Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popečitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837 godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik. ✰Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, 2021. ✰Povez: tvrdi, 119 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, na kvalitetnom sjajnom papiru, fotografije, faksimili, tabele, težina 600 grama

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana: Radomir Perica Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Biografija i likovni opus Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“.

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Poučne priče od kojih se „za dlaku“ poraste Maleni Čupavko je radoznali i veseli mališa. Optimističan i hrabar, sklon je neobičnim avanturama pomoću kojih svaki put nauči nešto novo. Maleni Čupavko se suprotstavlja stereotipima i uči o životu kroz odnose s drugim junacima koje sreće na svom putu. Šetnja Malenog Čupavka završila se sasvim neočekivano u dubokoj džungli. Ubrzo se sprijateljio sa devojčicom Kikiriki, ali njena porodica nije baš tako prijateljski nastrojena – naprotiv, oni nameravaju da opravdaju ime svog plemena i skuvaju Čupavka u kazanu. Šta raditi u naizgled beznadežnoj situaciji? Biti snalažljiv! Čupavko je zahvaljujući svojoj lukavosti, ali i dobrodušnosti, našao izlaz iz kazana smrti i postao novi kralj plemena. Ali naš junak shvata da je sloboda sve što želi da ima… Da li imati moć i bogatstvo uvek znači i biti srećan? Savremeni svet nas uči da su materijalne stvari jedini uslov za sreću. Knjiga „Pleme Gurmana“ na zanimljiv i duhovit način priča priču o onome što je svakom detetu potrebno da bi bilo srećno – sloboda i drugarstvo. Povez knjige : tvrd Strana : 32 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige.

Mindenféle híres emberek. Aforizmák, magán- és közmondások, rövid életrajzok SZERZŐ:Feleki László. Kiadás:Buda,1984. Kiadó:Magvető Könykiadó 1984. Kategóriák:Magyar irodalom Adoma,aforizma Nyelv:Magyar. Terjedelem:646 oldal. Kötésmód:karton ISBN:9631402134 Tartalom: Feleki László nem tartozik irodalmunk legszabályosabb jelenségei közé. Ismert sportújságíró (erre máig büszke), de - saját kifejezését használva - vannak `melléktermékei` is. Írt regényeket, novellákat, szatíraköteteket, tévé- és rádiójátékokat, színpadi műveket, egy szatirikus mesekönyvet, két kötetre való verset, természetesen sportkönyveket, s a leghosszabb magyar könyvek egyikét: négykötetes Napoleon-életrajza kereken 2500 oldal. Ugyanakkor kedveli az irodalom legrövidebb műfaját, az aforizmát. Mostani gyűjteményében sajátos nézőszögből újította meg az ősi formát: szatirikus író szól az olvasóhoz, nem pedig prédikátor. Ehhez a Mindenfélé-hez csatlakozik Feleki szintén aforisztikus tömörítésű `Ki-kicsodája`: a világtörténelem közel 900 személyiségéről szóló Híres emberek. A Mindenféle Híres Emberek 1966-ban jelent meg először. Az új kiadás alapoan kibővült új gondolatokkal, továbbá új személyiségekkel. Egy kis portörlés a régieknek sem ártott. Az aforizma sem időt álló. Feleki példának említi azt az aforizmáját, mely szerint `Még nem tudni, ki lesz az első ember a Holdon és az utolsó ember a Földön`. Ma már tudjuk, hogy ki volt az első ember a Holdon, de hogy ki lesz Földünkön az utolsó ember, azt - reméljük - még a harmadik kiadás sem tudja megmondani. Aforizmi,lični i poslovice,kratke biografije poznatih ljudi,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autor:Laszlo Peleki. Izdavač:Magveto Konikaido,Budimpešta 1984. Format:16,5cm x 11,5cm. Broj Strana:646 strana,tvrd povez,mađarski. Kategorije:Mađarska književnost Adoma,aforizmi. ISBN:9631402134. Sadržaj: Laslo Feleki ne spada u najredovnije pojave naše književnosti. On je poznati sportski novinar (i dalje se time ponosi), ali – po sopstvenom izrazu – ima i „nusproizvode“. Pisao je romane, pripovetke, tomove satire, TV i radio drame, scenska dela, knjigu satiričnih priča, dva toma poezije, sportske knjige, naravno, i jednu od najdužih mađarskih knjiga: njegovu četvorotomnu biografiju Napoleon ima oko 2.500 stranica. Istovremeno, voli najkraći književni žanr, aforizam. U svojoj sadašnjoj zbirci obnovio je antičku formu sa specifičnog stanovišta: satiričar se obraća čitaocu, a ne propovedniku. Ovom Mindenfeleu pridružuje se Felekijev takođe aforistički sažeti „Ko je ko“: Poznati ljudi o skoro 900 ličnosti svetske istorije. Sve vrste poznatih ljudi prvi put je objavljen 1966. Novo izdanje je temeljno prošireno novim idejama i novim ličnostima. Malo brisanje prašine nije škodilo ni starima. Aforizam je vanvremenski. Kao delimičan primer navodi svoj aforizam prema kome „Još se ne zna ko će biti prvi čovek na Mesecu i poslednji čovek na Zemlji”. Danas znamo ko je bio prvi čovek na Mesecu, ali se nadamo da ni treće izdanje ne može da kaže ko će biti poslednji čovek na Zemlji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Okamenjeni vukovi / Medvijed Misko Ilustracije: Branka Cetkovic Moderna bajka, pisana u vidu kratkog romana, o žvotu u šumi, gde životinje, glavni junaci, doživljavaju lepe, strašne i uzbudljive stvari. Radnja se odvija brzo, događaji se sustižu, ne dozvoljavajući malom čitaocu da predahne dok ne dođe do kraja. Bajka Okamenjeni vukovi, kao i ostale Hromadžićeve priče, svojim korenima seže u piščevo djetinjstvo i zavičajne prostore. O genezi bajke autor je zapisao: “Isto onako kao što sam, obnavljajući uspomene na djetinjstvo i tvrđavu – počeo da pišem o patuljcima, tako sam negdje sjećajući se stare i drage planine, počeo da pišem i knjigu Okamenjeni vukovi. Pisao sam je i napisao prolazeći poznatim planinskim stazama, obilazeći poznate poljane i izvore, obilazeći mjesta koja sam zavolio. Ispričao sam priču o jednom srndaću i o čoporu vukova. Ispričao sam priču o večnoj borbi u planini.” Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Vjeverica

