STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ TISA - sa POSVETOM autora - I izdanje Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1961 82 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Povratak Močvara Reka Čamac u ritu Šta nas sve čeka u magli U ponoć na klupi Nepoznata u davnini Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu II Umire lišće da cvetaju soneti Ni predeo maglen U zimski sumrak III Slučaj u oktobru U srcu noći cveta nepoznato Nas nekoliko na broju Kao nikada više IV Vreme u lozi Koliba Zatočeništvo Zmija Prolazeći nepoznatim predelima V Jedne nedelje u podne Grad ili ponoć Barka Tisa (ІІ) `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Samsung YP-T10 - Bluetooth MP3 Player ... 4Gb u crno-sivom kućištu, u kompletu sa original Samsung USB kablom preko koga se puni i ostvaruje vezu sa računarom, polovan i provereno ispravan sa dobrom baterijom koja je poslednji put držala 9 sati u režimu slušanja muzike FM radia, detaljne karakteristike i uputstvo pogledajte na net-u po navedenom modelu, stanje kao na slikama ... slušalice nisu uključene u cenu i koristite sopstvene ! Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Laser Light Za Unutrasnje i Vanjske Prostore Sa Mnogo Raznih Motiva LED Laser Light Show - Odlican laser za dekoraciju-ukrašavanje objekata ili prostora za slavlja, praznike. U potpunosti prekriva objekte kombinacijom crvenih i zelenih zraka sa mnogo raznih motiva Pokriva do 300 m2 prostora 100% otporan na vremenske nepogode (sneg, kiša, magla) i može raditi besprekorno na temperaturi od -35do 40 stepeni U pakovanju se dobija: -LASER -dodatak za postavku u zemlji -postolje za sto, pod ili gde god zelite da ga stavite -uputstvo -daljinski upravljac -adapter za struju -usb kabl Cena je 2600 dinara Saljem Brzom Postom a Moze Preuzimanje kod mene na Novom Beogradu.

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MOJE MUŠTERIJE Dragiša Krunić (poslanice) Biblioteka Vrela Zapis, Beograd, 1982 veoma retko u vrlo dobrom stanju Pesme iz majstorske radionice Priče iz radionice je poznata serija snimljena 1981 godine. Režirao ju je Zdravko Šotra po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić. Sjajnu glumačku ekipu predvodio je Zoran Radmilović (u seriji kao Života Govedarević). Dragiša je bio i pesnik, a radnja mu je bila u ulici Gospodara Vučića 42, dok je radionica u kojoj je snimana serija smeštena u dvorištu u ulici Ravanička 7, odmah iza OŠ “Jelena Ćetković. “PRIČE iz majstorske radionice” je autentična priča majstor Dragiše. Svi likovi iz serije su stvarno postojali, a do njegove smrti u dvorištu radionice rado su bili viđeni Milić od Mačve, Ružica Sokić, Bata Živojinović, Neda Arnerić, Stevo Žigon i mnogi drugi. Krunić je rođen 1929. na Pašinom brdu. Od 1947. do početka 50-ih, nakon završenog zanata, radio je u raznim firmama, ali ga je, kako je govorio, samoupravljanje onespokojilo, pa se bacio u privatnike. Od 1968. je “lečio bolesne pežoe”, a zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo je i sam da piše. Objavio je tri zbirke: “Između hleba i neba” 1975, “Moje mušterije” 1982. i “Ja, zatočenik noći” 2000. godine, kao i priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobitnik je nagrade JEŽ-a “Brana Cvetković” za satiričnu poeziju (1987). Napisao je scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju “Priče iz majstorske radionice” (TV Beograd, 1982) i scenario, takođe sa Šotrom, za film “Šesta brzina” (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta “4 asa”, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario. Preminuo je 2004. godine u Beogradu.

