Dobro očuvano NIKOLA TESLA 1936 ELECTRICAL EXYUGOSLAVIAN RADIO MAGAZINE #9 ULTRA RARE With NIKOLA TESLA pic. on FULL FRONT COVER. Inside there is about 82 b/w mostly textual pages, illustrated with lot of pictures. Magazine is COMPLETE in NICE VERY FINE condition. Ilustrovano Lepo očuvano Kao na slikama

Bruce Springsteen and The E Street Band - The complete 1978 radio broadcasts 15CDa , izdanje Sound Stage . UK izdanje, vodi se kao neoficijelno... Zapakovano !! NOVO !

Ultra retko iz 1929 god, u dobrom stanju svaki broj ima oko 30 strana veliki format

SVETI SAVA - Stanoje Stanojević crteže radio Aleksandar Deroko Izdavač: Beograd Godina izdanja: 1935. Povez: tvrd Broj strana: 123 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

THE WORLD OF TRADITIONAL MUSIC 6 CD STEREO COCORA RADIO FRANCE 1994 PRVO IZDANJE 1994. GODINA CD ORIGINAL i NEKORIŠĆENO U ZAŠTITNOJ KARTONSKOJ KUTIJI (solidno) APSOLUTNI I NEPONOVLJIVI HIT NA SRPSKOM TRŽIŠTU ******* KOLEKCIONARSKI, 1994 sk6

Ceca-Komplet x 6 CD svi diskovi su iz licne privatne kolekcije stanja diskova su svih oko 5- jedan je i nov neotpakovan u najlonu 1.Ceca-Hitovi 1.CD (2001) 2.Ceca-Decenija CD (2001) 3.Ceca-Poziv CD (2003) (disk ima povrsinskih linija ili linjica) 4.Ceca-Gore od Ljubavi CD (2004) (Disk Neotvoren u Najlonu). 5.Ceca-Idealno Losa CD (2006) 6.Ceca-Autogram CD (2016) Diskovi su svi preslusani i provereni rade maksimalno Odlicno osim albuma poziv koji ima sitnih linija ili linijica kod mene je radio bez preskoka ali kako ce raditi na drugom plejeru to ne mogu ni da predvidim ni da garantujem.

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

NEOTPAKOVAN CD+DVD José Feliciano Feat. Dragana Mirković ‎– Don`t Go Away - No Te Vallas Label: Not On Label (José Feliciano Feat. Dragana Mirković Self-Released) ‎– none Format: CD, Maxi-Single DVD, DVD-Video, PAL Country: Serbia Released: 23 Jul 2014 Genre: Latin, Pop Style: Flamenco Tracklist CD-1 Don`t Go Away / No Te Vallas - English 4:15 CD-2 No Te Vallas / Don`t Go Away - Spanish 4:15 CD-3 Don`t Go Away / No Te Vallas - Lambaton Remix 4:20 CD-4 Don`t Go Away / No Te Vallas - Club Remix 5:33 CD-5 Don`t Go Away / No Te Vallas - Radio Club Mix 3:59 CD-6 Don`t Go Away / No Te Vallas - Extended Club Mix 8:57 Video DVD-1 Don`t Go Away / No Te Vallas DVD-2 No Te Vallas / Don`t Go Away DVD-3 Don`T Go Away / No Te Vallas - Lambaton Remix Companies, etc. Mastered At – Gateway Mastering Credits Executive-Producer, Producer, Mixed By – Helmuth Schaerf* Mixed By – Walter Clissen Producer, Arranged By, Remix – Yavor Roussinoff* Notes Executive producer Helmuth Schaerf for Fireworks International and DM Sat. Mixed at Hearstudios, Camden, USA. Mastered at Gateway Mastering, Portland, USA. Many thanks to Jason Hearst and Bob Thompson for supporting our mixes at Hearstudios.

