Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Djilas, the progress of a revolutionary Stephen Clissold Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora.

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

Odbrana, Beograd, 2018. 554 strane, tvrd povez, veliki format, kvalitetan papir. Knjiga je nova. Pomireni u smrti više nisu neprijatelji Knjigu „Veliki rat – Zapisano u kamenu” Branko Bogdanović, publicista i stalni saradnik našeg dodatka, posvetio je spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata, koji su uglavnom zaboravljeni i uništeni. Veliki rat – Zapisano u kamenu”, spomenici i groblja palih u Prvom svetskom ratu, naziv je knjige Branka Bogdanovića, publiciste i stalnog saradnika „Politikinog” dodatka „Magazina”, predstavljene na Sajmu knjiga. Već godinama glavne teme koje Bogdanović istražuje i o kojima piše su oružje i organizacija vojske, ali se sada prvi put odlučio za omaž onima koji su stradali od tog oružja, žrtvama ratova. – Trudio sam se da otkrijem i prvog oficira i prvog vojnika i poslednjeg vojnika koji su u Velikom ratu poginuli, ali i da podsetim na sve one znane i neznane borce za koje se ne zna gde počivaju. Čak i za neke najveće heroje ovog rata, spomen-ploče sam nalazio bačene u žbunje, na primer na Topčideru i Banovom brdu. Volimo da kažemo da je istorija zapisana na kamenu, ali kod nas izgleda ni kamen nije večan – rekao nam je Bogdanović tokom promocije svoje knjige. Knjiga je posvećena spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata koji su uglavnom zaboravljeni i i uništeni. Poginulima se nismo odužili – Bogdanović je izneo i važne činjenice kako uprkos pokrenutoj inicijativi Istorijskog odeljenja Glavnog generalštaba januara 1930. da se konačno prikupe svi imenski podaci, opis žrtava i podigne srpski ratni Panteon, ovaj posao nikada nismo uradili. Ostali su samo fragmenti prikupljene građe koji se danas čuvaju u Istorijskom institutu. Nakon sto godina i dalje imamo samo procene o broju poginulih, koje je u iznudici dala naša mirovna delegacija na Mirovnoj konferenciji u februaru 1919. Čitav vek je prošao, a mi se nismo odužili poginulima, nestalima i umrlima. Ako je nešto urađeno, bilo je to u prvih pet posleratnih godina – podsetio je dr Mile Bjelajac. – Svi znamo za spomenike koji se nalaze u Grčkoj, širom Makedonije, pa i u većim gradovima Srbiji, ali je malo poznato da je puno tih obeležja uništeno, pogotovu 1945. godine. Tada je donet zakon kojim je bilo zabranjeno podizanje spomenika i obeležja svim fašistima i saradnicima okupatorskog režima i tada je došlo do masovnog uništavanja grobalja. To su često radili neuki ljudi, pa se dešavalo da nisu uništavana samo austrijska i nemačka groblja, nego i groblja naših vojnika iz Prvog svetskog rata. Banalni primer je groblje na Banovom brdu On dodaje da se ne zna broj spomenika, jer u svakom pa i najmanjem mestu u Srbiji postoji obeležje vojnicima palim u Prvom svetskom ratu. S druge strane, austrijski general Trolman je 1914. godine tokom ofanzive po Srbiji zapazio spomenike vojnicima iz Balkanskih ratova, pa je predložio Poćoreku da slična obeležja podignu svojim borcima, jer je primetio da to pozitivno utiče na moral vojnika i stanovništva u ratu. – Najveći problem je što nikada nije napravljen spisak poginulih vojnika, tako da mi još ne znamo tačan broj žrtva u Prvom svetskom ratu. Baratamo sa brojem od 1.270.000 žrtva, ali to je „ad hok” izvučeno i pripremljeno za Mirovnu konferenciju u Versaju – kaže Bogdanović. Dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za savremenu istoriju, govoreći na promociji naveo je da je ova knjiga i priča o humanosti naših predaka koji su se vodili izrekom: „Pomireni u smrti više nisu neprijatelji.” Ova rečenica stoji na mnogim spomen-kosturnicama u Srbiji, u Smederevu ili Krupnju, gde su vojnici različitih vojski umirali jedni pored drugih. Tako na spomen-obeležju u Tekerišu, srpskim vojnicima izginulim u bici na Ceru, stoji i plaketa u spomen na umrle iz vojničkog Praškog puka. Autor knjige je pažljivo rekonstruisao ko je inicirao i finansirao podizanje obeležja i spomenika. – Tako se može izmeriti učešće same države u promovisanju sećanja na Veliki rat i žrtve, to jest na politiku pomirenja. Većina obeležja podizana je u skladu sa željama lokalnih zajednica ili samih boraca svojim palim drugovima. Detaljno su navedeni članovi odbora i količine novca koji su za to namenjivani, a ti podaci svedoče o prvoj meri učešća ili odsustva države u tim akcijama – kazao je Bjelajac. Bogdanović je na knjizi, koja ima 450 stranica i sadrži 600 ilustracija, radio protekle tri godine, a kratke inserte je povremeno objavljivao u našem dodatku. Izdavač ove vredne knjige je Medija centar „Odbrana”.

