Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Quentin Jacobsen je cijeli život izdaleka volio veličanstvenu pustolovnu Margo Roth Spiegelman. Pa kad ona otvori prozor i uđe u njegov život - odjevena poput ninje i poziva ga na genijalnu osvetničku kampanju - on je slijedi. Nakon što njihova cjelonoćna noć završi i osvane novi dan, Q dolazi u školu i otkriva da je Margo, uvijek enigma, sada postala misterija. Ali Q uskoro saznaje da postoje tragovi - i oni su za njega. Natjeran nepovezanim putem, što je bliže, Q manje vidi djevojku za koju je mislio da je poznaje... Džon Grin (engl. John Green; rođen 24. avgusta 1977) je američki autor, bloger, pisac, producent, glumac i urednik. On je 2006. osvojio nagradu za njegov debi roman, U potrazi za Aljaskom. Njegov šesti roman, Krive su zvezde, je debitovao kao broj jedan na listi najprodavanijih knjiga u časopisu Njujork tajms. Godine 2014, Grin je bio uključen u listu `100 najuticajnijih ljudi na svetu` magazina Tajm.[1] Pored toga što je pisac, Grin je takođe poznat zbog njegovih Jutjub poduhvata. U 2007, on je osnovao VlogBrothers kanal sa svojim bratom, Henk Grinom. Od tada, Džon i Henk su lansirali projekte kao što je Vidkon i stvorili ukupno 11 onlajn serija.[2] Mladost i karijera Grin u the Loft Literary Center, Mineapolis, 2008 Grin je rođen u Indijanopolisu.[3] Nakon njegovog rođenja, porodica se selila tri puta: u Mičigen, zatim u Alabamu, i na kraju u Orlando,Florida.[4][5] Pohađao je školu u blizini Alabame, koju je kasnije iskoristio kao inspiraciju za glavno mesto radnje njegovog prvog romana U potrazi za Aljaskom.[6] Grin je diplomirao na Kenyon koledžu 2000. godine sa duplom diplomom.[7] Posle koledža, Grin je pet meseci radio u bolnici, u Ohaju.[8] On je nameravao da postane episkop, ali njegovo iskustvo u bolnici dok je radio sa decom koja imaju neizlečive bolesti ga je inspirisalo da postane autor, i kasnije da napiše Krive su zvezde.[9] Grin je nekoliko godina živeo u Čikagu, gde je radio za časopis Booklist dok je uporedo pisao U potrazi za Aljaskom[5] On je takođe kritikovao knjige za Njujork Tajms i stvarao originalne radio emisije. Grin je kasnije dve godine živeo u Njjujorku. Književni rad Grinov prvi roman, U potrazi za Aljaskom, objavljen 2005. godine, je tinejdžerski roman inspirisan njegovim iskustvom u srednjoj školi.[10] Roman je dobio nagradu za `Najbolje napisanu knjigu za tinejdžere`. Filmska prava je 2005. godine kupio Paramaunt, ali pet godina kasnije, bez napretka u projektu, Grin je rekao obožavaocima da bez obzira koliko bi on želeo film, filmska kuća nema interesovanja da to realizuje.[11] Grin i kolege Morin Džonson i Lorin Mirakl, su zajedno napisali romanVejte snegovi, koji se sastoji od tri povezane kratke priče, semštene u malom gradu za vreme mećave na Božić. Ta knjiga je bila broj 10 na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.[12] Grinov treći roman, Gradovi na papiru, debitovao je kao broj pet na listi najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa, i roman je 2015. godine prerađen u film Gradovi na papiru.[13][14] Gradovi na papiru su nagrađivani 2009. kao najbolji roman za omladinu [15]. Posle ovog, Grin i njegov prijatelj, pisac Dejvid Levitan, zajedno su napisali roman Vil Grejson, Vil Grejson, koji je ovjavljen 2010. godine.[16][17] Knjiga je bila nominovana za dve ALA nagrade [18] i Odisej nagradu. Njegova šesta knjiga, Krive su zvezde, je puštena u prodaju 2012. [19] Grin je objasnio da su delovi knjige koju je najavio ranije svrstani u Krive su zvezde.[20] On je potpisao svih 150.000 kopija prvog štampanja. Lista najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa je svrstala Krive su zvezde kao broj jedan. [21][22] Roman je pretvoren u film sa istim imenon, permijerno u Sjedinjenim Američkim državama 6. juna 2014.[23] U drugoj polovini 2013, Grin je izjavio da piše novu knjigu sa naslovom Reket.[24] Prodavao je po 5.000 reči grubog nacrta na IndieGoGo za $10 u nameri da sakupi novac u dobrotvorne svrhe.[25] 16. novembra 2014, Grin je napisao na njegovoj Tumblr stranici da ne radi na Reketu ali da radi na nečemu sa drugačijim nazivom.[26] Iako su njegovi romani zaradili samo pozitivne kritike, Grin je rekao da misli da njegovi romani imaju mana, kad ih sagleda objektivno.[27] Dodatno, u odgovoru na fanov tvit, Grin se izvinio za korišćenje reči retardiran u Gradovi na papiru, govoreći: `Da, kajem se. To nije u filmu, i neću više koristiti tu reč nigde drugde` U septembru 2015, Grin je najavio da uzima pauzu sa društvenih mreža da bi se fokusirao na novu knjigu.[28] U avgustu 2016, Grin je izjavio da će sledećih 10 meseci ograničiti svoje pojavljivanje u javnosti u nameri da završi nacrt nove knjige.[29] Ali septembra 20, Grin je postavio snimak na svom kanalu, govoreći da možda neće izdati novu knjigu, citirajući njegovo dosadašnje iskustvo kao `žestok pritisak`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uprkos medicinskom čudu koji se smanjio za tumor koji joj je doneo nekoliko godina, Hejzel nikada nije bila ništa drugo do terminalna, njeno poslednje poglavlje je upisano nakon dijagnoze. Ali kada se predivan zaplet po imenu Augustus Voters iznenada pojavi u grupi za podršku deci Cancer Kid, Hazelina priča će biti potpuno prepisana. Pronicljivo, smelo, nepoštovanje i sirovo, Greška u našim zvezdama je najambicioznije i srceparajuće delo do sada nagrađivanog autora Džona Grina, koje briljantno istražuje smešan, uzbudljiv i tragičan posao života i ljubavi. Džon Grin (engl. John Green; rođen 24. avgusta 1977) je američki autor, bloger, pisac, producent, glumac i urednik. On je 2006. osvojio nagradu za njegov debi roman, U potrazi za Aljaskom. Njegov šesti roman, Krive su zvezde, je debitovao kao broj jedan na listi najprodavanijih knjiga u časopisu Njujork tajms. Godine 2014, Grin je bio uključen u listu `100 najuticajnijih ljudi na svetu` magazina Tajm.[1] Pored toga što je pisac, Grin je takođe poznat zbog njegovih Jutjub poduhvata. U 2007, on je osnovao VlogBrothers kanal sa svojim bratom, Henk Grinom. Od tada, Džon i Henk su lansirali projekte kao što je Vidkon i stvorili ukupno 11 onlajn serija.[2] Mladost i karijera Grin u the Loft Literary Center, Mineapolis, 2008 Grin je rođen u Indijanopolisu.[3] Nakon njegovog rođenja, porodica se selila tri puta: u Mičigen, zatim u Alabamu, i na kraju u Orlando,Florida.[4][5] Pohađao je školu u blizini Alabame, koju je kasnije iskoristio kao inspiraciju za glavno mesto radnje njegovog prvog romana U potrazi za Aljaskom.[6] Grin je diplomirao na Kenyon koledžu 2000. godine sa duplom diplomom.[7] Posle koledža, Grin je pet meseci radio u bolnici, u Ohaju.[8] On je nameravao da postane episkop, ali njegovo iskustvo u bolnici dok je radio sa decom koja imaju neizlečive bolesti ga je inspirisalo da postane autor, i kasnije da napiše Krive su zvezde.[9] Grin je nekoliko godina živeo u Čikagu, gde je radio za časopis Booklist dok je uporedo pisao U potrazi za Aljaskom[5] On je takođe kritikovao knjige za Njujork Tajms i stvarao originalne radio emisije. Grin je kasnije dve godine živeo u Njjujorku. Književni rad Grinov prvi roman, U potrazi za Aljaskom, objavljen 2005. godine, je tinejdžerski roman inspirisan njegovim iskustvom u srednjoj školi.[10] Roman je dobio nagradu za `Najbolje napisanu knjigu za tinejdžere`. Filmska prava je 2005. godine kupio Paramaunt, ali pet godina kasnije, bez napretka u projektu, Grin je rekao obožavaocima da bez obzira koliko bi on želeo film, filmska kuća nema interesovanja da to realizuje.[11] Grin i kolege Morin Džonson i Lorin Mirakl, su zajedno napisali romanVejte snegovi, koji se sastoji od tri povezane kratke priče, semštene u malom gradu za vreme mećave na Božić. Ta knjiga je bila broj 10 na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.[12] Grinov treći roman, Gradovi na papiru, debitovao je kao broj pet na listi najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa, i roman je 2015. godine prerađen u film Gradovi na papiru.[13][14] Gradovi na papiru su nagrađivani 2009. kao najbolji roman za omladinu [15]. Posle ovog, Grin i njegov prijatelj, pisac Dejvid Levitan, zajedno su napisali roman Vil Grejson, Vil Grejson, koji je ovjavljen 2010. godine.[16][17] Knjiga je bila nominovana za dve ALA nagrade [18] i Odisej nagradu. Njegova šesta knjiga, Krive su zvezde, je puštena u prodaju 2012. [19] Grin je objasnio da su delovi knjige koju je najavio ranije svrstani u Krive su zvezde.[20] On je potpisao svih 150.000 kopija prvog štampanja. Lista najprodavanijih knjiga za decu Njujork tajmsa je svrstala Krive su zvezde kao broj jedan. [21][22] Roman je pretvoren u film sa istim imenon, permijerno u Sjedinjenim Američkim državama 6. juna 2014.[23] U drugoj polovini 2013, Grin je izjavio da piše novu knjigu sa naslovom Reket.[24] Prodavao je po 5.000 reči grubog nacrta na IndieGoGo za $10 u nameri da sakupi novac u dobrotvorne svrhe.[25] 16. novembra 2014, Grin je napisao na njegovoj Tumblr stranici da ne radi na Reketu ali da radi na nečemu sa drugačijim nazivom.[26] Iako su njegovi romani zaradili samo pozitivne kritike, Grin je rekao da misli da njegovi romani imaju mana, kad ih sagleda objektivno.[27] Dodatno, u odgovoru na fanov tvit, Grin se izvinio za korišćenje reči retardiran u Gradovi na papiru, govoreći: `Da, kajem se. To nije u filmu, i neću više koristiti tu reč nigde drugde` U septembru 2015, Grin je najavio da uzima pauzu sa društvenih mreža da bi se fokusirao na novu knjigu.[28] U avgustu 2016, Grin je izjavio da će sledećih 10 meseci ograničiti svoje pojavljivanje u javnosti u nameri da završi nacrt nove knjige.[29] Ali septembra 20, Grin je postavio snimak na svom kanalu, govoreći da možda neće izdati novu knjigu, citirajući njegovo dosadašnje iskustvo kao `žestok pritisak`.