Kao nova, nekorišćena Suvremena suočavanja / Marko Oršolić Vrsta građe knjiga Jezik bosanski, hrvatski, srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : IMIC Zajedno, 2018 (Sarajevo : Blicdruk) Fizički opis 283 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Biografija autora: str. 286-287 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Religija -- Međureligijski dijalog -- Društvo Nauka -- Religija Fra Marko Oršolić, jedan od najobrazovanijih bh. franjevaca, koji je uz najviše teološke studije, diplomirao i političke nauke, kao i istoriju, a radio i doktorat iz filozofije, pa je logično da svaka njegova nova knjiga pokazuje svestranost filozofskog čitanja naše prošlosti, registraciju fenomena naše sadašnjosti, upućujući svoje čitatelje na evidentno posljedičnu budućnost. Vjerojatno najpopularniji, ali sigurno najumniji bosanski franjevac, Oršolić, nakon zapaženih knjiga Camilo Torres – kršćanin u službi revolucije, Zlodusima unatoč, te Zlodusima nasuprot i Zlodusima nasuprot II pojavljuje se intrigantno zanosnom, u svakom pogledu rijetko humanistički angažiranom zbirkom tekstova autorskog karaktera, ali i intervjua, koji su već pri pojavljivanju u medijima izazvali znakovite i pozitivno posljedične reakcije. Prvo poglavlje Oršolićeve knjige donosi teološko-filozofske teme, ali i razmatranja izrazito suvremene orkestracije društvenih i političkih neuralgija (Nacionalsocijalizam i religija, Političko-socijalni korijeni ateizma, Uloga religije u novom ustroju Istočne Europe, Europa i kršćanstvo, Teologija oslobođenja i marksizam…) a poglavlje je autor zaključio vrsnim esejom Međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini. Više nego intrigantan, a na znanstvenim temeljnicama dat je esej Josip Broz Tito i religija. Drugi, središnji dio Oršolićeve knjige najvećim dijelom posvećen je rodu katoličke crkve, čiji je jedan od najznačajnijih svećenika naše suvremenosti ovaj bosanski franjevac. Uostalom, uvodni esej ovoga dijela Suvremenih suočavanja je Sedam stoljeća djelovanja franjevaca u Bosni i Hercegovini. Najznačajnijim, a po našu suvremenost i budućnost življenja na bh. prostorima smatram esej Stoljetna samostojnost u samosvojnosti. Esej koji je fra Marko Oršolić izgovorio na sjednici teologijsko-svjetovne komisije za razvoj SDP BiH, Religija u javnom prostoru, zôran je primjer kako ovaj teolog sjajno pozicionira stvari u suvremenom diskursu. Treće, pak, poglavlje knjige donosi uistinu blistave intervjue koje je fra Marko Oršolić davao beogradskom Vremenu, Radiju Slobodna Evropa, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, portalu Prometej i portalu Bedrudina Gušića. Posebno je poticajan i po mnogo čemu indikativan intervju dat povodom 25. rođendana IMIC-a Svaki nacionalizam budi se kao uspavana ljepotica iz bajki, a završava kao monstruozno čudovište iz bezdana. Svjestan značaja nekih temeljnih dokumenata za shvatanje opće globalne, ali i svake lokalne situacije fra Oršolić knjigu okončava značajnim dokumentima: Ahdnama Mehmeda franjevcima, Upute franjevačkog reda franjevcima 24. juli 1941., i presuda Međunarodnog suda iz Strazbura u sporu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Autor - osoba Šipovac, Neđo, 1938-2010 = Šipovac, Neđo, 1938-2010 Naslov Hercegovina koje ima i nema / Neđo Šipovac Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Svet knjige, 1996 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 371 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka ǂEdicijaǂ Monumenta (Karton) Napomene Tiraž 1.000 Bilješka o autoru: str. 371 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1874-1943 Šantić, Aleksa, 1868-1924 Mitrinović, Dimitrije, 1887-1953 Gaćinović, Vladimir, 1890-1917 Drljača, Lazar, 1882-1970 Hercegovina -- Kulturna istorija Hercegovina -- Istorija Mostar Nekontrolisane predmetne odrednice Mostar / Nevesinje Nedeljko Neđo Šipovac rođen je 12. marta 1938. godine u Mostaru. Gimanziju je pohađao u više mjesta Bosne i Hercegovine, a studije istorije jugoslovenskih književnosti i istorije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1962. godine. Nakon kraće gimnazijske profesure bio je novinar, uz ostalo i dopisnik italijanskih glasila u SFRJ. U Skupštini Bosne i Hercegovine bio je samostalni savjetnik, potom četiri godine organizacioni sekretar Bosanskohercegovačkog sabora kulture, u dva mandata savjetnik Izvšnog vijeća BIH – diplomatski sektor kulturne saradnje sa svijetom. Deset godina bio je direktor Muzeja književnosti i pozorišne umjetnosti BIH u Sarajevu, gdje ga je zatekao građanski rat 1992. godine. Neđo Šipovac je bio predstavnik Republike Bosne i Hercegovine u Institutu za književnost u Sarajevu, Umjetničkoj galeriji BiH, u Kulturno-prosvjetnoj zajednici BiH i Jugoslavije, predsjednik Umjetničkog savjeta „Sutjeska filma“, član izdavačkih savjeta i redakcionih odbora sarajevske „Svjetlosti“ i „Veselina Masleše“, „Oslobođenja“, „Prve književne komune“ u Mostaru i „Slovo Gorčina“ u Stocu, član Uprave Udruženja književnika BiH i Saveza književnika Jugoslavije i član Komisije za saradnju sa Uneskom. Od polovine 1996. godine Neđo Šipovac živi u Beogradu, gdje je istovremeno bio diplomatski predstavnik Republike Srpske- ataše za kulturu. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 27. juna 1997. Za svoj književni, društvenopolitički i javni rad dobio je više nagrada i priznanja: šestoaprilsku, jubilarnu nagradu Grada Sarajeva (1975); Prvu nagradu sarajevske „Svjetlosti“ i RTV Sarajevo (1981); Međunarodnu nagradu Radio-televizije Kipar (1984); Četrnaestofebruarsku nagradu grada Mostara (1984); nagradu izmješetene srpske opštine Mostar (1994) ; nagradu Skupštine opštine Višegrad (1997); nagradu Aleksa Šantić za ukupan književni rad i utemeljenje manifestacije „Aleksa Šantić na putu Bogočovjeka“ u Nevesinju (2005); visoko priznanje Akademije „Ivo Andrić“ u Beogradu za životno djelo (2006). Akademija „Ivo Andrić“ proglasila je knjigu Neđe Šipovca Tajne i strahovi Ive Andrića u izdanju Nove Evrope 2007. za Knjigu godine. Neđo Šipovac je , posle duge i teške bolesti preminuo 20. Novembra 2010. godine. Sahranjen je 24. novembra na Novom groblju u Beogradu. MG125

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije (Akvareli): Radomir Stevic Ras Svi kažu da je u životu najlepše upravo đačko doba, a kad ih upitate zašto je to tako, umesto odgovora slegnu ramenima ili zaćute. Milovan Vitezović je rešio da otkrije tu tajnu pevajući o mladosti, prvim ljubavima i jednoj generaciji... Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

FOTOTIPSKO izdanje knjige iz 1942 POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK 296 strana + 24 fotografije među kojima su Najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji``, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Autor - osoba Radonjić, Mašan Naslov Goli otok - ljudsko mučilište / Mašan Radonjić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Prometej“, 1993 (Batajnica : Z. M.) Fizički opis 231 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka ǂBiblioteka ǂPrometej (broš.) Napomene Tiraž 1000 Str. 7-8: Mašan Radonjić / Vlado Strugar Biografski podaci o autoru: str. 231. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) -- U uspomenama „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečojveštvom“ Njegoš „Kao iz nekih podzemnih dubina, čuo sam žamor. Niti sam mogao da se pomaknem, niti sam mogao da povežem misli... Nisam mogao da se setim šta je to sa mnom bilo, niti gde se nalazim. Usta su me strašno pekla. Upotrebio sam svu snagu vlastite volje i svesti da izgovorim: „Vode-vode“! Nastala je tišina. I dalje sam šapatom vapio: „Vode-vode“! Pri tome sam pokušao da podignem glavu, ali bez uspeha. Pokušao sam da otvorim natekle očne kapke, ali je i to ostalo bez rezultata.. Kroz krvlju slepljene trepavice zapazio sam nečije noge. Četvoro, petoro, šestoro, a možda i više pari nogu. Ili se to meni tako pričinjavalo... Niko se nije oglašavao. Opet sam počeo da vapim: „Vode- vode“! Reči nisam mogao da izgovaram, pa je to više bio šapat nego poziv za pomoć... Umesto pomoći, više sam osetio nego video, prisutni su počeli jedan za drugim da izlaze. Upotrebio sam svu snagu da otvorim oči i ko zna po koji put zavapio: „Vode-vode“! Jedan krajičak slepljenih trepavica desnog oka se otvorio i mogao sam da vidim poslednjeg od prisutnih, koji je napuštao prostoriju, da čujem njegove reči: „Pička ti materina banditu jedan“! Vrata su se sa treskom zatvorila. Čuo sam i kada je reza na vratima škljocnula. Više se ničega nisam sećao. Koliko sam dugo bio u toj dubokoj komi ne znam. Znam samo da je preda mnom stajao neki čovek, kada sam ponovo dolazio svesti. Stalno je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Bio je na korak-dva ispred mene. Desno oko mi se otvorilo i pogledao sam ga. Bio je to milicioner. Hteo sam da se prisetim gde se nalazim, ali nisam mogao da shvatim svoj položaj. Osećao sam da ležim potrbuške sa poluraširenim rukama i levim obrazom na podu. Nisam mogao ništa da progovorim. Gledao sam u milicionera, on je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Sećam se da sam rekao: „Neću, ne mogu“! Na te moje reči on je uzvratio: „Onda uzmi, nesrećniče, ovaj hleb, jer ćeš umreti od gladi ako ne umreš od drugoga“! Ove njegove poslednje reči „...ako ne umreš od drugoga“, dale su mi povoda da se napregnem i razmišljam: „Šta je to sa mnom bilo i gde se nalazim“(?!) Pri tome sam, kao zmija žabu, posmatrao ona tri parčeta hleba što su ležala ispred mene na podu. Kad mi je milicioner, uputio ono prijateljsko upozorenje, uzeo je porciju sa jelom, okrenuo se, izašao iz ćelije. Zalupio je onim teškim gvozdenim vratima i reza je ponovo škljocnula Bio je dan. Međutim, nikakav se šum nije čuo. Sve, a posebno milicionerove reči, koje je šapatom izgovorio, terale su me da naprežem misli i sećanje i da dokučim šta je to sa mnom bilo, gde se nalazim i otkuda sam baš tu i u takvom položaju! Sporo, ali sećanje se vraćalo... Pošto sam sada već osećao i strahovite bolove u celom telu, a naročito u grudnom košu i glavi, to sam prvo pokušao da promenim položaj. Svi moji napori u tom smislu ostali su bez rezultata Ostao sam i dalje u istom položaju. Jedino što mi je uspelo bilo je da malo pokrenem glavu. Mogao sam, naime, glavu malo da podignem. Ostali delovi tela ostali su u istom položaju. Zapravo, tog momenta imao sam osećaj da sam prikovan ekserima za pod. Ličio sam, u stvari, na jagnjeću kožu, koja je prikovana za dasku i ostavljena da se suši. U tom položaju sam počeo da razmišljam i da se prisećam minulih događaja. Postepeno sam se prisećao da sam dvadesetog avgusta godine 1949. kao i obično, došao na dužnost u svoje uredske prostorije. To je bilo Pravno odeljenje Oblasnog Narodnog odbora u Rijeci. Radio sam u svojstvu načelnika tog odeljenja. Pošto sam posvršavao neke hitnije službene poslove u mojoj kancelariji, prešao sam u susednu sobu istog odeljenja, radi nekih službenih podataka...