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

DAC 5.1 Suround audio konverter ac3/dts SPDIF na 5.1, 192kHz Digital AC3 optički na Stereo Surround HD 5.1 Audio Dekoder/konvertor. 2x SPDIF Port HD Audio Rush za svaki TV sa SPDIF izlazom, HD Players, DVD plejere, XBOX360 itd. Konvertuje digitalni audio signal u analogni 5.1 ili stereo, u zavisnosti od Vaših potreba. 5.1 analogni audio izlaz, automatski će raditi s različitim pojačalima i zvučnici za različite zvučne efekte, lako povezivanje mnogih uređaja za zabavu sa optičkim i koaksijalnim digitalnim signalom i analognim izlaznim signalima (kao što su: Set-Top box, HD plejeri, Blu-ray DVD, XBOX360) Koristi 24-bit audio DSP, 96 KHz digital risiver, i 192 KHz or 24bit ADC and DAC. Podržava Dolby Digital AC-3 Dolby Pro Logic, DTS, PCM i druge digitalne formate, dva oblika na izlazu - 2.0 i 5.1 analog audio izlaz Specification 1, Signal to Noise:120db 2, Degree of Separation : 85db 3, Frequency response: 20Hz-20KHz +- 0.5db 4, Max Output Volt: 2.2V 5, Power Supply DC 5V 1A outlay 110v-240v broadband convert DC5v Power

DAC 5.1 Suround audio konverter ac3/dts SPDIF na 5.1, 192kHz Digital AC3 optički na Stereo Surround HD 5.1 Audio Dekoder/konvertor. 2x SPDIF Port HD Audio Rush za svaki TV sa SPDIF izlazom, HD Players, DVD plejere, XBOX360 itd. Konvertuje digitalni audio signal u analogni 5.1 ili stereo, u zavisnosti od Vaših potreba. 5.1 analogni audio izlaz, automatski će raditi s različitim pojačalima i zvučnici za različite zvučne efekte, lako povezivanje mnogih uređaja za zabavu sa optičkim i koaksijalnim digitalnim signalom i analognim izlaznim signalima (kao što su: Set-Top box, HD plejeri, Blu-ray DVD, XBOX360) Koristi 24-bit audio DSP, 96 KHz digital risiver, i 192 KHz or 24bit ADC and DAC. Podržava Dolby Digital AC-3 Dolby Pro Logic, DTS, PCM i druge digitalne formate, dva oblika na izlazu - 2.0 i 5.1 analog audio izlaz Specification 1, Signal to Noise:120db 2, Degree of Separation : 85db 3, Frequency response: 20Hz-20KHz +- 0.5db 4, Max Output Volt: 2.2V 5, Power Supply DC 5V 1A outlay 110v-240v broadband convert DC5v Power

DAC 5.1 Suround audio konverter ac3/dts SPDIF na 5.1, 192kHz Digital AC3 optički na Stereo Surround HD 5.1 Audio Dekoder/konvertor. 2x SPDIF Port HD Audio Rush za svaki TV sa SPDIF izlazom, HD Players, DVD plejere, XBOX360 itd. Konvertuje digitalni audio signal u analogni 5.1 ili stereo, u zavisnosti od Vaših potreba. 5.1 analogni audio izlaz, automatski će raditi s različitim pojačalima i zvučnici za različite zvučne efekte, lako povezivanje mnogih uređaja za zabavu sa optičkim i koaksijalnim digitalnim signalom i analognim izlaznim signalima (kao što su: Set-Top box, HD plejeri, Blu-ray DVD, XBOX360) Koristi 24-bit audio DSP, 96 KHz digital risiver, i 192 KHz or 24bit ADC and DAC. Podržava Dolby Digital AC-3 Dolby Pro Logic, DTS, PCM i druge digitalne formate, dva oblika na izlazu - 2.0 i 5.1 analog audio izlaz Specification 1, Signal to Noise:120db 2, Degree of Separation : 85db 3, Frequency response: 20Hz-20KHz +- 0.5db 4, Max Output Volt: 2.2V 5, Power Supply DC 5V 1A outlay 110v-240v broadband convert DC5v Power

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Autor - osoba Ladik, Katalin, 1942- = Ladik, Katalin, 1942- Naslov Pamćenje vode : pesme = A víz emlékezete : versek / Katalin Ladik = Ladik Katalin ; prevela s mađarskog Draginja Ramadanski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2022 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 213 str. : autorkina slika ; 23 cm Drugi autori - osoba Ramadanski, Draginja, 1953- = Ramadanski, Draginja, 1953- Zbirka ǂEdicija ǂ`Poezija i komentari` Napomene Uporedo mađ. tekst i srp. prevod Tiraž 300. MG153 U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavljena je nova zbirka pesama Katalin Ladik: „Pamćenje vode”, koju je sa mađarskog jezika prevela Draginja Ramadanski. Njen lik i pesništvo najbolje opisuje sama umetnica odgovaranjem na pitanje kako ona doživljava sebe danas: „Da bih uočila razliku između Katalin danas i Katalin u ranoj mladosti, moram prvo da pogledam u sebe i da nabrojim ono što mi se čini da je ostalo u meni od moje rane mladosti. To su znatiželja, introvertnost, želja i sposobnost da postanem nevidljiva, servilnost, izbegavanje konflikata, povremena želja da ipak budem u centru pažnje, pouzdanost, odlučnost, želja i borba za nezavisnošću, rasipanje životne energije, potreba za samoćom, strah od neizvesnosti; još uvek pridajem veliku važnost snovima, upuštam se u avanture, letim u snovima, ne odustajem od traženja tzv. Kosmičke inteligencije ili – Svemogućeg. Primećujem razliku u sledećem: postala sam strpljiva i tiša, ne plašim se smrti, niti toga da se zaljubim...” Katalin Ladik je 2020. bila dobitnica Medalje kulture za ukupno stvaralaštvo, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavio je novu knjigu poezije Katalin Ladik „Pamćenje vode”. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi”, piše harizmatična novosadska umetnica sa peštanskom adresom, koja poeziju objavljuje još od 1962, kada su se njene prve pesme pojavile u časopisima Hid i Sdžmposion. Lane je, u povodu 80. rođendana Katalin Ladik i Medalje za ukupno stvaralaštvo, kojom je nagradio Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, ova kuća objavila izbor iz njene poezije u prevedu na engleski jezik – „Poems”, da bi sada, kroz zbirku „Pamćenje vode” – dvojezičnu, na mađarskom i srpskom – čitaocima ponudila stotinak novih pesama tematski grupisanih u pevanja Voda, Oblak, Sneg, Led i Plazma. – „Pamćenje vode” donosi određene inovacije u poetici Katalin Ladik. Tekst je sveden u izrazu, minimalistički, i tim je značajniji maestralan prepev sa mađarskog na srpski Draginje Ramadanski, jer je više nego uspešno održala meodiju i ritam autorkinih stihova – izjavio je juče na konferenciji za novinare Mirko Sebić, urednik izdavačke delatnosti u KCV „Miloš Crnjanski”. Katalin Ladik, „Pamćenje vode“, KCV „Miloš Crnjanski“, 2022. Pesnikinja, glumica i prvosveštenica poetskog performansa ne odustaje od propitivanja i igre, od rizika i sumnje čak ni kad se, u tradicionalnoj formi stiha, bavi tako elementarnom tvari kao što je voda. Voda menja oblik, obrazuje nove granice, a u svojoj dubini krije logiku drugog sveta; pamćenje, pak, promenu sveta u sebi nosi kao vedru mogućnost ili tmurnu pretnju. Ustreptala i radoznala, pesnikinja roni u smrtonosne struje, istražuje kuću „grdnih, ugljenisanih ruku“, posmatra ribu kojoj sole bol i „ispiraju mesec iz očiju“, oseća strujanje reke dok nosi na sebi „plastove drugog života i tela“. Kuća se u pesmi „Mrtva priroda s prozorom“ čak „spotiče u mraku, kršeći ruke“. „Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi“, piše pesnikinja na samom početku zbirke. Poezija Katalin Ladik sada ostavlja po strani hibridne forme izraza, performans i pokret, vraćajući se konzervativnoj jezičkoj artikulaciji. Pesme o vodi čuvaju neposrednost i odrešitost tona, koliko i refrenske nedoumice o identitetu, pripadnosti, granicama bića. Dok „dno neba krčka“, pesnikinjino iskustvo spremno se smešta i pod onim tradicionalnim „snegopadima“ značenja. Jednako kao Bela Hamvaš i Rilke, njena sagovornica je prevoditeljka-čarobnica, Draginja Ramadanski. Katalin Ladik (rođena 25. oktobra 1942. u Novom Sadu) je jugoslovensko-mađarski pesnik, izvođač i filmski stvaralac. Katalin Ladik počela je pisati 1962. godine radeći kao bankarski činovnik. Bila je radijska voditeljica i pozorišna glumica u Novom Sadu, kasnije je radila za film i televiziju. 1990. postala je urednica i predavala u oblastima muzike i pozorišta. Kao umetnički medij koristi vizuelnu poeziju, umetnost pošte, radio igre, prozu, kolaž, fotografiju, film i eksperimentalnu muziku. Ladik istražuje jezik vizuelnim i vokalnim izrazima, kao i kretanjem i gestovima. Ladik se više puta pojavljivao u kontekstu predstava, događaja i pozorišnih komada koji se često dešavaju u urbanom okruženju, ali i u prirodi. Bila je član umetničkog kolektiva Bosch + Bosch. Katalin Ladik živi i radi naizmenično u Novom Sadu (Srbija), Budimpešti (Mađarska) i na ostrvu Hvar (Hrvatska). U svojoj domovini postala je legendarna i kontroverzna figura u ranim šezdesetim godinama, pre svega kroz feminističko-šamanističku zvučnu poeziju i gole predstave. Ladik je primio nekoliko nagrada i igrao na brojnim nacionalnim i međunarodnim izložbama. 1977. Godine dala je ime sebi kao učesnica 10. međunarodnog festivala zvučne poezije u Amsterdamu. U 2010. godini u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održana je retrospektiva, koja je privukla nacionalnu pažnju, a 2017. godine bila je pozvana da učestvuje u dokumentarnoj 14. Takođe je uključena u seriju izložbi Feministička avangarda. Katalin Ladik (born Novi Sad, October 25, 1942) is a Hungarian poet, performance artist and actress. She was born in Novi Sad, Yugoslavia (now called Serbia) and in the last 20 years she has lived and worked alternately in Novi Sad, Serbia, in Budapest, Hungary and on the island of Hvar, Croatia. Parallel to her written poems she also creates sound poems and visual poems, performance art, writes and performs experimental music and audio plays. She is also a performer and an experimental artist (happenings, mail art, experimental theatrical plays). She explores language through visual and vocal expressions, as well as movement and gestures. Her work includes collages, photography, records, performances and happenings in both urban and natural environments. Katalin Ladik studied at the Economic High School of Novi Sad between 1961 and 1963. She then joined the Dramski Studio (Drama Studio) acting school in Novi Sad, between 1964 and 1966. Between 1961 and 1963, she worked as a bank assistant. During this time, in 1962, she began to write poetry. From 1963 to 1977 she worked for Radio Novi Sad. She joined the newly established Novi Sad Theatre in 1974, becoming a member of its permanent ensemble in 1977 and working there until 1992.