m6 Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

5CD DISCA 5/5/5/5/5 BOX SET KUTIJE/BOOKLET SVE 5/5 Music Star Production ‎– CD//043 Music Star Production ‎– CD//044 Music Star Production ‎– CD//045 Music Star Production ‎– CD//046 REMASTERED Rock,Blues-Rock, Folk-Rock,Pop-Rock - Bijelo Dugme 01.Hej, Slaveni 02.Padaju Zvijezde 03.Meni Se Ne Spava 04.Za Esmu 05.Jer Kad Ostariš 06.Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 07.Pediculis Pubis 08.Aiaio Radi Radio 09.Lažeš 10.Da Te Bogdo Ne Volim - Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 01.Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 02.Zamisli 03.Noćas Je Ko Lubenica Pun Mjesec Iznad Bosne 04.Kada Odem, Kad` Me Ne Bude 05.A I Ti Me Iznevjeri 06.Zar Ne Vidiš Da Pravim Budalu Od Sebe 07.Hajdemo U Planine 08.Pjesma Za Malu Pticu 09.Ružica Si Bila Sada Više Nisi - Ćiribiribela 01.Ćiribiribela 02.Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 03.Lijepa Naša 04.Neću To Na Brzaka 05.Napile Se Ulice 06.Ako Ima Boga 07.Nakon Svih Ovih Godina 08.Evo Zakleću Se 09.Šta Ima Novo - Mramor Kamen I Željezo 1-01.Mramor Kamen I Željezo 1-02.A Milicija Trenira Strogoću 1-03.Svi Marš Na Ples 1-04.Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-05.Top 1-06.Sve Će To, Mila Moja, Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-07.Ako Možeš Zaboravi 1-08.Selma 2-01.Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-02.Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 2-03.Meni Se Ne Spava 2-04.Odlazim 2-05.Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-06.Pristao Sam Biću Sve Što Hoće 2-07.Lažeš 2-08.Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov Štijenja i evangjelja za sve nedjelje i svetkovine priko godine koja za porabu cerkvenu i domacu poboznost - Kajo Agjić 1865. Pozega Tiskara Miroslava Kraljevica Kajo Andrija Adžić, vjerski pisac i kulturni poslenik rođen je u Pleternici kod Slavonske Požege 19. siječnja 1805., a preminuo je u Slavonskoj Požegi 1. prosinca 1892. godine. Nakon osnovnog školovanja u rodnom mjestu, polazio je gimnaziju u Zagrebu i Slavonskoj Požegi. Godine 1823., postao je član franjevačke provincije Sv. Ivana Kapistrana. Filozofsku i teološku izob-razbu stekao je u franjevačkim učilištima u Našicama i Baji, te na Sveučilištu u Budimpešti. Predavao je moralno i pastoralno bogoslovlje na franjevačkim bogoslovnim školama u Mohaču (1831. -1832.), i Vukovaru (1832. -1845.). Obavljao je upravne crkvene službe: bio je župnik i samostanski starješina u Vukovaru (1839. -1845.), a u više navrata je bio gvardijan u Slavonskoj Požegi, dok je generalni vizitator svoje provincije 1866. godine. Kajo Adžić se kao pristaša iliraca pridružio hrvatskom preporodnom pokretu. Dopisivao se s Lj. Gajem, V. Babukićem, I. Kukuljevićem Sakcinskim, a poslije i s J. J. Strossmayerom i F. Račkim. Zapažanja o društvenom, kulturnom, privrednom i vjerskom životu u Slavoniji objavljivao je u listu »Slavonac« (1863.). Priredio je i objavio »Štijenja i Evangjelja«, prvi lekcionar na hrvatskom jeziku u kojem su upotrijebljeni dijakritički znakovi. Prvo izdanje (1851.) pisao je ikavicom, a u drugom (1865.) prihvatio je ijekavski govor radi jedinstva književnog jezika. Preveo je teološki priručnik Josepha Stapfa »Epitome theologicae moralis« i objavio ga u dva sveska pod naslovom »Sastav bogoslovja delorednog« (1847.). Sakupljao je građu iz domaće kulturne i crkvene prošlosti i mnogo radio na uređenju arhiva franjevačkog samostana u S. Požegi...