КЊИЖЕВНИК Часопис за књижевност, умјетност и културу БАЊА ЛУКА - ГОДИНА XII - БРОЈ37-38/2015 БАЊА ЛУКА 2015 ТРИ ИЗРАЕЛСКА ПЈЕСНИКА ЈЕХУДА АМИХАЈ ЛИЛИ ЗАМИР АМИР ОР ............................................................. ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924-2000) Један од најзначајнијих писаца савремене светске књижевности. Превођен је на 20 језика, међу којима и српски. Ушао у најужи круг предложених књижевника за Нобелову награду 2О15. Смрт га претекла. Добитник је највише књижевне награде државе Израел! Одар Јехуде Амихаја био је изложен на јерусалимском тргу Сафра где су му хиљаде суграђана одали последњу почаст. Сахрањен је на Санхендринском гробљу у Јудејским брдима! ЈЕРУСАЛИМ ПУН ПОЛОВНИХ ЈЕВРЕЈА Јерусалим је пун Јевреја употребљених у историји, Јевреја из друге руке, због малог фелера јефтинијих. Све време ока упртог у Брдо Цион. А све су зенице Живих и Мртвих разбијене као из љуске жуманца . . . ............................................................. ЛИЛИ ЗАМИР, песник и професор књижевности. Имала је 4 године када је са родитељима из Мађарске дошла у Израел. Радила је докторску тезу `ИЗМЕЂУ ИСТОИЈЕ И ЛИТЕРАТУТУРЕ: ПРОЗА ДАНИЛА КИША`. Београдска издавачка кућа објавила је дисертацију Лили Замир под насловом: `ДАНИЛО КИШ: ЈЕДНА БОЛНА МРАЧНА ОДИСЕЈА` у преводу Бисерке Рајчић ******* СРЕЛА САМ АНЂЕЛА Анђела сам срела Очију лешника Косе златне Срела сам анђела Пут му је светла Речи благе Срела сам анђела Срцатих усана А уста су му лажна... ............................................................ АМИР ОР, рођен у Израелу 1956. Објавио 8 збирки песама. Његова поезија преведена је на 30-ак језика. Он је професор, преводилац и издавач. Добитник је Бернштајнове и Фулбрајтове награде за поезију ........ ТРИ ПЕСМЕ Језик каже Пиво Каже се ............................................................... НАГРАДА ЕВРОПСКИ АТЛАС ЛИРИКЕ / ШОН О`БРАЈЕН 2О15. .............................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 378 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********** dsp8

Autor - osoba Sereny, Gitta, 1921-2012 = Serenji, Gita, 1921-2012 Naslov Odlazak u tamu : od ubijanja iz samilosti do masovnog ubistva / Gita Serenji ; s engleskog prevela Nataša Kampmark Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 511 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kampmark, Nataša, 1974- = Kampmark, Nataša, 1974- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ11 Napomene Prevod dela: Into that darkness, from mercy killing to mass murder / Gitta Sereny Tiraž 300 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Prvobitno sam došla na ideju da razgovaram sa Francom Štanglom kad sam, prisustvujući njegovom suđenju u Nemačkoj 1970. godine shvatila da je on, mimo svega ostalog, za razliku od drugih koje sam posmatrala u sličnim okolnostima, osoba koja se odlikuje izvesnom inteligencijom. On je jedini komandant logora za istrebljenje koji je izveden pred sud. Bilo ih je, začudo, tek četvorica koji su vršili tu posebnu funkciju: jedan je mrtav, a dva su uspela da netragom nestanu. Godinama sam imala osećaj da, uprkos brojnim knjigama i filmovima o nacističkom periodu, ipak postoji čitava jedna dimenzija reagovanja i postupanja koju i dalje nismo pojmili, a koja je i te kako relevantna u kontekstu pritisaka i opasnosti koje nas danas okružuju i koje nam mogu zapretiti u budućnosti. Smatrala sam da je od suštinske važnosti, pre no što bude prekasno, da se bar jednom pokuša, koliko je god moguće neostrašćeno i širokoumno, proniknuti u ličnost čoveka koji je lično učestvovao u najvećem zlu našeg doba. Mislila sam da je važno sagledati okolnosti koje su ga navele da učestvuje u tome, ali ovog puta ne s naše već s njegove tačke gledišta. Činilo mi se da je to prilika da se ispitaju njegove pobude i postupci onako kako ih on opisuje, a ne kako ih mi zamišljamo ili prejudiciramo, te da se na taj način proceni da li se zlo javlja pod određenim okolnostima ili je urođeno i u kojoj meri ga određuje pojedinac, odnosno sredina. Štangl je bio poslednji i, na kraju krajeva, jedini čovek tog kalibra s kojim se takav eksperiment mogao pokušati. Gita Serenji (Gitta Sereny; 1921, Beč, Austrija – 2012, Kembridž, Velika Britanija), novinarka i spisateljica mađarsko­­austrijskog porekla, provela je detinjstvo u Beču i Engleskoj, a školovala se i u Francuskoj. Govorila je tri jezika: engleski, nemački i francuski. Kad je počeo Drugi svetski rat studirala je u Parizu, gde je nakon kapitulacije volontirala kao medicinska sestra u jednoj organizaciji koja se u okupiranoj Francuskoj brinula o napuštenoj deci. Radila je kao tumač za tu organizaciju, zbog čega je imala značajan kontakt s nemačkim okupacionim snagama. Poslednje godine rata pridružila se organizaciji UNRRA i radila u logorima za raseljena lica u Nemačkoj, gde je lično videla posledice nacističkog sistema po njegove žrtve. Godine 1949. udala se za fotografa američkog časopisa Vogue Dona Hanimana i nastanila se u Londonu, gde je odgojila sina i ćerku, te započela novinarsku karijeru. Njen novinarski rad je raznovrstan, ali ponajviše se bavila temama u vezi sa Trećim rajhom i nezbrinutom decom. Uglavnom je pisala za Daily Telegraph Magazine, Sunday Times, The Times, Independent i Independent on Sunday Review. Članke je objavljivala i u brojnim listovima i časopisima širom sveta. Autorka je i romana Medaljon (The Medallion), te knjiga Nevidljiva deca (The Invisible Children), koja govori o prostituciji, Slučaj Meri Bel (The Case of Mary Bell) i Albert Šper: njegova borba sa istinom (Albert Speer: His Battle with the Truth), koja se bavi preispitivanjem Trećeg rajha. Holokaust, Aušvic, treblinka, Sobibor, Franc Štangl, eutanazija, Nirnberg, Argentina, pacovski kanali, nacisti, Hitler, Drugi svetski rat, Vatikan, Jevreji

