O knjizi: Spomen-knjiga o holokaustu namenjena mladim čitaocima Upečatljiva istinita priča sada je bestseler u više od 30 zemalja – uskoro kao pozorišni komad, igrani film i veliki dokumentarac na televiziji! Marta 2000. godine jedan kofer je stigao u Dečji obrazovni centar o holokaustu u Tokiju. Spolja je belom bojom bilo napisano sledeće: Hana Bradi, 16. maj 1931. godine i Waisenkind – nemačka reč za siroče. Deca koja su ugledala izloženi kofer bila su puna pitanja. Ko je bila Hana Bradi? Šta se s njom dogodilo? Od Fumiko Išioke, upravnice centra, tražili su da pronađe odgovore na ta pitanja. Na neizvesnom putovanju po Evropi i Severnoj Americi, Fumiko traga za odgovorima. Misterija kofera je vraća sedamdeset godina u prošlost, mladoj Hani i njenoj porodici, čiji je srećan život u malom češkom gradu zbog invazije nacista krenuo nizbrdo. Kao najbolje muzejske izložbe, Hanin kofer pokazuje kako činjenice i predmeti, združeni, mogu vrlo osećajno i veoma lično slaviti svoju temu. Ova knjiga je za svaku preporuku. Toronto star Umešno i s velikom osećajnošću, Levinova je jednu u drugu utkala dve priče koje se uzajamno stalno smenjuju: povest o jednom tragično prekinutom mladom životu i priču o neumornoj potrazi Fumiko Išioke za odgovorima. Glob end mejl Karen Levin je dobila mnogo nagrada za svoj rad na radiju, a među njima i prestižnu nagradu Pibodi za dokumentarac Deca u holokaustu. Na CBC-u je bila izvršni producent emisije Dešava se, kao i producent mnogih drugih programa. Ova knjiga je zasnovana na Kareninoj dokumentarnoj radio-emisiji, takođe pod naslovom Hanin kofer, koja je emitovana u Nedeljnom programu.

O knjizi: Spomen-knjiga o holokaustu namenjena mladim čitaocima Upečatljiva istinita priča sada je bestseler u više od 30 zemalja – uskoro kao pozorišni komad, igrani film i veliki dokumentarac na televiziji! Marta 2000. godine jedan kofer je stigao u Dečji obrazovni centar o holokaustu u Tokiju. Spolja je belom bojom bilo napisano sledeće: Hana Bradi, 16. maj 1931. godine i Waisenkind – nemačka reč za siroče. Deca koja su ugledala izloženi kofer bila su puna pitanja. Ko je bila Hana Bradi? Šta se s njom dogodilo? Od Fumiko Išioke, upravnice centra, tražili su da pronađe odgovore na ta pitanja. Na neizvesnom putovanju po Evropi i Severnoj Americi, Fumiko traga za odgovorima. Misterija kofera je vraća sedamdeset godina u prošlost, mladoj Hani i njenoj porodici, čiji je srećan život u malom češkom gradu zbog invazije nacista krenuo nizbrdo. Kao najbolje muzejske izložbe, Hanin kofer pokazuje kako činjenice i predmeti, združeni, mogu vrlo osećajno i veoma lično slaviti svoju temu. Ova knjiga je za svaku preporuku. Toronto star Umešno i s velikom osećajnošću, Levinova je jednu u drugu utkala dve priče koje se uzajamno stalno smenjuju: povest o jednom tragično prekinutom mladom životu i priču o neumornoj potrazi Fumiko Išioke za odgovorima. Glob end mejl Karen Levin je dobila mnogo nagrada za svoj rad na radiju, a među njima i prestižnu nagradu Pibodi za dokumentarac Deca u holokaustu. Na CBC-u je bila izvršni producent emisije Dešava se, kao i producent mnogih drugih programa. Ova knjiga je zasnovana na Kareninoj dokumentarnoj radio-emisiji, takođe pod naslovom Hanin kofer, koja je emitovana u Nedeljnom programu.