Trotomno delo štampano u jednoj knjizi PRVA KNJIGA Ćerka Petra Velikog DRUGA KNJIGA Tajna Ermelina TREĆA KNJIGA Elisaveta i Fridrih Veliki radnja romana period između 1739-1760.god. redak,ako ne i jedini primerak vrlo malo izdanja prevedenih na srpski, pretpostavljam zbog same ekscentričnosti pisca, koji je pisao pod pseudonimima ( u daljem tekstu sa Wikipedije ) nepoznat izdavač i godina izdanja knjiga kompletna listovi dobro očuvani/kompaktni, bez tragova vlage, pisanja, cepanja i sl. naslovna oštećena, fali deo poslednjeg lista sa napomenom 487 strana manji format tvrde korice ( izbledele ) sigurno je prvo štampano izdanje u pitanju Леополд фон Захер-Мазох (нем. Leopold von Sacher-Masoch; 27. јануар 1836 — 9. март 1895) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. По њему је назван појам у сексологији — мазохизам. Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.[1] Почео је да учи немачки језик са 12 година. Студирао је право, историју и математику на Универзитету у Грацу, а после дипломирања вратио се у Лемберг где је постао професор. Почео је са писањем дела која су везана углавном за аустријску историју. Његове књиге су превођене на украјински, пољски, руски и француски језик. У Галицији његове књиге су веома читане и цењене. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.[2] У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама. У Француској је био одликован крстом Легије части за свој допринос књижевности

Вечерње искре : 1936-1937 / Војислав Ј. Илић Млађи Београд : В. Ј. Илић Млађи, 1937 (Београд : Штампарија М. Сибинковића) 78 стр. ; 17 cm Vojislav J. Ilić Mlađi s posvetom u stihu jedinstven primerak!!! Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine. Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.— Prof. Prvoslav Vučković ~ ...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove `neprolazne vrednosti`. Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.— Jovan Nikolić, Politika 2004

Nauka o Gradji, prvi deo, Prirodno i veštačko kamenje sa 261 slikom u tekstu : za upotrebu slušalaca Velike škole, arhitekta, inženjera, industrijskih i građevinskih preduzimača, prodavaca građe, tesara kamena, zidara, stolara... Dragutin S. Milutinović Tvrd naknadni poluplatneni povez dobro očuvan, nalepnica sa naslovom na rikni, potpis mastilom na predlistu i naslovnoj strani, manji deo listova sa sitnim žutim flekama, ostalo odlično, povez knjige je čvrst, na kraju knjige na 17 stranica lista literature koja je korišćena pri pisanju ovog dela. Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894. god. XIII + 766 str. format 24 cm, ilustrovano. Deo iz predgovora: „Pre svega mislio sam, da našoj tehničkoj literaturi, koja mora krepko potpomagati već i po sebi trudno izučavanje građevinskih struka, - treba položiti čvrstu i široku osnovu, na kojoj će se ona smišljeno i korisno dalje razvijati. Takve osnove naša tehnička literatura za sad nema, te zato izgleda kao ono zdanje bez temelja. Tu osetnu prazninu u literaturi treba da ispuni ovo delo. Jer kao što svaki budući građevinski tehničar otpočinje svoje stručno obrazovanje s izučavanjem gradje, u kojoj će docnije svoje zamisli praktično i ostvariti, - tako se najpre i Naukom o Gradji mora položiti temelj prirodnome daljem razvijanju naše građevinsko-tehničke literature`. Dragutin Dragiša Milutinović (Beograd, 17. novembar(po st. kal.)/29. novembar 1840 — Pančevo, 3. decembar(po st. kal.)/16. decembar 1900) je bio inženjer, arhitekta i istoričar umetnosti, nastavnik u Velikoj školi i član Srpskog učenog društva. Sin je Sime Milutinovića Sarajlije i Marije. Biografija Studirao je građevinarstvo u Berlinu, Minhenu i Karlsrueu. U Srbiji je radio u Ministarstvu građevina. U saradnji sa Mihailom Valtrovićem snimao je i proučavao srpske srednjovekovne spomenike. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine. Značajni su njegovi projekti nekoliko tipova malih crkava, inženjerski rad na presecanju nove pruge Beograd-Aleksinac, kao i Beogradska železnička stanica (1884). Uradio je urbanistički plan nove varoši Danilovgrada u Crnoj Gori; projektovao je privatne zgrade i ikonostase za crkvu Svetog Đorđa u Novom Sadu; u Dolovu kod Pančeva itd. Izabran je za dopisnog člana Moskovskog arheološkog društva (1878) i počasnog člana Srpske kraljevske akademije (1892). Profesor fakulteta, akademik, jedan od najangažovanih intelektualaca svoga doba.