dr Milan G. Petrović - Uzroci propasti Kraljevine Srbije 1915. godine Поред осталих циљева ова је књига имала још и тај да докаже да су у бившој Краљевини Србији управљали државом људи који нису имали моћ да сами стварају идеје, које одушевљавају живот народа и које у себи носе клицу општег напретка, и да су ти људи немајући урођену способност за стварање идеја пабирчили овакве идеје из новина, које су поједини држављани истицали у разним случајевима. Књига је доказала да они нису били чак ни толико способни да могу схватити кад је време да се те идеје развију и остваре да би дале добре последице, већ су их остваривали доцкан, кад је неред у јавном животу буктао у пламену или кад њи хово остварење није могло дати задовољавајуће резултате. У књизи је доказано и то да су они овако радили зато што су се стидели да усвајају туђе идеје, па су због тога чекали да јавност заборави творца идеје, те да је они тада могу приписати себи. Утврђено је да су ова два узрока одржавали земљу и народ у зачмалости. То што сам напред рекао да је постојало у бив. Краљ. Србији постоји и данас у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И данас надувени мозгови живе од ошљарења туђих идеја. И данас људи који су уобразили да су државници нису у стању чак да схвате ни време кад треба једну идеју остварити, и данас „велики мислиоци` на недопуштен начин присвајају себи туђе идеје, а толико су неразборити да се не умеју да застиде што те туђе идеје не остварују онда кад је време и пре но што се проузрокује у народу хаос. Формат Б5 Број Страна 820 Писмо Ћирилица Повез Тврди

ILIJA M. KOLARAC - DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE Istovetan reprint originalnog izdanja iz 1896. godine objavljen 1998. godine povodom 120 godina Zdužbine Ilije M. Kolarca u izdanju Zdužbine Ilije M. Kolarca i NIS Jugopetrol. Autor: M. Đ. Milićević Izdavač: Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd Godina izdanja: 1896. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: tvrd, zlatotisak Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana za ovu starost. Izuzetna knjiga, retko i vredno izdanje. Istovetan reprint objavljen 1998. Sadržaj: I Biografija Ilije M. Kolaraca II Ilija M. Kolarac i Streljačko Društvo III Ilija M. Kolarac i oni koji su pali za Otadžbinu IV Ilija M. Kolarac i književnost, prosveta V Ilija M. Kolarac i njegova supruga Sinđelija VI Ilija M. Kolarac i upravni odbor njegove zadužbine VII Ilija M. Kolarac i njegova Zadužbina 1. oktobra 1985. Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) je bio srpski trgovac i zadužbinar. Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Enciklopedija srbskih naroda, plemena, bratstava i rodova Miroslav Dimitrijević Miroslav Dimitrijević (Raševica, 27. januar 1950) srpski je književnik, istoriograf, enciklopedista, leksikograf, publicista, novinar, esejista, književni kritičar, antologičar i etnograf.[1] Imenovan je za redovanog člana Pravoslavne akademije nauka, umetnosti, veština i inovacija Srbije u Beogradu, u decembru 2021. godine. Predsednik je Srpske duhovne akademije u Paraćinu, koju je osnovao maja 2005. godine. Član je Udruženja književnika Srbije u Beogradu od 1989. godine. Biografija Rođen je u Raševici, opština Paraćin, od oca Milivoja i majke Danice. Osnovnu školu je učio u Raševici i Potočcu, gimnaziju u Paraćinu, studirao je srpski jezik i književnost u Kragujevcu i Beogradu. Radio je kao novinar od 1974. do 2005. godine, a potom kao izdavač i galerista u Beogradu, u periodu 2006—2015. Penzionisao se 2015. godine i živi u Raševici kod Paraćina. Bibliografija Objavio je 121 knjigu i devet dela u elektronskim medijima: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih, istoriografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, antologija i pesama za decu. Prevođen je na ruski, engleski, nemački, rumunski, bugarski, grčki, turski, rusinski, japanski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u preko stotinu antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najplodnijih saradnika edicije „Hronike sela”, Odbora za selo SANU i Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Uvršten je u dve enciklopedije intelektualaca sveta na početku 21. veka u Kembridžu. Njegove monodrame „Ortaci” i „Zamenik” (izdanje „Bagdale” iz Kruševca, 1997) kao i komedija „Paraćinski TV gnevnik”, (koautor hadži Momir Stanisavljević), (izdanje „Politike Ekspres”, Beograd, 1998) izvođene su preko stotinu puta u pozorištima širom SFR Jugoslavije, i kao diplomske predstave na fakultetima dramskih umetnosti u Srbiji. Pokrenuo je i uređivao kao glavni i odgovorni urednik sledeća glasila: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Dani” (1986—2009), zatim prvi privatni list za besedništvo u Srba posle Drugog svetskog rata - „Agape”, (1984), dve serije paraćinskog lista „14 dana” (1986—1989), kao i dvonedeljnik „Paraćinskih 14 dana” (zatim podlistak „Đački dani”, prvi privatni satirični list posle Drugog svetskog rata „Golać” i ediciju „Prva knjiga”. Bio je odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Vuk Karadžić” u Paraćinu 1989. godine i član uredništva književnog časopisa „Doba” u Jagodini. Početkom devedesetih godina 20. veka otvorio je prvu privatnu izdavačku kuću u Srbiji van Beograda – „Književnu keliju Sveti Sava” i objavljuje preko 600 naslova piscima iz Srbije i dijaspore. Pokrenuo je dve kulturne manifestacije „Pesničku olimpijadu” i „Đačku pesničku olimpijadu”. Miroslav Dimitrijević je književne priloge objavljivao u skoro svim najuglednijim književnim časopisima i listovima SFR Jugoslavije i Srbije. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari, a knjige su objavljivane kod najeminentnijih izdavača u Beogradu i Srbiji. Kao urednik i izdavač knjiga potpisao je oko 1000 tekstova, a kao recenzent i književni kritičar preko 1500 osvrta i eseja. Osim u matičnom listu „14 dana”, bio je povremeni saradnik u velikom broju dnevnih, nedeljnih i mesečnih glasila, a nekoliko godina i dopisnik dnevnog lista „Naša borba” (plava serija). Objavljena su mu izabrana književna dela u devet tomova, (izdavač Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2015) kao i izabrana istoriografska dela u 6 tomova (izdavač Srpska duhovna akademija, Paraćin, 2019). U toku je štampanje novog kola njegovih izabranih istorijskih dela u osam tomova. Do sada su objavljena tri toma, (izdavač IP „Miroslav”, Beograd, 2023). Ovaj enciklopedijski imenar, prvi u srbskoj, evropskoj i svetskoj istoriografiji, ruši ustaljene i ovejane istorijske laži, skaredne postavke o minornom i skorojevićkom poreklu i malobrojnosti Srba, njihovom razvoju, istoriji, kulturi i civilizaciji, a sve te besprizorne konstrukcije su zasnovane na nemačko-vatikanskim i anglo-saksonskim imperijalističkim teorijama o poreklu naroda i država.