Odlicno Posveta Autor: Ljubomir Simović Žanr: Drama Pismo: Ćirilica Broj strana: 533 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2021. Užice sa vranama je kapilatlno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“. Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu. Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera. Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima `Titovo Užice`. Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“. Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и редовни члан Српске академије наука и уметности. Биографија[уреди | уреди извор] Љубомир Симовић потписује књиге за Адлигат Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др. Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1] Рецепција[уреди | уреди извор] Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2] Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”.[3] Награде и признања[уреди | уреди извор] Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године. Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.

Špijun u bosanskom loncu Izdavač: Knjiga-komerc, Beograd Biblioteka Posebna izdanja Naslov originala: Trusted Mole Prevod: Ljiljana Bajić-Vujica Povez: broširan Broj strana: 507 + XXIV sa ilustracijama Spolja kao na slikama, unutra čista i veoma dobro očuvana. Majk Stenli ili Miloš Stanković, kako mu je pravo ime, u vreme sukoba u Bosni bio je prevodilac i savetnik brigadnog generala Endrjua Kaminga, prvog komandanta britanskih snaga u Bosni. Posle je radio za pukovnika Boba Stjuarta, za brigadnog generala Robina Sierberija i generala Rouza i Smita. Sin Srbina i Škotlanđanke završio je vojnu obuku u britanskom Padobranskom puku i služio u Severnoj Irskoj, Mozambiku i Persijskom zalivu. Kada je izbio rat u Bosni bio je jedan od ukupno tri vojnika u britanskoj vojsci koji su tečno govorili srpski. Posle skoro dve godine službe u Bosni, vratio se u Britaniju i nastavio svoju vojnu karijeru. Još dok je bio u Bosni unapređen je u čin majora. Oktobra 1997. uhapšen je na osnovu Zakona o državnim tajnama, pod sumnjom da je špijunirao za bosanske Srbe. Nikada nije obelodanjena priroda ovih tvrdnji niti njihovo poreklo. (K-146)

str 156 dim 21,5x30,5cm tezina oko 800g povez tvrd, kvalitetna hartija za stranice izdavac Prvo slovo Opis Knjiga „RŠUMDANI“ posvećena je pedesetogodišnjici književnog rada našeg velikog pesnika LJubivoja Ršumovića i obuhvata sve oblasti rada LJubivoja Ršumovića (književnost, televizija, radio, pozorište, karate, šah...). U ovoj specifičnoj vrsti monografije čestitku-sećanje na rad i druženje sa LJubivojem napisalo je oko 120 eminentnih ljudi među kojima su: Vladeta Jerotić, Jara Ribnikar, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Dobrica Erić, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Raša Popov, Milena Dravić, Bora Đorđević, Vanja Bulić, LJiljana Blagojević, Branko Milićević, Jadranka Jovanović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Oliver NJego, dr Ilija Jorga, Marina Rajević-Savić, Vuk Bojović, Vladimir Ajdačić, Miloš Radović, Zoran Radisavljević, Miro Vuksanović, Ranko Guzina, Pero Zubac, Srba Ignjatović, Arsen Dedić, Dušan Petričić, Rambo Amadeus, Rastko Ćirić, Minja Subota, Bojana Šumonja, Boda Ninković, Dragomir Brajković, Milovan Vitezović, Dragan Lakićević i drugi književnici, ilustratori, novinari, glumci, sportisti, šahisti, pevači. U knjizi se nalazi izbor iz poezije i proze LJubivoja Ršumovića i veliki broj fotografija iz njegovog života i rada. Knjiga je podjednako zanimljiva i deci i odraslima.

