IZDAVAC NARODNA KNJIGA,2003,125 STR,TVRD POVEZ KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA

Dobro jutro deco Narodna knjiga, 2003. 140 strana, tvrde korice, 14,5 x 20,5 cm. Zbirka kratkih priča za decu, koje su emitovane u istoimenoj radio emisiji Prvog programa Radio Beograda. Autori priča: Dejan Aleksić, Vladimir Andrić, Vesna Aleksić, Svetlana Pešić, Anđelko Erdeljan, Dušan Mijailović Adski, Olivera Jelkić, Mirjana Božin, Ivan Kolarić, Tatjana Pejić... Knjiga je potpuno nova, nekorišćena.

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Therese Lenotre: POTOTO ET T.S.F. Izdavač HACHETTE Paris, edicija Petite bibliotheque blanche. Tvrdi povez, majstorski ilustrovano (autor Alain Stogan), 112 strana. Posveta na prvoj strani: učenik francusko-srpske privatne muške narodne škole Nikola Atanasijades dobio je ovu knjigu za odličan uspeh iz francuskog školske godine 1936-37. Dakle, junak knjige je dečak Fransoa koga ukućani od milja zovu Pototo. Pototo ima mamu, tatu, učiteljicu klavira,, drugove, mačka Mistigrija i plišanog medu Porfira, ali jedino što on zaista želi je radio, no kod ukućana njegova želja ne nailazi na razumevanje.

Autor: Mihal Babinka Izdavac: Dnevnik - Novi Sad, 1985. Tvrd povez, CVIII + 242 str. omot na jednom mestu malo pocepan Михал Бабинка (свк. Michal Babinka; Падина, 25. август 1927 — Сремска Каменица, 4. јул 1974) је био један од најзначајнијих словачких књижевника из некадашње Југославије, који се бавио још и новинарством и превођењем.[1][2] Завршио је педагошку школу и радио као учитељ у селима Остојевићево, Падина и Иловача. Писао је за српски Дневник, словачки недељник Глас народа (Hlas ľudu) и уређивао часопис за литературу војвођанских Словака Нови живот (Nový život). 25

Ibe Palikuća - Momčilo Stefanović Ganimete Terbeši Igbal Šukrija Likovi revolucionara Narodna Armija 1982 Ibe Palikuća rođena je 1927. godine u Debru, Makedonija, u srednje imućnoj porodici. Otac joj je bio hodža. Poslije završene osnovne škole, ostala je u kući, kao i većina albanskih djevojčica njenog uzrasta. Priprema se da bude domaćica. Rat i okupacija Talijanskih fašista zatiču je u Debru. Njena porodica je bila antifašistički nastrojena. Brat joj je radio za oslobodilački pokret. Ona je, kao pionir dobila prve zadatke da kao kurir prenosi pisma i provodi ilegalce. Ona se sve više angažira, čita i rastura letke. Kao petnaestogodišnja djevojčica, primljena je u SKOJ.

Safet Mujić - Gordić,Hamzić Likovi revolucionara Safet Mujić rođen je 23. marta 1908. godine u Mostaru. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Mostaru, a Medicinski fakultet u Beogradu. Posle završenih studija, vratio se u Mostar i radio je kao lekar. U selu Zabrđe, kod Hadžića, 28. avgusta 1942. godine, Odred je upao u okršaj s Nemcima, koji su koncentrično napadali iz pravca Kiseljaka i Pazarića. U ovoj borbi, mitraljeski rafal je pogodio jednu stariju ženu, koja je sa partizanima krenula sa Zelengore. Pod jakom neprijateljskom vatrom, dr Safet Mujić je na brisanom prostoru potrčao da ranjenoj ženi ukaže pomoć, ali je i sam bio pokošen mitraljeskim rafalom i na mestu ostao mrtav. Njegovi posmrtni ostaci su posle rata sahranjeni na Partizanskom groblju u Mostaru.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. mali format knjige,92 strane. ,,Рођен је у Београду (1964) где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је 1991. на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, где је 1997. одбранио магистарску тезу Реформа српске војске 1897–1900. године. Докторску дисертацију Албанска операција 1912–1913. године одбранио је 2006. на Филозофском факултету у Бањалуци. Радио је у више београдских основних и средњих школа (1991/92). У Историјском институту ради од 1993. године. Председавао је Научним већем Историјског института од 2011. до 2013. Године 2003, са колегом Љубодрагом Поповићем, за књигу Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије добио је награду Архива Србије из „Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленићˮ. Област истраживања: војска Србије у периоду од 1804. до 1918. године.``