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 4 Издавач: РАД, Београд, 1989.год. Тврди повез, заштитни омот, 693 стране (657-1350), илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године. Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.`

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 3 Издавач: РАД, Београд, 1978.год. Тврди повез, заштитни омот, 656 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Истраживање геноцида Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Суђења ратним злочинцима Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године . Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Gnev čudovišta Akademija noćnih mora 2: Gnev čudovišta -Da li će lovci na čudovišta zaustaviti opšti rat?! Napadnuti smo! Poslednje preostalo megačudo-vište može savladati samo tajanstveni Čuvar – ali on je na samrti. Da bi ga sačuvali, Čarli Bendžamin i njegovi prijatelji iz Akademije noćnih mora moraju da otputuju u srce Hidrine pećine, kroz sablasno groblje Bermudskog trougla i preko čudovištima-izdajnicima prepunog zoološkog vrta u San Dijegu. Akademija noćnih mora 1: Lovci na čudovišta Čarli Bendžamin se pomalo razlikuje od ostale dece. Kada on spava, čudovišta se bude, otvaraju se portali Nizosveta iz kojih kuljaju monstrumi stvoreni da pojedu decu. Srećom, postoji pravo mesto za Čarlija – Akademija noćnih mora. Sagrađena od olupina brodova smeštenih u granama najneverovatnije tvrđave na drvetu, Akademija obučava ljude da koriste svoje jedinstvene talente kako bi se borili protiv čudovišta koja jurišaju kada se svetla pogase. Na opšte iznenađenje, Čarli je daleko moćniji nego što je iko mogao i da zamisli. Polažući prijemni ispit on otvara portal u samo srce Nizosveta, gde izvorno zlo kuje zaveru da uništi Zemlju. Dean Lorey (rođen 17. studenog 1967.) američki je pisac i producent čiji projekti uključuju filmove kao što su Major Payne i Animal Crackers te televizijske serije koje uključuju Harley Quinn, My Wife and Kids, Arrested Development, The Crazy Ones, Those Who Can `t, Powerless i iZombie. Autor je serije knjiga za djecu pod nazivom Akademija noćnih mora. Biografija Lorey je odrastao u Conyersu u Georgiji prije nego što je pohađao filmsku školu Sveučilišta u New Yorku, gdje je napisao naslovnicu knjige za Simon & Schuster i Bantam, kao i pisanje reklama za MTV i Nickelodeon. Godine 1990. preselio se u Kaliforniju i napisao scenarij za film koji će postati My Boyfriend`s Back, surađujući s Adamom Marcusom i Seanom S. Cunninghamom. Nakon toga, Sean ga je zamolio da završi scenarij za Jason Goes to Hell: The Final Friday, u kojem je također imao cameo pojavu. Od tada je nastavio pisati scenarije za filmove, kao i raditi na pisanju, režiji i produkciji za televiziju.

07046) ZNAK SJEĆANJA rudnik Kakanj , grupa autora , Kakanj 2005 , autori : Muharem Gasal, Hamdo Mimić, Safet Huskić, Omer Jukić, Fuad Breščić, Kemal Husika, Nurfet Alić, Kasim Bajramović, Zehrudin Sikira, Abdulah Karahodžić, Ferdo Mijač, Azrudin Haračić, Ibrahim Demir, Mirsad Sarač, Stjepan Ivić, Adib Zekić, Džemal Hadžić, Ibrahim Hrustić, Eftim Kocev, Hajrudin Spahić, Džemaludin Ramić, Abduselam Adilović Rudnik mrkog uglja Kakanj ponovo se pojavljuje jednom svojom knjigom. Ovoga je puta povod dostojanstven, human i, iznad svega, naš obaveza prema stoljetnom žrtvovanju rudara Kaknja. Prošlo je četrdeset godina, pa se, s pravom, poneko može upitati zašto poslije toliko vremena ova knjiga. Valja znati da četrdeset godina nakon velike rudarske nesreće od 7. juna 1965. godine jest obaveza ove generacije da zvanično kaže: rudari Rudnika Kakanj ispunili su svoj preuzeti zavjet. Prije četrdeset godina su obećali da nikada neće zaboraviti poginule drugove i da će porodicama poginulih rudara, koliko god to bude moguće, nadomjestiti gubitak hranitelja, očeva, muževa, braće, sestara... A kako je to postignuto piše u sadržaju ove knjige, kao što i piše zašto smo to zapisali i zašto smo sve to radili pored tolikoga posla na eksploataciji uglja i održavanju ljepšega i dostojanstvenijega života pod ovim kakanjskim nebom? Uradili smo to zato što nikada ne smije biti zaboravljeno da je ovaj grad i njegov ukupan razvoj uvijek temeljen na rudarskom žrtvovanju i rudarskom odricanju. Kakanjskim rudarima nikada ne smije i ne može biti oduzeto pravo na isticanje njihovog učešća u ispisivanju stranica povijesti domovine i zavičaja - Bosne i Hercegovine i Kaknja. Može se postaviti i pitanje zašto baš mi pišemo? Pa zato što je naša generacija, definitivno, generacija intelektu- alaca koju su školovali rudari. Konačno su kakanjska rudarska djeca ljudi koji upravljaju i strateški određuju pravce razvoja. Rudari su nas odškolovali i omogućili da govorimo i pišemo. Zato je ova knjiga spomen i hvala, i zato se pojavljuje na četrdesetu godišnjicu oraške katastrofe. Pred vama je knjiga o smrti koju je napisao život. Napisana kao poklon sjenima naših očeva, braće i muževa. Kao Fatiha koju smjerno izgovaramo već punih četrdeset godina. Haris Neimarlija tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 352 strane , prilog karta rudnika