“ Mašan Radonjić Mašan Radonjić se rodio 6. januara 1907. godine u selu Mijokusovići, kod Danilovgrada. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju pohađao u Nikšiću pa u Tetovu gde je maturirao. Zatim je stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koju će završiti 1931. godine. Kao pešadijski oficir upisao se da vanredno studira na Pravnom fakultetu u Subotici. Diplomirao je 1937. godine; od tada je sudski oficir. Napad nacističke Nemačke i fašističke Italije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) zatekao ga je na službi u Sarajevu. Tu je zarobljen; sa mnoštvom jugoslovenskih oficira odveden je u Nemačku. Bio je u logorima Osnabriku, Barkenbrigu i Hemarštajnu do februara 1945. godine. Oslobođen, vratio se u otadžbinu (aprila 1945). U zarobljeničkom logoru (u Osnabriku, na primer, bilo je i do 5.000 aktivnih i rezervnih oficira s malo vojnika). Mašan Radonjić se isticao u protivnacističkom otporu. Došav iz zarobljeništva u Beograd, upućen je u Sarajevo. Ovde ga je Rezolucija Informbiroa zatekla na dužnosti predsednika Okružnog suda. Izjasnio se za Rezoluciju. Uhapšen je i odveden na Goli otok. Po izlasku s robije živeo je i radio u Bosni; penzionisan je kao advokat. Mašan Radonjić je poslednjih dvadeset godina živeo u Herceg-Novom. Umro je 22. januara 1993. godine i sahranjen je u ovom mestu. MG128 (N)

FRANCE PLANINA JUGOSLAVIJA NAŠA DOMOVINA - zemlja i predeli, kako smo živeli, kako živimo, naših ruku dela Priredio - Uglješa Krstić Ilustrovao - Jože Ciuha i Ive Šubic Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1968 182 strana 29 cm Edicija - Biblioteka Nauka i škola / `Vuk Karadžić`, Beograd. Popularnonaučna serija Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZEMLJA I PREDELI Jugoslavija spada među veće evropske zemlje Jugoslavija leži na značajnom prelazu Naši susedi U Jugoslaviji preovlađuje planinsko zemljište Alpski predeo Dinarski predeo Šarski predeo Rodopski predeo Karpatsko-balkanski predeo Jugoslavija ima i prostranu niziju Odlike krasa (karsta) Plavi Jadran Jadranska ostrva Naše reke teku u tri mora Dunav najveća evropska reka Sava povezuje bratske narode Jezera dragulji domovine Preimućstva u pogledu klime Naše bilje Odlike životinja Zeleni i stenoviti delovi naše zemlje Raznovrsnost predela KAKO SMO ŽIVELI KAKO ŽIVIMO Doseljavanje naših predaka na Balkansko poluostrvo Naši preci pod feudalnim jarmom Značajna kretanja u narednim vekovima Od drugog srpskog ustanka do svetskih ratova ,Narod će sam pisati svoju sudbinu` Poruka koju nam daju grobovi boraca i ratnih žrtava Nacionalnu i društvenu slobodu stekli smo posle drugog svetskog rata Teško nasleđe prošlosti Obnova posle rata Kako smo uredili novu državu Jugoslovenski narodi i narodnosne grupe Narodnosne grupe imaju sva prava Naši zemljaci s one strane državnih granica Naši iseljenici Veliki prirodni priraštaj Jugoslovena Ima dovoljno prostora i posla za sve Beograd prirodni centar zemlje Glavni gradovi republika Zagreb Ljubljana Sarajevo Titograd Skoplje Karakter jugoslovenskih gradova Sela i seoske kuće Narodne nošnje Narodne igre i običaji Poštujmo nasleđe predaka! NAŠIH RUKU DELA Naša polja Stoka u staji i na planini Društvena imanja Voćnjaci Maslinjaci Vinogradi i vina Šta je industrija Prehrambena industrija Naša zemlja i u sebi skriva veliko bogatstvo Crno zlato Naftonosna polja Snaga naših reka Naš saveznik Naše železare Živa u Idriji električna energija Proizvodnja obojenih metala Fabrike mašina Naša elektroindustrija Hemijska industrija Fabrike stakla i cementa Šume i industrija Proizvodnja soli Tekstilna i kožna industrija Socijalističkom federativnom republikom upravlja radni narod Naše opštine Svuda gradimo Omladinske radne brigade I kamen se prodaje Sve više motornih vozila i sve bolji putevi Veliki putevi Železnička mreža Naša brodogradilišta Trgovačka mornarica Rečna plovidba Avionski saobraćaj Radio i televizija Zadaci trgovine Trgovina sa inostranstvom Primorska letovališta Planinski turistički predeli Banje i mineralni izvori Čuvajmo prirodne lepote Nacionalni parkovi i rezervati Parkovi i igrališta Naše škole Naučne ustanove Muzeji i galerije Spomenici prošlosti Pozorište i film Knjige, novine i štamparije Narodni i radnički univerziteti i biblioteke Fizičko vaspitanje Planinarstvo i smučanje Lov i robolov Zdravstveno stanje se popravlja i doba života produžuje Narodni dohodak i životni standard se povećavaju Narodna armija brani našu bezbednost i slobodu Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hendrik Willem van Loon[a] (14. siječnja 1882. – 11. ožujka 1944.) bio je nizozemsko-američki povjesničar, novinar i autor knjiga za djecu. Van Loon je rođen u Rotterdamu, Nizozemska, kao sin Hendrika Willema van Loona[2] i Elisabeth Johanne Hanken.