sa potpisom autorke redak kolekcionarski primerak Prensa MPPC (08/11/2019) El 8 de noviembre de 1902, de manera circunstancial, nació en Trinidad, Mercedes Carvajal Montes, a quien los venezolanos y especialmente el mundo literario, reconoce por su seudónimo Lucila Palacios. Escritora, ensayista, dramaturga, diplomática y líder social, esta mujer es reconocida como una de las más destacadas representantes de las letras venezolanas, del pasado siglo XX. Su infancia transcurrió en una gran casona de la calle Libertad, de Ciudad Bolívar, que su abuelo materno, Ramón Isidro Montes, mandara a construir en 1850; y que en la actualidad es la sede de la biblioteca Rómulo Gallegos de esa entidad. Desde temprana edad, la niña Mercedes tuvo contacto con el mundo de la cultura y de las letras, gracias a un tío materno, quien era poeta y gran lector y siempre la llevaba a participar en espectáculos y veladas literarias. Fue así como desde los 7 años, comenzó la que tiempo después, sería una brillante carrera como escritora. A sus 20 años contrajo matrimonio con Carlos Arocha Rodríguez, el 25 de agosto de 1923; y a partir de entonces se le conoció como Mercedes de Arocha. Tuvo la gran fortuna de contar con un esposo que estimuló su vena literaria y quien se convertiría en el primero de sus lectores y crítico. De su matrimonio nacieron cuatro hijos: Josefina (1928); Carmen Luisa (1930); León (1932) y Eduardo (1936), este último falleció en 1950 a causa de una cardiopatía congénita, lo cual fue un duro golpe para Lucila, pero que por fortuna para sus lectores, la llevó a refugiarse aún más en la escritura. Es a la edad de 29 años (1931) cuando asume el seudónimo Lucila Palacios, como un homenaje a la poetisa chilena Gabriela Mistral (Lucila Godoy) y a la madre de nuestro Libertador (Concepción Palacios). Con su nuevo nombre dio a conocer su obra literaria; y este le acompañó hasta el final de su vida y más allá. Lucila Palacios fue una mujer emancipada, una dama verdaderamente adelantada a su época, que incursionó en campos que para entonces parecían destinados solo a los hombres. Además de escritora, fue una gran luchadora por los derechos de la mujer, de la maternidad, de la infancia. Por ese motivo, fue electa constituyentista de la Asamblea Nacional Constituyente de 1947, por el estado Bolívar, y senadora por el Distrito Federal entre 1948 y 1952. Durante los períodos presidenciales de Rómulo Betancourt y Raúl Leoni, se convirtió en la primera embajadora de Venezuela en Uruguay (1959-1969), cargo en el cual permaneció hasta que Rafael Caldera obtuvo la presidencia de Venezuela. En Uruguay desarrolló una extraordinaria labor, especialmente en el campo de las artes y las letras, una de sus primeras actividades fue poner en funcionamiento una biblioteca en la sede de la embajada, que contó con 5 mil ejemplares y a la cual denominó “Andrés Eloy Blanco”. En ese país fue honrada como Miembro Correspondiente de la Academia Nacional de las Letras en Montevideo; ya que nunca dejó de escribir y en ese tiempo continuó publicando relatos y cuentos. Venezuela hizo lo propio y la eligió como Individuo de Número de la Academia Venezolana de la Lengua, a la cual se incorporó el 21 de octubre de 1981 convirtiéndose en la primera mujer en obtener esa posición; y en 1982 fue nombrada Miembro Correspondiente de la Real Academia Española. Reconocimientos y galardones. Muchos fueron los reconocimientos y galardones que Lucila Palacios recibió a lo largo de su vida. Entre ellos podemos mencionar: Diploma de Honor en el Premio de Matanzas en Cuba (1939); Premio en el IV Concurso de la Asociación Cultural Latinoamericana y Premio