SEĆANJA Rade Marković Str 270 Povez mek Stanje knjige dobro O knjizi Pred nama se nalazi knjiga Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti iz doba kada je Srbija doživela poslednji rat u prošlom veku i kada je mučki bombardovana od onih koje sadašnji vlastodršci mole da im oproste što su nas bombardovali. Bez trunke srama oni svakim danom i dalje ponižavaju svoj narod, a ljude koji su imali hrabrosti da se agresiji odupru na bilo koji način, po nalogu istih tih agresora, bez dokaza osuđuju i trpaju u zatvor. Kroz knjigu koju je nazvao „Sećanja”, autor deli sa čitaocima retrospektivu vlastitih uspomena iz duge i plodne policijske karijere, otkriva koliko je bio privržen policiji i koliko je voleo zemlju u kojoj je živeo. I pored toga što se na njega sručio sav jad ovog sveta - jer, najteže je sedeti u zatvoru bez ikakve krivice - on je smogao snage da koliko-toliko vedrim tonom iznese svoja sećanja koja će čitaocu verovatno biti jako interesantna. Verujem da će „Sećanja` Radomira Markovića biti posebno interesantna i kolegama koje su u to vreme radili sa njim, jer će iz ove knjige videti da i pored svega što mu se u životu desilo, Rade nijednog trenutka nije izgubio svoj duh i svoju prepoznatljivu dozu humora... Knjiga koja se nalazi pred nama verovatno sve o ne e m a po a e taocu, ali ovo je druga knjiga koju je Rade Marković napisao u tamnici, kao politički sužanj 21. veka, čijom se slobodom plaća cena nazovi-demokratije. U kontaktima sa njim saznao sam da on još nije rekao sve što ima, te se nadam da će treća knjiga, s` dovoljne vremenske distance, dati mogućnost autoru da nam kaže istinu o tome šta se dešavalo tih tragičnih godina po nas, na prelazu iz jednog u drugi vek. Svedoci smo samo jedne činjenice: što više „demokratije`, to manja država. Patriotizam i rodoljublje na kojima je naša generacija vaspitavana kao pojam u glavama naše dece nažalost idu na dubrište istorije, u epske pesme, a oni će najverovatnije svoj patriotizam ubuduće pokazivati kroz „parade ponosa”. Advokat Dušan Mašić

Biserka Ilijašev : KIKINDA VEKOVI PROLAZE - GRAD OSTAJE, Istorijski arhiv Kikinda 2002, tvrdi povez, veliki format, omot, str. 216. 250 godina urbanističkog i graditeljskog razvoja. Kolor ilustrovana monografija. Očuvanost 4. Biserka Ilijašev (rođ. Milićević, 15. mart 1942 — 29. decembar 2020) bila je inženjerka arhitekture, rođena je u selu Grgure, u opštini Blace, 1942. godine. Bila je članica Udruženja urbanista Srbije i Vojvodine, inženjerske komore Srbije i Udruženja arhitekata Kikinde. Završila je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1966. godine. Karijera Radni vek započela je 1966. godine, kao profesor u Srednjoj građevinskoj školi u Kikindi, u okviru tadašnjeg Školskog centra za tehničko obrazovanje. 1977. godine dobija zaposlenje u Projektnom birou (deo građevinske radne organizacije Severni Banat). U periodu 1980 – 1982. godine, bila je direktor Projektnog biroa. 1987. godine imenovana je za sekretara za urbanizam opštine Kikinda i na tom mestu ostaje do 1991. Poslednjih 10 godina radnog veka, do penzionisanja 2001. godine, radila je na poslovima vodećeg urbaniste u Zavodu za urbanizam u Kikindi. Uradila je niz urbanističkih planova ne samo za opštinu Kikinda, nego i za opštine Novi Kneževac, Nova Crnja i Čoka. U centru interesovanja Biserke Ilijašev, kao arhitekte i urbaniste, nalazila se graditeljska baština Kikinde. Posvetila se istraživanju ove oblasti. Kroz bogato urbanističko i arhitektonsko nasleđe Kikinde, Biserka Ilijašev tragala je za mogućnostima razvoja Kikinde u urbanističkom i arhitektonskom smislu. Saznanja dobijena u ovim istraživanjima koristila je u izradi urbanističkih planova i trudila se da Kikinda ostane prepoznatljiv grad. Svojim radom doprinela je očuvanju identiteta i prepoznatljivosti naselja u Banatu na kraju 20. veka.[1] Umrla je 29.12.2020. u Kikindi.[2] Objavljene knjige Biserka Ilijašev autorka je niza knjiga o arhitekturi i urbanizmu Kikinde: SUVAČA U KIKINDI – MLIN RAVNICE, AD Kikindski mlin, Kikinda i Tiski cvet, Novi Sad, 1999. KIKINDA, VEKOVI PROLAZE – GRAD OSTAJE, Istorijski arhiv, Kikinda, 2002. VRATA – KIKINDSKI ARHITEKTONSKI DRAGULj, Istorijski arhiv, Kikinda, 2004. ARHITEKTI MILAN I ĐORĐE TABAKOVIĆ, Garamond, Novo Miloševo, 2007. VILE I PALATE U KIKINDI, Istorijski arhiv, Kikinda, 2010. 20 GODINA ZA JAVNO ZDRAVLjE KIKINDA, monografija, Zavod za javno zdravlje Kikinda, 2013. 50 GODINA URBANIZMA U KIKINDI - grad po meri čoveka, monografija, Narodni muzej Kikinda i Udruženje članova i prijatelja Matice srpske u Kikindi, Kikinda 2015.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukezecila se malo zbog losijeg polozaja na polici, nista starsno! Radoš Ljušić (Istok, 22. novembar 1949) srpski je istoričar i univerzitetski profesor na katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U više navrata je bio direktor Zavoda za udžbenike i direktor Službenog glasnika. Autor je mnogobrojnih udžbenika i knjiga za istoriju, koju koriste đaci u osnovnom i u srednjem obrazovanju, gde se izučava i obrađuje predmet i oblast istorija. Biografija Radoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (15. februar 1974). Studije istorije prekinuo je na šest meseci radi učenja francuskog jezika u Parizu. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976–1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi „Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839–1840)“. Doktorsku disertaciju „Kneževina Srbija (1830–1839)“ odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku (preimenovana u Katedra za srpsku istoriju u Novom veku). Bio je predsednik Društva istoričara Srbije (1985 – 1996), bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacijum, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva), glavni i odgovorni urednik je časopisa Srpske studije, zatim član Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU. Bio je urednik biblioteke Srpski memoari u SKZ i Srpskog biografskog leksikona Matice srpske. Kao direktor Zavoda za udžbenike osmislio je i uredio Školsko sveznanje (2007), Enciklopediju srpskog naroda (2008), biblioteku u kojoj su objavljene knjige: Drina, Morava, Fruška gora, Vlade Srbije, i u Službenom glasniku knjiga – Rudnik (iako to u impresumu ne piše) i Zavodovu biblioteku „Biografije“. Osnovao je sa Aleksandrom Ljušić izdavačku kuću „Freska“ koja se bavila izdavanjem udžbenika iz istorije, geografije i veronauke (2009–2014) i istoriografskom literaturom. Osnovao je sa svojim postdiplomcima, doktorantima i kolegama nevladine organizacije: Udruženje za proučavanje srpske povesnice (1997) i Centar za Srpske studije. Udruženje za srpsku povesnicu publikovao je zbornike radova: Srpske političke generacije (1788–1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999. i Pismo, Beograd 2001. i knjigu Ane Stolić, Kraljica Draga, Beograd 2000. Centar za srpske studije objavljuje časopis Srpske studije od 2010. godine i organizuje akreditovani seminar za nastavnike i profesore istorije svake godine pod nazivom – Svetosavski dan istoričara od 2011. godine. Kao upravnik ovih nevladinih organizacija osmišljavao je njihov program i rad. Bio je upravnik Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta (1999–2001), direktor Zavoda za udžbenike (2004–2008) i v. d. direktor Službenog glasnika (2013–2014). Bio je član komisije koja je uradila nacrt Zakona o državnim znamenjima (njegov je predlog da Sretenje gospodnje 1804. godine bude državni praznik kao i prihvatanje zastave i grba Kraljevine Srbije, 2002) i pisac nacrta zakona o Srpskoj enciklopediji, sa Vasilijem Krestićem i Čedomirom Popovim (2005). Bio je predsednik UO Institut za savremenu istoriju (2004–2010), i Predsednik skupštine Prosvetnog pregleda (2015). Za diplomski rad „Srbija u revoluciji 1848. godine“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata, za knjigu Vožd Karađorđe Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993) i nagradu „Vladimir Ćorović“ (2004), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994). Zlatnu značku dodelila mu je Kulturno–prosvetna zajednica Srbije (1990), Zlatan beočug Kulturno-prosvetna zajednica Beograda (2000), a nosilac je Srebrnog ordena sv. Sveštenomučenika Petra Dabrobosanskog Dabro-bosanske mitropolije (2004), Ordena svetog Save drugog stepena Srpske pravoslavne crkve (2006), Zlatne plakete i Zahvalnice „Takovski ustanak“ SO Gornji Milanovac (1995), Sretenjske povelje Srpske samouprave, kluba i instituta Srba u Budimpešti (2015), Vidovdanske povelje Odbora za obeležavanje šest vekova Kosovske bitke (1989), Povelja: Zadužbine Nikola Pašić, Zaječar (1995), Radio Beograda 2 (2008), SO Titovo Užice, i Zahvalnica: Istorijskog muzeja Srbije (1994), Studenice Hvostanske (1995), Kola srpskih sestara (1997), Manastira Đurđevi stupovi. Radoš Ljušić je jedan od osnivača Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS) – član Izvršnog odbora i Saveta ove političke organizacije (1992). Dužnost narodnog poslanika obavljao je 2004. godine kao član Demokratske stranke Srbije i bio predsednik skupštinskog Odbora za prosvetu. Bio je član Republičkog saveta za visokoškolsko obrazovanje (2004–2007). Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke, član Predsedništva (2008–2013) i Glavnog odbora stranke (2008). Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku. Istorija srpske drzavnosti - Rados Ljusic, Srbija i Crna Gora

SADRŽAJ ZASTAVE 1871-1875: Triva Militar Naslov Sadržaj Zastave : 1871-1875 / Triva Militar ; u redakciji Duška Vrtunskog Vrsta građe bibliografija Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1985 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vrtunski, Duško, 1936-2002 = Vrtunski, Duško, 1936-2002 Zbirka Bibliografije / Matica srpska, Rukopisno odeljenje ISBN (Pl.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 5-7: Predgovor / Duško Vrtunski Registri. Predmetne odrednice Zastava (list) -- Bibliografije -- 1871-1875 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine. Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike... Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču. Odlično očuvana knjiga. md

fanzin TEMPLE OF THE DOOM No. 1 (1995, Svilajnac) 16 strana, A4, štampani metal fanzin - NA SRPSKOM Ovo je jedan od prvih, ako ne i prvi (morao bih da proverim) srpski štampani metal fanzin, iza koga je, kao izdavač i autor, stajao Dejan Ilić - Ilke. Ako ste makar `umočili prste` u metal vode, nemoguće je da negde niste naleteli na Ilketa. Pisao je za Rex i MEX, objavljivao albume, bio menadžer brojnih bendova, bavio se i bavi se distribucijom metal muzike na svim formatima... i još mnogo toga drugog vezanog za metal. Već 20-ak godina živi u Ingolštatu, ali na dnevnoj bazi održava kontakte sa ovdašnjim metalcima, uključujući i moju malenkost, iako se poslednjih godina ređe čujemo i vidimo. Ovaj istorijski fanzin donosi informacije o sceni pre 25 godina. Pored brojnih novosti sa inostrane scene (pa i intervjua, npr. sa OBITUARY, SLAYER, PANTERA), koje su bile važne tadašnjim čitaocima u svojevrsnoj medijskoj blokadi i nedostatku informacija o svetskoj metal sceni (bilo je to doba narodnjaka i turbo-folka), a nama danas su sasvim beznačajne, broj donosi vesti sa domaće scene i informacije o srpskim bendovima KATARZA (info o kaseti), DEAD JOKER (tu je i intervju sa bendom), PURE (intervju), SUSPIRIA (intervju), STENTOR (recenzija), TOTALNI PROMAŠAJ (info o demo kaseti), NECROPHILIAC TERROR (prvi bend Zombija iz SIMARGALA, koji ću kasnije objaviti na mojoj REX Records etiketi), SAVRŠENSTVO KROZ PATNJU (band info). Tu su i reklame za druge fanzine, muzičke studije, kao i izdanja Ilketove kuće i/ili distribucije West Force (DEE ANDREA, MORTUS vs. SUSPPIRIA, DEAD JOKER, MORTUARY). Bitno je naglasiti da je fanzin podjednako podržavao i metal i HC pa i punk scenu. I to govori sa jedne strane da je postojalo određeno jedinstvo u undergroundu, ali i sa druge da nije bilo dovoljno bendova, pa su `svi podržavali sve`. Već 4-5 godina kasnije, u Srbiji će raditi makar 100 dobrih i odličnih metal bendova... Istorijski važan fanzin, za kolekcionare i metal istoričare. Ovaj primerak sam dobio od autora Ilketa, i 20-ak godina je bio u kolekcijo urednika Rock i Metal Expressa, tj. mojoj, što broju daje dodatnu vrednost i zanimljivost, o čemu, ako kupac to bude zahtevao, mogu izdati i pisani sertifikat. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije Smilja Avramov Jugoslavija je od 1945. do smrti Josipa Broza bila teatar geopolitičke borbe, najpre do 1948. protiv Zapada, kao moćna poluga Istočnog bloka, a potom nekoliko godina protiv Istoka kao prva linija antisovjetskog bloka, da bi zatim, krajem pedesetih, otvorila front i protiv Istoka i protiv Zapada, ali istovremeno prihvatala pomoć i saradnju, čas sa jednom ili drugom stranom. Sadržina titoističke politike svodila se na proizvodnju neprijatelja različitih boja, da bi se nakon smrti Josipa Broza SFR Jugoslavija našla kao neprijatelj svih: Istoka, Zapada i nesvrstanog sveta. Ironijom sudbine, kao poražen biće srpski narod, iako je on bio najveća žrtva titoističke politike.Zapad je vodio rat protiv Jugoslavije na nekoliko paralelnih koloseka: na diplomatskom planu – priznavanjem secesionističkih republika, na ekonomskom – izolacijom i kolektivnim kažnjavanjem preostalog dela Jugoslavije, i konačno na vojnom planu. Svi ti oblici praćeni su psihološkim ratom protiv srpskog naroda; satanizacija je imala za cilj da se razori samopoštovanje, da se narod dovede u takvo stanje svesti u kome bi se okrenuo protiv sebe. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Dr Aleksandar D. Sredojevic - Srpski patrijarh Dimitrije Pavlovic (1920-1930) Hriscanska misao, Beograd, 2017. Tvrd povez, 600 strana, ilustrovano. Патријарх Димитрије Павловић је био један од најзначајнијих црквених великодостојника у новијој српској историји, судећи по његовом свеукупном раду. На свим дужностима, почев од дужности учитеља и свештеника, преко функције епископа нишког и шабачког, до положаја поглавара Цркве у рангу митрополита и патријарха, Димитрје Павловић је оставио значајан траг … Patrijarh srpski Dimitrije (svetovno ime Dimitrije Pavlović; Požarevac, 28. oktobar 1846 — Beograd, 6. april 1930) je bio srpski patrijarh i 39. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, od 1920. do 1930. godine,[1] pre toga je bio beogradski mitropolit od 1905. do 1920. godine. Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin g. Dimitrije. Biografija Dimitrije Pavlović kao episkop šabački Rođen je 16/28. oktobra 1846. godine u Brežanu kraj Požarevca. Poreklom je sa Kosova.[2] Školovao se u Požarevcu, potom u Velikom Selu i u Beogradu. Završio je Bogosloviju u Beogradu 1868. Potom je jedno vreme radio kao učitelj u Brzanu. Rukopoložen je u čin đakona i prezvitera 1870. Kao sveštenik službovao je u crkvi u Lapovu. Bio je oženjen Jelicom, ćerke sveštenika iz Lapova Luke Radovanovića i Kate.[3] Ostao je udovac sveštenik 1873. godine i 1874. upisao studije na Velikoj školi u Beogradu.[traži se izvor] Profesor beogradske Bogoslovije postao je 1882. godine. Sa tog položaja izabran je za episkopa niškog 8. novembra 1884. Na tom položaju ostaje do 1889, tada po povratku mitropolita srpskog Mihaila u Srbiju, povlači se sa položaja i odlazi u Francusku. U Francuskoj je nastavio studije književnosti i filozofije. Posle smrti mitropolita Mihaila, ponovo se vraća u Srbiju i postaje episkop šabački, na ovom položaju bio je u periodu 1898—1905. Posle smrti mitropolita srpskog Inokentija (1905) izabran je za novog mitropolita srpskog. Njegova puna titula je bila arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata prošao je stradanja sa srpskim narodom i vojskom, i preko Albanije stigao na Krf. Posle završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, sve srpske eparhije su se našle u ovoj državi. U maju 1919. u Beogradu su se sastali episkopi svih delova nekadašnje Pećke patrijaršije i proglasili, sada u novoj državi, duhovno i administrativno jedinstvo. Stekli su se svi uslovi da nekadašnja Pećka patrijaršija, ukinuta 1766. godine bude obnovljena. Nova državna vlast na čelu sa kraljem Petrom I dala je saglasnost. Srpska crkva se obratila Carigradskoj patrijaršiji kao majci crkvi i upoznala ja sa novim okolnostima u kojima se našla, a sa željom da se patrijaršija obnovi. Carigradska patrijaršija je to odobrila, izdala je odgovarajući Tomos. Održan je potom Arhijerejski sabor u Sremskim Karlovcima 30. avgusta/12. septembra 1920, na kome je doneta odluka da se Srpska crkva uzdigne na stepen patrijaršije. Prvi srpski patrijarh obnovljene Patrijaršije bio je mitropolit Srbije Dimitrije. Ukupno, bio je niški episkop (1884—1889), šabački episkop (1898—1905), mitropolit Srbije (1905—1920) i patrijarh srpski (1920—1930). Osnovao je eparhiju u Čehoslovačkoj i hirotonisao Gorazda Češkog, kao episkopa češko-moravskog 25. septembra 1921. Episkopa Gorazda streljali su Nemci 4. septembra 1942. godine u praškom predgrađu Kobilisi, a potom ga spalili u krematorijumu. Osim Češko-moravske za vreme njegove vladavine osnovane su i Američko-kanadska i Bihaćka eparhija i obnovljena stara Braničevska eparhija. U beogradskoj Sabornoj crkvi venčao je kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljicu Mariju u četvrtak 8. juna 1922. godine, uz sasluženje još četiri episkopa. Odobrio je osnovna načela i podržao rad „Narodne hrišćanske zajednice“ (poznatije kao bogomoljački pokret). Ovaj pokret osnovao je Sv. vladika Nikolaj i imao je za cilj da izvrši moralni preporod srpskog naroda svih slojeva i da širi jevanđelsku nauku. Početkom 1922. pokrenut je i časopis „Pravoslavna Hrišćanska Zajednica“, pokrenuta je i izdavačka delatnost i do 1941. su objavili preko 100 knjiga. Patrijarh Dimitrije se ubrzo po osnivanju prihvatio duhovnog vođstva ovog pokreta. grob patrijarha Dimitrija Patrijarh Dimitrije, na dan 500-godišnjice smrti despota Stefana Lazarevića, 1927. godine, odslužio je arhijerejsku liturgiju na kojoj je novouspostavljenom svecu održan moleban i otpevan kanon. Za tu priliku patrijarh je napisao „Službu Svetom Stefanu“ u kojoj se kaže da je Stefan bio veliki vernik i graditelj crkava, ratnik i diplomata, književnik i graditelj, a glavno delo neprestano davanje milostinje i često čitanje božanskih knjiga. Dnevni list „Politika“ obaveštava da je odslužena liturgija u Sabornoj crkvi, otpevan je kanon novoposvećenom, a zatim prošla litija Beogradom na kojoj je despot Stefan „prvi put spomenut kao svetitelj“. Međutim kanonizacija je učinjena samostalnom voljom patrijarha i Arhijerejski sabor je tada nije prihvatio. Bavio se i književnim radom, pripremio je izdanje Hilandarskog tipika Svetog Save. Pomogao je podizanje Hrama Svetog Dimitrija u selu Ratkoviću i Hram Pokrova Bogorodice u Beogradu. Patrijarh Dimitrije je umro u 14 sati i 15 minuta 6. aprila 1930. u Beogradu[4] i sahranjen 10. aprila u manastiru Rakovici. U njegovo zaostavštini pronađeni su memoari koji do sada nisu objavljeni.[5] Njegov naslednik na tronu patrijarha srpskog bio je patrijarh srpski Varnava (Rosić). Odlikovanja Orden Svetog Save, Veliki krst (Kraljevina Srbija) Orden Skenderbega, Veliki krst, (Kraljevina Albanija)[6]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Francuska revolucija (1789.—1799.) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage. Albert Marius Soboul (27. travnja 1914. - 11. rujna 1982.) bio je povjesničar francuskog revolucionarnog i napoleonskog razdoblja. Profesor na Sorbonni, bio je predsjedavajući Povijesti Francuske revolucije i autor brojnih utjecajnih djela iz povijesti i povijesnih interpretacija. Za života je bio međunarodno priznat kao najistaknutiji francuski autoritet revolucionarnog doba. Rani život Soboul je rođen u Ammi Moussa, francuski Alžir, u proljeće 1914. [1] Njegov otac, tekstilni radnik, poginuo je kasnije te iste godine na fronti u Prvom svjetskom ratu. On i njegova starija sestra Gisèle prvo su odrasli u ruralnoj zajednici u Ardècheu u južnoj Francuskoj prije nego što su se s majkom preselili natrag u Alžir. Kad je i ona umrla 1922. godine, djeca su poslana na odgoj teti Marie u Nîmes.[2][3] Obrazovanje Dječja teta bila je učiteljica u osnovnoj školi i pod njezinom skrbi Soboul je procvjetao u svom obrazovanju u liceju u Nîmesu (1924. – 1931.). Bio je jedinstveno inspiriran pedagogom Jeanom Morini-Combyjem, koji je i sam bio objavljeni povjesničar revolucije.[4] Soboul je bio izvrstan u svojim studijama i razvio je doživotnu strast prema povijesti i filozofiji.[2] Nakon Nîmesa, Soboul je studirao godinu dana na sveučilištu u Montpellieru, a zatim je prebačen u Lycée Louis-le-Grand u Parizu. Objavio je svoje prvo djelo iz povijesti, ispitivanje ideja revolucionarnog vođe Saint-Justa, [2] koji je izvorno pripisan pseudonimu, Pierre Derocles. [5] [6] Soboul je 1938. završio studij povijesti i geografije.[1] Karijera Pozvan u vojnu službu iste godine, Soboul je služio u konjskom topništvu prije nego što je demobiliziran 1940. Već je postao član Francuske komunističke partije i ostao joj je predan tijekom njemačke okupacije.[3] Dobio je mjesto učitelja u liceju u Montpellieru, ali ga je vichyjevski režim otpustio 1942. zbog podupiranja aktivnosti Pokreta otpora.[3] Soboul je proveo ostatak ratnih godina baveći se povijesnim istraživanjem pod vodstvom Georgesa Henrija Rivièrea za Musée national des Arts et Traditions Populaires u Parizu.[3] Nakon završetka rata, Soboul se ponovno vratio u Montpellier da predaje, zatim se preselio u Lycée Marcelin Berthelot i konačno Lycée Henri-IV. Postao je blizak prijatelj s eminentnim povjesničarom Georgesom Lefebvreom i pod njegovim je vodstvom napisao svoju doktorsku disertaciju na 1100 stranica o revolucionarnim sans-culottes, Pariški Sans-culottes u godini II.[3] Soboul je kasnije unaprijeđen na Sveučilište Clermont-Ferrand.[3] Nakon desetljeća borbene akademske prisutnosti i plodnog autora, 1967. godine postavljen je za predstojnika Povijesti Francuske revolucije na Sorbonni. [3][7] Radio je i kao urednik Annales historiques de la Rèvolution française i često je držao predavanja diljem svijeta, stekavši reputaciju `vodećeg francuskog autoriteta za revoluciju`.[3] U svojim spisima Soboul je promicao koncept sveobuhvatne klasne borbe kao temelja revolucije.[3] Prenio je mnoga središnja stajališta ranijih povjesničara poput Françoisa Victora Alphonsea Aularda i Alberta Mathieza[1], a njegov opsežan opus karakterizira jasan, nesputan stil pisanja i duboko detaljno istraživanje.[2] Uvijek je odbijao etiketiranje svog rada kao marksističkog ili komunističkog, opisujući sebe kao `dijela `klasične` i `znanstvene` škole historiografije koju predstavljaju Tocqueville, Jaurès i Lefebvre`.[3] Bez obzira na to, Soboul se i dalje smatra glavnim arhitektom marksističke škole povijesne analize.[8][9] Soboul je iznio marksističko tumačenje tvrdeći da je vladavina terora bila nužan odgovor na vanjske prijetnje (u smislu da druge zemlje idu u rat s Francuskom) i unutarnje prijetnje (izdajnika unutar Francuske koji prijete osujetiti revoluciju). U ovom tumačenju, Maximilien Robespierre i sans-culottes opravdano su branili revoluciju od njezinih neprijatelja. Soboulovo stajalište i cijeli marksistički model Francuske revolucije bili su pod žestokom kritikom od 1990-ih. François Furet i njegovi sljedbenici odbacili su Soboula i tvrdili da strane prijetnje nemaju mnogo veze s terorom.[10] Umjesto toga, ekstremno nasilje bilo je sastavni dio intenzivne ideološke predanosti revolucionara - bilo je neizbježno i nužno za njih da postignu svoje utopijske ciljeve da ubiju svoje protivnike. Drugi pak, poput Paula Hansona, zauzimaju srednju poziciju, prepoznajući važnost stranih neprijatelja i gledajući na teror kao na nepredviđenu pojavu koju je uzrokovala interakcija niza složenih događaja i vanjske prijetnje. Hanson kaže da teror nije bio svojstven ideologiji revolucije, ali da su ga okolnosti učinile nužnim.[11] Soboul je naglašavao važnost sans-culottes kao društvene klase, svojevrsnog proto-proletarijata koji je igrao središnju ulogu. To gledište je također oštro napadnuto od strane učenjaka koji kažu da sansculottes uopće nisu bile klasa. Doista, kao što jedan povjesničar ističe, Soboulov koncept sans-culottes nije koristio znanstvenici ni u jednom drugom razdoblju francuske povijesti.