U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti! Povez knjige : tvrd Strana : 160 Format knjige : 233x277x19 mm Pismo : ćirilica

Novinstvo i ustaška propaganda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj: Štampa i radio u Bosni i Hercegovini (1941-1945) / Dr Fadil Ademović Sarajevo 2000. Tvrd povez, ilustrovano, 480 strana. Knjiga je odlično očuvana. J12 Novinstvo u Drugome svjetskom ratu dijelilo je sudbinu zemlje i njenih naroda na prostorima prijeratne Kraljevine Jugoslavije. Kakvi su bili štampa i novinarstvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) od 1941. do 1945. godine? Ima li ih i u čemu su sličnosti i eventualne razlike novinstva u NDH sa onim u Bosni i Hercegovini, koja je dobrim dijelom bila u sastavu te ustaške države? Kakvu su metamorfozu u tome periodu doživjela javna glasila iz prijeratnoga vremena na ovome tlu? Ukupna su pozicija i poruke ondašnjih medija tada primjerene položaju Bosne i Hercegovine u vrtlogu ratnoga pakla. Ova zemlja se sučelila sa višestrukim, međusobno izukrštanim i suprotstavljenim ratnim, vojnoprivrednim, političkim i državno-pravnim interesima i ciljevima Trećeg Reicha, italijanskoga okupatora, Nezavisne države Hrvatske, ravnogorskoga pokreta Draže Mihailovića i narodnooslobodilačkoga pokreta (NOP-a)... Cjelina ustaške propagande u ovoj knjizi promatrana je u okvirima Nezavisne države Hrvatske (NDH). Istražena je i obrađena u onim pravcima, načinima i oblicima u kojima se ispoljavala putem pisane i govorne riječi - u listovima i časopisima, izdavačkoj produkciji i novinskoj djelatnosti, te na krugovalnim postajama (radiostanicama). Pri tome je, uz prve radiostanice, situirana i bosanskohercegovačka štampa kao sastavni dio propagandne djelatnosti u strogo centralistički ustrojenoj državi. Tako je, eto, načinjen prvi, relativno cjelovit pokušaj na tome planu. Težina i značenje toga pokušaja proizlazi iz težnje da se dadne realno mogući zaokruženi prikaz ustaške promičbe i njenog djelovanja u ovom historijskom periodu. Ili, bolje rečeno, kao jedan od početnih koraka ka neposredno predstojećoj pretenziji još dubljeg poniranja u sveobuhvatnu analizu najbitnijih pitanja i osnovnih etapa u njenom razvoju primjerenom dnevnim političkim potrebama NDH. Iz predgovora Sadržaj: Umjesto predgovora: NOVINSTVO IZMEĐU HVALITELJA I MRZITELJA I. NOVINSTVO PRED DRUGI SVJETSKI RAT Neka bitna obilježja prijeratne štampe i novinarstva Novinarska organizacija u posljednjim godinama Kraljevine Jugoslavije Štampa i pojava fašizma na sceni Počeci ustaškoga tiska između dva svjetska rata II. BOSNA I HERCEGOVINA POD FAŠISTIČKOM OKUPACIJOM 1941.-1945 III. PRVE MJERE NOVE VLASTI PREMA NOVINSTVU Ustaška politika i štampa SISTEM I ORGANIZACIJA USTAŠKE PROPAGANDE Državni izvještajni i promičbeni ured Ispostava Promičbenog ureda u Sarajevu Novinska agencija `Croatia` Odsjek za slikopis (film) Izložbeno-grafički ured Propaganda prema inozemstvu Međunarodne posjete i razmjene novinara Posjete inozemnih novinara Bosni i Hercegovini V. NOVINSTVO U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Listovi i časopisi koji su izlazili u Zagrebu Novinska djelatnost izvan Zagreba Leci, plakati, razglasi... VI. ŠTAMPA U BOSNI I HERCEGOVINI POD OKUPACIJOM Radikalne promjene u poziciji i sadržajima javnih glasila VII. PROPAGANDNA DJELATNOST DRŽAVNIH KRUGOVALNIH POSTAJA `Hrvatski krugoval” - Državni zavod za krugovalnu službu Snažna politizacija radija Tehnička usavršavanja studijskih uređaja Prve radiostanice u Bosni i Hercegovini Programska shema krugovalnih postaja 1942./43. Prvo profesionalno istraživanje auditorija Radiobilansi ratnoga razdoblja Krugovalna postaja - ”Podružna postaja” u Sarajevu... ... i u Banjoj Luci Subverzivne aktivnosti na krugovalima Krugovalni (radio) žurnalizam VIII. NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVINSTVA U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Glavne značajke `nove štampe” IX. PRAVNI POLOŽAJ: RASKORAK NORMATIVNOGA I STVARNOG Zakonska odredba o novinarima i novinarskome radu X. CENZURA POD USTAŠKIM REŽIMOM Od ”predcenzure” do totalne kontrole Dnevne upute uredništvima i novinarima Konferencije za novinare Nadzor nad javnim djelatnostima Pisana i govorna riječ pod terorom XI. POLOŽAJ I SUDBINA NOVINARA IZ USTAŠKE PROMIDŽBE Od ekskomunikacije iz profesije do zatvorskih kazni i strijeljanja Sudbina jednoga broja novinara iz Bosne i Hercegovine XII. ”NOVA INTELIGENCIJA” I ”NOVA KNJIŽEVNOST” U FUNKCIJI USTAŠKE PROPAGANDE ”Duhovna mobilizacija” u izgradnji nove države Novi književni jezik Književni časopisi 1939.-1945. Brošure Kalendari XIII. IZDAVAČKA PRODUKCIJA I NAKLADNA PODUZEĆA Kontrola izdavačke djelatnosti XIV. PREGLED SADRŽAJA USTAŠKE PROPAGANDE Štampa ustaškoga režima: šta je i kako pisala 1. O ustaškome pokretu 2. O organizaciji ustaškog sistema vlasti 3. O kultu državnosti i države oličene u NDH 4. O jednome narodu, jednome pokretu, jednoj državi i - jednome vođi 5. O Bosni i Hercegovini unutar Nezavisne države Hrvatske 6. O dvije vjere i ”jednakoj krvnoj braći` — katolicima i muslimanima kao Hrvatima 7. O hrvatstvu Muslimana 8. O nevjerici Muslimana u ustaški režim 9. O ”hrvatskome podrietlu” sandžačkih Muslimana 10. O ratnim izvještajima i njihovome friziranju 11. O propagandi terora 12. O holokaustu Jevreja 13. O teroru nad Srbima 14. O vjerskim prelascima i pokatoličavanju 15. O vrbovanju vojnika za Istočni front 16. O Banjoj Luci ”kao centru NDH” i Viktoru Gutiću kao stožerniku 17. O odnosu ustaštva prema NOP-u 18. O crkvenim vrhovima u propagandi 19. O Crkvi i svećenstvu u završnici rata 20. O ustašama i četnicima nakon kapitulacije Italije 21. O izbjegličkoj vladi u Londonu 22. O invaziji saveznika antihitlerovske koalicije 23. O sporazumu Tito-Šubašić 24. O NDH na kraju Drugoga svjetskog rata XV. IZVORI GRAĐE I PODATAKA - FUSNOTE I ZABILJEŠKE IZVODI IZ RECENZIJA

UŽIČANI U KONCETRACIONOM LOGORU NA BANJICI Gojko Škoro Užičani u koncentracionom logoru na Banjici / Gojko Škoro. Užice 1983. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 344 strane. „ Do sada je pisano o pojedinim koncentracionim logorima u Srbiji i Jugoslaviji, ali se niko nije prihvatio logoraša iz određenog kraja, kao štoo je to Škoro uradio za užički kraj. Pitanje istoriografske obrade koncentracionih logora nije nimalo jednostavno, jer arhivskih izvora je ostalo vrlo malo, a negde ih uopšte nema. Koliko znamo Škoro je nekoliko godina marljivo radio istražujući činjenice za ovu temu. Što se tiče izvora, on je maksimalno iskoristio sve arhivske izvore do kojih se moglo doći i koji postoje. U ovaj rukopis je uložen ogroman trud i Škoro je uspeo, ne samo da rekonstruiše ono što je bitno, nego i da pomene svakog čoveka iz Užičkog regiona koji je bio na Banjici. . . Kao naučni radnik, koji više godina proučava nemačke i druge zločine u Srbiji, smatram da ovaj rad treba objaviti, jer će biti trajan spomenik svim onim, koji su iz Užičkog regiona uništeni u ovom ili drugim logorima, i ne samo njima, nego i onima koji su preživeli ta mučenja” . (Iz recenzije dr Venceslava Glišića) Sadržaj: PREDGOVOR UVOD I O KONCENTRACIONIM LOGORIMA UOPŠTE 1. Pojam koncentracionog logora 2. Stvaranje koncentracionih logora pre drugog svetskog rata 3. Stvaranje koncentracionih logora u toku drugog svetskog rata 4. Koncentracioni logori u zemljama bivše Jugoslavije u toku drugog svetskog rata II OSNOVNI PODACI O BANjIČKOM LOGORU . 