Municipal de Teatro para niños, ambos en 1943; Premio de Novela “Arístides Rojas” (1949); Orden del Libertador en el grado de Gran Cordón (1967); Hija ilustre de Ciudad Bolívar (1969); Mujer de Venezuela, por la Unión Americana de Mujeres, Capítulo Venezuela (1971); Ordenes Andrés Bello (1978), Francisco de Miranda (1978) y Manuel Píar (1986). Igualmente, el Círculo de Escritores de Venezuela creó en 1991, el “Premio Lucila Palacios”, para reconocer al escritor del año y varias instituciones educativas, llevan con orgullo el nombre de esta ilustre venezolana. Obra Lucila Palacios fue una extraordinaria productora de textos. Novelas, cuentos, relatos breves, leyendas, obras de teatro, discursos, páginas históricas, biografía y auto biografía, forman parte de su inventario de obras, la mayoría de las cuales se encuentran en la Biblioteca Nacional, y con motivo de su 117 aniversario, se muestran en la sala de lectura de la colección Bibliográfica Contemporánea, en el nivel AP-0. En dicha muestra, destaca un ejemplar de pequeño formato con una Edición Especial de Aguilar, SA. Madrid 1954, que compila varios textos de la autora, con prólogo de Pedro Díaz Seijas y el veredicto del premio otorgado a su novela “Tres palabras y una mujer”, firmado por Ana Julia Rojas el 26 de marzo de 1943. Igualmente, en la colección Antigua, sala de Libros Raros y Manuscritos, ubicada en el nivel AP-2 del cuerpo de los Servicios de Atención al Público de la Biblioteca Nacional, existen dos cajas contentivas de la colección Lucila Palacios, en la cual se encuentran sus manuscritos, discursos y fotografías, entre otros documentos pertenecientes a esta escritora. Novelas: “Los Buzos” (1937), “Rebeldía” (1940), “Tres Palabras y una mujer” (1943), “El corcel de las crines albas” (1950), “Cubil” (1951), “El día de Caín” (1958), “Tiempo de siega” (Madrid 1960), “Signos en el tiempo” (México 1969), “La piedra en el Vacío” (1975), “Látigo” (1983), y “¡No!” Cuentos y Teatro: “El bazar de Venus”, “Trozos de vida” (1942), “La gran serpiente” (1943), “El demonio de Stefan Zweig”, “Cuento de la ribera del Yaracuy”, “Mundo en miniatura” (1956), “Cinco cuentos del Sur” y “Ayer violento” (Montevideo, 1962 y 1965), “Una estrella en el río” (1965), “Cuentos de paz en un jardín” (1968), “Cristal de aumento” (1982). Poesía: “Poemas de noche y de silencio” (Montevideo 1964), “Cuartillas cívicas” (Montevideo 1968), “Dos hombres y un mundo mágico” (1977), en su inventario también se encuentra una biografía de Teresa Carreño y su discurso cuando la compositora fue trasladada al Panteón Nacional; el discurso de incorporación a la Academia y su autobiografía recogida en dos tomos. Pero Lucila no solo escribió literatura, también incursionó en el periodismo, convirtiéndose en una gran colaboradora de diversos medios, tanto impresos como en radio, en Venezuela y Uruguay. Su nombre quedó plasmado en las páginas de “El Nacional”, “El Universal”, “El Bolivarense”, y “El Luchador”, en Venezuela; y “El País”, “El Día” y “La Mañana”, de Montevideo, Uruguay. Escribió para la “Revista Nacional de Cultura”, desde su fundación; así como también en “Arte y Libros”, “Ellas”, “Kelenda” y “El Alba”. Junto a María Luisa Escobar producía una serie para niños en Radio Caracas Radio, llamada “La caja de juguetes” (1939). Lucila Palacios murió en Caracas, el 31 de agosto de 1994. Para entonces contaba con 92 años. T y F: Biblioteca Nacional MÁS NOTICIAS COMO ESTA La Batalla de Carabobo será recreada en una miniserie dirigida por Luis Alberto LamataMinistro Ernesto Villegas brindó apoyo y deseó pronta recuperación al cantautor Gualberto Ibarreto contagiado con Covid-19

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris podruma, nista strasno! Sve ostalo uredno! Format 32 x 46 cm, Cirilica `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

odlično očuvano kao na slikama retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Spoljašnje veze 4 Literatura Biografija Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[11] antikvarne knjige

Bijelo Dugme - 1974 - 2004 Originalno izdanje, sadrzi cetiri albuma na pet CD-a. Made in Serbia and Montenegro Novo, neotpakovano, u celofanu! Spisak pesama: Bijelo Dugme 01 Hej, Slaveni 1:30 02 Padaju Zvijezde 4:40 03 Meni Se Ne Spava 4:43 04 Za Esmu 4:15 05 Jer Kad Ostariš 5:40 06 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 4:00 07 Pediculis Pubis 4:25 08 Aiaio Radi Radio 2:53 09 Lažeš 3:47 10 Da Te Bogdo Ne Volim 5:18 Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 01 Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo 4:31 02 Zamisli 4:12 03 Noćas Je Ko Lubenica Pun Mjesec Iznad Bosne 6:07 04 Kada Odem, Kad` Me Ne Bude 4:37 05 A I Ti Me Iznevjeri 4:03 06 Zar Ne Vidiš Da Pravim Budalu Od Sebe 3:36 07 Hajdemo U Planine 4:36 08 Pjesma Za Malu Pticu 3:50 09 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 3:47 Ćiribiribela 01 Ćiribiribela 4:12 02 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 3:55 03 Lijepa Naša 3:18 04 Neću To Na Brzaka 4:10 05 Napile Se Ulice 2:49 06 Ako Ima Boga 5:18 07 Nakon Svih Ovih Godina 4:40 08 Evo Zakleću Se 5:53 09 Šta Ima Novo 5:21 Mramor Kamen I Željezo 1-01 Mramor Kamen I Željezo 2:14 1-02 A Milicija Trenira Strogoću 4:25 1-03 Svi Marš Na Ples 3:58 1-04 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 3:17 1-05 Top 3:36 1-06 Sve Će To, Mila Moja, Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 8:19 1-07 Ako Možeš Zaboravi 6:40 1-08 Selma 2:21 2-01 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 3:05 2-02 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 3:12 2-03 Meni Se Ne Spava 5:09 2-04 Odlazim 5:23 2-05 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 3:26 2-06 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće 3:15 2-07 Lažeš 4:48 2-08 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 6:27 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock, folk rock pvs1r0

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

Vitomir Nikolic- Sunce, hladno mi je Izdanje pjesnikovih prijatelja, Niksic, 1968. Mek povez, 92 strane. POSVETA PESNIKA! Vito Nikolic Витомир Вито Николић (Мостар, 27. април 1934 — Подгорица, 10. септембар 1994)[1] био је црногорски пјесник, новинар и путописац. За живота је објавио три збирке пјесама. Четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић. Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа. [2] Дјетињство Поријеклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Други свјетски рат је пресјекао његово дјетињство. У априлу 1941. његова породица бјежи у Никшић. `Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду`, увијек је истицао.[3] Вито Николић је био свједок ратних недаћа и страдалник у годинама у којима се уче слова. Рањен је приликом експлозије бомбе од које су погинули његов брат и друг. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Рат га је опет вратио у Мостар, гдје је неко вријеме живио код тетке. Из Мостара је по други пут морао бјежати у Никшић. У бомбардовању Никшића 7. априла 1944. године, Вито је за длаку избјегао смрт. Кад се рат завршио живио је у домовима за ратну сирочад.[1] Боловао је од туберкулозе. Често је у стиховима писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”. Стваралаштво Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је!” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је живио кафанским животом. Из Никшића се преселио у Подгорицу гдје је радио у редакцији Побједе.[4] У Побједи је објављивао популарне репортаже „Црном Гором путем и беспућем”. Понекад је приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Неки од његових стихова били су извор инспирације музичарима. Витова пјесма „Пијем”, коју је отпјевао пјевач Мики Јевремовић и данас је радо слушана. Рат и распад Југославије Распад Југославије учинио је да Вито Николић као пјесник занијеми. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Тешко је поднио рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Због свега тога повукао се у тишину свог дома.[1][5] Вито Николић је преминуо 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.[5]

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”