MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Interpress, Beograd, Mek povez, 16 strana ILUSTRACIJE DUSAN VUKOTIC I RUDOLF BOROSAK! EKSTREMNO RETKO! U VEOMA DOBROM STANJU Душан Вукотић (Билећа, 7. фебруар 1927 — Загреб, 8. јул 1998) је био филмски редитељ, сценариста, аниматор, једини југословенски оскаровац и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Биографија Рођен је 1927. у Билећи, гдје је провео дјетињство.[1][2] Његов отац је био службеник, па су се због посла преселили у Загреб.[2] Још за време студентских дана на загребачком Архитектонском факултету крајем четрдесетих година прошлог века постаје стални карикатурист у хумористичком недељнику „Керемпух“. Објављује такође у „Јежу“, „Вјеснику“, „Филмској култури“ и другим. На цртаном филму ради од 1951. године. Почео је у загребачком „Дуга-филму“. Дебитује са цртаним филмом „Како се родио Кићо“. Од 1956. године ствара у „Загреб филму“, предузећу за производњу документарних и кратких филмова у којем је основан Студио за цртани филм. Те године настаје „Несташни робот“ за који је на 3. југословенском филмском фестивалу у Пули Душан Вукотић добио Златну арену у категорији цртаног филма. То је била прва ауторска награда додељена нашем цртаном филму. Две године касније, у оквиру смотре светског анимираног филма у Кану 1958. године приказано је седам југословенских филмова од којих су три Вукотићева: „Каубој Џими“, „Чаробни звуци“ и „Абракадабра“. На овим сусретима првим пут је лансирана синтагма „Загребачка школа цртаног филма“. Филм „Сурогат“, ингениозну асоцијацију на савремене уметнине, синтетске творевине које преплављују сва подручја цивилизације, завршава 1961. године. Овај филм је 1962. године добио Оскара. Био је то први Оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. Вукотић је у својим филмовима комплетан аутор: режира, црта, анимира и, углавном сам себи пише сценарије. Експериментише комбиновањем цртаног и играног филма (`Мрља на савјести“ 1967, „Опера кордис“ 1968, „Арс грација артис“ 1970, „Скакавац“ 1975. и други). Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма. То су „Седми континент“ 1966, `Акција стадион` 1977. и „Гости из галаксије“ 1981. године. Вукотић је својим филмовима освојио 146 домаћих и међународних награда. Награђиван је на свим најзначајнијим међународним филмским фестивалима као што су фестивали у Берлину, Мелбурну, Лондону, Сан Франциску, Бергаму, Оберхаузену, Корку, Карловим Варима, Ансију, Монтевидеу, Мексико Ситију, Холивуду, Прагу, Манхајму, Њујорку, Кану, Милану, Барселони, Лајпцигу, Трсту, Атланти, Техерану и другим. Међународном наградом за животно дело „за изузетан допринос уметности анимације“ наградила га је 1987. године Међународна асоцијација цртаног филма.[3] Душан Вукотић је 25 година предавао филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу. По њему је названа награда која се додељује на Фестивалу анимираног филма.[4] Borošak, Rudolf, hrvatski filmski scenograf, crtač i redatelj (Zagreb, 10. III. 1932 – Zagreb, 6. II. 2022). Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, a od 1957. djelovao kao scenograf (tj. crtač pozadina) u mnogim animiranim filmovima Studija za crtani film Zagreb filma, među kojima i u više istaknutih ostvarenja u režiji Borivoja Dovnikovića, Nedeljka Dragića, Zlatka Grgića, Aleksandra Marksa i Vladimira Jutriše te Dušana Vukotića. Sedamdesetih i 80-ih godina XX. st. ostvario je više autorskih crtanih filmova u kojima slijedi poetiku Zagrebačke škole crtanog filma (Astralis, 1972; Univerzum, 1976; Slika, 1980; San, 1982; Klaun, 1987; Genesis, 1988). Radio je kao crtač pozadina i u seriji Profesor Baltazar.

DIJANINA LISTA - Vilhelm Kues Odlično očuvana Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista priča istinitu priču o izuzetnoj ženi Dijani Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sprovela jednu od najvećih humanitarnih akcija ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske. Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, u junu i julu 1942. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u Jasenovac, najveći ustaški koncentracioni logor. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Od žena su pre deportovanja oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika. Odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad. Vilhelm Kues je uspeo verno da dočara ono što je bilo osnovno: atmosferu masovnih progona i smrti. Njegova knjiga ima izuzetan značaj za upoznavanje široke javnosti s jednim tako važnim humanitarnim poduhvatom kakav je spasavanje srpske dece iz ustaških logora.

Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

NAŠI ODNOSI SA RUSIJOM - Dimitrije Popović + dodatak SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O ODNOSU SRBIJE I RUSIJE Sazvežđa 2022 46 str Dimitrije Popović (Beograd, 2. februar 1866 — Beograd, 22. novembar 1940) bio je jedan od veoma istaknutih diplomata Kraljevine Srbije. Pripadao je jednom prošlom, veoma kratkom dobu srpske diplomatije koje su nazivali „zlatnim dobom Srbije“ (1903—1914). Biografija Rođen je 2. februara 1866. u porodici koja je srpskoj kulturi dala nekoliko istaknutih poslenika. Premda je među savremenicima bio upamćen kao uspešan diplomata i autoritativna pisac studija iz diplomatske istorije sa određenim memoarskim elementima, Dimitrije Popović je široj javnosti ostao u senci svoje slavne braće, Bogdana Popovića i Pavla Popovića, poznatih književnih kritičara i profesora Beogradskog univerziteta. Njihov otac Jovan Popović, rodom iz Vukovara, došao je u Srbiju krajem pedesetih godina XIX veka, da bi u Beogradu ubrzo postao uvažen advokat. Majka Dimitrija Popovića – Savka, bila je kći „polkovnika i kavalira“ Stefana Markovića, sekretara kneza Miloša. Jovan i Savka Popović imali su osmore dece, a Dimitrije je bio drugo deta, tri godine mlađi od prvenca Bogdana. Porodični ambijent u kojem je stasao Dimitrije Popović bio je, nesumnjivo, uokviren već čvrsto utemeljenim merilima građanskog života, za razliku od većine ostalih uglednih porodica u Srbiji koje su još uvek pokušavale da patrijarhalne običaje postepeno usklađuju sa evropskim parametrima građanskog života.[1] Osnovnu i srednju školu svršio je u Beogradu, pokazujući naročitu prilježnost u učenju nemačkog i francuskog jezika. Maturirao je 1884. u Prvoj muškoj gimnaziji. Četiri godine kasnije završio je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu, ali je još kao student, od avgusta 1885. do marta 1886, u zvanju praktikanta, radio u Ministarstvu inostranih dela. Po svršenim studijama u Beogradu prvu sledeću školsku godinu je proveo u Beču gde je na Filozofskom fakultetu slušao predavanja iz istorije i filozofije. Po povratku u Srbiji, od oktobra 1889. ponovo radi kao praktikant u Ministarstvu inostranih poslova Ostao je dosledan svom ranom opredeljenju da ne ulazi ni u jednu poliitičku stranku, premda je njegov blizak rođak po majci Andra Nikolić bio jedan od istaknutih radikalskih vođa. Napredovao je u diplomatskoj službi relativno brzo i bez većih smetnji. Službovao je srpskim poslanstvima u Beču, Parizu, Budimpešti, Trstu, Sofiji, Carigradu, Petrogradu. Naročito u Petrogradu u nekoliko navrata imao je priliku da pokaže sposobnost veštog i taktičnog diplomate. Nije dopuštao da patriotska osećanja i očelivanja utiču na njegove procene političke situacije. Nije ga mimoišlo prevremeno penzionisanje do kojeg je, donekle, došlo i zbog njegove načelno postavljene distancije prema vodećim ljudima u Narodnoj radiklanoj stranci koja je bila na vlasti, zbog nespremnosti za određene ustupke koji su se ticali komunikacije s nadređenim ministrom, kao i samog načina dilomatskog rada.[2] Uvažen kao diplomata i nacionalni radnik, kao istoričar i memoarista, završavajući svoje diplomatske uspomene iz balkanskih ratova iznenada, 22. novembra 1940, umro u Beogradu. Dela Po svršetku karijere Dimitrije Popović je napisao niz memoarskih i istorijskih dela, smatrajući ih logičnim zaokruženjem svoje profesionalne karijere. Zahvaljujući njima, diplomatska istorija Srbije u jednom od njenih najvažnijih razdoblja – poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat – pokazuje nam se u novoj svetlosti, gde se sa mnogo nijansi tako karakterističnih za svet visoke politike jasno mogu pratiti i stanovišta velikih sila o različitim aspektima srpskog pitanja i stavovi zvaničnih krugova u Beogradu prema krupnim previranjima na Balkanu. Najveći deo svojih meomoarskih spisa, istorijskih rasprava i osvrta na savremena pitanja objavio je u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a njegove priloge objavljuvali su, osim visokotiražnih dnevnih listova poput Politike, Pravde i Novosti, i ugledni časopisi, od Letopisa Matice srpske, Pregleda i Misli, do Godišnjice Nikole Čupića. Od avgusta 1922. do marta 1932, Popović je bio i stalni dopisnik poznatog bostonskog lista Christian Science Monitor, u kojem je objavio više desetina priloga o zbivanjima u kulturi, političkim pitanjima i svakodnevnom životu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. L. 1. VES

