VELIKI KANCELAR Mihail Bulgakov MONO I MANJANA, 2005. Broj strana: 448 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 15 x 23 cm knjiga je u vrlo dobrom stanju, nedostaje beli predlist, stranice 92/ 93 bledo štampane Mihail Bulgakov je pisao znatan broj različitih verzija i redakcija skoro svih svojih dela. Na romanu Majstor i Margarita je radio punih dvanaest godina i izvršio osam redakcija. Radi upotpunjavanja suštinske praznine u izdanjima stvaralačkog nasleđa Mihaila Bulgakova, pripremljena je ova knjiga – Veliki kancelar. Reč je o trećoj redakciji Majstora i Margarite. Osnovni tekst rukopisa je dopunjen Prilozima uz koje su sastavljeni komentari. Trebalo bi napomenuti da se značajan deo tekstova, koji su uključeni u ovu knjigu, prvi put objavljuje. Skice radne verzije romana od 1929. i 1931. godine. Glave romana, koje su bile dopisane i prepisane od 1934. do 1936. godine. Glave iz druge potpune rukopisne redakcije (1937-1938). Hronologija života i stvaralaštva Mihaila A. Bulgakova Komentari Prilozi 815g

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! - Dani Turbinih - Purpurno ostrvo - Bratstvo licemera - Bekstvo Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price Ilustrovao: Oleksij Miscenko Mihail Mihajlovič Prišvin (rus. Mihail Mihajlovič Prišvin, naučna transliteracija Mikhail Mihajlovič Prišvin; * 23. januar / 4. februar 1873. grg. u Hruščovu-Ljovščino, Orlovska gubernija; † 16. januar 1954. u Moskvi) je bio ruski pisac. Mihail Prišvin je rođen kao sin trgovca u Hruščovu-Ljevskinu (oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve) i studirao je na hemijsko-agronomskom fakultetu Politehnike u Rigi. Tamo je uhapšen 1897. godine, zatvoren i kasnije stavljen u kućni pritvor zbog učešća u širenju revolucionarnih spisa. Između 1900. i 1902. godine završio je studije u Lajpcigu i Jeni. Posle kratkog staža kao agronom, Prišvin je radio kao novinar, a tokom građanskog rata kao seoski učitelj, bibliotekar i kustos muzeja. Od 1905. pisao je svoje prve književne tekstove, često zasnovane na putopisima. Pored veoma hvaljenih priča, reputaciju su mu učvrstili autobiografski roman Lanac Kašeja i duga priča Šen Šen. Pisao je i odlične knjige za decu. U metežu Revolucije od 1917. pa nadalje, Prišvin je upoznao književni krug u Petrogradu, gde je živeo zimi, dok je leti radio na porodičnom imanju u Jelecu. Prišvin se dopisivao sa Trockim tokom ovog revolucionarnog perioda, ali „kao rezultat neposlušnog članka upoznaje se sa boljševičkim pravnim sistemom i njegovim zatvorima.“[1] Dugo je ostalo nepoznato da je Prišvin od 1918. pisao dela političkog i filozofskog karaktera i jasno poznavao cenzurnu situaciju od samog početka za fioku – poput Zemaljske čaše, groteske iz Ruskog građanskog rata. Takođe u tajnosti, skoro pedeset godina vodio je dnevnik za koji je svojim oštrim analizama političke i društvene sadašnjosti popunio 120 sveska i za koji je rekao da će ga „streljati deset godina za svaki red“.[2] Prišvin je ostavio i obiman fotografski opus u kome je hvatao ne samo utiske prirode već i društvene promene. Posle Prišvinove smrti 1954. godine, njegova udovica i egzekutor sakrili su njegovu pisanu imovinu od staljinističke javnosti kako ih ne bi ugrozili. Mnoge sveske su kasnije prepisane. Njegovo kompletno delo je već dostupno na ruskom jeziku, a rusko izdanje dnevnika, koje izlazi od 1991. godine, završeno je 2018. godine.[3][4][5][6] Prvi tom dnevnika, sa zapisima od 1917. do 1920. godine, objavljen je u nemačkom prevodu 2019. godine.[2] Njegovi dnevnici pokazuju ogromnu raznolikost oblika: utiske, svakodnevne rečenice, beleške iz snova, izveštaje, aforizme, a takođe i pisanje prirode. Prišvin je bio član ruskog Fraternitas Arctica u Rigi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srce tajge „Pisac neverovatnog, magijskog talenta.“ – Elena Lapin, spisateljica Ivan Grozni je seo na presto Moskovske kneževine i započeo ekspanziju na istok koja će se završiti stvaranjem carske Rusije. Gonjeni željom da potlače tajgu, ali u stalnom strahu od iroke, nepregledne divljine i naroda i duhova kojima je ona dom, pravoslavni ruski bojari sukobiće se sa vernicima zastrašujućih, paganskih bogova. Tu na Uralu, u drevnoj permskoj zemlji, šamani jašu losove, a u šipražju riče plameni zmaj Gondir. Zbog zagonetnog idola po imenu Zlatna žena ruski ratnici gube razum, a drevna tamga velikog kana – koja daje vlast nad svim plemenima – tera ljude na izdaju i ubistvo. Na mestu gde se mitovi, religije, istorija i magija prepliću, dve civilizacije spremne su da unište jedna drugu, ali da li su one zaista toliko različite? Iz krvi i plamena uvek se rodi nešto novo. Srce tajge je roman epskih razmera, raskošan i romantičan koliko i brutalan. Ova knjiga jednog od najpoznatijih modernih ruskih pisaca nudi nam vrhunski umetnički prikaz sukoba civilizacija čiji je ishod nešto sasvim jedinstveno. „Ogroman, razgranat i neverovatno zanimljiv roman o tome kako ljudi, bogovi i narodi idu putevima sudbine.“ – Leonid Juzefovič, pisac „Ivanov – on je poput rezerve zlata ruske književnosti.“ – Lev Danilkin, kritičar Aleksej Viktorovič Ivanov (ruski: Alekséj Víktorovič Ivanóv; rođen 23. studenog 1969.) ruski je nagrađivani pisac. Biografija Rane godine i prvi radovi Ivanov je rođen u Nižnjem Novgorodu u obitelji inženjera brodogradnje. Godine 1971. obitelj se preselila u Perm, gdje je odrastao. Godine 1987. upisao je Uralsko državno sveučilište kao student novinarstva. Fakultet je napustio nakon godinu dana, a 1990. vratio se na studij umjetnosti i kulturologije. Za upis je bila potrebna zadaća s radnog mjesta, kasnije je Ivanov priznao da je krivotvorio papir kojim je dokazivao da je radio u muzeju.[1] Ivanov je diplomirao 1996.[2][3] Njegova prva objava bila je fantastična priča pod nazivom `Lov na velikog medvjeda`, objavljena 1990. godine u časopisu Uralsky sledopyt s nakladom od 500.000 primjeraka. Nakon povratka u Perm, Ivanov je radio kao čuvar, učitelj, sveučilišni profesor i turistički vodič; potonje ga je zanimanje dovelo do proučavanja lokalne povijesti, koju je kasnije istraživao u svojim spisima. Međutim, trinaest godina sva književna djela Ivanova bila su `skrivena u stolu`.