ZEMLJA BEZ BATINA -Stevan Bulajić Biblioteka Lastavica Veselin Masleša, 1967 103 strana, tvrd povez, Stevan Bulajić je rođen 22. jula 1926. godine u Vilusima (Crna Gora). Osnovnu školu je završio u Sarajevu, gdje je do okupacije naše zemlje 1941. godine pohađao i srednju školu. Čim je izbio rat, Bulajić se s roditeljima i braćom vratio u svoj rodni kraj, gdje je već 13. jula 1941 godine učestvovao u narodnooslobodilačkom ustanku, skupa sa starijim bratom Đorđem i mlađim Veljkom. U borbama su sva trojica bili ranjeni, a Đorđe je podlegao ranama. U ratu, kao sedamnaestogodišnjak, Bulajić je napisao svoju prvu pjesmu. Oslobođenje zemlje dočekao je kao oficir. Tada je već pisao i svoje prve priče. Njegova prva knjiga bile su Ratne novele, a kasnije je objavio i svoj prvi, humoristički roman Putovanje bez voznog reda, a zatim i knjige pripovjedaka Lov do mora i Trag u magli. Sa uspjehom se ogledao i kao filmski scenarist pa je, između ostalog, radio i na scenariju za filmove Kozara i Bitka na Neretvi. Posebno je značajan Bulajićev književni rad za djecu i omladinu, što ga je uzdiglo u red najčitanijih pisaca. Pored brojnih priča koje je objavio u listovima i časopisima, napisao je i nekoliko romana: Krilati karavan, Izviđači Vidrinog jezera, Zemlja bez batina, Njih šezdeset, Šalajko, Nebeski mornar, Spomenik, Dukljan i vuk, Dom u divljoj travi i Moj djed lovac. Za svoj književni rad Bulajić je dobio i više značajnih nagrada i društvenih priznanja. Rat 1992-1995. godine je proveo u Sarajevu, gdje je i umro 1997. godine. Posveta na predlistu L. 1. KUT. 49

POZOR , SAD , ODRASTI , Linda Maderas , SIL Beograd 2005 , Šta se dešava sa mojim telom – Knjiga za mlade devojke. mek povez, format 16 x 23 cm , ćirilica, ilustrovano, 120 strana odlično očuvana knjiga Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?).

Želimir Đ. Mikić UVEK VAŠA život i delo dr Ketrin Makfejl Matica srpska, Novi Sad, 1998. 424 strane. Lepo očuvana knjiga. Zadnja strana malo uprljana. Dr Ketrin Makfejl poreklom iz Škotsker je jedna od brojnih lekarki i bolničarki koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata , gde je radila u Kragujevcu i Beogradu, potom lečila Srbe u bolnici na Korzici , potom u pozadini Solunskog fronta. Odmah po oslobođenjuu januaru 1919 praktično iz ničega osnivaprvu dečiju bolnicu u Topčideru ...

Izdavač: Egmont - Zagreb, 2009. Dimenzije: 15 x 15 cm Tvrd povez, 16 tvrdih str. Težina: 150 g Hello Kitty voli provoditi vrijeme s obitelji i raditi razne stvari: slikati s djedom, kuhati s mamom, čitati s tatom, šivati s bakom...i naravno igrati se sa sestrom blizankom! Pridruži se i ti Hello Kitty i njenoj slatkoj obitelji! POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 49

Бел Муни: НЕЋУ Издавач: РУЖНО ПАЧЕ, Нови Сад, 2003.год. Меки повез, 64 стране, илустровано, латиница. (Цица и другари) Очувано као на фотографијама. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!”

Miloš Milišić Kraj pruge kuća od dugeTvrdi povez“Kraj pruge kuća od duge,” druga je knjiga pesama za decu književnika iz Kraljeva Miloša Milišića. Knjiga je nedavno objavljena u izdanju Kulturnog centra “Ribnica”, a stihove koji se nalaze u njoj danas su slušali učenici od prvog do četvrtog razreda iz Godačice i Ravanice. “Ovu smo knjigu napisali delimično ja, a delimično drugi. Ja živim u jednoj lepoj i složnoj porodici. Ta porodica su moje kolege i mi radimo i najveći deo dana provodimo zajedno7/12

Oblast: Zadaci/Bojanka Izdavac: Egmont - Beograd, 2009. Dimenzije: 29.7 x 21 cm 24 str. U ovoj bojanci sa zadacima pronaći ćes fantastične likove i prizore iz avanture po kojoj je snimljen film. Osim bojenja i crtanja, ceka te jos niz razlicitih zadataka koje ces sigurno s uzivanjem resavati. Simboli ispod teksta uputice te sta treba da radis... Stoga bojice u ruke i na posao! POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC

SAVEZNICI IZDAJU DRAŽU I SRPSKI NAROD - Voja Popović Arhiv 48 str čuveni nemački pisac i novinar J. Altmajer napisao je o suđenju Draži. Mihailović je pobeđen zato je stavljen na optuženičku klupu pored običnih zlikovaca, da bi sa njima u istom sekundu bio i osuđen. i postavljen pred iste cevi. Hristos i Barnabas .. ništa novo ispod sunca Istok i zapad istočna i zapadna orijentacija stali su jedan pored drugog u beogradskoj sudskoj sali. Ni o čemu drugom se nije radilo I zato je Mihailović morao da umre

Autor: Bendžamin Hof Format: 125mm x 200mm Povez: broširan Pismo: latinica Broj strana: 242 Još jedna knjiga Bendžamina Hofa u kojoj on jedan od ključnih pojmova taoizma - te objašnjava preko inače svog omiljenog lika iz Milnovih priča - Praslina. Šta da radite ako ste uplašeni, nesigurni, ako mislite da vas niko ne primećuje? Hof će vas ovom knjigom uveriti u to da vi već posedujete u sebi `te` tj. vrlinu iz unutrašnje prirode a da toga niste svesni. Od ovih likova iz Milnovih priča Praslin je, veruje Hof, najpogodniji za ilustrovanje tog procesa.

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Мирјана Булатовић (1958) завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а од 1989. живи и ради у Београду као песник и слободан уметник. Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, као и три књиге превода руске поезије. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те награде Златно перо Русије. tvrd povez format 21 82 str

OPROŠTAJNO PISMO -MIRO GAVRAN Ovaj kratak roman nikako ne preporučamo za čitanje na plaži! Ovo je posebna poslastica koju treba prožvakati u samoći i tišini kako biste mogli dopustiti snažnim potresima osjećaja da vas potpuno preplave… Riječ je o vrlo potresnoj priči o tako snažnoj ljubavi da izaziva bol i budi misli o samoubojstvu… Čitati tuđe pismo samo po sebi je vrlo uzbudljivo, zar ne?! Konačno možemo raditi nešto zabranjeno, a ne kršiti pravila lijepog ponašanja… A budući da autor ovog pisma piše o ljubavi, uzbuđenje je tim veće.

str 63 dim 14,5x20cm povez tvrd izdavac Narodna knjiga Alfa Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu. Evo kako pesnik zanimljivo odgovara na pitanje o prvoj knjizi... Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to? Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Radomir Mićunović : ZVEZDANI MEDVED, Centar za kulturu Zrenjanin 1976, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4-. Radomir Mićunović (1940. Lozovik kod Velike Plane - 2020. Beograd), autentičan pesnik za sve uzraste, satiričar i retko vedar čovek i šaldžija u svakoj prilici i neprilici, uporan i veran pratilac knjiga i pisaca - i pismeni i usmeni, divan porodični čovek, retko predusretljiv prema piscima iz rasejanja (naročito je dobro pokrivao Kanadu i Australiju), povremeno je i prepevavao sa manjih i obližnjih slovenskih jezika, jedan od najboljih enigmatičara, novinar i publicista, višedecenijski član Udruženja književnika Srbije i član Uprave, šahista i šta sve ne... Bio je naturalizovani Pazovac - pokrivao je i Staru i Novu, od studija Beograđanin i to najduže novobeogradski, gde je radio u listovima `Borba` i `Eho` i borio se za književnost, pisce i porodicu ...Posvećenik reči koji se u književnosti javio 1962. poezijom, autor je više od četrdeset knjiga poezije za odrasle i za decu (počev od `Krilna okna`, 1970, a za decu `Zvezdani medvedi`, 1976) i nekoliko knjiga iz enigmatike (pominjemo njegovu trilogiju kao lep i autentičan primer). Prevođen je na desetak jezika i prisutan u najznačajnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Posebno je dragoceno njegovo viđenje savremene naše književnosti (da ne kažemo ako ne moramo, jugoslovenske) koju mu je niški časopis Unus mundus u nekoliko svezaka izdašno prestavio. NJegova `Magična polja` (iz 1997. i naročito `Magična polja i komentari`, podgoričko izdanje iz 2004) ostaju magično ogledalo njegovog dara i naše savremene književnosti. Činjenica da su njegove prve nagrade (`Pečat varoši sremsko-karlovačke`, 1968. i nagrada na prvom Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu 1969) stigle još pre prve knjige, rečito govore da je Radomir pesmama isprednjačio ispred novih i najnovijih pesnika... Posebno je bio ponosan na nagradu Radoje Domanović (1998) za knjigu `Magična polja` i nagradu Internacionalne akademije Ivo Andrić (2000) koju mu je uručio njegov glasoviti imenjak Radomir Smiljanić. Takav je bio Radomir Mićunović `od nemira do svemira`, kako njegovi `nebozemni akordi` i putokazni naslovi svima lepo kazuju.

