Opis proizvoda • KVALITET: Visokokvalitetne makaze za lim desne, idealne za precizno i lako sečenje metala • MATERIJAL: Sečivo izrađeno od visoko legiranog čelika, termički obrađeno za dugotrajnu oštrinu i izdržljivost • ERGONOMIJA: Ergonomska dvokomponentna drška pruža udobnost i sigurnost pri radu, smanjujući umor ruku • DIMENZIJE: Dužina makaza od 250mm omogućava efikasno rukovanje i kontrolu pri sečenju različitih vrsta lima • UPOTREBA: Idealne za profesionalce i hobi majstore koji traže pouzdan alat za rad sa metalima Kada su u pitanju radovi sa metalom, važno je imati alat koji možeš da veruješ. HARDEN makaze za lim su dizajnirane da ti pruže upravo to - pouzdanost i preciznost. Sa sečivom od visoko legiranog čelika, ove makaze su spremne za sve izazove, obezbeđujući čisto i glatko sečenje. Termička obrada sečiva garantuje da će tvoje makaze ostati oštre kroz mnoge radne sate. Bez obzira na to da li sečete tanke ili deblje limove, HARDEN makaze su alat koji neće izneveriti. Ergonomska dvokomponentna drška je još jedan aspekt koji ovaj alat čini izuzetnim. Dizajnirana da se savršeno uklapa u tvoju ruku, drška smanjuje umor i omogućava ti da radiš duže, sa manje napora. Sa dužinom od 250 mm, ove makaze su dovoljno velike da obavljaju posao, a opet dovoljno kompaktne da se lako manevriše njima. Bez obzira na to da li si profesionalac ili hobi majstor, ove makaze će biti tvoj pouzdan partner u radu sa limom.

Opis proizvoda • ROBUSTAN DIZAJN: Pajser WOMAX je izrađen da izdrži intenzivnu upotrebu u različitim uslovima rada • H-PROFIL: Specifičan H-profil ovog alata osigurava dodatnu čvrstinu i efikasnost pri radu • DIMENZIJE: Sa dimenzijama od 30x17x600 mm, ovaj pajser je idealan za precizno i efikasno obavljanje različitih zadataka • MULTIFUNKCIONALNOST: WOMAX pajser možeš koristiti za podizanje, razdvajanje ili uklanjanje eksera i drugih materijal • ERGONOMIJA: Dizajniran da bude udoban za rukovanje, ovaj alat ti omogućava da radiš duže bez umora Tražiš pouzdan alat koji će ti pomoći u najzahtevnijim zadacima? WOMAX pajser je pravi izbor za tebe. Sa svojim robustnim dizajnom, ovaj alat je spreman da se suoči sa svim izazovima na gradilištu ili u radionici. H-profil ne samo da daje dodatnu snagu alatu, već i olakšava rad sa njim, čineći ga efikasnijim i pouzdanijim. Dimenzije od 30x17x600 mm čine ovaj pajser dovoljno velikim za ozbiljne poslove, ali i dovoljno praktičnim za lako rukovanje. Bilo da trebaš da podigneš teške predmete, razdvojiš materijale ili ukloniš ekser, WOMAX pajser će ti biti od velike koristi. Multifunkcionalnost ovog alata znači da ćeš imati više prostora u svojoj radnoj torbi, jer jedan WOMAX pajser može da zameni nekoliko drugih alata. Ergonomski dizajn osigurava da tvoje ruke ostanu bez bolova čak i nakon dugotrajne upotrebe, što ovaj alat čini idealnim za profesionalce i hobi majstore.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vašington Irving (3. april 1783 – 28. novembar 1859) bio je američki pisac kratkih priča, esejista, biograf, istoričar, urednik časopisa, diplomata iz ranog 19. veka. On je najbolje poznat po svojim kratkim pričama „Rip Van Vinkl” (1819) i „Leganda Slipi Holoua” (1820), obe od kojih se javljaju u njegovoj kolekciji Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina. Njegova istorijska dela obuhvataju biografije Olivera Goldsmita, Muhameda i Džordža Vašingtona, kao i nekoliko istorija Španije iz 15. veka koje se bave temama poput Alhambra, Kristofer Kolumbo i Mavri. Irving je bio ambasador u Španiji od 1842. do 1846. godine. Književni debi napravio je 1802. godine nizom opservacijskih pisama Jutarnjoj hronici, napisanim pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. On se preselio u Englesku zbog porodičnog biznisa 1815. dodine, gde je stekao slavu objavljivanjem publikacije Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina, serijalizovane od 1819–20. On je nastavio da redovno objavljuje tokom čitavog svog života, a biografiju Džordža Vašingtona u pet tomova dovršio je samo osam meseci prije smrti u 76. godini u Taritaunu u Njujorku. Irving je bio jedan od prvih američkih pisaca koji je stekao slavu u Evropi, i bio je uzor drugim američkim autorima poput Natanijela Hotorna, Henrija Vodsvorta Longfeloa, Hermana Melvila i Edgara Alana Poa. Takođe su mu se divili neki britanski pisci, uključujući Lorda Bajrona, Tomasa Kembela, Čarlsa Dikensa, Fransisa Džefrija i Voltera Skota. Zalagao se za pisanje kao legitimnu profesiju i bio je pobornik jačih zakona koji bi zaštititi američke pisce od kršenja autorskih prava. Roditelji Vašingtona Irvinga su bili Vilijam Irving stariji, originalno iz Kjuholma, Šapinsej, Orkni, Škotska, i Sara (devojački Sonders), originalno iz Falmuta u Kornvolu, Engleska. Oni su se venčali 1761. godine dok je Vilijam služio kao podoficir u Britanskoj mornarici. Oni su imali jedanaestoro dece, osam od kojih je preživelo do zrelog doba. Njihova prva dva sina su umrla u ranom detinjstvu, oboje sa imenom Vilijam, kao i njihovo dete po imenu Džon. Njihova preživela deca su Vilijam mlađi (1766), An (1770), Peter (1771), Katrin (1774), Ebenezer (1776), Džon Trit (1778), Sara (1780), i Vašington.[1][2] Porodica Irving se nastanila na Menhetnu i bila je deo gradske trgovačke klase. Vašington je rođen 3. aprila 1783. godine,[1] iste nedelje kada su stanovnici Njujorka saznali za Britansko primirje kojim je okončana Američka revolucija. Irvingova majka imenovala ga je po Džordžu Vašingtonu.[3] Irving je upoznao svog imenjaka u svojoj 6. godini, kada je Džordž Vašington živeo u Njujorku nakon njegove inauguracije za predsednika 1789. Predsednik je blagoslovio mladog Irvinga.[4] Ovaj susret je Irving komemorisao malom akvarelnom slikom koja i dalje stoji na zidu u njegovoj kući.[5] Irvingovi su živeli u ulici Vilijam ulici br. 131 u vreme rođenja Vašingtona, ali su se kasnije preselili prekoputa u 128 Vilijam strit.[6] Nekoliko Irvingove braće su postali aktivni njujorški trgovci. Oni su ohrabrivali njegove književne težnje, često mu pružajući finansijsku potporu dok je nastavljao svoju književnju karijeru. Irving je bio nezainteresovan student koji je više voleo avanturističke priče i drame, i često je odsustvovao sa većernje nastave da bi boravo u pozorištu do svoje 14. godine.[7] Izbijanje žute groznice na Menhetnu 1798. godine nateralo je njegovu porodicu da ga pošalje u unutrašnjost, gde je odsedao kod svog prijatelja Džejmsa Kirka Poldinga u Taritaunu, Njujork. Upravo se u Taritaunu upoznao sa obližnjim gradom Slipi Holou u Njujorku, sa njegovim holandskim običajima i lokalnim pričama o duhovima.[8] Kao tinejdžer je učinio nekoliko drugih putovanja uz Hadson, uključujući dugu posetu Džonstaunu u Njujorku, gde je prošao kroz region Katskil planina, što je bilo okruženje za „Rip Van Vinkla”. „Od svih krajobraza Hadsona”, pisao je Irving, „planine Katskil su imale najčarobniji uticaj na moju dečačku maštu”.[9] Irving je počeo da piše pisma Njujorškoj Jutarnjoj hronici 1802. kada mu je bilo 19 godina, podnoseći komentare o gradskoj društvenoj i pozorišnoj sceni pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. To ime je evociralo njegove federalističke sklonosti[10] i bilo je prvi od mnogih pseudonima koje je koristio tokom svoje karijere. Ta pisma su Irvingu donela ranu slavu i umerenu reputaciju. Aron Ber bio je koizdavač Hronike, i bio je dovoljno impresioniran da svojoj kćerki Teodoziji pošalje izreske Oldstajlovih komada. Čarls Brokden Braun je doputovao u Njujork kako bi regrutovao Oldstajla za književni časopis koji je uređivao u Filadelfiji.[11] Zabrinuti za njegovo zdravlje, Irvingova braća su finansirala njegovu dužu turneju po Evropi od 1804. do 1806. On je zaobišao je većinu lokaliteta koji se smatrani ključnim za društveni razvoj mladog čoveka, uz negodovanje njegovog brata Vilijama, koji je napisao da je zadovoljan da se zdravlje njegovog brata poboljšavalo, ali da mu se ne dopada izbor da „galopiranja kroz Italiju ... ostavljajući Firencu s tvoje leve strane i Veneciju sa tvoje desne strane”.[12] Umesto toga, Irving je razvio socijalne i konverzacione veštine koje su ga na kraju učinile jednim od najpotraženijih gostiju na svetu.[13] „Trudim se da stvari prihvatam onako kako one dolaze sa vedrinom”, napisao je Irving, „i kada ne mogu dobiti večeru po svom ukusu, trudim se da dobijem ukus po meri moje večere”.[14] Tokom posete Rimu 1805. godine, Irving je uspostavio prijateljstvo sa slikarom Vašingtonom Alstonom[12] i zamalo je bio nagovoren na karijeru kao slikar. „Moja sudbina u životu, međutim, bila je drugačije oblikovana”

Opis proizvoda • ROBUSTAN: Ovaj čekić macola od WOMAX-a težak je 1,5 kg, dizajniran da izdrži i najzahtevnije radove. • DRVENA DRŠKA: Ergonomski oblikovana drvena drška pruža udobnost i smanjuje umor tokom dugotrajne upotrebe. • MULTIFUNKCIONALNOST: Idealno rešenje za različite vrste radova, od građevinskih do kućnih popravki. • IZDRŽLJIVOST: Izrađen od kvalitetnih materijala, ovaj čekić garantuje dugotrajnost i pouzdanost. • PRECIZNOST: Balansirana težina omogućava precizne udarce i efikasnost u radu. Tražiš pouzdan alat za teške radove? WOMAX čekić macola sa drvenom drškom je pravi izbor za tebe. Sa težinom od 1,5 kg, ovaj čekić je stvoren za obavljanje različitih zadataka, bilo da se radi o profesionalnim građevinskim poslovima ili kućnim popravkama. Drvena drška nije samo jaka, već je i oblikovana tako da se savršeno uklapa u tvoju ruku. To znači da možeš raditi duže, a da tvoje ruke ostanu manje umorne. Uz to, drvo pruža odličnu apsorpciju udaraca, što dodatno povećava komfor. Kada je reč o izdržljivosti, WOMAX čekić macola neće te izneveriti. Izrađen je od materijala koji su odabrani da traju, što znači da ćeš imati pouzdanog partnera u radu godinama koje dolaze. Preciznost je ključna, a balansirana težina ovog čekića ti omogućava da svaki udarac bude tačno tamo gde ti želiš. Bez obzira na to da li postavljaš temelje ili razbijaš stare strukture, možeš se osloniti na ovaj alat. Ne propusti priliku da unaprediš svoj alatnik. Dodaj WOMAX čekić macolu u svoju kolekciju i osiguraj da su tvoji radovi obavljeni sa lakoćom i preciznošću.

