Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žarko Dimić (Sremski Karlovci, 10. mart 1962) srpski je istoričar, književnik i hroničar. Trenutni je upravnik Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Biografija Osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za Istoriju.[1] Do marta 2022. objavio je preko 600 autorskih jedinica iz književnosti, istoriografije i istorije umetnosti.[2] Žarko Dimić je dobitnik mnogobrojnih povelja i priznanja u zemlji i inostranstvu i nagrada kao nosilac i pokretač projekata u kulturi i umetnosti. Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, ruski i mađarski jezik. Zastupljen je u dvadesetak pesničkih antologija u zemlji i inostranstvu. Piše esejistiku, likovnu i književnu kritiku. Član je Odeljenja za društvene nauke Matice srpske, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Društva novinara Vojvodine. Član je redakcije Zbornika za istoriju Matice srpske (2008–2012), Sentandrejskog odbora SANU od 2010, Pesničkih novina. Saradnik je u izradi Srpskog biografskog rečnika i Enciklopedije Novog Sada. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu, nauku i umetnost Krovovi, od osnivanja 1986. godine do danas. U prethodne dve decenije svoga radnog veka Žarko Dimić bio je: član Saveta pokrajinskog fonda kulture AP Vojvodine, član Saveta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, član Saveta Akademije umetnosti u Novom Sadu, potpredsednik SO Sremski Karlovci (1996–2000), predsednik SO Sremski Karlovci (2014–2016), član Upravnog odbora Vukove zadužbine, potpredsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Upravnog odbora Društva novinara Vojvodine, član Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta, član Upravnog odbora Arhiva Vojvodine (od 2017). Sekretar je Ekslibris društva Vojvodine. Predsednik je Upravnog odbora Malog istorijskog društva. Osnivač je čitavog niza kulturnih i umetničkih manifestacija u Sremskim Karlovcima i u Vojvodini. Od programa Kulturnog centra, do nekoliko likovnih kolonija, umetničkih bijenala, književnih susreta, izdavačkih delatnosti, nagrada i časopisa. Bio je član i sekretar odbora za obeležavanje značajnih godišnjica i datuma: 300 godina Seobe Srba (1690–1990), 300 godina Karlovačkog mira (1699–1999), 150 godina Srpskog narodnog pokreta (1848–1849), Odbora za podizanje spomenika ruskom generalu Petru Nikolajeviču Vrangelu u Sremskim Karlovcima, Grofu Savi Vladislaviću u Sremskim Karlovcima, Gacku i Sankt Peterburgu, član odbora za obeležavanje Tri veka Karlovačke mitropolije (1713–2013) itd. Sarađivao je kao istoričar u tridesetak emisija i projekata Radio-televizije Vojvodine. Inicirao je obnavljanje Česme „Četiri lava” iz 1799. godine. Inicirao je osnivanje Nagrade „Pavle Marković Adamov”. Do sada je bio zaposlen u Muzeju grada Novog Sada i u Kulturnom centru „Karlovačka umetnička radionica”. Upravnik je Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Živi i radi u Sremskim Karlovcima.

Stranger Shores Paperback – 1 Aug. 2002, by J. M. Coetzee (Author) Product details Publisher: ‎ Vintage; New Edition (1 Aug. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 384 pages Dimensions: ‎ 12.9 x 2.3 x 19.8 cm J. M. Coetzee is, without question, one of the world`s greatest novelists. This volume gathers together for the first time in book form twenty-nine pieces on books, writing, photography and the 1995 Rugby World Cup in South Africa. Stranger Shores opens with „What is a Classic?“ in which Coetzee explores the answer to his own question – „What does it mean in living terms to say that the classic is what survives?“ - by way of TS Eliot, JS Bach and Zbigniew Herbert. His subjects range from eighteenth and nineteenth century writers Daniel Defoe, Samuel Richardson and Ivan Turgenev, to the great German modernists Rilke, Kafka, and Musil, to the giants of late twentieth century literature, among them Harry Mulisch, Joseph Brodsky, Jorge Luis Borges, Salman Rushdie, Amos Oz, Naguib Mahfouz, Nadine Gordimer and Doris Lessing. Review The scale of Coetzee`s reading makes most British criticism seem dully provincial -- Andrew Marr – Daily Telegraph To read him on Kafka and on the deficiencies of the English translation of the work is to be put in touch with criticism at its most attentive and creative – Irish Indepedent This is exemplary writing - balanced, clear, direct and profound – Literary Review „What is a Classic?“... is a marvellous essay, and the book is worth buying for it alone. Coetzee the critic is every bit as good as Coetzee the novelist – Irish Times Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. KC (N)

