Veselin Đuretić : RAZARANJE SRPSTVA U XX VEKU - Ideološka upotreba istorije , SANU - Balkanološki institut 1992 , tvrdi povez, str. 394. Očuvanost 4. ISTORIČAR, član Senata Republike Srpske, Veselin Đuretić (87) pridružio se minule sedmice srpskom `Besmrtnom puku`. Onom nebeskom, za koji se ceo život zalagao da bude ovozemaljski, onaj u kom bi `svi Srbi bili ujedinjeni, i četnici i partizani, u kom bi nestale sve nesloge podmetnute sa strane`. Razaranje srpstva u 20. veku, kako je i naslov jednog njegovog dela ovenčanog nagradom Srpske književne zadruge, bilo je po svemu okosnica njegovog naučnog rada. I više od toga - razaralo je, čini se, i njegovu dušu, koja, kako je govorio, nije živela od srpstva, već za srpstvo. Zato i nije štedeo sebe da u svom bogatom istraživačkom radu dokaže da su Srbi tokom prošlog veka, a naročito u Drugom svetskom ratu, `bili rastrgnuti na deset strana`, ali i tako ideološki razjedinjeni, svi uvek na strani pravde i borbe za slobodu. Baš zbog takvog svog stava ima onih koji ga smatraju začetnikom `akademskog istorijskog revizionizma` u vezi sa događajima iz Drugog svetskog rata. Iz njegovog pera izašlo je, 1985. godine, dvotomno delo `Saveznici i jugoslovenska ratna drama`, u kojem je, među prvima, javno četnike nazvao drugim antifašističkim pokretom. Zalagao se za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, isticao da su sve srpske ratne pozicije bile objektivno antifašističke, kao i da svi predvodnici srpskog otpora zaslužuju spomenike zahvalnosti. Delo nije dobro primljeno među tadašnjim istoričarima, kako je navedeno, zbog nacionalne netrpeljivosti i šovinizma. Zbog te knjige je isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije, ali je ona ovekovečena nagradom `Slobodan Jovanović`. Veselin Đuretić je rođen 17. maja 1933. godine u Mojanovićima u Zeti, kod Podgorice. Đuretić je bio saradnik Balkanološkog instituta SANU, jedan od osnivača Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS), a Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana SANU. Tokom devedesetih godina prošlog veka bio je blizak Srpskoj radikalnoj stranci, a potkraj poslednje decenije minulog veka angažovao se u radu Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Iskreno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore. Početkom 2001. radio je u Odboru za odbranu jednakih prava državljana Crne Gore, a 2005. godine postao je jedan od čelnih ljudi Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Nosilac je mnogobrojnih odlikovanja, među njima i Ordena Nemanjića prvog reda, Ordena Svetog Save prvog reda, Sretenjskog ordena trećeg stepena...

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Knjiga je koja tematski odskače od ustaljenih i isuviše zastupljenih istoriografskih knjiga koje analiziraju vojne operacije, stradanje i otpor. Njeni autori Drugi svetski rat u okupiranoj Srbiji sagledavaju iz sasvim drugog ugla. Horizont ove publikacije predstavlja kultura u njenom izuzetno važnom segmentu – zaštiti kulturnih dobara i radu muzeja. Čitajući stranice ove knjige, možete da saznate: kako je osnovana i na koji način je delovala prva srpska institucija koja je imala zadatak da štiti kulturna dobra – Zavod za čuvanje starina; koji muzeji su radili u okupiranoj Srbiji i kakva im je bila delatnost; kako su se borili sa opštom nemaštinom nastojeći da održe i minimum rada; kako je izgledao svakodnevni život u muzejima; kakav životni standard su imali muzealci; koja kulturna dobra su nacisti ukrali i uništili; kakva je bila uloga kolaboracionističkog režima u svim segmentima ove delatnosti; kakav je bio odnos posleratnih vlasti prema ovim institucijama i vodećim ljudima. U heurističkom pogledu ova monografija leži na čvrstim temeljima primarnih istorijskih izvora, većinski nemačke i kolaboracionističke provenijencije.