Autor: Velimir Milošević Izdavač: `Veselin Masleša` Broj strana: 97 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20cm Velimir Milošević (Verići kraj Peći, 15. februara 1937. – Sarajevo, 21. oktobra 2004.), jugoslovenski i bosanskohercegovački pesnik. Uz pisanje pesama za decu, bio je zvezda Jutarnjeg programa Radio-Sarajeva. Velimir Milošević Osnovnu školu završio je u zavičaju, a gimnaziju i Filozofski fakultet u Sarajevu. Dela su mu prevođena na ruski, francuski, italijanski, mađarski, poljski, češki, bugarski, albanski, turski, makedonski i slovenački jezik. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Ahmetom Hromadžićem, Izetom Sarajlićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju `Sarajevski dani poezije` u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine Nagrade Godišnja nagrada Udruženja književnika BiH, 1965. Nagrada Svjetlost Sarajevo, 1984. Nagrada Zmajevih dječjih igara za poeziju za djecu, Novi Sad, 1984. Nagrada Pjesnička drugovanja za literaturu za djecu 1984. i 1986. Pjesnička Zlatna struna, Smederevo, 1986. Nagrada Jasenovac 1986. i 1991. Dvadesetsedmojulska nagrada BiH, 1987. Tvrd povez. Moguće je da fali beli predlist.

NOVA PLANETA - Ranko Pavlović Istočno Sarajevo 2014 88 str ilustracije Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [2] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[2] Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika. L.1.O.2.P.1.

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Bogdan Jamedžija : PRIČE IZ ZAVIČAJA , Čigoja štampa Beograd 2004, str. 126. Pripovetke. Očuvanost 4; ima posvetu autora. Dr Bogdan Jamedžija rođen je 1933. godine u Rorama kod Glamoča. Nakon osnovne škole u rodnom selu i Gimnazije u Banjaluci, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, gdje je specijalizovao pedijatriju. Kao ljekar, vratio se u rodni kraj, a iz Glamoča je prešao u Laktaše, gdje je bio prvi pedijatar. Od 1980. godine živio je i radio u Beogradu. Decenijama je bio direktor Doma zdravlja `Milutin Ivković` u beogradskoj opštini Palilula. U ratnom vihoru tokom devedesetih godina intenzivno je pomagao srpskom narodu kroz Udruženje Srba iz BiH, čiji predsjednik je bio u dva mandata. Ugledan u stručnim krugovima, učestvovao je u brojnim međunarodnim zdravstvenim kongresima i simpozijumima, a radove je objavljivao u stručnim časopisima. Objavio je devet knjiga, a njegove pripovijetke objavljivane su u časopisima `Otadžbina`, `Oslobođenje Republike Srpske`, `Savremenik` i drugim, a prilozi i studije obuhvaćeni su, između ostalog, i u knjigama `NATO i Hag`, `Početak rata u BiH – uzroci i posljedice`, `Srpski duhovni prostor`. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