Opis proizvoda • KVALITET: Ovaj WOMAX PRO tesarski čekić je izrađen od visokokvalitetnih materijala, što ga čini pouzdanim alatom za sve vrste tesarskih radova. • DRŠKA: Ergonomska fiberglas drška pruža izuzetnu izdržljivost i smanjuje vibracije prilikom udaraca, čineći rad s ovim čekićem manje napornim. • TEŽINA: Sa težinom od 600g, ovaj čekić je idealno izbalansiran, što omogućava preciznost i efikasnost pri kucanju čavala ili razbijanju materijala. • DIZAJN: Modernog dizajna i funkcionalnosti, WOMAX PRO čekić je dizajniran tako da zadovolji potrebe profesionalaca, ali i hobi majstora. • UPOTREBA: Svestranost ovog čekića omogućava mu da bude nezamenljiv alat u radionici, na gradilištu ili za kućne popravke. Tražiš pouzdanog partnera za tesarske radove? WOMAX PRO čekić sa fiberglas drškom je pravi izbor za tebe. Izrađen da izdrži i najzahtevnije zadatke, ovaj čekić je neophodan alat u tvojoj kolekciji. Ergonomska drška ne samo da pruža komfor tokom rada, već i smanjuje umor, omogućavajući ti da radiš duže bez napora. Težina od 600g je pažljivo odabrana kako bi se osigurala optimalna snaga udarca bez kompromitovanja kontrole. Bez obzira da li si profesionalac ili entuzijasta, ovaj čekić će ti pomoći da obaviš posao brzo i efikasno. Njegov dizajn je prilagođen modernim zahtevima, a svestranost ga čini idealnim za širok spektar primena. Ne dozvoli da te nekvalitetan alat uspori. Izaberi WOMAX PRO čekić i osiguraj da svaki udarac bude snažan i precizan. Poseti našu stranicu i uveri se u kvalitet koji nudimo. Tvoj novi tesarski čekić te čeka!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, igla za obeležavanje 1279 je alat koji pruža preciznost i dugotrajnost. • PRECIZNOST: Oštar vrh igle omogućava vrlo precizno obeležavanje različitih materijala, što je čini idealnom za profesionalce i hobi majstore. • ERGONOMIJA: Dizajnirana sa fokusom na udobnost, igla lepo leži u ruci i smanjuje umor prilikom dugotrajne upotrebe. • UNIVERZALNOST: Bilo da radiš na drvetu, metalu ili plastici, ova igla je savršen izbor za sve vrste materijala. • PRAKTIČNOST: Kompaktna i laka za nošenje, ova igla za obeležavanje je neophodan alat u svakoj radionici ili kutiji sa alatom. Tražiš pouzdan alat za precizno obeležavanje materijala? UNIOR igla za obeležavanje 1279 je pravi izbor za tebe. Sa svojom oštrom vrhom, omogućava ti da bez muke obeležiš tačno mesto za bušenje ili sečenje, čineći tvoj rad preciznijim i efikasnijim. Ergonomski dizajnirana, ova igla neće izazvati umor ni nakon dugotrajne upotrebe. Njena praktičnost dolazi do izražaja kada je potrebno brzo i lako obeležiti više tačaka, a ti želiš da zadržiš isti nivo preciznosti. Bez obzira na to da li si profesionalac ili hobi majstor, igla za obeležavanje 1279 će se pokazati kao nezamenjiv alat u tvojoj kolekciji. Njena univerzalnost omogućava upotrebu na različitim materijalima, što znači da ćeš je moći koristiti u raznim projektima. Ne dozvoli da neadekvatan alat uspori tvoj rad. Dodaj UNIOR iglu za obeležavanje 1279 u svoju radionicu i uživaj u kvalitetu koji pruža. Poseti našu stranicu i osiguraj sebi alat koji će podići tvoje majstorisanje na viši nivo.

Istorija moderne srpske književnosti : zlatno doba 1892-1918 / Predrag Palavestra Jezik srpski Godina 1986 Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 Fizički opis 538 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 79, knj. 524 Bibliografija: str. 505-519 Beleška o piscu: str. 521 Registar. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1871-1943 Petković-Dis, Vladislav, 1880-1917 Stanković, Borisav, 1876-1927 Nušić, Branislav, 1864-1938 Srpska književnost -- Simbolizam Srpska književnost -- Istorija -- 1892-1918 Palavestra, Predrag, 1930-2014 Istorija moderne srpske književnosti Predraga Palavestre izuzetno je književnokritičko delo. Iako je kritička, pa time i selektivna, ona je u vidokrug današnjih čitalaca vratila brojne vredne pisce koje je Jovan Skerlić izostavio iz svoje Istorije nove srpske književnosti i koji su se zbog toga izgubili iz pamćenja novijih generacija čitalaca. Učinila je to i zahvaljujući Palavestrinom integralnom shvatanju književnosti, pa su se u njoj našli i nosioci pokretačkih ideja i srodnih duhovnih disciplina, ali i zaboravljeni književnici koji su nekad nešto značili. Palavestra ih je predstavio u drukčijem tipološkom i vrednosnom poretku i oživeo ih jezikom koji je pojmovan, no u svojoj poletnosti i retoričnosti metafizičan na jedan rafinirano intelektualan način. Takav celovit kritički prikaz srpske književnosti XX veka ostvaren je na čvrstim estetičkim, kritičkim i metodološkim osnovama i stilom koji nije školski suvoparan i apstraktan, nego je često poletan i slikovit, pa pleni čitaoca skladnom i odnegovanom frazom i ritmičkom orkestracijom jasnih misli i preciznih značenja.“ Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 – 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964. Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“. Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana. Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponovno izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002. Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945–1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena. Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života. Dela Književne teme (1958) Književnost Mlade Bosne (1965, dva izdanja) Tokovi tradicije (1971) Posleratna srpska književnost 1945–1970 (1972, drugo izdanje 2012) Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića: počeci srpske književne avangarde (1977) Kritika i avangarda u modernoj srpskoj književnosti (1979) Skriveni pesnik: Ivo Andrić (1981) Kritička književnost (1983) Nasleđe srpskog modernizma (1985) Istorija moderne srpske književnosti – zlatno doba 1892–1918. (1986, dva izdanja) Književnost kao kritika ideologije (1991) Knjiga o Andriću (1992) Književnost i javna reč (1994) Kritičke rasprave (1995) Jevrejski pisci u srpskoj književnosti (1998) Istorija srpskog PEN-a (2006) Urednik Urednik je 25 knjiga građe pod nazivom „Srpska književna kritika“ u izdanju Instituta za književnost i umetnost iz Beograda i Matice srpske iz Novog Sada. Knjiga srpske fantastike XII–XX veka, Srpska književna zadruga (1989, dva toma) Srpski simbolizam, Srpska akademija nauka i umetnosti (1983) Srpska fantastika, SANU (1987) Tradicija i moderno društvo, SANU (1987) Odgovornost nauke i inteligencije, SANU (1990) Srpska književnost u emigraciji, SANU (1991) O Jovanu Dučiću – povodom pedesetogodišnjice smrti, SANU (1996) MG43

