Kreativni centar, 2021. Osmo izdanje. Odlično očuvano. Ilustracije Dobrosav Bob Živković Tamara ne ume da čita i piše, a već ide u prvi razred. Mama je očajna, tata se ljuti, ali nju baš briga za slova. Saznajte kako su jedan deda, jedan oposum, jedna Hajdi, plus internet, pomogli Tamari da nauči da čita i piše. *Ova knjiga nalazi se u izboru lektire za treći razred (čitanje u nastavcima) Jasminka Petrović (1960) studirala je španski jezik i književnost. Napisala je više od 30 knjiga za decu i mlade („Škola“, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, „Od čitanja se raste“, „Porodica“, „Bonton“, „Da li ste vi žaba?“, „35 kalorija bez šećera“, „Dugina dolina“…). Njene knjige prevedene su na dvadeset pet jezika, a neke od njih su i dramatizovane u pozorištima za decu u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Stokholmu. Jasminka Petrović je bila urednik tinejdžerske emisije na radiju. Pisala je za mnoge časopise („Tik-Tak“, „Veliko dvorište“, „Huper“, „Politikin Zabavnik“). Uređivala je „National Geographic Junior“ na srpskom jeziku. Učesnik je u različitim programima i projektima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo. Sa udruženjem „Krokodil“ organizuje književni festival za decu „Krokodokodil“. Scenarista je dečje serije „Kukuriku šou“ (RTS). Jedan je od osnivača Pokreta za poboljšanje kulture za decu i mlade „Ura kultura“. Inspiraciju pronalazi u razgovorima s decom. Veliku podršku dobija od porodice, rodbine i prijatelja. Voli jesen, more i vetar. Dobrosav Živković, poznatiji kao Bob, rođen je 7. maja 1962. godine u Pirotu. Počeo je da objavljuje ilustracije još u srednjoj školi, a strast prema crtanju odvela ga je na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Prve ilustracije objavljivao je u `Studentu`, `Vidicima` i `Tik-Taku`, kasnije u `Velikom dvorištu`, `Dnevnom telegrafu`, `Evropljaninu` i `Politikinom Zabavniku`. Na početku je bio poznat kao ilustrator naučne fantastike – i danas se pamte njegove ilustracije za legendarnu ediciju `Znak Sagite` i almanah naučne fantastike `Monolit`. Dugo je radio i kao umetnički direktor i glavni ilustrator studija `Sači & Sači` u Beogradu, a i posle toga je nastavio da smišlja reklamne kampanje za mnoge agencije, državne institucije i nevladine organizacije. Za `Kreativni centar` do sada je ilustrovao više od 100 knjiga. Za svoj rad Bob Živković je dobio najvažnije nagrade za ilustraciju koje se u Srbiji mogu dobiti: dva `Zlatna pera`, pet `Nevena`, Nagradu Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos popularisanju književnosti za decu, specijalno priznanje na svetskom sajmu izdavača u Bolonji, a trostruki je dobitnik i Nagrade `Lazar Komarčić` za najbolja dela iz oblasti fantastike. Ipak, on sam kaže da mu je najveće priznanje to što neko ode i kupi njegovu knjigu.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Kantakuzin - Beograd, 2000. god. Tvrd povez, 20,5 cm 143 str. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. - London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „(Kipling) je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja.

Autor - osoba Liguori, Mario, 1976- = Liguori, Mario, 1976- Naslov Vedi Napoli e poi muori : Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine / Mario Liguori Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 149 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževne nauke. ǂKolekcija ǂNova tradicija / Službeni glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Tiraž 500 `Ova studija predstavlja skraćenu, prerađenu i preimenovanu verziju doktorske disertacije `Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.`` --> Predgovor Autorova slika na zad. kor. str. O piscu: str. [151] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 131-146 Registar. Predmetne odrednice Srpski putopis -- Motivi -- Napulj -- 1851-1951 -- Disertacije Srpska književnost -- Putopisi -- Napulj Imagologija -- Putopisi – Napulj Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala. Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju. Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Mario Liguori (Sarno, Italija), diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu (Protego, 2008), a autor je putopisne proze Snatrenja (Službeni glasnik, 2010), dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali (Akademska knjiga, 2013), knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (Službeni glasnik, 2015) i romana Napuljski diplomata (Laguna, 2016). Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola, Polja i drugim časopisima i dnevnicima. Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. MG12