1. Priprema za formiranje Baljičkog logora 2. Banjički logor 3. Uprava Banjičkog logora 4. Broj zatvorenika III SLANjE ZATVORENIKA NA BANjICU IV KO SU BILI ZATVORENICI BANjIČKOG LOGORA V DOVOĐENjE U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANJICI VI METODE ZA FIZIČKO, MORALNO I PSIHIČKO UNIŠTAVANjE ZATVORENIKA 1. Higijenske i zdravstvene prilike u logoru 2. Uništavanje glađu VII O „ SLOBODNjACIMA” VIII PUŠTANjE NA SLOBODU IX LOGORSKI UNIVERZITETI 1. Kulturno-prosvetni i politički rad 2. Logorske rukotvorine X STRELjANjA I VEŠANJA ZATVORENIKA XI MORAL ZATVORENIKA XII UKLANjANjE TRAGOVA ZLOČINA XIII POSLEDNjI DANI NA BANjICI XIV SPISAK LICA DOVEDENIH U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANjICI 1941. 1942. 1943. 1944. XV SPISAK STRELjANIH ZATVORENIKA U KONCENTRLCIONOM LOGORU NA BANjICI . 1941. 1942. 1943. 1944. XVI SPISAK TRANSPORTOVANIH ZATVORENIKA SA BANjICE U DRUGE KONCENTRACIONE LOGORE ŠIROM EVROPE 1942. 1943. 1944. XVII SPISAK STRELjANIH BANjIČANA U DRUGIM KONCENTRLCIONIM LOGORIMA 1942. 1943. 1944. 1945. ZAKLjUČAK IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE REGISTRI Beleške o piscu Knjiga u PERFEKTNOM sanju..... -------------------------------- SP

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Dijak Grigorije Fototipsko izdanje kompletne knjige MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Oko 400 str 30 cm. Srpska baština Banja Luka 1993 Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpskoslovenske pismenosti iz 12. veka. Nastao je po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata raškog velikog župana Stefana Nemanje, najvjerovatnije u Kotoru, oko 1186. godine, a za potrebe crkve Sv. Petra na Limu u Bijelom Polju, zadužbine humskog kneza Miroslava. Najveći deo jevanđelistara delo je nepoznatog prepisivača (u nauci nazvanog Varsameleon), dok je Gligorije (Grigorije) Dijak, drugi pisar, napisao kraj rukopisa, nekoliko kratkih zapisa i ukrasio tekst ornamentima. Knjiga je napisana na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice, a ukrašena je sa tri stotine stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu. U osnovnom dijelu teksta zastupljene su dve redakcije staroslovenskog, zetsko-humska i raška, a u načinu kako je oblikovana ćirilica osjeća se prisutnost glagoljičke tradicije, dok je ornamentika spisa obilježena snažnim zapadnim, romanskim, uticajem. Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje je stavljeno na listu UNESCO-a Pamćenje sveta kao priznanje za njegovu istorijsku važnost. Miroslavljevo jevanđelje predstavlja najstariji nedatirani spomenik srpske književnosti. Ovo jevanđelje je prepisano sa slovenskog predloška za brata Stefana Nemanje, humskog kneza Miroslava (1171—1197), a jevanđelja je prepisao izvesni Gligorije dijak. Na svojim pergamentskim stranicama sjedinjuje istočni tekst i u zapadnoj tradiciji umetnički slikane inicijale i minijature u crvenoj, zelenoj, žutoj, smeđoj i zlatnoj boji od kojih su neki, kao ovaj sa leve strane, umetnuti i u elektronsko izdanje srednjovekovne Srbije, skoro devet vekova kasnije. Ovaj dokument neprocenjive vrednosti je imao burnu istoriju — kralj Petar I ga je nosio sa sobom pri prelasku Albanije tokom Prvog svetskog rata, a jedno vreme se vodio kao izgubljen. Danas se Miroslavljevo jevanđelje čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Najinteresantniji deo rukopisa je onaj gde je prepisivač uneo neke lične opaske gde vidimo da nije bio u milosti svog gospodara — taj komentar Gligorija dijaka upravo sledi: Ja grešni Gligorije dijak, nedostojni da se nazovem dijakom, zastavih zlatom ovo Jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga, već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine, što sam radio tebi, knezu svom gospodinu, ako me ne čuvaš grešnoga. stanje kao novo K.S.N.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Knjiga je odlično očuvana,kao nova.Jedino što ima napisano ime na trećoj strani. ``How much do we really know about Ancient Egypt? The pharaohs and pyramids are familiar history fodder, but what about the farmers, the soldiers, the laborers, and the families that made up the vast majority of this much mythologized civilization? With a thrilling spread of visual references, this TASCHEN adventure attempts to set the record straight by offering a distinctive everyday take on Ancient Egypt. Like a piece of published excavation, the book explores the many layers of this ancient society, digging down from the sacred or grandiose to the daily experiences and ordinary individuals. The democratic approach bestows this distant era with exciting vitality and relevance for all the family. As we explore everything from family arrangements to leisure activities to labor movements, we not only uncover the different experiences of this ancient land but also parallels and precedents to our own societies. The result is a particularly vivid encounter with an ancient age and with some of our most ingenious and influential forebears. About the Author Rose-Marie Hagen was born in Switzerland and studied history, Romance languages, and literature in Lausanne. After further studies in Paris and Florence, she lectured at the American University in Washington, D.C.Rainer Hagen was born in Hamburg and graduated in literature and theater studies in Munich. He later worked for radio and TV, most recently as chief editor of a German public broadcasting service. Together they have collaborated on several TASCHEN titles, including Masterpieces in Detail, Pieter Bruegel, and Francisco de Goya.`` ``What do we really know about our ancestors? Not about the rulers and generals, but about laborers, farmers, soldiers and families. Egypt is a perfect case in point, almost a blank slate for most of us as it regards details of their everyday life. This useful and informative book attempts to set the record straight by offering a distinctive take on that most mythologized of epochs. Who would have guessed, for example, that the first strike in recorded history took place in 1152 BC during work on the necropolis in the Valley of the Kings, a protest by construction workers against delayed deliveries of oil and flour? Two fairly banal commodities maybe, but oil protected the skin against the savage desert climate, whilst flour was the base ingredient for thirty different kinds of nutritional cake. It is this detailed examination of the evidence that distinguishes this volume...``

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