[1] She primarily acted in dramatic roles. Over the years, she also played major and minor roles in various TV-films and movies. She led the poetry sections of literary magazines Élet és Irodalom (1993–94) and Cigányfúró (1994–99). Between 1993 and 1998 she taught at Hangár musical and theatrical education center. She is a member of the Hungarian Writers` Union, the Hungarian Belletrists Association, the Association of Hungarian Creative Artists and the Hungarian PEN Club. Awards Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). In 2015, she received the Klára Herczeg Award in senior category from the Studio of Young Artists’ Association (Hungary).[2] In 2016, she was awarded with the Lennon Ono Grant for Peace.[3] Her awards for acting include the Oktobarska nagrada grada Novog Sada (October Award of the City of Novi Sad), a collective award to the cast of Radio Novi Sad in 1967; first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta (Festival of Professional Theatres in Vojvodina) in 1978, for the role of Masha in Three Sisters, directed by György Harag, performed at the Novi Sad Theatre. The same role earned her the first place of Udruženje dramskih umetnika Srbije / Association of Dramatic Artists of Serbia, in 1979. Katalin Ladik also received the Magyar Televízió Elnöki Nívódíja / Award of the President of Hungarian Television for Acting Excellence for acting in András Rajnai’s TV film series, Televíziós mesék felnőtteknek (Television Tales for Adults) in 1980. In 1986, she was awarded first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta / Festival of Professional Theaters in Vojvodina for the role of Skinner in Howard Barker’s The Castle, directed by David Gothard, performed at the National Theatre in Subotica. 2017 Artisjus Literary Award for her poetry volume „A víz emlékezete” („The Memory of Water”) 2017 Janus Pannonius Filius Ursae Award for her literary oeuvre for „being defiant, provocative, and confrontational towards the actual literary canons” Poetry Katalin Ladik became known after 1962 through her surreal and erotic poems. In addition to a number of books in Hungarian, volumes of her poetry were published in Yugoslavia, France, Italy and the United States. Her poems also appeared in various magazines and anthologies worldwide, translated into Spanish, German, Polish, Bulgarian, Slovakian, Hindi, Chinese, Indonesian, Romanian, Macedonian, Rusyn and Slovenian. `She is able to embody the sense of poetry as action. I saw one of her readings in Bratislava at Ars Poetica Festival and she was the only poet able to electrize the audience without any translation. (...) She manages to pass linguistic barriers but, again, any translation of her poetry is at least difficult to be made (or should I say “performed`). Her activity covers a wide area that includes performance and sound poetry, with a force that captures any kind of audience no matter how illiterate in contemporary poetry they can be.` Poetry Depot Prose Her first novel, entitled Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) was published in 2007 by Nyitott Könyvműhely. It is considered to be an eminent work in Hungarian Avant-garde literature. It is partly autobiographical, partly self-reflecting. The novel alternates between reality and fiction, prose and poetry, sometimes switching to a prose poem style. Its main target audience is that part of the artists’ community who are receptive to esoteric allusions. The book is about three women: the Editor, who lives in Budapest, the Artist, and the Glasswoman who lives in Novi Sad, all of whom bear the same name. The shared name determines their lives. Initially, they are unaware of one another, but throughout the book their lives get gradually intertwined. After they get to know one another, they begin to live each other`s life, which changes everything for them forever. One of the peculiarities about the book is the uniquely rich textual documentation (letters, newspaper articles, posters) and the large number of photos. Publications Volumes in original language Ballada az ezüstbicikliről (Ballad of Silver Bike) | poems | Hungarian | with gramophone recording | Forum, Novi Sad, 1969 Elindultak a kis piros bulldózerek (The Small, Red Bulldosers Have Taken Off) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1971 Mesék a hétfejű varrógépről (Stories of the Seven-Headed Sewing Machine) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1978 Ikarosz a metrón (Icarus on the Subway) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1981 A parázna söprű – Bludna metla (The Promiscuous Broom) | poems | Hungarian-Serbian bilingual | Forum, Novi Sad, 1984 Kiűzetés (Exile) | poems | Hungarian | Magvető, Budapest, 1988 Jegyesség (Engagement) | poems | Hungarian | Fekete Sas - Orpheusz, Budapest, 1994 A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Fekete Sas, Budapest, 1998 Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Orpheusz, Budapest, 2004 Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) | prose | Hungarian | Nyitott Könyvműhely, Budapest, 2007 Belső vízözön (Deluge Inside) | poems | Hungarian | Parnasszus, Budapest, 2011 Ladik Katalin legszebb versei (The Most Beautiful Poems of Katalin Ladik) | poems | Hungarian | AB-ART, Bratislava, 2012 A víz emlékezete (The Memory of Water) | poems | Hungarian | Kalligram, Budapest, 2016 Translated volumes Poesie Erotiche (Erotic Poems) | poems | Italian | selected and translated by: Giacomo Scotti | La Sfinge, Naples, 1983 Erogen Zoon | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko | Književna Zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | New Native Press, Sylva, 1992 Poèmes (Poems) | poems | French | selected by: Tibor Papp | translated by: Katalin Kluge, Tibor Tardos | CiPM / Spectres Familiers, Marseille, 1999 Ikarova senka (Icarus’ Shadow) | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko, Draginja Ramadanski | Orpheus, Novi Sad, 2004 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2005 Engagement | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2006 Kavez od trave (Grass-Cage) | poems | Croatian | translated by: Kristina Peternai | Matica Hrvatska, Osijek, 2007 E-books Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2003 | downloadable, pdf format Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Engagement | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Milyen ízű vagyok? (How Do I Taste?) | poems | Hungarian | A hónap könyve, Szentendre, 2012 | buyable, pdf format Discography Sound poetry Ballada az ezüstbicikliről (The Ballad of the Silver Bicycle) | SP | supplement for book with same title | Forum, Novi Sad, 1969 Phonopoetica | SP | Galerija Studentskog kulturnog centra, Belgrade, 1976 Poésie Sonore Internationale (International Sound Poetry) | audio cassette | anthology of sound poetry, Paris, 1979 La Nouvelle Revue d’Art Moderne, Special 2. (The Magazine of Modern Art) | audio cassette | Rencontres Internationales de Poésie Sonore (International Sound Poetry Festival), Paris, 1980 Adriano Spatola: Baobab Femme | audio cassette | anthology for sound poetry magazine, Publiart Bazar Reggio Emilia, 1982 Yugoslavian Sound Poetry | audio cassette | anthology of sound poetry, 1987 Hangár / Hangar | audio cassette | anthology of sound poetry, Amsterdam – Budapest, 1987 Aki darazsakról álmodik (Who is Dreaming About Wasps) | LP | recording of the radio play `Furcsa, aki darazsakról álmodik` (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps) | Radio Novi Sad, 1988 Spiritus Noister: Nemzeti zajzárványok / National Noise-Inclusions | audio cassette | Bahia Music, Budapest, 1996 Vajdasági Magyar Zenei Esték / Vojvodina Hungarian Music Evenings 1988 | CD | JMMT, Novi Sad, 1998 Vízisámán / Water Shaman | CD | Budapest, 1999 Spiritus Noister – Kurt Schwitters: Ursonate | music CD | Hungaroton, Budapest, 2003 Vodeni anđeo / Water Angel | music CD | Nova Misao, Novi Sad, 2011 Music (experimental music, jazz) As vocalist, Katalin Ladik collaborated with prominent Croatian, Serbian and Hungarian composers, such as Dubravko Detoni, Branimir Sakač, and Milko Kelemen (1971–73, ensemble ACEZANTEZ); Ernő Király (1963-2002); Dušan Radić (Oratorio Profano, 1979); Boris Kovač (1986-1990); Deže Molnar ( 1989–91); Zsolt Sőrés a.k.a. Ahad, and Zsolt Kovács (1996-, Spiritus Noister). Ernő Király | LP | Udruženje Kompozitora Vojvodine, Novi Sad, 1978 Boris Kovač: Ritual Nova I | LP | Symposion Records, Overstrand, 1986 Boris Kovač: Ritual Nova II | CD | Recommended Records, London, 1989 Ernő Király - Spectrum | CD | Autobus, Paris, 1999 Deže Molnar: Weird Garden | CD | vocals on Track 1 (Water Clock) | Studentski Kulturni Centar Novi Sad, 2010 I Belong to the Band Bakers Of The Lost Future | CD | vocals on Track 3 (Poets Of The Absurd On Chalk) | Inexhaustible Editions, Budapest, 2016 Poetry readings, sound poetry performances Online Audio Fűketrec (Grass-Cage) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, mp3 format A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Kíűzetés - Jegyesség (Exile - Engagement) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format MG153

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Veoma doro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Komadina, Miloš, 1955-2004 = Komadina, Miloš, 1955-2004 Naslov Južni krst : pesme / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1987 (Subotica : Birografika) Fizički opis 63 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru i njegova slika na kor. Od prividne vedrine, gotovo radosti što postojimo, koja obeležava rane pesme Miloša Komadine, pesnik je stigao do složenijih i manje vedrih tonova, do potrebe da stvara „rečnik melanholije“. I kao da taj rečnik svoje bogatstvo razastire u najnovijim pesmama, pesmama koje čine knjigu „Južni krst“. U mesto da gleda i opisuje svet oko sebe, pesnik se okreće unutrašnjim prizorima, pokušava da ih raščlani, da ih predstavi čitaocu, da mu opiše put od stupanja na tavan stare kuće do mističnog, do otkrovenja u okrilju iščezlog, onog što lebdi kao uspomena. U „Južnom krstu“ Miloš Komadina je pesnik koji opeva upravo te trenutke, trenutke preobražaja, među koja deli svetove. U jednom od tih svetova postoji Beo- grad, konkretne stvari i noj ave, a u drugom postoji „pepeo zvezda“, postoji neko ko „u snu povraća crne rukavice“. Svet čudesnog gotovo da izranja iz svakodnevice; granice su pomerene ili sasvim ukinute. Pesnička vizija se slobodno kreće prostorom „među javom i med snom“. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! S a d r ž a j: Siguran čovek (5); Neobavezna dešavanja (6); Izgubljen (7); Ogledala (8); Susret (9); The fall (10); Tvoj kurs za mene (11); El test (12); Vi ste ljudi (13); Wild America (14); Kuda li me voziš (15); Naše kiše (16); Džepovi su jako bitni (17); Festival in Deptford (18); Pametni i lepi (19); Razmišljalac (20); Zaboravili ste kutiju cigareta i upaljač (22); U - mor (23); Razum na vetru (24); Torbe (25); Dimitrije dobar drug (26); Zloduh (27); Margate (28); Kočnice 2 (29); Rođen - dan (30); To je kao put (31); Molim se za tvoje zdravlje (32); Spavač (34); Umnožavanje prosta reprodukcija (35); Štaje za tebe sreća (36); Ukrštanja (37); Šta to osvaja moj pogled (38); Svako ima svoje stilove (40); Ispiranje (41); Colour, line and silhouette (42); A + B + C + D - avioni (43); Prazan predmet odvažnog nestajanja (44); Pokušaj i ti (45); Srđan Valjarević Moguće da ja u stvari tražim ženu (46-49); Nikola (50); Čelične lokomotive (51); Bunar želja (52); Pa da (53); Disanje (54); Halo - Lulu (56); Ljubomorno čuvam bol (57); Mlaka voda i cvekla (58); Reforma u vašoj glavi (59); Sigurnost (60); Šta ja očekujem od ptice (62); Čokolada (63); 8024 (64); Jako ste bolesni (65); To niko ne želi (66); Razgovor (67); Pra - istorija (68); Kadilak (69); We shall have to work hard (70); Gde si sada (71); Film (72); Tebe tražim (73); Klikeranje (74); Mirno more more (75); R + R (76); Prstaranje (78); Eliot je sreda (79); Samo vi letite i odletite (80); Jednakost u nizu (81); Obraz i odraz (82); Težine jutra (83); Dr (84); Alo - alo (85); Smeh (86); Dvorište ispred zgrade (88); Svetske nesreće (89); Voda (90); Gde ti je kapa (92); Čarobna su osećanja (93); Suze potočare (94); Opasan (95); Snaga sna (96); Vibra (97). (Karton) INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo 13. 11. 2019. INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo Svoju zbirku poezije `Reci pravo`, koja je objavljena pre četvrt veka, Kebra otvara sa stihovima: `Bio jednom jedan siguran čovek. 100% siguran. Kakav čovek!` Pomalo pretenciozno, ali s razlogom, možemo da kažemo i da je Obojeni program siguran bend, 100% siguran, kakav bend! U kontekstu jugoslovenskog prostora, na kojem ovaj bend funkcioniše, ne postoji pojava kao Obojeni program, sa jedinstvenom poetikom, ali i upečatljivim muzičkim izrazom. A sve je počelo osamdesete godine u Novom Sadu, naredne godine imali su prvi nastup u `Bronxu`. Imali su svoju `belu fazu` kada su svi članovi benda bili obučeni u belo. Svirali su okrenuti jedni prema drugima, ali svi su se pitali zbog čega Kebra okreće leđa publici? Ostaje upamćeno i to da je Obojeni program bio prvi sastav sa ovih prostora koji je predstavljen u emisiji legendarnog Džona Pila, dok su embargo probili emitovanjem spota za `981` na MTV. Priča o Obojenom programu je ujedno i priča o istrajnosti, veri u ono što se stvara. Na prvu ploču čekali su 10 godina, a kada se ona konačno pojavila, država u kojoj je objavljena potpuno je nestala. Ipak, opstao je jedinstveni kulturni prostor za one koji su razumeli da su sve nacije, kako je zapisano na jednom zidu, imaginacije. Iako svoju publiku imaju u mnogim gradovima, Kebra ističe da je Obojeni program novosadski bend i da mu je ovaj grad super. `I dok Dunav mirno teče`, Obojeni program vraća se klupskom nastupu u gradu u kom su nastali, a publika može da očekuje i izvođenje novih pesama. `Pesma `Umeš li da upravljaš sa vremenom` je već završena, dok je `Ona samo pleše` uvrštena u koncertni repertoar. Ostale su još dve pesme na kojima trenutno radimo miks i ovih dana imamo miks i probe, pošto se spremamo za koncert u Domu kulture. Stalno radimo na novim pesmama i nama je jako bitno da što više novih pesama bude prisutno u koncertnom repertoaru. Inače, naš koncertni repertoar se sastoji od pesama iz raznih perioda, ali je uvek akcenat na novim numerama i na onome čime se bend trenutno bavi. Tako će biti i sada u Domu kulture`, kaže na početku razgovora za 021.rs Branislav Babić Kebra. 021: Sledeće godine nije samo četiri decenije od osnivanja Obojenog programa, nego bi ta godina mogla da se posveti čitavoj novosadskoj novotalasnoj sceni - Program, La strada, Grad, Boye, Luna - svi su nastali u tom nekom vremenskom periodu. Čini li vam se da je to bio trenutak kada je novosadska scena bila najjača u svom izražaju? Kebra: Sledeće godine jeste 40 godina od osnivanja benda i mislim da je uspeh da se takva vrsta muzike zadržala do dana današnjeg. Mislim da je to jako važan period za Novi Sad u muzičkom smislu. Možda i jeste najbolji period. Svi ti bendovi jesu jako bitni, jer je sam period bitan. Boye, La Strada, Grad, Luna, ali ne samo ti bendovi, bilo je tu još dosta sastava. Uopšte, taj novi talas, pank, tu je bilo pregršt energije koja je prožimala sve delove grada i u svakom delu grada postojalo je nekoliko bendova. To je stvarno bilo jedno specifično vreme, što ne znači da ovo sada vreme nije specifično, daleko od toga. Mislim da je taj period stvarno bio toliko interesantan da on prevazilazi okvire Novog Sada. To je bio period koji je zabeležen kao jedan od bitnijih u istoriji tadašnje jugoslovenske muzike. Četrdeset godina, prolete... 