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zdenko Lešić (2. januar 1934-18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika.[1] Biografija Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999.) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine.[2] Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-tih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! „Monah Maksimus Planudes, koji je u XlV veku objavljivao bajke što su kolale pod Ezopovim imenom, kaže da je Ezopovo lice bilo monstruozno ružno, tako deformisano da se čak nije moglo razaznati. Sam Ezop ne bi mogao pronaći bolju bajku o bajci: jer, istine bajke proizilaze iz unakaženja. Time dolazimo do Kafke. Izgled Kafkinog sveta izgleda pomeren. No Kafka pomera prividno normalni izgled našeg suludog sveta da bi nam pokazao kako je sulud. Ali, on s ovim suludim izgledom postupa ujedno kao s nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan.“ Günther Anders (rođen Günther Siegmund Stern, 12. srpnja 1902. - 17. prosinca 1992.) bio je njemački filozof, novinar, esejist i pjesnik. Obučen u fenomenološkoj tradiciji, razvio je filozofsku antropologiju za doba tehnologije, fokusirajući se na teme kao što su učinci masovnih medija na naše emocionalno i etičko postojanje, nelogičnost religije, nuklearna prijetnja, Šoa i pitanje biti filozof. 1992. godine, neposredno prije smrti, Günther Anders dobio je nagradu Sigmund Freud. U vrijeme njegova rođenja, njegov rodni Breslau (danas Wrocław u Poljskoj) postao je šesti po veličini grad u Njemačkom Carstvu, sa židovskom populacijom od oko 20.000, što je pet posto stanovništva grada.[2] Bio je sin utemeljitelja dječje razvojne psihologije Clare i Williama Sterna, kao i bratić Waltera Benjamina. Anders je bio oženjen tri puta, s njemačkom filozofkinjom i politologinjom Hannah Arendt od 1929. do 1937., s austrijskom spisateljicom Elisabeth Freundlich od 1945. do 1955. i s američkom pijanisticom Charlotte Lois Zelka 1957. Zelka je rođena u Kaliforniji, do 19. Europi dva desetljeća, a umro je od raka pluća 2001. godine.[3][4] Godine 1923. Anders je stekao doktorat iz filozofije; Edmund Husserl bio mu je savjetnik za disertaciju. Andersova sestra Hilde Stern svojedobno je bila udana za njemačkog filozofa Rudolfa Schottlaendera, koji je također bio Husserlov učenik. Međutim, Andersov vlastiti otac bio je vjerojatno najznačajniji intelektualni utjecaj u njegovom životu. Dok je radio kao novinar u Berlinu, urednik nije želio u svom listu toliko tekstova koji zvuče židovski, pa je Stern odabrao ime `Anders` (što znači drugo ili drugačije). Koristio je taj nom-de-plume do kraja života. Kasnih 1920-ih Anders je studirao kod filozofa Martina Heideggera u Freiburgu. Oženio je kolegicu Heideggerovu studenticu Hannah Arendt, koja je bila u aferi s njihovim zajedničkim mentorom. Anders je pobjegao iz nacističke Njemačke 1933., prvo u Francusku (gdje su se on i Arendt sporazumno razveli 1937.), a kasnije u Sjedinjene Države. Anders se vratio u Europu 1950. sa svojom drugom suprugom Elisabeth Freundlich (1906. – 2001.), koju je upoznao u New Yorku, kako bi živio u njezinom rodnom Beču.[5] Tamo je Anders napisao svoje glavno filozofsko djelo, čiji se naslov prevodi kao Zastarjelost čovječanstva (1956.), postao je vodeća figura u antinuklearnom pokretu i objavio brojne eseje i proširene verzije svojih dnevnika, uključujući jednu o putovanju u Breslau i Auschwitz sa suprugom. Andersove radove drži Sveučilište u Beču, a njegov književni izvršitelj je bivši urednik FORVM-a Gerhard Oberschlick. Günther Anders bio je član Frankfurtske škole, iz koje je proizašla struja mišljenja, koja se često smatra utemeljiteljima ili paradigmatikom društvene filozofije ili kritičke teorije. Anders je bio ateist.[6][7] Raditi Günther Anders bio je rani kritičar uloge tehnologije u modernom životu iu tom kontekstu bio je žestoki kritičar uloge televizije. Njegov esej `Fantomski svijet TV-a`, napisan kasnih 1950-ih, objavljen je u izdanju utjecajne antologije Mass Culture Bernarda Rosenberga i Davida Manninga Whitea kao `Fantomski svijet televizije`. U njemu opisuje kako televizijsko iskustvo zamjenjuje slike iskustvom, vodeći ljude da izbjegavaju iskustva iz prve ruke u svijetu i umjesto toga postanu `voajeri`, njegova dominantna metafora u ovom eseju usredotočuje se na to kako se televizija ubacuje između članova obitelji `na večeri stol.` Vidi `Die Welt als Phantom und Matrize. Philosophische Betrachtungen über Rundfunk und Fernsehen` (Svijet kao fantom i matrica. Filozofska opažanja na radiju i televiziji) (1956.)...

Opis proizvoda • ROBUSTAN: Ovaj čekić macola od WOMAX-a težak je 1 kg, idealan za radove koji zahtevaju snagu i preciznost. • DRVENA DRŠKA: Ergonomski dizajnirana drvena drška pruža udobnost i smanjuje umor prilikom dugotrajne upotrebe. • MULTIFUNKCIONALNOST: Savršen za različite vrste radova, od građevinskih do stolarskih, ovaj čekić je pravi izbor za profesionalce i hobi majstore. • IZDRŽLJIVOST: Izrađen od kvalitetnih materijala, garantuje dugovečnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • PRECIZNOST: Uz savršeno balansiranu težinu, omogućava precizno upravljanje udarcem, što je ključno za efikasno obavljanje posla. Tražiš pouzdan alat koji će ti pomoći da obaviš teške zadatke sa lakoćom? WOMAX čekić macola sa drvenom drškom je pravi izbor za tebe. Sa težinom od 1 kg, ovaj čekić je dovoljno robustan da se nosi sa najzahtevnijim poslovima, a opet dovoljno precizan da omogući fino obavljanje radova. Drvena drška ne samo da daje klasičan izgled, već je i dizajnirana da pruži maksimalnu udobnost. To znači da možeš raditi duže bez osećaja umora u rukama. Bilo da si profesionalac ili entuzijasta, ovaj čekić će ti postati nezamenjiv alat u radionici. Izdržljivost je ključna kada je reč o alatima, a WOMAX čekić macola je izrađen da traje. Nećeš morati da brineš o zamenskom alatu uskoro, jer je ovaj čekić napravljen da izdrži udarce i vreme. Za kraj, preciznost koju ovaj čekić pruža je nešto što ćeš ceniti pri svakom udarcu. Bez obzira na to da li postavljaš temelje ili završavaš fini stolarski posao, možeš se osloniti na ovaj čekić da ćeš uraditi posao kako treba. Ne propusti priliku da unaprediš svoj alatni arsenal. Dodaj WOMAX čekić macola u svoju kolekciju i osiguraj da su tvoji radovi uvek izvedeni sa najvećom preciznošću i kvalitetom. Naruči odmah!