Šetnja u mestu / Walking on the spot Građanski protest u Srbiji 17.11.1996. - 20.03.1997. CIVIL PROTEST IN SERBIA Od polovine novembra 1996. godine do kraja februara 1997. širom Srbije su održani građanski i studentski protesti protiv vlasti Slobodana Miloševića. Građanski protesti trajali su 88, a studentski više od 117 dana.[1] Direktan povod demonstracijama jeste krađa na lokalnim izborima 1996. godine, ali pravi razlozi leže u nezadovoljstvu naroda teškom socio-ekonomskom situacijom, izolaciji zemlje i želji ljudi, pre svega mladih, za promenama. Demonstracije su započete u Nišu a kasnije su se vrlo brzo proširile na sve veće gradove u Srbiji. Posle krađe na lokalnim izborima, koalicija Zajedno organizovala je svakodnevne proteste građana u većim gradovima Srbije. Uporedo sa građanskim otpočeli su i protesti studenata. Pištaljke i šetnja bile su karakteristika protesta, ali i kordoni policije. Rezultati izbora (odnosno pobeda opozicije na lokalnom nivou) priznati posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa 11. februara 1997.[2] donošenjem leks specijalisa. Izborni rezultati doveli su u mnogim gradovima i opštinama predstavnike opozicije na vlast, ali se prihvaćeni rezultati nisu u potpunosti poklapali sa izbornom voljom. Sam zakon doprineo je da se izađe iz postojeće krize, ali nije se ništa učinilo na kažnjavanju onih koji su prekrajali izbornu volju tako da je sumnja u tačnost izbornih rezultata preneta i na buduće izbore. Osvajanje gradova i opština za srpsku demokratsku opoziciju imalo je veliki značaj jer su mnogi opozicioni političari prvi put počeli da rade na političkim funkcijama. Nakon završetka protesta i zadovoljenja zahteva Koalicije Zajedno, režim Slobodana Miloševića bio je veoma uzdrman, a s obzirom da je 1997. bila izborna godina očekivala se dalja promena vlasti u Srbiji. Međutim, nadu u promene prekinula je svađa lidera Koalicije Zajedno koja je nakon nekoliko meseci prestala da postoji. Izbore 1997. godine su zbog nepromenjenih izbornih uslova bojkotovale opozicione stranke DS, DSS i GSS, dok je SPO izašao, a izborni rezultat održao je SPS i JUL na vlasti. Najveći značaj demonstracija je što se pokazalo da opozicija ima sredstvo kojim može da parira Slobodanu Miloševiću, tako da su oni bili samo priprema za promene 5. oktobar 2000. Tokom svakodnevnih demonstracija izveštavanje RTS-a, Politike i drugih režimskih medija je bilo izuzetno tendenciozno i omalovažavajuće prema demonstrantima nazivajući ih „špijunima“, „stranim plaćenicima“, „šakom slučajnih prolaznika“ i dr. Ovakvo izveštavanje povećalo je nepoverenje naroda prema režimskim medijima i režimu Slobodana Miloševića. Hronologija građanskih protesta Novembar - decembar 1996.[17] Datum Događaj Datum Događaj Datum Događaj 17.11. Održan drugi krug izbora za lokalne vlasti. Iste noći građani su slavili pobedu opozicije. 1.12. Dragan Tomić gostuje na RTS-u i demonstracije naziva `profašističkim i rušilačkim`. Uhapšena 4 demonstranta, šetala i baka Olga. Prvi put se pojavio pokretni razglas. Policija najavila oštrije mere. 15.12. Delegacija koalicije `Zajedno` razgovarala sa Džordžom Kornblumom. Prvi put puštena pesma `Glas`. Svakodnevni protesti u većim gradovima i naseljima u Srbiji. 18.11. Na Trgu republike održan miting pobede, nakon čega su lideri koalicije `Zajedno` otišli u gradsku skupštinu da bi upozorili GIK da ne manipuliše izbornim rezultatima. Drugi krug je okarakterisan kao `latinoamerički izbori` 2.12. U Skupštini Srbije odložena sednica zbog dezinfekcije zgrade. Uhapšena 32 demonstranata. Uprkos upozorenju i snegu, šetnja je održana. 16.12 Koalicija `Zajedno` napustila republičku skupštinu. Odbijen zahtev za formiranje anketnog odbora. Međunarodna organizacija za pomoć medijima proglasila je Radio B92 za najbolji radio na svetu. Milo Đukanović predložio Miloševiću da odmah poništi izbore. 19.11 Objavljeni preliminarni rezultati - SPS podnosi prigovor. Počeli protesti u Nišu. Drašković pred 35000 ljudi izjavio `Niška policijo, čestitam ti što nećeš da braniš Kozanostru.` 03.12 Nakon višednevnog selektivnog ometanja, prekinut rad Radija B92, radio Indeks, požarevačkog radija BUM93. Zvanično, B92 nema dozvolu za rad. Novi zahtevi na mitinzima su sloboda medija i oslobađanje demonstranata. Pet američkih kongresmena u šetnji. NUNS traži ostavku Tijanića. 17.12. Milošević pred kamerama primio niške studente. Koalicija `Zajedno` traži ostavke D. Tomića, M. Marjanovića i D. Milanovića. U Majdanpeku održan prvi miting podrške Miloševiću. 20.11. Protesti se šire Srbijom (Užice, Pirot, Jagodina...) Sa mitinga je poslato pismo Miloševiću, a Danica Drašković je dala izjavu-razgovor za RTS. Đinđić simbolično promovisan za novog gradonačelnika. 04.12 Mile Ilić podneo ostavku. Masovna šetnja (preko 100.000 demonstranata). Ministar Milutinović u Londonu izjavio da neće biti upotrebljena sila protiv demonstratora. 18.12. Nastavljaju se mitinzi podrške Miloševićevom pismu. Koalicija `Zajedno` pozvala građane na proslavu Sv. Nikole na Trgu Slobode. SPS pozvao nadležne da spreče ometanje saobraćaja u Beogradu. 21.11. Miting i prva protestna šetnja Beogradom. 05.12. 150.000 šetača izvelo napad papirnatom avijacijom na RTS. Proradio B92. 19.12 Sto hiljada ljudi proslavilo Svetog Nikolu. MTV snimio spot za pesmu `Glas`. Nova Demokratija ne podržava kontramitinge svog koalicionog partnera. 22.11. U Pirotu odbornici koalicije `Zajedno` štrajkuju glađu. 06.12. Tijanić podneo ostavku. Na mitingu su se pojavile zastave SAD i drugih zemalja, kao i lutka sa likom predsednika Miloševića. 20.12. U Beograd doputovala komisija OEBS-a, na razgovor sa Miloševićem i koalicijom `Zajedno`. Momir Bulatović u intervjuu francuskom Figaru rekao da mu je Milošević priznao pobedu opozicije. 23.11. Mitinzi u Beogradu, Nišu i Kragujevcu. 07.12. Vrhovni sud odbio žalbu GIK Beograda. NAkon hapšenja, maltretiran Dejan Bulatović. Keti Morton razgovarala sa Miloševićem. 22.12. Koalicija Zajedno na mitingu objavljuje poverljive informacije sa zatvorenog sastanka SPS-a na kojem je planiran kontramiting za 24.12. Održan prvi kongres Saveza slobodnih gradova i opština Srbije. 24.11. GIK Beograda i Niša poništavaju veliki broj mandata koalicije `Zajedno`. Vuk izjavio `Naređujem, glavu gore` 08.12. Devetnaesti dan protesta. GIK upućuje žalbu saveznom sudu. 23.12. Sto hiljada demonstranata. Patrijarh apelovao da se izbegne nasilje. 25.11. Koalicija `Zajedno` podnosi Vrhovnom sudu Srbije žalbu na odluke Prvog opštinskog suda. Tokom šetnje demonstratori bacali jaja na Skupštinu grada, RTS, Radio Beograd i Politiku. Najavljen bojkot trećeg kruga, a šetnja je počela u 15 časova. 09.12 Voren KRistofer pozvao Miloševića da prizna rezultate izbora. Đinđić poručio; `Ako odustanemo, izgubićemo!`. 24.12. Incidenti između Beograđana i kontramitingaša. Člana SPO Ivicu Lazovića ranio jedan kontrademonstrant. Najveći protesti do sada. 26.11. Vrhovni sud odbio žalbu. Milicija čuva sud u Jagodini. 10.12. Savezni sud odbacio zahteve GIK Beograda. Koalicija `Zajedno` odbila da učestvuje u radu savezne skupštine. Govor lidera održan na Terazijama. 25.12. Ukupan bilans protesta - 58 povređenih. Nastavljen protest uprkos intervencije policije. 27.11 Održan treći krug izbora. Osim jaja bacalo se i kamenje. 11.12. Klinton poručio Miloševiću da se rezultati izbora moraju poštovati. Biljana Plavšić podržala protest. Predstavnici DS-a u Vašingtonu zatražili zamrzavanje imovine. 26.12. Jake policijske snage blokirale šetnju. 28. 11. Koalicija `Zajedno` apelovala da se ne baca kamenje. Jaja i dalje aktuelna (`Na jajare - jajima`). 12.12 Proglas Saveza dramskih umetnika Srbije. 27.12. Policija i mladići u civilu tukli protestante. 29.11. Sve jače reakcije iz inostranstva. Jaja bačena i na Vrhovni sud. Izašao je prvi broj `Demokratije` . U Kragujevcu proslavljena pobeda. 13.12. Milošević piše pismo-odgovor Vorenu Kristoferu i poziva komisiju OEBS-a. RTS započeo kampanju protiv stranih zastava na mitinzima. 30.12. Policija je blokirala i pešačku zonu, šetnja samo Knez Mihajlovom. Građani pozvani na doček Nove godine na ulicama. Vojska neće izlaziti na ulice. 30.11 Rekordni broj demonstranata - 200.000. Bacala su se jaja, kese sa crvenom bojom, jogurt, toaletni papir, a zvižduk nakon pominjanja imena Slobodana Miloševića je trajao 20 minuta. 14.12. Peške pristižu novosadski studenti. 31.12 Milošević najavio 1997. godinu kao godinu reforme. Više od pola miliona ljudi dočekalo je ponoć na trgu. Bez većih incidenata. Januar - mart 1997.[17] Datum Događaj Datum Događaj 02.01. Sveti Arhijerejski sabor SPC osudio je izbornu krađu u Srbiji i nasilje. Koalicija `Zajedno` pozvala građane da prave buku svake večeri u 19:30, tako ometajući TV dnevnik 01.02. U Kruševcu počeo protest gimnazijalaca. D. Mitević izjavio da je kriza posledica gluposti ljudi na vlasti. U Beogradu se dele šetačke dozvole. 05.01. Beograđani izazvali saobraćajni kolaps u centru grada, organizujući protestnu šetnju i simulirajući kvarove na automobilima 02.02 Policija pendrecima i vodenim topovima rasterala demonstrante sa obe strane Brankovog mosta. Upadom na Filozofski fakultet prekršena autonomija Univerziteta. U Urgentnom centru tridesetak povređenih građana 06.01. Pola miliona građana provelo Badnje veče na ulicama. Eksplozija ispred zgrade direkcije JUL-a 03.02. Patrijarh pozvao na uzdržavanje od nasilja i kritikovao vlast. Štrajk taksista zbog ubistva kolege. Prekinut Fest. 08.01. Vlada Srbije saopštila da je koalicija `Zajedno` dobila većinu u skupštini grada Niša. U Beogradu ponovo blokiran saobraćaj, a policija upotrebila silu tokom akcije `pokvarenih automobila`. 04.02. Slobodan Milošević uputio pismo predsedniku vlade M. Marjanoviću kojim mu predlaže usvajanje predloga Lex specialis-a. Sledećeg dana Vlada ekspresno uputila isti na usvajanje predlog zakona. Sukob demonstratora i policije. 09.01. Vrhovni sud potvrdio pobedu u Vršcu. Šetnja je ponovo sprečena. Pedeset i dva akademika traže povlačenje policije sa ulica 08.02. Lex Specialis ocenjen kao neustavan.Prosvetari i dalje u štrajku. Čović ne da svoj mandat. Na trgu oko 80000 ljudi. 12.01. Pedeset i četvrti dan protesta, i šetnja je blokirana. Građani preuzeli autobus na liniji 31. Četiri ovce sa Zlatibora dovedene na miting. 09.02. Narodno pozorište u štrajku. Oko zgrade `demokratski prsten` . Buka `kod Vuka` . 14.01. GIK Beograda objavio pobedu koalicije `Zajedno` . N. Čović i M.Ilić isključeni iz članstva SPS-a, prvi zato što je bio protiv a drugi zato što je bio za krađu glasova. 11.02. Usvojen Lex Specialis. Odbijen je amandman o Novom Beogradu i Mladenovcu. Rekonstruisana Vlada Srbije sa dosta ministara iz JUL-a. Radikali napustili skupštinu. Demonstranti pristizali na Trg Republike bez ometanja. Zakon sutradan stupio na snagu. Protesti se nastavljaju. 16.01. Atentat na rektora Univerziteta u Prištini Radivoja Papovića. Dve starice prevarile kordon i zaustavile saobraćaj u Kolarčevoj. 17.02 Ministarka Buba Morina naletela kolima na `militantne izbeglice i tvrdi deo SPO` . Drašković najavio veto na predlog SPO-a da Danica Drašković bude predsednik gradske vlasti. Do sada šest miliona ljudi prošetalo Srbijom. 17.01. Samoubistvo Nikole Koljevića. Protesti Srba na Kosovu. 21.02 Konstituisana SO Beograda. Skinuta petokraka sa zgrade Skupštine grada. Proslava na Trgu uz tajm-aut vlastima za oslobođenje medija. SKPJ osudio čin skidanja petokrake. 18.01. SPS se žali na odluku GIK-a. Građani u uniformama obeležili šezdeseti dan protesta. Počeo štrajk prosvetara. 25.02 Jednosatni štrajk upozorenja zdravstvenih radnika. Većina škola u Srbiji ne radi zbog štrajka. Roditelji i đaci podržavaju profesore u štrajku. 23.01. RTS odlaže odluku o predaji kragujevačke RTV. Protesti u Kragujevcu na ivici ekscesa. Pretučen poslanik SPO-a, kao i građani u Kraljevu i Nišu. 27.02 Veće dekana smenilo rektora. Nema dogovora između vlade i prosvetara. Povratak otpisanih u Studio B. 24.01. Novo rukovodstvo Kragujevca postiglo dogovor sa RTS-om o privremenom neemitovanju informativnog programa i izlasku policije iz zgrade RTV Kragujevac. Bira se najbučniji kraj u Beogradu, 28.02. Sporazum između SRJ i RS. Predlog ukidanja gradske takse od 3%. Princ Aleksandar Karađorđević pozvan da poseti Beograd. 27.01. Najveća Svetosavska litija ikada viđena u Beogradu - preko 300 000 ljudi. U Nišu konstituisana nova skupština grada. Policija se povukla. 01.03. Smene u NIN-u. Počeo štrajk u istom. 30.01. U protestu aktivno 700 000 građana. Najavljeni generalni štrajkovi Samostalnih sindikata Srbije i beogradskih advokata. 05.03. Pobednički miting u Kragujevcu, SPO osnovao odbor za obnovu monarhije. Dva lica povređena u eksploziji ispred Filozofskog fakulteta u Prištini. B92 1997. veliki format bogato ilustrovana kao nova CigA.7