[3] Imigrirao je u Sjedinjene Države 1902. godine kako bi studirao na Sveučilištu Harvard, a zatim na Sveučilištu Cornell, gdje je diplomirao 1905. godine.[4] Godine 1906. [5] oženio je Elizu Ingersoll Bowditch (1880–1955), kćer harvardskog profesora, s kojom je imao dva sina, Henryja Bowditcha i Gerarda Willema. Mladenci su se preselili u Njemačku, gdje je van Loon doktorirao. na Sveučilištu u Münchenu 1911. s disertacijom koja je postala njegova prva knjiga, The Fall of the Dutch Republic (1913). Bio je dopisnik za Associated Press tijekom ruske revolucije 1905. i ponovno u Belgiji 1914. na početku Prvog svjetskog rata.[4] Predavao je na Sveučilištu Cornell od 1915. do 1916. [6] 1919. postao je američki državljanin [7]. Van Loon je imao dva kasnija braka, s Elizom Helen (Jimmie) Criswell 1920. [8] i dramaturginjom Frances Goodrich Ames 1927. [9][10] ali nakon razvoda od Amesa vratio se u Criswell (sporno je je li ili ne ponovno su se vjenčali); naslijedila je njegovo imanje 1944. godine. Karijera Frontispis Van Loonove knjige Drevni čovjek iz 1922 `Mladi Nil`, ilustracije Van Loona za njegovu knjigu Ancient Man, 1922 Od 1910-ih do svoje smrti, Van Loon je napisao mnogo knjiga i sam ih ilustrirao. Među njima se najviše pamti Priča o čovječanstvu (1921.), povijest svijeta namijenjena djeci, koja je osvojila prvu Newberyjevu medalju 1922. Knjigu je kasnije ažurirao Van Loon, zatim ponovno njegov sin, a kasnije još drugi povjesničari.[11] Napisao je mnoge popularne knjige namijenjene mladima. Kao pisac bio je poznat po isticanju ključnih povijesnih događaja i davanju cjelovite slike pojedinih likova, kao i uloge umjetnosti u povijesti. Imao je neformalan i provokativan stil koji je, osobito u Priči o čovječanstvu, uključivao osobne anegdote. Kao ilustrator vlastitih knjiga, bio je poznat po svojim živopisnim crno-bijelim crtežima i kronološkim dijagramima.[12] Godine 1923. i 1924. bio je profesor povijesti na Antioch Collegeu.[4] Nakon što je mnogo puta ponovno posjetio Njemačku 1920-ih, zabranjen mu je ulazak u zemlju kada su nacisti došli na vlast.[13] U ljeto 1938., tijekom dužeg posjeta Skandinaviji, Van Loon se susreo s izbjeglicama koje su nedavno pobjegle iz nacističke Njemačke i koje su mu iz prve ruke ispričale teror koji su doživjeli.[14] Njegova knjiga Our Battle, Being One Man`s Answer to `My Battle` Adolfa Hitlera (1938.) pribavila mu je poštovanje Franklina D. Roosevelta, u čijoj je predsjedničkoj kampanji 1940. radio, pozivajući Amerikance na borbu protiv totalitarizma....

Format: 13x20 cm Broj strana: 504 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 27. februar 2014. Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma. c5

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 342 Živan Živanović (Živkovci, 26. oktobar 1852 — Beograd, 17. maj 1931) bio je srpski političar i publicista. Biografija Živan Živanović je bio unuk kačerskog kneza (srez u rudničkom okrugu) Živana Stojanovića, učesnika Prvog i Drugog srpskog ustanka, koji je ostao poznat po tome što je poveo kačerske ustanike u boj na Čačak 1815. godine. Kasnije se uspešno bavio trgovinom kožom i drugim životinjskim proizvodima. Živanov otac Marinko, jedan je od prvih pismenih ljudi u Kačeru. Bio je pisar suda opštine Živkovačke, trgovac i bojadžija. Nakon seobe u Aranđelovac oko 1857. postaje i dopisnik Srpskih novina, za koje piše o dešavanjima u mestu. Marinko je bio retko prosvećen čovek sa, za ono doba, bogatom ličnom bibliotekom. Nakon završene osnovne škole u Aranđelovcu, Živan Živanović 1865. godine odlazi peške sa ocem u Beograd sa namerom da tamo upiše gimnaziju. Nakon četiri dana hoda, otac ga je smestio kod svog rođaka, dao mu dukat i nekoliko groša i ostavio ga da se sam o sebi dalje brine. Kako bi obezbedio sebi egzistenciju Živan se morao zaposliti kao deo posluge doma Janka Šafarika, člana Srpskog učenog društva - lekara, istoričara, arheologa i numizmatičara. Vredan i savestan u kućnim poslovima, a u isto vreme odličan đak, vrlo brzo se svideo svim članovima porodice, a naročito starom Šafariku koji mu je postao i staratelj i učitelj.[1] Po završenoj gimnaziji u Beogradu i učiteljskoj školi u Kragujevcu (1873) studirao je kao državni pitomac prirodne nauke u Jeni. Prekinuo je studije zbog učešća u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. za koji se prijavio kao dobrovoljac. Kao dobrovoljac ratovao je i u Drugom ratu. Školovanje je završio u Berlinu (1879), a potom je službovao u prosvenoj struci u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu. Svoj publicistički rad počeo je u Javnosti 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik bio 1895—98. Svojim radom je privukao pažnju Jovana Ristića, za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887, učestvovao u njenom radu 1890—93. i bio kratko vreme njen predsednik. Bio je sekretar u Ustavotvornom odboru u kome je učestvovao na izradi čuvenog Ustava iz 1888. godine. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903, 1907—24), ministar privrede u vladi Vladana Đorđevića (1899—1903) i ministar prosvete u vladi Dimitrija Cincar-Markovića 1903. Godine 1903. se povukao iz političkog života. Bio je oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa kojom je imao petoro dece: Stanislavu, Milevu, Aleksandra, Milicu i Milana. Zajedno sa njima u porodičnoj kući u Savskoj ulici br. 21 živeli su njegov šurak i tašta Jovanka. Stanislava je bila udata za potpukovnika Aleksandra Glišića koji je herojski nastradao u Kumanovskoj bitki. Stariji sin Aleksandar je bio prva žrtva Balkanskih ratova – poginuo prvog dana rata u prvom boju 18. oktobra 1912. godine na karauli Lisica u blizini Medveđe, kao četnik u četi Ljube Vulovića.