Opis proizvoda • DUŽINA: Testera dužine 350 mm idealna je za precizno i efikasno sečenje drveta i drugih materijala. Njena optimalna dužina omogućava dobar balans i kontrolu tokom rada. • ZUBI TESTERE: Opremljena novom vrstom zuba, ova testera obezbeđuje čist i glatki rez. Inovativni dizajn zuba pomaže u smanjenju otpora i povećava efikasnost sečenja. • FUTROLA: Praktična futrola od balističkog platna štiti testeru kada nije u upotrebi i olakšava njeno nošenje i skladištenje. Otporna na habanje, futrola doprinosi dugovečnosti i očuvanju oštrine testere. • KVALITET MATERIJALA: Izrađena od visokokvalitetnog čelika, ova testera garantuje dugotrajnost i pouzdanost. Čvrst materijal osigurava da će testera izdržati i najzahtevnije uslove rada. • ERGONOMIJA: Dizajnirana sa fokusom na ergonomiju, testera pruža udobnost i smanjuje umor ruku tokom dužeg korišćenja. Ručka je oblikovana tako da pruža siguran i čvrst hvat. Tražiš pouzdanu testeru koja će ti pomoći u svim projektima sečenja? PANYI Testera sa futrolom 350mm je pravi izbor za tebe. Sa dužinom od 350 mm, ova testera je savršena za precizne rezove, a nova vrsta zuba osigurava da svaki rez bude čist i glatki. Futrola od balističkog platna ne samo da štiti tvoju testeru od oštećenja, već ti omogućava i da je lako prenosiš i čuvaš. Ne brini više o habanju ili oštećenju - tvoja testera će biti kao nova svaki put kada je izvadiš iz futrole. Kvalitet izrade je na visokom nivou, zahvaljujući čeliku koji garantuje izdržljivost i pouzdanost. Bez obzira na to da li sečes drvo, plastiku ili druge materijale, možeš biti siguran da će tvoja testera izdržati test vremena. Ergonomska ručka pruža udobnost i smanjuje umor, omogućavajući ti da radiš duže bez nelagodnosti. Siguran i čvrst hvat je nešto što ćeš svakako ceniti tokom zahtevnih projekata.

Opis proizvoda • PRECIZNOST: Ovaj Unior skalpel sa metalnom vođicom omogućava ti izuzetno precizno sečenje zahvaljujući oštrici dimenzija 160x18 mm. Idealno rešenje za detaljne radove gde je tačnost od ključnog značaja. • KVALITET: Izrađen od kvalitetnih materijala, ovaj skalpel garantuje dugotrajnost i pouzdanost pri svakodnevnoj upotrebi, bez obzira na materijal koji sečeš. • ERGONOMIJA: Dizajniran sa misliju na korisnika, skalpel leži udobno u ruci, što omogućava lako i sigurno rukovanje bez umaranja tokom dužeg perioda korišćenja. • SIGURNOST: Metalna vođica na skalpelu služi kao zaštita i pruža dodatnu stabilnost prilikom sečenja, smanjujući rizik od povreda. • UNIVERZALNOST: Bez obzira da li si profesionalac ili hobi majstor, ovaj Unior skalpel je savršen alat za različite vrste preciznih radova u modelarstvu, grafičkom dizajnu ili bilo kojoj drugoj delatnosti koja zahteva fino sečenje. Unior skalpel sa metalnom vođicom je alat koji će zadovoljiti tvoje potrebe za preciznim sečenjem. Njegova oštrica dimenzija 160x18 mm osigurava tačnost i efikasnost u radu. Izrađen od kvalitetnih materijala, ovaj skalpel je pouzdan partner u svakom projektu. Ergonomski dizajniran, omogućava ti da radiš bez napora, dok metalna vođica povećava sigurnost i preciznost sečenja. Ovaj alat je neophodan za sve koji se bave preciznim radovima, bilo da je to u profesionalne ili hobi svrhe. Univerzalnost ovog skalpela čini ga idealnim izborom za širok spektar primena. Bez obzira na materijal koji sečeš, možeš biti siguran da ćeš dobiti čist i precizan rez. Ukoliko tražiš alat koji će ti pružiti kontrolu i preciznost u radu, Unior skalpel sa metalnom vođicom je pravi izbor za tebe. Otkrij kako kvalitet i funkcionalnost idu ruku pod ruku sa ovim vrhunskim alatom. Naruči svoj primerak danas i podigni svoje majstorisanje na viši nivo!

Opis proizvoda • PRECIZNOST: Nož za skidanje kant trake Wolfcraft 4300000 omogućava ti precizno doterivanje preklopnih furnira i daje tvojim projektima profesionalan izgled. • UNIVERZALNOST: Ovaj alat nije samo za ravne ivice – savršen je i za čisto sečenje uobličenih ivica, što ga čini neophodnim dodatkom tvojoj kolekciji alata. • KVALITET: Proizveden od strane renomiranog brenda Wolfcraft, ovaj nož garantuje kvalitet i dugotrajnost, što ti omogućava da se osloniš na njega pri svakom poslu. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Dizajniran da bude jednostavan za korišćenje, ovaj nož će ti uštedeti vreme i trud prilikom obrade kant traka. • PRAKTIČNOST: Kompaktan i lagan, ovaj nož možeš lako nositi sa sobom na bilo koji projekat, bilo da radiš kod kuće ili na terenu. Wolfcraft nož za skidanje kant trake je alat koji će ti pomoći da tvoji projekti izgledaju besprekorno. Sa ovim nožem, možeš lako i precizno obraditi ivice furnira, bez obzira na njihov oblik. Njegova univerzalnost i jednostavnost upotrebe čine ga idealnim za sve ljubitelje majstorisanja i profesionalce. Kvalitet izrade garantuje da ćeš imati pouzdan alat koji možeš koristiti godinama. Wolfcraft je brend koji je poznat po svojoj posvećenosti izradi alata koji olakšavaju posao, a ovaj nož za skidanje kant trake nije izuzetak. Bez obzira na to da li si iskusan majstor ili početnik, ovaj nož će ti omogućiti da tvoji projekti izgledaju kao da su urađeni od strane profesionalca. Lakoća kojom se koristi znači da ćeš moći da se fokusiraš na kreativni deo posla, umesto na borbu sa nepraktičnim alatima. Ne propusti priliku da unaprediš svoj arsenal alata – Wolfcraft nož za skidanje kant trake je tu da ti pomogne da tvoji projekti izgledaju savršeno. Dodaj ga u svoju kolekciju danas i uveri se u razliku koju pravi pravi alat.