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1988. god. Broširan povez, 24 cm. 370 str. ilustrovano Nadalj se prvi put spominje u pisanim izvorima 1543. godine kao obveznik prireza. U isto vreme i u istom spisku, spominje se i naselje Nadaš, takođe kao obveznik prireza. Prvi Nadalj, preteča današnjeg Nadalja, nalazio se pored desne obale Velikog bačkog kanala i druma Turija – Bačko Gradište. U Vojnoj granici, koja je osnovana 1701. godine, Nadalj je u početku vojnički pripadao Čurugu, a od 1809. sa Gospođincima čini zajedničku kompaniju. U Rakocijevoj buni, koja je trajala od 1703. do 1711. godine, uništeni su i prvi Nadalj (verovatno sredinom oktobra 1705. godine) i naselje Nadaš. Naime, kad je Mađarska oslobođena od Turaka Karlovačkim mirom 1699. godine, nije dobila očekivanu nezavisnost, već je postala deo Habzburške monarhije sa sedištem u Beču. Ferenc Rakoci podiže ustanak za oslobađanje Mađara od austrijske vlasti i nekoliko puta poziva na svoju stranu i Srbe, ali se oni nisu hteli pobuniti protiv cara od kojeg su dobili „privilegije” i države u koju su tek izbegli od Turaka. Austrijski car je tada koristio i Srbe za gušenje ovog ustanka, zbog čega su Rakocijevi vojnici izvršili odmazdu nad srpskim stanovništvom. Iz izveštaja jednog generala Rakociju, saznajemo da je njegova „vojska sve do petrovaradinskih šančeva posekla sve Srbe i sva mesta i svo blago u prah pretvorila.” Većina Srba je bila raspoređena duže reke Tise spremna za sukob sa Turcima koji su još držali Banat, pa nisu očekivali da će ih iza leđa napasti Rakocijeva vojska. Tako su Nadalj i Nadaš pretvoreni u pustare na kojima se posle 100 godina podigao sadašnji Nadalj. U proleće 1800. godine udaren je kolac na sredini budućeg naselja. Naseljavanje kmetova na pustaru Nadalj odobreno je 19. septembra 1801. godine. Već iste godine podeljeni su placevi i počela je izgradnja kuća. Srpska pravoslavna crkva posvećena Ivandanu – Rođenju Svetog Jovana, proroka, preteče i Krstitelja Gospodnjeg, sagrađena je u centru naselja 1813. godine. Za razliku od Srbobrana i Turije, koji su od 1753. do 1848. godine bili u sastavu Potiskog krunskog dištrikta, Nadalj je od svog osnivanja 1801. godine pripao Šajkaškom bataljonu koji je formiran 1763, a ukinut 1873. godine, kao deo Vojne granice. Šajkaši su bili specifičan rod habzburške vojske, koji se kretao u uskim, dugačkim brodovima, poznatim kao šajke. Šajkaši su postojali mnogo pre formiranja Šajkaškog bataljona. Ove vojne jedinice su operisale na Dunavu, Tisi, Savi i Morišu. Učestvovali su u mnogim bitkama protiv Osmanlija, a njihovo učešće je bilo od velike važnosti, jer su bili poznati kao hrabri i vešti ratnici. U borbama 1848/49. učestvovali su i stanovnici Nadalja. Posle pada Srbobrna 3. aprila 1849. godine, stanovnici Nadalja su izbegli u Titel i Srem. Mađarska vojska je 13. aprila 1849. godine Nadalj upalila, pa je naselje, sem dve kuće, potpuno izgorelo. Godine 1852, Šajkaški bataljon je transformisan u Titelski pešadijski bataljon. Ova vojna jedinica je ukinuta 1873. godine, a njeno područje tada dolazi pod civilnu vlast i biva priključeno Bačko-Bodroškoj županiji, baš kao i Srbobran i Turija. Pošta postoji od 1891. godina, a telefon je uveden 1913. godine. Biblioteka je u Nadalju osnovana 1910. godine. U Prvom svetskom ratu, vojni obveznici iz Nadalja su 26. jula 1914. godine mobilisani u austrougarsku vojsku. Ne želeći da služe tuđinu, bežali su i skrivali se kao tzv. „logoši”. Na ruskom ratištu su se predavali i prijavljivali u Jugoslovensku diviziju i učestvovali u borbama na Dobrudži i Solunskom frontu. Kroz Nadalj je 16. novembra 1918. godine prošla oficirska konjička patrola srpske vojske, a 20. novembra 1918. godine došla je stalna desetina pešaka. U Prvom svetskom ratu su poginula 94 stanovnika Nadalja. Između dva rata, Nadalj je opština u srezu Stari Bečej. Okupatorska mađarska fašistička vojska je ušla u Nadalj 13. aprila 1941. godine. U toku Drugog svetskog rata, slobodoljubivi Nadaljčani pomažu i aktivno učestvuju u narodnooslobodilačkom pokretu. Na stubu i mermernoj ploči u samom centru naselja uklesana su 69 imena stanovnika Nadalja, koji su u toku Drugog svetskog rata izgubili živote. Kao uspomena na poslednje dane borbe za oslobođenje zemlje, na zgradu Zadružnog doma u centru naselja postavljen je deo avionskog krila na kome je zapisano: „Sa ovog aerodroma su početkom 1945. godine izvršavali ratne zadatke 422 jurišni i 112 lovački puk.” Nadalj je od mađarske fašističke okupacije oslobođen istog dana kad i Turija, 22. oktobra 1944. godine. Najznačajnija ličnost rodom iz Nadalja je arhitekta Momčilo Tapavica (1862-1949) koji je u prvim obnovljenim olimpijskim igrama u Atini osvojio bronzanu medalju u tenisu i iako se takmičio za Ugarsku, postao je prvi Srbin osvajač olimpijske medalje. Lazar Rakić (Nadalj, 22. decembar 1929 - Nadalj, 27. oktobar 1992) bio je srpski istoričar. Bavio se istorijom Vojvodine od 1848-1919. i Radikalnom strankom. Rođen je u Nadalju u zemljoradničkoj porodici, od oca Uroša i majke Latinke. Osnovnu školu je završio u Nadalju, a gimnaziju u Bečeju. Posle rata, u vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda, kao gimnazijalac, Rakić se pobunio pa je više meseci proveo u zatvoru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju. Radio je kao profesor u Učiteljskoj školi u Vršcu, na Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj“ u Beogradu, Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji u Zrenjaninu i gimnaziji „Svetozar Marković“ u Novom Sadu. Kao prosvetni savetnik radio je u Međuopštinskom pedagoškom zavodu iz Novog Sada. Odbranio je doktorsku disertaciju 1971. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za docenta je istom fakultetu je izabran 1974. za vanrednog profesora 1983. i redovnog profesora 1986. Predavao je istoriju naroda Jugoslavije u novom veku i metodiku nastave istorije. Objavio je oko 180 naučnih i stručnih radova.

Foreword by Nanetten Newman Eleo Gordon & Tony Lacy tvrde korice, omotnica, ilustrovana, veći format NOVA zacepljena omotnica 1 cm u gornjem delu na prednjoj strani The Really useful GRANDPARENTS` Book Are you eager to spend time with your grandchildren, but anxious about what to do with them? Заиста корисна књига ДЕДА Да ли желите да проводите време са својим унуцима, али бринете шта да радите са њима? Стварно корисна књига деда и бака је савршено решење. То је књига коју можете поделити са унуцима да бисте открили активности које ће вас приближити и забављати обоје цело поподне. Препуна информација о врстама ствари које ће дете желети да научи од најопаснијих животиња на свету до Моунт Евереста, од Александра Великог до Хенрија ВИИИ, ова књига учиниће учење забавним и занимљивим. Да ли је ваше унуче више заинтересовано за практичне активности? Научите како да играте игре и покупите хобије због којих ће их све скупити док мама дође по њих ноћу. Можда ћете засадити башту или играти рагби, научити како кројити или играти шах, написати реп или песму, направити оквир за знатижељу, направити логорску ватру, створити посебну плеј листу на иПоду и многе друге забавне ствари које заиста ће побољшати ваш однос са вашим унуком и обоје ћете за то бити богатији. ТОНИ ЛАЦЕИ је тридесет година радио као уредник у Пенгуину. Има двоје одрасле деце, као и две унуке и унука. ЕЛЕО ГОРДОН се такође бави издаваштвом. Њени родитељи су живели у иностранству и као дете је већи део празника проводила код баке и деке. Њен деда је био Американац, а бака Кубанка. Упознали су се у Њујорку, а касније су се настанили у Енглеској. The Really Useful Grandparents’ Book is the perfect solution. It’s a book that you can share with your grandchildren to discover the activities that will bring you closer and entertain you both all afternoon. Packed with information on the kinds of things a child will want to learn about from the world’s most dangerous animals to Mount Everest, from Alexander the Great to Henry VIII, this book will make learning fun and engaging. Is your grandchild more interested in hands-on activities? Learn how to play games and pick up hobbies that will have them all tuckered out by the time their mom comes to pick them up at night. Maybe you’ll plant a garden or play rugby, learn how to cross-stitch or play chess, write a rap or a poem, make a curiosity box, build a campfire, create a special playlist on your iPod and many other fun things which will truly enhance your relationship with your grandchild and leave both of you the richer for it. TONY LACEY has worked as an editor at Penguin for thirty years. He has two grown-up children, as well as two granddaughters and a grandson. ELEO GORDON also works in publishing. Her parents lived abroad and as a child she spent most of her holidays with her grandparents. Her grandfather was American and her grandmother Cuban and they met in New York and later settled in England.

H.M. Stanley - Kako sam nasao Livingstonea Henri Morton Stenli - Kako sam nasao Livingstona Putovanja, dozivljaji i otkrica u centralnoj Africi Mladost, Zagreb, 1953. Tvrd povez, zastitni omot kao na slici, 369 strana, ilustrovano. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Henri Morton Stenli, poznat u Kongu kao Bula Matari (kamenolomac), rođen kao Džon Roulands (rođen 28. januara 1841, umro 10. maja 1904.) je bio novinar i istraživač. Postao je čuven po istraživanju Afrike i traganju za Dejvidom Livingstonom. Sadržaj Biografija Rođen je u Denbigu u Velsu. Majka mu je tada imala 19 godina. Otac mu je bio alkoholičar. Roditelji mu nisu bili venčani. Rastao je kod dede do svoje pete godine. Kada mu je deda umro bio je u sirotištu, gde su odrasli dečaci često zlostavljali mlađe. Tu je bio dok nije napunio 15 godina. Sa 15 godina ukrcao se na jedan brod za Ameriku. Iskrcao se u Nju Orleansu i tu se sprijateljio sa bogatim trgovcem Stenlijem, čije ime je sam kasnije uzeo. Nakon vojne obuke učestvovao je u Američkom građanskom ratu na obe strane. Regrutovao ga je 1867. pukovnik Semjuel Forster Trapan da bi radio za nekoliko novina. Ubrzo ga je uočio Džejms Gordon Benet, osnivač Njujork Heralda, pa počinje raditi isključivo za njega. Postao je jedan od Heraldovih inostranih saradnika. Susret Stenlija i Livingstona i čuvena rečenica „Dr. Livingston, pretpostavljam“ U Africi Benetov sin je 1869. zamolio Stenlija da nađe škotskog misionara i istraživača Dejvida Livingstona, za koga se znalo da je u Africi, ali za njega se nije čulo jedno vreme. Benetov sin Džejms Gordon Benet Mlađi 1867. je preuzeo upravljanje novinama od svoga oca. Kada ga je Stenli pitao koliko može da potroši na traženje Livingstona, ovaj mi je rekao da uzima novac dok ga ne nađe. Stenli je putovao u Zanzibar i ekspediciju je snabdeo najbolje što je mogao, a tražio je najmanje 200 nosača. Našao je Livingstona 10. novembra 1871. u Uđiđi blizu jezera Tanganjika u današnjoj Tanzaniji. Kada je sreo Livingstona obratio mu se Wikiquote „Dr. Livingston, pretpostavljam“ . Stenli mu se pridružio u istraživanju područja. Tada su ustanovili da Nil i jezero Tanganjika nemaju međusobnu vezu. Na povratku napisao je knjigu o svojim doživljajima. Njujork herald i britanski Dejli telegraf su finansirali drugu Stenlijevu ekspediciju u Afriku. Tada je uspeo da reši misteriju toka reke Kongo do mora. Kontroverze su pratile Stenlija celi život. Mnogo energije utrošio je braneći se od optužbi da je tokom afričkih ekspedicija bio surov. Pojavile su se i činjenice koje su govorile da je njegovo mišljenje bilo da divljaci poštuju samo silu, snagu i hrabrost. Stenli je indirektno odgovoran jer je omogućio belgijskom kralju Leopoldu II da uspostavi svoju vlast u Kongu. Osim toga Stenlijeve ekspedicije su doprinele širenju afričke trianosomije. Stenli je 1886. predvodio novu ekspediciju spasavanja Emin-paše, guvernera Ekvatorije u južnom Sudanu. Posle mnogih teškoća i mnogo izgubljenih života Stenli i Emin-paša su se sreli 1888. Otkrili su Edvardovo jezero. Vratili su se tek 1890. Stenlijev ulazak u Ituri šumu predstavljao je krvav napad na domoroce. Pri povratku u Evropu oženio se sa velškom umetnicom Doroti Tenant i oni su usvojili dete. Proglašen je vitezom zbog svojih zasluga za britansku imperiju u Africi. Umro je u Londonu 10. maja 1904.

Polovne knjige, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu. Izdavač: Parna štamparija Đorđa Ivkovića - Novi Sad, 1913. god. Tvrd povez, 22,5 cm. 177 str. Kvint Horacije Flak - Život i pesnički mu umotvori Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su `Epode`, `Satire`, `Ode` i `Poslanice`. Ističe se i čuvenom poslanicom `O pesničkom umeću`, na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju. On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode `Melpomeni`. Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost. Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju. Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, `slađa od ambrozije i nektara`, rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije. Stevan Josifović, saradnik `Srpskog književnog glasnika`, baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda `Bandusija` uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

William L. Shirer - The rise and Fall of Adolf Hitler Vilijam Sirer - Uspon i pad Adolfa Hitlera Scholastic Book Services, 1961. Mek povez, 188 strana. RETKO! Briefly describes Hitler`s childhood, education, initial involvement in politics, rise to power, conduct of the war, plans to murder millions of innocent civilians, final military defeat, and suicide William Lawrence Shirer (February 23, 1904 – December 28, 1993) was an American journalist and war correspondent. He wrote The Rise and Fall of the Third Reich, a history of Nazi Germany that has been read by many and cited in scholarly works for more than 50 years. Originally a foreign correspondent for the Chicago Tribune and the International News Service, Shirer was the first reporter hired by Edward R. Murrow for what would become a CBS radio team of journalists known as `Murrow`s Boys.` He became known for his broadcasts from Berlin, from the rise of the Nazi dictatorship through the first year of World War II (1940). With Murrow, he organized the first broadcast world news roundup, a format still followed by news broadcasts. Shirer wrote more than a dozen books beside The Rise and Fall of the Third Reich, including Berlin Diary (published in 1941); The Collapse of the Third Republic (1969), which drew on his experience living and working in France from 1925 to 1933; and a three-volume autobiography, Twentieth Century Journey (1976 to 1990). His brother was an analyst for the Securities and Exchange Commission and his niece, Jean Ingold, was an employee of the Bureau of Labor Statistics. William Lawrence Shirer was an American journalist and historian. He became known for his broadcasts on CBS from the German capital of Berlin through the first year of World War II. Shirer first became famous through his account of those years in his Berlin Diary (published in 1941), but his greatest achievement was his 1960 book, The Rise and Fall of the Third Reich, originally published by Simon & Schuster. This book of well over 1000 pages is still in print, and is a detailed examination of the Third Reich filled with historical information from German archives captured at the end of the war, along with impressions Shirer gained during his days as a correspondent in Berlin. Later, in 1969, his work The Collapse of the Third Republic drew on his experience spent living and working in France from 1925 to 1933. This work is filled with historical information about the Battle of France from the secret orders and reports of the French High Command and of the commanding generals of the field. Shirer also used the memoirs, journals, and diaries of the prominent British, Italian, Spanish, and French figures in government, Parliament, the Army, and diplomacy.