021: Zapisali ste kako `kretati se polako možda i nije najbrže, ali je zato najsigurnije`. Je li to i maksima rada Obojenog programa? Kebra: Rad, pre svega rad. Mi volimo to što radimo i stvarno dosta vremena posvećujemo tome. Nisu to samo probe, nego je to neki estetski kod koji živiš ceo dan, 24 sata si u tom fazonu. Jako je bitno da se bude u radu samokritičan, a samim tim kada si samokritičan, onda nikad nisi zadovoljan i konstantno insistiraš na tome da budeš još bolji. Mi i dan-danas imamo tu metodologiju rada i jako nam je bitno da za svaki koncert budemo najbolje pripremljeni. To se prosto zadržalo i mislim da se to u zvuku na našim koncertima dosta dobro čuje. 021: Šta je ono što vas i posle gotovo 40 godina `gura` u stvaranje? Kebra: Kada smo počinjali nije nam ni padalo na pamet da će to toliko da traje. To je bila neka lokalna skupina iz kvarta, koja nije bacala dalje od razmišljanja u kvartu. Zašto to još uvek traje i posle toliko godina? Traje zato što postoje neki ljudi koji vole da se bave time. Mislim da je bavljenje muzikom stvarno najbolji mogući posao, super je ako je to u nekom smislu posao i ako možeš da živiš od toga. Mi uglavnom ne živimo samo od toga, svako se bavi još nekim drugim stvarima. Ne bavimo se komercijalnom muzikom. Ipak, u Srbiji ima više rok muzike nego u Švajcarskoj, Belgiji ili Portugalu, ali nema više nego u Engleskoj. Mislim da ovde još uvek postoji neka publika za rok muziku. Ona nije preterano brojna, ali postoji i mislim da će uvek postojati. Srbija po tome jeste specifična zemlja. To traje već ovoliko godina na neki način ne samo zbog nas, nego i zbog ljudi koje to interesuje i svi zajedno stvaramo neku dobru stranu Srbije, u smislu rokenrola. I kad kažem rokenrol, mislim na muziku uopšte, ne govorim u smislu žanru. Muzika je jako bitna i dobro je dok ima ljudi koji to osećaju i prepoznaju. `Posvećenost nečemu ništa to ne boli Mehanizam u tvom telu ne može da stoji` 021: Poznato je da početna slova prvih sedam albuma Obojenog programa daje ime grada u kojem ste nastali. Zbog čega ste se odlučili na takvu posvetu? Kebra: Mi smo novosadski bend. Nama je Novi Sad sve. To je dovoljno. Da živimo u Nišu ili Boru bila bi dovoljna tri albuma. To je neki naš dug Novom Sadu i to je okej. Novi Sad je super grad. 021: Nezahvalna stvar je porediti dva vremena na nekom prostoru, ali nas uvek interesuje kako je neko posmatrao određenu promenu. U ovom slučaju možemo odrediti vremenski okvir od nastanka Obojenog programa pa do danas - koliko se Novi Sad promenio? Kebra: To je dosta kompleksna priča. Naravno da se promenio grad i super je da se promenio. U gradu žive živi ljudi i te promene sa životom, arhitekturom, dešavanjima su neminovne. Ja nisam u tom kontekstu jugonostalgičan. Mislim da se svašta desilo u proteklih 40 godina i sa našom državom i sa susednim državama, svašta lošeg se izdešavalo, ali je to prošlo i nadam se da se više nikada neće ponoviti. Zbog svega toga svako mesto je moralo da se promeni, ne samo Novi Sad. Mi smo mali i nebitni da bismo u bilo kakvom smislu uticali na to, mi možda nismo bili neki nemi posmatrači, jer se bavimo muzikom, ali smo gledali da, kao i svi ljudi, što bezbolnije prođemo kroz to. Grad je u međuvremenu počeo da liči na grad, došlo je dosta ljudi u Novi Sad i on je postao ozbiljniji centar Vojvodine i jedan od važnijih gradova u Srbiji. To je tako, sviđalo se to nekome ili ne. Svaki razvoj ovog grada će biti super i trebalo bi da se razvija. Naravno, moglo bi svašta drugačije da se uradi. Ali okej, ne bavimo se time, to je posao političara, mi smo muzičari. Mislim da je super što su se u gradu otvorili neki dodatni prostori u kojima se svira, kao što je i Dom kulture, to me raduje. Dolazi i taj događaj Evropska prestonica kulture i nadam se da će to biti korisno za Novi Sad. Kebra: Mi gledamo da se pre svega bavimo time čime se bavimo, jer je i to dosta teško. Generalno kultura je u prilično skromnom stanju. Mislim, država nam je u skromnom stanju, pa samim tim i sve ostalo. Nije lako, ali nije nikada ni bilo lako, pogotovo ako se bavite alternativnom kulturom. To po nekom prirodnom difoltu nikog ne zanima ili zanima baš neke ljude koji imaju strpljenja i hrabrosti da se time bave. Muzika je super, ako hoćete da vam bude dobro slušajte muziku i pritom gledajte da slušate dobru muziku. 021: Kada se govori o Obojenom programu, posebna tema jeste sama poetika benda. Šta je sve uticalo na vaš izraz, je li to bio pank u koji se uleteli u drugoj polovini sedamdesetih ili druženja sa Tišmom, Čedom Drčom, Mandom, Andrlom? Kebra: Sve to zajedno predstavlja neki sklop. Mi smo se kao klinci družili sa tim starijim novosadskim umetnicima i to je naše dragoceno iskustvo. To se kasnije pretvorilo u nama bitna prijateljstva. Mi smo se jako lepo družili sa tom starijom ekipom i oni su nam mnogo pomogli u otkrivanju i spoznaji umetničkih vrednosti. Stvarno smo im zahvalni i to ćemo uvek ponavljati. Ta ekipa oko Slobodana Tišme, Miroslava Mandića, Drče i Andrle, bilo je tu dosta njih, ona je jako bitna. U nekom smislu, drago mi je što Novi Sad još uvek ne prepoznaje veličinu tog vremena i tih ljudi. Moram priznati da mi je to u neku ruku jako drago, zato što je to jedna specifičnost Novog Sada, koji nikad to nije razumeo u suštini, uvek je naginjao na tu umetnost koja je bliža politici, a nije kapirao ostale umetnosti. Zahvalni smo njima i trenutku kada smo se svi mi upoznali, a to je momenat kada u svetu nastaje pank i kada je to sve ključalo u Britaniji i Americi, istog trenutka je ključalo i u Novom Sadu. Tada smo stvarno bili jedan kulturološki svet. Možda sada baš i nismo, ali tada smo bili. 021: Zanimljiv je taj momenat, jer se ispostavilo da Jugoslavija u kontekstu panka i novog talasa nije kaskala za svetom, što se ne može reći za neke druge civilizacijske tokove... Kebra: U to vreme smo kaskali možda četiri dana, koliko nam je otprilike trebalo da nabavimo ploče iz Engleske. Mislim da je to bilo neko najmanje kašnjenje za svetom. `Srce moje crveno samo kući voljeno Trava ova zelena dugo nije košena` 021: Učestvovali ste na antiratnim protestima, pevali ste `Nebo, nebo plavo je` i bili ste mobilisani i poslati u Hrvatsku. Kako na te momente gledate kao osoba sa neposrednim iskustvom? Kebra: Bio je rat i rat svima, osim trgovcima s oružjem, ne donosi ništa dobro. Meni je strašno žao što se to desilo, jer su mnogi ljudi u svemu tome grozno prošli. Daleko od toga da smo mi dobro prošli, ali mnogi su još gore prošli, mnogi nisu sa nama. Ljudi koji bi trebalo da su odgovorni za to verovatno nisu odgovarali ili su neki odgovarali, ali pojam pravde i pravednosti je naravno upitan i svaka strana će imati svoju teoriju toga i ne bih ulazio u sve to. Mislim da se teritorija bivše Jugoslavije oporavlja od toga, koliko će još trajati taj oporavak, mentalno i u svakom drugom smislu, i na koji način će svaka država to da rešava, to je opet na nekim višim nivoima. Očito da još traje taj oporavak i to se vidi u svim tim državama. Nadam se da postoje ljudi koji se time bave. Kada ljudi naprave neke gluposti to ne može preko noći da se ispravi. Svi narodi na prostorima bivše Jugoslavije su bili učesnici u svemu tome i na svima nama je da to dovedemo u neki red, da živimo normalno, kao neki normalni ljudi. Ne možemo 100 godina da se bavimo time, moramo da idemo dalje. 021: Vaš prijatelj Slobodan Tišma nedavno je rekao kako je pozicija umetnika pozicija izdajnika, te da umetnik mora da bude kontra spram sredine u kojoj živi, inače ga nema, `adio, umetnosti`. Šta mislite o ovoj ideji, mora li umetnik da bude izdajnik i da li se osećate tako? Kebra: Mislim da je umetnik po difoltu na nekoj drugoj strani u odnosu na sve, ali to ne znači da je on izdajnik ili ono što bi bilo suprotnog od izdajnika, neizdajnik, lojalni umetnik. U svakom slučaju, šta god kaže Tišma ja se apsolutno slažem sa tim, jer on je dovoljno pametan čovek da iz svog ugla sagleda možda realnije nego što gledam ja ili bilo ko od nas. Pročitao sam taj tekst gde je on to rekao. Tišma je najbitniji umetnik u ovom trenutku u gradu i jako mi je drago što živim u vreme stvaralaštva Slobodana Tišme. 021: Ono što je konstanta Obojenom programa, osim kvaliteta, i posle 39 godina, jeste margina. Šta bi to bila margina u Srbiji, da li je to sloboda, neki kvalitet ili samo još jedan prostor za delovanje? Kebra: U stvaralaštvu više ni te pozicije nisu bitne, ti sam stvaraš poziciju za sebe i ti se pozicioniraš tamo gde se dobro osećaš. Kako god se to zvalo. Jako je bitno da čovek, ukoliko ima potrebu u sebi za stvaranjem, da ima mogućnost i da se izrazi. Nema više tih ratova pa onda može da se uspostavi nekakva gradska mreža kulturnih dešavanja koja ne mora da koketira sa politikom i mejnstrimom i sa tim nekim državnim kulturama. Ne mislim da su kulture nekulturne, ali one pokrivaju određeni establišment, bave se istorijskom kulturom i ne zanima ih mnogo avangarda, budućnost. Više su istoričari umetnosti nego ljudi koji gledaju u budućnost kao umetnost. Mi imamo neki mali prostor u kojem funkcionišemo. On nije naravno građevinski, nego je i mentalni. To nam je dovoljno. Bitno nam je da nam niko ne remeti rad, da nas te kulturološke institucije i političari koji ih vode ostave na miru i da nas puste da radimo. Nikad ništa nismo tražili i margina je mesto na kojem mi već 40 godina funkcionišemo. Ne mogu da kažem da smo nezadovoljni, mogli bismo da kažemo da je moglo sve da bude bolje i da smo mogli mnogo više da radimo, ali još uvek radimo i osećamo potrebu za tim i uživamo u tome. Obojeni program

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika