Dragoljub Stojadinović: KNJIŽEVNA TRAJANJA II knjiga, Jedinstvo Priština 1973, tvrdi povez, str. 300. Književni eseji i kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; korica malo pohabana. Драгољуб Стојадиновић (Милошево, код Јагодине, 18. април 1929 – Београд, 18. март 2018) био је српски есејиста, књижевни и позоришни критичар, романописац и драматург. Основну школу завршио је у Милошеву, а гимназију у Јагодини. Уписао се на Филозофски факултет у Београду (Група за југословенску књижевност) и дипломирао на Филозофском факултету у Приштини 1973. године. У Радио Приштину је дошао 1954. године, у којој је радио као новинар и уредник програма на српском језику. Поред рада у Радио Приштини, где је дао ауторски печат својим емисијама, које су од педесетих година прошлог века пружале полет културном стваралаштву и интелектуалном и културном животу на Косову и Метохији (попут емисија „Речи, облици, тонови“, „Са разних меридијана“…), уз Рада Николића и Вука Филиповића, један је од оснивача часописа Стремљења 1960. године, у чијој је редакцији од самог почетка. С групом песника оснивач је Песничких сусрета Лазар Вучковић 1970. године. Био је први уредник књижевне едиције НИП Јединства од 1971. године. Две деценије, од 1954. до 1976. године, писао је позоришну и књижевну критику на Косову. По одласку из Приштине, 1976. године, радио је у Управи за цивилну ваздушну пловидбу и `Привредном прегледу` у Београду. У периоду од десет година (1996—2006) писао је књижевну критику у Вечерњим новостима. Написао је више десетина есеја и приказа у часописима Стремљења, Књижевна критика, Дело, Књижевност и другим. У оставштини има две књиге студија и критика и роман. Објављивао је и под именом Драган Стојадиновић.

Autor Miladin ĆulafićNaslov Dokle ću morati da budem dobarPovez TvrdIzdavač NolitBiblioteka ZmajMiladin Ćulafić (Gornje Luge kod Andrijevice, 27. januar 1939) srpski je književnik i lektorBiografijaOsnovnu školu završio je u Andrijevici, a gimnaziju u Ivangradu (Berane). Završio je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za jugoslovenske i opštu književnost. Radio je desetak godina kao profesor književnosti u Brčkom, Mladenovcu, Mrkonjić Gradu i Banjoj Luci.[1] Posle je, u Beogradu, radio kao lektor i korektor u novinskom preduzeću Jež i izdavačkoj kući Rad.Osim izbora iz njegove prve dve knjige na bugarskom pod nazivom Silna krv (Narodna kultura, Sofija 1980), prevođene su još neke njegove priče na italijanski i francuski jezik.Član je Udruženja književnika Srbije.Živi u Beogradu4/1

STANJE KAO NA SLICI.. SPOLJNI ZNACI STAJANJA,UNUTRA VISE NEGO OCUVANA.. IZDAVAC:`NOVA PROSVETA`1985 GODINE,75 STRANA IZUZETNO POUCNA-EDUKATIVNA KNJIGA ZA MLADE NARASTAJE,, NEMA BOLJEG POKLONA ZA DECU OD RODITELJA ILI DEKA I BAKA...

Najlepse francuske price SADRZAJ: Crveni balon Bela Griva ( samo 5 strana - preprican roman) Radio-lisica Patak i panter Izangrenov rep Zecic koji se hranio ruzama Rike s cuperkom Prica o Pen-Parasolu Vuk Pas Pri;a o veverici koja nikako nije htela da nauci da cisti A ako se lift ne zaustavi Izdavač: Prosveta, Beograd, 1964. Tvrd povez, 128 str. ćirilica Unutrašnjost dobro očuvana. Korice kao na slici. Skladište br.2

Ivan Cesar : OD RIJEČI DO ZNAKA - Studije i eseji , Globus Zagreb 1990, str. 312. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Cesar, Ivan, hrvatski književni povjesničar i političar (Beletinec kraj Varaždina, 9. V. 1936 – Zagreb, 26. XI. 1993). Studij jugoslavistike i psihologije završio 1959. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Doktorirao 1979. disertacijom o poetici Kosmačeve proze. Od 1972. radio na Katedri za slovenski jezik i književnost Filozofskoga fakulteta u Zagrebu. God. 1990. predsjednik Hrvatske kršćanske demokratske stranke, 1991. ministar u Vladi demokratskog jedinstva. Objavljivao književnopovijesne studije o slovensko-hrvatskim književnim vezama i slovenskoj književnosti (Od riječi do znaka, 1990).

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame) Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ---------------- 13082018

Knjiga je u dobrom stanju Oljača, Mladen, srpski književnik (Devetaci kraj Bosanskog Novog, 10. X. 1926 – Beograd, 9. I. 1994). Sudjelovao u II. svjetskom ratu. Nakon rata studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu i radio kao novinar. U pripovijetkama i romanima živo i neposredno opisuje ratna i poratna zbivanja (Šapat borova, 1953; Tri života i dve smrti, 1953; Posle ponoći, 1954; Nađa, 1963). Tehniku modernoga pripovijedanja primijenio je u romanima Molitva za moju braću (1957), Crne sekire (1958) i Razvalina (1962). Roman Kozara (1966) književna je kronika o ljudima Bosanske krajine i prikaz jedne od najvećih bitaka. Autor je filmskoga scenarija Vrhovi Zelengore (1976). Veselin Masleša , Sarajevo Tvrd povez 188 strana. Biblioteka pingvin 1972 godina.

Radomir Barjaktarević : DRUGO OKO - Eseji i kritike, Oslobođenje Sarajevo 1989, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Радомир Барјактаревић рођен је 1929. у селу Петњику код Берана, у Црној Гори. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, учитељску школу у Сарајеву и Бањалуци. Завршио је студије српског и руског језика и књижевности и радио четири године у Вишој реалној гимназији у Иванграду (Беране), па затим дипломирао на Факултету политичких наука у Сарајеву. Важнија књижевна дела: Поезија: „Балада“, „Велики час“, „Вођен Калиопом“, „Златни клобуци“, „Догоријева ли Кумова слама“, „Свјетлоносни кључ“, „Ужаснуто чарање“, „Изабране песме“. Романи: „Узбрдица“, „Пупољци у огњу“,“ Српкиња из Црне Горе“. Приче: „Пре и после зоре“. Есеји и критике: „Друго око“, „Бешчашће ближњих (илити живот избјеглички)“.

Ulica djetinjstva - Jan Bera Jan Beran je bio bosanskohercegovački snimatelj, reditelj, scenarista, dramski pisac i prevoditelj. Pionir je bosansko-hercegovačke kinematografije i jedan od osnivača sarajevske televizije. Snimio je ili režirao preko 300 filmova, odnosno televizijskih emisija, napisao pedesetak filmskih rukopisa i dvije knjige: Rječnik filmskih umjetnosti i Sarajevski ljetopis. Napisao je radio drame: Zapisi o Hrabrenu, Mustafa fenjerdžija, Graditelj, Rob milostivog, Čovjek buna, Nadvorni Svirac, Šaljivdžija, Krletka u srcu ptice, Vuci i vukčići itd. Od njegovih pozorišnih tekstova izdvajaju se dramski ljetopis Bašeskija, patetična ironija Hodeći i scenski kolaž Za čovjeka. Prevodio je sa češkog, poljskog i slovačkog. Dobitnik je brojnih nagrada: Nagrade Zlatna Arena u Puli, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulska nagrada SRBiH za umjetnički rad, desetine nagrada sa festivala radija ili televizije na Bledu, Ohridu ili Portorožu. Bio je glavni snimatelj na XIV Zimskim Olimpijskim igarama u Sarajevu 1984. Beran je bio veliki prijatelj Maka Dizdara. Ovu knjigu je posvetio svom unuku Bojanu. Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo Godina:1984. Povez: Tvrdi Broj strana:149 Biblioteka: Pingvin Odlicno ocuvana knjiga. Na predstrani potpis vlasnika knjige. Skladiste 2

Autor: Blagoje Kojić Izdavač: Helikon - Beograd, 1980. Mek povez, 89 str. Posveta i potpis autora Ilustrovana Blagoje Kojić je rođen 1923 u Zrenjaninu, a živeo je i radio u Beogradu. Vozač po profesiji, pisanjem se bavio od 1953. Pisao je romane, pripovetke, kao i prozu za decu. Bio je član i jedan od osnivača književnog kluba RU “Đuro Salaj” iz Beograda od 1954 i Kluba pisaca Čukarica od 1972, član Udruženja književnika Srbije i Saveza pisaca Jugoslavije od 1961. Objavljivao je prozu i literarne radove u raznim listovima, književnim i dečjim časopisima širom Jugoslavije, a njegove pripovetke su bile prevođene na italijanski, ruski, mađarski i slovenački jezik. Preminuo je 1981 godine, u Sutivanu na Braču. Objavljena dela: Moj drugi prijatelj (pripovetke, 1959, Mlado pokolenje); Gradilište (roman, 1960, Minerva); Dečak ozbiljna lica (roman, 1963, Kosmos); Ljudi iz moje garaže (pripovetke, 1968, Tragovi); I đavo zajaha gospoda Boga (roman, 1968, Tragovi); Konačno popodne (roman, 1973, Košuta); Đavolani male ulice (knjiga za decu, 1980, Helikon); Doživljaji čika Mije supervolandžije (knjiga za decu, 1981, Grafos); Čeprkari (pripovetke iz zaostavštine, 1993, Prosveta); Vrz (roman iz zaostavštine, 2009, Prosveta/Altera) POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 33

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

POZOR , SAD , ODRASTI , Linda Maderas , SIL Beograd 2005 , Šta se dešava sa mojim telom – Knjiga za mlade devojke. mek povez, format 16 x 23 cm , ćirilica, ilustrovano, 120 strana odlično očuvana knjiga Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?).

Miloš Milišić Kraj pruge kuća od dugeTvrdi povez“Kraj pruge kuća od duge,” druga je knjiga pesama za decu književnika iz Kraljeva Miloša Milišića. Knjiga je nedavno objavljena u izdanju Kulturnog centra “Ribnica”, a stihove koji se nalaze u njoj danas su slušali učenici od prvog do četvrtog razreda iz Godačice i Ravanice. “Ovu smo knjigu napisali delimično ja, a delimično drugi. Ja živim u jednoj lepoj i složnoj porodici. Ta porodica su moje kolege i mi radimo i najveći deo dana provodimo zajedno7/12

Oblast: Zadaci/Bojanka Izdavac: Egmont - Beograd, 2009. Dimenzije: 29.7 x 21 cm 24 str. U ovoj bojanci sa zadacima pronaći ćes fantastične likove i prizore iz avanture po kojoj je snimljen film. Osim bojenja i crtanja, ceka te jos niz razlicitih zadataka koje ces sigurno s uzivanjem resavati. Simboli ispod teksta uputice te sta treba da radis... Stoga bojice u ruke i na posao! POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC

Мирјана Булатовић (1958) завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а од 1989. живи и ради у Београду као песник и слободан уметник. Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, као и три књиге превода руске поезије. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те награде Златно перо Русије. tvrd povez format 21 82 str

OPROŠTAJNO PISMO -MIRO GAVRAN Ovaj kratak roman nikako ne preporučamo za čitanje na plaži! Ovo je posebna poslastica koju treba prožvakati u samoći i tišini kako biste mogli dopustiti snažnim potresima osjećaja da vas potpuno preplave… Riječ je o vrlo potresnoj priči o tako snažnoj ljubavi da izaziva bol i budi misli o samoubojstvu… Čitati tuđe pismo samo po sebi je vrlo uzbudljivo, zar ne?! Konačno možemo raditi nešto zabranjeno, a ne kršiti pravila lijepog ponašanja… A budući da autor ovog pisma piše o ljubavi, uzbuđenje je tim veće.

Autor - osoba Lesing, Gothold Efraim Naslov Basne / Lesing ; [prevela s nemačkog Margita Janković ; ilustracije Đorđe Krkljuš] Omotni naslov Lesingove basne Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1958 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 130 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Janković, Margita Krkljuš, Đorđe Napomene Prevod dela: Fabeln / Lessing Kor. stv. nasl.: Lesingove basne Lesing (1729-1781) / Margita Janković: str. 5-14. Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 – 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike. Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748). Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”. Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije. Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu. Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“. Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu – kao i u sopstvenim dramama – pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“). On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) MG35 (L)

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

str 332 tezina oko 370g dim 13x20cm povez bros izdavac Leo Knjiga citana jednom... O knjizi... Tinejdz fantastika... Čarli ne želi da poveruje. On može da čuje kako ljudi na fotografijama razgovaraju. Šta mu se to dešava? Njegove grozne i ćaknute tetke su oduševljene njegovim novim talentom... Ćaknute tetke, plamene mačke, Crveni kralj, sablasna akademija i još mnogo drugih stvari čekaju Čarlija na putu ka rešavanju misterije Koliko će se Čarlijev život promeniti, imaće sreće ako preživi do Božića Dženi Nimo rođena je i živi u Engleskoj. Posle završenih škola, radila je u pozorištu, kao guvernanta u Italiji, i kao uredik dečjeg programa na BBC-ju. Prvi roman, Bronzani trubač, napisala je iste godine kad joj se rodilo prvo dete. Kada je, 1980, rodila treće dete, porodica se trajno preselila u Vels da bi odgajali decu na svežem seoskom vazduhu i u divnoj velškoj prirodi. Tri godine kasnije, Dženi se vratila pisanju. Kada su joj deca odrasla posvetila se pisanju svog najznačajnijeg dela – serijala o Crveom kralju i magičnom dečaku Čarliju Bounu. Od 2002. svake godine objavljivala je po jednu knjigu serijala koje su prevedene na dvadesetak jezika. Pored romana, Dženi Nimo piše i ilustrovane knjige, slikovnice i kratke priče.

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. odlično očuvana sa posvetom

Uspavana lepotica romanticna komedija i U cara Trojana kozje usi komedija Ljubivoje Rsumovic Napisane kao drame... str 257 povez tvrd dimenzije 14,5x20,5cm izdavac Prometej Novi Sad Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Stanislav Šimić : Jezik i pjesnik , Društvo književnika Hrvatske, Zagreb 1955 , tvrdi povez, omot, Fizički opis 289 str. ; 21 cm. Književna esejistika OČuvanost 3; malo pohabana. Stanislav Šimić (Drinovci, 18. travnja 1904. – Zagreb, 7. srpnja 1960.), hrvatski književnik iz Bosne i Hercegovine. Životopis Stanislav Šimić je pet i pol godina mlađi brat Antuna Branka Šimića, jednog od najvećih hrvatskih pjesnika. Rođen je u uglednoj i onodobno bogatoj obitelji Martina i Vide Šimić (rođene Tomas). Četverogodišnju osnovnu školu završio je u Drinovcima kao najbolji učenik. U rujnu 1915. pošao je kao vanjski učenik u prvi razred Franjevačke gimnazije na Širokom Brijegu, gdje je ostao četiri godine (1915. – 1919.). Višu gimnaziju polazio je u Mostaru (1919. – 1923.). Kao šesnaestogodišnjak (1920.) odlučio se na životnu vjernost književnosti. Početkom siječnja 1923. stigao je u Zagreb te nudio urednicima pjesme, a uzgredice je pokušao položiti osmi razred gimnazije. Na poziv majčina rođaka, državnog dužnosnika Ivana Bandića, produžio je u Beograd, gdje se zadržao nekoliko tjedana u društvu studenata i pjesnika. Upoznao je Tina Ujevića. Vrlo razočaran Beogradom vratio se u Mostar. Početkom ljeta 1923. u Zagrebu je položio maturu te uspostavio suradnju s novopokrenutim časopisom Orkan. U rujnu 1923. upisao je slavistiku i germanistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. S bratom Antunom Brankom Šimićem planirao je tiskanje časpisa Književnik. 1931. je pokrenuo književni časopis `Slobodni spisi Stanislava Šimića`, u vlastitoj nakladi. Časopis je izlazio mjesečno, u tri broja, od 1931. do 1932. Prve stihove tiskao je 1923. u zagrebačkom Orkanu. Tijekom života objavio je gotovo 200 pjesama u listovima i časopisima te dvije pjesničke knjige: Čitanka za sve društvene razrede (1939.) i Gnjev i pjev (1956.). Kritike je također počeo objavljivati 1923. Godine 1930. objavio je dva izvrsna eseja koja su privukla veliku pozornost: Književnička savjest i Matoš danas. Kritički ugled osobito je stekao 1933. nevelikom knjigom Krleža kao kritik. Nakon četiri godine objavljuje drugu knjigu kritika, eseja, rasprava, prikaza i polemika: Dalekozor duha (1937.). U travnju i svibnju 1941. u Zagrebu je očekivao naplatu za protunacističke i protufašističke stavove. Život mu je spasio odvevši ga u bolnicu partizanski zapovjednik Ante Tuna Ramljak. Izbačen je iz Društva hrvatskih književnika (1945.). Radio je kao bibliotekar Radničke biblioteke. Punih deset godina (1941-1950) nisu mu ni fašisti ni komunisti dopuštali objavljivanje kritičkih tekstova. Krajem 1950. i u 1951. dopušteno mu je bilo samo pisanje o svjetskoj književnosti, a tek 1952. u Krugovima omogućeno mu je objavljivanje tekstova o hrvatskoj književnosti. Na Trećem kongresu književnika Jugoslavije 1952. u Ljubljani napao je Krležin `demagoški referat` te ponovo doveo sebe u velike nevolje. Komunistička partija mu je zabranila suradnju u listovima i časopisima (1952. – 1953.). Vratio se zapravo tek početkom 1954.kao nepokolebljivi, nesluganski čvrsti kritik u hrvatsku književnost. Godine 1955. objavio je knjigu Jezik i pjesnik: u prvom dijelu su jezikoslovne teme, a zatim kritike i eseji o književnosti, filmu, časopisima itd. Ukupno je do kraja života objavio više od dvjesto kritičkih tekstova u listovima i časopisima koje nije uspio ponovno objaviti u knjigama. Neki su njegovi kritički tekstovi tek posmrtno objavljeni. Pisao je pjesme i lirsku prozu, ali je po originalnosti i specifičnim pogledima na književnost važniji njegov kritičarski rad. Kritike su mu polemične, osebujna stila, te esejistički pisane. Bio je zaokupljen traženjem apsolutne čistoće jezika i stila. Pisao je o Matošu, A. B. Šimiću, Krleži, Ujeviću, Krklecu, Cesariću i drugima. Kao zastupnik roditeljskih prava na književnu ostavštinu A. B. Šimića, vodio je trideset dvije godine tešku borbu za spas njegovih rukopisa, žestoke polemike, pa i sudski spor. Posljednje dvije-tri godine života (1957. – 1960.) uglavnom je posvetio priređivanju bratovih sabranih djela premda je već od početka 1958. bolovao od leukemije. Neizmjerne su njegove zasluge za spas te predragocjene hrvatske kulturne baštine. Izvrsno je prevodio s njemačkoga, engleskoga i francuskog. Vrlo uspješno je uređivao nekoliko časopisa: Orkan, Književnik (1925.), Savremenik, Književnik (1929. – 1931.), Slobodni spisi, Hrvatski književni almanah, Sabor i dr. Objavio je povelik broj odličnih i uzornih publicističkih tekstova.