POSVETA NA PREDLISTU, MALI BROJ,SITNIH FLEKICA NA PREDLISTU UNUTRAŠNJOST U ODLIČNOM STANJU Srpska književna zadruga Beograd 1991.god (reprint) Tvrd povez 388.strana.zlatotisak Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar. Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope.

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

SUBOTICA 1999. MEKI BROSIRANI POVEZ 245 STRANA ODLICNO OCUVANO Gašpar Ulmer (nem. Ulmer Каspаr), istoričar, književnik i arhivist (Stanišić, 13. april 1915 - Subotica 1. januar 2002.) Bio je treće dete krojača Vendelina Ulmera (Wendelin Ulmer, 1888.) i Katarine Umšteter (Katharina Umstädter, 1886.). Imao je starijeg brata Baltazara (Balthasar, 1909.) i stariju sestru Terezu (Theresia, 1911.). [1] U mladosti je igrao fudbal u lokalnom SK `Sloga`, a kasnije (1940. godine) obavlja funkciju sekretara fudbalskog kluba. [2] Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Travniku (prvi razred pohađao je u Somboru). Studiranje Bogoslovskog fakulteta u Đakovu prekinuo je 1939. godine, vrativši se u Stanišić, gde se zaposlio kao blagajnik parne mline i električne centrale. Nakon nekog vremena prelazi u Suboticu, gde radi kao fizički radnik i gde se ponovo nalazi sa svojom budućom suprugom (koju je i pre studija poznavao) subotičankom Ružicom Torjek. Iz zdravstvenih razloga napušta posao i vraća se u Stanišić gde dobija zaposlenje kao besplatni vežbenik u Opštini Stanišić. Venčava se sa Ružicom 29. decembra 1940. u Stanišiću i 11. oktobra 1941. dobijaju dve ćerke bliznakinje. U službi opštine Stanišić ostaje do 1942. godine kada odlazi o svom trošku na administrativni kurs Višu upravnu školu u Marošvašarhelju (danas Targu Mureš) što ga ujedno oslobađa vojne obaveze. Za vreme njegovog školovanja, njegova supruga je radila na njegovom radnom mestu. Kurs završava 08. maja 1944. i bio je zaposlen opet na istom mestu, do 08. septembra 1944. godine kad je stigao poziv za nacističku vojsku. Umesto da se odazove pozivu, Gašpar beži u Suboticu i vešto se skriva, dočekujući slobodu. Po oslobođenju vraća se u Stanišić gde radi u Mesnom Narodnom Odboru do sredine aprila 1946. godine. [3] Nakon toga sa porodicom se seli iz Stanišića u Suboticu. Godine 1955. dobija posao u tadašnjoj Gradskoj državnoj arhivi, i potpuno se posvećuje razvoju arhivistike i istoriografije u Subotici. Od 1974. godine radi u arhivima Austrije i Mađarske gde se bavi istraživanjem arhivske građe sa sadržajem zanimljivim za Jugoslaviju. Objavio je brojne publikacije kao rezultat svog istraživačkog radA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 RA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! René Ernest Joseph Eugène Étiemble (26. siječnja 1909. u Mayenneu, Mayenne – 7. siječnja 2002. u Vignyju) bio je esejist, učenjak, romanopisac i promicatelj bliskoistočne i azijske kulture. Poznat samo po svom obiteljskom prezimenu, Etiemble je 1955. držao željenu katedru za komparativnu književnost na Institutu za opću i komparativnu književnost na Sveučilištu Sorbonne prije 1968. i nastavio je raditi kao stalni profesor (i nakon umirovljenja u rujnu 1978. kao počasni profesor) na Sveučilištu Sorbonne-Nouvelle od 1956. do 1978. Njegova doktorska disertacija o Mitu o Rimbaudu i njegovim brojnim tumačima u cijelom svijetu donijela mu je slavu 1952. Međutim, jedan kritičar smatra da su Étiembleov podrugljivi ton i neki loši utemeljene pretpostavke o Rimbaudovu kasnijem životu podrivaju današnju vjerodostojnost knjige.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata predavao je na Sveučilištu u Chicagu i 1943. bio je pridružen Uredu za ratne informacije u New Yorku. Nakon rata predavao je francusku književnost na Sveučilištu u Aleksandriji od 1944. do 1948., a nakon toga na Sveučilištu u Aleksandriji. Sveučilište u Montpellieru, Francuska. Bio je autor šezdesetak djela (i uredio je slavnu UNESCO-vu Orijentalnu seriju za izdavača Gallimard). Među njegovim popularnijim djelima: Connaissez-vous la Chine? (Poznajete li Kinu?), Gallimard 1964. i Quarante ans de mon maoïsme (1934.-1974.) (Četrdeset godina mog maoizma) Gallimard 1976. Uživao je golem ugled književnog kritičara i odvažnog polemičara, čije je priznanje kasno stiglo pod krinkom službene nagrade Francuske akademije. Objavio je i tri romana, od kojih jedan Blason d`un corps. [Paris: Editions Gallimard, 1961.] još uvijek se pamti i rado čita. Zapamćen je i po svojim prijevodima djela Lawrencea od Arabije na francuski jezik. U mladosti, borbeni komunist i antifašist, zainteresirao se za kineski komunistički pokret. Zajedno s kineskim pjesnikom Dai Wangshuom 戴望舒 (1905.-1950.) napravio je niz prijevoda djela lijevih kineskih pisaca i objavio ih u posebnom broju Commune (veljača 1934.), glasila francuskih antifašističkih pisaca. ` i udruga umjetnika (Association des Écrivains et Artistes Révolutionnaires). U svojim kasnijim godinama bio je žestoki branitelj ljudskih prava, a njegova knjiga koja detaljno opisuje i osuđuje sve veću anglicizaciju francuskog jezika, Parlez-vous franglais? (Do you speak Franglais?), privukla je široku publiku. Godine 1988. dobio je nagradu Balzan za komparativnu književnost.