UROŠ DESNICA DJELA - priredio i uvodnu studiju napisao: Milorad Savić Tvrd povez, 24cm, 658strana, izdavač: PROSVJETA - Zagreb NOVA - NEKORIŠĆENA KNJIGA!!! DESNICA, Uroš, političar (Obrovac, 28. VIII. 1874 — Split, 13. VII. 1941). Brat Boška, povjesničara i publicista. Gimnaziju završio 1892. u Zadru. Nakon završenih pravnih studija u Beču 1900, otvorio odvjetničku kancelariju u Zadru, gdje je radio do kraja I. svjetskog rata. U političkom životu Dalmacije djelovao kao član Srpske stranke. Sudjelovao 1905. u donošenju Zadarske rezolucije. Nakon što je Austro-Ugarska proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine, za aneksijske krize 1908/09. u talijanskom časopisu L’Italia all’estero pisao protiv aneksije. Za I. svjetskog rata bio interniran u Italiji, gdje je došao u dodir sa socijalističkim političarom L. Bissolatijem i surađivao u listovima Il Lavoratore i L’Umanità. Vrativši se u Zadar, bio potpredsjednikom Jugoslavenske čitaonice (do 1918. Hrvatska čitaonica), fungirao kao izdavač Našeg lista (1919–20) i istupao protiv talijanske okupacije Dalmacije, osobito 1919. člancima u Narodnom listu (Pisma sa Zrmanje). God. 1920. ponovno uhićen kao talac i naposljetku se preselio u Split. U Kraljevini SHS neko vrijeme bio predsjednikom Dalmatinske vlade i zastupnikom u Narodnoj skupštini, a nakon proglašenja šestosiječanjske diktature kralja Aleksandra senatorom. Također bio dugogodišnji predsjednik splitske podružnice Srpske banke d. d. u Zagrebu. Pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci, zastupajući ideje narodnog unitarizma, centralizma i velikosrpskog hegemonizma. S tih je pozicija istupao te pisao o suvremenim političkim prilikama u državi, napose u Dalmaciji, te o više suvremenih političara, osobito žestoko napadajući S. Radića (Srpski književni glasnik, 1922; Država, 1924–29, 1938–39; Istina, 1924; Radikalski glasnik, 1924; Radikalska misao, 1927; Vreme, 1928; Kritika, 1930; Politika, 1932; Magazin sjeverne Dalmacije, 1934–35. Dosta je pisao i o agrarnoj reformi, također u duhu svojih političkih shvaćanja (Narodni list, 1920; Novi život, 1921; Naša zemlja, 1922; Novo doba, 1922; Država, 1925–28; Politika, 1928; Mjesečnik Pravničkog društva, 1931). Na početku II. svjetskog rata i talijanske okupacije Dalmacije 1941. sa svojih se velikosrpskih pozicija pridružuje četničkoj akciji Nike Novakovića Longa radi talijanske okupacije svih područja na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije gdje žive Srbi. LIT.: Srbi na Primorju i aneksija BiH. Knin 1908, 7, 12. — Dr. Uroš Desnica. San Marco, 1(1941) 14. VII. — Đ. Stanisavljević: Pojava i razvitak četničkog pokreta u Hrvatskoj 1941–1942. Istorija XX veka. Zbornik radova, 1962, 4, str. 18–19. — A. Artić: Prilike u Zadru od 1918–1941. Zadar. Zbornik. Zagreb 1964, 307, 310, 311, 312. — V. Maštrović: Hrvatska društva u Zadru (1848–1920). Ibid., str. 475. — S. Kvesić: Dalmacija u NOB. Split 1979, 104.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žarko Dimić (Sremski Karlovci, 10. mart 1962) srpski je istoričar, književnik i hroničar. Trenutni je upravnik Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Biografija Osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za Istoriju.[1] Do marta 2022. objavio je preko 600 autorskih jedinica iz književnosti, istoriografije i istorije umetnosti.[2] Žarko Dimić je dobitnik mnogobrojnih povelja i priznanja u zemlji i inostranstvu i nagrada kao nosilac i pokretač projekata u kulturi i umetnosti. Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, ruski i mađarski jezik. Zastupljen je u dvadesetak pesničkih antologija u zemlji i inostranstvu. Piše esejistiku, likovnu i književnu kritiku. Član je Odeljenja za društvene nauke Matice srpske, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Društva novinara Vojvodine. Član je redakcije Zbornika za istoriju Matice srpske (2008–2012), Sentandrejskog odbora SANU od 2010, Pesničkih novina. Saradnik je u izradi Srpskog biografskog rečnika i Enciklopedije Novog Sada. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu, nauku i umetnost Krovovi, od osnivanja 1986. godine do danas. U prethodne dve decenije svoga radnog veka Žarko Dimić bio je: član Saveta pokrajinskog fonda kulture AP Vojvodine, član Saveta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, član Saveta Akademije umetnosti u Novom Sadu, potpredsednik SO Sremski Karlovci (1996–2000), predsednik SO Sremski Karlovci (2014–2016), član Upravnog odbora Vukove zadužbine, potpredsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Upravnog odbora Društva novinara Vojvodine, član Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta, član Upravnog odbora Arhiva Vojvodine (od 2017). Sekretar je Ekslibris društva Vojvodine. Predsednik je Upravnog odbora Malog istorijskog društva. Osnivač je čitavog niza kulturnih i umetničkih manifestacija u Sremskim Karlovcima i u Vojvodini. Od programa Kulturnog centra, do nekoliko likovnih kolonija, umetničkih bijenala, književnih susreta, izdavačkih delatnosti, nagrada i časopisa. Bio je član i sekretar odbora za obeležavanje značajnih godišnjica i datuma: 300 godina Seobe Srba (1690–1990), 300 godina Karlovačkog mira (1699–1999), 150 godina Srpskog narodnog pokreta (1848–1849), Odbora za podizanje spomenika ruskom generalu Petru Nikolajeviču Vrangelu u Sremskim Karlovcima, Grofu Savi Vladislaviću u Sremskim Karlovcima, Gacku i Sankt Peterburgu, član odbora za obeležavanje Tri veka Karlovačke mitropolije (1713–2013) itd. Sarađivao je kao istoričar u tridesetak emisija i projekata Radio-televizije Vojvodine. Inicirao je obnavljanje Česme „Četiri lava” iz 1799. godine. Inicirao je osnivanje Nagrade „Pavle Marković Adamov”. Do sada je bio zaposlen u Muzeju grada Novog Sada i u Kulturnom centru „Karlovačka umetnička radionica”. Upravnik je Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Živi i radi u Sremskim Karlovcima.

Sećanje na Progar i progarce - Milan Živojinović Sećanje na Progar i progarce ..... Izdavač: Autor - Beograd, 2003. god. Tvrd povez, 24 cm. 132 str. ILUSTROVANA..... Knjiga je ILUSTROVANA....... Progar je naselje u gradskoj opštini Surčin u gradu Beogradu. Prema popisu iz 2011. bilo je 1445 stanovnika. Materijalni dokazi ukazuju da su ovi prostori bili naseljeni još u najstarija vremena. Utvrđeno je da se na prostoru današnjeg centra nalazila rimska nekropola iz perioda kasne antike, ali i da se na ovom prostoru živelo tokom čitavog srednjeg veka. Početkom VI veka ovaj prostor naseljavaju Sloveni. Progar je formiran u vreme najezde Turaka 1521. godine, kad je srpsko stanovništvo, bežeći preko Save, na mestu starog spaljenog sela osnovalo naselje. U turskom popisu 1546. zabeleženo je pod imenom Živač. Prvi put pod današnjim imenom pominje se 1716. godine, kada potpada pod austrougarsku vlast, a 1739. godine postaje deo Vojne granice. U Progaru se nalazi arheološki lokalitet Progarski vinogradi. Pravoslavni hram je izgrađen 1799. godine i posvećen je Sv. Arhanđelu Gavrilu (slavi se 26. jula). Tokom Prvog i Drugog svetskog rata hram je pretrpeo znatna oštećenja, ali je brzo obnovljen prilozima građana. Pominje se da je škola u Progaru počela sa radom 1760. godine, ali prvi zabeleženi podaci o učenicima datiraju tek iz 1802. godine. Tokom XIX veka radila je u teškim uslovima. Po izbijanju Drugog svetskog rata, došlo je do prekida rada osnovne škole. Prekid je trajao do školske 1942. godine, kada je đacima srpske nacionalnosti nametnut program ustaške Nezavisne Države Hrvatske. U selo su tada stigli i učitelji - Hrvati, koji su te godine držali nastavu prema svom programu. Tada dolazi do jednog novog momenta. U Progaru počinje da se aktivno razvija narodno-oslobodilačka borba. Do kraja 1942. godine iz sela je preko stotinu mladića i devojaka otišlo u partizanske jedinice. Partizani u selo ulaze ilegalno, najčešće noću i već te godine u selu i okolini izvode oružane akcije. Selo je tokom 1943. godine postaje slobodno od fašističke vlasti, povlači se ustaška žandarmerija, a s njom i učitelji. Sa školskom 1943/44. godinom, prema odluci Okružnog NO odbora za Srem započinje sa radom Partizanska osnovna škola s prvim partizanskim učiteljem Živkom Pucarevićem Učom. Dolazilo je do povremenih prekida nastave zbog iznenadnog upada fašista u selo. U partizanskoj školi se radilo na opismenjavanju nepismenih meštana, pripremani su pozorišni komadi i skečevi. Po odluci Opštine Zemun osnovna škola `Jovan Popović` iz Progara se integrisala sa osnovnom školom `Branko Radičević` iz Boljevaca i od tada nosi to ime, a 1974. godine je izgrađena nova školska zgrada. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

H.M. Stanley - Kako sam nasao Livingstonea Henri Morton Stenli - Kako sam nasao Livingstona Putovanja, dozivljaji i otkrica u centralnoj Africi Mladost, Zagreb, 1953. Tvrd povez, zastitni omot kao na slici, 369 strana, ilustrovano. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Henri Morton Stenli, poznat u Kongu kao Bula Matari (kamenolomac), rođen kao Džon Roulands (rođen 28. januara 1841, umro 10. maja 1904.) je bio novinar i istraživač. Postao je čuven po istraživanju Afrike i traganju za Dejvidom Livingstonom. Sadržaj Biografija Rođen je u Denbigu u Velsu. Majka mu je tada imala 19 godina. Otac mu je bio alkoholičar. Roditelji mu nisu bili venčani. Rastao je kod dede do svoje pete godine. Kada mu je deda umro bio je u sirotištu, gde su odrasli dečaci često zlostavljali mlađe. Tu je bio dok nije napunio 15 godina. Sa 15 godina ukrcao se na jedan brod za Ameriku. Iskrcao se u Nju Orleansu i tu se sprijateljio sa bogatim trgovcem Stenlijem, čije ime je sam kasnije uzeo. Nakon vojne obuke učestvovao je u Američkom građanskom ratu na obe strane. Regrutovao ga je 1867. pukovnik Semjuel Forster Trapan da bi radio za nekoliko novina. Ubrzo ga je uočio Džejms Gordon Benet, osnivač Njujork Heralda, pa počinje raditi isključivo za njega. Postao je jedan od Heraldovih inostranih saradnika. Susret Stenlija i Livingstona i čuvena rečenica „Dr. Livingston, pretpostavljam“ U Africi Benetov sin je 1869. zamolio Stenlija da nađe škotskog misionara i istraživača Dejvida Livingstona, za koga se znalo da je u Africi, ali za njega se nije čulo jedno vreme. Benetov sin Džejms Gordon Benet Mlađi 1867. je preuzeo upravljanje novinama od svoga oca. Kada ga je Stenli pitao koliko može da potroši na traženje Livingstona, ovaj mi je rekao da uzima novac dok ga ne nađe. Stenli je putovao u Zanzibar i ekspediciju je snabdeo najbolje što je mogao, a tražio je najmanje 200 nosača. Našao je Livingstona 10. novembra 1871. u Uđiđi blizu jezera Tanganjika u današnjoj Tanzaniji. Kada je sreo Livingstona obratio mu se Wikiquote „Dr. Livingston, pretpostavljam“ . Stenli mu se pridružio u istraživanju područja. Tada su ustanovili da Nil i jezero Tanganjika nemaju međusobnu vezu. Na povratku napisao je knjigu o svojim doživljajima. Njujork herald i britanski Dejli telegraf su finansirali drugu Stenlijevu ekspediciju u Afriku. Tada je uspeo da reši misteriju toka reke Kongo do mora. Kontroverze su pratile Stenlija celi život. Mnogo energije utrošio je braneći se od optužbi da je tokom afričkih ekspedicija bio surov. Pojavile su se i činjenice koje su govorile da je njegovo mišljenje bilo da divljaci poštuju samo silu, snagu i hrabrost. Stenli je indirektno odgovoran jer je omogućio belgijskom kralju Leopoldu II da uspostavi svoju vlast u Kongu. Osim toga Stenlijeve ekspedicije su doprinele širenju afričke trianosomije. Stenli je 1886. predvodio novu ekspediciju spasavanja Emin-paše, guvernera Ekvatorije u južnom Sudanu. Posle mnogih teškoća i mnogo izgubljenih života Stenli i Emin-paša su se sreli 1888. Otkrili su Edvardovo jezero. Vratili su se tek 1890. Stenlijev ulazak u Ituri šumu predstavljao je krvav napad na domoroce. Pri povratku u Evropu oženio se sa velškom umetnicom Doroti Tenant i oni su usvojili dete. Proglašen je vitezom zbog svojih zasluga za britansku imperiju u Africi. Umro je u Londonu 10. maja 1904.

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1988. god. Broširan povez, 24 cm. 370 str. ilustrovano Nadalj se prvi put spominje u pisanim izvorima 1543. godine kao obveznik prireza. U isto vreme i u istom spisku, spominje se i naselje Nadaš, takođe kao obveznik prireza. Prvi Nadalj, preteča današnjeg Nadalja, nalazio se pored desne obale Velikog bačkog kanala i druma Turija – Bačko Gradište. U Vojnoj granici, koja je osnovana 1701. godine, Nadalj je u početku vojnički pripadao Čurugu, a od 1809. sa Gospođincima čini zajedničku kompaniju. U Rakocijevoj buni, koja je trajala od 1703. do 1711. godine, uništeni su i prvi Nadalj (verovatno sredinom oktobra 1705. godine) i naselje Nadaš. Naime, kad je Mađarska oslobođena od Turaka Karlovačkim mirom 1699. godine, nije dobila očekivanu nezavisnost, već je postala deo Habzburške monarhije sa sedištem u Beču. Ferenc Rakoci podiže ustanak za oslobađanje Mađara od austrijske vlasti i nekoliko puta poziva na svoju stranu i Srbe, ali se oni nisu hteli pobuniti protiv cara od kojeg su dobili „privilegije” i države u koju su tek izbegli od Turaka. Austrijski car je tada koristio i Srbe za gušenje ovog ustanka, zbog čega su Rakocijevi vojnici izvršili odmazdu nad srpskim stanovništvom. Iz izveštaja jednog generala Rakociju, saznajemo da je njegova „vojska sve do petrovaradinskih šančeva posekla sve Srbe i sva mesta i svo blago u prah pretvorila.” Većina Srba je bila raspoređena duže reke Tise spremna za sukob sa Turcima koji su još držali Banat, pa nisu očekivali da će ih iza leđa napasti Rakocijeva vojska. Tako su Nadalj i Nadaš pretvoreni u pustare na kojima se posle 100 godina podigao sadašnji Nadalj. U proleće 1800. godine udaren je kolac na sredini budućeg naselja. Naseljavanje kmetova na pustaru Nadalj odobreno je 19. septembra 1801. godine. Već iste godine podeljeni su placevi i počela je izgradnja kuća. Srpska pravoslavna crkva posvećena Ivandanu – Rođenju Svetog Jovana, proroka, preteče i Krstitelja Gospodnjeg, sagrađena je u centru naselja 1813. godine. Za razliku od Srbobrana i Turije, koji su od 1753. do 1848. godine bili u sastavu Potiskog krunskog dištrikta, Nadalj je od svog osnivanja 1801. godine pripao Šajkaškom bataljonu koji je formiran 1763, a ukinut 1873. godine, kao deo Vojne granice. Šajkaši su bili specifičan rod habzburške vojske, koji se kretao u uskim, dugačkim brodovima, poznatim kao šajke. Šajkaši su postojali mnogo pre formiranja Šajkaškog bataljona. Ove vojne jedinice su operisale na Dunavu, Tisi, Savi i Morišu. Učestvovali su u mnogim bitkama protiv Osmanlija, a njihovo učešće je bilo od velike važnosti, jer su bili poznati kao hrabri