[5] Mlađi sin Milan, postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: Pukovnik Apis - Solunski proces 1917, Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918, Bibliografija Srpske Književne zadruge I-II (1892-1967 i 1968-1982). Živan Živanović je preminuo 17. maja 1931. godine posle kraće bolesti u 79. godini života. Balkanski ratovi Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Za učešće u Balkanskim ratovima bio je isuviše star, ali je njegova kuća za oslobođenje Raške, Kosova, Metohije i Makedonije od Turaka dala dva života: najstarijeg sina Aleksandra Sanju Živanovića, studenta arhitekture na Tehničkom fakultetu i zeta komandanta Sedmog pešadijskog puka Aleksandra M. Glišića koji je poginuo na Mladom Nagoričanu i svojim velikim požrtvovanjem doprineo pobedi u odsudnoj Kumanovskoj bitki.[2] Prvi svetski rat U Prvom svetskom ratu Državni savet je premešten u Kruševac. Iako su nemačke trupe u grad ušle 25.oktobra 1915. a kasnije ih smenile austro-ugarske, odvodeći čitave porodice sa decom u logore, Živanović je do 9. jula 1916. bio pošteđen. Tada je iznenada uhapšen i sproveden za Beograd. Sa svojih 64 godine proveo je noć na klupi u hodniku austrougarskog Guvernmana (nekadašnja zgrada Upave fondova, danas Narodni muzej), a sutradan, po najvećoj vrućini, stražarno sproveden pešice do Zemuna,a odatle vozom do logora u Nežider u Mađarskoj (1916—18). Tamo je ostao sve do 26. oktobra 1918. godine.[1] Književna delatnost Napisao je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, pa i dosta radova iz prirodnih nauka. Objavljene su mu knjige: Niš i niške znamenitosti, 1882; Videlački pametar iz 1882. i 1887; Vaspitanje u srednjim školama, 1891; Zadaća Srbije, 1894; Prosvetna pisma, 1897; Politička istorija Srbije 1-4, 1923-1924; Memoari Stevana-Stevče Mihailovića, 1928; biografija Jovana Ristića, 1931; Sećanja iz doba rata 1914-1918. i Trgovina i njen razvoj u Srbiji u prvoj polovini HIH veka kojoj nedostaju završni redovi. Društvena delatnost Veliki doprinos je dao razvoju srpskog zemljoradničkog zadrugarstva. Kao ministar narodne privrede sproveo prvi „Zakon o oslobođenju zemljoradničkih zadruga od svih taksa“, a kasnije je neprekidno, sve do 1927. godine, biran za člana upravnog ili nadzornog odbora Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge i član njenog Upravnog odbora od prvog dana osnivanja 30. aprila 1892. do poslednje sednice na kojoj je prisustvovao 30. aprila 1931. godine, neposredno pred smrt. Dakle, punih 39 godina radio je na tome da se broj poverenika i pretplatnika povećava i da se izdanja SKZ rasturaju u sve krajeve zemlje. Posle Prvog svetskog rata prisustvovao je prvoj sednici Upravnog odbora od 31. decembra 1919. na kojoj se govorilo o obnovi njenog rada. Dve godine kasnije radio je na štampanju prvog poratnog kola. Novčano i na druge načine pomogao je da se sazida škola u njegovom rodnom mestu. Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernst Hajnrih Herman Grotefend (rođen 18. januara 1845. u Hanoveru, † 26. maj 1931. u Šverinu) je bio nemački arhivista i istoričar, koji je posebno poznat po svojim standardnim radovima o kalendaru nemačkog srednjeg veka i modernog doba. Herman Grotefend je bio unuk orijentaliste i lingviste Georga Fridriha Grotefenda i sin istoričara i arhiviste Karla Ludviga Grotefenda (1807-1874). Njegova majka bila je Matilda Grotefend (1811-1851), ćerka zakupca domena Jakoba Luterota i Johane Jakobine Sofi Borneman. Od letnjeg semestra 1864. studirao je medicinu na Univerzitetu u Getingenu, a zatim od letnjeg semestra 1867. istoriju. Na početku studija postao je član bratstva Brunsviga 1864. godine.[1] 1869/1870. studirao je kao deo privremenog kursa u Berlinu. Njegovi najvažniji akademski nastavnici bili su Philipp Jaffe i Georg Vaitz. 15. marta 1870. doktorirao je studijom o srednjovekovnom istoričaru Otu fon Frajsingu. Po završetku studija, radio je od aprila 1870. kao ambiciozni arhivista u Kraljevskom državnom arhivu u Breslauu, gde ga je Kolmar Grinhagen uveo u praktični arhivski rad. 1. januara 1872. Grotefend je postavljen za arhivskog sekretara. Oktobra 1874. prelazi u Državni arhiv Auricha kao privremeni direktor, a dve godine kasnije u februaru 1876. u Gradski arhiv u Frankfurtu na Majni. Tamo je organizovao spajanje raznovrsnog i razbacanog fonda arhivske građe o istoriji grada u novu zgradu arhiva koja je već u izgradnji. Od 1. oktobra 1887. postavljen je za šefa Tajnog i Glavnog arhiva u Šverinu na preporuku Johana Albrehta fon Meklenburga, gde je radio do penzionisanja 1. jula 1921. u svojoj 76. godini. 