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ženi Lebl - Jevrejske knjige štampane u Beogradu 1837 - 1905 Jovanka Ženi Lebl (Aleksinac, 20. jun 1927 — 21. oktobar 2009, Tel Aviv) bila je srpski pisac, novinar i istoričar jevrejskog roda. Biografija Ženi Lebl je rođena 20. juna 1927. godine, u Aleksincu. Otac joj se zvao Leon, i bio je rudarski inženjer, a majka se zvala Ana, rođ. Robiček. U Beograd su se preselili 1933. godine, gde je završila osnovnu školu i upisala Prvu realnu gimnaziju.[1] Živela je u Beogradu, a za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište pobegla je u Niš. U toku okupacije uspela je da izbegne hapšenje i likvidaciju kao Jevrejka. Živela je u Nišu, kod Jelene Glavaški, svoje nekadašnje vaspitačice iz vrtića, gde je radila kao saradnik NOP-a pod lažnim imenom Jovanka Lazić. Radila je u ilegalnoj štampariji. Cela grupa je provaljena od strane Bugara koji su ih kasnije predali Gestapou, a pošto su uglavnom bili mladi ljudi, završili su u logoru u Nemačkoj. Pošto je ponovo uhapšena, iz berlinskog Gestapoa oslobođena je tek 28. aprila 1945. godine. Po povratku u Beograd, završila je gimnaziju, studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U istom periodu, bila je aktivan saradnik lista Politika. Zbog vica koji je ispričala kolegama u redakciji Politike, optužena je za „klevetu protiv naroda i države”. Osuđena je avgusta 1949. godine i kažnjena prinudnim radom u trajanju od godinu dana. Pomilovana je posle više od dve godine provedene u Glavnjači, Zabeli, Ramskom ritu, Svetom Grguru i na Golom otoku. Zbog presude izbačena je iz redakcije Politike, izbrisana iz članstva Saveza boraca Jugoslavije i Udruženja novinara NR Srbije. Oslobođena je avgusta 1951. godine. Posle puštanja na slobodu, vratila se u Beograd gde nije mogla da nađe posao. Zbog toga je otišla za Izrael, septembra 1954. godine, gde je živela do kraja života. U Haifi je završila višu školu za rendgen tehničare. Četiri godine je radila u bolnici, posle čega je otišla na specijalizaciju u Švedsku. Od 1964. godine bila je upravnik škole za rendgen tehničare u sklopu Medicinskog centra u Tel Avivu. Do odlaska u penziju u istoj školi predavala je radiografiju. Posvetila se izučavanju istorije Jevreja na teritoriji Jugoslavije, pre svega Srbije i Makedonije, u okviru Istorijskog odbora HOJ (Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije). Osim velikog broja različitih članaka vezanih za život Jevreja na teritoriji Jugoslavije, napisala je nekoliko odrednica u enciklopediji Jad Vašem i Leksikonu jevrejskih zajednica Jugoslavije. Na osnovu njenih iskustava sa Golog otoka, iznetih u razgovoru sa Danilom Kišom, snimljena je serija Goli život (1990). Pisala je na srpskom i hebrejskom jeziku i bavila se prevođenjem dela izraelskih pisaca. Godine 1990. je napisala knjigu Jevreji u Pirotu.[2] Napisala je dva članka u listu Politika iste godine: Držite se zajedno, vaša snaga je u jedinstvu i Akcija za istoriju - spomenik jevrejskim žrtvama. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi „Ljubičica bela“ (aluzija na, tada često pevanu, pesmu „Druže Tito, ljubičice bela...`). Knjiga je postala bestseler u Izraelu. Život u nacističkim logorima je opisala u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga“. Takođe je pisala o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije, o čime svedoči zbornik „Da se ne zaboravi“. Na kraju života na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana na Bliskom istoku i Balkanu. Na anonimnim konkursima u organizaciji Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (Srbije) učestvovala je od 1983. do 2006. godine, gde je bila dobitnik najvećeg broja nagrada. Autor je 24 nagrađena rada, koja su posvećena izučavanju istorije Jevreja u Srbiji, ali i šire. U znak pijeteta prema njoj, Izvršni odbor Saveza je 24. januara 2010. godine doneo odluku da se prva nagrada koja se dodeljuje na konkursu, imenuje po njoj - Prva nagrada „Ženi Lebl”

Historijska uloga društvenih klasa u rješavanju južnoslovenskog nacionalnog pitanja: (prilog historiji naše borbe za oslobođenje i ujedinjenje), Vaso Bogdanov Str 175 povez mek Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Vaso Bogdanov rodio se u Pančevu 1902. godine. Po nacionalnosti je Srbin.[3] U rodnome Pančevu započeo je gimnaziju. Kao gimnazijalac bio je proganjan zbog `boljševičke propagande`.[2] Nakon što je u šestom razredu gimnazije izbačen zbog komunističke propagande školovanje je nastavio u Beogradu i Velikom Bečkereku (poslije Zrenjanin), gdje je maturirao 1920. godine.[4] Bio je članom KPJ, od 1919. godine, suradnikom i urednikom sindikalnih novina i časopisa, tajnikom MK KPJ u Pančevu i OK KPJ u Velikom Bečkereku te sekretar PK KPJ Vojvodine u Subotici. U tzv. sukobu na ljevici pripisan mu je revizionizam pa je bio odbačen.[2] U Beču je studirao književnost i povijest a diplomirao je, 1924. godine, u Beogradu. Zbog svoje političke djelatnosti više puta bio je zatvaran a kao gimnazijski profesor otpuštan iz službe (1924., 1929.-1931.).[4] U Zagreb je doselio 1930-ih godina.[2] Bio je prvi Krležin bibliograf[2] (Radovi Miroslava Krleže 1914-1937, u: M. Krleža, Golgota, Zagreb, 1937., str. 184.–238.)[4]. Bio je profesor u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji od 1930. do 1941. godine.[5] Drugi svj. rat i nakon Drugoga svj. rata Za vrijeme Drugoga svjetskog rata Bogdanov je prilično dugo bio u zatvoru te je pušten 1942. godine a u ljeto 1945. godine bio je također pritvoren.[2] Jedno vrijeme u doba NDH štitio ga je i skrivao dr. Đuro Vranešić kojemu se 1945. godine pokušao odužiti kada su ovoga nove komunističke vlasti sudile.[2] Od jeseni 1945. godine bio je profesorom u II. klasičnoj gimnaziji u Zagrebu.[4] 1946. godine bio je članom Komisije za razgraničenje pri predsjedništvu vlade NR Hrvatske a u razdoblju od 1946. do 1948. godine radio je u Državnom arhivu Hrvatske.[4] Doktorirao je 1947. godine u Zagrebu[2] s disertacijom Južnoslavenski narodi ugarske, Mađari i Austrija u revoluciji 1848-49. Od 1949. do 1957. godine bio je šefom delegacije SIV-a za realizaciju mirovnog ugovora s Mađarskom. Bio je profesorom povijesti na Filozofskome fakultetu u Zagrebu (od 1949. do 1955. kao izvanredni profesor, a od 1955. do 1967. godine kao redoviti profesor).[6] Bio je članom JAZU (dopisni član od 1951. a redoviti od 1955. godine) i izabran je u predsjedništvo JAZU početkom 1967. godine.[4] Umro je u Zagrebu 9. listopada 1967. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Biseri decje knjizevnosti Ilustracije: Grupa Autora! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Korice kao na slikama Unutra odlično očuvana Autor: Ferdo Šišić Izdavač: Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb Godina izdanja: 1975. Broj stranica: 513 Dimenzije: 17×24,5 cm Šišić, Ferdo, hrvatski povjesničar (Vinkovci, 9. III. 1869 – Zagreb, 21. I. 1940). Studirao je povijest i geografiju u Beču i Zagrebu, gdje je 1892. diplomirao, a 1900. doktorirao povijest. Od 1892. do 1902. radio je kao profesor u gimnazijama u Gospiću, Zagrebu i Osijeku. Nakon habilitacije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1902) bio je imenovan privatnim docentom za hrvatsku povijest srednjega vijeka, a 1909–39. bio je redoviti profesor na tom fakultetu. Od 1910. redoviti član JAZU. Bio je aktivan u političkom životu Hrvatske, a 1908. bio je izabran na listi Hrvatsko-srpske koalicije za zastupnika kotara Vinkovci u Hrvatskom saboru. Pristao je potom uz bana N. Tomašića i njegovu Stranku narodnoga napretka, kojoj je 1911. bio tajnik. Bio je sljedbenik genetičkoga smjera u historiografiji te je svojim djelima znatno utjecao na buduće naraštaje hrvatskih povjesničara. Najveći doprinos dao je hrvatskoj medijevistici, posebice razdoblju do XII. st., a niz rasprava i studija (Vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić i njegovo doba (1350–1416), 1902; Kralj Koloman i Hrvati godine 1102., 1907; Priručnik izvora hrvatske historije, 1914) rezultirao je sintezom Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925). Premda je nastojao napisati sveobuhvatnu sintezu hrvatske povijesti, uspio je obuhvatiti razdoblje do 1873. god. (Hrvatska povijest, I–III, 1906–13; Pregled povijesti hrvatskoga naroda: od najstarijih dana do godine 1873, 1916; Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i oslobođenja od 1790–1918, 1937; Poviest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića, 1942). Ujedno se bavio problematikom XIX. i XX. st. (Rijeka i riječko pitanje, 1912; Rijeka i Zadar, 1921; Predratna politika Italije i postanak Londonskog pakta (1870–1915), 1933; Kako je došlo do okupacije a onda do aneksije Bosne i Hercegovine (1878 odnosno 1908), 1938). Obrađivao je i novovjekovne teme (Franjo barun Trenk i njegovi panduri, 1900; Zavjera Zrinsko-Frankopanska (1664–1671), 1926). Osobito je značajan njegov rad na izdavanju građe. U seriji JAZU Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium izašli su Acta comitialia regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae – Hrvatski saborski spisi (I–V, 1912–18). Ujedno je priredio više kritičkih izdanja izvora (Letopis Popa Dukljanina, 1928; Korespondencija Rački – Strossmayer, I–IV, 1928–31; Josip Juraj Strossmayer: dokumenti i korespondencija, 1933) te objavio izvore za povijest BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, koautor, 1942; Bosna i Hercegovina za vezirovanja Omer-paše Latasa (1850–1852), 1938). God. 1919–20. sudjelovao je u radu izaslanstva Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu i napisao pritom nekoliko studija o jadranskom i riječkom pitanju te objelodanio dvije zbirke građe: Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919 (1920) i Jadransko pitanje na Konferenciji mira u Parizu (1920). Neobjavljena građa koju je prikupio po arhivima u Hrvatskoj i Europi čuva se u njegovoj ostavštini u HAZU. Istorija hrvata srba hrvatske hrvatska hrvati srbi srpska srbije jugoslavije srednji vek srednjeg veka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

: Grupa izdavača Beograd 1982 god, -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Latinica -Broj strana: 434+603 u veoma dobrom stanju Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope I-II, Dušan Lukač PRVI DEO - 1933-1936 / DRUGI DEO 1937-1941 Izdavac - Vojnoizdavački zavod-Balkanološki institut SANU-Prosveta-Rad-Partizanska knjiga , Beograd 1982. Čehoslovačka, Austrija, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska... Dušan Lukač (Ivanjska, 11. novembar 1926 — 2000) bio je srpski istoričar. Biografija Rođen je 11. novembra 1926. godine u selu Ivanjska u opštini Otoka u Bosanskoj Krajini. Nakon završene Učiteljske škole u Banja Luci 1948. godine, prešao je u Sarajevo na studij istorije na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, koji završava 1952. godine. Po završetku studija radio je u Banjoj Luci, kao profesor u gimnaziji, a potom i kao kustos u Muzeju Bosanske Krajine.[1] Doktorat istorijskih nauka sa temom „Ustanak 1941. u Bosanskoj Krajini i prvih pet krajiških narodnooslobodilačkih partizanskih odreda“ odbranio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Beogradu,[1] pred komisijom koju su sačinjavali: Vaso Čubrilović, Jovan Marjanović i Jovan Milićević. Disertaciju je 1967. godine objavio Vojnoizdavački zavod, pod naslovom „Ustanak u Bosanskoj Krajini”, u okviru serije „Ratna prošlost naših naroda”.[2] Nakon odbrane disertacije trajno je prešao u Beograd, na Institut za istoriju radničkog pokreta, gdje je dobio zvanje naučnog istraživača. Tema njegovog rada na Institutu (koji je promenio naziv u Institut za savremenu istoriju) je Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918—1941, koju je objavio 1972. godine, kao posebnu knjigu i na osnovu koje je stekao zvanje višeg naučnog saradnika.[1] Po osnivanju Balkanološkog instituta SANU prešao je da radi u ovoj instituciji. Tema rada je bio Prodor Hitlerovog Trećeg rajha na Balkan.[1] Početkom sedamdesetih i tokom nekoliko godina je bio rukovodilac projekta „Velike sile na Balkanu u XX vijeku”.[3] Paralelno sa ovim istraživanjima, prihvatio se zadatka da prikuplja građu za „Srbi u etnodemografskim tokovima i samoodbrani svoga opstanka u XIX i XX veku“. Posebno plodna aktivnost bila je tokom studijskog boravka u trajanju od šest mjeseci u Moskvi i Berlinu. Učestvovao je na skupovima u Kijevu, Harkovu, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Budimpešti, Beču, Koblencu, Londonu, Bonu itd. Bio je sekretar Odbora SANU za prikupljanje i objavljivanje arhivske građe o spoljnjoj politici Srbije 1903—1914. Za štampu je sam priredio VI tom ove publikacije od dvije knjige odštampane 1981. godine.[4][5] Naučno-istraživački rad Dušana Lukača je vezan za teme savremene istorije. U toku svog radnog vijeka objavljivao je djela iz sledećih tematskih blokova: istorija NOR u Jugoslaviji, istorija radničkog pokreta, istorija Prvog i Drugog svjetskog rata, odnosi zamalja Istočne Evrope i Balkana prema njemačkom Trećem rajhu i migracije Srba u XIX i XX vijeku.[1] Učestovovao je u redakcijama: „Istorijskog glasnika Srbije“ od osnivanja, „Istorijskog zbornika“ Institutu za istoriju u Banjoj Luci, kao i zbor­nika Univerziteta „Đuro Pucar Stari“ u Banjoj Luci. Za knjigu „Ustanak u Banjoj Luci“ je 1967. godine dobio Nagradu „22. decembar“ Jugoslovenske narodne armije, a 22. aprila. 1969. godine je za rad na unapređenju prosvjete, nauke i kulture u Bosanskoj Krajini odlikovan nagradom skupštine grada Banja Luke „Veselin Masleša“. Predsjedništvo SFRJ 1987. godine dodjelilo mu je Oreden bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.[6] Preminuo je 2000. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Nova, nekorišćena Jugoslavija u hladnom ratu : prilozi istraživanjima : zbornik radova = [glavni i odgovorni urednik Aleksandar Životić] Uporedni naslov Yugoslavia in Cold War Vrsta građe zbornik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2010 (Zemun : Pekograf) Fizički opis 212 str. ; 24 cm Biblioteka Zbornici radova / Institut za noviju istoriju Srbije ; br. 6 `Zbornik radova `Jugoslavija u hladnom ratu` nastao je kao rezultat dva kruga istoimenog ciklusa predavanja koje su na Kolarčevoj zadužbini održali prijatelji i saradnici Instituta za noviju istoriju Srbije ...` --> Tiraž 300 Podaci o autorima: str. 5-7 Str. 9-11: Uvodna reč / Redakcija Bibliografija uz većinu radova Registar Summaries. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Hladni rat -- Zbornici Jugoslavija -- Spoljna politika -- 1945-1990 -- Zbornici PODACI O AUTORIMA …5 UVODNA REČ …9 Dr Dragan Bogetić JUGOSLAVIJA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA …13 Dr Aleksandar Životić JUGOSLAVIJA I BLISKI ISTOK U HLADNOM RATU (1945-1970) …37 Mr Jovan Čavoški JUGOSLAVIJA I DALEKI ISTOK - TREĆI SVET IZMEĐU JUGOSLAVIJE I KINE …63 Mr Vladimir Lj. Cvetković SPOLjNA POLITIKA JUGOSLAVIJE I ZEMLjE NARODNE DEMOKRATIJE u SUSEDSTVU 1953-1958 …77 Doc. dr Mira Radojević ŽIVETI I RADITI u EMIGRACIJI. SAVEZ „OSLOBOĐENjE` (1949-1990) …97 Dr Milan Terzić JUGOSLAVIJA I BALKANSKI PAKT1953/1954 …111 Katariia Kovačević JUGOSLAVIJA I MAĐARSKA KRIZA 1956. GODINE …127 Dr Slobodan Selinić JUGOSLOVENSKO-ČEHOSLOVAČKI ODNOSI 1945-1955 …149 Prof. dr Ljubodrag Dimić JOSIP BROZ TITO I „JUGOSLOVENSKI POGLED NA EVROPU` …183

Opis "Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba - Momčilo Petrović" Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Vidmar (Ljubljana, 14. oktobar 1895 — Ljubljana, 11. april 1992), kritičar, esejista, dramaturg, akademik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i junak socijalističkog rada. Od aprila 1945. do marta 1953. godine obavljao je funkciju predsednika Prezidijuma NR Slovenije. Josip Vidmar rođen je 14. oktobra 1895. godine u Ljubljani. Nakon završetka gimnazije u rodnom gradu, 1914. godine upisao se na Visoku tehničku školu u Pragu, gde je bio mobilizovan u austrougarsku vojsku. Od 1915. do 1918. godine nalazio se u zarobljeništvu u Rusiji. Posle rata studirao je u Beču, Pragu, Parizu i Zagrebu, a diplomirao je u Ljubljani. Godine 1934. postao je dramaturg Narodnog kazališta u Ljubljani gde je delovao do 1942. godine. Tada je prešao u ilegalnost, jer je učestvovao u organizovanju Društva prijatelja Sovjetskog Saveza i bio jedan od osnivača Osvobodilne fronte, osnovane 29. aprila 1941. godine u njegovom stanu. Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. U prvom redu, sleva nadesno, sede Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade. Bio je član Izvršnog odbora Osvobodilne fronte, a od 14. januara 1943. do 27. aprila 1953. godine njegov predsednik. Kao njegov delegat, učestvovao je na Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kojem je u ime slovenačke delegacije predložio da se Josipu Brozu Titu dodeli titula maršala Jugoslavije. 19. februara 1944. godine u Črnomlju je bio izabran za predsednika Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOV), a 1945. godine za predsednika Veća naroda Narodne skupštine FNR Jugoslavije, funkcija na kojoj je ostao sve do 1953. godine. Od aprila 1945. do marta 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Slovenije i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine do 1952. godine. Osim političkih, obavljao je i mnoge društvene funkcije. Bio je redovni profesor za teoriju drame na ljubljanskoj Akademiji za igralsko umetnost od 1945. do 1950. godine, od 1949. član, a od 1950. do 1964. godine direktor Instituta za literaure pri Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti (sl. Slovenska akademija znanosti in umetnosti). Od 1952. do 1976. godine bio je predsednik SAZU. Godine 1966. izabran je za počasnog doktora nauke o književnosti Ljubljanskog univerziteta. Bio je poslanik u Republičkoj i Saveznoj skupštini, radio je u Nacionalnom komitetu za mir, Glavnom odboru Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije i SSRN Slovenije, te u Savezu komunista Jugoslavije. Vršio je odgovorne funkcije i u Savezu književnika Jugoslavije i u Sterijinom pozorju. Umro je 11. aprila 1992. godine u Ljubljani. Književni rad Josip Vidmar je još za vreme studija počeo da se bavi književnošću, književnom istorijom i i kritikom. Sarađivao je u gotovo svim slovenačkim časopisima, od kojih su neki „Novi zapiski“, „Ljubljanski zvon“, „Dom in svet“ i „Modra ptica“. Osim časopisa „Trije labodi“ 1922, od 1925. godine pokrenuo je i gotovo sam ispunjavao „Kritiku“ sve do 1927. godine. Kao dramaturg ljubljanske „Drame“ pisao je o pozorišnim i pozorišno-književnim problemima. Vidmarova predratna kritičko-esejistička aktivnost bila je okarakterizovana rehabilitovanjem kritičke misli, koja je posle Frana Levstika i Ivana Cankara zapala u krizu. U svome polemičkom kritikovanju borio se protiv reakcionarne katoličke misli, koja je katolički nazor postavljala iznad umetničkih postulata i šibao „naprednjake“ (liberali, demokrati), koji su hteli da slovenaštvo utope u jugoslovenštini. Njegovo najznačajnije delo, koje se dotiče odbrane slovenačkog identiteta za vreme Šestojanuarske diktature je brošura „Kulturni problemi slovenaštva“, izdana 1932. godine. Kao pozorišni kritičar borio se protiv negativističkih i nihilističkih pogleda na svet, pisao je svoje eseje i razmišljanja, koja po svojoj idejnoj i estetičkoj vrednosti predstavljaju vrhunac slovenačke književnosti.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj dvobroj je priredio Ivan Ninić. Boraveći u Jerusalimu, negde 1957. godine, radio sam na Univerzitetu, preko vikenda, kao noćni čuvar. Duge noći prekraćivao sam čitajući. Jednom sam poneo sa sobom malu knjižicu prepoznatljivih plavih korica Penguin Books-a. Bila je to prva knjiga o kumranskim mrtvomorskim rukopisima koja mi je došla ruku – John Allegro: The Dead Sea Scrolls. Fascinirao me je sadržaj knjige i taj osećaj izuzetnosti teme drži me do današnjih dana. Nakon više od pola stoleća istraživanja i akademskih rasprava, objavljivanje Mrtvomorskih spisa je kompletirano. Pedeset i četiri godina nakon što je prvi svitak nadjen u jednoj pećini u Kumranu, štampanje svih svitaka i fragmenata zaokruženo je u 37 tomova. Profesor Emanuel Tov, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, predstavio je ovo divot izdanje na svečanosti u njujorškoj Gradskoj biblioteci, sredinom novembra 2001. Komplet od 1.500 svitaka i fragmenata, nađenih u Judejskoj pustinji datiraju od 250 godina pre naše ere do sedamdesetih godina našeg doba i osvetljavaju starozavetno vreme i doba ranog hrišćanstva sa mnogo nepoznatih detalja. Zbirka, pod nazivom Otkrića u Judejskoj pustinji objavio je Oxford University Press. To je nesumnjivo najveće arheološko otkriće u Izraelu našeg vremena, koje postaje deo svetske kulturne baštine. Smatra se da pustinja na zapadnoj obali Mrtvog mora skriva još oko 15.000 dokumenata, pisanih na papirusu ili koži, krijući dramu radjanja hrišćanstva, a istovremeno osvetljavaju i judaizam u vreme kada se iz starozavetnog transformisao u rabinski period, njegove normative, helenističku kulturu u doba kada se učvršćivao monoteizam, kao osnova zapadne civilizacije. Spise su pisali na hebrejskom, aramejskom, a delimično grčkom i latinskom jeziku i pohranili, najverovatnije, pripadnici sekte Esena koji su živeli na obalama Mrtvog mora u to doba. Asketska sekta Esena, iz koje je, eventualno, proisteklo hrišćanstvo, verovala je u skromnost, skrušenost i sudbinsku predodredjenost. O njoj ima podataka kod Josifa Flavija, rimskog istoričara jevrejskog porekla i u rukopisima Kairske genize. Od samog početka, ovaj jedinstveni arheološki fenomen izaziva pažnju i stimuliše maštu naučnika, pravnika i drugih pojedinaca zainteresovanih za kulturološke i religiozne fenomene. Dve hiljade godina je prošlo otkad je jedan kamen slučajno upao u pećinu i ukazao na skrivenu tajnu koja je izazvala intelektualnu revoluciju dvadesetog veka. Pre ovog otkrića u Kumranu, biblijski tekstovi su bili poznati samo na osnovu nekih srednjevekovnih hebrejskih rukopisa i grčkih kodifikovanih prevoda iz prvog veka naše ere. Hebrejski izvornici o vremenu Dugog hrama, osvećenog negde 521. godine pre naše ere, nisu bili poznati, kao ni period iz vremena Jude Makabejskog u drugom veku pre Hrista. Najopsezniji hebrejski rukopis koji govori o Drugom hramu je Mišna, pisana 130 godina nakon razaranja Hrama u Jerusalimu od strane rimskih legija, 70. godine posle Hrista. Tada je grupa rabina, na čelu sa Johananom ben Zakajem, objedinila celokupno znanje o jevrejstvu i efikasno zanemarujući sva sektaštva, stvarala rabinski judaizam. Ta generalna linija jevrejstva je stub njenog spasa. Sudbinu nestajanja izbegla je samo jedna sekta: hrišćanstvo. Ivan Ninić, Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora Sadržaj: Ninić: Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora; Olbrajt: Arheologija i religija drevnog Izraela; Gaster: Svici Mrtvog mora; Dejvis: Svici i Isus; Alegro: Svici Mrtvog mora i Novi zavet; Prajs: Svici i Stari zavet, Tajna Bakarnog svitka; Vilson: Esenski red, Dva Jerusalima; Vermeš: 50 godina istraživanja Svitaka Mrtvog mora, Šenks: Podrivanje jevrejske Biblije; Rajtman: Kumranska sekta; Broši: Jedan dan u životu Hananije Notosa; Ešel: Ostrakon Jahada (Zajednice).

AGO MAMUZIC I NACIONALNI POKRET BACKIH BUNJEVACKIH HRVATA - Lazo Vojnić Hajduk - veoma retko / nema se za kupiti / mali tiraz samo 300 primeraka -Lazo Vojnić Hajduk, , samizdat, Subotica, 2012. godina - 248 stranica / Autor prikaza: Slaven Bačić Godina: 2013. Izdanje: Godišnjak za znanstvena istraživanja 34-343 - VRLO dobro ocuvana,sadrzaj je cist / ,ima samo posveta na najavnoj stranici Životopis - Po završetku osnovne škole u Subotici školovanje nastavlja u Franjevačkom sjemeništu u Zagrebu. Na Kaptolu završava Klasičnu gimnaziju kao jedan od najboljih učenika u generaciji, novicijat u Cerniku (Nova Gradiška), a filozofski studij u Samoboru na Filozofskom učilištu Franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda u Hrvatskoj koji završava s visokom prosječnom ocjenom. Godine 1964. vraća se u Suboticu kada upisuje i Pravni fakultet u Novom Sadu. Radio je u Pioniru i u SDK u Subotici. Društveno politički rad Iako pod stalnom prismotrom DB i SUP-a, godine 1968. skupa sa nekolicinom nacionalno svjesnih Hrvata uključuje se u rad Pododbora Matice hrvatske u Subotici te aktivno radi na realiziranju ideja „hrvatskog proljeća“ u Bačkoj, obnavlja žetveni običaj Dužijanca i osniva Kulturnu udrugu „Bunjevačko kolo“. Kad su konzervativni socijalistički krugovi u Jugoslaviji krenuli u obračunavanje sa hrvatskim proljećem, i Lazo Vojnić Hajduk se kao intelektualac našao na meti tih progona. Vrhunac je bio gubitak posla u SDK u Subotici. Uvođenjem višestranačja i liberaliziranjem političkog života u Jugoslaviji, aktivirao se u svom političkom radu. Tako je bio jednim od članova osnivača DSHV, najjače stranke Hrvata u Vojvodini, gdje je bio dopredsjednik od 1993. do 1996. Na prijedlog DSHV-a 1993. izabran je na dužnost predsjednika Izvršnog odbora SO Subotica, a po isteku mandata savjetnik je u predsjedništvu i šef protokola SO Subotica. Godine 1996. skupa sa nekoliko hrvatskih intelektualaca isljučen je iz DSHV-a. Godine 2000. ponovno biva izabran za vijećnika SO Subotica. U to vrijeme radi i kao ravnatelj HKC "Bunjevačko kolo". Zaslužan je da je ova institucija promijenila ime, ali i status u Hrvatski kulturni centar "Bunjevačko kolo". 1993.-2003. predsjedavao je organiziranjem Dužijance, za što je bio nagrađivan: Antušova nagrada 1994., Pro urbe 2001. i ostale. Pored Dužijance, predsjedavao je i organiziranjem manifestacije Veliko prelo. 1998.-2000. je bio predsjednikom u Hrvatskom narodnom savezu, a 1999. je jednu godinu predsjedavao Forumom hrvatskih institucija i organizacija u Vojvodini. 2002. je izabran za člana Vijeća HNV R. Srbije i za prvog predsjednika Izvršnog odbora HNV-a na kom mjestu je ostao do pred kraj 2006. godine kada je višegodišnja hajka od strane političke stranke DSHV-a urodila plodom. Smijenjen je i bez prava na obranu u trećem pokušaju nakon optužbi za financijske malverzacije koje nikada nitko od vođa hajke nije niti pokušao dokazati. Godine 2008. sa još nekolicinom intelektualaca osniva udrugu HDF „Preporuke iz Lemeša“. Kulturni rad - organizator manifestacije Piece child musical u povodu 50. obljetnice Ujedinjenih Naroda - „Godišnji koncert“ – urednik i nadklanik CD Subotičke filharmonije Urednik je i nakladnik više od 10 knjiga hrvatskih pisaca. Djela Obiteljska dužijanca bunjevačkih Hrvata u subotičkom kraju, Organizacijski odbor Dužijance 2011., Subotica 2011., 105 strana „Dužijanca“ – reprezentativna monografija o žetvenim svečanostima u Subotici, Nakladnik: NIU „Hrvatska riječ“ Subotica, 2006. , 243 strane, bogato ilustrirana. Kako u novo bez loma: misli o životu u hrvatskoj manjinskoj zajednici : strukturalna, funkcionalna i organizacijska rješenja nekih logičkih cjelina iz života naše zajednice i kod nekih drugih oblika iz okruženja, Hrvatski demokratski forum, Subotica 2010., 240 strana Ago Mamužić i nacionalni pokret bačkih bunjevačkih Hrvata, samizdat, Subotica, 2012., 248 strana - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (VELIKI ,beli ormar ,u sobi)