Nova, nekorišćena Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio prevela s engleskog Slobodanka Glišić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska -- Motivi -- Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne sluzbe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj skoli Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u alnbanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. Autor - osoba Di Lelio, Ana Naslov Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov ǂThe ǂBattle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic. scc Omotni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Hrptni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 ISBN 978-86-7562-087-7 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Korični i hrptni naslov : Kosovska bitka u albanskom epu Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska – Motivi – Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 x2

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

HERETICI I RENEGATI i - Isaac Deutscher HERETICI I RENEGATI i drugi eseji Isaac Deutscher Izdavač: August Cesarec Zgb.1990 strana 277,broširan povez, vrlo dobro ocuvano ,bokovi knjige su zuce boje , od starosti birka eseja poznatog povjesničara i analitičara Isaaca Deutschera. Teme se kreću od Marxa i Lenjina do Berije i analize rada britanskog povjesničara E. H. Carra. Sadržaj: 1. Heretici i renegati - Savjest bivših komunista - Tragičan život poljrugarskog ministra - 1984 - misticizam okrutnosti 2. Povijesni eseji - Dvije revolucije - Marx i Rusija - Trocki o Staljinu - E. H. Carr - povjesničar boljševičkog režima 3. Svršetak Staljinove ere - Rusija sredinom stoljeća - „Socijalistička konkurencija“ - Staljinova oporuka 4. Rusija na prijelazu - Slučaj Berija - Odgovor kritičarima - Poststaljinističko idejno previranje Isaac Doicher (rođen Isaac Deutscher; ponekad Deicher [3], 3. april 1907, Chrzanov, Austro-Ugarska, sada deo Poljske - 19. avgust 1967, Rim, Italija) je poljski i britanski istoričar i publicist, autor knjiga o istoriji i sociolog, biograf Lev Trocki i Josif Staljin, ekspert za probleme Sovjetskog Saveza i CPSU Isak Deutscher je rođen u religioznoj jevrejskoj porodici srednje klase u gradu Chrzanov u blizini Krakova u zapadnoj Galiciji. Kao dete, radio je sa chassidskim rabinom, ali je onda postao ateist (kako je sam Nemač tvrdio, proverio je istinu o vjeri i izgubio vjeru koristeći ne-košer hranu u grobu tzaddika (pravednika) na Iom Kipuru). Prvobitno je stekao slavu kao mladi pesnik; Od šesnaest godina objavio je svoje pesme u poljskim književnim publikacijama. Deutscherove pesme, napisane na jidišu i poljskom, odnosile su se na poljsku i jevrejsku istoriju, mitologiju i misticizam; tako je pokušao da premosti jaz između dve kulture. Pored toga, on je preveo i sa jidiškog, latinskog, nemačkog i hebrejskog na poljski. Studirao je istoriju [izvor ne precizira 2560 dana], filozofiju i književnost na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Sa 18 godina napustio je Krakov za Varšavu i ušao na Univerzitet u Varšavi, gdje je studirao filozofiju i političku ekonomiju. Istovremeno, Deutscher postaje marksista. Godine 1926. pridružio se zabranjenoj Komunističkoj partiji Poljske i bio urednik stranačke štampe. Godine 1931. posjetio je Sovjetski Savez, gdje je dobio ponudu od Moskovskog državnog univerziteta da zauzme poziciju učitelja u istoriji socijalizma i naučnog komunizma. Međutim, Deutscher je odbio i vratio se u podzemni rad u Poljskoj. Godine 1932. snažno se protivio staljinističkoj politici u rukovodstvu Kominterne. Posebno, Deutscher je osudio teoriju i praksu, koja je socijaldemokratiju smatrala `socijalnim fašizmom` i primarnim neprijateljem komunističkog pokreta, s pravom gledajući na pridržavanje takvog kursa kao na jedan od najvažnijih razloga koji su doveli do poraza nemačke komunističke partije u borbi protiv Hitlera. U svom članku Opasnost od varvarizma u Evropi (1933), on se zalagao za formiranje jedinstvenog fronta komunista i socijaldemokrata protiv nacizma. Otkako se Deutscher pridružio trockistima, odmah je izbačen iz Komunističke partije Poljske (zvanično zbog `preuveličavanja pretnje nacizma`). On je kasnije napisao o sebi kao “prvi komunist koji je protjeran iz poljske Komunističke partije za anti-staljinizam” [4]. Iako je Deutscher postao jedan od najistaknutijih poljskih trockista, od 1938. se distancirao od zvaničnog trockizma, ne odobravajući odluku Trockog da osnuje Četvrtu internacionalu. U aprilu 1939., neposredno pre okupacije Poljske od strane nacističke Nemačke, Deutscher je emigrirao u London. Život mu je bio spašen, ali se nikada nije mogao vratiti u Poljsku i vidjeti bilo koga od svojih rođaka. U Londonu, Deutscher, nakon što je temeljno studirao engleski jezik, pisao je članke za novine o jevrejskoj emigraciji iz Poljske, a takođe je postao i dopisnik uticajne publikacije The Economist. Kao član Poljske socijalističke partije, bio je član trockističke revolucionarne radničke lige neko vreme u egzilu. 1940. u Škotskoj, dobrovoljac se priključio poljskoj vojsci, ali je ubrzo bio interniran kao opasan subverzivni element. Oslobođen 1942. godine, vratio se u The Economist kao stručnjak za Sovjetski Savez i evropsku politiku, i počeo je pisati za The Observer. Nakon rata, raskinuo je s političkim trockizmom (dok je ostao Trocki) i bavio se naučnim aktivnostima. Proceedings Glavni članak: Deutscher Trilogi Posebna tema Deutscher-a bili su problemi SSSR-a i komunističkog pokreta. Jedan od prvih pokušao je da analizira fenomen staljinizma. Deutscher je napisao Staljinovu obimnu političku biografiju (“Staljin: politička biografija”), u kojoj, za razliku od mnogih “Staljinovih učenjaka”, saznaje pravo poreklo formiranja, formiranja i razvoja Staljina kao revolucionara, političara i ličnosti. On istražuje genezu staljinizma, pokazuje njegove objektivne i subjektivne razloge i izražava neke misli o tome kako prevazići staljinizam kao izopačenost marksističko-lenjinističke teorije. Zahvaljujući pisanju Staljinove političke biografije, Deutscher je počeo da se smatra naprednim specijalistom u istoriji ruske revolucije. Glavni rad Deutscher-a bio je fundamentalna studija Lea Trockog, koja se sastojala od tri toma - `Oružani prorok` (1954), `Nenaoružani prorok` (1959) i `Prognani progon` (1963). Trilogija, objavljena u Londonu 1954-1963, zasniva se na detaljnoj studiji Trockog arhiva na Harvardskom univerzitetu, uključujući i `zatvorenu sekciju` arhive, kojoj je Deutscher dopušteno uz dozvolu udovice Trockog, N. Sedova (1882-1962); iako nisu svi materijali mogli da koriste u svom radu, pošto je zvanično ovaj deo arhive otkriven tek 1980. godine. Skraćeni ruski prevod drugog i trećeg sveska, američkog istoričara N. N. Iakovleva, objavljen je u Moskvi 1991. godine pod naslovom Trocki u egzilu. Kompletan prevod sva tri toma objavljen je 2006. u izdavačkoj kući Tsentpoligraf. Prema Davidu Northu, “herojska slika Trockog, koja se pojavila na stranicama izuzetne Biografske trilogije Isaaca Deutschr-a ... imala je značajan uticaj na čitavu generaciju radikalizovane omladine šezdesetih godina... (u hodniku ,dole, ormar ,cip_)