9. aprila 1899. dobio je zvanje tajnog savetnika za arhiv, a godinu dana pre penzionisanja postavljen je za direktora Arhiva. Grotefend je dao poseban doprinos organizaciji, jednostavnosti korišćenja i organizaciji potrebnih prostorija. Od 1887. do 1921. bio je prvi sekretar Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga. Herman Grotefend je bio oženjen dva puta, od 1872. do njene smrti 1904. godine za Alis Ulrih, a od 1910. za Hedvig Brandis, rođenu Unger, koja je umrla 1919. godine. Iz prvog braka imao je tri sina i dve ćerke. Sin Oto (1873-1945) je takođe postao arhivista i istoričar, drugi sin po imenu Georg (1877-1914) je poginuo u Prvom svetskom ratu. Ćerka se udala za predsednika Oberpostdirektion Schverin, Karla Hajnriha Melera, u čijoj je kući Grotefend živeo poslednjih godina svog života. Računanje vremena nemačkog srednjeg veka i modernog doba Godine 1872. Grotefend je objavio „Priručnik za istorijsku hronologiju nemačkog srednjeg i modernog doba“, koji je imao za cilj da pomogne istoričarima da se bave srednjovekovnim i savremenim proračunima vremena. U godinama koje su usledile, on je proširio materijale sadržane u njemu kako bi uključio nova istraživanja i svoja dalja istraživanja. Od 1891. do 1898. u Hanovoj knjižari u Hanoveru objavljeno je u dva toma obimno delo „Proračun nemačkog srednjeg veka i modernog doba”. Prvi tom (1891) sadrži rečnik na više od dve stotine stranica o terminima istorijske hronologije kao i razne tabele za izračunavanje i konverziju datuma iz različitih sistema računanja vremena. Drugi tom, koji se pojavio u dva odeljka (1892. i 1898.), navodi izuzetno različite kalendare svetaca koji su bili u upotrebi u eparhijama i verskim redovima na nemačkom govornom području, a sadrži i spisak svetitelja kojima se klanja, navodeći bogomolje i dotični sveti praznici. Pošto je ovaj novi rad na kraju bio previše obiman „da bi [...] služio istraživačima u njihovoj svakodnevnoj upotrebi i da bi učenicima pružio pouzdan uvod u hronološke stvari“,[2] Grotefend je objavio „Priručnik za računanje vremena nemačkog srednjeg veka i moderna vremena“ 1898. U njemu je izostavio dubinske rasprave o pojedinačnim pitanjima i fokusirao se na potrebe istoričarevog praktičnog rada. Posle sistematskog uvoda, „meki povez” sadrži azbučni indeks praznika i hronološke oznake, razne liste lenjira i tabele za računanje datuma. I dvotomno izdanje i skraćena verzija postali su standardna dela u pomoćnim naukama. Posebno je „Priručnik za računanje vremena“ i danas nezamenljiv alat za pretvaranje istorijskih datuma u ​​moderne (npr. iz kalendara francuske revolucije, iz srednjovekovnih kalendara praznika ili iz rimskog kalendara). Nova izdanja su obično išla ruku pod ruku sa dopunama ili revizijama o kojima se pobrinuo njegov sin Oto Grotefend nakon smrti Hermana Grotefenda 1931. godine. Nakon njegove smrti, 1948. godine objavljeno je neizmenjeno reprint poslednjeg izdanja kako bi se u posleratnom periodu brzo obezbedio naučni radni materijal. Državni arhiv Donje Saksonije je 1950. godine postao zvanična kontakt adresa za sugestije za poboljšanja i dopune rada, što je rezultiralo objavljivanjem revidiranih 10. i 11. izdanja od strane savetnika Državne arhive Teodora Ulriha 1960. i 1971. godine, a u 12. izdanje koje je ažurirao Jurgen Asch 1982. Godine 2007. izašlo je 14. i do sada poslednje izdanje „Priručnika za računanje vremena“. Horst Rut je 2004. godine učinio prethodnicu u dva toma, „Proračuni nemačkog srednjeg veka i moderne ere“, dostupnim na mreži u HTML verziji sa funkcijama pretraživanja i algoritmima za proračun.[3] Ostale publikacije Pored hronoloških publikacija, Herman Grotefend je 1869. i 1875. objavio pomoćne naučne spise, svaki sa kratkim uvodima u teoriju pečata (sfragistika). Kao genealog ispitivao je, između ostalog, šleske dinastije (1875), plemićku porodicu Oejnhauzen (1889) i sopstvenu porodicu Grotefend (1890-1909 i 1901). U funkciji gradskog arhivista u Frankfurtu na Majni, počeo je da objavljuje tamošnje inventare arhiva, čiji je prvi tom završio 1888. po odlasku u Šverin. Istraživanja istorije i istoriografije Svetog rimskog carstva, kojima se Grotefend bavio u svojoj doktorskoj tezi iz 1870. godine, bila su od malog značaja u njegovom daljem istraživanju. Umesto toga, novi fokus njegovog rada bila je regionalna i državna istorija, koja se ogleda u raznim publikacijama, posebno o istoriji grada Frankfurta na Majni i države Meklenburg. Pored sopstvenih spisa, to su bila redakcija značajnih časopisa, u Frankfurtu „Saopštenja Udruženja za istoriju i arheologiju u Frankfurtu na Majni” (1879-1885) i „Arhiva za frankfurtsku istoriju i umetnost” (1881-1884). ), u Šverinu „Godišnjaci Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga“ (1888-1919). Pored toga, učestvovao je u reviziji „Istorije Frankfurta na Majni” Antona Horna za drugo izdanje (1882) i objavio seriju „Izvori za frankfurtsku istoriju” (1884-1888) (iako samo dva toma) kao i značajne delovi „Meklenburške knjige dokumenata” (1890-1907)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga čaja (chá no běn, Cha no Hon) je dugačak esej o ulozi koju čaj igra u japanskom načinu života i kulturi. Napisao ga je Okakura Kakuzo, a objavljen je 1906. [1] Knjiga je napisana za zapadnu publiku. Prvobitno je napisana na engleskom jeziku. Okakura je u mladosti naučio da govori engleski i dobro je prenosio svoje misli zapadnjacima. U svojoj knjizi razmatra zen i taoizam, ali i sekularne (nereligiozne) aspekte čaja i japanskog života. U knjizi se ističe kako je teizam (umetnost čaja) mnogim stvarima podučavao Japance. Ono što je najvažnije, naučilo ih je jednostavnosti. Kakuzo kaže da je ta jednostavnost, inspirisana čajem, uticala na umetnost i arhitekturu. Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902., tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti.