Autor:: Vladimir Dimitrijević Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: Catena Mundi Godina izdanja:: 2020. Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 25 cm Čitaoci o nepoznatim naslovima najčešće sude na osnovu sadržaja. U slučaju knjige Prećutana kulturna istorija Srba moglo bi se upitati: „Zašto ovakav naslov, kada su u knjizi ogledi o srpskim kulturnim delatnicima 20. veka?“ Autor nedvosmisleno daje odgovor. Za prethodnih 100 godina Srbi su promenili nekoliko identitetskih matrica, što se završilo nacionalnom katastrofom. Skokovi u jugoslovenstvo, zatim u komunizam, pa u socijalizam Slobodana Miloševića, i konačno, u ideologiju neoliberalizma do te mere su nas podelili da je danas izuzetno teško postići konsenzus po bilo kom bitnom pitanju. Marginalizovan i po strani od ovih stranputica, u srpskoj kulturi 20. veka postojao je i jedan tok koji je Miloš Crnjanski nazvao „srpsko stanovište“. Svakom srpskom intelektualcu ili umetniku na prvom mestu trebalo bi da bude zalaganje za srpske interese, a tek onda za, često pogrešne, ideološke koncepte. Kada se ovo uzme u obzir, sadržaj i naslov Dimitrijevićeve knjige postaju razumljivi i opravdani. Nijedan intelektualac, umetnik, javni radnik o kome su napisani eseji u ovoj knjizi nije sa ovog puta odstupao, bez obzira kojeg je političkog opredeljenja bio. Od Milana Rakića i Jovana Dučića, preko Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića, pa sve do Žarka Vidovića, Predraga Dragića Kijuka i Marka S. Markovića može se uočiti kontinuitet borbe za očuvanje srpskog identiteta. Ova borba bi, po Arnoldu Tojnbiju, bila odgovor srpske kulture na izazove vremena. Prećutana kulturna istorija Srba: knjiga sa misijom Prećutana kulturna istorija Srba je knjiga koja ima trostruku misiju. Ona ponovo stvara jedinstvo srpske kulture 20. veka sa prethodnom tradicijom, ali i pruža primere savremenicima. One koji bi da se na bilo koji način bave javnim delatnostima, Dimitrijević podseća kako su to istinski rodoljubi radili. Konačno, u ovoj knjizi je, prvi put u srpskoj esejistici i publicistici, stvorena veza između kulture matice i rasejanja, koja tek treba da postane čvršća celina. U tom smislu, nije slučajno što na početku stoji zapis o Milanu Rakiću, a pri kraju o Marku S. Markoviću. Obojica su bili živi primeri kako angažovanih i delatnih ljudi. Obojica su bili spremni da i sopstveni život žrtvuju za Srpstvo: Rakić kao konzul u Prištini, a zatim pripadnik četničkih odreda vojvode Vuka, a Marković kao borac JVuO. Na kraju, jedno nespomenuto pitanje mora dobiti svoj odgovor. Šta je sa ostalim intelektualcima koji su radili na ovom zadatku, a nisu pomenuti u knjizi? Odgovor je dao sam autor: „Ako Bog da zdravlja i pameti, a naročito mira u ovom strašnom dobu /…/ istraživanja o „tajnoj istoriji kulture Srba“ se mogu nastaviti. Što bi rekao Miloš Crnjanski u uvodnoj pesmu „Lirike Itake“ – svejedno da li ja ili ko drugi.“ Catena Mundi

Knjiga je nova, bez ikakvih oštećenja. Izdavać- Mladinska knjiga. 352 STRANE ZA JAČANJE SIVE MASE Svi mi povremeno imamo probleme sa pamćenjem. Gde sam stavio ključeve? Gde su mi naočare? U koji registrator sam stavio to pismo? To može biti izuzetno frustrirajuće! Međutim, nije smak sveta jer bez obzira na vaše godine te iritirajuće poteškoće mogu biti prevaziđene. Proverite svoje moždane vijuge, vežbajte svoj mozak! PAMĆENJE SE TRENIRA! U ovoj knjizi pronaći ćete više od 500 slovnih, brojevnih, logičkih zadataka, igara opažanja, testova znanja iz istorije, geografije i kulture, kao i upitnika koji će vam pomoći da otkrijete koje su vam jače a koje slabije strane kad su mentalne operacije u pitanju. Radite ih brzinom koja vam odgovara i uverićete se i sami da pamtite sve bolje! RAZVIJTE SVOJU MEMORIJU Vaša memorija je uvek aktivna, stvara slike i asocijativno ih povezuje. Ova knjiga će vam objasniti sve što je potrebno da znate o tome kako pamtimo i otkriti vam trikove i strategije za bolje pamćenje, i sve to kroz zabavu! Za nekoliko nedelja poboljšaćete sposobnost pamćenja imena, reči, lozinki, pin-kodova, telefonskih brojeva... Zahvaljujući ovoj knjizi veoma brzo naučićete kako da koristite izuzetne mogućnosti svoje memorije – one koje su ovom trenutnku možda u malo učmalom stanju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ispovest Ženi Lebl o teškim zatvoreničkim danima protkana je ironično-duhovitim opaskama. Podseća na njenu vedrinu, ali i na njena sećanja na stroge nemačke zatvore u kojima je boravila kao mlada devojka. U obraćanjima svojim čitaocima, u cilju da ukaže na sve aspekte zatvora u kojima boravi, Ženi opet opisuje i ljude oko sebe, njihove lične tragedije i razmišljanja, pokušavajući da sebe izostavi iz uloge glavnog protagoniste. Na izdržavanju administrativne kazne Ženi je u periodu od 28.4.1949. do oktobra 1951.g boravila u dva zatvora i tri logora. Najpre u istražnom zatvoru Udbe – Glavnjači, potom u logoru Ramski rit, u blizini Golupca na Dunavu, zatim u zatvoru Zabela kod Požarevca. Poslednja dva odredišta ove zatvorenice bila su na Svetom Grguru i Golom otoku, na Jadranskom moru. Na svim mestima traženo je isto, da se revidira stav, promeni način razmišljanja i javno prizna počinjeni ili ne počinjeni greh. Jovanka Ženi Lebl (Aleksinac, 20. jun 1927 — 21. oktobar 2009, Tel Aviv) bila je srpski pisac, novinar i istoričar jevrejskog roda. Biografija Ženi Lebl je rođena 20. juna 1927. godine, u Aleksincu. Otac joj se zvao Leon, i bio je rudarski inženjer, a majka se zvala Ana, rođ. Robiček. U Beograd su se preselili 1933. godine, gde je završila osnovnu školu i upisala Prvu realnu gimnaziju.[1] Živela je u Beogradu, a za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište pobegla je u Niš. U toku okupacije uspela je da izbegne hapšenje i likvidaciju kao Jevrejka. Živela je u Nišu, kod Jelene Glavaški, svoje nekadašnje vaspitačice iz vrtića, gde je radila kao saradnik NOP-a pod lažnim imenom Jovanka Lazić. Radila je u ilegalnoj štampariji. Cela grupa je provaljena od strane Bugara koji su ih kasnije predali Gestapou, a pošto su uglavnom bili mladi ljudi, završili su u logoru u Nemačkoj. Pošto je ponovo uhapšena, iz berlinskog Gestapoa oslobođena je tek 28. aprila 1945. godine. Po povratku u Beograd, završila je gimnaziju, studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U istom periodu, bila je aktivan saradnik lista Politika. Zbog vica koji je ispričala kolegama u redakciji Politike, optužena je za „klevetu protiv naroda i države”. Osuđena je avgusta 1949. godine i kažnjena prinudnim radom u trajanju od godinu dana. Pomilovana je posle više od dve godine provedene u Glavnjači, Zabeli, Ramskom ritu, Svetom Grguru i na Golom otoku. Zbog presude izbačena je iz redakcije Politike, izbrisana iz članstva Saveza boraca Jugoslavije i Udruženja novinara NR Srbije. Oslobođena je avgusta 1951. godine. Posle puštanja na slobodu, vratila se u Beograd gde nije mogla da nađe posao. Zbog toga je otišla za Izrael, septembra 1954. godine, gde je živela do kraja života. U Haifi je završila višu školu za rendgen tehničare. Četiri godine je radila u bolnici, posle čega je otišla na specijalizaciju u Švedsku. Od 1964. godine bila je upravnik škole za rendgen tehničare u sklopu Medicinskog centra u Tel Avivu. Do odlaska u penziju u istoj školi predavala je radiografiju. Posvetila se izučavanju istorije Jevreja na teritoriji Jugoslavije, pre svega Srbije i Makedonije, u okviru Istorijskog odbora HOJ (Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije). Osim velikog broja različitih članaka vezanih za život Jevreja na teritoriji Jugoslavije, napisala je nekoliko odrednica u enciklopediji Jad Vašem i Leksikonu jevrejskih zajednica Jugoslavije. Na osnovu njenih iskustava sa Golog otoka, iznetih u razgovoru sa Danilom Kišom, snimljena je serija Goli život (1990). Pisala je na srpskom i hebrejskom jeziku i bavila se prevođenjem dela izraelskih pisaca. Godine 1990. je napisala knjigu Jevreji u Pirotu.[2] Napisala je dva članka u listu Politika iste godine: Držite se zajedno, vaša snaga je u jedinstvu i Akcija za istoriju - spomenik jevrejskim žrtvama. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi „Ljubičica bela“ (aluzija na, tada često pevanu, pesmu „Druže Tito, ljubičice bela...`). Knjiga je postala bestseler u Izraelu. Život u nacističkim logorima je opisala u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga“. Takođe je pisala o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije, o čime svedoči zbornik „Da se ne zaboravi“. Na kraju života na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana na Bliskom istoku i Balkanu. Na anonimnim konkursima u organizaciji Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (Srbije) učestvovala je od 1983. do 2006. godine, gde je bila dobitnik najvećeg broja nagrada. Autor je 24 nagrađena rada, koja su posvećena izučavanju istorije Jevreja u Srbiji, ali i šire. U znak pijeteta prema njoj, Izvršni odbor Saveza je 24. januara 2010. godine doneo odluku da se prva nagrada koja se dodeljuje na konkursu, imenuje po njoj - Prva nagrada „Ženi Lebl”