AVANTURA NA BALKANU 1915 Daglas Meriveder Dold Str 207 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Knjiga “Avanture na Balkanu, 1915.” po prvi put je sada prevedena na srpski jezik, i opisuje iskustvo jednog Amerikanca u Srbiji u potpuno vanrednim okolnostima. Ali „avanture“ doktora Dolda su na neki način i simbol za sve nas kakvi su bili naši odnosi, kakvi treba da budu naši odnosi i kakvi mogu biti u budućnosti – rekao je Skat i dodao svoje viđenje ove priče: – Doktora Dolda vidim kao deo jednog šireg mozaika Amerikanaca, iz svih sfera života, koji su se odazvali na poziv “Srbiji je potrebna vaša pomoć,” sa čuvenog postera vajarke Malvine Hofman iz tog ratnog vremena. Zaista, veliki broj Amerikanaca srpskog porekla javio se u dobrovoljce da bi se borili rame uz rame sa svojim rođacime s ove strane okeana, sve do dalekog Solunskog fronta. Ali i drugi Amerikanci su pomagali na razne načine. Amerikanka Mabel Grujić, udata za srpskog diplomatu Slavka Grujića, pomagala je prikupljajući američku finansijsku pomoć za Srbiju. Ovi hrabri Amerikanci srpskog porekla ili Amerikanka udata za srpskog diplomatu, očito su bili vezani za ovu zemlju i imali su razlog što žele da joj pomognu. Ali, priča o dr Doldu svedoči o brojnim Amerikancima koji su pritekli u pomoć Srbiji kada joj je bila potrebna, iako nisu imali na oko nikakve veze sa ovom zemljom. Bili su to ljudi poput dr. Rosalie Morton, koja je nosila potrepštine na Solunski front i tamo radila u poljskim bolnicama. Bili su to ljudi poput dr. Ričarda Stronga, koji je aprila 1915-te predvodio mešovitu medicinsku misiju u organizaciji Rockefeller Fondacije i Američkog crvenog krsta, u cilju obuzda vanja epidemije tifusa. Čak i bivši predsednik Teddy Roosevelt je priložio deo novca od svoje Nobelove nagrade za pomoć srpskom narodu. Mnoge ljude su nadahnule priče o hrabrosti i požrtvovanosti koje su čitali u novinama i izveštajima iz ratom zahvaćenog regiona. Ali još više njih je inspirisao jedan čovek, Mihajlo Pupin, koji je u to vreme bio počasni konzul Srbije i osnovao svoju humanitarnu organizaciju na Univerzitetu Kolumbija (takozvanu Columbia Relief Expedition). Douglas Meriweather Dold bio je tek diplomirao na Koledžu za lekare i hirurge Kolumbijskog univerziteta kada se, zajedno sa svojim mlađim bratom Eliotom (tada još uvek studentom medicine), pridružio timu od pedesetak Amerikanaca na opasnom putu do Balkana kako bi pružili pomoć ranjenim vojnicima i civilima u nevolji. Doldov idealizam i saosećanje bili su odraz osećanja koja su Srbiji privlačila obične ljude širom Sjedinjenih Država koje su u to vreme, 1915-te, još uvek bile vojno neutralne. Čitajući Avanture na Balkanu shvatamo da je dr. Dold morao da napusti Srbiju zbog daljeg pogoršanja vida oštećenog u ratu, što je još jedan snažan primer zajedničkog žrtvovanja koje povezuje istoriju naših naroda i povezuje Amerikance i Srbe.

Od NATO agresije do Haškog tribunala Đošan Miloš Str 476 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Nema parčeta srpske zemlje, po kome u protekloj deceniji nije dejstvovala NATO avijacija, niti rođen Srbin, kome ne preti Haški tribunal. Pitanje je da li su pre silni naumili da bombarduju srpski narod, ili `pravedni` da formiraju Haški tribunal. Garantujem, da su tu odluku, svesni da gaze međunarodno pravo, doneli na istom sastanku. Time su pokrenuli lavinu koju je nemoguće zausaviti, i posle čega ništa više neće biti isto. Udari sa distance krstarećim raketama i ofanzivnom avijacijom, kao i upotreba novih i zabranjenih oružja, u periodu koji je usledio, postali su osnovni način realizacije globalnih ciljeva SAD i njenih saveznika. Zbog toga je deo moje vojničke karijere, vezan isključivo za borbu protiv NATO avijacije. U Republici Srpskoj Krajini, otklanjao sam posledice tih dejstava, u Republici Srpskoj ih proučavao, a na Kosovu i Metohiji se borio `prsa u prsa`. Bila je to neravnopravna i surova borba. O njoj sam svedočio pred haškim tribunalom. Ovom knjigom želim o njoj posvedočiti i pred svojim narodom. I tamo i ovde, govorim istinu i samo istinu. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, srpski narod je zadesila još jedna velika nesreća. Oklevetan i medijski satanizovan, izložen je svim vrstama pritiska. Od ekonomskog uništenja do fizičkog istrebljenja. Tukli su ga istovremeno iz vazduha i sa zemlje. Srpski narod se branio na večitim ognjištima, od istih neprijatelja i na sličan način. Zbog toga njegove izabrane predstavnike i komandante vojske zatiru, kao dahije srpske kneževe pre dva veka. Jedne su na prevaru domamili, druge izdajnički kidnapovali, a za trećim pokrenuli najveću hajku. Hag je dobio ulogu Valjeva, a Ševeningen most na Kolubari. Nacisti su za jednoga ubijenog nemačkog vojnika streljali sto. Današnje `demokrate i humanisti` satiru sve Srbe, zbog jednog vojnika. Hoće da se srpski narod oseća talac onih, koje savremene dahije ne stigoše poseći, a rado bi ih imali u svojim armijama. Traže da ih izdamo, i time pokažemo da nam ništa nije sveto i da se za dvesta godina nimalo nismo promenili.Tako je srpski narod izložen svojevrsnom, specifičnom i oglednom genocidu. Pojava ove knjige, izraz je moje unutrašnje potrebe i obaveze. Namenjena je svima i svako će se u njoj, na ovaj ili onaj način, naći i prepoznati.Jedni će se ponositi što su u njoj opisani a drugi žaliti što nisu. Mnogi će se ljutiti, a neki plašiti što iz nje nisu izostavljeni. U svakom slučaju, malo ko će prema njoj biti ravnodušan. Čak i oni koji nisu spomenuti, naći će svoje mesto u njoj. Njihova je privilegija da sami odluče gd bi se našli. Oni će biti najpravednije sudije o njenoj vrednosti. Svi događaji i likovi opisani u knjizi su stvarni.Predstavljeni u realnom vremenu i prostoru. U najvećem delu tih događaja sam učestvovao ili bio neposrdni svedok. Vredi oživiti sećanje mojim saborcima, koji su u tom vremenu bili sa nama. Mnogi od njih su pri tom dali najviše što su imali, svoje živote. Izdajstvo je, ne ukazati na one, koji su izbegli učešće u tim sudbonosnim događajima, u vreme kada su ginuli pripadnici moje jedinice. Želja da sačuvam njihova imena od zaborava, navela me je, da u sadašnje vreme, napišem ovu knjigu. Ona će služiti njihovim porodicama kao svedočanstvo, da se ponose na svoje najdraže, izgubljene u vrtlogu tih događaja. Uvod u kazivanje čine inicijalni događaji, odcepljenje Slovenije, nasilna secesija Hrvatske, neustavno osamostaljenje Bosne i Hercegovine. Pobunu šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresiji NATO na SRJ, posvećen je najveći deo knjige. Odlukom Savezne vlade i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, oslobođen sam obaveze čuvanja tajne u vezi događaja na KiM. Time je uklonjena i poslednja barijera da u potpunosti ostvarim svoj naum. Narod treba da zna, šta se zaista dešavalo na KiM. Roditelji i porodice imaju pravo znati gde i kako su izgubili decu, a država mora progovoriti o nestalim i kidnapovanim pripadnicima VJ, policije i civilima. Mora ostati zapisano kako se ko ponašao, gde je bio, šta je radio, kako je govorio, i sa kime sarađivao, u to, po srpski narod najteže vreme. Moj sud o pripremi za odbranu, načinu i postupcima u borbi, odnosu prema učesnicima i beguncima, izneo sam iskreno i bez straha, svestam mogućih posledica, bez obzira na to o kome se radi, ko će se u tome prepoznati ili će to uraditi drugi. Opisao sam i one među nama, koji zahvaljujući ratnoj sreći ostadosmo živi, svesno se izlažući opasnosti, predstavljajući glavnu metu šiptarskih terorista i NATO avijacije. Najdublje žalim, za svim civilnim žrtvama, koje su pale kao posledica tih borbi. Sa najvećim pijetetom se sećam vojnika i starešina, koji su u toj borbi dali svoje živote i iskreno delim bol sa njihovim porodicama. Izražavam duboko poštovanje prema mojim proslavljenim komandantima, koji su veštinom i brigom za ljude, spasili mnoge živote i izbegli bespotrebne žrtve. Dugujem iskrenu zahvalnost mojim saborcima, koji su imali poverenja u mene, kao što sam ja imao u svoje predpostavljene. Divim se malobrojnim, ali velikim pripadnicima srpskog naroda koji ostaše da žive na Kosovu i Metohiji i nakon što smo se mi, kao garant njihove bezbednosti i branioci morali povući. Odnos države prema tim ljudima, kao i prema porodicama nastradalih, nestalih i ranjenih, ogledalo je brige svakoga naroda za odbranu otadžbine i sada i ubuduće. S tim u vezi, osnovni cilj pisanja ove knjige je da pokaže razmišljanja i postupke jednog iz plejade oficira, u trenucima dok mu na njegove oči, trgovci i kukavice, vođeni svojim i tuđim interesima, cepaju državu u kojoj je odrastao i uništavaju narod kome pripada. Vreme će pokazati koliko sam u tome uspeo. Ovom knjigom će mnogi sa ponosom svedočiti o svojim precima, a nije malo onih, koji će je kriti od svojih potomaka. general Miloš Đošan