i vešti ratnici. U borbama 1848/49. učestvovali su i stanovnici Nadalja. Posle pada Srbobrna 3. aprila 1849. godine, stanovnici Nadalja su izbegli u Titel i Srem. Mađarska vojska je 13. aprila 1849. godine Nadalj upalila, pa je naselje, sem dve kuće, potpuno izgorelo. Godine 1852, Šajkaški bataljon je transformisan u Titelski pešadijski bataljon. Ova vojna jedinica je ukinuta 1873. godine, a njeno područje tada dolazi pod civilnu vlast i biva priključeno Bačko-Bodroškoj županiji, baš kao i Srbobran i Turija. Pošta postoji od 1891. godina, a telefon je uveden 1913. godine. Biblioteka je u Nadalju osnovana 1910. godine. U Prvom svetskom ratu, vojni obveznici iz Nadalja su 26. jula 1914. godine mobilisani u austrougarsku vojsku. Ne želeći da služe tuđinu, bežali su i skrivali se kao tzv. „logoši”. Na ruskom ratištu su se predavali i prijavljivali u Jugoslovensku diviziju i učestvovali u borbama na Dobrudži i Solunskom frontu. Kroz Nadalj je 16. novembra 1918. godine prošla oficirska konjička patrola srpske vojske, a 20. novembra 1918. godine došla je stalna desetina pešaka. U Prvom svetskom ratu su poginula 94 stanovnika Nadalja. Između dva rata, Nadalj je opština u srezu Stari Bečej. Okupatorska mađarska fašistička vojska je ušla u Nadalj 13. aprila 1941. godine. U toku Drugog svetskog rata, slobodoljubivi Nadaljčani pomažu i aktivno učestvuju u narodnooslobodilačkom pokretu. Na stubu i mermernoj ploči u samom centru naselja uklesana su 69 imena stanovnika Nadalja, koji su u toku Drugog svetskog rata izgubili živote. Kao uspomena na poslednje dane borbe za oslobođenje zemlje, na zgradu Zadružnog doma u centru naselja postavljen je deo avionskog krila na kome je zapisano: „Sa ovog aerodroma su početkom 1945. godine izvršavali ratne zadatke 422 jurišni i 112 lovački puk.” Nadalj je od mađarske fašističke okupacije oslobođen istog dana kad i Turija, 22. oktobra 1944. godine. Najznačajnija ličnost rodom iz Nadalja je arhitekta Momčilo Tapavica (1862-1949) koji je u prvim obnovljenim olimpijskim igrama u Atini osvojio bronzanu medalju u tenisu i iako se takmičio za Ugarsku, postao je prvi Srbin osvajač olimpijske medalje. Lazar Rakić (Nadalj, 22. decembar 1929 - Nadalj, 27. oktobar 1992) bio je srpski istoričar. Bavio se istorijom Vojvodine od 1848-1919. i Radikalnom strankom. Rođen je u Nadalju u zemljoradničkoj porodici, od oca Uroša i majke Latinke. Osnovnu školu je završio u Nadalju, a gimnaziju u Bečeju. Posle rata, u vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda, kao gimnazijalac, Rakić se pobunio pa je više meseci proveo u zatvoru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju. Radio je kao profesor u Učiteljskoj školi u Vršcu, na Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj“ u Beogradu, Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji u Zrenjaninu i gimnaziji „Svetozar Marković“ u Novom Sadu. Kao prosvetni savetnik radio je u Međuopštinskom pedagoškom zavodu iz Novog Sada. Odbranio je doktorsku disertaciju 1971. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za docenta je istom fakultetu je izabran 1974. za vanrednog profesora 1983. i redovnog profesora 1986. Predavao je istoriju naroda Jugoslavije u novom veku i metodiku nastave istorije. Objavio je oko 180 naučnih i stručnih radova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik 1993 - 1995 Nikola Koljević (Banja Luka, 9. jun 1936 — Beograd, 25. januar 1997) je bio srpski političar, šekspirolog i teoretičar moderne književnosti. Rođen je 1936. godine u Banjaluci u uglednoj trgovačkoj porodici.[1] Diplomirao je teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao.[2] Bio je univerzitetski profesor, prevodilac i esejista. Važio je za jednog od najcjenjenijih poznavalaca Šekspira u bivšoj SFRJ. Njegova univerzitetska karijera odvijala se na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Početak demokratske tranzicije u SR BiH zatekao ga je u statusu redovnog profesora i uglednog jugoslovenskog književnog kritičara i teoretičara. Kao šekspirolog, komparativista i teatrolog i priznati intelektualac uređivao je ugledne književne časopise Putevi i Izraz. Sa nekoliko kolega profesora na sarajevskom filozofskom fakultetu radio je na formiranju SDS-a. Tu grupu su pored njega sačinjavali profesori Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Aleksa Buha i Vojislav Maksimović. Na prvim slobodnim višestranačkim izborima 1990. godine izabran je za srpskog člana Predsedništva SR Bosne i Hercegovine. Sa mnogo entuzijazma se angažovao na na pripremi tzv. istorijskog sporazuma između Srba i Muslimana, kojim je trebalo da BiH ostane u Jugoslaviji. U znak protesta protiv uzurpacije nadležnosti kolektivnog organa od strane Alije Izetbegovića i muslimansko-hrvatske majorizacije srpskih predstavnika uaprilu 1992. godine Koljević je zajedno sa Biljanom Plavšić napustio Predsjedništvo SR BiH. Zajedno sa Karadžićem i Krajišnikom doneo je odluku o izlasku srpskog rukovodstva iz Sarajeva na Pale. Narodna skupština RS ga je izabrala za potpredsjednika RS i na toj funkciji je ostao sve do prvih poslijeratnih izbora. Kao vrstan poznavalac anglosaksonske kulture i jezika, bio je član svih srpskih delegacija na mirovnim pregovorima organizovanim uz posredovanje međunarodne zajednice. Dinamičan i komunikativan, „profesor” kako su ga nazivali saborci, bio je čovjek dijaloga i kompromisa, za koje u ratnom vremenu nije bilo prostora. Bio je kritičan prema slabostima u tadašnjoj srpskoj politici. Uporedo sa političkim aktivnostima, Koljević je bio angažovan na formiranju Univerziteta u Srpskom Sarajevu. Obavljao je dužnost prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Nije prekidao svoj autorski rad ni za vreme rata. Krajem rata i u prvoj godini mira objavio je dvije knjige: „Otadžbinske teme” 1995. i „Od Platona do Dejtona” 1996. Posthumno su objavljeni njegovi ratni dnevnici, dvotomno djelo bogato autentičnim dokumentima vremena, koje po ocjeni stručne kritike predstavlja najznačajniji izvor za istraživanje rađanja Republike Srpske. Pokušao je samoubistvo pucajući sebi u glavu 16. januara 1997. godine na Palama. Od posledica samoranjavanja preminuo je 25. januara 1997. godine u bolnici u Beogradu, u 61. godini života. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci. Dana 14. novembra 2019. godine otkrivena je bista Nikole Koljevića u Banjaluci uz prisustvo političkog rukovodstva Republike Srpske.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Olga Luković Pjanović (Negrišori, 7. april 1920 — Beograd, 1. april 1998) bila je srpski lingvista i pseudoistoričar. Biografija Završila je gimnaziju u Čačku, a zatim je bila primljena u Dom kraljice Marije u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata bila je u logoru u Nemačkoj. Nakon rata je radila kao spiker na Radiju Zagreb. Ubrzo je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za klasične jezike. U Parizu je doktorirala na Sorboni, 1969. godine, disertacijom Pravda kod Eshila i Sofokla.[1] Pored maternjeg srpskog jezika, poznavala je još devet jezika: starogrčki, latinski, francuski, nemački, ruski, engleski, poljski, italijanski i španski jezik.[traži se izvor] Postala je poznata nakon objavljivanja knjige Srbi... Narod najstariji u kojoj je dovela u vezu srpski sa stranim i antičkim jezicima. Za pristalice „Srpske autohtonističke istorijske škole“ radi se o kapitalnom delu, dok ga zvanična istoriografija potpuno odbacuje kao nenaučno i pseudoistoriografsko delo. Doživela je moždani udar tokom turneje po srpskoj dijaspori u SAD, nakon čega se vratila u Pariz gde je nastavila sa istraživanjima, ali nije više mogla da govori. Udavala se dva puta, za Bratoljuba Klaića, hrvatskog lingvistu i člana Hrvatskog državnog ureda za jezik za vreme Drugog svetskog rata i Cvetka Pjanovića, četničkog oficira.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Gavro A. Škrivanić: ORUŽJE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI, BOSNI I DUBROVNIKU, SANu Beograd 1957, str. 226. smatram da je NECITANA,,jer su delimicno NERAZDVOJENI TABACI spolja kao na slikama Гавро Шкриванић (7. фебруар 1900, Омиш – 19. јануар 1984, Београд) је био официр војске Краљевине Југославије и Југословенске народне армије и историчар. Основну школу је похађао у Омишу а гимназију у Шибенику. Крајем 1917. је мобилисан а наредне године је затворен у Бечу. Матурирао је у Сплиту 1919. године. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду у чину инжењерског потпоручника. Историју је апсолвирао на Филозофском факултету у Скопљу 1925. године. Исте године је ступио у авијацију и завршио је Ваздухопловно-извиђачку школу. До 1939. бавио се наставом летења. Од октобра 1939. до избијања Другог светског рата на тлу Југославије био је изасланик ваздухопловни изасланик у Италији. Потом прелази у Лондон где је био референт ваздухопловства при председништву југословенске владе. Крајем 1942. постављен је за инспектора југословенсог ваздухопловства у саставу РАФ-а на Средњем истоку. Био је краљев ађутант од марта до августа 1944. године. Био је на Вису 1944. године са Иваном Шубићем потом је уз сагласност АВНОЈ-а постављен за шефа југословенске војне мисије у Паризу. На овом положају је био до 1945. године. На свој захтев вратио се у земљу где је постављен за начелника IV одељења Команде ваздухопловства ЈНА. Ову дужност обављао је од 6. фебруара 1945. до 24. јуна 1948. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 28. фебруара 1947. године. Докторирао је априла 1955 године. До пензионисања (1971) је радио у Историјском институту САНУ. Са групом аутора био је добитник Октобарске награде града Београда 1974. за књигу Историја Београда (књига трећа, део: Београд у Првом светском рату). Научни рад Његов научни рад сконцентрисан је углавном на различите теме из војне историје а бавио се и историјском географијом и топономастиком. Највећи број радова засновао је на теренским истраживањима на територији СФРЈ а истраживао је у архивима Амстердама, Фиренце, Болоње, Париза и Лондона. Написао је 97 радова од којих седам књига. У оквиру Историјског института наставио је развој историјске географије и картографије који је отпочео Илија Синдик. Различите теме из историјске географије обрађују његове књиге Именик географских назива средњовековне Зете и Путеви у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику као и већи број мањих радова о властелинствима, топономастици, границама српске средњовековне државе, о појединим областима и комуникацијама. Израдио је карту Југославије у Меркаторовој пројекцији у 20 секцији у размери 1:500.000. Био је уредник зборке Monumenta cartographica Jugoslaviae I и II. За Школски историјски атлас који је од 1965. имао више од десет издања израдио је 25 историјских карата. У области војне историје проучавао је средњовековно оружје и војску у српским земљама, начин ратовања, фортицикације, поједине ратове и битке. Поред низа мањих радова објавио је књиге Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику и Косовска битка. Његова обимна књига (преко 1000 страна) Војна историја средњовјековне српске државе још је у рукопису.

Autor: Ian Kershaw Godina izdanja: 2018. Br. str.: 560 Povez: Mek Format: 155mm x 235mm Pismo: Latinica Opis Knjiga Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. koja kao nijedna dosad objašnjava kako i zašto se Hitlerov režim uspio održati sve do stadija potpune propasti, unatoč sve većim ratnim razaranjima i ljudskim gubicima u posljednjoj fazi rata. Hvaljeni britanski povjesničar Ian Kershaw u ovoj se knjizi intenzivno bavi razdobljem od neuspjele vojne urote i bombaškog atentata na Hitlera 20. srpnja 1944. do potpisivanja konačne njemačke kapitulacije 8. svibnja 1945., u kojemu je stradalo mnogo više njemačkih civila i vojnika nego svih prethodnih ratnih godina. Mnogo se toga moglo izbjeći da su Nijemci na vrijeme bili spremni pristati na savezničke uvjete. No Adolf Hitler uporno je odbijao svaku pomisao o kapitulaciji: njegove autodestruktivne naredbe i dalje su se provodile, a njegova se moć uspjela održati sve do samoga kraja. No koji mu je mehanizam vladanja omogućavao da ravna sudbinom Njemačke i onda kada je već svima bilo jasno da je rat izgubljen te da zemlja biva bezrazložno razarana? Koliko su daleko Nijemci bili spremni podupirati Hitlera, čak i kada su znali da vodi zemlju do potpunog uništenja? Jesu li mu i dalje davali svoju voljnu potporu? Ili su pak to jednostavno morali činiti zbog terora kojemu su bili izloženi? Kako i zašto su se vojne snage nastavile boriti a vladajuća mašinerija nastavila djelovati do samog kraja? Upravo se tim i ostalim sličnim pitanjima bavi Ian Kershaw u svojoj briljantnoj i upečatljivoj knjizi Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. o posljednjim mjesecima nacističkog režima. Knjizi koja je nužna za razumijevanje same srži Hitlerova vladanja te struktura vlasti i mentalnih sklopova onih koji su ga kontinuirano podržavali. Što je naposljetku cijelu jednu naciju odvelo do potpunog sloma i uništenja. Knjiga godine prema izboru Sunday Timesa, Spectatora, Sunday Telegrapha, Daily Maila, Scotland on Sundaya i The Times Literary Supplementa. O autoru: Britanski povjesničar Ian Kershaw (1943.) jedan je od vodećih svjetskih stručnjaka za njemačku povijest 20. stoljeća. Osobito za Treći Reich i Adolfa Hitlera. Na tu temu objavio je više od dvadeset knjiga, među kojima se osobito ističu njegova opsežna dvosveščana biografija Adolfa Hitlera, Hitler 1889. – 1936.: Hubris (1998.) i Hitler 1936. – 1945.: Nemesis (2000.) te knjige Kraj: Slom Hitlerove Njemačke 1944. – 1945. (The End: Hitler’s Germany 1944-45; 2011.) i Do pakla i natrag: Europa 1914. – 1949. (To Hell and Back: Europe 1914-1949; 2015.). Za svoje je knjige dobio brojna priznanja, poput nagrade Wolfson za najbolje povijesno djelo (2000.). Nagrade Elizabeth Longford za najbolje povijesnu biografiju (2005.). Te knjižne nagrade Britanske akademije (2001.). Član je britanskoga Kraljevskog povijesnog društva i Britanske akademije. Do umirovljenja radio je kao redoviti profesor povijesti na Sveučilištu u Sheffieldu. Kao stručni savjetnik surađivao je na brojnim BBC-jevim dokumentarnim serijama, kao što su The Nazis: A Warning from History (1997.), War of the Century (1999.) i Auschwitz: The Nazis and the ‘Final Solution’ (2005.).