Gavro A. Škrivanić: ORUŽJE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI, BOSNI I DUBROVNIKU, SANu Beograd 1957, str. 226. smatram da je NECITANA,,jer su delimicno NERAZDVOJENI TABACI spolja kao na slikama Гавро Шкриванић (7. фебруар 1900, Омиш – 19. јануар 1984, Београд) је био официр војске Краљевине Југославије и Југословенске народне армије и историчар. Основну школу је похађао у Омишу а гимназију у Шибенику. Крајем 1917. је мобилисан а наредне године је затворен у Бечу. Матурирао је у Сплиту 1919. године. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду у чину инжењерског потпоручника. Историју је апсолвирао на Филозофском факултету у Скопљу 1925. године. Исте године је ступио у авијацију и завршио је Ваздухопловно-извиђачку школу. До 1939. бавио се наставом летења. Од октобра 1939. до избијања Другог светског рата на тлу Југославије био је изасланик ваздухопловни изасланик у Италији. Потом прелази у Лондон где је био референт ваздухопловства при председништву југословенске владе. Крајем 1942. постављен је за инспектора југословенсог ваздухопловства у саставу РАФ-а на Средњем истоку. Био је краљев ађутант од марта до августа 1944. године. Био је на Вису 1944. године са Иваном Шубићем потом је уз сагласност АВНОЈ-а постављен за шефа југословенске војне мисије у Паризу. На овом положају је био до 1945. године. На свој захтев вратио се у земљу где је постављен за начелника IV одељења Команде ваздухопловства ЈНА. Ову дужност обављао је од 6. фебруара 1945. до 24. јуна 1948. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 28. фебруара 1947. године. Докторирао је априла 1955 године. До пензионисања (1971) је радио у Историјском институту САНУ. Са групом аутора био је добитник Октобарске награде града Београда 1974. за књигу Историја Београда (књига трећа, део: Београд у Првом светском рату). Научни рад Његов научни рад сконцентрисан је углавном на различите теме из војне историје а бавио се и историјском географијом и топономастиком. Највећи број радова засновао је на теренским истраживањима на територији СФРЈ а истраживао је у архивима Амстердама, Фиренце, Болоње, Париза и Лондона. Написао је 97 радова од којих седам књига. У оквиру Историјског института наставио је развој историјске географије и картографије који је отпочео Илија Синдик. Различите теме из историјске географије обрађују његове књиге Именик географских назива средњовековне Зете и Путеви у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику као и већи број мањих радова о властелинствима, топономастици, границама српске средњовековне државе, о појединим областима и комуникацијама. Израдио је карту Југославије у Меркаторовој пројекцији у 20 секцији у размери 1:500.000. Био је уредник зборке Monumenta cartographica Jugoslaviae I и II. За Школски историјски атлас који је од 1965. имао више од десет издања израдио је 25 историјских карата. У области војне историје проучавао је средњовековно оружје и војску у српским земљама, начин ратовања, фортицикације, поједине ратове и битке. Поред низа мањих радова објавио је књиге Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику и Косовска битка. Његова обимна књига (преко 1000 страна) Војна историја средњовјековне српске државе још је у рукопису.

Miroslav Majkl Đorđević: DECENIJA ILUZIJA 1-2 : AMERIKA - SRBIJA - SRPSKA DIJASPORA : 1990-2000 1-2 Tvrd povez, ukupno 956strana, izdavač: KLIO - Beograd STANJE ODLIČNO!!! Knjiga govori o posredovanju srpske dijaspore između Amerike i Srbije tokom ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka i raspada Jugoslavije. Osećajući odgovornost da upozore najviše zvaničnike u Vašingtonu, akademsku javnost i glavne urednike vodećih medija o mogućim posledicama pogrešne politike, oni su ukazivali na pogubne posledice otvoranja jugoslovenske Pandorine kutije. Njihova mnogobrojna upozorenja samo su delimično uspela u tome, ali nisu imala uticaja na konačan rezultat. Može se slobodno postaviti teza da je put Amerike iz krvavog blata Balkana, preko Sarajeva i Prištine, vodio do Kabula i Bagdada i u živi pesak Srednjeg Istoka Iako je reč o autorovom ličnom viđenju, učinjen je veliki napor da tekst bude lišen subjektivnosti, te da se osloni na dokumenta i originalne izvore. Zvanična, kao i privatna prepiska, literatura, citati, sačuvani su u autorovoj privatnoj arhivi, kao i u arhivama američke državne uprave, američkog Kongresa, u izveštajima raznih obaveštajnih službi, kao i u privatnim beleškama učesnika minulih događaja koje još nisu objavljene. Miroslav Majkl Đorđević Rođen je 1936. u Beogradu, na Dorćolu, gde je završio Prvu mušku gimnaziju. Emigrirao je u SAD 1956. godine. Radeći kao fizički radnik prištedeo novac za školovanje i upisao na Univerzitet Kalifornije, Berkli, gde je diplomirao 1960. godine.Tokom 80-ih, uz partnerstvo nekoliko najznačajnijih finansijskih kompanija u Americi osnovao dve finansijske firme: USF&G Fajnenšl sekjuriti (USF&G Financial Security), a potom i njenu naslednicu - Kapital geranti kompani (Capital Guaranty Company) koju je izveo na Njujoršku berzu 1993. godine. Pod njegovim vođstvom u toku deset godina, Kepital geranti je finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata.Pored velikih zahteva biznisa i drugih aktivnosti u američkoj politici i javnom životu, Đorđević je 1990. godine začeo inicijativu i bio glavni osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja. Bio je prvi predsednik ove internacionalne srpske organziacije u dijaspori čiji cilj je bio očuvanje srpsog identiteta i pomoć matici za obnovu i napredak. U toku cele decenije on se vrlo aktivno angažovao i neumorno radio da zaštiti srpske interese i spreči američke greške u građanskom ratu Jugoslavije. Krajem 1999. godine, da bi pomogao ujedinjenje demokratske opozicije u Srbiji u cilju tranzicije u demokratiju, pokrenuo je i organizovao Sentandrejeski sabor u Mađarskoj. Tu se održao prvi susret između predstavnika svesrpske dijaspore i čelnika demokratskih snaga u Srbiji od 1944 godine. Dobitnik je brojnih priznanja, poput Medalje amerikanizma od Nacionalnog društva kćerki Američke revolucije, Odlikovanja za izuzetnost od strane Američkog saveta bezbednosnosti, Ordena jugoslovenske zastave drugog stepena za patriotski rad u dijaspori, a kasnije je odlikovan Ordenom Nemanje drugog stepena. Uvršten je u čuvenu publikaciju `Ko je ko u Americi` još od 1983. godine.Đorđević je autor mnogih profesionalnih i drugih publikacija, kao što su knjiga eseja „O Srećnom životu“, i njegova knjiga poezije, kao i knjige: „Moralno društvo i moderna država”. “Prepiske 1991-1999 Miroslav Majkl Đorđević i Dobrica Ćosić”.

Državna založba Slovenije, Prosveta, Svjetlost, 1966. Omot blago iskrzan i zacepljen na jednom mestu, ostalo u odličnom stanju (sve se vidi na slikama). Po mnogima, i dalje najznačajnija monografija o Sarajevskom atentatu i početku Prvog svetskog rata. Istorija Kraljevine Srbije je neraskidivo povezana sa počecima Prvog svetskog rata i ova činjenica naročito dolazi do izražaja prilikom jubilarnih godišnjica rata. Upravo zbog toga se čini pogrešnim pasivno posmatrati rasprave sa strane. Knjiga Vladimira Dedijera SARAJEVO 1914, predstavlja redak primer prodora domaće nauke u globalnu debatu o početku Prvog svetskog rata. Ova knjiga se već gotovo pola veka pominje i citira u svim redovima koji se bave 1914. godinom, a pojava reprinta, izdanja koje je pred čitaocima takođe je svojevrsno priznanje autoru. Knjiga je izdržala kritiku vremena i izborila mesto kao klasik u svetskim bibliotekama… Knjigu SARAJEVO 1914 Dedijer je smatrao za svoje najuspelije delo. Naime, knjigu je napisao dobrim delom u izgnanstvu, lišen mnogih iluzija. U radu se oseća zrelost autora i njegov odgovoran odnos prema jednoj jako složenoj temi. SARAJEVO 1914 nije napisano da bi se Princip proglasio za preteču socijalizma niti da bi se započela nekakva svađa sa autorima koji su drugačije tumačili domete Sarajevskog atentata. Kako sam autor kaže, pitanje atentata ga je mučilo od najranije mladosti. Zaista, ova iskrena želja da se čin i pozadina atentata rasvetle dominira kao motiv kroz čitav rukopis. Širina kojom je Dedijer pristupio suštinskim problemima akcije mladobosanaca ne ogleda se samo u obimnoj literaturi i građi koja je konsultovana, već i u svesti o važnosti teorijskog promišljanja čina političkog ubistva. U tom smislu, Dedijerova knjiga seže čak do 1792. godine nastojeći da stvori svojevrsnu tipologiju političkih ubistva. Poseban trud je uložen kako bi se približile ideje Mlade Bosne kao i biografije njenih pripadnika. Vidimo ljude koji se kolebaju, diskutuju, ali se konačno odlučuju za atentat verujući da nemaju izbora. Čitaocu se skreće pažnja na važnost agrarnog pitanja kao jednog od ključnih izvora nezadovoljstva lokalnog stanovništva. Ovako sveobuhvatna analiza ove neobične organizacije može se naći još jedino u radu Predraga Palavestre o književnosti Mlade Bosne (1965). S druge strane i Franc Ferdinand i Sofija Hotek su opisani sa podjednakom pažnjom, te to nisu prosti simboli okupacione vlasti, već živi ljudi čije nam ideje i sklonosti Dedijer veoma plastično dočarava. Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914. Cijeloga jednog jutra, u nedjelju 28. lipnja 1914. skupina urotnika, jugoslavenskih omladinaca različitih vjera i nacija, učenika Velike muške gimnazije i starijih drugova, idealista i zaluđenika južnoslavenskim ujedinjenjem i pjesništvom američkoga pjesnika Walta Whitmana, ubijala je po Sarajevu habsburškoga princa prestolonasljednika, sve dok ga, konačno, ne ubiše, greškom njegova šofera, koji je pri vožnji gradom skrenuo u krivu ulicu. U tom je trenutku europska povijest potekla drugim smjerom, što bi se, vjerojatno, dogodilo i da su atentatori bili manje uspješni, pa čak da atentata nije ni bilo. U školama smo, u vrijeme jugoslavenskoga socijalizma, učili da je ubojstvo Ferdinanda bilo “povod”, ali ne i “uzrok” Prvoga svjetskog rata. Bila je to obrazovna mantra, aksiom koji nam se zauvijek upisao u sjećanje, ali koji, za razliku od većine drugih, tako usvojenih “istina” nije bio lišen činjeničnoga smisla. Te nedjelje prekinuta je prva modernizacija Bosne i Hercegovine i njezinih društvenih i nacionalnih zajednica. Ali istim je povodom započela borba za bosanskohercegovački nacionalni subjektivitet, a onda i za južnoslavensko ujedinjenje. Stotinu godina kasnije, modernizacija ostaje nedovršena, južnoslavenska zajednica se raspala nakon sedamdesetak godina postojanja, a bosanskohercegovački subjektivitet u takvom je stanju da više ne postoji ideja oko koje bi se u urotničku skupinu okupili mladići iz sva tri naroda, niti postoji pjesnik koji bi ih sve omađijao kao onomad Whitman. Možda bi se danas zajedno mogli naći samo oko šverca heroina. O pedesetoj godišnjici atentata, od jednoga jugoslavenskog povjesničara, tadašnjega političkog disidenta, izbačenog iz Partije zbog podrške Milovanu Đilasu, bila je naručena knjiga o 28. lipnju 1914. Napisana na engleskom jeziku, na stipendijama i rezidencijalnim boravcima u Oxfordu, Harvardu i Cornellu, kao rezultat dugogodišnjih, vrlo temeljitih istraživanja, sjajno napisana, s dramaturgijom kakvoga kriminalističkog romana, gotovo forenzički precizna, knjiga će rekonstruirati događaj koji je sa svih strana bio opterećen ideološkim i političkim mistifikacijama. Evo kako zvuče posljednji reci predgovora za američko izdanje (tek da osjetimo u kakvoj je atmosferi knjiga pisana): “Poslednje stranice ove knjige i, konačno, stilske varijacije pisao sam u proleće 1964, obično u ranu zoru, pored reke Čarls u Kembridžu, država Masačusets. Želim da iskoristim ovu priliku i da izrazim svoju zahvalnost Harvardskom univerzitetu što sam mogao slobodno da pišem u toj vitalnoj zajednici intelektualaca. Više od tri veka Harvard je bio tvrđava akademskih sloboda, a takvu istu hrabrost i ubeđenost pokazao je za vreme sumraka američkih sloboda posle prvoga svetskog rata. Iz svega srca se zahvaljujem Džonu Finliju što je ukazao gostoprimstvo meni i mojoj porodici u koledžu Eliot Hous, kojem on predsedava s posebnim ličnim šarmom i intelektualnim autoritetom.” Dvije godine kasnije, autor Vladimir Dedijer preveo je i nadopunio svoju američku knjigu te je 1966. – u godini moga rođenja – objavio “Sarajevo 1914”. Izdavač beogradska Prosveta, u kooperaciji sa sarajevskom Svjetlošću i Državnom založbom Slovenije, tiskala je knjigu u jednome tomu i na biblijskom papiru. Sjajno dizajnirana zaštitna papirna omotnica, na kojoj je krvava uniforma Franza Ferdinanda, i u njoj crna knjiga, elegantnoga platnenog uveza, sa stilizacijom kotromanićevskoga grba u donjemu desnom uglu, predstavljali su jedno od ljepših izdanja svoga vremena. U kasnijoj ediciji, “Sarajevo 1914” bit će objavljeno u skromnijoj i neuglednijoj dvotomnoj varijanti. Srećom, rastao sam uz prvo izdanje, gledao ga na polici, sve dok, u posljednjem razredu osmoljetne, nisam toliko uzrastao da ga počnem čitati. Isti primjerak knjige imam uza se i danas, daleko od rodne police za knjige. Vladimir Dedijer neobičan je pisac, čovjek izražene lične tragike. Poznat po trotomnoj tabloidno-avanturističkoj glorifikaciji vođe, Prilozima i Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, autor zanimljivih ratnih dnevnika, režimski propagandist i disident, a zatim pokajnik, protosenzacionalist i silno darovit pripovjedač. Podrijetlom Hercegovac, sin etnologa Jefta Dedijera i brat Stevanov, izrazito neujednačenoga životnog djela, labilan i divalj, napisao je mnogo toga i svojim knjigama pružio argumente i onima koji će ga smatrati režimskim šarlatanom i kvazipovjesničarem, i onima koji će u njemu vidjeti jednoga od najostvarenijih i najvažnijih južnoslavenskih historiografskih pisaca. Do danas, sadržajnije, obuhvatnije i uravnoteženije knjige o sarajevskom atentatu na ovome jeziku nije bilo. A sasvim je malo vjerojatno da bi je i na drugim jezicima moglo biti. Ali što je važno, ali i neobično: “Sarajevo 1914” niti slavi atentatore, niti beatificira njihove žrtve. Po tome je Dedijer, na žalost, jedinstven. O pedesetogodišnjici sarajevskog atentata u nas se i u svijetu pisalo i govorilo s više mira i sabranosti, premda su brojni svjedoci vremena još uvijek bili živi. Tada je to bio historijski događaj, odmaknut u vremenu, događaj koji je pripadao drukčijem povijesnom i kulturnom kontekstu, i o kojem se, dakle, ne može suditi iz perspektive dnevno-političkih prilika svijeta u 1964. Međutim, kako se bliži stogodišnjica atentata, sve se više čini kako bivša Jugoslavija, ali i svijet, žive u vremenu koje je 1914. mnogo bliže, nego što je bilo prije pola stoljeća. Gavrilu Principu i njegovim drugovima sudi se s nekom živom žestinom, kao da je riječ o ubojicama iz londonskoga metroa ili s bostonske maratonske utrke, kao da se radi o Al Kaidinim tajnim spavačima, a ne o anarho-idealistima i borcima za slobodu iz vremena u kojem su atentati bili u modi, i pucalo se na sve strane, a ne samo u Sarajevu. Po potrebi im se sudi kao velikosrbima, protočetnicima, Mladićevim i Karadžićevim predšasnicima, a iz Vile Arko u Zagrebu, te iz sarajevskih ispostava ovoga književničkog društva, u njihovom ispisniku i vitmenovskom sudrugu Ivi Andriću nalazi se autora “poetike genocida”. Još samo da “hrvatska književnica” Nives Celzijus gospodi piscima bancima napiše još koji manifest, pa da u Beograd krene delegacija koja će tom travničko-višegradskom vampiru probosti glogov kolac kroz srce, i da svi skupa goli zaplešu niz Aleju velikana, za dom spremni da napokon dovrše Prvi svjetski rat, da bi zatim pobijedili i u Drugom. Atentat se širom SFRJ Regije pretvara u spektakl s naslovnih stranica Glorije, a žal za zlosretnim princom i njegovom nosećom hanumom, ustrijeljenim na pravdi Boga, prijeti da nadplače sve aktualne razvode i raskide među balkanskim selebritijima i selebritkinjama. Nisu to zaslužili Sofija i njezin muž. Imao je, čak i u ovoj moćnoj, intelektualno i kulturno superiornoj knjizi, Vladimir Dedijer razumijevanja i za tu vrstu opskuranata i njihove estetske nazore. Ili se tu, ipak, radi samo o znatiželji, koja se stekla oko velikoga pripovjedačkog dara. Evo kako to može zvučati: “Uoči velikog dana nadvojvoda je bio dobro raspoložen. Poslao je telegram svome stricu, caru Franji Josifu, izveštavajući ga o manevrima. Uveče je priredio večeru, kojoj je prisustvovalo preko četrdeset sarajevskih dostojanstvenika. Svež planinski vazduh otvorio je nadvojvodi apetit i on je sa zadovoljstvom jeo jela s bogate trpeze. Prvo je služen potage régence, riblja čorba s pirinčem, zatim soufflés délicieux i pastrmka iz reke Bosne, blanquettes de fruites à la gelée. Glavno jelo sastojalo se od piletine, jagnjetine i govedine: poularde de Styrie, salade, compôte, asperges aux branches, špargle s drškama, sorbet, hladan šerbet s voćnim sokom i likerom, pièce de boeuf et d’agneau. Večera se završavala kremom od ananasa sa zapaljenim brandijem, crême aux ananas en surprise, pa sirevima, sladoledima i drugim slatkišima. Vinska lista bila je isto tako impozantna: Madère sec, Kattus, Chat, Lenille, Keyl, zatim rajnsko vino Forster Laldenmoggen 1908, Ruthe, šampanjac Pommery Greno sec i mađarski tokajac Szamordner 1901, Hofweingut. Bosna i Hercegovina bie su predstavljene jedino žilavkom, služenom pre konjaka Mestreau.” Pred stogodišnjicu sarajevskog atentata, dok naokolo prigodno histerizira svijet lakomih tabloida, konzervativaca, balkanskih nacionalista i njihovih sisatih pratilja, spremajući se da prigodno zarati, u igri paintballa, praćenoj bombardmanom šampita, podijeljen na principovce i ferdinandovce, dobra je prilika da ponovo u miru, stranicu za stranicom, kao da štijem roman, još jednom pročitam svih tisuću stranica Dedijerova “Sarajeva 1914”. Grehota za one koji neće imati tu priliku, jer knjiga u Hrvatskoj nikada nije objavljena, a teško da će i Srbi skoro tiskati reizdanje. Bolje sjećanje našega vijeka i svih naših kultura obično je pohranjeno na policama antikvarijata. Miljenko Jergović Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Mladost 1.2 Drugi svetski rat 1.3 U SFRJ 1.4 Emigracija 2 Porodica 3 Priznanja 4 Bibliografija 5 Spoljašnje veze Biografija Mladost Vlado je rođen 30. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Nakon Đilasovog hapšenja u novembru 1956. uputio je otvoreno pismo predsedniku Titu.[1] Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada umro od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, u Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Slovenkom Verom Križman,[2] s kojom je dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1964) i Branko (poginuo [1958]), su tragično umrla i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beogrd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

NOVA KNJIGA - NOVO IZDANJE - OVO JE JEDINO ZVANICNO IZDANJE. DRUGA IZDANJA KOJA SU U PONUDI NA KUPINDU KOJA SE PROMOVISU KAO FOTOTIPSKA SU LOSE KOPIJE A SKUPLJA SU OD OVOG REGULARNOG IZDANJA. OVO IZDANJE JE KOMPLET PREKUCANO I POTPUNO CITLJIVO I SREDJENO. PRVI PUT POSLE 1888. GODINE ZUPANIJSKO VREME (600 - 1159) VREME KRALJEVSTVA I CARSTVA (1159 - 1367) OBE KNJIGE U JEDNOJ TVRD POVEZ, B5 FORMAT, 840 STRANA TRI KARTE KOJE SU BILE U ORIGINALNOJ KNJIZI SU TAKODJE ODSTAMPANE U OKVIRU KNJIGE PREDGOVOR - DRAGOLJUB P. ANTIC MIRDIN DOO MLADENOVAC 2021. Пантелија Срећковић (1834-1903) Рођен је 3. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793-1878). Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прелази на кијевски Универзитет. Ту стиче „први научни степен кандидата” што на западу одговара докторату филозофије. Од 1859. ради као професор историје на Лицеју, а од 1872. године у Великој школи држи катедру српске историје све до 1894. године. Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: „Родословије српских цареј”, „Стефан Немања”, „Нејаки Урош”, „Вукашин”, „Детињство”, те двотомна књига „Историја српскога народа”. Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору” и у „Друштву Светог Саве”. Умро је 9. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Руварцу, као човеку аустријске критичке школе, сметао је Срећковићев јасан језик, без двосмислених ставова и двоструких могућности историјског следа. Руварац ?заборавља? основну чињеницу да Срећковић својом историјом обрађује у континуитету 800 година српске историје и успоставља Србе као један дуговечан и историјски народ са осамстогодишњим државним институцијама и његовом аутохтоном и фиксираном територијом, што се аустријским властима тога доба свакако није свидело. Радмило Петровић `Као професор Велике школе, члан Српске краљевске академије и научник са патриотским схватањима историје, Пантелија Срећковић је био идеалан за едукацију официрског кадра како се воли отаџбина и сопствени народ`. Његови студенти ће бити на челу војних јединица које су, у Балканским ратовима и Првом светском рату, ношени родољубљем испољили невиђено јунаштво. Иван Мијатовић `Његово дело је најзначајније међу свим осталим српским историјама у другој половини XIX и почетком XX века`. Бранко Надовеза Њему је изнад свега стајала потреба за јачањем националне свести и надахнућа родољубљем и српском традицијом. `Историја српскога народа` Пантелијe Срећковићa јесте дело из кога данашњи читаоци, а поготово млади Срби, и данас треба да се уче родољубивим трагањима у историји свога народа. То јесте и дело у коме се отварају неке нејасне теме из српске историје, дубоко усађене у народну традицију и епску поезију, чије је избегавање од стране историчара наводног `критичког историјског приступа` нанело огромну штету српској историјској науци. Драгољуб П. Антић У Руварчевој глави зачела се ова мисао: Е, чекај брате Србине, ниси ти онако велик и славан, као што ти то прича онај ћаблов Панта Срећковић, ја ћу теби доказати, да си ти - ништа. Јаков Јаша Томић