Kosovo l`Italia in guerra udzbenički format italijanski jezik 143 strane Mislim da je izdato 1999g Tekstovi unutar knjige (prvela sam na srpski ali su na italijanskom) МИЛОШЕВИЋ ВИДЕН ИЗ БЛИЗИНЕ Ко је човек који држи Атлантски савез под контролом? Кроз поверљива сведочења оних који га добро познају, портрет господина из Београда између маске и лица. Тежина породичне афере и жениног утицаја. од Жана Тоскија Марацанија Висконтија Рад Лауре Канали (2019) КЛУБ САМОУБИЦА Уводник посебне свеске Лимеса 1/1999 Косово, Италија у рату ПУТ У РАТ ПУТ У РАТ Од марта 1998. године – атентата на два српска полицајца од стране ОВК – до марта ове године, када је покренут НАТО напад, аналитичка реконструкција пута који нас је водио у рат. Прекретница је америчка подршка косовским герилцима. Роберто Мороцо Делла Роцца ТЕХНИКЕ ЗА МАСАКР ТЕХНИКЕ ЗА МАСАКР Ваздушна интервенција НАТО-а пружила је Србима прилику за општу офанзиву против албанских герилаца. Али снаге Београда не могу да задрже цело Косово. Тешкоће интервенције западне пешадије. аутор Андреа Нативи СРБИЈА ИЛИ ТОРТУГА? ГЕОПОЛИТИЧКА ПАТОГЕНЕЗА ЗЛОЧИНАЧКЕ ДРЖАВЕ СРБИЈА ИЛИ ТОРТУГА? ГЕОПОЛИТИЧКА ПАТОГЕНЕЗА ЗЛОЧИНАЧКЕ ДРЖАВЕ Милошевићева парабола ризикује да се заврши разарањем његове земље, сада у рукама мафије. Кључно питање санџака. Економска и геостратешка структура `Мале Југославије`. од Андреа Цорти ШТА ХОЋЕ КОСОВАРИ ШТА ХОЋЕ КОСОВАРИ Порекло и изгледи косовског рата према Албанцима. Од Ругове до ОВК, широк спектар политичких и геополитичких позиција. Упорна популарност умерених. Разочарање због италијанских нејасноћа. Зашто је потребна НАТО пешадија. аутор Арјан Кономи МАФИЈА ДРЖАВА: ИЗА КУЛИСА БАЛКАНСКИХ РЕЖИМА МАФИЈА ДРЖАВА: ИЗА КУЛИСА БАЛКАНСКИХ РЕЖИМА Српска и албанска мафија су испреплетене и гнезде се у врховима својих држава. Прљави послови југословенског руководства и његових пријатеља у Европи. Трговина дрогом као подршка косовским герилцима. „Чудни пар“ Бериша-Милошевић. од Јохана Пелемана ЦРНА ГОРА НА ИВИЦИ СЕЦЕСИЈЕ Политички сукоб између Милошевића и црногорског лидера Ђукановића ризикује да изазове нови, крвави геополитички лом на Балкану. Подгорица, под НАТО бомбама, спрема се на најгоре. од Ницоло Царнимео МАКЕДОНИЈА, ЗАХТЕВ ЗА ДРЖАВУ КАСАРНЕ Независност Косова може само да поново отвори велико македонско питање, праву јабуку раздора на Балкану. Етничка поларизација између Словена и Албанаца сада је и политичка. Бугарски реваншизам поново диже главу. од Францесцо Страззари ШТА ИТАЛИЈА РИЗИКА ШТА ИТАЛИЈА РИЗИКА Од српских репресалија до ширења балканских мафија, од загађења Јадрана до пропасти туризма, каталог негативних последица које би рат на Косову могао да изазове по нас. од Алфонса Дезидерија ИТАЛИЈАНИ ДОБРИ ТРЕНЕРИ Балкански ратови су били полигон за неке спољне силе, почевши од Сједињених Држава, које су обучавале и снабдевале сукобљене стране. Италија је такође била укључена. Гласине и чињенице о наводној италијанској помоћи косовским герилцима. од Франца Густинчича АМЕРИКА БЕЗ СТРАТЕГИЈЕ ОКРУГЛИ СТО ДА ЛИ ЋЕ НАТО ПРЕЖИВЕТИ 21. ВЕК? ДА ЛИ СМО ТУ ИЛИ ТО РАДИМО? Недоследности и противречности америчког приступа Косову. Збрка између `светих принципа` и националних интереса. Подржите слабе или јаке? Неизвесности Европљана и италијанска драма. Како смо сами себе учинили смешним. од Пинокија РУСИЈА У ОГЛЕДАЛУ Москва напад на Београд види као директну претњу себи. Лажне илузије о руском препороду након распада Совјетског Савеза и проблем судбине Москве у униполарном свету. Оно што Америка не разуме. од Гиулиетто Цхиеса КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ САБОТИРАЛИ МИСИЈУ ОЕБС-а КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ САБОТИРАЛИ МИСИЈУ ОЕБС-А Чудни догађаји међународних верификатора који је требало да прате примену споразума Холбрук-Милошевић на Косову. Американци и Британци су користили ОЕБС да подрже ОВК, маргинализујући Италијане, Французе и Немце. од Уликса ШТА ОСТАЈЕ ОД НАТО-А Косовски рат изазива дубоку промену у Атлантском савезу. Ка интервенционистичком и самолегитимнијем НАТО-у. Четири сценарија за будућност. Члан или нечлан: у чему је разлика? Роберто Менотти КОСОВО, ИТАЛИЈА У РАТУ - ИНДЕКС АУТОРА Аутори издања Лимес Кс 1999, Косово, Италија у рату.

Autor - osoba Šević, Milan, 1866-1934 = Šević, Milan, 1866-1934 Naslov O našim ljudima velikim i malim : anegdote i sećanja / Milan Šević ; priredila Zorica Hadžić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2011 (Petrovaradin : Alfagraf) Fizički opis 314 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Hadžić, Zorica, 1977- = Hadžić, Zorica, 1977- Šević, Dušan = Šević, Dušan Zbirka Novosadski manuskript (broš.) 978-86-82275-39-8 (za izdavačku celinu) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 5-13: Mali veliki ljudi Milana Ševića / Zorica Hadžić Napomena priređivača: str. 313-314. Predmetne odrednice Šević, Milan, 1866-1934 -- `O našim ljudima velikim i malim` Hranislav, Gavrilo, 1775-1843 -- U anegdotama Atanacković, Platon, 1788-1867 -- U anegdotama Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- U anegdotama Nović-Otočanin, Joksim, 1807-1868 -- U anegdotama Knežević, Stefan, 1806-1890 -- U anegdotama Mraović, Teodosije, 1815-1892 -- U anegdotama Daničić, Đura, 1825-1882 -- U anegdotama Natošević, Đorđe, 1821-1887 -- U anegdotama Jakšić, Đura, 1832-1878 -- U anegdotama Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- U anegdotama Stojanović, Nika, - -- U anegdotama Šiler, Fridrih fon Popović, Đorđe, 1832-1914 -- U anegdotama Kostić, Laza, 1841-1910 -- U anegdotama Nedić, Ljubomir, 1858-1902 -- U anegdotama Obrenović, Milan, srpski kralj, 1854-1901 -- U anegdotama Đurić, Milan, - -- U anegdotama Sremac, Stevan, 1855-1906 -- U anegdotama Geršić, Gligorije, 1842-1918 -- U anegdotama Đorđević, Ljubomir, - -- U anegdotama Novaković, Stojan, 1842-1915 -- U anegdotama Ranković, Svetolik, 1863-1899 -- U anegdotama Tolstoj, Lav Nikolajevič Karić, Vladimir, 1848-1894 -- U anegdotama Marić, Milan, - -- U anegdotama Jovičić, Dragoljub, - -- U anegdotama Matavulj, Simo, 1852-1908 -- U anegdotama Milićević, Milan Đ., 1831-1908 -- U anegdotama Pašić, Sreten, - -- U anegdotama Cvijić, Jovan, 1865-1927 -- U anegdotama Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 -- U anegdotama Simić, Pavle, 1818-1876 -- U anegdotama Ilić, Jovan, 1824-1901 -- U anegdotama Hadžić, Antonije, 1833-1916 -- U anegdotama Milošević, Raša, - -- U anegdotama Rajković, Đorđe, 1825-1886 -- U anegdotama Ignjatović, Jakov, 1822-1889 -- U anegdotama Predić, Uroš, 1857-1953 -- U anegdotama Vujić, Kosta, 1829-1909 -- U anegdotama Obrknežević, Filip, - -- U anegdotama Ilić, Vojislav, 1860-1894 -- U anegdotama Karasek, Jozef, 1868-1916 -- U anegdotama Marković, Svetozar, 1846-1875 -- U anegdotama Stanković, Borisav, 1876-1927 -- U anegdotama Stanojević, Dragiša, - -- U anegdotama Budmani, Petar, 1835-1914 -- U anegdotama Krečarević, Pera, - -- U anegdotama Kršnjavi, Isidor, 1845-1927 -- U anegdotama Jakšić, Beluš Đ., 1864-1882 -- U anegdotama Kaćanski, Stevan Vladislav, 1930-1890 -- U anegdotama Jagić, Vatroslav, 1838-1923 -- U anegdotama Skerlić, Jovan, 1877-1914 -- U anegdotama Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- U anegdotama Alković, Kosta, oko 1836-1909 -- U anegdotama Vujković, Mitar, - -- U anegdotama Protić, Ljubomir, 1866-1928 -- U anegdotama Male, Alber, 1864-1915 -- U anegdotama Meštrović, Ivan, 1883-1962 -- U anegdotama Petronijević, Branislav, 1875-1954 -- U anegdotama Pirot Lovran Novi Sad Smederevo ŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ Milan – pedagog, pisac, prevodilac (Novi Sad, 25. XI 1866 – Beograd, 21 XII 1934). Kad mu je bilo dve i po g. otac Jovan, koji je bio knjigovoditelj u Miletićevom magistratu i siročadski otac, je zbog pronevere izvršio samoubistvo. Mati Sofija bila je iz ugledne srpke porodice: ćerka gradskog načelnika i patrona novosadske srpske gimnazije Gligorija Jovšića, a sestre su joj bile Jelisaveta Pavla Simića, Nana Đorđa Natoševića i Marija Vula Paštrmca. Njenom udajom za lekara Svetozara Maksimovića, mali Š. je dobio veoma dobrog poočima, čije je prezime dodavao svome i tako se potpisivao. Prvih pet razreda gimnazije (treći privatno) učio je u novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, a šesti, sedmi i osmi u Halašu. Studirao je filosofiju, slavistiku i nemački jezik u Budimpešti, Minhenu, Ženevi i Lajpcigu. U toku studiranja boravio je 1886. u NSadu i iskazao je veliko interesovanje za rad SNP. U „Pozorištu“ je napisao prikaz Sigetijevog komada Vampir i čizmar (A kisèrtet), koji je posrbio J. Đorđević, čiji je rad pohvalio i istakao kao primer kako treba posrbiti neki tekst. Iste g. je za SNP napisao izvornu šaljivu jednočinku Na pozornici i u životu sa temom iz građanskog života, štampanu u nastavcima i u devet brojeva „Pozorišta“ (1886, br. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 i 55) i preštampanu u Zborniku pozorišnih dela, sv. 20. Posle izvođenja komada u NSadu recenzija u „Pozorištu“ (br. 56, 222, 223; br. 57, 227), koju je potpisao F., bila je izrazito negativna: delo je ocenjeno kao „u pravom smislu reči pronosak“, a za mladog pisca se kaže da je prvi put pred velikim forumom predstavio komediju sa veoma malenom i slabom radnjom koja predstavlja samo jednu scenu, a dve trećine su prazan razgovor i bledo slikanje nekolikih običnih osoba i prostih karaktera. Osporeno mu je da ima „žicu dramskog pesnika“. Komad je publika „primila hladno“. Poražavajuća kritika je uticala da se okane pisanja dramskih tekstova. Nastavio je, kako je napisao njegov prijatelj J. Grčić, da se raspituje za pozorišne prilike. U „Pozorištu“ je 1886. (br. 62 i 63) pisao o nemačkom glumcu Srbinu Joci Saviću, s kojim ce prvi put sreo tokom studiranja u Minhenu. Preveo je, s piščevom dozvolom, dramu Henrika Ibzena Nora (Et dukkehjem) koristeći nemački prevod objavljen u 2517. svesci Reklamove Universal-Bibliothek pod naslovom Nora oder Ein Puppenheim. Ibzenov komad u njegovom prevodu bio je igran u Bgdu, a SNP ga je prvi put prikazalo u Sremskim Karlovcima 31. III 1894. Milka Marković je tumačila lik Nore. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika. U Lajpcigu je 1888. završio studije s doktorskom tezom o Dositeju Obradoviću – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, koja je y zasebnoj knjizi objavljena u NSadu 1889. Vratio se, potom, u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru. Radio je prvo u Požarevcu, odakle je „Javoru“ 1889. poslao prevod Istorije ruske književnosti Pavla Viskovatova. U razdoblju od 1889. do 1909. bio je profesor gimnazija u Kragujevcu, Nišu i Bgdu, kratko vreme i u beogradskoj učiteljskoj školi. Za tih dvadeset g. delovao je i na književnom polju. Pisao je udžbenike: Uvod u filosofiju za srednju školu (1893), Logika za srednju školu (1894), Srpska čitanka za drugi razred srednje škole (1898), Srpska čitanka za treći razred srednje škole (1902), kao i studije: Petar Preradović prema Srpstvu i Hrvatstvu („Nova iskra“, 1901), Molitva u umetničkoj pesmi srpskoj (NSad 1902), Mihailo Vitković („Nova iskra“, 1902), O Luči mikrokozma („Zora“, 1902), O Dositejevim i o narodnim basnama („Srpski književni glasnik“, 1903), O Sremcu i P. Adamovu („Delo“, 1907), Ostavina Henrika Ibzena (LMS, 1911) i dr. Zbog partijskih sukoba je prevremeno penzionisan. Od 1910. do 1920. je mnogo putovao po inostranstvu, proučavajući pedagoške seminare. Objavio je i mnogobrojne studije iz književnosti i pedagogije: Stara i nova pedagogija (1920) i Obrazovanje učitelja i dečja knjiga (1920), Iz Brankova i Daničićeva kruga (1925), Miletić, Zmaj, Branko (Spomenica Svetozara Miletića, LMS, 1926), Problemi Emanuila Jankovića (LMS, 1927), Jedinstvena škola (1929), Prilozi o životu i radu Koste Trifkovića (LMS, 1932); od 1908. je uređivao ediciju Pedagogijska knjižnica, a od 1922. i ediciju Pedagoški klasici. Reaktiviran je od 1920, predavao je u beogradskoj Prvoj gimnaziji, a bio je i honorarni profesor univerziteta do smrti. Bio je saradnik redakcije Narodne enciklopedije Srba Hrvata Slovenaca – napisao je 29 odrednica, između ostalog i o sebi. Od 11. VIII 1924. do 9. XI 1934. dopisivao se sa J. Grčićem, poslao mu je 74 sitno ispisanih „dopisnih karata“ i 13 pisama. Umro je nakon kratke bolesti u Bgdu. Sahranjen je na Almaškom groblju u NSadu porodičnoj grobnici svog poočima. BIBL: Na pozornici i u životu, NSad 1886; O našim ljudima velikim i malim: anegdote i sećanja, NSad 2011; Dnevnici. Knj. 1, NSad 2013; Dnevnici. Knj. 2, NSad 2014; H. Ibzen, Nora (prev. Š.), Bgd 1891, 2011. LIT: J. Grčić, Naši pokojnici, LMS, 1935, sv. 1, s. 132–136; V. Stajić, Novosadske biografije, NSad 1940, sv. 5, s. 266–277. MG92

U dobrom stanju Kosmološko traganje za novom školom : modernizacijski izazovi u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880-1905. / Arsen Đurović Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1999 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1999 (Beograd : JP PTT saobraćaja `Srbija`) Fizički opis 394 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Posebna izdanja / Beogradski izdavačko-grafički zavod ISBN 86-13-00937-9 Napomene `Knjiga predstavlјa dopunjenu verziju magistarskog rada pod naslovom `Modernizacijski izazovi XX veka u sistemu srednješkolskog obrazovanja u Beogradu 1880-1903.` koji je [na Filozofskom fakultetu - Odelјenje za istoriju u Beogradu] odbranjen 9. juna 1999. godine` --> str. 15 Tiraž 500 Skraćenice: str. 373 Slika autora i beleška o autoru na presavitku korica Summary Bibliografija: str. 374-388 Registar. Predmetne odrednice Obrazovna politika -- Srednje škole -- Beograd -- 1880-1905 Obrazovanje -- Istorija -- Srbija Arsen Đurović (rođen 1959, umro 22. aprila 2012, Beograd) je bio srpski istoričar. Bavio se temama vezanim za modernizacijske procese u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka, istorijom modernog srpskog i evropskog obrazovanja, metodikom nastave istorije i arhivistikom. Đurović je diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1983. godine. Magistrirao je 1999. godine sa temom Modernizacijski izazovi XX veka u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880—1903. a doktorirao je 2003. godine sa temom Modernizacija obrazovanja u Kralјevini Srbiji 1905—1914. Od 2001. do 2003. bio je na studijskom boravku u Institutu Georg Ekert u Braunšvajgu. Prvobitno je radio u srednjoškolskoj nastavi u Beogradu da bi se zatim zaposlio na Filozofskom fakutletu u Beogradu. Godine 1999. postao je asistent za za Metodiku nastave istorije a 2004. docent za užu naučnu oblast Opšta istorija novog veka. Pored istoriografskog rada Đurović je veliku pažnju posvećivao arhivistici kao posebnoj naučnoj oblasti, istraživanjima u oblasti metodike nastave istorije, unapređivanju nastavnog procesa i udžbeničkog materijala. Ovih nekoliko klјučnih tema determinisale su umnogome njegov istraživački i stručni rad. Bio je član više stručnih i naučnih udruženja: Internationalen Gessellschaft für historische und systematische Schulbuchforschung (član od 2001, potpredsednik od 2007), IARTEM , Komisija za viša zvanja u oblasti arhivistike u Arhivu Srbije (2005—2007), Naučno veće Istorijskog instituta u Beogradu, ISCHE, History of Education Society (od 2007), The Editorial college of the Contributions to the Historical and Systematic Research on Schoolbooks University of Augsburg. U okviru Ministarstva prosvete Republike Srbije obavlјao je dužnost predsednika komisije za dobijanje licence za rad u obrazovanju (od 2007) a u okviru Arhiva Srbije predsednika komisije Fonda Andrija Arnautović za dodelјivanje nagrade Zlatna arhiva. Od 2008. bio je recenzent za jugoistočnu Evropu međunarodnog udruženja za izdavanje udžbenika EEPG, član komisije Ministarstva prosvete za evaluaciju udžbenika i član Komisije za izradu nastavnog programa za predmet istorija za 7 i 8. razred. Ministarstvo prosvete. Đurović je bio i član redakcije časopisa Nastava i istorija i Šumadijski anali (oba od 2006. godine). Preminuo je u Beogradu 22. aprila 2012. godine. Naučni rad Istraživačka interesovanja Arsena Đurovića mogu se svrstati u nekoliko tematskih celina: modernizacijski procesi u Srbiji u 19. i početkom 20. veka, istorija modernog obrazovanja u Evropi i Srbiji, arhivistika, metodika nastave istorije i proučavanje udžbenika. Prve svoje istraživačke radove Đurović je posvetio praktičnim problemima izvođenja nastave istorije (Situaciona analiza strukture učenika prvog razreda gimnazije kao osnova za postavku diferenciranog nastavnog metoda u nastavi istorije, Nastava istorije, 1996. godine i Strukturna analiza uspeha učenika u nastavi istorije u gimnazijama kao osnova za postavku diferenciranog nastavnog metoda, 1998). Ubrzo je svoju istraživačku pažnju usmerio na istoriju obrazovanja i istoriju ideja u obrazovanju u Srbiji na razmeđi 19. i 20. veka. Ova istraživanja zaokružio je magistarskom tezom koja je objavlјena kao knjiga Kosmološko traganje za novom školom: modernizacijski izazovi u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880—1905. (Beograd, 1999). Ova monografija koja se bavi idejama koje su vodile reformatore i organizatore srednjoškolskog (pre svega gimnazijskog) obrazovanja u Beogradu predstavlјala je važan doprinos ne samo u istraživanju istorije obrazovanja već prilog složenoj oblasti društvene istorije gde je omogućila da se mnogobrojni raniji stavovi o neuklapanju srpskog obrazovanja u glavne evropske obrazovne tokove pokažu kao zablude. Više kraćih radova posvetio je pojedinim ustanova i mogućnostima njihovog uklјučivanja u obrazovni proces: Pedagoški muzej u nastavi istorije (Nastava istorije, 2000) i Arhiv Srbije u savremenoj nastavi istorije u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju (u Arhivska građa kao izvor za istoriju, 2000). Nјegov najznačajniji rad predstavlјa knjiga Obrazovanje u Kralјevini Srbiji krajem XIX i početkom XX veka proistekla iz doktorske disertacije a objavlјena u Beogradu 2004. godine. Pored spomenutih radova naučni opus Arsena Đurovića čine i radovi o prosvetnim ustanova u Srbiji, arhivističkoj teoriji i praksi (objavlјivanih pretežno u časopisu Šumadijski anali) i nekim pitanjima iz društvene istorije Srbije krajem 19. i početkom 20. veka: Engleski zavod za srpsku siročad (1999), Svetosavska večernja škola: uloga u očuvanju nacionalnog identiteta srpskog naroda u evropskoj Turskoj (1887—1891) (2003), Uloga humanitarnih organizacija u društvenom životu Kralјevine Srbije početkom XX veka (2004), O časopisu Šumadijski anali (zajedno sa Mihailom Vojvodićem, 2005), Kolo srpskih sestara Požarevac (2007), Dinastija Obrenović u sećanjima Božidara Nikolajevića (2008), Obrazovanje u vreme vladavine kralјa Milana (2008), Obrazovanje u Portugalu u 19. veku sa osvrtom na obrazovanje u Srbiji (2009), Istoriografija o obrazovanju u Evropi u 19. veku (2011). Monografija Obrazovanje u Kralјevini Srbiji krajem XIX i početkom XX veka najobimniji je i najznačajniji rad Arsena Đurovića kao i jedan od najznačajnijih priloga istoriji srpskog obrazovanja. Kako Petar Krestić napominje Đurović je bio najpozvaniji među istoričarima da se pozabavi ovom temom. Hronološki tema je obuhvatila period od osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine do izbijanja Prvog svetskog rata 1914, kada se usled ratnih dešavanja proces modernizacije obrazovanja privremeno zaustavio da bi, u drugačijim okolnostima, bio nastavlјen u novoformiranoj Kralјevini Srba, Hrvata i Slovenaca po okončanju rata. U pisanju ove knjige Đurović je koristio mnoštvo neobjavlјenih izvora iz Arhiva Srbije, Arhiva SANU, Istorijskog arhiva Beograda, Novog Sada i Kotora, Arhiva Šumadije u Kragujevcu kao i Arhiva Pedagoškog muzeja i Narodne biblioteke Srbije. Za sagledavanje jedne ovakve teme od velikog značaja su bili i štampani izvori: državni šematizmi, statistički godišnjaci, godišnji izveštaji, stenografske beleške i drugi. U ovom istraživanju Đurović je sebi zadao dvojaki cilј: da pokaže kako je tekao proces modernizacije obrazovanja u Srbiji početkom 20. veka ali i da upečatlјivim primerima ilustruje kako je ovakvo obrazovanje povratno uticalo na celokupni razvoj srpskog društva. Vrhunski obrazovana, neretko na stranim univerzitetima, srpska prosvetna elita okuplјena uglavnom oko Profesorskog društva i Učitelјskog udruženja videla je u korenitoj reformi obrazovanja na svim nivoima jedan od klјučnih naconalnih cilјeva. Nosioci ovih težnji, kako je Đurović pokazao, suočili su se velikim brojem uutrašnjepolitičkih i spolјnopolitičkih izazova: velika nepismenost stanovništva (u gradovima oko 45% a u selima čak 85%), teško stanje državnih finansija, patrijarhalni okviri položaja žene koji su onemogućavali njeno uklјučivanje u obrazovne tokove i slaba svest o značaju obrazovanja kao zaloge sopstvene budućnosti. Teška iskušenja koja su postavlјale spolјnopolitičke krize (Carinski rat, Aneksiona kriza, Balkanski ratovi) takođe su bili kočnice modernizacijskih procesa u obrazovanju. Ipak, kako Đurović pokazuje, i pored otpora konzervativnih krugova u Ministarstvu prosvete i drugim državnim strukturama nosioci reformatorskih težnji u obrazovanju su uspeli da na originalan način primene strana iskustva (pre svih nemačka, austrijska, ugarska, ruska, francuska i engleska) i unesu korenite promene na svim nivoima obrazovanja u Kralјevini Srbiji, od predškolskog do univerzitetskog. Ova reformska nastojanja podrazumevala su i široku zakonodavnu delatnost i donošenje niza didaktičko-metodičkih uputstava. Nјihov nastanak, uticaj i značaj takođe su pažlјivo prikazani u ovoj monografiji. Zakonom o osnovnim školama tako je bilo predviđeno obavezno i besplatno osnovnoškolsko obrazovanje i za mušku i za žensku decu, dok je za reformisanu srednju školu predviđan veći broj učenika iz nižih društvenih slojeva. Istrajnost intelektualne elite, pobolјšanje nastavnog kadra i obrazovnog procesa, razvijena zakonodavna delatnost vodili su, kako je Đurović prikazao, korenitom preobražaju srpskog obrazovanja, njegovim većim uticajem u celokupnom društvenom životu i približavanju obrazovnoj praksi razvijenijih evropskih država.