z3 Ko je Tito stvarno bio, zašto je imao 15 datuma rođenja, u šta je verovao, čime se bavio, šta je radio u svojim skrivenim moskovskim godinama - najvećoj tajni svog života? Kako je konzervativac Vinstona Čerčila pre Staljina promovisao vođu jugoslovenskih komunista za svetskog državnika? Koliko je stotina dana i noći Tito proveo na čuvenom brodu `Galeb`, ko su bile njegove životne saputnice, zašto je smenio gotovo sve svoje najbliže saradnike, zbog čega je `plavi voz` napravio od bagona nemačkog cara Vilhelma Drugog, koji su posle Prvog svetskog rata pripali Srbiji? Kako je Tito, uz pomoć pokreta nesvrstanih, sebi i Jugoslaviji, pored SAD i Sovjetskog Saveza, pribavio ulogu trećeg globalnog faktora međunarodnih odnosa, što nikad nije pošlo za rukom nijednom vođi zemlje skromne snage i mogućnosti, kakva je bila bivša Jugoslavija. Zašto Tito, u svim državama bivše Jugoslavije, ponovo vaskrsava, zbog čega se njegovi spomenici vraćaju na stara postolja?

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

Autor: Anita Ganeri Format: 22 cm Br. stranica: 158 Povez: Tvrd povez Još jedna knjiga iz serijala Užasna geografija za sve one koji su umorni od klasičnih karti, sumornih gomila stena i dosadnih dijagrama. Kako izgleda stajati na ivici zaglušujućeg vodopada, kako je reka iz davnina izdubila Veliki kanjon, šta raditi kad se nađeš u lice sa nervoznom piranom?

Brzi kviz! Ti si na krovu solitera. Na svakom spratu te zgrade nalaze se gadne stvari koje te baš ne vole. A ti baš hoćeš da siđeš u podrum. Šta ćeš da radiš? (I ne, ne možeš da se pridružiš drugom timu i odletiš njihovim novim glamuroznim kosmičkim brodom.) Brzo razmisli, Gringo, zato što multiverzum postaje sve gori!

NAUKA KAO BAJKA - Vladimir Ajdačić Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina izdanja: 1990 Format: 21 X 14,5 cm Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 256 101 PRICA... Na zadnjim koricama slika i biografija autora, Prikaz Zoran Živkovic, Kao što pred iznenadni nalet kiše ili oluje seljaci užurbano skupljaju svoju letinu, ja sam požurio da u knjizi NAUKA KAO BAJKA, u Duši pre zvezda, “uplastim“ znacajne radove naucnih pregalaca. To nisu cudaci i zanesenjaci kako ih mnogi zamišljaju, vec najcešce radosni stvaraoci najširih interesovanja. Njih kao i druge ljude more iste brige i nespokoji. Oni postavljaju sebi pitanja o smislu života, o odnosu dobra i zla, duha i materije. Nauka ne daje odgovore na ta pitanja, ali ona može pomoci njihovom iznalaženju. Otkrivajuci istine o Prirodi i njene zakonitosti, nauka nas uci da ne možemo opstati ako se ne pokoravamo sveopštoj harmonije koja vlada u Prirodi. Price koje su pred vama zadovoljice vašu radoznalost i omoguciti vam da dodete do novih saznanja. Prof. dr Vladimir Ajdacic, nuklearni fizicar, rodjen je 1933. godine u Beogradu, Srbija. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu i Torontu. Naucnim radom bavio se u Institutu u Vinci, Srbija, i u Kanadi , na Univerzitetu Toronta i na McMaster univerzitetu u Hamiltonu. Radio je na razvoju metoda detekcije nuklearnog zracenja i na izucavanju nuklearnih reakcija. Tokom NATO rata protiv Srbije i posle njega osnovna preokupacija Prof. Ajdacica je pomoc žrtvama osiromasenog uranijuma. Paralelno sa naucnim radom, duze od 40 godina bavi se popularizacijom nauke. ***Očuvano***

Svako od nas ima pitanja o vezama i seksu, ali koga možemo pitati o tim stvarima? Kako mogu biti sigurna da nekog volim? Da li je u redu imati seksualne odnose ako ste zaljubljeni? Da li ću ikada imati devojku? Mislim da sam trudna, šta sad da radim? Ovu knjigu preporučujemo mladim ljudima, onima koji rade sa mladima, kao i roditeljima. Soteria, 2012. 155 strana.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