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Beogradski sajam - Beograd, 1997. god. Broširan povez, 21X23 cm. 120 str. Ilustracije crno-bele i u boji Preteča preduzeća Beogradski sajam bilo je Društvo za priređivanje sajma, formirano 1923. godine. U to vreme i Ljubljana i Zagreb imali su svoj Sajam, dok ga Beograd, kao prestonica Kraljevine, nije imao. Postojao je problem adekvatne lokacije, ali povezivanjem Zemuna sa Beogradom i izgradnjom Mosta kralja Aleksandra stvoreni su preduslovi da se i taj problem reši. Godine 1937. na levoj obali Save, na prostoru danas poznatom kao Staro sajmište, izgrađen je sajamski kompleks sa 26 paviljona različite namene i vlasništva, a izlagačima je na raspolaganje stavljeno 17.000 kvadratih metara prostora pod krovom i još 20.000 na otvorenoj površini. Prvi Beogradski sajam otvoren je 11. septembra 1937. godine. Svečano ga je otvorio Milan Stojanović, tadašnji predsednik Društva za priređivanje sajma. Sajam je započeo svoje aktivnosti organizovanjem prvog Jesenjeg sajma, a za njim su usledili Izložba živinarstva u decembru 1937, Prolećni sajam u martu 1938. i prvi Beogradski sajam automobila, najstarija sajamska manifestacija Beogradskog sajma koja se i danas održava, održan od 5. do 15. marta iste godine. Na prvoj sajamskoj manifestaciji učestvovalo je 883 izlagača, među kojima čak 390 iz inostranstva, a sajam je posetilo preko 300.000 ljudi (više nego što je Beograd tada imao stanovnika). Drugi Jesenji sajam 1938. godine imao je 910 izlagača, a firma Filips je na Sajmu postavila televizijsku emisionu stanicu. Programe te stanice su posetioci sajma mogli da prate na prijemnicima u paviljonima. Na Sajmu je bilo priređeno još 13 privrednih specijalizovanih izložbi, 4 radio izložbe, Zemaljska lovačka izložba, Zemaljska zanatska izložba, Izložba dečije zaštite, Izložba slatkovodnog ribarstva, Izložba planinarstva, Međunarodna izložba vazduhoplovstva „Naša krila”, 2 izložbe zaštite od napada iz vazduha... Sem izložbenih Sajam je imao i druge namene. Na sajmu su organizovane kulturne manifestacije. Između ostalih na Sajmu je održan Prvi jugoslovenski koncertni festival, aprila 1938. i Drugi festival jugoslovenskih narodnih igara i melodija 1939. godine, a sa približavanjem rata Savez Sokola je na Sajmu organizovao predvojničku obuku. Drugi svetski rat prekinuo je aktivnosti Beogradskog sajma, a sajamski kompleks pretvoren je u nacistički koncentracioni logor u kome je izvršen veliki pogrom Jevreja. Dvadeset godina posle prvog, nakon posleratne obnove i izgradnje, Beogradski sajam je otvoren po drugi put. Novi sajamski kompleks sagrađen je na desnoj obali Save, gde se i danas nalazi. Prva manifestacija bio je Sajam tehnike, otvoren 23. avgusta 1957. Ovu prvu posleratnu sajamsku manifestaciju otvorio je Franc Leskošek, član Saveznog izvršnog veća. Prvi posleratni Beogradski sajam tehnike posetilo je 1.115.000 posetilaca. Godinu dana kasnije, na prvu posleratnu godišnjicu Sajma tehnike i tehničkih dostignuća, odnosno godišnjicu samog Beogradskog sajma, kao i na 20-odišnjicu prvog Filipsovog TV emitovanja, iz studija smeštenog na Sajmu TV Beograd emitovao je svoju prvu emisiju. Danas je Beogradski sajam organizator brojnih državnih, regionalnih i međunarodnih manifestacija, ali drugih događaja sa velikim brojem učesnika. Neke od njih imaju tradiciju održavanja dugu i po nekoliko decenija, a najstarija manifestacija koja se održala u kontinuitetu je Beogradski sajam automobila, koji se organizuje od 1938. godine.

DEJAN MIKAVICA SRBI U HABZBURŠKOJ MONARHIJI: znamenite ličnosti 1526-1918. Izdavač - Prometej, Novi Sad; Radio-televizija Vojvodine, Novi Sad Godina - 2019 894 strana 25 cm Edicija - Prečanski Srbi do sloma Austrougarske ISBN - 978-86-515-1585-2 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prеčanski Srbi od Mohačkе bitkе do sloma Austro-Ugarskе I JOVAN NENAD Samozvani vladar Srpskog carstva II PAVLE BAKIĆ Poslеdnji titularni srpski dеspot u Ugarskoj III ĐORĐE BRANKOVIĆ Vaskrs srpskе državnе misli IV ARSENIJE III CRNOJEVIĆ Srpska privilеgijalna politika V HRISTIFOR ŽEFAROVIĆ Stеmatografija srpskih vladara VI ZAHARIJA ORFELIN Vеrska еmancipacija i dobronamеrni nacionalizam VII JOVAN RAJIĆ Istorija sazdana od prosvеtitеljstva i patriotizma VIII DOSITEJ OBRADOVIĆ Srpski nacionalni prеporod i državotvorna politika u Otadžbini IX TEKELIJE Srpsko plеmstvo Austrijskog carstva H NIKANOR GRUJIĆ Putеvima bеskompromisnog rata XI JOSIF RAJAČIĆ Vojvodina kao idеja srpskе državnosti XII SVETOZAR MILETIĆ Dualni fеdеralizam i Istočno pitanjе XIII MIŠA DIMITRIJEVIĆ Tucindanska tragеdija srpskе politikе XIV JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ U potrazi za nacionalnim jеdinstvom XV JAKOV IGNjATOVIĆ Savеz sa Mađarima i lojalnost Ugarskoj XVI LAZA KOSTIĆ Srpska politika u vеčnom vrtlogu balkanskom XVII JOVAN SUBOTIĆ Savеz sa Hrvatima i kritika crkvеnе jеrarhijе XVIII SVETOZAR PRIBIĆEVIĆ Koaliciona politika hrvatsko-slavonskih Srba XIX MIHAILO POLIT DESANČIĆ Srpska libеralna politika na Ugarskom saboru HH STEFAN MITROV LjUBIŠA Srba Dalmatinski Srbi u svеtlosti austrijskе politikе XXI SAVA BJELANOVIĆ Pravoslavna i libеralna Dalmacija u srpskoj politici XXII ANTUN FABRIS Uspon nacionalnе svеsti dubrovačkih Srba XXIII ANTUN PULjEZI Nacionalni idеntitеt i katolička vеroispovеst primorskih Srba XXIV ILARION I KOSTA RUVARAC Srpska politika u sеnci kritičkе istoriografijе XXV PETAR KOČIĆ Nacionalno-politička idеologija bosansko-hеrcеgovačkih Srba XXVI VLADIMIR GAĆINOVIĆ Pokolеnjе za slobodu stvorеno XXVII GAVRILO PRINCIP Ubistvo austrougarskog prеstolonaslеdnika XXVIII JAŠA TOMIĆ Sumrak autonomijе i politika prisajеdinjеnja Kraljеvini Srbiji `Poslе propasti srpskе srеdnjovеkovnе državе, a prе prеsudnе Mohačkе bitkе, Srbi i njihovi tadašnji prеdvodnici i prvaci, glavari, knеzovi, sеrdari, vojvodе, barjaktari, isticali su sе po uspеšnom, vitеškom učеstvovanju u borbama za hrišćanskе, ugarskе i sopstvеnе, statusnе, matеrijalnе, ličnе i političkе intеrеsе. Prеlazеći u Ugarsku, srpska vlastеla i jеdan dеo srpskog plеmstva, svrstavali su sе na protivugarsku stranu s uvеrеnjеm da jе to najbolji, a možda i jеdini način da opstanu kao pojеdinci, starеšinе, narodni prеdstavnici i da pri tom nеpovratno nе izgubе svе izglеdе za opstanak naroda i očuvanjе njеgovog nacionalnog idеntitеta. Uz njih su pristajali vеćinom i svi drugi prеsеljеni Srbi koji su sе najprе, od počеtka vladavinе Matijе Korvina kao ugarskog kralja (1458), spontano, a zatim od njеgovе stranе i organizovano, nasеljavali opustošеnе, južnе zеmljе Kraljеvstva i priprеmali sе za odbranu od turskih zavojеvača. Da bi što višе pridobio za sеbе i svoju državnu politiku tadašnju еlitu srpskog naroda, srpsku vlastеlu i nacionalnе prvakе, ovaj vladar Ugarskе nudio im jе podršku, titulе, povlasticе, obеzbеđujući na taj način pozitivni odgovor dеspota Vuka Grgurеvića, Stеfana i Dmitra Jakšića, Miloša Bеlmužеvića, Vladislava, srеdnjеg sina hеrcеga Stjеpana Vukčića Kosaču, Balšе Hеrcеgovića, sinova vеć umrlog Stеfana Brankovića – Jovana i Đorđa, Grgura Popovića i porodicе Pеtričić inačе srpskih vlastеlina u Srеmu kao i mnogih drugih istaknutih i uglеdnih srpskih prvaka i zеmljoposеdnika. – iz Uvoda` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šafarevič Rusiju 20. veka vidi kao poprište svetske duhovne i istorijske krize u sveukupnosti njenih geopolitičkih aspekata, dajući matematički tačne definicije uzroka i posledica istorijskih, društvenih i kulturnih događaja u Rusiji, Evropi i svetu toga vremena. Da ,,rusko pitanje”, za zapadnu, već tradicionalnu ,,rusofobnu civilizaciju, nije uspešno riešeno raspadom SSSR-a a i privremenim bacanjem Rusije u podređen istorijski, ekonomski i politički položaj, svedoči i najnovija, sa Zapada izazvana i potpomognuta ,,ukrajinska kriza”, koja još jednom potvrđuje da sudbina pravoslavne Rusije stoji u neraskidivoj vezi sa duhovnom sudbinom čitave hrišćanske civilizacije, da snaga i stabilnost Rusije predstavljaju jedan od ključnih činilaca svetskog poretka i mira. Igor Rostislavovič Šafarevič ForMemRS (ruski: Ígorʹ Rostislávovič Šafarévič; 3. lipnja 1923. - 19. veljače 2017.) bio je ruski matematičar koji je pridonio algebarskoj teoriji brojeva i algebarskoj geometriji. Pisao je knjige i članke koji su kritizirali socijalizam, a bio je i važan disident tijekom sovjetskog režima. Šafarevič je umro u 93. godini Shafarevich je dao temeljne doprinose nekoliko dijelova matematike, uključujući algebarsku teoriju brojeva, algebarsku geometriju i aritmetičku algebarsku geometriju. U algebarskoj teoriji brojeva, Shafarevich-Weilov teorem proširuje komutativnu kartu reciprociteta na slučaj Galoisovih grupa, koje su proširenja abelovih grupa konačnim grupama. Shafarevich je prvi dao potpuno samostalnu formulu za uparivanje, koja se podudara s divljim Hilbertovim simbolom na lokalnim poljima, čime je pokrenuo važnu granu proučavanja eksplicitnih formula u teoriji brojeva. Drugi poznati rezultat je Shafarevichov teorem o rješivim Galoisovim skupinama, koji daje realizaciju svake konačne rješive grupe kao Galoisove grupe nad racionalnim. Drugi temeljni rezultat je Golod–Shafarevich teorem o tornjevima nerazgrananih proširenja brojevnih polja. Shafarevich i njegova škola uvelike su pridonijeli proučavanju algebarske geometrije površina. Pokrenuo je moskovski seminar o klasifikaciji algebarskih ploha koji je ažurirao tretman biracionalne geometrije oko 1960. godine i bio je uvelike odgovoran za rano uvođenje pristupa teorije shema u algebarsku geometriju u sovjetskoj školi. Njegovo istraživanje aritmetike eliptičkih krivulja dovelo ga je, neovisno o Johnu Tateu, do uvođenja najtajanstvenije grupe vezane za eliptičke krivulje nad brojevnim poljima, grupe Tate–Shafarevich (obično nazvane `Sha`, napisano `Š`, njegovom ćirilicom početni). Uveo je Grothendieck–Ogg–Shafarevich formulu i Néron–Ogg–Shafarevich kriterij. Također je formulirao Shafarevichovu pretpostavku, koja navodi konačnost skupa Abelovih varijeteta nad brojevnim poljem fiksne dimenzije i propisanim skupom prostih brojeva loše redukcije. Pretpostavku je dokazao Gerd Faltings kao korak u svom dokazu Mordellove pretpostavke. Šafarevič je bio učenik Borisa Delaunaya, a njegovi učenici su bili Jurij Manin, Aleksej Paršin, Igor Dolgačev, Jevgenij Golod, Aleksej Kostrikin, Igor A. Kostrikin, Suren Arakelov, GV Belji, Viktor Abraškin, Andrej Todorov, Andrej N. Tjurin i Viktor Kolyvagin. U suradnji s Ilyom Piatetskim-Shapirom radio je veliki posao na K3 podlogama. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti na Odeljenju za matematiku, fiziku i nauke o Zemlji. Godine 1960. izabran je za člana Njemačke akademije znanosti Leopoldina.[3] Godine 1981. izabran je za stranog člana Kraljevskog društva.[4] Na svoj 80. rođendan, ruski predsjednik Vladimir Putin pozdravio je njegova `fundamentalna istraživanja` u matematici i stvaranje `velike znanstvene škole poznate u Rusiji i inozemstvu`.[5] 2017. Shafarevich je nagrađen zlatnom medaljom Leonarda Eulera [ru; de] Ruske akademije znanosti.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista i akademik. Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Potiču Milićevići iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[1] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu, i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novo oslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[2], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[3] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[4] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[5] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[6] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[7] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Објављена је први и једини пут 1990. године, у уздању Епархије жичке и шумадијске. За овакав подухват држава није имала слуха. Иза књиге, као рецензенти, стајали су тадашњи епископ шумадијски др Сава Вуковић и Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Књига је настала као резултат вишегодишњег архивског истраживања у земљи и иностранству. Историјски контекст Аутор у уводу наглашава да су Србија и Ватикан свој однос градили на вишевековном искуству које је тешко могло бити заборављено. Наводи непознате чињенице о плановима Аустроугарске из 18. века да њихов Београд постане католичка тврђава без Срба, што најбоље показује шта је овај простор чекало у аустријском крилу. Због тога, наглашава Дурковић Јакшић, српски устаници питању односа са Ватиканом пришли су веома опрезно. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније Први покушају иније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Србија и Ватикан у сукобу за време Штросмајера Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878, а чак је покушао да се меша и у брак кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Међу његовим захтевима издваја се и намера да се обнови београдска бискупија која је основана почетком 18. века под аустријском окупацијом. Конкордат и Први светски рат Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. Проф. др Милош Ковић о књизи Књига Србија и Ватикан 1804–1914 Љубомира Дурковића-Јакшића сасвим сигурно спада у капитална дела српске историографије. Писана зналачки и убедљиво, она сабира вишедеценијска сазнања свога аутора и поставља основе за сва будућа истраживања једне од великих, кључних тема српске историје. Б5 формат, тврд повез са омотницом, преко 500 страна