Tvrd povez ima potpis G6 Dolg opis „... Španija gori. Njene gradove, njena sela proždire plam. Španjolke gube u ognju decu. Španija stresa ropstvo i sram, Španija je postala neukrotiva. Ona je spremna da prije umre stojeći, nego da živi na kolenima. Zato je Pasionarija – „Neukrotiva“ – postala simbolom Španije. Alegorična figura Pasionarije uzdiže se nad svom Španijom, nad njenim gradovima koji gore u ognju, nad njenim sinovima koji ginu u borbi, nad njenom decom za kojom „Junkersi“ vrebaju kao jastrebovi. Pasionarija poziva na borbu u opasnosti, ona zove pomoć u nevolji, ona tješi i bodri u nesreći. Takovu je zna Madrid, zna Kastilja, Andaluzija i Estramadura, takovu je zna Katalonija i Biskaja, takovu je zna čitava Španija. Kada su osamnaestog jula izdajnički generali ustali protiv naroda, onda se kroz noćnu tišinu zaorio visoki odlučni glas Pasionarije, koja je preko madridske radio-stanice pozvala narod da se odupre fašizmu, da se odupre izdajničkim generalima. Ona je bila ta koja je te sudbonosne noći istakla parolu: NO PASARAN!...“ K.A. list Dimitrovac, 1937. godine

57418) ĆELIJA , Juš Kozak , Naprijed Zagreb 1963 , romani : Ćelija ; Balada o ulici u nejednakim strofama ; Gašper Osat ; Kozak, Juš, slovenski književnik (Ljubljana, 26. VI. 1892 – Ljubljana, 29. VIII. 1964). Povijest i zemljopis studirao u Beču i Ljubljani, gdje je 1920. diplomirao te radio kao gimnazijski profesor. Uređivao je Ljubljanski zvon (1932–41), a nakon II. svjetskog rata bio je intendant Slovenskoga narodnoga gledališča (1948–55). Od 1961. bio je redoviti član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti. Pripadao je krugu slovenskih krležijanaca. Pisati je započeo pod utjecajem slovenske moderne, poslije pisao u duhu poetike novoga realizma. U Ljubljanskome zvonu 1924–26. objavio je roman Šentpeter (u knjizi 1931), o usponu i padu malograđanske obitelji. Objavio je i autobiografski roman Ćelija (Celica, 1932), a najbolje mu je djelo zbirka kraćih proznih i esejističkih zapisa Maske (1940). Svoje idejne i književne nazore obrazložio je u djelu Lutanja (Blodnje, 1946), a najopsežnije mu je djelo roman Drvena žlica (Lesena žlica, I, 1947., II, 1952), o doživljajima za fašističke okupacije. , tvrd povez, format 15 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica, 398 strana ,

GZH, 1989. Odlično očuvana, jednom pročitana. Antun Šoljan (Beograd, 1932. – Zagreb, 1993.), možda najsvestraniji hrvatski pisac druge polovice 20. stoljeća, podrijetlom iz Starigrada na Hvaru, djetinjstvo je proveo u Pančevu i Slavonskom Brodu, školovao se i nastanio u Zagrebu, a poslije kao zaljubljenik u more i u Rovinju. U književnosti se pojavio ranih 1950-ih s piscima okupljenim oko časopisa Krugovi pa kao pjesnik, novelist, romanopisac, dramatičar, esejist, prevoditelj i antologičar obilježio hrvatsku književnu scenu svojim specifičnim, istinski modernim i postmodernim izričajem koji se uvijek oslanja na hrvatsku i svjetsku tradiciju. Objavio je sedam zbirki pjesama (među ostalima Na rubu ­svijeta, 1956., Gartlic za čas kratiti, 1965., Bacač kamena, 1985.; Prigovori, 1992.), petnaest dramskih tekstova za radio, kazalište, TV, čak i videoperformance (npr. Brdo, 1964., Galilejevo uzašašće, 1966., Dioklecijanova palača, 1969.), tri knjige eseja i feljtona, četiri knjige priča (Specijalni izaslanici, 1957., Deset kratkih priča za moju generaciju, 1966., Obiteljska večera, 1975., Hrvatski Joyce i druge igre, 1989.) i pet romana (Osumnjičeni, 1960., Izdajice, 1961., Kratki izlet, 1965., Luka, 1974. i Drugi ljudi na Mjesecu, 1978.).