Izveštaj o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu i nastojanjima da se vrate Srbiji Izdavač: Izdavačka knjižara Jugoistok, Beograd Edicija Gnomon Autor: Vojislav M. Jovanović - Marambo Predgovor: Vasilije Krestić Povez: broširan Broj strana: 499 Sadržaj priložen na slikama. Veoma dobro očuvana. Ova knjiga dokumentovano svedoči o pljački arhiva koju su planski izveli pripadnici nemačkih oružanih snaga uz podršku svojih saveznika od 1941. do 1944. godine na teritoriji pod nemačkom okupacijom bivše Jugoslavije, a najviše na području Srbije. Pretežan deo zaplenjenih arhiva transportovan je u Beč, a nešto manji u Berlin. Ukupan obim opljačkane građe iznosi oko 40 železničkih vagona. Najveći deo opljačkanih arhivskih celina, drevnih povelja i drugih dokumenata neprocenjive vrednosti nikada nije vraćen srpskim arhivskim ustanovama iz kojih su odneseni da bi u istorijskim i propagandnim institucijama Trećeg rajha bili prepravljani ili uništavani, ili prešli u lično vlasništvo »istoričara« i »kolekcionara«. Zahtevi sada već bivše Jugoslavije za povraćaj arhiva koje su pokrali Rajhs-arhiv i Ajnzac-štab Rozenberg, sadrži 61 stavku i obimnu dokumentaciju koja ilustruje verodostojnost potraživanja ove građe od strane Komisije za restituciju opljačkanih arhiva koja je radila do sredine sedamdesetih godina 20. veka. Autor ove knjige, dr Vojislav Jovanović Marambo (1884-1968) bio je diplomata Kraljevine Jugoslavije, načelnik istorijskog odeljenja MID SFRJ do 1950. godine, profesor književnosti Univerziteta u Beogradu, dramski pisac i naučni savetnik SANU. (K-102)

Odlično stanje ПРОФ. ДР ОЛГА ЛУКОВИЋ-ПЈАНОВИЋ СРБИ ... НАРОД НАЈСТАРИЈИ ТОМ 2 АИЗ ДОСИЈЕ БЕОГРАД 1990 ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 25 СМ 336 СТРАНА Olga Luković Pjanović (Negrišori, 7. april 1920 — Beograd, 1. april 1998) bila je srpski lingvista i pseudoistoričar. Biografija Završila je gimnaziju u Čačku, a zatim je bila primljena u Dom kraljice Marije u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata bila je u logoru u Nemačkoj. Nakon rata je radila kao spiker na Radiju Zagreb. Ubrzo je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za klasične jezike. U Parizu je doktorirala na Sorboni, 1969. godine, disertacijom Pravda kod Eshila i Sofokla.[1] Pored maternjeg srpskog jezika, poznavala je još devet jezika: starogrčki, latinski, francuski, nemački, ruski, engleski, poljski, italijanski i španski jezik.[traži se izvor] Postala je poznata nakon objavljivanja knjige Srbi... Narod najstariji u kojoj je dovela u vezu srpski sa stranim i antičkim jezicima. Za pristalice „Srpske autohtonističke istorijske škole“ radi se o kapitalnom delu, dok ga zvanična istoriografija potpuno odbacuje kao nenaučno i pseudoistoriografsko delo. Doživela je moždani udar tokom turneje po srpskoj dijaspori u SAD, nakon čega se vratila u Pariz gde je nastavila sa istraživanjima, ali nije više mogla da govori. Udavala se dva puta, za Bratoljuba Klaića, hrvatskog lingvistu i člana Hrvatskog državnog ureda za jezik za vreme Drugog svetskog rata i Cvetka Pjanovića, četničkog oficira.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Bukurov (Ostojićevo, 13. maj 1909 — Novi Sad, 20. april 1986) bio je srpski geograf i akademik SANU. Biografija Rođen je 13. maja 1909. godine u severnobanatskom selu Ostojićevu, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Ostojićevu, a gimnaziju započeo u Kikindi a završio u Senti 1927. godine. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu, gde je 1931. godine diplomirao na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta. Te godine je objavljen i njegov prvi naučni rad Ada. Od tada do smrti, punih 55 godina, proteklo je u izvanrednom stvaralačkom naporu, koji se nije prekidao ni posle penzionisanja 1. oktobra 1977. godine. Radna i naučna karijera Nakon završenih studija jedno vreme je radio kao asistent - volonter na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1933. do 1941. godine radio je u Senti, prvo kao suplent, a zatim kao profesor Realne gimnazije. Za vreme Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije po sopstvenoj želji nije bio u službi. U godinama pre napada hitlerovske Nemačke na Jugoslaviju, proučavao je dolinu Tise i predao je rad pod naslovom Dolina Tise u Jugoslaviji kao doktorsku disertaciju, pred sam rat. Okolnosti su sprečile odbranu, tako da je ona održana tek 1946. godine. Objavljena je kao posebno izdanje Srpskog geografskog društva. U decembru 1946. godine, kao doktor geografskih nauka, postao je profesor novoosnovane Više pedagoške škole u Novom Sadu. Tokom 1957. i 1958. godine bio je profesor na Geografskoj grupi Prirodno - matematičkog fakulteta u Beogradu i direktor Geografskog zavoda. Odatle se ponovo vratio u Novi Sad, na staro mesto profesora Više pedagoške škole, gde je dve godine vodio kurseve iz geografije i istorije. Godine 1961. je prešao na Univerzitet u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu vodio četvorosemestralnu nastavu iz geografije u okviru Grupe za istoriju. Godine 1962. osnovana je na istom fakultetu posebna Katedra za geografiju sa prvim i drugim stepenom školovanja. Nju je, kao njen osnivač, vodio profesor Bukurov. On je ostao i šef katedre i kada je ona 1969. godine ušla u sastav Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Od 1976. godine on je bio direktor Instituta za geografiju na istom fakultetu i na toj funkciji je ostao do penzionisanja 1977. godine. Naučni doprinos Fizička geografija Njegov naučni doprinos u fizičkoj geografiji je niz značajnih studija u kojima su iznesena originalna shvatanja o genezi makro i i mikro reljefa Vojvodine. Izvršio je klasifikaciju krupnih elemenata reljefa na: planine, peščare, lesne zaravni, lesne terase, aluvijalne ravni i tektonske depresije. Prvi je utvrdio da u aluvijalnoj ravni Dunava (Bačka, Banat) sem inundacione ravni, postoji i fragmentirano očuvana površina više od ove ravni. Nazvao ju je aluvijalna terasa i utvrdio njene granice, morfometrijske karakteristike, geološki sastav i genezu. Među radovima ove grupe izdvajaju se analitičke i sintetičke studije: Tri bačke doline: Krivaja, Mostonga i Jegrička (1950), Geomorfološke crte novosadske okoline (1951), Geomorfološke crte južne Bačke (1953), Geomorfološki prikaz Vojvodine (1953), Geomorfološki prilike banatskog Podunavlja (1954), Geomorfološki prilike severnog Banata (1961), Problemi geneze u reljefu Vojvodine (1966), Geomorfolog i ja Šajkaške (1971), Fizičko-geografski problemi Bačke (1975), Sintetička razmatranja geomorfološkog problema na teritoriji Vojvodine (1982) (pristupna beseda u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti 1981. godine) i Geomorfološki problemi Banata (1984). Društvena geografija Naučni doprinos akademika Branislava Bukurova u društvenoj geografiji izražen je kroz dva pravca istraživanja. U prvom su date naučne osnove privredno - saobraćajne geografije, kroz analizu delovanja prirodnih i društvenih faktora na određenom prostoru, njihove povezanosti i uzajamnih uticaja u razvojnom procesu. U drugom je dat veliki broj značajnih studija stanovništva Vojvodine i seoskih i gradskih naselja Pokrajine. Originalne su i veoma značajne studije porekla stanovništva Vojvodine i njegovih migracionih kretanja. U prvoj grupi pomenutih radova treba istaći naučnu vrednost studija: Veliki kanal Dunav—Tisa—Dunav (1949), Privredno - geografske prilike i saobraćajne veze fruškogorske oblasti (1951), Udeo i mesto Vojvodine u ratarskoj proizvodnji Jugoslavije (1956), Geografske osnove bačke poljoprivrede (1958), Mostovi na velikim rekama Jugoslavije i njihov privredno - saobraćajni značaj (1964), Privredne prilike Šajkaške, Geografske osnove željezničkog saobraćaja u Bačkoj (1972), Aluvijalne ravni kao životni prostor na teritoriji Vojvodine (1975). Geografija stanovništva i Demografija Prvi rad iz geografije stanovništva - Posledice migracije u severozapadnom Potisju, objavljen je 1939. godine. Tu je proučeno naseljavanje Crnogoraca, Bosanaca, Ličana i drugih u bivši senćanski srez, njihovo prilagođavanje na novu sredinu kao i njihov uticaj na tu sredinu. U radu Poreklo stanovništva Vojvodine (1957) proučeni su naseljavanje Bosanaca, Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Makedonaca, Crnogoraca i Slovenaca na teritoriju Vojvodine posle Drugog svetskog rata. Tu su proučene demografske karakteristike i strukture migranata i proračunati i prikazani migracioni bilansi svih republika druge Jugoslavije. Vrlo korisni su podaci o rasporedu naseljenika po vojvođanskim srezovima i gradovima, njihov procentualni udeo u ukupnom stanovništvu kao i pregled stanovništva Vojvodine po republikama rođenja i njihov etnički sastav. Napisao je radove: Uticaj geografske sredine na novodoseljeno stanovništvo Vojvodine (1961), Kolonizacija Bačke za