji Save Mrmka je snimljena 1990. godine u produkciji RTB-a.[28][29][30] Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi | uredi izvor] OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu OŠ „Dositej Obradović” Čukarica OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[31] OŠ „Dositej Obradović” u Vranju OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[32] OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[33] OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[34] OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[35] OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[36] OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[37] OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[38] OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[39] OŠ „Dositej Obradović” Volujac OŠ `Dositej Obradović` u Zrenjaninu OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[40] OŠ „Dositej Obradović” u Putincima OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu OŠ „Dositej Obradović” u Doboju OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo) OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (opština Gnjilane) OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica) OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince) OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru OŠ „Dositej Obradović” Vranovo OŠ „Dositej Obradović” Erdeč Školski centar „Dositej Obradović” Subotica Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu Dom kulture „Dositej Obradović” u Stanišiću Biblioteka „Dositej Obradović” u Staroj Pazovi[41] Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Dela[uredi | uredi izvor] Slovo poučiteljno Gosp. Georg. Joakima Colikofera, Lajpcig, 1774, 31 str. Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija D.O., Lajpcig, 1783. Sovjeti zdravago razuma, Lajpcig, 1784, 119 str. Ezopove i pročih raznih basnotvorcev basne, Lajpcig, 1788, 451 str. Pesme o izbavleniju Serbije, Beč, 1789, 4 str. Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Pešta, 1793, 2 + str str. Etika ili filozofija naravnoučitelna, Venecija, 1803, 160 str. Vostani Serbije, 1804. Mezimac, Budim 1818, 230 + 11 str. Hristoitia sireč blagi običai i Venac ot alfavita, Pešta, 1826.[42] Ižica, 1830 Pisma, Budim, 1829, 126 str. Prvenac, Karlštat 1930, 17 + 168 str. Jastuk roda moga (izgubljeno delo), 1813. Prevodi Slovo poučitelno, 1784. Istina i prelest, (kratka priča), 1788. Put u jedan dan, (kratka priča), 1788. Ezopove basne Hristoitija Bukvica Etika Venac Damon Ingleska izrečenija