Autor - osoba Nicholls, David Naslov Slatka tuga / David Nicholls ; s engleskog prevela Jovana Šego Jedinstveni naslov Sweet sorrow. bosanski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Buybook, 2021 (Tuzla : Off-set) Fizički opis 417 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šego, Jovana (meki uvez) Napomene Prijevod djela: Sweet sorrow Bilješke uz tekst. Autor bestselera Jedan dan Jedno leto koje menja život. Godina je 1997, a Čarli je jedan od onih dečaka koje kasnije ne prepoznajete na odeljenskim fotografijama. Nije dobro prošao na maturskom ispitu. Kod kuće se stara o ocu mada bi trebalo da je obrnuto, a ako uopšte i pomišlja na budućnost, čini to sa zebnjom. Tada u njegov život uleće Fren Fišer, i u Čarliju se neočekivano budi nada. Ipak, ako želi da bude s Fren, Čarli mora da prihvati izazov zbog kog će možda izgubiti poštovanje drugova i postati sasvim drugačija osoba. Mora da se pridruži Trupi. Pozorišnoj trupi. A ako vam Trupa zvuči kao neka sekta, istina je još gora. Cena nade je, čini se, Šekspir. Potresan, smešan, očaravajući, razoran, Slatki rastanak je tragikomedija o krivudavom putu koji nas vodi u odraslo doba, hvalospev snazi prijateljstva koje vraća u život i onoj kratkoj, zaslepljujućoj eksploziji prve ljubavi u koju možemo neposredno gledati tek naknadno, kad dogori. „Roman koji se čita sa lakoćom iako se bavi ozbiljnim temama, šarmantna priča za sva vremena.“ –Observer „Osetićete ponovo leptiriće u stomaku. Vrhunac slatke nostalgije.“ – Sunday Times „Saosećajan, inteligentan prikaz sirovog bola i usamljenosti jednog mladića, zatim onog ovozemaljskog čuda koje nazivamo ljubavlju i večne snage Šekspirovih reči.“ – Spectator Dejvid Nikols je rođen 1966. godine u Engleskoj. Godine 1985. započeo je studije engleske književnosti i drame na Univerzitetu u Bristolu. Nakon studija je želeo da se bavi glumom i otišao je na Američku muzičku i dramsku akademiju u Njujorku, a 1991. godine vratio se u London. Tri godine je igrao manje uloge u Kraljevskom nacionalnom teatru i u tom periodu počeo da čita scenarije za radio i televiziju, a potom prihvatio posao istraživača i odobravao scenarije za radio BBC. Bio je i urednik scenarija za televizijske i produkcijske kuće. Autor je knjige Jedan dan po kojoj je snimljen istoimeni film. Roman je doživeo neverovatan međunarodni uspeh i dobio je brojne nagrade. Preveden je na četrdeset jezika. Živi u Londonu sa partnerkom Hanom i dvoje dece. MG46