vreme Drugog svetskog rata (1971), Spoljašnje migracije naroda Jugoslavije izeđu dva svetska rata (1976) i Etnička struktura radnika koji su privremenom radu u inostranstvu (1976). Regionalna geografija Bista Branislava Bukurova u Novom Sadu Ostvarenja koja se po svom značaju izdvajaju su: Vršačke planine (1950), Ostojićevo (1966), Vojvodina, znamenitosti i lepote (1968), Bačka, Banat i Srem (1978). U ovu grupu takođe spada niz monografija vojvođanskih opština: Opština Bački Petrovac (sa Pavelom Hrćanom, 1976), Opština Ada (1979), Opština Beočin - geografska monografija (sa mr Živanom Bogdanovićem, 1981), Opština Žabalj (1983), Subotica i njena okolina (1983), Geografska monografija opštine Titel (1986), i Opština Ruma - geografska monografija (sa dr Slobodanom Ćurčićem, 1990), koja je objavljena posmrtno. Profesor Bukurov objavio je 371 naučni i stručni rad, a od toga 21 u poslednjih 10 godina svog života. Osim u šest slučajeva on je bio jedini autor. U toku čitavih 20 godina bio je sekretar Odeljenja za prirodne nauke Matice srpske i urednik Zbornika za prirodne nauke ovog odeljenja. Priznanja za naučna i pedagoška dostignuća Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1968. a za redovnog člana 1978. godine. Prilikom izbora prvih članova u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, 4. decembra 1979. godine dr Branislav Bukurov izabran je za njenog redovnog člana. On je jedan od malobrojnih dobitnika medalje Jovan Cvijić, najvišeg priznanja koje Srpsko geografsko društvo dodeljuje najistaknutijim geografima. Godine 1976. dodeljena mu je nagrada AVNOJA-a, najveće priznanje saveznog značaja. Među jugoslovenskim geografima on je jedini dobitnik ove nagrade. On je takođe nosilac Sedmojulske nagrade SR Srbije za 1972. godinu. Odlikovan je Ordenom rada trećeg reda, dobio je prvomajsku nagradu Sindikata Vojvodine i Plaketu Društva geografa Vojvodine 1986. godine za izuzetan rad i postignute rezultate u nastavi i nauci. Branislav Bukurov umro je 20. aprila 1986. godine u Novom Sadu.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Објављена је први и једини пут 1990. године, у уздању Епархије жичке и шумадијске. За овакав подухват држава није имала слуха. Иза књиге, као рецензенти, стајали су тадашњи епископ шумадијски др Сава Вуковић и Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Књига је настала као резултат вишегодишњег архивског истраживања у земљи и иностранству. Историјски контекст Аутор у уводу наглашава да су Србија и Ватикан свој однос градили на вишевековном искуству које је тешко могло бити заборављено. Наводи непознате чињенице о плановима Аустроугарске из 18. века да њихов Београд постане католичка тврђава без Срба, што најбоље показује шта је овај простор чекало у аустријском крилу. Због тога, наглашава Дурковић Јакшић, српски устаници питању односа са Ватиканом пришли су веома опрезно. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније Први покушају иније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Србија и Ватикан у сукобу за време Штросмајера Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878, а чак је покушао да се меша и у брак кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Међу његовим захтевима издваја се и намера да се обнови београдска бискупија која је основана почетком 18. века под аустријском окупацијом. Конкордат и Први светски рат Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. Проф. др Милош Ковић о књизи Књига Србија и Ватикан 1804–1914 Љубомира Дурковића-Јакшића сасвим сигурно спада у капитална дела српске историографије. Писана зналачки и убедљиво, она сабира вишедеценијска сазнања свога аутора и поставља основе за сва будућа истраживања једне од великих, кључних тема српске историје. Б5 формат, тврд повез са омотницом, преко 500 страна

Izdavač: Biblioteka `Svetislav Vulović` Ivanjica Tvrdi povez, ilustrovano, ćirilica, 125 strana, 25cm Emilijan Protić rođen je 1940. godine u Pridvorici pored reke Studenice. Osnovnu školu tri godine je pohađao u rodnom selu, a završio je u Ivanjici gde je nastavio život. Srednju bibliotekarsku školu i Filozofski fakultet, grupu jugoslovensku i opštu književnost, završio je u Beogradu. U varoši pod Golijom i Javorom kraće vreme bio je srednjoškolski profesor. Radni vek završio je u užičkim „Vestima“ i na Radio Užicu kao stalni dopisnik. Publicističkim radom se bavi od 1994. godine kada je objavio monografiju „Svetlost na bpežuljku“, povodom 120 godina škole u Prilikama. Do sada je objavio 11 knjiga, najvećma posvećene jubilarnim godišnjicama bolnice, hidrocentrale na Moravici, FK Javor, školama na Goliji i Javoru. Pre dve godine objavio je knjigu „Listovi na vetru“, kao podsetnik na daleku 1868. godinu kada je otvorena čitaonica u Ivanjici. U međuvremenu, u zbornicima i periodičnim listovima objavljivao je radove iz dalje i bliže prošlosti moravičkog kraja. POGOVOR Pet portreta ivanjičkih akademika iz pera novinara i publiciste Emilijana Protića, jednog od najpouzdanijih hroničara i istraživača moravičkog kraja, pored toga što ukazuju na nedovoljno poznatu istorijsku činjenicu da se u svetu vrhunskih dometa nauke i kulture našao zavidan broj učenjaka poniklih u varošici podno Golije i Javora, predstavljaju u širokom vremenskom luku više nego uverljiv dokaz da je Srbija u 19. i prvoj polovini 20. veka ubrzano osvajala atribute moderne evropske države. Svaka od pet biografskih putanja u Protićevoj knjizi pokazuje da su pomenuti društevno-istorijski procesi, kao deo šire shvaćene srpske nacionalne ideje, bili nezamislivi bez obrazovane elite. Ovakav poduhvat obavezivao je autora na doslednu i odgovornu interpretaciju svega onoga što je u stručnoj literaturi objavljeno o životu i delu ovih istaknutih ličnosti iz naše daleke prošlosti. Pored toga što se oslanja na proverene izvore i dostupnu arhivsku građu, Protićev „biografski metod“ zasniva se na hronološki dosledno objedinjenoj faktografiji, a ono što ga naročito izdvaja iz obimne produkcije sličnih rukopisa jeste njegov pripovedački dar kojim i teško razumljive stvaralačke dileme takozvanom običnom čitaocu predočava kao prijemčivu i živu materiju. Tako pred nama izranjaju i oživljavaju bogati, bujni životi Protićevih zemljaka, njihovo pregalaštvo i posvećenost nacionalnim interesima, isprekidanim istorijskim lomovima i porodičnim dramama. Vešto spajajući sve važne biografske tačke petorice ivanjičkih akademika, prožete fragmentarnim svedočanstvima njihovih savremenika, Protić od prve stranice osvaja čitalačku pažnju, pa se njegovi životopisi neretko čitaju i kao svojevrsni obrazovni romani o vaspitanju, odrastanju i sazrevanju u vremenima kada je redosled nacionalnih zadataka imao jasno utemeljenje u životima najboljih sinova jedne mlade države. Istovremeno, hodeći zavičajnim i inim životnim stazama vladike Joanikija Neškovića, Stevana R. Popovića, Svetislava Vulovića, Kirila Savića i Nedeljka Košanina, prošlost doživljavamo kao večnu savremenost, kao neku vrstu nadvremenosti. Protićev istraživački pogled u istoriju, koliko god morao biti istinoljubiv, ne podleže normama istoricizma. Zato na pomenute velikane ne gledamo kao na okamenjene postamente prošlosti, već kao na vizionare. Danas, u doba kada štošta dobija akademski imprimatur, prigodno ilustrovana i stilski ubedljivo napisana knjiga „Ivanjički akademici“ u izdanju ivanjičke biblioteke „Svetislav Vulović“ predstavlja ohrabrenje, svojevrstan izdavački podsticaj i dragocen putokaz. Njenu aktuelnost prepoznajemo i u tome što nas u krupnom istorijskom planu ne odvaja od velikih umova koji su živeli u minuloj epohi, već što nas na posredan način spaja u kontinuirani civilizacijski tok. Stoga su Protićeve „biografske lekcije“ iz naše kulturne i naučne baštine dragocene za njihovo očuvanje i celishodnije ponašanje budućih istraživača. Zoran Jeremić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SREDNJOVEKOVNI GRAD SKOPLJE i konaci manastira Hilandara Aleksandar Deroko, Slobodan Nenadović Povez mek, veliki format Srpske akademije nauka i umetnosti Beograd, 1971. bogato ilustrovano RETKO U PONUDI arhitektura, deroko, manastir Hilandar, srednjovekovni gradovi, Makedonija, Skoplje.. Aleksandar Deroko (4/16. septembar 1894 — 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik i pisac Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni. Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Prandeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[1] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[2] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na željeznici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[3]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[4]. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[4]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[4]. Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,