Vuk Cerović : ROĐACI IZ LAZINA , Nolit 1987, tvrdi povez, str. 184. Priče. Očuvanost 4-. Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju 1946. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Bijelom Polju, a studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: „Drhtaj na rubu`, „Priče sa periferije` i „Tuđi život`; trilogiju „Krug` (tri romana o porodici Marković iz Lazina, o Crnoj Gori u XX stoljeću - „Zle godine`, „Jesen u proljeće` i „Ljeto u Durakovu`). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: „Hrabri dječak Dronjo` i „Dječak traži oca` i dvije zbirke priča - „Blago ispod naše kruške`, „Rođaci iz Lazina` i nekoliko slikovnica. Objavio je tri studije, jednu o Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihajlu Laliću i nekoliko desetina eseja. Roman „Hrabri dječak Dronjo` nagrađen je nagradom „Politikin zabavnik` kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu. Po knjizi „Rođaci iz Lazina` snimljena je u Televiziji Beograd Tv serija „Rođaci iz Lazina` i film „Uroš blesavi sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Predavao je književnost za decu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Opis proizvoda ,,Na selu je strašno dosadno!, tvrdio je Vuk, najbolji Evin i Kostin drug. ,,Dosadno?” čudila se Eva. ,,U selu uvek ima nešto da se radi. Nema vremena da ti bude dosadno.” ,,Onda nema vremena ni za igranje, ako uvek moraš nešto da radiš!”, nije odustajao Vuk. ,,Ali to što radiš može biti uzbudljivo, jer mnogo toga zanimljivog možeš da naučiš!”, priskočio je Kosta u pomoć Evi. ,,Imam ideju! Pođi sa nama. Baka i deka vole kad im dođu gosti. A ješćemo i super hranu koju baka sprema od povrća iz njihovog povrtnjaka. U njemu ima svega”. Na primer… Format: A4 Broj strana: 16 + 4 Povez: Klamovano Pismo: Ćirilica Štampa: Portal, Beograd Izdavač: Media Planet d.o.o Zemlja porekla: Srbija

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Džo Moler: MOJI DRUGOVI, Autorsko izdanje 2004, str. 190. Priče. Očuvanost 4. Ipak, kada se kaže Džo Moler, mnogi ne znaju da se iza tog imena krije Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina koji već godinama živi i radi u Njujorku. On je postao pisac Džo Moler sasvim slučajno. Svojevremeno je na sajtu Serbiancafe, u delu o književnosti, i pod različitim imenima, počeo da objavljuje svoje prve priče. Svi su voleli tu književnost i ljudima se to jako dopalo, čitali su, komentarisali, hvalili, ali su mu tražili da više ne upada na njihove teme, što je on radio, već da otvori svoju temu i tu objavljuje sve ono što napiše. Njemu se ideja svidela, pa je to i uradio - otvorio je svoju temu i nazvao je Moji drugovi... Tu je pisao o svojim drugovima iz detinjstva, ali i onima koje je stekao kasnije... Čitaoci su i dalje čitali, a komentari i pohvale su iz dana u dan postajali sve brojniji. - Mnogi su zaista bili sposobni da ocene to što sam pisao - kaže on i dodaje da su počeli da mu sve češće govore da je vreme da nešto objavi jer već ima dovoljno materijala... Tako je nastala njegova prva knjiga `Moji drugovi`.

Moj kralj tiranin - Zoran Popović Zoran Popović je rođen 1939. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavio je nekoliko knjiga za decu: `Moj kralj tiranin`, `Lažibajke`, Peta strana sveta`, `Prozor u jesen`, `Priče iz misje rupe`, `Pustara` i druge. Pored dvadesetak radio-drama, od kojih su pojedine izvedene u Francuskoj, Švedskoj, Finskoj i Italiji, napisao je pozorišne komade: `Patka kralja Gustava`, `Mala noćna algebra`, kao i brojne komade za decu. Pod pseudonimom Adam Kuburović objavio je romane: `Pirejska krčma`, `Strsljen`, `Atentat u Ženevi`, `Bogomoljka`, `Ruski poker` i `Kopča`. Po romanu `Stršljen`, u režiji Gorčina Stojanovića snimljen je istoimeni film. Izdavač: Nolit, Beograd Godina: 1974 Broj strana: 147 Povez: tvrdi Biblioteka: Moja knjiga Ilustrovao: Miodrag Knežević Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU11/2 Težina: 300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcij

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Rade Simović: PRESJEKA, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo 2008, tvrdi povez, str. 199. Pripovetke. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Раде Г. Симовић (Јабука, 25. мај 1957) је српски драматург и театролог. Рођен је 1957. у насељу Јабука у тадашњој општини Фоча. Дипломирао је театрологију и докторирао књижевност. Докторат је одбранио на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Био је помоћник министра културе Републике Српске у периоду од 1992, као и директор Републичке установе за културу СРНА фест. Заједно је са Николом Кољевићем организовао културну манифестацију „Православни гласови и звуци“, која је одржана у сарајевској Скендерији 18. октобра 1990. Организовао је и културну манифестацију „С гусларима на Васкр“, која је одржана 6. априла 1991. на Илиџи. У Српском Сарајеву је живио до прољећа 1996. Обављао је дужност умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске до 2011. Ради као драматург Народног позоришта Републике Српске, и као наставник на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву гдје предаје драматургију и продукцију. Награде За документарни филм Крст – ић који је продуцирао и за који је написао сценарио, освојио је награду на 46. Фестивалу документарног филма у Београду 1996. и награду „Златни витез“ на филмском фестивалу у Минску. Дјела Књиге Драма Републике Српске – један могући поглед (антологија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Драма и идентитет (театролошка студија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Пресјека (приче) На бијелом хлебу (књига пјесама), (1998) Радио драме Косовска вечера Пут са првенством пролаза Повратак у Ишће Драме Хамлет у рајској долини Српске Сценарио Написао је сценарио за документарне филмове: Преображење Јабуке Горње, СРНА филм (1993) Хроника Јабучке школе, СРНА филм (1993) Посљедњи викенд у Сарајеву, СРНА фест (1995/1996) Сарајево – почетак и крај, СРНА фест (1995/1996) Крст – ић, СРНА фест (1995/1996) Крсташи, СРНА фест (1995/1996)

str 63 dim 14,5x20cm povez tvrd izdavac Narodna knjiga Alfa Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu. Evo kako pesnik zanimljivo odgovara na pitanje o prvoj knjizi... Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to? Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Knjiga je u dobrom stanju Izdavač - Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd Tvrd povez 20 cm, 376 strana Vojislav Đurić (Malo Krčmare, 17. januar 1912 — Beograd, 27. jul 2006) je bio srpski istoričar književnosti, akademik i univerzitetski profesor. Bio je osnivač Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu (jednom od preteča Filološkog fakulteta) i današnjeg Instituta za teoriju književnosti i umetnosti. Vojislav Đurić je rođen u mestu Malo Krčmare kod Rače Kragujevačke, 17.01. 1912. godine, a završio je gimnaziju u Kragujevcu. Završio je književnost u Beogradu (1935), gde je i doktorirao 1939. godine. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1956. godine je izabran za redovnog profesora, a posle osnivanja Filološkog fakulteta (1960) prešao je da radi na njemu. Osnivač je Centra (danas Instituta) za teoriju književnosti i umetnosti (1950) i njegov direktor, u periodu od 1960. do 1966. godine. Dopisni član Odeljenja literature i jezika SANU postao je 21. decembra 1961. godine, a za redovnog člana je izabran 16. decembra 1965. godine. Bio je na mestu sekretara Odeljenja literature i jezika, u periodu od 01.03. 1963. do 19. decembra 1974. godine, kada je postao generalni sekretar SANU. Tu dužnost je obavljao do 15. decembra 1977. godine, kada je izabran za potpredsednika SANU i na tom mestu se nalazio do 19. novembra 1981. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Odbor za književne teorije (jedno vreme predsednik) MAO za jugoslovenske narodne umotvorine (jedno vreme predsednik) Hilandarski odbor (jedno vreme predsednik) Odbor za kritička izdanja srpskih pisaca Odbor za proučavanje istorije književnosti Odbor za balkanske narodne umotvorine Sastavio je „Antologiju narodnih junačkih pesama“ čije prvo izdanje je bilo 1947. godine. Knjiga je imala veći broj izdanja, a od 2001. se štampala pod nazivom „Antologija srpskih narodnih junačkih pesama“. Izdanju iz 2013. godine pridodat je pogovor koji je napisao književnik Milorad Đurić (1937—2013), njegov sin, čiji je to bio poslednji tekst. Vojislav Đurić je preminuo 27.07. 2006. godine u Beogradu.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.