Opis proizvoda • METRIČKI NAVOJ: Radapciger Harden sa metričkim navojem dužine 100 mm omogućava precizno i sigurno rukovanje, idealno za različite vrste popravki i montaža. • DVA KRKA: Dizajniran sa dva kraka, ovaj alat pruža stabilnost i efikasnost pri radu, omogućavajući ti da lako i brzo obaviš zadatak. • ROBUSTAN MATERIJAL: Izrađen od visokokvalitetnog materijala, ovaj radapciger garantuje dugotrajnost i otpornost na habanje, što ga čini pouzdanim izborom za svakog majstora. • ERGONOMSKI DIZAJN: Ergonomski oblikovane ručke pružaju udobnost tokom korišćenja, smanjujući umor i povećavajući efikasnost u radu. • UNIVERZALNA UPOTREBA: Bilo da si profesionalac ili hobi majstor, ovaj radapciger je savršen alat za širok spektar primena u radionicama, garažama i domaćinstvima. Kada su u pitanju popravke i montaže, važno je imati alat koji ne samo da olakšava posao, već i pruža preciznost i sigurnost. Sa Harden radapcigerom od 100 mm sa metričkim navojem, dobićeš upravo to. Njegov dizajn sa dva kraka omogućava stabilno i efikasno rukovanje, što znači da ćeš moći brzo i lako da obaviš svaki zadatak. Izrađen od čvrstog materijala, ovaj radapciger je otporan na habanje i garantuje dugotrajnu upotrebu. Bez obzira na to koliko često ga koristiš, možeš biti siguran da će izdržati i najzahtevnije uslove rada. Ergonomske ručke su dizajnirane tako da pružaju maksimalnu udobnost, što je posebno važno kada radiš duže vreme. Manje umora znači veću produktivnost i bolje rezultate. Bez obzira na to da li si iskusan majstor ili tek počinješ sa DIY projektima, ovaj radapciger je univerzalan alat koji će ti biti od velike koristi. Njegova svestranost ga čini neophodnim u svakoj radionici, garaži ili domaćinstvu. Ne propusti priliku da unaprediš svoj alatni arsenal – Harden radapciger je pouzdan izbor koji će ti pomoći da obaviš posao sa lakoćom. Naruči svoj primerak danas i osiguraj da tvoji projekti budu urađeni profesionalno i efikasno.

Opis proizvoda • MAGNETNA OSNOVA: Posuda dolazi sa snažnom magnetnom bazom koja se lako prijanja na bilo koju metalnu površinu, omogućavajući ti da držiš sitne delove na dohvat ruke dok radiš. • PROSTRANA: Sa dimenzijama od 140mm x 225mm, ova posuda pruža dovoljno prostora za sve tvoje sitne delove i alate, čineći tvoj radni prostor organizovanijim. • IZDRŽLJIVA KONSTRUKCIJA: Izrađena od čvrstog materijala, ova posuda je otporna na udarce i dugotrajna, što ti garantuje pouzdanost u svakodnevnoj upotrebi. • UNIVERZALNA UPOTREBA: Idealna za čuvanje vijaka, eksera, matica i drugih metalnih delova, ova posuda je neophodan alat za svakog majstora, mehaničara ili hobi entuzijasta. • LAKO ČIŠĆENJE: Jednostavna za održavanje, posuda se može brzo očistiti od prašine i prljavštine, što ti pomaže da održiš radno mesto urednim i efikasnim. Kada se upustiš u projekte popravke ili izrade, znaš koliko je važno da su ti svi delovi na dohvat ruke. Sa magnetnom posudom HARDEN, tvoji sitni delovi će biti sigurno pričvršćeni i lako dostupni. Dimenzije od 140mm x 225mm ti pružaju dovoljno prostora da organizuješ sve što ti je potrebno, a snažna magnetna baza drži posudu čvrsto na mestu. Izdržljiva konstrukcija osigurava da ćeš imati pouzdanog pomoćnika u radu godinama, dok univerzalna upotreba čini ovu posudu nezamenjivim delom tvoje radionice. Bilo da si profesionalac ili entuzijasta, ova posuda će ti pomoći da održiš red među alatima i delovima. Čišćenje posude je brzo i jednostavno, što ti omogućava da bez mnogo muke održavaš radno mesto čistim i profesionalnim. Ne dozvoli da ti sitni delovi ometaju rad i efikasnost - organizuj ih pametno uz pomoć magnetne posude HARDEN. Za kraj, ne zaboravi da je organizacija ključ uspeha u svakom poslu. Nabavi svoju magnetnu posudu i učini svoj radni prostor funkcionalnim i urednim.

Opis proizvoda • VIŠENAMENSKI: Set upuštača Wolfcraft 3/1 omogućava obradu različitih materijala poput drveta, plastičnih materijala i metala, pružajući ti fleksibilnost u radu na različitim projektima. • DIMENZIJE: U setu dolaze tri upuštača sa prečnicima od Ø 6, 12 i 16 mm, što ti omogućava precizno bušenje i upuštanje za širok spektar primena. • KVALITETAN MATERIJAL: Izrađeni od čvrstog čelika, ovi upuštači garantuju dugotrajnost i otpornost na habanje, čineći ih pouzdanim alatom u tvojoj radionici. • PRAKTIČAN PRIHVAT: Sa standardnim prihvatom od Ø 6 mm, ovi upuštači su kompatibilni sa većinom bušilica, što olakšava njihovu upotrebu bez potrebe za dodatnim adapterima. • PRECIZAN UGAO: Ugao od 45° omogućava precizno upuštanje, što je idealno za postavljanje šrafova i drugih elemenata sa potrebnom preciznošću. Set upuštača Wolfcraft 2504000 je neophodan alat za svakog majstora koji ceni preciznost i kvalitet. Sa tri različite veličine upuštača, možeš lako prilagoditi alat potrebama svog projekta. Bilo da radiš sa drvetom, plastikom ili metalom, ovaj set će ti omogućiti da izvršiš posao sa lakoćom i preciznošću. Izrađeni od visokokvalitetnog čelika, upuštači su dizajnirani da izdrže i najzahtevnije uslove rada, osiguravajući da tvoj alat ostane oštar i efikasan dugi niz godina. Zahvaljujući standardnom prihvatu od 6 mm, ovi upuštači se lako postavljaju na većinu bušilica, što znači da možeš odmah početi sa radom bez dodatnog muke. Precizan ugao od 45° omogućava ti da upuštaš sa izuzetnom tačnošću, što je ključno za profesionalne rezultate. Bez obzira na to da li si profesionalac ili hobi majstor, ovaj set upuštača će ti pomoći da tvoji projekti izgledaju besprekorno. Ne propusti priliku da unaprediš svoj arsenal alata sa Wolfcraft setom upuštača. Opremi se za sledeći projekat i uživaj u preciznosti i kvalitetu koji ti ovaj set pruža. Naruči svoj set danas i podigni svoje majstorisanje na viši nivo!

Opis proizvoda • PRECIZNOST: Nož za skidanje kant trake Wolfcraft 4300000 omogućava ti precizno doterivanje preklopnih furnira i daje tvojim projektima profesionalan izgled. • UNIVERZALNOST: Ovaj alat nije samo za ravne ivice – savršen je i za čisto sečenje uobličenih ivica, što ga čini neophodnim dodatkom tvojoj kolekciji alata. • KVALITET: Proizveden od strane renomiranog brenda Wolfcraft, ovaj nož garantuje kvalitet i dugotrajnost, što ti omogućava da se osloniš na njega pri svakom poslu. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Dizajniran da bude jednostavan za korišćenje, ovaj nož će ti uštedeti vreme i trud prilikom obrade kant traka. • PRAKTIČNOST: Kompaktan i lagan, ovaj nož možeš lako nositi sa sobom na bilo koji projekat, bilo da radiš kod kuće ili na terenu. Wolfcraft nož za skidanje kant trake je alat koji će ti pomoći da tvoji projekti izgledaju besprekorno. Sa ovim nožem, možeš lako i precizno obraditi ivice furnira, bez obzira na njihov oblik. Njegova univerzalnost i jednostavnost upotrebe čine ga idealnim za sve ljubitelje majstorisanja i profesionalce. Kvalitet izrade garantuje da ćeš imati pouzdan alat koji možeš koristiti godinama. Wolfcraft je brend koji je poznat po svojoj posvećenosti izradi alata koji olakšavaju posao, a ovaj nož za skidanje kant trake nije izuzetak. Bez obzira na to da li si iskusan majstor ili početnik, ovaj nož će ti omogućiti da tvoji projekti izgledaju kao da su urađeni od strane profesionalca. Lakoća kojom se koristi znači da ćeš moći da se fokusiraš na kreativni deo posla, umesto na borbu sa nepraktičnim alatima. Ne propusti priliku da unaprediš svoj arsenal alata – Wolfcraft nož za skidanje kant trake je tu da ti pomogne da tvoji projekti izgledaju savršeno. Dodaj ga u svoju kolekciju danas i uveri se u razliku koju pravi pravi alat.

Opis proizvoda Kako su dani u sedmici dobili nazive i kome su posvećeni. Nedelja u hrišćanskoj tradiciji prvi dan sedmice i znači neradan dan, dan kada se ne radi, ne dela. Sedmodnevni period nazivao se „sedmicom“, a samu nedelju su nazvali danom odmora, „nedelanja“. Dani koji slede posle dana odmora, dobili su svoja imena po redosledu: prvi posle nedelje – ponedeljak, drugi – utorak, sreda, je sredina nedelje, četvrti – četvrtak, peti, petak. Odakle potiču imena dana kod Slovena i zašto ih današnja nedelja ima baš sedam? Slovenska sedmica ima dugu istoriju i tradiciju. Zanimljivo je da svi slovenski narodi za sedmi dan, tj. nedelju, koriste reč istog porekla, a jedino je Rusi zovu voskresenije. Od davnina je kod Rusa ime „nedelja“ označavalo sedmicu (sedam dana), a nedeljni dan nastao od „ne-radni“,“ne-delatni“ je sedmi, slobodni dan. Takođe je verovatno da se staroslovenska „nedelja“ prvobitno sastojala od pet dana, dok je sedmodnevna ustanovljena kasnije. Kod hrišćana odgovore na ova pitanja daje Stari zavet, odakle postaje jasno da je vreme sedmodnevne strukture ustanovio Bog. Kao što je poznato, prema biblijskom predanju: prvi dan stvaranja stvorena je svetlost u drugom – voda i nebeski svod, trećeg zemlja, mora i biljni svet, u četvrtom svetlo i zvezde, u petom životinjski svet, šestog je stvoren čovek i naređeno mu je da se razmnožava, sedmi dan je posvećen odmoru. U drevnoj Rusiji, bio je poznat pojam o vremenu u nedeljama, po sedam dana u svakoj. Otuda je starorusko ime „nedelje“ sedmica. Za razliku od mnogih drevnih kalendara, u kojima su dani u nedelji imenovani imenama planeta posvećenih antičkim bogovima, to drevnoruski dani sedmice odražavaju njihov redni položaj u odnosu na „nedelje“, pa je tako nazvana „nedelja“ (od „ne delati“, ne raditi, i bio dan odmora).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: Zdenko Lešić: NOVI ISTORICIZAM Zdenko Lešić: KULTURNI MATERIJALIZAM [I] NOVI ISTORICIZAM Stiven Grinblat: Kolanje društvene energije Luis A. Montrouz: Poetika i politika kulture [II] KULTURNI MATERIJALIZAM Džonatan Dolimur: Šekspir, kulturni materijalizam i novi istoricizam Alan Sinfield: Kulturna baština i tržište, regulacija i desublimacija Ketrin Belzi: Konstruisanje subjekta dekonstruisanje teksta Navedena dela Podaci o autorima Literatura (za dalje čitanje) Zdenko Lešić (2. januar 1934-18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika.[1] Biografija Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999.) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine.[2] Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-tih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; rođen 24. januara 1776. u Kenigsbergu, u istočnoj Pruskoj, umro 25. juna 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma. Mladost Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak. Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana. Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja. Provincija Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj. Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju. Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu. Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi. Varšava Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda). Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin. Berlin i Bamberg Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu. Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta. Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu. Drezden i Lajpcig Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka. Berlin U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru. Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života. Stvaralaštvo Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka. Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima. Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo. Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku. Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom. Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije. U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra. Peskar Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana. Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti. Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti. Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje. Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša. Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju. Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa. Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog. Gospođica Skideri Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag. Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića. Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog. U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske. Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz. Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima. Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača , preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Tapetarski pištolj ili heftalica, veoma kvalitetna, nekorišćena, VOREL Poljska, zapakovana u svojoj ambalaži. U pakovanju sa heftalicom dobijate 50 kom. municije vel. 8 ili 6 mm, zavisno od pakovanja. Ova heftalica je stvarno dobra, koristi municiju od 4-14mm dubine, 10mm širine, ima mogućnost podešavanja jačine udarca, zavisno od tvrdoće materijala koji heftate. Lično je korisitim, veoma je jaka, pa se mora obratiti pažnja prilikom rada sa njom, da ne bi došlo do neke neprijatne situacije. OPREZ! Nikako je ne smete uperiti ka sebi, nekome ili nečemu, jer može doći do povređivanja ili nastanka neke štete slučajnim ispaljivanjem municije koju koristi. Možete je koristiti za tapaciranje nameštaja, stolica, pravljenje komarnika, gajbica, ramova i košnica, za pričvršćivanje itisona i za još mnogo, mnogo toga. Ima veoma širok spektar upotrebe i često će vam biti neophodna kada nešto radite. Imam više desetina zadovoljnih kupaca ovakve heftalice... Ukoliko vas interesuje i MUNICIJA za ovu heftalicu, imam je u ponudi u raznim veličinama i od istog proizvođača kao i heftalice, takođe je veoma kvalitetna, pa kome treba može pogledati u mojim predmetima na Kupindu, šaljem u jednoj pošiljci: Limundo: http://www.limundo.com/Clan/igorspasic/SpisakAukcija Kupindo: http://www.kupindo.com/Clan/igorspasic/SpisakPredmeta Ako imate dodatnih pitanja i pre, a i nakon kupovine, u vezi sa ovom heftalicom, slobodno me kontaktirajte, rado ću Vam odgovoriti - upotreba je vrlo jednostavna. Slike su originalne i prikazuju tapetarsku heftalicu koju licitirate. Heftalica je cela hromirana, sa gumenim dodatkom za rukohvat, ali na slikama ima odsjaja, tako da izgleda kao da je šarena. Može biti ista ovakva, ali crna, zavisi kako koju turu dobijem (sliku crne možete videti u mojim predmetima u drugoj ponudi). TRENUTNO IMAM SAMO HROMIRANE, NEMAM CRNE! Težina radi kalkulacije poštarine: oko 600g Predlog najpovoljnije poštarine: Postexpress - 250 dinara POGLEDAJTE I OSTALE MOJE AUKCIJE NA LIMUNDU I PREDMETE NA KUPINDU, MOŽDA PRONAĐETE JOŠ NEŠTO ZANIMLJIVO, PA DA ŠALJEMO O ISTOM TROŠKU U JEDNOM PAKETU: Limundo: http://www.limundo.com/Clan/igorspasic/SpisakAukcija Kupindo: http://www.kupindo.com/Clan/igorspasic/SpisakPredmeta

Autor - osoba Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009 = Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009 Naslov Aktuelni jezički i tekstološki problemi u starim srpskim ćirilskim spomenicima / Irena Grickat Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna biblioteka SR Srbije, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 124 str. ; 20 cm (Broš.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Srpski ćirilski spomenici Nekontrolisane predmetne odrednice semaziologija / semantičke stilske figure / akustičke stilske pojave Irena Grickat-Radulović (Beograd, 19. januar 1922 – Beograd, 7. april 2009) bila je akademik SANU za jezik i književnost i Matice srpske, a oblast rada bila je bila joj je srpska leksikografija, istorija srpskog jezika. Biografija Rođena je 19. januara 1922. u porodici ruskih emigranata od oca Georgija Grickata, građevinski inženjer po struci (rođen u Sankt Peterburgu 27. oktobra 1887, umro u Beogradu 18. februara 1957) i majke Zinaide Grigorijevne Grickat, profesor muzike (rođena Černikova u gradu Kerču 19. april 1889, umrla u Beogradu 2. jula 1963). Majka je završila klasu klavira na petrograjskom konzervatorijumu i kratko vreme bila suplent u Smoljnom devojačkom institutu. Roditelji su emigrirali iz ideoloških razloga nakon revolucije 1920.[1] Diplomirala je na Filozofskom fakultetu, na Grupi za srpskohrvatski jezik i južnoslovenske književnosti, 1949. godine. Radila je kao naučni savetnik Instituta za srpskohrvatski jezik, od 1965. godine i načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke SR Srbije, od 1969. godine. Bavila se i uređivačkim radom u Južnoslovenskom filologu, Arheografskim prilozima i Staroj srpskoj književnosti. Bila je član Odeljenje jezika i književnosti: dopisni član od 16. 11. 1978. godine, a redovni član od 12. 12. 1985. godine. Bila je član: SAZU, spoljni dopisni od 1983. godine; Matice srpske, član saradnik; Odbora za Rečnik srpskohrvatskog i narodnog jezika, naučni sekretar; Odbora za izvore srpskog prava; Odbora za etimologiju; Staroslovenskog odbora; Odbora za rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti; MA leksikografskog odbora. Dobitnik je Sedmojulske nagrade (1990) i Ordena rada sa srebrnim vencem (1973). MG75 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj strani ima posveta i decijim ruukopisom napisano `Milici za rodjendan od Maje` i na zadnjoj nultoj stranici ima izvrljano malo hem. olovkom sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Janeza Solea Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2][3] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[4] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[4] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[4] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[5] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[6] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[7] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubivih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[8] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija: Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[12] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.