Knjiga ima posvetu. Ilustracije Marica Kicušić. Najviše batina sam dobio kad nisam znao šta je dobro, a šta loše. Znao sam da je nešto loše tek kada dobijem batine... Ma, svašta je loše. A dobro je kad si dobar. A najbolje je kad ništa ne radiš. Onda te svi vole. Zono je nemiran dečak, ali uz pomoć svakog nestašluka on zaključi nešto novo o svetu. Zato ćete uz njega shvatiti zašto treba biti radoznao, zašto je dobro neprestano razmišljati i zašto je važno govoriti istinu. Ispovesti dečaka pomoći će vam da se uz glasno smejanje suočite sa strahovima, da se ohrabrite i spoznate da su i najmanje avanture slične dobrim knjigama – veoma su zabavne, mnogo se iz njih nauči i nikada se ne zaboravljaju! A ovo je baš knjiga koju ćete voleti i kad odrastete!

Autor: Uroš Petrović Ilustrovao Aleksandar Zolotić Izdavač: Laguna, Beograd, 2021. Format: 13x20 cm Broj strana: 96 Pismo: Latinica Povez: Mek Zamisli da ti uspešan prolazak kroz dvorac pun duhova (koji te usput izluđuju pričanjem sasvim uvrnutih viceva) zavisi od toga da li ćeš rešiti sledeću zagonetku: Što kraće mora da se peva, to znači da bolje uspeva! Kako ti zvuči? Uopšte nije laka, iako će ti se baš takvom činiti kad otkriješ rešenje! E pa, u knjizi koju držiš u ruci nalazi se još tridesetak ovakvih zagonetnih prepreka, utkanih u otkačeni roman u zagonetkama Uroša Petrovića, sa čudesnim ilustracijama Aleksandra Zolotića. (Rešenja, koja se nalaze na kraju knjige, mogu se čitati samo u ogledalu.) Šta da radite u pustinji kad je ispred vas lav, iza vas jaguar, a imate samo jedan metak na raspolaganju?

Izdavač: Klett - Beograd, 2018. god. Broširan povez, 22 cm. 118 str. Ilustrovano Edicija Čitalački maraton U romanu Neobični đaci učenici VII/2 udružuju svoju maštu i postaju ujednačena sila kojoj odrasli ne mogu ništa. Onog trenutka kada se odrasli izistinski zamisle, počinje traganje za rešenjem kako sa umnoženim dečijim „jaˮ izaći na kraj. Ali takva deca znaju zašto se suprotstavljaju i intrigiraju prosečnost. Da li je opravdano raditi što i oni? Zašto je važno suprotstaviti se? Šta se dogodi kada se okače na čiviluk, a šta kada nastavnik poredi matematiku i prašumu? Čitaćeš... Vreme je za promenu navika u školi, jer deca traže pažljivog slušaoca, nenametljivog i doslednog sagovornika. Nema posustajanja... Oni najbolje znaju ko može da im posoli pamet. Dragana Ćećez-Iljukić, član Stručnog žirija Čitalačkog maratona

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

Nova knjiga, 2016. 222 strane. Lepo očuvana, listovi neznatno požuteli jer je takva vrsta papira. VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo.

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.