Silmarilion - Tolkin Izdavač - Esotheria, Beograd, 1996.god. Broširan povez, latinica, 480. strana. Kao nova knjiga. Priče iz Silmariliona govore o najstarijoj istoriji Srednjeg sveta, temeljima Tolkinove mitologije i događajima koji prethode onima opisanim u Gospodaru prstenova. Dž.R.R. Tolkin je čitavog života radio na ovoj knjizi, ali je nije završio. Knjigu je 1977, četiri godine nakon Tolkinove smrti, na osnovu rukopisa i skica iz ostavštine dopunio i za štampu priredio njegov sin Kristofer. Naziv Silmarilion skraćeno je od „Kventa Silmarilion”, ili „Istorija Silmarila”, tri velika dragulja koja je stvorio Feanor, najdarovitiji od Vilovnjaka, i u kojima je zarobio svetlost Dva Drveta koja je obasjavala Valinor, zemlju bogova. Kada je Morgot, prvi Mračni Gospodar, uništio Drveće, ta svetlost je živela još samo u Silmarilima; Morgot ih je ugrabio i postavio u svoju krunu, čuvanu u neprobojnoj tvrđavi Angband na severu Srednjeg sveta. Silmarilion je istorija pobune Feanora i njegovog naroda protiv bogova, njihovog progona iz Srednjeg sveta i njihovog rata, beznadežnog uprkos svem junaštvu Vilovnjaka i Ljudi u borbi protiv velikog Neprijatelja.

Autor: Zoran Petrović / Zakleti Pripovedač Izdavač: `Katarina Bogdanović`, Kragujevac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Zoran Petrović (Kragujevac, 5. mart 1954 — Kragujevac, 25. februar 2018) bio je pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Objavio je nekoliko knjiga pesama, knjiga pesama za decu, romana, kao i dve knjige iz publicistike. Bio je Direktor najstarijeg Srpskog teatra Joakim Vujić (Knjaževsko-srpski teatar). Radio je kao urednik izdavačke delatnosti Spomen - muzeja 21. oktobar (Spomen-park Kragujevački oktobar) i kao urednik kulture u kragujevačkom nedeljniku Svetlost. Bio je kolumnista je Blica. Preminuo je 25. februara 2018. godine u Kragujevcu. Roman je izgrađen na dve stilističke linije. Prva je umetnička i estetski cilj. A druga, vešto usklađivanje gracioznog jezičkog arhaičnog govora i savremenog literarnog jezika. U romanu su postavljena i razrešena mnoga pitanja: pitanja o umetnosti, filozofski pogled na smrt, starost, mladost, lepotu, egzistenciju i religiju, nastanku i nestanku naroda. Pisac snagom gogoljevskog duhovnog zamaha slika ljude i događaje svoga vremena, obojene toponističkim metaforama i simbolima. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Planetes 1 - Makoto Jukimura Godina izdanja: 2022 Broj strana: 232 Povez: Mek U bliskoj budućnosti posada broda „Toj boks“ vodi brigu o svemirskom otpadu koji ugrožava bezbednost letenja. Svako od njih ima svoj razlog zbog kog se bavi ovim tegobnim poslom – nekome je to jedina šansa da boravi u svemiru, a drugi ne mogu da borave nigde drugde. Posada će biti upletena u događaje koje nisu mogli ni da zamisle. Ujedno će otkriti više o svojoj prošlosti i poreklu, ali i stvoriti neraskidive veze. I kada ne uklanja otpad u svemiru, Juri gleda ka mračnim bespućima kosmosa. Da ga kolege povremeno ne nateraju da se odmori, radio bi do smrti. Strašan gubitak i jedan izgubljen predmet Jurija gone da pretražuje beskrajni vakuum...Makoto Jukimura majstorski pripoveda ljudsku priču o svakom akteru ove svemirske pustolovine. Planetes se smatra modernim klasikom naučnofantastične mange, posebno zbog realističnog i detaljnog opisa boravka u svemiru i tehnologije. Dobitnik je nagrade Seijun, najprestižnije japanske nagrade za naučnu fantastiku, za najbolji strip 2002. godine.

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga , kojem pripadaju i Senka vetra , Igra anđela i Zatočenik Nebesa . U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti , veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa . Međutim , u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove , iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši . Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima . Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao : nakon ovog slučaja je slobodna , može nastaviti život kako sama želi , bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje . Alisa, međutim , zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa , samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala . Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom : da zaborave na sve i da se, svako na svoj način , posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali , ili da na svoju ruku nastave istragu , potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali . Povez knjige : broširani Strana : 496 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali.

Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.

Opis "Lavirint duhova 2 - Karlos Ruis Safon" Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali. Povez knjige : broširani Strana : 496 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Novo, nečitano, nema posvete. Pastorak - Jurij Hudolin Godina izdanja: 2017 Broj strana: 264 Povez: Mek Jedan od najboljih romana regionalne književnosti XXI veka.Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavija je još bila država, donekle bezbedna, što je, osim žarke zaljubljenosti, mogao biti još jedan razlog da Ingrid spakuje Benjamina, ispiše ga iz slovenačke škole, napusti službu i posle nekoliko strastvenih poseta preseli se kod gospodina Čivitika na hrvatsku obalu.U istarskom primorskom selu tog avgusta Ingrid i njenog sina Benjamina očekuje prividni raj: izvanredne prirodne lepote, vedri i simpatični italijanski posetioci, prepuna gostionica Lorisa Čivitika i, što je najvažnije, njegova srdačna i nežna dobrodošlica budućoj supruzi i pastorku. Ali i Istra i Loris posle nekog vremena pokazuju drugo lice. Nakon prvobitnog divljenja očuhu, u Benjamina počinje da se uvlači strah, pa tako i briga za majku. Istovremeno se u njihove živote krajem osamdesetih umeša i nacionalizam. Očuh i pastorak će se naći na životnoj raskrsnici, koja ih uvodi u pakleni konflikt... „Hudolin sve do danas ostaje autor knjiga o kojima se mnogo piše, jer se njegov etos doslovno preliva u čitaočevu čašu.“ Vid Jeraj, Radio Študent

Novo, nečitano, nema posvete. Kada kažeš da sam tvoj - Goran Skrobonja Godina izdanja: 2017 Broj strana: 344 Povez: Mek „Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjigePriča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad.Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta, rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu, tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku.„Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio„Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza„I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković

NASLOV: Kroz buru AUTOR: Stanislav Krakov IZDAVAČ: Filip Višnjić GODINA: 1994 STRANA: 279 POVEZ: Tvrdi FORMAT (cm): 21 PISMO: ćirilica ISBN: 86-7363-137-8 TIRAŽ: 1500 TEŽINA (kg): 0,4 STANJE: NOVO OPIS: Stanislav Krakov – srpski novinar, književnik i filmski reditelј, jedan od najznačajnijih predstavnika modernog proznog izraza dvadesetih godina XX veka. Rođen je u Kragujevcu 1895, a umro u emigraciji, u Sen Žilijenu 1968. Uređivao je „Vreme”, „Telegram”, kao i niz drugih časopisa, poput glasila zalјublјenika u vazduhoplovstvo „Naša krila”. Bio je direktor Radio Beograda. Napisao je romane Kroz buru (1921) i Krila (1922), putopis Kroz Južnu Srbiju (1926), memoarsku prozu Naše poslednje pobede (1928) i knjigu novela Crveni Pjero (posthumno objavlјenu 1992), kao i autobiografsko delo Život čoveka na Balkanu. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlјu naših careva i kralјeva. Reditelј je filmskog dela Za čast otadžbine koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. Prva verzija tog filma bila je bez zvuka, zatim je dorađena i tek se 1938. pojavlјuje konačna verzija filma pod naslovom Golgota Srbije. Zbog političkog delovanja i povezanosti s Ljotićevim režimom, njegovo stvaralaštvo je kasnije često prećutkivano, pa i nepravedno osporavano.

Intrigantno putovanje u mracne lavirinte politicke korupcije, velicanstven nastavak serijala koji ruši stereotipe. Sandra Salman je bila srećna. Jezdila je kroz tminu, po pljusku, na svom novom belom skuteru, i bila je srećna. Onda je ostala bez goriva, motor se ugasio, a hladnoća joj se uvukla u kosti: samo je želela da što pre stigne kući. Ali čim je otvorila vrata, kao da se našla u najgoroj noćnoj mori. Njen otac se obesio. U trenu, njen dom bio je pun policajaca koji su želeli da brže-bolje arhiviraju slučaj kao samoubistvo. Jedino se Oliviji Riveri čini da se nešto u čitavoj priči ne uklapa. Pre svega, Bent Salman nije ostavio oproštajnu poruku. Osim toga, radio je u carinskoj upravi, odakle je nestala velika količina zaplenjenih narkotika. Možda je bio umešan u krađu? Ili je želeo da razotkrije krivca i zato je ućutkan? Olivija ne može da dozvoli da sva ova pitanja ostanu bez odgovora. Sa svih strana stižu prikrivene pretnje, ljudi povezani sa slučajem nestaju bez traga i ubrzo će postati jasno da je smrt Benta Salmana samo vrh ledenog brega koji pulta po crnom moru strašnih spoznaja.. Format : 145x205mm br. str. : 344 povez : broš Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Engleskoj i Americi Dilan Tomas je svoju umetnost i ličnost učinio široko poznatim kroz javna čitanja, radio emisije i snimke. Mnoge od 25 kratkih priča, autobiografskih skica i eseja u knjizi Sasvim rano jedno jutro, svesci koju je Tomas planirao neposredno pre svoje smrti, pročitao je u takvim prilikama. Oni su živi sa njegovom verbalnom magijom, njegovom intenzivnom percepcijom života, njegovim ogromnim humorom i samim zvukom njegovog glasa. U ovu zbirku proznih dela uključeni su takvi omiljeni kao što su urnebesna „Poseta Americi“, izveštaj o čudesnom dnevnom izletu malog dečaka — „Priča“ i nezaboravni „Dečji Božić u Velsu“, koji je nazvan „Božićna pesma iz dvadesetog veka.“ Drugi komadi pokazuju Tomasovu moć kao osetljivog kritičara poezije i kao eksponenta njegove sopstvene namere kao pesnika. Dilan Marlajs Tomas (Svonzi, 27. oktobar 1914 — Njujork, 9. novembar 1953) je bio velški pesnik i pisac.[1] Živeći neurednim, boemskim životom, umro je u 39. godini života, za vreme turneje u Njujorku. Ostvarivši izvornu i impresivnu viziju nadrealizma, s doživljajima detinjstva u središtu, svojom lirikom zauzeo je jedno od prvih mesta u modernoj engleskoj poeziji.

Jedinstvena i neponovljiva, ova drama u stihovima najpoznatije je Geteovo delo i jedno od najznačajnijih u evropskoj i svetskoj književnosti. Gete je na svom Faustu radio šezdeset godina, gradeći monumentalno ostvarenje čija će ga slava ovenčati zvanjem najvećeg pisca na nemačkom jeziku i utisnuti lik Fausta u kolektivnu maštu kao oličenje duha savremenog čoveka. Stvarajući lik naučnika koji prodaje dušu đavolu u zamenu za mladost, mudrost i moć, pripovedajući o paktu između Fausta i Mefistofela i njihovom putovanju na kojem otkrivaju užitke i lepote sveta, Gete je dao oblik simbolu čovečanstva, podeljenog između dobra i zla, između žudnje za znanjem i svesti o sopstvenim ograničenjima, između prokletstva i iskupljenja. „U mojim grud’ma stanuju, ah! duše dve, jedna od druge hoće da se otrgne.“ „Meseče puni, bar da gledaš sad poslednji put na moj golemi jad! U ponoć kol’ko sam te puta dobdio na sedištu tom, za knjigom dočekô i hartijom, sumorni druže, da dolutaš! Da mi je da po gori hodam, tvom milom sjaju sav se odam, da lebdim s dusima nad gudurom, po livadi u sutonu da bludim tvom, oslobođena zagušnoga znanja, u rosi tvojoj duša da ozdravlja.“

Autor : Tor Hejerdal Hejerdal je tvrdio da su južnoamerički narodi naselili Polineziju u južnom Pacifiku u pretkolumbovska vremena. Organizovao je ekspediciju Kon-Tiki da bi pokazao kako je bilo tehnički moguće preploviti Tihi okean isključivo uz pomoć materijala i tehnologije iz tog doba. Hejerdal i njegovi pomoćnici otišli su u Peru, gdje su pomoću stabala i drugih lokalnih materijala izgradili splav od drveta balsa na domorodački način prema crtežima španjolskih konkvistadora. Zajedno s petoricom ljudi Hejerdal je na tom splavu plovio 101 dan i prešao 7.000 kilometara po Tihom okeanu dok se nije razbio na grebenu ostrva Raroia u ostrvlju Tuamotu 7. avgusta 1947. Jedini moderni komad opreme na splavu bio je radio-aparat. Kon-Tiki je splav na kojoj je norveški istraživač i pisac Tor Hejerdal 1947. zaplovio u ekspediciju na Tihi okean. Dobila je ime po bogu sunca Inka Viracochi, koji se navodno nekad nazivao `Kon-Tiki`. Danas se istorijski splav nalazi u Muzeju Kon-Tiki, u Oslu, Glavnom gradu Norveške. Ekspedicija Kon-Tiki je najuzbudljivija putopisna avantura ikad napisana. Od prve do poslednje rečenice- istinita je. Neverovatno istinita FORMAT:B5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA: 282 P3

Jedinstvena i neponovljiva, ova drama u stihovima najpoznatije je Geteovo delo i jedno od najznačajnijih u evropskoj i svetskoj književnosti. Gete je na svom Faustu radio šezdeset godina, gradeći monumentalno ostvarenje čija će ga slava ovenčati zvanjem najvećeg pisca na nemačkom jeziku i utisnuti lik Fausta u kolektivnu maštu kao oličenje duha savremenog čoveka. Stvarajući lik naučnika koji prodaje dušu đavolu u zamenu za mladost, mudrost i moć, pripovedajući o paktu između Fausta i Mefistofela i njihovom putovanju na kojem otkrivaju užitke i lepote sveta, Gete je dao oblik simbolu čovečanstva, podeljenog između dobra i zla, između žudnje za znanjem i svesti o sopstvenim ograničenjima, između prokletstva i iskupljenja. „U mojim grud’ma stanuju, ah! duše dve, jedna od druge hoće da se otrgne.“ „Meseče puni, bar da gledaš sad poslednji put na moj golemi jad! U ponoć kol’ko sam te puta dobdio na sedištu tom, za knjigom dočekô i hartijom, sumorni druže, da dolutaš! Da mi je da po gori hodam, tvom milom sjaju sav se odam, da lebdim s dusima nad gudurom, po livadi u sutonu da bludim tvom, oslobođena zagušnoga znanja, u rosi tvojoj duša da ozdravlja.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Godina je 2033. Svijet je pretvoren u ruševine. Čovječanstvo je skoro izumrlo. Zbog radijacije polurazrušeni gradovi postali su nenastanjivi. Izvan njihovih granica, kažu, leže beskrajne spaljene pustinje i ostaci rascjepkanih šuma. Preživjeli se još sjećaju nekadašnje veličine čovječanstva. Ali posljednji ostaci civilizacije već su postali daleka uspomena, stvar mitova i legendi. Prošlo je više od 20 godina od kada je posljednji avion poletio sa Zemlje. Zahrđale željeznice vode u prazninu. Eter je prazan, a zračni valovi odjekuju bezdušnim zavijanjem tamo gdje su prije frekvencije bile pune vijesti iz Tokija, New Yorka, Buenos Airesa. Čovjek je upravljanje zemljom prepustio novim oblicima života. Mutirani radijacijom, bolje su prilagođeni novom svijetu. Čovjekovo vrijeme je prošlo. Nekoliko desetaka tisuća preživjelih živi i dalje, ne znajući jesu li oni jedini koji su ostali na zemlji. Žive u moskovskom metrou - najvećem skloništu od zračnih napada ikada izgrađenom. To je posljednje utočište čovječanstva. Postaje su postale male državice, njihovi ljudi koji se ujedinjuju oko ideja, religija, filtera za vodu - ili jednostavne potrebe da odbiju neprijateljski prodor. To je svijet bez sutrašnjice, u kojem nema mjesta za snove, planove, nade. Osjećaji su ustupili mjesto instinktima – od kojih je najvažniji preživljavanje. Opstanak po svaku cijenu. VDNKh je najsjevernija naseljena stanica na svojoj liniji. Bila je to jedna od najboljih stanica metroa i još uvijek je sigurna. Ali sada se pojavila nova i strašna prijetnja. Artyom, mladić koji živi u VDNKh, dobiva zadatak prodrijeti u srce metroa, u legendarni Polis, upozoriti sve na užasnu opasnost i potražiti pomoć. U svojim rukama drži budućnost svoje rodne stanice, cijelog Metroa - a možda i cijelog čovječanstva. Dimitrij Aleksejevič Gluhovski (Ruski: Dmítriй Alekséevič Gluhóvskiй) jeste ruski pisac i novinar jevrejskoga porekla. Najpoznatiji je po romanu naučne fantastike Metro 2033.[1] Kao novinar, Gluhovski je radio za Euronews, RT, i druge. Gluhovski je živeo u Izraelu, Nemačkoj i Francuskoj. Rani život Gluhovski je rođen i rastao je u Moskvi.[2] Završio je školu u Arbat distriktu, i začeo je ideju romana Metro 2033 kad je imao 15 godina.[3] Kad je napunio 17 godina, napustio je Rusiju da bi studirao u Izraelu i tamo je živeo 4 i po godine. U Izraelu je naučio hebrejski i diplomirao je Novinarstvo i međunarodne odnose na Hebrejskom univerzitetu. Nastavu je slušao na hebrejskom, kao i rođeni Izraelci od kojih je većina bila 5 godina starija od njega.[4] Karijera Gluhovski je knjigu Metro 2033 počeo da piše kad je imao 18 godina i zatim je objavio na svoj veb-sajtu 2002. godine kao deo interaktivnog eksperimenta. Nastavak, knjigu Metro 2034 objavio je 2009. godine koja je takođe bila besplatna onlajn. Od 2002. do 2017. godine, radio je na globalnoj evropskoj medijskoj platformi Euronews u Francuskoj, nakon čega se vratio u Rusiju i nastavio karijeru u novo-formiranoj RT. Tokom tri godine proputovao je veliki deo sveta, posetio je Bajkonur kosmodrom, zonu u Černobilju, kao i Severni pol. Ostala dela Sumrak Roman Sumrak objavljen je 2007. godine. Radi se o mračnoj priči prevodioca Dmitrija koji mora da prevede par desetina stranica isečenih od nečeg što se čini kao španska knjiga stara nekoliko vekova. On otkriva da je knjiga zapravo dnevnik ekspedicije Konkvistadora iz 16. veka. Dmitri čita priču deo po deo, dok je celu prevodi. Priča mu se zatim uvlači u realnost i postaje mu opasnost po život. Sumrak je takođe bio javni eksperiment jer je Gluhovski deo po deo romana objavljivao na svom blogu.[5] Priče o domovini 2010. godine objavljene su Priče o domovini, skup satiričnih priča o Rusiji. Buduć.nost Buduć.nost je distopijski roman objavljen u septembru 2013. godine u Rusiji. Radnja se odvija u Evropi u 25. veku kad je čovečanstvo smislilo način da zaustavi starenje. Da bi se sprečila prenaseljenost, vlada je uvela meru da ukoliko par želi dete, ili otac ili majka mora da se odrekne svoje besmrtnosti. Priča prati mladog čoveka koji je deo odreda koji reguliše i zaustavlja prenaseljenost kažnjavajući one koji ne registruju svoje dete. Tekst Tekst je prvi realističan roman Gluhovskog koji nema veze s naučnom fantastikom. Objavljen je 2017. godine. Lični život Gluhovski je bio oženjen Elenom Gluhovskom koju je upoznao dok je radio u RT. Imaju dvoje dece.[6] Gluhovski se razveo sa ženom 2020. godine. Gluhovski je izrazio podršu Ukrajini u Rusko-ukrajinskom ratu 2022. godine.