NASLOV: DR IVAN RIBAR U ZAPISIMA SAVREMENIKA AUTOR: Jozo Petričević IZDAVAČ: Globus, Zagreb GODINA IZDANJA: 1981. BROJ STRANA: 314 POVEZ: tvrdi, plastificirani zaštitni omot STANJE KNJIGE: odlično (jedino unutra pečati na par mesta i malo oštećen omotač sa zadnje strane). Aktivan i u vrhu političke scene i Kraljevine SHS i Jugoslavije ali i posleratne socijalističke Jugoslavije. Jedini koji je predsedavao skupštinom u obe države. Dr Ivan Ribar (Vukmanić kraj Karlovca, 21. 1. 1881. — Zagreb, 11. 6. 1968.) je bivši jugoslavenski i hrvatski političar. Predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine Jugoslavije 1945 - 1953 Ivan Ribar rođen je u u selu Vukmanići kod Karlovca. Srednju školu završio je u Karlovcu, a pravo je doktorirao na Sveučilištu u Zagrebu. Pripadao je hrvatskoj naprednoj mladeži i aktivno sudjelovao u svim akcijama protiv mađarona i frankovaca, a zalagao se za narodno jedinstvo, slobodu i nezavisnost Hrvatske. Jedan je od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke. Kao član Hrvatsko-srpske koalicije izabran je prvi put za zastupnika u Hrvatskom saboru 1913. u Đakovu, gde je 1906. godine počeo advokatsku službu. Bio je član zajedničkog Hrvatsko-ugarskog sabora. Tokom Prvog svetskog rata, premda izabrani zastupnik, bio je taoc, a potom je poslan na bojište protiv carske Rusije. Tada je potpisao poznati poziv Sokolima na borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Ivan Ribar 1918. postaje članom Glavnog odbora Narodnog vijeća u Zagrebu, a 1919. predsednikom Privremenog narodnog predstavništva SHS. 1920. izabran je za zastupnika kao član Demokratske stranke, a iste godine postaje i predsednik Ustavotvorne skupštine te na tom mestu ostaje sve do 1922. Borio se za sporazum i saradnju s Hrvatskom seljačkom strankom (HSS). Predsjedao je skupštinskoj raspravi kada je Puniša Račićpucao u Stjepana Radića i ostale zastupnike HSS-a. Posle zavođenja diktature kralja Aleksandra, tražio je da njegova stranka apstinira. U vreme diktature radio je s uvaženim intelektualcima na osnivanju Narodnog fronta slobode. Zatim je bio aktivan član Udružene opozicije, pa je zbog toga isljučen iz Demokratske stranke. Za sve vrijeme diktature na sudovima je branio komuniste. Od 1937. povezuje svoju grupu (Demokratska ljevica) s Narodnim frontom koji je osnovan na inicijativu tadašnje ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. podržava već aktivni otpor protiv neprijatelja. Nakon početka oružanog ustanka u Srbiji, jedno vrijeme ilegalno je boravio u Beogradu, a potom je otišao u Zagreb odakle se prebacio na oslobođena područja. Tijekom 1942. radio je na pripremama za sazivanje AVNOJ-a. Na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 26. i 27. studenoga 1942. izabran je za predsjednika AVNOJ-a i to ostaje sve do 1945. U ratu je izgubio oba svoja sina: Juricu Ribara i Ivu Lolu Ribara. Nakon rata, biran je kao zastupnik u Narodnoj skupštini FNRJ i u Saboru NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. bio je predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine FNRJ. Jedno vrijeme bio je i član Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Iz političkog se života konačno povukao 1960. godine. Živio je u Zagrebu, gde je 1968. i umro u 87. godini života, kao rezervni general-major JNA. Ivan Ribar primio je brojna odlikovanja. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske zastave, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom zasluge za narod, te Ordenom partizanske zvijezde I. reda. Иван Рибар POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 SAL

PROPOLIS BOOKS 218 meke korice 388 str odlično očuvana kao nova Marku se činilo kao da se nalazi, ne u školi, već na veoma čudnoj pozornici na kojoj se odigrava veoma uvrnuta predstava. I on bi žarko želeo da može da dozove sićušne konje, da pokreće električne uređaje, da se vine u visine ili da kontroliše oblake i doziva munje. Ali u dubini njegove duše pojavila se neprijatna sumnja da se nalazi u veoma, ali baš veoma pogrešnoj školi. Mark ne može ništa od toga da uradi i pita se otkud on u školi u kojoj svako dete osim njega ima urođenu nadarenost da uradi nešto posebno. Međutim, ispostavlja se, da samo neko ko ima moć hrabrosti, moć upornosti i snažne volje, a nadasve moć okupljanja oko zajedničkog cilja može da se suprostavi polučoveku-poluosi. Izgleda da su svetu baš potrebne sposobnosti Klinca Normalca. Izuzetna ludorija – Gardijan Toliko smešno, gotovo kažnjivo – Independent ......... GREG DŽEJMS je poznati glas s radija i televizijsko lice. On vodi nagrađivanu „Drajvtajm” emisiju na Radiju BBC 1 i svakog petka pušta top-listu najvećih britanskih hitova. Greg vodi i nekoliko televizijskih emisija, ali najdraža mu je ona pod nazivom „Srcem za decu”. Često prenosi utakmice kriketa i bavi se humanitarnim radom. KRIS SMIT je višestruko nagrađivani novinar i radio-izveštač koji svakodnevno prenosi najnovije vesti milionima slušalaca putem Radija BBC 1. Kris je pre ovoga imao sjajnu književnu karijeru, kada je 1981. godine osvojio prvu nagradu na takmičenju u pisanju kratkih priča sa svojom pripovetkom „Ko je maznuo slasne grickalice?” u kategoriji dece uzrasta do deset godina.

Rusvajko je VISOKOKVALIFIKOVANI POMOĆNIK NAJODMETNUTIJE VEŠTICE U CELOM VEŠTICACARSTVU. Nije ni čudo što svaki slobodan trenutak koristi da piskara po svojim dnevnicima. To je jedino što ga još sprečava da ne poludi načisto.Kada se Hagi Agi izmotava i kada radi sve što veštice NIKAD ne bis smele da rade, ko nadrlja? JA! A šta da radim sada kada planira da gostuje u emisiji "Zvezde kuvaju za vas"???! UPOMOĆ!Pročitajte zanimljiv kraj u knjizi "Rusvajkovi dnevnici 4" Hejvina Orama.

Rusvajko je VISOKOKVALIFIKOVANI POMOĆNIK NAJODMETNUTIJE VEŠTICE U CELOM VEŠTICACARSTVU. Nije ni čudo što svaki slobodan trenutak koristi da piskara po svojim dnevnicima. To je jedino što ga još sprečava da ne poludi načisto.Kada se Hagi Agi izmotava i kada radi sve što veštice NIKAD ne bis smele da rade, ko nadrlja? JA! A šta da radim sada kada planira da gostuje u emisiji "Zvezde kuvaju za vas"???! UPOMOĆ!Pročitajte zanimljiv kraj u knjizi "Rusvajkovi dnevnici 4" Hejvina Orama.

Kako da preživiš u školi Rolan Bele Bernadet Kosta-Prad Kreativni centar Učiš, ali imaš loše ocene? Dosađuješ se na času? Domaći zadaci ti baš ne idu? Hvata te panika na kontrolnom? Ne sviđaš se nekom nastavniku? Tvoje društvo traži od tebe da radiš nešto što ne želiš? U školi nije svakog dana lako! U ovoj knjizi naći ćeš neke lukave savete koji će ti pomoći da se dobro osećaš u svim tim situacijama, na časovima, s drugarima i nastavnicima! nova JES.20/13

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

Dečji roman na francuskom jeziku. Crno-bele ilustracije i ilustarcije u boji. Tvrd povez. 186 strana. Očuvana. Tragovi dužeg stajanja. Alisa Roi s nestrpljenjem očekuje dolazak svog prijatelja, poštara Freda Dikora koji se priprema za penziju da bi počeo da uzgaja zamorce nakon što je nasledio od svoje tetke. Ali, kada stari Fred donosi Alisi pismo iz Engleske, torba mu biva ukradena. Alisa daje sebi zadatak da rasvetli ovu misteriju i pronađe kradljivca. Prevarant je mislio da je sve savršeno isplanirao, ali se njegov plan uopšte ne dešava onako kako je on zamislio. Nimalo! Naime, prevarant nije predvideo šta će Alisa Roi raditi onog dana kad sretne . .. Alice Roi

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.