Autor - osoba Škreb, Zdenko, 1904-1985 Naslov Književnost i povijesni svijet / Zdenko Škreb Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1981 Fizički opis 264 str. ; 20 cm. Zbirka ǂBiblioteka ǂSuvremena misao (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Književnost Rikna malo iskrzana i reparirana, unutra čisto. Uvodna primjedba U ovom su svesku sabrane autorove studije — s dodatkom dviju još neobjavljenih — koje označavaju postaje njegova dosadašnjega književno teorijskog rada, objavljena na hrvatskom i na njemačkom jeziku. Obrađujući specijalne teme, rezultati su im samo vrlo malim dijelom mogli ući u autorov sintetički prikaz koji je pod naslovom Studij književnosti »Školska knjiga« objavila 1976. godine. Ovdje se objavljuju kao dopuna spomenutom prikazu, a u isti mah i kao pojedinačne specijalne argumentacije stavova iznesenih u njemu. Tim studijama autor želi pokazati na pojedinim književnoteorijskim problemima, lakše dostupnim argumentiranoj kritici, kako zamišlja znanstven pristup takvoj problematici. Veliku zahvalnost autor duguje profesoru Vjekoslavu Mikecinu, koji je ne samo dao sugestije za plan knjige nego je osim toga znalački i strpljivo bdio nad njegovom realizacijom. Zagreb, u svibnju 1980. Sadržaj Uvodna primjedba 5 Umjesto predgovora: Postoji li znanost о književnosti? . 7 I Rađanje pjesničke riječi 19 Moć i nemoć jezika 38 Sjaj i oštrica dijamanta u stihu 67 Književnost i filozofija 101 II Etika i stil 123 Kult ljudskih vrijednosti 137 Sastavine stilskih formacija: О stilskim kompleksima 149 III Trivijalna književnost 167 Detektivski roman 196 Dodatak Za koga piše književnik? 231 Književnost, društvo i povijest 240 Napomena 257 Kazalo imena 259 Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961, 1969, 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. MG43

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

Autor - osoba Pavletić, Vlatko Naslov Analiza bez koje se ne može / Vlatko Pavletić Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik hrvatski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1961 Fizički opis 271 str. ; 21 cm Zbirka Suvremeni pisci Hrvatske ISBN (Karton sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bilješka o piscu: str. 265 Napomena: str. 267-268. Predmetne odrednice Vidmar, Josip, 1895-1992 Mihajlović-Mihiz, Borislav, 1922-1997 -- `Od istog čitaoca` Davičo, Oskar, 1909-1989 -- `Zrenjanin` Desnica, Vladan, 1905-1967 -- `Zimsko ljetovanje` Koš, Erih, 1913- -- `Veliki Mak` Hrvatska književnost Srpska književnost Poezija Književna kritika Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se izbrisati, ne smeta čitanju. Ako bismo usporedili Pavletićeve kritike i analize, što ih je prije četiri godine objavilo Društvo književnika Hrvatske, s ovim najnovijim sabranim u knjigu „Analiza bez koje se ne može“, zapazili bismo odmah da je piščev metod sazrio i obogatio se novim iskustvima, ali mu je usmjerenost ostala ista. Jedino što razlikuje i odlikuje radove u ovoj knjizi – to je njihova teoretska preokupacija tematom: ne samo kod općenitih problema, nego I u povodu konkretnih djela. U fundamentalnoj „Analizi bez koje se ne može“, po kojoj je nazvana i čitava knjiga, autor opširno i kritički iznosi zapažanja o različitim varijantama tzv. „unutrašnjeg pristupa djelu“ s posebnim osvrtom na čikaške „nove kritičare“ i praške strukturaliste. O tri pristupa književnosti kao i o čitavom nizu bitnih problema kritičke interpretacije djela Pavletić je ne samo prvi kod nas (1956) nego i najtemeljitije progovorio. U ostalim svojim radovima posvetio je naročitu pažnju razjašnjavanju terminološke zbrke i definiranju specifičnosti struktura pojedinih uobičajenih književnih oblika i vrsta (eseja, poeme, kratke priče i si.). Znatnu pažnju autor je posvetio i problemima moderne poezije, odnosno modernističkih verbalističkih simulacija (Pjesnik, na govornici, Pjevanje i govorenje u poeziji), a opširno je kritički interpretirao poemu „Zrenjanin“ od Oskara Daviča. Od ostalih pisaca i djela kojima je Pavletić posvetio veće radove valja spomenuti „Veliki Mak“ od Eriha Koša, kritike Josipa Vidmara i Borislava Mihajlovića te „Zimsko ljetovanje“ od Vladana Desnice. Međutim, osim o spomenutima, u knjizi se iznose ukratko mišljenja i sudovi o mnogim drugim našim suvremenim piscima. Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetika korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr. MG85

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Danojlic - Muka s recima Nezavisna izdanja Slobodana Masica, Beograd 1977 55 strana Kartonske korice sa omotom 16x16 cm Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski književnik i pesnik, član SANU,[1] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[2] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu[3], u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[4][5] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[4] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[4] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[5] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[5] Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu.[6] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku.Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Legat Milovana Danojlića Detaljnije: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[7] Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Mladost Mlado pokoljenje Neven Vitalova nagrada „Zlatni suncokret` Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge[8]. Milovan Danojlić o položaju pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[9] Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Autor - osoba Lešić, Zdenko, 1934- Naslov Jezik i književno djelo / Zdenko Lešić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Zavod za izdavanje udžbenika, 1971 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 322 str. ; 19 cm Zbirka Lingvistika-poetika ; 3 (Broš.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 309-311 Registri. Predmetne odrednice Književno delo -- Jezička analiza Stilistika Jezik -- Strukturalna analiza „Književnost je jezička umjetnost, a književno djelo je jezička umjetnina. Moja knjiga je elaborirala upravo taj stav. Svijest o tome da književnost nije ništa drugo nego jezik postala je središnja tačka književnoteorijske misli onog vremena. Naravno, to se uvjerenje javilo pod presudnim utjecajem onih stvaralačkih iskustava koje je tokom XX stoljeća sticala sama moderna književnost, koja je postala svjesna svoga medija u mjeri u kojoj su to bila rijetka razdoblja u prošlosti. Jer, svaka se nova poetska generacija od početka XX stoljeća pojavljivala na sceni sa pozivom na preporod jezika, na revoluciju u jeziku, a krilatica o poeziji kao ’ispitivanju jezičkih mogućnosti’ postala je jedan od lajtmotiva čitave moderne književnosti. Sasvim prirodno, i moderna književnokritička misao je krenula u istom pravcu, postavivši u središte svoje pažnje sam jezik, njegovu prirodu i njegove izražajne mogućnosti.“ Zdenko Lešić (2. januar 1934 – 18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika. Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine. Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-ih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare. MG140

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Taras Kermauner (13. travnja 1930. - 11. lipnja 2008.) bio je slovenski književni povjesničar, kritičar, filozof, esejist, dramatičar i prevoditelj. Život Taras Kermauner rođen je u Ljubljani kao sin slovenskog komunističkog političara i intelektualca Dušana Kermaunera. Njegov mlađi brat Aleš bio je pjesnik i umjetnik. Taras Kermauner pohađao je Ljubljanski klasični licej, a kasnije je studirao filozofiju na Sveučilištu u Ljubljani, gdje je diplomirao 1954. Od 1957. do 1958. studirao je u Parizu pod mentorstvom Henrija Lefebvrea. Tijekom studija Kermauner je počeo surađivati ​​sa skupinom slovenskih intelektualaca i umjetnika koji su postali poznati kao Kritička generacija. Izdavali su nekoliko časopisa, poput Revije 57 i Perspektive, koji su osporavali kulturnu politiku titoističkog sustava u SR Sloveniji. Među Kermaunerovim najbližim suradnicima u tom razdoblju bili su književnik i dramatičar Dominik Smole, pjesnik Dane Zajc, esejist i dramatičar Primož Kozak, povjesničar književnosti Janko Kos te sociolog i disident Jože Pučnik.[citat potreban] Početkom 1960-ih Kermauner je započeo dugogodišnje osobno prijateljstvo s filozofom i književnim teoretičarem Dušanom Pirjevcem, koji je snažno utjecao na Kermaunerov intelektualni razvoj. Nakon sredine 1970-ih, Kermauner se približio kršćanstvu, a sredinom 1980-ih prešao je na rimokatolicizam i napustio javni život.[potreban citat] Posljednjih dvadeset godina proveo je u malom selu na Krasu u Slovenskom primorju, posvećujući svoje vrijeme pisanju i proučavanju. Doktorirao je na Sveučilištu u Sarajevu 1981. s temom o dramama Ivana Cankara. Najveći dio svog kasnijeg proučavanja posvetio je razvoju slovenskog kazališta i dramatike, u kojima je tražio dublje ideološke i egzistencijalne elemente. Tijekom istog razdoblja, proširio je svoje intelektualne interese na sociološka djela Raymonda Arona, Gillesa Deleuzea i Jeana Baudrillarda.[potreban citat] U javni život vratio se neposredno prije smrti početkom 2008. godine. Među ostalim, javno je podržavao novoosnovanu socijal-liberalnu stranku Zares. Umro je u Ljubljani u proljeće iste godine. Bio je oženjen književnicom Alenkom Goljevšček. Njihova kći je pjesnikinja Aksinja Kermauner. Taras Kermauner također je bio otac Matjaža Hanžeka, političkog aktivista, pjesnika i slovenskog pučkog pravobranitelja (2001.–2007.). [citat potreban] Raditi Kermauner je smatran najvećim istraživačem i poznavateljem slovenske drame. Životno mu je djelo niz monografija, objavljenih pod zajedničkim naslovom Rekonstrukcija i/ili reinterpretacija slovenske drame, u kojima je analizirao sve slovenske drame. Preveo je i nekoliko djela Györgya Lukácsa, te knjigu Cvetana Todorova Duh prosvjetiteljstva.

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz stranih književnosti. 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredili Miodrag Pavlović, Živorad Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina štampano 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, štampano 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 483 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ8 ISBN (Pl.) Napomene Str. 447-481: Napomene / Ž. S. [Živorad Stojković]. Predmetne odrednice Hopkins, Džerard Menli, 1844-1889 Frans, Anatol, 1844-1924 Arcibašev, Mihail Petrovič, 1878-1927 Gorki, Maksim, 1868-1936 Santajana, Džordž, 1863-1952 Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Rasel, Bertrand, 1872-1969 Valeri, Pol, 1871-1945 Pirandelo, Luiđi, 1867-1936 Golsvordi, Džon, 1867-1933 O`Nil, Judžin, 1888-1953 Tagore, Rabindranat, 1861-1941 Meano, Čezare, 1899- Bremon, Anri, 1865-1933 Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Lagerlef, Selma, 1858-1940 Šo, Džordž Bernard, 1856-1950 Šolc, Vilhelm fon, 1874-1969 Žirodu, Žan, 1882-1944 Monterlan, Anri de, 1896-1972 Malro, Andre, 1901-1976 Pristli, Džon Bojnton, 1894-1984 Merš, Maksans van der, 1907-1951 Haksli, Oldos, 1894-1963 Tomas, Dilen, 1914-1953 Man, Tomas, 1875-1955 Sagan, Fransoaz, 1935- Enrajt, Denis Džozef, 1920- Svetska književnost SADRŽAJ Problem kritike i kritičarskih talenata Hopkins Anatol Frans Arcibašev: Demon i odmazda; Gorki: Jadikovka Beleška o trojici Rajner Maria Rilke: Malte Laurids Brigge’s Aufzeichnungen P. M. Rilke: Pisma jednom mladom pesniku Pol Valeri Sablasna moć Rusije Maksim Gorki Luiđi Pirandelo Pirandelo napušta Evropu Luiđi Pirandelo sa Henrikom IV Problem relativiteta kod Pirandela Problem lepote u delu Džona Golsvordija O’Nil: Ana Kristi Poezija Rabindranata Tagore Oko jedne pesme pobednika liričara Opat Bremon Ka problemu kritičara Virdžinija Vulf Umrla je Selma Lagerlef Bernard Šo, o „tajni” svoga pesnika u komadu Kandida Oko Šoove Kandide u Beogradu Roman o Jovanu Kapistranu Poslušnost, u dvema knjigama Francuske varijacije André Malraux: La voie royale B. Priestley: The good companions Maksans van der Mert: Beleg božji Punkt kontrapunkt Pogled u englesku poeziju Pogled u engleske časopise i prozu Nepoetične vesti o poeziji u Engleskoj i Americi Umro je Dilan Tomas Sve divljenja dostojno, ali... Fransoaz Sagan, nagrada kritičara; i dalje Jedna pesma D. Dž. Enrajta Iz američke poezije Medijum poezije DODATAK Pol Valeri NAPOMENE Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG117

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Autor - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Naslov Bibliografija spisa Vuka Кaradžića / [priredio Golub Dobrašinović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 972 str., [1] list sa slikom V. S. Кaradžića, [132] str. s tablama : faks. ; 23 cm Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd]. ǂknj. ǂ36 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 --> str. [3] Beleška o ovoj knjizi: str. 613-648 Registri. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Bibliografije Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. P (L)

Odlično očuvano Autor - osoba Banović, Aleksandar Naslov Pedagoško-prosvetiteljsko delo Dositeja Obradovića / Aleksandar Banović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1956 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 165 str. : ilustr. ; 20 cm (Broš.) Napomene Bibliografija: str. 163-165 Zaključak Rezime na francuskom jeziku. Predmetne odrednice Obradović, Dositej, 1741-1811 -- Pedagoško delo -- Prosvetiteljsko delo SADRŽAJ Strana Predgovor Glava I Vreme i društvena sredina G l a v a II Dositejev životni put i njegova ličnost G l a v a III Filozofski pogledi Glava IV Opšti pogledi na vaspitanje Glava V Umno vaspitanje Glava VI Moralno vaspitanje Glava VII Radno, fizičko i estetsko vaspitanje Glava VIII Obrazovanje žene Glava IX Prosvećivanje naroda Glava X Dositejev rad na prosveti u oslobođenoj Srbiji Zaključak Rezime na francuskom jeziku Pregled Dositejevih dela Bibliografija Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739 ili 1742. – Beograd, 28. mart 1811) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739–1740. godine, a po drugom – 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline. Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović... MG128

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Agora, 2010. Određujući za sebe poziciju čitača sveta, pesnikinja Tanja Kragujević, kroz mikroeseje knjige Izgovoriti zvezdu, samerava svoje bogato pesničko i čitalačko iskustvo sa talogom iskustva nekih od najprominentnijih pesničkih knjiga svetske i srpske poezije koje su se na našoj književnoj sceni pojavile poslednjih godina… Tanja Kragujević (Senta, 26. oktobar 1946)[1] srpska je književnica i pesnikinja. Član je Srpskog književnog društva, od njegovog osnivanja, 2001. godine.[2] Odlukom Vlade Srbije, od 24. decembra 2009. godine, dobitnik je zvanja vrhunskog umetnika u oblasti književnosti. Živi u Zemunu. Školovanje Prvi razred osnovne škole je završila u Senti, a dalje školovanje je nastavila u Beogradu, u osmogodišnjoj školi „Vuk Karadžić” i Drugoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala je 1970. godine, a magistrirala 1973. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće „Vuk Karadžić`, 1976. Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Književni rad Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji Prva knjiga, jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji (`Matica srpska`, Novi Sad, 1966), a od tada je publikovala sedamnaest pesničkih zbirki, od kojih je najnovija, Hleb od ruža, izašla u izdanju Književne opštine Vršac, (2012). Prva pesnička knjiga, Vratio se Volođa, ilustrovana je fotografijama Tanjinog oca, umetničkog fotografa i fotoreportera Politike, Stevana Kragujevića, dok je monografija Kragujević, Senta koje više nema, objavljena povodom 300. godine grada Sente, u izdanju Kulturno-obraznovnog centra „Turzo Lajoš iz Sente”, 1997. godine, urađena na temelju umetničkih fotosa Stevana Kragujevića, ilustrovana stihovima njegove kćeri Tanje, objavljenih u dopunjenoj verziji u posebnoj zbirci Pejzaži nevidljivog (Književna opština Vršac, 2001). Prvi izbor iz njene celokupne poezije objavila je izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina, (2009). Izabrane i nove pesme, pod nazivom Staklena trava priredio je i pogovor napisao pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja. U okviru Edicije dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja, i u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine, 2010. godine pojavio se novi izbor iz njene poezije, pod nazivom Ruža, odista, koji je priredila i pogovorom propratila književna kritičarka i esejistkinja Dragana Beleslijin. O stvaralaštvu Tanje Kragujević su pisali: pesnici i esejisti Ivan V. Lalić, Milica Nikolić, prof. dr Slavko Gordić, Draško Ređep, dr Dragana Beleslijin, Dragan Jovanović Danilov i Nenad Šaponja, kao i književni kritičari Čedomir Mirković, Vasa Pavković, Bojana Stojanović Pantović, Dušica Potić, Aleksandar B. Laković, i drugi. Gostovanja na festivalima Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), u Međunarodnoj književnoj koloniji u Čortanovcima (2008). Predstavljala Srbiju na Prvom transbalkanskom festiivalu poezije u Solunu (24-26. maj 2012). Učestvovаla na Četvrtom međunarodnom festivalu književnosti i filma u gradu Ordu (Turska) [3], 3-6. oktobar 2013. Tanja, 1978. Tanja, 1978. Tanja, 1987. Tanja, 1987. Legati porodice Kragujević Istorijski arhiv Beograda Povodom pet decenija od objavljivanja prve pesničke knjige Vratio se Volođa, Istorijski arhiv u Beogradu priredio je (8 - 23. decembar) 2016. godine, istoimenu izložbu, kojom je autor postavke viši arhivista Isidora Stojanović predstavila autorske knjige, antologije, nagrade, artefakta i fotose, koji čine deo Legata porodice Kragujević, a obeležavaju život, urednički i stvaralački rad pesnikinje. Posebni segmenti postavke odnose na porodicu, prijatelje i saradnike, njihova pisma, fotose, knjige sa posvetama, poklone, raritetne knjige i predmete, koji čine sastavni deo ovog Legata.[4] [5][6] Udruženje „Adligat” Glavni članak: Легат Тање Крагујевић и Василија Винце Вујића Porodični legat Tanje Kragujević i Vasilija Vince Vujića otvoren je 20. septembra 2019. godine u Muzeju srpske književnosti – Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat` u Beogradu, i svedoči o sto pedeset godina rada u kulturi petoro pojedinaca od kojih je svako ostvario uspehe i na trajan način postigao izuzetnost.[7] Pored pesnikinje Tanje Kragujević i njenog supruga, profesora Zemunske gimnazije Vasilija Vince Vujića predstavljeni su roditelji Tanje Kragujević, fotoreporter Stevan Kragujević i Lepa Kragujević koja nosi počasno zvanje neimara Radio Televizije Beograd. Iza ovih vrednih poslenika kulture ostali su brojni dokumenti i knjige, od značaja za sferu novinarstva i srpsku kulturu. Centralna ličnost ovog Legata je Joca Vujić, deda Vasilija Vince Vujića – velikoposednik, počasni član Matice srpske, sakupljač slovenske starine, čuvar nacionalnog blaga Srba, istorijskih dokumenata, knjiga i umetničkih dela od kapitalne vrednosti, veliki dobrotvor i jedan od najplemenitih darovatelja srpske kulture. Legat predstavlja važne predmete iz Kolekcije Joce Vujića (nekadašnjeg njegovog Muzeja u Senti, prvog takve vrste u Srbiji), a posebno, ustaničko oružje, narodnu nošnju, nakit od vanrednog značaja, kao iumetničke slike.[8] Zbog naročitot zalaganja i doniranja projektu Adligata, Tanja Kragujević i Vasilije Vince Vujić imaju status počasnih članova – osniviča Udruženja Adligat. Prevodi Njena poezija se u prevodu na više jezika može čitati u najvećoj svetskoj poetskoj antologiji u internet izdanju Lyrikline (www. lyrikline.org), kao i na njenom ličnom vebsajtu (www.tanjakragujevic.com). Pesme su joj prevođene na nemački, engleski, francuski, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, ruski, beloruski, italijanski, slovenački, poljski, japanski i grčki jezik. Posebno je zanimljivo izdanje Staklena trava, Sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski), koju je objavila zrenjaninska Agora, 2012. Zastupljena u tematskim i drugim zbornicima u zemlji i inostranstvu, te u najvažnijim antologijama koje predstavjaju srpsku poeziju danas, između ostalog: Poesia Serbia hoy, Debats (Institució Alfons el Magnànim, Valensija, n.109, 2010/4), Les Poètes de la Mediterannée (predgovor Yves Bonnefoy, Gallimar & Culturesfrance, 2010); Hundert grams seele, Ten Decagrams of Soul, The Anthology of Serbian Poetry of the Second Part of Twentieth Century (priredio Robert Hodel, Leipziger Literaturverlag, 2011), The Anthology of Serbian Poetry of XX and XXI Century (Herg Benet Publishers, Bukurešt, 2012), El Color de la Esencia (the Monography of New Serbian poetry (Silvia Monros Stojaković, Anfora Nova, Španija, 2013). Priređivanje Priredila je knjigu za decu Desanke Maksimović Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva` i „Narodna knjige`, Beograd, 1979), kao i testamentarnu knjigu stihova modernog klasika Srbe Mitrovića (1931—2007) Magline, sazvežđa („Rad`, Beograd, 2007), za koju je napisala pogovor. Izdavački rad Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik („Narodna knjiga” u Beogradu) kreirala je nekoliko kolekcija knjiga savremene književnosti, sabrana i izabrana dela značajnih svetskih autora („Dela Marine Cvetajeve`, 1990); ediciju „Alpha Lyrae` posvećenu najznačajnijim imenima moderne svetske poezije (H. L. Borhes, Filip Larkin, Silvija Plat, Česlav Miloš, Janis Ricos, H. M. Encensberger, Tadeuš Ruževič, Josif Brodski, Vislava Šiimborska, Adam Zagajevski, Čarls Simić i drugi). Urednik je biblioteke „Arijel” izdavačke kuće „Agora”, koja objavljuje najznačajnija pesnička imena savremene svetske poezije (Lucija Stupica, Stanislav Baranjčak, Tasos Livaditis i drugi). Dela (bibliografija) Tanja Kragujević pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za „spojenim sudovima života i poezije”, ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, objavljena je 2003, u Književnoj opštini Vršac. Dodela nagrade Desanka Maksimović u Brankovini Poezija Vratio se Volođa, Sa fotografijama Stevana Kragujevića. Edicija „Prva knjiga`. Matica srpska, Novi Sad, 1966. Nesan, Sa grafičkim prilozima Lazara Vujaklije. Bagdala, Kruševac,1973. Stud, Prosveta, Beograd, 1978. Samica, Nolit, Beograd, 1986. Osmejak omčice, Književna opština Vršac KOV, Vršac, 1993. Divlji bulevar, Rad, Beograd, 1993. Muška srma, Srpska književna zadruga, Beograd, l993. Duša trna, Sa crtežima Mihaila Đokovića Tikala. Prosveta, Niš,1995. Osmejak pod stražom, KOV, Vršac, 1995. Autoportret, sa krilom, Prosveta, Beograd,1996. Slovočuvar i slovočuvarka, Prosveta, Beograd, 1998. Pejzaži nevidljivog, KOV, Vršac, 2001. Godine, pesme, Edicija `Povelja`. Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2002. Pismo na koži, Rad, Beograd, 2002. Njutnov dremež, Književno društvo Sveti Sava, Beograd, 2004. Žena od pesme, KOV, Vršac, 2006. Plavi sneg, KOV, Vršac, 2008.[9] Staklena trava, Izabrane pesme. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Biblioteka `Arijel`, knjiga 1. Agora, Zrenjanin, 2009. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, Put kroz ravnicu. Ruža, odista, Zavod za kulturu Vojvodine. 2010. Izabrane pesme. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Motel za zbogom, Biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010. Hleb od ruža, KOV, Vršac, 2012.[10] Od svetlosti, od prašine, Književna akademija Istok, Knjaževac, 2014. Efekat leptira, Kulturni centar Novog Sada, 2016. Korona, male pesme. Pogovor Jovica Aćin. Na korici: Alan Bećiri, „Tiski cvet”. Ilustracije Maja Simić, Čigoja, Beograd, 2017. Efekat leptira, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2018. Extravaganza, pesme. Na koricama: Stevan Kragujević, Rasuta svetlost, senke, Beograd. Pogovor Slavko Gordić. Izdavači: Čigoja i autor. Beograd, 2019. Fraktali, Na koricama: Stevan Kragujević, „Vaga za lišće“. Recenzent Svetlana Šeatović. Pogovor Slađana Ilić. Izdavači: Čigoja štampa i autor, Beograd, 2022. Korice za odlazeći glas. Recenzent Jovica Aćin. KOV, Vršac, 2022.[11][12] Izabrane pesme Staklena trava. Izabrane i nove pesme. Biblioteka „Arijel”, knj. 1. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Agora, Zrenjanin, 2009. Ruža, odista. Izabrane pesme. Edicija dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2010. Trn o svili, izbor autora. Edicija „Nagrada Desanke Maksimović”, knjiga 21, Zadužbina „Desanka Maksimović” i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2016. Posebna monografska publikacija Stevan Kragujević i Tanja Kragujević: Senta koje više nema, KOC „Turzo Lajoš”, Senta, 1997. Izdanje povodom 300. godišnjice grada Sente. Fotografije; Stevan Kragujević. Stihovi: Tanja Kragujević. Eseji Mitsko u Nastasijevićevom delu. Biblioteka „Argus`. Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Dodir paunovog pera. Knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1994. Trepet i čvor. Druga knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1997. Orfej iz teretane. Treća knjiga čitanja. Prosveta, Beograd, 2001. Božanstvo pesme. Eseji o poeziji Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje. Prosveta, Beograd, 1999. Kutija za mesečinu. Mali eseji. KOV, Vršac, 2003. Svirač na vlati trave. Eseji. AGORA, Zrenjanin, 2006. Izgovoriti zvezdu. Mali eseji. AGORA, Zrenjanin, 2010. Talog nedovršenog. Minuete. Književna opština Vršac, 2010. Telegrami i molitve, AGORA, Zrenjanin 2015. Svetlost za druge oči, Povelja, Kraljevo, 2016. Proći ispod čarobnog luka, eseji и lirski zapisi. Tanesi, Beograd, 2018 Putnik ka omegi (Tri pesnika, tri eseja: Eva Zonenbarg, Toni Hogland, Vislava Šimborska). Pogovor Vladislava Petković Gordić, crteži na korici Maja Simić, Čigoja, Beograd, Kuća poezije, Banja Lukа 2018. Sabranost, Listići, zapisi, eseji. Recenzent Tamara Кrstić. Crteži na korici Goran Кovačević, Čigoja, Beograd, 2022. Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska `Prosveta` 1999. Knjiga Svirač na vlati trave („Agora”, 2006) bavi se poezijom Desimira Blagojevića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Srbe Mitrovića, Miroljuba Todorovića i Nikole Vujčića. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program) sakupljeni su u tri Knjige čitanja, objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001. Zbirku malih eseja o knjigama poezije savremene svetske i domaće književnosti Izgovoriti zvezdu objavila je izdavačka kuća „Agora” (edicija Ogledalo), 2010, a iste godine vršački KOV publikovao je novu knjigu njenih lirskih zapisa i mikroeseja Talog nedovršenog. Priređivanje Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i „Narodna knjige`, Beograd, 1979. Srba Mitrović: Magline, sazvežđa, pesme. Priređivanje i pogovor: Tanja Kragujević. Biblioteka „Rad`. Rad, Beograd, 2007. Prevedena poezija Staklena trava, sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski). Agora, Zrenjanin, 2012. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, put kroz ravnicu.[13] Sećanje svile, Izbor iz zbirke Hleb od ruža. Na srpskom i u prevodu na engleski (Marija Knežević), francuski (Marilyne Bertoncini) i španski (Silvija Monros Stojaković). O Hlebu od ruža (pogovor) Vasa Pavković. Prevod teksta pogovora na engleski Nikola Krznarić. Na korici: Katarina Alempijević, Linea alba III, objekat od papira. Fotografija pesnikinje: Živko Nikolić. Kniževno društvo „Sveti Sava“, edicija „Druga obala“, Beograd, 2015. Prepevi Kajetan Kovič. Pesme. Izbor i pogovor Jože Snoj. Prevod Tatjana Detiček. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1974. Tone Pavček, Pesme. Izbor i pogovor Tode Čolak. Prevod Tatjana Detiček-Vujasinović. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1977. Svetlana Makarovič: Pesme. Izbor, prevod i pogovor Marija Mitrović. Prepev Tanja Kragjević. Narodna knjiga,Beograd, 1977. Marina Cvetajeva, Dela, Narodna knjiga 1990, priredila Milica Nikolić. Knjiga I, Pesme i poeme. Marina Cvetajeva: Pohvala vremenu. Izabrane pesme. Priredila Milica Nikolić. Preveli: Olga Vlatković, Mirjana Vukmirović, Jelica Drenovac, Danilo Kiš, Zlata Kocić, Tanja Kragujević, Ljudmila Lisina. Biblioteka „Atlas vetrova”, Književna opština Vršac, 1997. Radila je, u saradnji sa prevodiocima, na više knjiga prepeva, a njeno sudelovanje u prevodima stihova Marine Cvetajeve uvrščeno je Antologiju prevoda Miodraga Sibinovića: Antologija ruske lirike X-XXI vek, knjiga II (Prva četvrtina - sredina XX veka; Marina Cvetajeva, „Duša`, prevod Ljudmina Lisina, prepev Tanja Kragujević, pp. 132). Paideja, Beograd, 2007. Antologije (izbor) Poezija Tanje Kragujević zastupljlena je u više desetina antologija u zemlji i inostranstvu,u zbornicima i antologijskim presecima koji su predstavljali književnost Jugoslavije, kao i u reprezentativnim izborima iz srpske poezije novijeg doba, kao i u različitim njenim tematskim selekcijama - od memorijalnih zbornika Druge Beogradske gimnazije ili Filološkog fakuteta u Beogradu, do posebnih antologijskih izbora (ljubavne poezije, poezije o Beogradu, najlepših pesama o vodi) - a isto tako i u opsežnim hronološkim pregledima i najaktuelnijim izborima iz srpskog pesništva 20. i početka 21. veka. Između ostalih, tu spadaju i ove knjige: Radoslav Vojvodić, Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd,1972. Jovica Aćin, Ključevi. Iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984, Kov, Vršac, 1984. Ajsa Zahirovic, Yugoslav women`s poetry, India,1986. Zlatno zrno vremena, Pesnici Druge beogradske gimanziije, Beograd, 1991. Pesnici Vasku Popi, Matica srpska, SANU - ogranak u Novom Sadu i Dokumentacioni centar Vasko Popa, Novi Sad, Beogad, 2003. Bojana Stojanović-Pantović, Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, Hrvatsko društvo pisaca i Durieux, Zagreb, 2006. Zlatko Krasni, Srpska poezija. Poseban broj časopisa Podium, Beč, 2009. Pesnici Mediterana, Galimar, 2010. Robert Hodel, Deset deka duše. Srpska poezija druge polovine XX veka, Lajpcig, 2011. Miodrag Sibinović, Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Beograd, 2011. Nenad Grujičić, Antologija srpske poezije (1847—2000), Sremski Karlovci, 2012. Antologija srpske poezije XX i početka XXI veka, Bukurešt, 2012. Miloš Janković, 365 ljubavnih, Beograd, 2013. Silvija Monros Stojaković, Boja suštine, savremena srpska poezija, Rute, Španija, 2013. Antologija srpske erotske poezije, priređivanje i predgovor Mirko Magarašević, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016. Оd A do Š. Osam vekova srpske poezije, priredio Johan Lavundi (Johann Lavundi). Predgovor, fusnote, biografije, prevod pesama na nemački jezik Johan Lavundi. Banatski kulturni centar, Novo Mileševo, 2017. Ako sam ja ona, Antologija pesama dobitnica književne nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, 2009—2019, priredila Dragana V. Todoreskov, Кulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novi Sad, 2020. Senke i njihovi predmeti 1991- 2020, Antologija novijeg srpskog pesništva. Priredio Saša Radojčić, Povelja, Kraljevo, 2021. Internet antologija Od 10. aprila 2009. godine, stihovi Tanje Kragujević na više jezika mogu se čitati u stalnoj prezentaciji najveće svetske internet antologije Lyrikline.org.[14] O poeziji Tanje Kragujević Poezija Tanje Kragujević. Zbornik radova. Edicija „Desankini majski razgovori”, knjiga 34. Zadužbina „Desanka Maksimović“ i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2017. Priredila Mirjana Stanišić. Autori: profesor emeritus dr Slavko Gordić, Milica Nikolić, Vasa Pavković, prof. dr Bojan Đorđević, Darija Žilić, dr Mila Medigović Stefanović, Tamara Krstić, Sonja Milovanović i prof. dr Vladislava Gordić. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Vratio se Volođa, 1966.[15] Plaketa Senta, za književni i kulturni doprinos, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za esej „Mitsko u Nastasijevićevom delu”, 1976.[16] Plaketa grada Beograda, za književni i kulturni doprinos, 1984. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu pesama Divlji bulevar, 1994. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Pesme Dragoslava Andrića, 1996. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, za zbirku pesama Staklena trava, 2009.[17] Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pesama Hleb od ruža, 2013.[18] Nagrada „Rade Tomić”, za pesnički rukopis Od svetlosti, od prašine, 2014.[19] Nagrada „Desanka Maksimović”, 2015.[20][21] Nagrada „Lenkin prsten”, za pesmu „Voda”, 2015.[22][23] Nagrada „Gračanička povelja”, 2016. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Efekat leptira, 2017.[24] Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Extravaganza, 2020.[25] Posebna priznanja Srpski filantropski forum i Koalicija za dobročinstvo uručili su na Kolarčevom narodnom univerzitetu povodom petog Nacionalnog dana davanja 9. oktobra 2022. godine, priznanja kao znak zahvalnosti. Priznanja su uručena pojedincima koji su formiranjem legata značajno obogatili kulturu Srbije. Zahvalnice su povodom osnivanja Legata u Adligatu – Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju – dobili između drugih donatora, Tanja Kragujević, kao i njen suprug Vailije Vince Vujić.

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.