U dobrom stanju, reprint. Po ravnom Banatu : letopis sela i škola kovačičkog sreza / Svet. D. Milovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Kovačica : Galerija Babka, 1992 (Beograd : Zavod za izradu novčanica i kovanog novca) Fizički opis 130, [6] str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Sladeček, Mihal Dević, Milan Zbirka Edicija Monografije naselja ISBN 86-82035-02-2 (broš.) Napomene Tiraž 2.000 Str. [131]: Umesto predgovora / Sladeček Mihal Str. [133]: [Beleška o autoru] / Milan Dević. Fototipsko izd. iz 1935. Predmetne odrednice Školstvo -- Banat Banat -- Monografija Kovačica -- Monografija Predgovor O Banatu, jugoslovenskom Misiru, našoj bogatoj riznici, o njegovom vrednom i naprednom narodu, o njegovom odličnom rataru, o izvrsnom proizvođaču, sposobnom poljoprivredniku i privredniku uopšte, majstoru od zanata, nije mnogo pisano. Međutim, Banat u svakom pogledu, pa i u ovom, pretstavlja pravu riznicu. Banat je samo veliki, prostran, pa je potrebno i mnogo vremena za njegovo upoznavanje. Građu i materijal treba tražiti u njemu sa produbljivanjem, pa će se naći i stvoriti toliko polje rada da će zadovoljiti svakog istraživača. U svakom mestu, na poljani, pored reka i kanala, kraj stada, na domu, salašu, kolibi, njivi i livadi, nađe se uvek nešto novo, interesantno, korisno za svakoga, što pruža mogućnost da se razradi, prihvati i izvuče otuda pouka. I ova knjiga, koja nosi naslov »Po ravnom Banatu«, u stvari je jedan pokušaj na ovom polju rada. Namera, da se o Banatu sazna nešto više, nagnala nas je da mu poklonimo veću pažnju, uokivljujući se u njegov život, da bi izlaganje oživeli i priveli u delo na ovaj način. Sve što je pisano o Banatu u ovoj knjizi, izneto je iz njegovog sadašnjeg života, lično doživljeno i opaženo ili crpljeno iz opštinskih, crkvenih i školskih zapisnika. Posebnih knjiga o Banatu nema, odakle bi se upoznao njegov život i..njegova prošlost, kako bi se našla polazna tačka za ddžlje stvaranje onoga što smo i sami započeli. Sa prikupljanjem građe, kao što se vidi, išlo je dosta teško i sa natezanjem. Nešto više od dve godine crpljen je materijal i posmatran život u Banatu da bi se došlo do ovoga. Za, ovo vreme istraživano je sve ono što je trebalo kao interesantno da uđe u knjigu. Najzad, celina je zaokrugljena tako da se u prvom delu iznosi živoŠ Banata, a u drugom, kroz letopis sela i škola Sreza kovačičkog, u kome je, uglavnom, knjiga je stvarana, obuhvaćena je cela prošlost i istorija Banata. Knjiga je zaokrugljena tako da se čitaocima prikaže što potpunija slika Banata, njegovog života, rada, pokreta. Što je najglavnije, trudili smo se da izlaganje ilustrujemo slikama i time prikažemo donekle Banat u reči i slici. Kroz letopis, u koliko je prikupljena građa, pruženo je sve što se moglo u prilikama pod kojima se radilo. A prilike su takve da dovoljnih podataka nije bilo, jer ni jedno mesto skoro nema sačuvane arhive od postanka do danas. Blagodareći učiteljstvu Sreza kovačičkog, naročito upraviteljima škola, koji su svesrdno prihvatili akciju za prikupljanje građe, zajedno sa piscem, po njihovim mestima službovanja, stvorena je ova knjiga, sa željom da i sama bude građa za nova stvaranja. U ovoj prilici, za svesrdnu saradnju i pomoć, pisac knjige »Po ravnom Banatu« tako se isto svesrdno zahvaljuje i odaje priznanje i hvalu svima trudbenicima i saradnicima na stvaranju ove knjige. I ne samo to. Saradnja i pomoć učiteljstva ovoga sreza u ravnom Banatu vidno je ispoljena i pokazana u svakoj zajedničkoj akciji i poslu. Svaki poduhvat na prosvetno-kulturnom, nacionalnom i privrednom podizanju naroda, poveden ma od koga u ovom kraju, bio je sa najboljom voljom pomognut od svih prvih i pravih narodnih prosvetnih pionira, narodnih učitelja. Ta uzajamna saradnja i razumevanje skoro uvek su urađali plodom i donosili željene rezultate na opštu korist narodnu i državnu. Želeti je da se i dalje produži ovim tempom i pravcem širom »blagoslovene zemlje banatske« od svih prijatelja narodnih. Tako bi se upotpunio ovaj pokušaj širom naše zemlje i Banata, bogate ravnice, koja potseća na prekrasan ćilim, po kome se svetlucaju bezbrojne kolibe, sela i tornjevi. Aprila 1935 godine, Kovačica Pisac