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

m11 Autor:: Rafael Badzijag Žanrovi:: Popularna psihologija Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga Tajna od milijardu dolara iz prve ruke nudi znanje o milijarderima preduzetnicima, i to ispričano njihovim rečima. Koje su vaše navike? Podržavaju li vaše dugoročne ciljeve? Da li ste uspostavili rutine u životu i poslu? Verujete li u sebe i jeste li optimistični u pogledu onoga što možete da postignete? Dok budete čitali ovu knjigu, otkrićete da morate da kročite van zone komfora ako želite da postignete nešto veliko. Da morate da iskoristite svaku priliku da učite – kad god i gde god je to moguće. Da osluškujete svoje želje i svoju strast. Strast je jedan od najvažnijih kvaliteta poslovnog čoveka i deo tajne uspeha za mnoge intervjuisane. Ako imate strast prema onome što radite, bićete samomotivisani, željni i neumorni. I, naravno, da morate naporno da radite. Možete biti talentovani, možete biti vizionar, ali morate da radite i da nikad ne odustanete. Život je maraton, a ne trka na 100 metara.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Garion je ubio zlog Boga Toraka i okrunjen je za kralja Rive. Proročanstvo se ispunilo - ili se barem tako činilo. Dok je neobično dijete Errand odrastalo u dolini Aldur s Polgarom i Durnikom, pokazujući samo povremene bljeskove neobjašnjivog znanja i moći, Garion je učio vladati i biti muž svoje vatrene male kraljice Ce’Nedre. Prošlo je jedanaest godina. Onda je iznenada Glas proročanstva uzviknuo upozorenje: `Čuvajte se Zandrame!` Čak ni Belgarath Čarobnjak nije znao tko je ili što je Zandramas. Ali Garion je otkrio naznake u prethodno zatamnjenom dijelu Mrin kodeksa. Što je još gore, saznao je da Mračno proročanstvo još uvijek vodi svoju drevnu borbu protiv Proročanstva Svjetla. Opet se na Istoku spremalo veliko zlo. I opet, Garion se našao kao pijun, uhvaćen između dva drevna Proročanstva, a sudbina svijeta je nekako počivala na njemu. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

O knjizi: Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1969. godina Tomislav Ketig (Nova Gradiška, 17. rujna 1932.) je hrvatski književnik, pjesnik, pripovjedač, romanopisac, dramaturg, enciklopedist i esejist iz Vojvodine. Pisao je studije iz povijesti i književne kritike. Biografija Rodio se u Novoj Gradiški, u Hrvatskoj. Za vrijeme drugog svjetskog rata je živio u Beloj Crkvi. Do studija je živio i u Bjelovaru. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, koji mu je poslije postao stalnim boravištem. Poslije je apsolvirao na beogradskom Medicinskom fakultetu, a nakon toga je studirao je filozofiju u Novom Sadu. Radio je u izdavačkim kućama i novinsko-izdavačkim poduzećima u Novom Sadu. Surađivao je na enciklopedijskim projektima. U Enciklopediji Jugoslavije je objavio preko 100 članaka. 1992. je otišao u mirovinu. I nakon umirovljenja se bavi enciklopedističkim radom. Danas je glavni urednik Enciklopedije Vojvodine pri Vojvođanskoj akademiji znanosti i umjetnosti. Djela su mu prevedena na albanski, francuski, mađarski, makedonski, nizozemski, njemački, slovački, slovenski, rumunjski, ruski, rusinski, švedski i talijanski. Član je Društva hrvatskih književnika, Društva književnika Vojvodine i hrvatskog PEN-centra.

O knjizi: Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Opis Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh. Format: 145x205 br. str.: 328 povez: broš Pismo: latinica

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje Naslov Beleške iz Amerike / Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1945 (Beograd : Kultura) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 20 cm Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd -{I}- 1945, Beogrd -{II}- 1946, Beograd -{III}- 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (-{II}- izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako manje poznata od komičnog hita Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita, Bela garda je i dalje zadivljujuća knjiga, iako potpuno drugačijeg tona. Radnja se odvija u Kijevu tokom ruske revolucije i priča priču o porodici Turbin i uticaju rata na srednju klasu (ne radnike). Priča nije viđena kao politički korektna i time je doprinela Bulgakovljevim doživotnim nevoljama sa sovjetskim vlastima. Bila je to, međutim, veoma voljena knjiga, a roman je pretvoren u uspešnu predstavu u vreme objavljivanja 1967. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu.

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)