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Ilija Ognjanović Abukazem (Novi Sad, 30. april 1845 — Budimpešta, 8. avgust 1900) bio je srpski lekar, književnik, humorista i urednik časopisa. Školovanje Fotografija članova Srpske đačke literarne družine u Pečuju (Ognjanović je poslednji od osoba koje sede sleva nadesno). Poticao iz jedne od najstarijih novosadskih porodica. Deda Gliša bio je paroh novosadski, a otac Stevan asesor i titularni solgabirov.[2] Osnovnu školu pohađao je Ilija u Sremskoj Kamenici i Novom Sadu.[3] Četiri razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Pošto je dobio stipendiju gradskog Magistrata 5. i 6. razred gimnazije završio u Sremskim Karlovcima, a 7. i 8. u Pečuju i Budimpešti. U Pečuju je organizovao đačko udruženje kojem je bio predsednik. Kao pitomac Tekelijanuma 1866/67. godine upisao je studije medicine u Pešti, da bi ih nastavio u Beču, gde je i diplomirao (1872). Lekar Po završetku studija vratio se u Novi Sad, gde je radio kao privatni lekar. Zahvaljujući svojim profesionalnim kvalitetima 1884. imenovan je za gradskog fizika. Pored diplome doktora medicine takođe je stekao i diplomu magistra hirurgije i opstetricije (porodiljstva), pa je od 1888. obavljao i funkciju upravnika Porođajnog odeljenja novosadske bolnice. Bio je i lični lekar čuvene dobrotvorke Marije Trandafil. Naslovna strana pete sveske Šale i satire od Abukazema Autor je više naučno-stručnih članaka i brošura iz medicine, od kojih se izdvajaju O difteričnoj vratobolji za srpske matere (1876) i Kako se valja čuvati i lečiti od kolere (1884). U Novom Sadu je 1894. objavio Imena bolesti što smrt mogu da donesu, medicinski rečnik u kome je sa latinskog preveo imena bolesti i uzroke smrti na srpski, nemački i mađarski jezik. Živeo je u Kazandžijskoj ulici (današnja Subotićeva) broj 9 gde je imao i ordinaciju. Književni rad Od mladosti piše, pa tako još kao gimnazijalac pokreće đačke, rukom pisane, listove Zolju i Đački venac u kojima su učenici objavljivali pesme i prozne tekstove. Od 1864-65. godine objavljuje pripovetke u Danici i Zmaju, šaljivom listu koji je u Pešti izdavao Jovan Jovanović Zmaj. Od tada počinje njegovo prijateljstvo sa Zmajem, pod čijim je uticajem 1866. uzeo nadimak Abukazem.[3] Pisao je i za druge Zmajeve listove - Žižu i Starmali. Njegove Šetnje Novim Sadom, objavljivane u Starmalom, su se na satiričan način bavile životom i zbivanjima u gradu. U periodu od 1874. do 1892. uređivao je Javor, časopis za zabavu, nauku i književnost. U njemu je objavljivao pripovetke, beleške, crtice i informacije. Autor je više humorističko-satiričnih dela poput Abukazemovog šaljivog kalendara (1878. i 1881), Veselih pripovetki (1880) i Šale i satire (1882). Ognjanović je punih 39 godina delovao kao humorista, i kao takav proslavio se. Govorilo se u njegovo vreme: ono što je Zmaj bio u poeziji to je Abukazem u prozi. Srskoj narodnjačkoj političkoj borbi Ognjanović je svojim humorom i satirom obilato pomagao. Njegovi bolji humoristički članci su vredeli kao i dobri politički. Njegov humor je bio silan, jedar, neusiljen, vedar, i od neobičnog utiska; njegova satira oštra ko sablja, od koje su narodni neprijatelji imali razloga da prezaju. Umro je 1900. godine u Pešti, a potom je njegovo telo preneto u Novi Sad, gde je sahranjeno na Almaškom groblju.[6][7] Ilija Ognjanović Sa suprugom Darinkom pl. Lemajić, imao je troje dece - ćerku Dobrilu i sinove Georgija (koji je umro sa dve godine) i Žarka. Bio je član i potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske[8], član Eparhijske uprave bačke, dopisni član Srpskog lekarskog društva[3], dopisni član Srpskog učenog društva (od 1883) i počasni član Srpske kraljevske akademije (od 1892). Ulica u centru Novog Sada nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredili: DRAGAN NEDELJKOVIĆ MIODRAG RADOVIĆ Dragan Nedeljković (Ravnje, 2. avgust 1925 — Beograd, 5. jun 2015) bio je slavista, profesor univerziteta u Beogradu, Bordou i Parizu.[1] Biografija Rođen je u selu Ravnje u Mačvi, od oca Rastka, trgovca, i majke Jelene.[2] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rumi. Tokom Drugog svetskog rata bio je na Sremskom frontu kao vojnik.[3] Studirao je u Beogradu, a uporednu i francusku književnost studirao je na Sorboni. Doktorirao je 1957. u Strazburu, a francuski državni doktorat je stekao u Bordou. Bio je redovni član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti sa sedištem u Parizu. Bio je predsednik Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“.[4] Objavio je oko 400 stručnih, naučnih i književnih radova.[1] Napisao je trilogiju svetlosti koju čin knjige „Izdaleka - svetlost“ (1996), „Svetlost izbliza“ (2000) i „Iz dubine svetlost - u predvorju smrti“ (2003).[3] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Miodrag Radović (profesor) (Kamenjača, 1945 – Novi Sad, 2018) bio je komparatista, profesor književnosti, prevodilac sa francuskog, nemačkog i engleskog jezika. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Biografija Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je Opštu književnost sa teorijom 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao na temi „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980) na beogradskom Univerzitetu. Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je stipendista Humboltove fondacije u dva maha: u Minhenu i na Univerzitetu Hajdelberg u Nemačkoj. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). U svojstvu lektora, predavača i profesora bio je nastavnik na univerzitetima u Lionu, Renu, Banja Luci, Nikšiću, Novom Sadu i Frankfurtu na Majni (Gete Univerzitet). Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegova knjiga Pčelojavljenje, koja razmatra simboliku pčele u književnosti, objavljena je 2017.godine, a afinitete za svet pčela, njihovu magiju i njihove tajne poneo je iz porodice u kojoj je pčelario na tradicionalni način deda Stanislav Radović. Preminuo je 26. jula 2018. u Novom Sadu, na svojoj terasi, okružen cvećem, limunom koji je gajio i pčelama radilicama. Serije i festivali: Miodrag Radović je autor serije Velikani nauke u limbu zaborava, ciklusa predavanja iz 2015. godine koji je, u okviru obeležavanja 25 godina postojanja, Fondacija Laza Kostić pokrenula sa Kolarčevom zadužbinom. Sa ciljem čuvanja kontinuiteta naučne tradicije u Srbiji, ciklus obrađuje stvaralaštvo Zorana Konstantinovića, Mirona Flašara, Anice Savić-Rebac, Vojislava Đurića, Miroslava Pantića, Novice Petkovića i Miodraga Ibrovca. Kostić Lazi na zvezdanoj stazi (Julijani dr-a Laze Kostića, rođenoj Palanački) je festival nastao u Somboru 2017. godine iz saradnje crkvene opštine Sombor, Narodnog pozorišta Sombor i Srpske čitaonice Laza Kostić. Povodom 50 godina Muzeja pčelarstva u Sremskim Karlovcima, kreirana je serija koncerata, izložbi, predavanja, razgovora i različitih programa pod nazivom Zvezdani ukrštaj J. Živanović - L. Kostić. Serija je u Muzeju pčelarstva najavljena promocijom knjige Pčelojavljenje prof. dr Miodraga Radovića na Sveta Tri Jerarha, 12.februara, dan rođenja dva prijatelja. Počast Kostić Lazi na zvezdanoj stazi je u maju 2017. godine održana u saradnji Narodne biblioteke „Jefimija“, Narodnog univerziteta Trstenik i Gimnazije „Vuk Stefanović Karadžić“.