Vodič kroz SUBOTICU I OKOLINU Izdavač: Neopress design i print - Subotica, 2014. god. Broširan povez, 23,5 cm. 168 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor,LUX PAPIR... Vodič kroz Suboticu i okolinu SVUDA PROĐI KUĆI DOĐI.... „Blaško Gabrić je zagovarao da se formira Matica useljenika. Ona je pre svega namenjena našim bivšim gastarbajterima koji su radili po svetu, u ovom konkretnom slučaju pre svega u Americi i Kanadi, i koji su stekli pravo na penziju. Penzije su na čitavom Zapadu, od Evrope, pa do Amerike i Kanade toliko skromne, da ti ljudi ni približno ne mogu dobro da žive, onim nivoom standarda na koji su navikli dok su bili radno aktivni. Međutim, sa tim penzijama koje oni dobijaju u tim zemljama kod nas u Srbiji mogu da žive kao bubreg u loju. Znači ovo nije promocija knjige, ovo je promocija knjige čija je ideja da dovede u Suboticu i u Srbiju hiljade naših gasatrbajtera koji se muče širom sveta jer imaju skromne penzije“, rekao je autor teksta Ljubomir Đorđević. Autor i idejni tvorac vodiča je Blaško Gabrić, izdavač je Neopress design & print, fotografi su Dejan Malagurski, Nikola Stantić i Toma Marjanović, glavni i odgovorni urednik je gospodin Blaško Gabrić, likovni i grafički urednik je gospođa Emina Gabrić, tekst je pisao sociolog Ljubomir Marjanović. Tiraž je 2.000 primeraka. Knjiga je NOVA.... -------------------------------- M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak , Kosovo i Metohiju 1940. godine / Dr Jovan R. Bojović Podgorica 1980. Mek povez, ćirilica, 203 strane. Na predlistu posveta autora. Knjiga je veoma dobro očuvana. V5 Arhivska Dokumentacija o Pokrajinskoj konferenciji KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju (u Dokumentima poznata pod imenom Osma) je oskudna. To je i prirodno s obzirom na uslove ilegalnog rada Komunističke partije Jugoslavije u međunratnom periodu. Tada su komunisti bili obavezni da najstrožije čuvaju tajnu (konspiraciju) o svojim organizacionim pitanjima. Radi predostrožnosta izbjegavala se prepiska, vođenje širih zapisnika, pogotovu o organizacionim pitanjima. Više godina sam prikupljao podatke o ovoj Konferenciji. Na tome sam naročito radio od 1970. godine, kada je Centralni kolitet Saveza komunista Crne Gore obilježio 30-godišnjicu Konferencije. Tom jubileju je prisustvovao Josip Broz Tito, održavši govor na velikom narodnom zboru u Žabljaku 7. avgusta 1970. godine. Tito je tada, zajedno sa delegatima i drugim gostima posjetio kuću u kojoj je održana Konferencija. Tom prilikom sam od druga Tita saznao neke pojedinosti o radu Konferencije. To mi je dalo još više podstreka da nastavim sa prikupljanjem podataka. Kasnije sam stupio u kontakt sa živim učesnicima Konferencije, koji su mi takođe daliizvjesne podatke. Sa većinom delegata sam lično razgovarao i zapisivao njihova kazivanja. Napravio sam upitnik na koji mi je odgovorila većina delegata. Mnogi od njih su mi dostavili autorizovana sjećanja. Na osnovu te i arhivske građe napisao sam ovaj rad. Knjiga se sastoji iz dva dijela. U prvom dijelu sam kroz uvodne napomene i dvije glave ukazao na najvažnije momente u radu Komunističke partije, SKOJ-a i revolucionarnog pokreta u Crnoj Gori od 1936. do sredine 1940. godine, kada je i održana Pokrajinska konferencija kojoj je prisustvovao i generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije Tito. Taj period do Konferencije, inače, zaslužuje posebnu obradu i analizu. U drugom dijelu — Prilozi — objavljuju se dokumenta sa Pokrajinske konferencije, spisak učesnika Konferencije, Titov govor povodom 30-godišnjice Konferencije i sjećanja učesnika, među kojima i jednu titovu izjavu o putovanju u Crnu Goru i prisustvovanju Konferenciji, kao i dva Upitnika učesnika Konferencije. Autor Iz Predgovora Sadržaj: PREDGOVOR UVODNE NAPOMENE POLITIČKA AKTIVNOST KOMUNISTIČKE PARTIJE UOČI DRUGOG SVJETSKOG RATA Političke prilike u Crnoj Gori Borba Komunističke partije za saradnju demokratskih snaga Rad Partije u sindikatima Borba Komunističke partije za nezavisnost i odbranu zemlje Organizaciono pitanje RAD KOMUNISTIČKE PARTIJE OD IZBIJANjA DRUGOG SVJETSKOG RATA DO SREDINE 1940. GODINE Privremeni uticaj pakta Ribentrop—Molotov na stav KPJ u spoljnjoj politici Politička aktivnost Komunističke partije do sredine 1940. godine Ideološki rad Jačanje uticaja Partije u sindikatima Pripreme za održavanje Pokrajinske konferencije 1940. godine Titov dolazak u Crnu Goru Rad i odluke Konferencije PRILOZI Rezolucija VIII pokrajinske konferencije KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju Pozdravni telegrami Spisak učesnika Pokrajinske konferencije Josip Broz Tito, Govor na narodnom zboru u Žabljaku 7. avgusta 1970. godine povodom 30-godišnjice Pokrajinske konferencije SJEĆANjA UČESNIKA KONFERENCIJE Josip Broz Tito Petar Borozan Marko Vuletić Periša Vujošević Blažo Jovanović Lidija Jovanović Vaso Martinović Mato Petrović Krsto Popivoda Vladimir Popović Ali Šukrija ANKETA Đuro Medenica Milija Kovačević REGISTRI Registar geografskih imena Registar ličnih imena

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr